Gospođo predsedavajuća, upravo ste sada s pravom rekli da poslanik ne može, nego vi i ja upravo protestvujem na način kako ste sada vodili sednicu, jer ste dozvolili ovako izlaganje.
Ovde razgovaramo o vrlo jasnoj temi, a to je rebalans. Dakle, kao što smo rekli za budžet da je nerealan, tako i sada kažemo, građanima, pre svega, jer to ministar zna, njemu ne treba da kažemo.
Dakle, deficit nije 179 milijardi, deficit je 200 milijardi, ponovo se vidimo ovde…(isključen mikrofon.)

Gospođo Petrušić, gospodine Jankoviću, kolege poslanici, mogu vam reći da mi je jako teško da se vratim na temu.
Dugo godina sam poslanik u parlamentu. Devedesetih godina sam bila opozicioni poslanika i nikad se nisam u parlamentu ovako osećala kao večeras, ne zbog toga šta je govorio poslanik. Poslanik u ovom parlamentu može da kaže, to je njegovo pravo, šta god misli. Svako odgovara svojim obrazom pred javnošću. Večeras se osećam poniženo i u svoje ime se izvinjavam vama, gospođo Petrušić, ponašanjem predsedavajuće parlamenta. Ovo nikada nije zabeleženo, da onaj koji vodi sednicu se ovako ponaša.
Jako mi je teško da nastavim, ali evo par reči, jer sam i mislila kratko da govorim, da bi stigle i moje kolege koje ocenjuju da je jako važno da govorimo o ovim izveštajima koji su večeras pred nama.
Pažljivo sam ih pročitala. Za mene najmanje dva zaključka možemo izvesti. Kada pažljivo pogledamo ove izveštaje, jedan zaključak je da mi u poslednje vreme, u vreme na koje se odnose ovi izveštaji, ne možemo izbeći da ne zaključimo da se radi o padu u ostvarivanju ekonomskih, socijalnih i prava u oblasti zdravstva, obrazovanja i kulture danas u Srbiji.
Drugi zaključak koji izvodim iz ovih izveštaja je da se odnos prema društvenim grupama koje su u riziku od društvene isključenosti, odnosno marginalizacije nije nažalost unapredio, nije se promenio. Diskriminacija se nije smanjila, a kada se radi o nekim društvenim grupama mislim da u ovom izveštajnom periodu beležimo da se ona povećala.
To deluje na prvi pogled paradoksalno zato što se Srbija kao društvo približava dobijanju datuma za otvaranje pregovora o članstvu Srbije u EU. Delovalo bi stvarno paradoksalno da su ljudska prava u Srbiji sve ugroženija, diskriminacija prema određenim društvenim grupama ista ili se pojačava, ali kažem to je samo naizgled protivurečno ali u stvari se radi o tome da mi danas u Srbiji kao političku većinu u ovom parlamentu, kao Vladu imamo one političke snage kojima unapređenje i poštovanje ljudskih prava baš ne leži na srcu. Bili smo svedoci svega toga pre par minuta. Jednostavno ne dele taj vrednosni sistem i ako pogledamo šta je ova skupštinska većina odnosno njena Vlada učinila u poslednjih osam-devet meseci u ovoj oblasti, u oblasti unapređenja i zaštite ljudskih prava možemo zaključiti da su rezultati vrlo skromni.
Dakle, fokus jeste bio na rešavanju problema severa Kosova, borba protiv korupcije koja je nažalost ostala u senci tabloidne hajke, ali u svim drugim oblastima, kada se radi o zaposlenosti, javnim finansijama, pa do stanja ljudskih i građanskih prava su jako tanki rezultati. Nema reformi a javnim i društvenim životom vlada jedna jako loša atmosfera. Večeras smo i svedoci, atmosfera linča i u takvoj atmosferi uvek stradaju i najpre stradaju ljudska prava, politička, ekonomska, socijalna i kulturna.
U izveštaju Poverenice se konstatuje da je najveća socijalna distanca prisutna među građanima kada se radi o LGBT populaciji i HIV pozitivnim osobama. Romi su najdiskriminisanija grupa u našem društvu i i dalje nema pomeranja. Tu su zatim siromašne osobe i osobe sa invaliditetom. Problemi su tu i ne vidim da se išta u ovih nekoliko meseci pomera i popravlja.
Jasno mi je da menjanje svesti građana u odnosu prema pravima manjinskih grupa ili menjanje svesti u smislu razumevanja važnosti, uvažavanja i unapređenja ljudskih prava, da je to jedan proces. Međutim, taj proces može biti uspešan samo ako su najvažnije društvene institucije parlament i Vlada svesne svoje uloge u tom procesu, a neke stranke koje su deo te vladajuće većine, koje su deo ovog parlamenta, do juče su glasale ne samo protiv nekakvih rešenja koja se odnose na nediskriminatorske zakone, nego su glasali i protiv uspostavljanja institucija kao što su Zaštitnik prava građana ili Poverenik za ravnopravnost.
Dakle, imamo problem, taj vrednosni sistem nije istinski deo vrednosnog sistema vladajuće stranke u skupštinskoj većini i taj proces će zato biti jako težak, spor i biće tu još mnogo problema.
Na kraju, ako pogledamo šta je ovaj parlament radio u poslednja dva-tri meseca, koje zakone je donosio, koliko su skupštinska većina i Vlada bili gluvi na amandmane i na zamerke koje smo mi na ta zakonska rešenja ovde predlagali, upravo kada se radi o zaštiti i unapređenju ljudskih prava.
Zaštitnik prava građana je pomenuo set poreskih zakona i mi smo bili protiv rešenja da se mogu otpisati dugovi poslodavcima za ne uplaćene doprinose za PIO. Nemamo rešenje šta će se desiti sa radnicima kada dođe vreme penzionisanja. Narušeno je jedno od osnovnih socijalnih prava garantovano Ustavom, zakonom, Evropskom revidiranom socijalnom poveljom. Ostali ste gluvi na te zamerke.
Kada se ovde donosio set zakona koji se odnosi na obrazovanje, amandmani koji su išli u pravcu da se pristup u obrazovanju romske dece, dece sa smetnjama u razvoju, siromašne dece učini izglednijim, da se uvede pozitivna diskriminacija, odbijeni su.
Naš amandman da se briše rešenje po kojem se može odložiti polazak u školu dece sa smetnjama u razvoju je takođe odbijen. Niste razumeli da odbijanjem tog amandmana vi u stvari glasate protiv inkluzije u školi. Niz je takvih rešenja koje ste ovde napravili u poslednjih tri meseca. Ne razumete o čemu se radi i tako je tanka ta košuljica evropeizacije koju nosite, da popuca po svim šavovima čim se suočimo sa realnim problemima i realnim pitanjima.
Ipak se nadam da kako ste brzo, za kratko vreme promenili vaš koncept, vaše gledanje na probleme severa Kosova, isto tako se nadam da sa dobijanjem datuma ćete istom brzinom promeniti vaš stav prema važnosti zaštite i unapređenja ljudskih prava i da ćete takođe biti na ovoj strani i braniti i rad nezavisnih regulatornih tela i biti istinski borci za unapređenje ljudskih prava u Srbiji. Hvala.

Hvala gospođa predsedavajuća.
Pratim ovu raspravu oko ovog člana i vidim da je jedno veliko nerazumevanje zbog čega poslanički klub DS kritikuje rešenja u članu 63. gde se kaže da liste lica i škola iz stava 5. ovog člana utvrđuje ministar. Dakle, onih lica, onih škola koji mogu pružiti stručnu podršku u procesu inkluzije.
Mi to kritikujemo pre svega zbog toga što treba isključiti iz sistema svaki voluntarizam i svaku preteranu odgovornost koja je personalno vezana za ministra, bilo kog ministra, u bilo kom sistemu. Pravo rešenje je, i to je ono što je možda trebalo uraditi ovde. Treba akreditovati programe i licencirati ljude. Nikakve liste stručnjaka škola. Verujte mi na taj način, pre svega se preuzima jedna odgovornost koju niko objektivno ne može da nosi.
Kako čovek može da zna da na toj listi, od ne znam 100 ljudi se radi o kompetentnim ljudima, ako programi te podrške, ljudi koji obavljaju tu podršku nisu akreditovani, odnosno licencirani. Dakle, u nekim sektorima, pre svega mislim u socijalnom sektoru, mi smo se svi isto suočili sa tim problemom kao sistem i rešili smo to kroz sistem akreditacije i licenciranja.
Sugestija da se drugačije formuliše mogućnost podrške u inkluzivnom procesu ide za tim i ide u tom pravcu da objektiviziramo stvari, da bez potrebe ne povećavamo odgovornost ministra ili bilo kog u ministarstvu, nego da postoje određene institucije koje se bave akreditacijom i licenciranjem i onda u nekim procesima koji su standardizovani izbegnemo grešku koliko god je to moguće. Zahvaljujem.

Gospođo predsedavajuća, gospodine ministre, kolege poslanici, to je jedan amandman koji se odnosi na mogućnost da prilikom izbora direktora predškolske ustanove, nakon sprovedenog konkursa, odluke upravnog odbora, pre saglasnosti ministra, dokumenta budu prosleđena i na saglasnost osnivačima predškolske ustanove, a to su lokalne samouprave odnosno opštine i gradovi.
Ovako sam formulisala amandman, premda lično mislim da bi bilo još celishodnije i još racionalnije da u tom procesu izbora direktora predškolske ustanove saglasnost daje samo lokalna samouprava, dakle opština ili grad.
U obrazloženju za odbijanje amandmana iz ministarstva kažu da amandman ne treba prihvatiti jer u donošenju odluke o izboru kandidata učestvuje osnivač preko svojih predstavnika u upravnom odboru ustanove.
Pre svega mislim da se sam izbor direktora završava na konkursnoj komisiji odnosno na upravnom odboru.
Ministarstvo, ministar daje saglasnost procenjujući da li je ispoštovan zakon, da li je procedura bila u redu, dakle ne bira, nadam se da ne bira, da to radi konkursna komisija odnosno upravni odbor, pa tako bi i davanje nadležnosti osnivaču, opštini ili gradu da daje saglasnost, u stvari ne bi bilo biranje direktora nego provera od strane osnivača, da li je cela procedura zasnovana na zakonu.
Lično mislim da bi celu tu izbornu proceduru trebala da završi lokalna samouprava. Amandman sam podnela da bi ukazala na jednu nelogičnost.

Ako su takva poslovnička rešenja onda stvarno imamo problem i neće biti dobro ako ovakvo rešenje u zakonu ostane. Mislim da se o tome dovoljno govorile koleginice Vojić Marković i Čomić.
Mogu da razumem da je u definisanju člana 18. bilo nekih problema u smislu kako definisati školu za obrazovanje učenika sa smetnjama u razvoju ako dosledno primenjujete koncept socijalnog uključivanja. U nekoj budućnosti ustvari ovakvih škola ne bi trebalo ni da bude. Znači, nije lako definisati danas šta je škola za obrazovanje učenika sa smetnjama u razvoju. Elegantnije bi bilo, ako već imamo u sistemu te škole u godinama ispred nas koje će još uvek postojati, možda školu definisati kao školu u koju idu deca sa smetnjama u razvoju i invaliditetom kada je to u najboljem interesu te dece po odluci Inter-resorne komisije. Ali, obrazloženje koje je dala Vlada odbijajući amandmane koleginice Vojić Marković i koleginice Čomić vidimo da to ustvari nije bio problem. Vidite da tu nije bilo razmišljanja i mučenja oko definicije šta je škola koja u budućnosti ne bi trebalo da postoji, ako ćemo se dosledno posvetiti procesu socijalne uključenosti u obrazovanju, nego nažalost ne razumevanje ovog procesa, jer ovako definisana škola za obrazovanje učenika sa smetnjama u razvoju, gde kažemo da se tu školuju deca bez obzira na vrstu smetnji je u potpunoj suprotnosti sa socijalnom inkluzijom.
Najveći problem ovih škola jeste upravo to što su školovale i decu koja imaju problema zato što ne znaju jezik, romska deca, zato što su siromašna i socijalno isključena pa imaju problem prilagođavanja. Ako ovako široko definišemo ko može tu da se školuje, sve ono što smo uradili u socijalnoj inkluziji, a posebno u socijalnoj inkluziji u oblasti obrazovanja, mi smo ustvari pogazili.
Još jednom pozivam Vladu da razmisli o tome ili da ovaj stav nema ili da ga preformuliše na način na koji je to predložila koleginica Čomić da se deca pre svega školuju u redovnim školama, a izuzetno onda kada je to u njihovom najboljem interesu po mišljenju Inter-resorne komisije ona budu u školama za obrazovanje učenika sa smetnjama u razvoju. Hvala.

Hvala.
Gospodine predsedavajući, gospođo ministar, kolege poslanici, poslanički klub DS smatra da je veoma važno što su se zakoni o pravima pacijenata i zaštiti lica sa mentalnim smetnjama našli u parlamentu.
Posebno smatramo da je važno da parlament usvoji zakon o pravima pacijenata, jer je pravo na korišćenje kvalitetne zdravstvene usluge jedno od osnovnih ljudskih prava koje garantuje i naš Ustav i niz zakona koji regulišu ovu oblast, a navešću samo Zakon o zdravstvenoj zaštiti i Zakon o zdravstvenom osiguranju.
U tim i drugim našim važećim zakonima u oblasti zdravstva su svakako garantovana pojedina prava korisnika zdravstvenih usluga, ali ono što je nedostajalo, jeste upravo jedno jasno i sveobuhvatnije definisanje prava pacijenata i implementacija standarda koji su u ovoj oblasti dostignuti u razvijenom svetu, a koji su sadržaj brojnih međunarodnih konvencija i drugih međunarodnih dokumenata.
Posebno je važno da su u zakon unete odredbe o pravu pacijenata na preventivne mere, pravo na kvalitet pružanja zdravstvene usluge, pravo na bezbednost pacijenta i pravo na olakšavanje patnji i bola, jer ova prava nisu bila deo postojeće zakonske regulative.
Neka od međunarodnih dokumenata mi smo ratifikovali, neka još nismo, ali bih implementaciju onih standarda koje ona sadrže, mislim da je pravo vreme, pravi trenutak da mi implementiramo u naše zakonodavstvo. Mislim tu i na Evropsku povelju o pravima pacijenata, na Deklaraciju o pravima pacijenata Svetske medicinske asocijacije, a posebno je važno kada se radi o deci pacijentima, što su u zakonu inkorporirani i principi Konvencije UN o pravima deteta i Otavske deklaracije Svetske medicinske asocijacije o pravima deteta na zdravstvenu zaštitu. Eto, da pomenem samo neka od najznačajnijih međunarodnih dokumenata.
Kao što vam je poznato, poslanički klub DS, odnosno naš kolega Dušan Milisavljević, predsednik skupštinskog Odbora za zdravlje i porodicu je parlamentu pre par meseci uputio jedan ovakav predlog zakona i mi ocenjujemo da je dobro i da je važno, da je Vlada, odnosno nadležno ministarstvo takođe ocenilo da nam je ovakav zakon potreban i mi danas o njemu raspravljamo u parlamentu.
Takođe, poslanički klub smatra da je važno što je u pripremi zakona konsultovana stručna javnost. Relevantne nevladine organizacije, udruženja pacijenata, nezavisne institucije, odnosno Zaštitnik prava građana i Poverenik za informacije od javnog značaja, kao i neke međunarodne organizacije i to se posebno vidi kod nekih zakonskih rešenja, naglasila bih da se posebno vidi kada je reč o pravima dece pacijenata. Poslanički klub DS očekuje da će Odbor za zdravlje usvojiti još neke amandmane, koja su upravo uputila nezavisna regulaciona tela, mislim posebno na amandman Poverenika za informacije od javnog značaja, a koji se odnosi na tajnost medicinske dokumentacije.
Posebno želim da istaknem važnost nekih prava koja su utvrđena ovim zakonom, jer ona na najbolji način uređuju odnos korisnika i pružaoca zdravstvenih usluga, humanizuje taj odnos, a pacijentu obezbeđuje dostojanstvo.
S druge strane, smatram da ovako definisanje prava pacijenata na svojevrstan način pomaže i pružaocima zdravstvenih usluga, odnosno zdravstvenim radnicima da oni imaju jasniju spoznaju o svojoj ulozi u tom dosta složenom i kompleksnom odnosu koji inače postoji između pacijenta i zdravstvenog radnika.
Osnovno pravo je pravo na dostupnu i kvalitetnu zdravstvenu zaštitu u skladu sa zdravstvenim stanjem pacijenta. Svakako da ostvarivanje ovog prava zavisi od materijalnih mogućnosti zdravstvenog sistema, to je jasno i očigledno. Zato smatram da je u zakon bilo bolje uneti formulaciju koja ovo pravo, pravo na dostupnu i kvalitetnu zdravstvenu zaštitu vezuje za sadržaj i obim zdravstvene zaštite, utvrđene zakonom o zdravstvenom osiguranju.
Takav amandman je podneo poslanik naše poslaničke grupe, Vladimir Gordić, i o njemu će biti više reči u raspravi o pojedinostima. Naime, smatramo da izraz u granicama materijalnih mogućnosti sistema zdravstvene zaštite, kako to inače stoji u članu 6. Predloga zakona, dosta relativizuje ovo pravo i u stvari može biti alibi za različite propuste u sistemu, neorganizovanost. Na primer, za neblagovremeno obavljanje javne nabavke, kada se radi npr. o snabdevanju apoteka, evo danas imamo u medijima da postoje problemi sa insulinom, da apoteke nemaju insulin. Znači, često smo tome svedoci i zato mislimo da pažljivo treba razmotriti amandman koji je predložio kolega Gordić.
Znači, u zakonskim rešenjima uvek treba izbeći svako nedefinisano rešenje, a mi smatramo da je to izraz u granicama materijalnih mogućnosti kako upravo to pravo na dostupnu i kvalitetnu zdravstvenu zaštitu ne bi ostalo u nekim slučajevima samo pravo na papiru.
Važno je i definisanje prava na informacije, jer ako su zdravstveni radnici imali neke dileme kada, kome, u kojoj meri pacijentu treba dati punu informaciju, pa se to, nažalost, u praksi neki manifestovalo i kroz potpuno neinformisanje pacijenata, sada je ta njihova obaveza da informišu, odnosno pravo pacijenta da bude informisan vrlo jasno uređeno.
Inkorporirani su i principi Svetske zdravstvene organizacije da pacijent bude upoznat sa imenima i profesionalnim statusom svih koji učestvuju u postupku njegovog lečenja. U tom kontekstu važno je utvrđivanje prava pacijenta da dobije obaveštenje koje mu je potrebno da bi doneo odluku da pristane ili ne pristane na predloženu medicinsku meru, kao i pravo na slobodan izbor lekara, zdravstvene ustanove i predloženih medicinskih mera.
To ne znači da i ovo pravo ne može biti detaljnije definisano, naročito kada se radi o pravima pacijenata na informisanje u vezi sa medicinskim istraživanjima, ali kolege iz poslaničkog kluba DS o tome će detaljnije govoriti kada bude rasprava u pojedinostima.
Pravo na privatnost i poverljivost, pored ostalog, podrazumeva i pravo pacijenta da odbije da njegovom pregledu učestvuju učenici i studenti koji obavljaju praktičnu nastavu, zdravstveni radnici, zdravstveni saradnici. Dakle, smatram da je to vrlo važno pravo, jer nažalost neki put zato što su to, naročito na univerzitetskim klinikama, prilike da se mladi zdravstveni kadrovi obučavaju, gde se pacijent često nalazio u ulozi objekta i to zna da bude neugodno i jako je važno da pacijent ima pravo da tako nešto odbije.
Veoma je važno i što su standardi Lisabonske deklaracije Svetske medicinske asocijacije, kada se radi o medicinskim merama, protiv volje pacijenata, inkorporirani u zakon i jasno omeđeni i zakonom i lekarskom etikom.
Već sam pomenula značaj uključivanja važnih standarda kada se radi o pravima dece pacijenata, uključujući i pravo da je dete od 15 godina sposobno za rasuđivanje da samostalan pristanak na medicinsku meru bez pristanka roditelja. Kao što je poznato, mi ova rešenja već imamo još od Porodičnog zakona od 2005. godine, ali imamo ga i u Zakonu o zdravstvenoj zaštiti. Dakle, to su standardi koje smo, na sreću, već usvojili i po kojima se ponašamo.
S druge strane, u skladu sa Konvencijom UN o pravima deteta, ako dete staro 15 godina, sposobno za rasuđivanje, odbije predloženu meru, zdravstveni radnik je dužan, u skladu sa najboljim interesom deteta, da pristanak zatraži od zakonskog zastupnika.
Dobro je i davanje prava detetu na poverljivo savetovanje, bez obzira na uzrast i bez pristanka roditelja, kada je to, opet kažem, u najboljem, kako je to i zakon definisao, interesu deteta.
Poslanički klub DS smatra da će pomenuta prava o kojima sam sada malo govorila, ali i druga prava utvrđena ovim zakonom, kao što je, na primer, pravo na olakšavanje patnje i bola, pravo na prigovor ili pravo na nadoknadu štete, istinski doprineti promenama položaja pacijenta u našem zdravstvenom sistemu i dovesti do značajnog unapređenja prava pacijenata.
Međutim ono što može dovesti u pitanje ostvarivanje ovako ambiciozno postavljenog koncepta prava pacijenata u zakonu jeste način na koji je uređena uloga savetnika za zaštitu prava pacijenata i Saveta za zdravlje.
Naime, Predlogom zakona se ostavlja lokalnim samoupravama da imenuju savetnike za zaštitu prava pacijenata i da ga finansiraju. Samo rešenje o izmeštanju savetnika i zdravstvene ustanove ima svoje dobro strane. Dakle, može savetnika učiniti znatno nezavisnijim u obavljanju ove uloge, to je dobro, ali, s druge strane, prebacivanje svih obaveza na lokalne samouprave, uključujući i finansiranje, može imati negativne posledice.
Mi možemo doći u situaciju da u stvari savetnik bude već zaposleni pravnik, koji ima već neke obaveze u lokalnoj administraciji i da mu zaštita prava pacijenata stvarno bude sporedno zanimanje, sporedna funkcija.
Mislim da Vlada u ovom mandatu ima manir da lokalnim samoupravama, ne mislim sada konkretno na Ministarstvo zdravlja, ovo je možda samo indikacija tog jednog manira, da na lokalne samouprave prenosi niz ovlašćenja i nadležnosti, nedecentralizujući finansijska sredstva, a s druge strane, prihode lokalnih samouprava centralizuje i povlači na nacionalni nivo.
Svedoci smo ovih dana da ćemo imati izmene poreskog sistema, gde je jedna od tih izmena da se smanji porez na zaradi. Direktno će uticati na dramatično smanjenje lokalnih budžeta. Dakle, pitanje je da li je moguće zaposliti na nivou lokalnih samouprava, uz ovakvo osiromašenje lokalnih budžeta, nove, kvalitetne, kvalifikovane ljude da ovu ulogu mogu da obave.
Mi smo kao poslanički klub podneli odgovarajuće amandmane kako bi se obezbedila efikasnija kontrola i zaštita prava pacijenata, jer, rekla sam, ako to budu savetnici i pravnici koji su već zaposleni, zaista može doći do ozbiljnog dovođenja u pitanje ove kontrolne uloge savetnika za prava pacijenata.
Kada se pak radi o Predlogu zakona o zaštiti lica sa smetnjama u razvoju, moram da kažem da se od ovog zakona mnogo više očekivali. Dobili smo jedan vrlo skroman pokušaj zakonskog uređenja ove oblasti.
U zakonu kada ga pogledate ne prepoznaju se nikakve ozbiljnije sistemske i reformske promene i kao da je nedostajalo, rekla bih, profesionalne hrabrosti da se s tim promenama ozbiljnije otpočne. Kažem da se otpočne, jer je jasno da reformisanje ovog sistema jeste jedan jako ozbiljan proces, da zahteva mnogo stvari, pre svega, traži vreme. To je jedna vrlo ozbiljna tema.
To da još uvek nema spremnosti da se započne jedna ozbiljna reforma u sistemu zaštite lica sa smetnjama u razvoju, vidi se iz prve rečenice obrazloženja zakona. Zaista je čudno da se tako nešto napiše.
Navodi se - pravni osnov za donošenje ovog zakona sadržan je u odredbama člana 44. Zakona o zdravstvenoj zaštiti, kojim je predviđeno da se načini postupak, kao i organizacija i uslovi lečenja duševno obolelih lica, odnosno smeštaj ovih lica u stacionarne ustanove, uredi posebnim zakonom. To je kao da se reklo – zaštita ovih lica jednako smeštaj u stacionarne ustanove.
Iz ove rečenice se vidi generalna koncepcija zaštita lica sa smetnjama u razvoju. To je smeštaj ovih lica u stacionarne zdravstvene ustanove. Ostajanje pri ovom anahronom i konzervativnom konceptu i to sada u formi da se on kao osnovni pristup ozakonjuje, stvarno je razočaravajuće.
Kada predlagač zakona govori o razlozima za donošenje zakona, navodi se da je cilj uspostavljanje višeg nivoa kvaliteta zaštite mentalnog zdravlja u skladu sa savremenim dostignućima. Verujte mi da ni u jednom članu zakona o tome nema ni reči.
Inače, Predlog zakona ima vrlo konfuznu strukturu. Predlog sadrži najpre tri kratka uopštena člana o zabrani diskriminacije, zaštiti dostojanstva i zabrani zloupotreba, pa potom odmah prelazi na prava lica sa mentalnim smetnja, navodi niz tih prava. Odmah potom se ide na organizacije koje se time bave. Navode se samo dva tipa zdravstvenih ustanova – psihijatrijske ustanove i domovi zdravlje.
Dakle, zakon ne prepoznaje ni jedan drugi oblik pružanja usluga prevencije, lečenja, rehabilitacije lica sa mentalnim smetnjama, kao što su, na primer, različiti dnevni i terapijski rehabilitacioni centri u zajednici i male domske zajednice, stanovanje uz podršku.
U nekim usmenim obrazloženjima pominje se da sistem socijalne zaštite razvije usluge zajednice, usluge otvorenog tipa i da je potrebna samo bolja inter resorna saradnja. To je tačno. Takve usluge postoje i dnevni centri ili personalni asistenti, manje domske zajednice i stanovanje uz podršku postoji, ali zdravstveni sistem uopšte nije prepoznao ove forme kao usluge za lica sa mentalnim smetnjama. Čak Predlog zakona ne prepoznaje već postojeće socijalno-zdravstvene ustanove. Nije ih pomenuo u Predlogu zakona, a upravo je sada bila dobra prilika da pokažemo da hoćemo ta dva sistema, gde god je moguće, da uvežemo.
Iako se u Strategiji razvoja zaštite mentalnog zdravlja deinstitucionalizacija pominje kao jedan od ciljeva, u Predlogu ovog zakona nema ni naznaka da će se ući u promene postojećeg, kako kažem konzervativnog pristupa, u kojem dominira dugotrajno smeštanje u institucije, odnosno psihijatrijske bolnice. Kao što je poznato u postojećim psihijatrijskim klinikama u Srbiji neopravdano je institucionalizovan ogroman broj ljudi, a zabrinjavajuće je veliki broj njih smešten duže od 10 godina. U takvim uslovima ozbiljno su ugrožena njihova osnovna ljudska prava, a zbog dugotrajne institucionalizacije i njihova sposobnost da se ikada vrate u zajednicu, izađu iz psihijatrijske bolnice i da pokušaju bilo koji oblik socijalne integracije.
Dakle, još jednom želim da naglasim, zakon se ne bavi uređenjem oblasti zaštite lica sa mentalnim smetnjama. On se najvećim delom bavi njihovim pravima i kada se radi o unapređenju tih prava svakako da ima ozbiljnog pomaka u odnosu na važeće stanje. Kad bi se ovaj zakon zvao zakon o pravima lica sa mentalnim smetnjama on bi mogao da dobije prelaznu ocenu, ali on je imao mnogo ambiciozniju nameru, to se vidi iz naslova, a od toga u zakonu nažalost nema ni tragova.
Već sam istakla da zakon prepoznaje domove zdravlja i psihijatrijske bolnice i sistemu, dakle, da nigde nema čak ni različitih savetovališta, ordinacija koji postoje kako u javnom tako i u privatnom sektoru i onda se postavlja pitanje – da li se sadržaj ovog zakona odnosi na njih? Potpuno smo isključili i te usluge koje se pružaju u tom delu zdravstvenog sektora.
Takođe, u ovom zakonu čiju sam veoma nekoherentnu strukturu već komentarisala se našlo mesto za uređenje primene fizičkog sputavanja i izolacije, što bi trebalo da bude predmet nekog podzakonskog akta, protokola itd. Nadam se iskreno da su i do sada postojale vrlo jasne procedure pri primeni fizičkog sputavanja i izolacije u psihijatrijskoj bolnici. Tako da ne vidim razlog zašto se zakonom uređuje samo jedan oblik lečenja lica sa mentalnim smetnjama? Takođe ne vidim razlog zašto se samo jedan oblik lečenja lica sa mentalnim smetnjama ovde nalazi, a to je elektrokonvulzivno lečenje, pri tom se slažem sa gospođom Đukić Dejanović da je to jedan način lečenja verifikovan od Svetske zdravstvene zaštite i vrlo jasan u kojim uslovima se primenjuje.
Ovako kako je to u zakonu navedeno neko bi mogao zaključiti da se u zaštiti lica sa mentalnim smetnjama upotrebljava samo fizičko sputavanje i izolacija ili elektrokonvulzivno lečenje. Stvarno nije bilo potrebno ni jednu ni drugu stvar staviti u zakon. Znam da to nije tako i da navođenje ova dva postupka više izraz jedne loše metodologije izrade zakona nego stvarnog stanja u sistemu zaštite lica sa mentalnim smetnjama.
Na kraju, ocena poslaničkog kluba DS je da se zakonom o zaštiti lica sa mentalnim smetnjama ne unapređuje stanje u oblasti i da umesto da zakonska rešenja ohrabre promene i podstaknu reformski proces, u stvari se zakonom konzervira jedan već prevaziđen koncept. Sa druge strane, kada se radi o unapređenju prava lica sa mentalnim smetnjama, u zakonu ima dobrih rešenja i ponoviću, možda je bilo bolje da se zakon bavio samo pravima lica sa mentalnim smetnjama. Ovako kako je predložen, poslanički klub DS ga ne može podržati. Hvala.

Hvala.
Još jednom hoću da ponovim da kada se radi o ljudskim pravima lica sa mentalnim smetnjama, zakon stvarno jeste ozbiljan iskorak. Posebno imamo jako pozitivan stav o Zakonu o pravima pacijenata. Kada govorimo o Zakonu o licima sa mentalnim smetnjama, upravo sam to akcentovala, dakle, da se Zakon bavio samo pravima, mogli bi smo reći da on jeste ozbiljan iskorak. Normalno, onda bi se postavilo pitanje, ja bih ga barem postavila – zašto poseban zakon o pravima lica sa mentalnim smetnjama, zašto to nije inkorporirano? To bi opet otvorilo tu raspravu, ali da je veliki iskorak urađen kada se radi o ljudskim pravima osoba sa mentalnim smetnjama, to ne dovodim u pitanje.
Prosto, ako naslovite zakon, ako ga nazovete - zakon o zaštiti lica sa mentalnim smetnjama, onda je ovo jako neambiciozno. U oblasti socijalne zaštite proces deinstitualizacije traje godinama, sa manje ili više uspeha, ali vi kroz zakon, vi dajete glavne smernice, vi ohrabrite profesionalce tako što se iz duha zakona vidi u kom pravcu se razvija određena oblast.
Biće teško u ovoj oblasti, kada se radi o licima sa metalnim smetnjama, ali trebalo, po mom dubokom mišljenju, ako je ovako ambiciozno nazvan zakon, da se uvedu različiti modaliteti, gde neko sa mentalnim smetnjama može, osim u domu zdravlja, osim u psihijatrijskoj klinici da zatraži podršku. Zahvaljujem.

Hvala gospođo predsedavajuća.
Poštovane kolege, pred nama je zakon za koji su neke kolege, a ja se sa tim apsolutno slažem, rekle da je to zakon dobrih namera. Međutim, već na prvi pogled, kod prvog čitanja meni se čini da je on koncepcijski protivurečan. Naime, on ima dva člana.
U prvom članu se ženama koje imaju pravo na odsustvo po rođenju deteta do godinu dana kaže – da mogu i pre isteka tog roka da se vrate na posao, i da će im biti omogućene pauze za dojenje deteta, a u drugom članu se kaže – ženama koje rade na određeno vreme - iskoristite do kraja svoje porodiljsko odsustvo i odsustvo radi nege deteta, nemojte se vraćati, niko vam ne može dati otkaz. Koncepcijski protivrečne dve poruke se šalju.
Šta se ustvari htelo izmenama ovog zakona, a šta se dobilo i koji su problemi mogući u eventualnoj primeni ova dva člana pokušaću da pokažem analizom sadržaja predloga koji su pred nama.
Dakle, u Zakonu o radu menjaju se samo dva člana, i to po hitnom postupku, iako svi znamo da svaka mera koja treba da ima pronatalitetni karakter treba da bude pažljivo i precizno utvrđena, pa, ako imamo sreće da smo dobro i stručno obavili posao dobre posledice takve mere osetićemo tek u godinama koje su pred nama. Tako da stvarno ne vidim razlog da po hitnom postupku raspravljamo o dva člana ovog zakona.
S druge strane zbog brzine, dakle, brzine donošenja, predlaganja ovih rešenja koja su sada pred nama, ima mnogo nedoumica koje će efekte ta rešenja proizvesti i da li će, a slutim i tu mogućnost neke od tih posledica biti sasvim suprotne dobrim namerama predlagača ovog zakona? Rekli smo već menjaju se samo dva člana Zakona o radu, ako ne računamo član 3. koji govori o stupanju na snagu ovog zakona.
To je dosta čudno, jer Vlada od početka mandata najavljuje ozbiljne izmene Zakona o radu, a resorni ministar, dakle Ministarstva rada je pre neki dan na Odboru za rad i socijalnu politiku rekao da nažalost, taj zakon ne možemo imati ovde u parlamentu pre kraja godine, dakle, očekivanja predlagača koji je danas ovde izneo da ćemo za mesec, dva imati taj predlog zakona, prosto nisu realna.
Iz rasprave koja se sada vodi o radnoj verziji izmena Zakona o radu posebno sa sindikatima vidljivo je da te izmene pre svega iniciraju poslodavci i strani investitori, da su predlozi vrlo restriktivni po već dostignuta prava zaposlenih, a da sindikati imaju ozbiljne rezerve. Iz toga proizilazi da će biti teško kroz socijalni dijalog uspostaviti konsenzus po obimu i karakteru izmena koje se planiraju.
Nadam se da nema potrebe da naglašavam koliko je važno da se postigne, dakle, jedan socijalni konsenzus posebno kada se radi o pravima zaposlenih, jer bez tog konsenzusa nema uspešnosti ekonomskih i socijalnih reformi koji su pred nama. Zašto na ovo podsećam? Zbog toga što ovaj Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o radu koji je pred nama, poslanika Stefanovića, makar se radilo o samo dva člana, nije za ove promene konsultovan socijalno ekonomski savet Vlade, a posebno ne sindikati.
Kako ne postoje standardi i preporuke EU koji se odnose na normativni sadržaj ovih propisa, predlagač se u obrazloženju zakona poziva na implementaciju, domaće zakonodavstvo odredbama o majkama dojiljama iz Konvencije MOR-a broj 183 o zaštiti materinstva koju je donela Međunarodna organizacija rada. Mi smo tu konvenciju ratifikovali 2010. godine.
Pažljivo sam još jednom pogledala konvenciju i nisam videla koji njen član već nije implementiran u naše zakonodavstvo, a odnosi se na zaposlene majke koje doje decu. Kada je reč o Konvenciji broj 183, rekla bih da nam pre nedostaju jasne zakonske odredbe, da zaposlena žena ima pravo da se vrati posle porodiljskog odsustva i odsustva radi nege deteta, na isti ili odgovarajući posao, sa istom zaradom kao i odgovarajuće mere da materinstvo ne bude izvor diskriminacije u oblasti rada. Sindikati kada govore o Konvenciji MOR-a, broj 183, naročito i sa pravom ukazuju da nam trebaju zakonska rešenja gde teret dokazivanja, da razlozi za otpuštanje nemaju veze sa trudnoćom i porođajem, snosi poslodavac, ali i da se zadrži postojeći nivo zaštite materinstva uključujući i trajanje porodiljskog odsustva i odsustva radi nege deteta.
Predlog zakona kolege Stefanovića se uopšte ovim temama ne bavi iako se poziva na Konvenciju MOR-a. razumela bih potrebu za članom 1 ovog predloženog zakona, ako bi se tim članom predložilo da zaposlene majke imaju pravo na dnevne pauze ili skraćenje radnog vremena radi dojenja, kada su se nakon korišćenja zakonom propisanog odsustva od godine dana, vratile na posao, ali žele da nastave da doje dete.
Takvo rešenje bi imalo veze sa ovom Konvencijom MOR-a na koju se gospodin Stefanović poziva, ali u članu 1 se uopšte ne radi o tome, nego o zaposlenim majkama koje će pre isteka roka koji im zakon daje, od godinu dana, da se vrate na posao.
Evo šta se stvarno predlaže članom 1. Poslodavac je dužan da zaposlenoj ženi koja se vrati na rad pre isteka godine dana od rođenja deteta, obezbedi pravo na jednu ili više dnevnih pauza u toku dnevnog rada u ukupnom trajanju od 90 minuta ili na skraćenje radnog vremena u trajanju od 90 minuta itd. Naknada zaposlenoj po tom osnovu korišćenja pauze ili skraćenja se isplaćuje u visini osnovne zarade uvećane za minuli rad. Nigde u zakonu ne stoji i potpuno je nejasno ko to plaća? Poslodavac ili Republički budžet? Predlagač zakona nas ostavlja tu bez odgovora, ali pri tom nam ne kaže koji su to razlozi za prekid porodiljskog odsustva odnosno odsustva radi nege deteta?
Koji su to razlozi povratka na posao - lični razlozi karijere, pritisci poslodavca ili nešto treće? U Ministarstvu rada i zapošljavanja, iz čijeg budžeta se refundiraju zarade porodilja u iznosu od 100% i da kažem svim porodiljama na teritoriji Republike Srbije, u Ministarstvu rada ne postoje informacije da žene prekidaju porodiljsko odsustvo i odsustvo radi nege deteta i vraćaju se na posao pre isteka zakonom propisanog roka. Takođe ne postoje ni istraživanja da li je neki značajan postotak žena koje bi prekinule odsustvo i vratile se na posao, ili možda postoji pritisak poslodavaca da se vrate na posao pre isteka zakonom propisanog roka.
Moguće je da se htelo usvojiti neko rešenje koje karakteriše neke zapadnoevropske zemlje, gde se žene ranije vraćaju sa porodiljskog odsustva i odsustva radi nege deteta, ali u tim zapadnoevropskim zemljama 100% naknade zarade žene dobijaju samo za vreme porodiljskog odsustva i samo tri meseca. Kod nas isto porodiljsko odsustvo traje tri meseca.
Naknade zarade koje se odnose za onaj period, koji je obično kraći, za negu deteta, sve primaju isto, bez obzira kolike su im stvarne zarade pre otvaranja bolovanja. Tako imamo slučaj da one žene koje primaju niske zarade ostaju ceo rok odsustva, a one žene koje inače više zarađuju se odlučuju na prekidanje tog dela odsustva koji je namenjen nezi deteta. To uopšte nije praksa koja je primenjiva ovde. Ponavljam, kod nas sve zaposlene žene na celoj teritoriji Republike Srbije primaju 100% naknade godinu dana, i za porodiljsko i za negu deteta.
Tamo se žene odlučuju da mogu kraće koristiti odsustvo za negu deteta jer im se to finansijski isplati. Ovde, kod nas, žene za to nemaju motiv. Zato mi se čini da kada već nemamo ozbiljna istraživanja, relevantne informacije iz Ministarstva rada, stavove sindikata, Uprave za rodnu ravnopravnost, uključujući i ekspertsku javnost, da bi usvajanje rešenja koje je poslanik Stefanović predložio, moglo otvoriti niz pitanja, kao što su npr. da li treba menjati ovo osnovno pravo da zaposlena žena treba da koristi odsustvo od godinu dana od rođenja deteta? Da li je to predugo odsustvo sa rada? Da li su žene u našem radnom zakonodavstvu prezaštićene i tako nekonkurentne na tržištu rada?
Ova pitanja postavljam zato što su ona već otvorena. To su teme koje su prisutne u nekim delovima neoliberalne stručne javnosti, ali kod poslodavaca i stranih investitora, naročito kada se sada raspravlja o izmenama Zakona o radu. Pri tome, treba imati u vidu da je zakonom predviđeno, a to se potpuno zaboravlja u ovom Predlogu zakona kolege Stefanovića, da zaposlena žena ima pravo na porodiljsko odsustvo i pravo na odsustvo sa rada radi nege deteta za treće i svako naredno dete u ukupnom trajanju od dve godine. Dakle, važeći Zakon o radu snažno štiti materinstvo u Srbiji, a na godišnjem nivou se samo za naknade zarada porodilja izdvaja skoro 25 milijardi dinara.
Stvarno ne sumnjam u dobre namere predlagača, i svi poslanici su u tom duhu govorili, i mi poslanici iz DS imamo razumevanja i za zaposlene žene koje imaju ozbiljne profesionalne karijere i žele da se ranije vrate, da ne iskoriste celu godinu, ali napominjem da postojeći zakon nije nikakva prepreka da one to i ada urade.
Ako uvedemo ovu mogućnost i zakonski, stvarno se otvara breša da neka vlada, neka buduća skupštinska većina počne da razmatra pitanje skraćenja i umanjenja ovih osnovnih prava. Kriza je tu i možda će neki ministar finansija da kaže – imamo veliki deficit, ovde se 20, 30, 35 milijardi troši na ovo, u zapadnoj Evropi su ta odsustva kraća, žene su nekonkurentne na tržištu radne snage zbog takve zaštićenosti i hajdemo to da menjamo.
Kada se radi o prvom članu ovog zakona, stvarno se otvaraju mnoge dileme. Postavljam pitanje – da li je on potreban? Ne vidim ozbiljne razloge da se on uvodi u zakon.
Takođe, hoću da podsetim da ovako dobra zaštita materinstva koja postoji u aktuelnom Zakonu o radu, da je ona rezultat, rekla bih, ozbiljnih istraživanja i promišljanja, ekspertskih istraživanja i stavova koja su prethodila u donošenju ovog zakona, rekla bih i stavova nekih međunarodnih organizacija, kao što je npr. UNICEF ili Svetska zdravstvena organizacija, koje naglašavaju od kakvog je presudnog značaja za detetov ukupan razvoj da po rođenju bude što duže uz majku. Stvarno ne vidim ni na tom planu ni jedan razlog da se uvodi ovaj prvi član.
Kada se radi o članu 2. kojim se zaposlenoj ženi rok za koji je ugovorom zasnovala radni odnos na određeno vreme produžava do isteka korišćenja prava na porodiljsko odsustvo ili odsustvo radi nege deteta i posebne nege deteta, on je, takođe, na prvi pogled prihvatljiv jer predstavlja zaštitu zaposlenih žena, jer po važećem zakonu za vreme trudnoće, porodiljskog odsustva, odsustva radi nege deteta i odsustva radi posebne nege deteta, može prestati radni odnos po isteku roka za koji je zasnovan.
Predlagač s pravom navodi da bi se sa ovako posebnog ugla mogla štititi pozicija trudnica, jer su one izložene većem riziku da po isteku ugovora o radu on ne bude produžen, nego žene koje su već na porodiljskom odsustvu, budući da naknadu zarade refundira i odgovoran je budžet Republike a ne poslodavac.
Čini mi se da ni ovde nisu dovoljno ozbiljno istražene i odvagane opasnosti, da se ovakvim jednim rešenjem možda pre doprinosi, sasvim nesvesno, diskriminacija žena pri zapošljavanju. Ovim rešenjem se poslodavcu unapred kaže da bez obzira što je zaposlio ženu na određeni rok, ona će ostati zaposlena dokle god je trudna, odnosno potom koristi porodiljsko odsustvo radi nege deteta, a hipotetički će ona ostati zaposlena i ako u toku tog odsustva ponovo ostane trudna, pa sve dok i drugo dete ne navrši godinu dana.
U javnom sektoru to nije problem i podržavam ovakvo rešenje. Mogli bismo reći da država i treba poreskim sredstvima svih građana da pomaže mladim ženama da se odluče na materinstvo, da makar dve, tri godine budu u tome finansijski podržane i osigurane. Međutim, skoro sam sigurna da će ovakvo rešenje potpuno obeshrabriti poslodavce u privatnom sektoru da zapošljavaju mlade žene, a za tu vrstu diskriminacije sutra ne možemo da okrivimo privatne poslodavce nego ovakvo zakonsko rešenje koje ćemo doneti.
To su sve potencijalni rizici člana 2. Predloga zakona, jer i u ovom predlogu, očigledno, nisu prethodila nikakva istraživanja ili procene do kakvih eventualnih posledica ovakvo rešenje može da dovede.
U članu 2. me brine još jedna nedorečenost i nepreciznost. Naime, pravo na naknadu za vreme porodiljskog odsustva i odsustva radi nege deteta i posebne nege deteta je uređeno važećim Zakonom o radu i Zakonom o finansijskoj podršci porodici sa decom i to u iznosu od 100% zarade koja se isplaćuje iz republičkog budžeta.
U pomenutim zakonima se nigde ne definiše pravo na naknadu zarade za vreme trudnoće, ako vam je ugovor o radu prestao da važi, a pre mogućnosti da otvorite porodiljsko bolovanje i odsustvo radi nege deteta.
Čak i u obrazloženju, kolega Stefanović lakonski navodi da ovom izmenom poslodavac neće biti oštećen jer se isplata zarada za vreme porodiljskog odsustva, odsustva radi nege deteta i posebne nege deteta vrši na teret budžetskih sredstava, sa pozicije Ministarstva rada itd.
Dakle, ni reči o tome ko će isplaćivati zaradu trudnice koja je, npr, u četvrtom mesecu trudnoće i ističe joj radni odnos na određeno vreme, poslodavac ne može da joj da otkaz i to je odlično, ali ko joj nadoknađuje zaradu, to ne znamo iz ovako predloženih dva člana.
Imamo pravnu prazninu koja će se u realnom životu možda prevazilaziti tako što će u tom trenutku inače zdrave trudnice sve otići na trudničko bolovanje. Čekaju porođaj i onda otvaraju porodiljsko, odnosno druga odsustva koja idu na teret budžeta. Ako bi se na taj način ova pravna praznina rešavala, a verovatno hoće, onda se otvaraju i drugi problemi. Naime, po Zakonu o zdravstvenom osiguranju kada ste na bolovanju u vezi sa održavanjem trudnoće prvih 30 dana zarade isplaćuje se u visini od 100% i to na teret poslodavca. Znači, poslodavce uopšte nismo konsultovali oko ovih izmena. Nakon prvog meseca bolovanja zarada se isplaćuje u visini od 65% zarade na teret zdravstvenog osiguranja i tek od 1. januara 2014. godine na teret zdravstvenog osiguranja će se isplaćivati 65% zarade a na teret sredstava budžeta 35%.
Poštovane kolege, imamo dva člana zakona, od kojih je prvi dosta kontroverzan, jer ne znam koga štiti, a otvara mogućnost da u nekoj neposrednoj budućnosti to pravo bude dramatično umanjeno za naše žene, a drugi član ima probleme oko isplate zarade ženi trudnici kojoj je istekao ugovor o radu. Poslodavac ne može da je otpusti. Naknadu zarade treba da obezbedi budžet do odlaska na porodiljsko bolovanje. Nijedan zakon ne poznaje tu vrstu naknade.
(Predsedavajuća: Vreme.)
Mislim da su rešenja dosta ishitrena, da nisu dorađena i da mogu imati posledice koje su sasvim suprotne namerama predlagača, a to su poboljšanje zaštite materinstva zaposlenih žena. Naglašavam zaposlenih, a kao što znate, mnogo je veći broj nezaposlenih žena, nažalost, i one se suočavaju sa mnogo većim problemima u ostvarivanju materinstva. Zato se kao parlament i Vlada...

Gospodine predsedniče, gospodine ministre, kolege poslanici, u okviru ove objedinjene rasprave o setu krivičnih zakona, zadržaću se  samo na Zakonu o posebnim merama za sprečavanje vršenja krivičnih dela protiv polne neslobode prema maloletnim licima.
Kao što je u dosadašnjoj raspravi već istaknuto, seksualno iskorišćavanje i seksualno zlostavljanje dece je rasprostranjeno u alarmantnom obimu i svako organizovano društvo mora da im se najenergičnije suprotstavi.
U prethodnim godinama u Srbiji je dosta urađeno na prevenciji i zaštiti dece od svih oblika nasilja, posebno seksualnog. Zato donošenje ovog zakona vidim u tom u kontekstu kao još jedan doprinos na zakonodavnom planu da se, pre svega, prevenira mogućnost da već sudski sankcionisani učinioci krivičnog dela protiv polne slobode izvršene prema maloletnim licima, budu ponovo počinioci istog krivičnog dela. Ovaj zakon zato predviđa čitav set mera koje bi to trebalo da preveniraju.
Kao što sam već rekla, napori da se zaštite prava dece, posebno da se zaštite od svakog oblika nasilja, uključujući i seksualno, u Srbiji se intenzivno čine poslednjih godina. Stalno se dograđuju i institucionalni i zakonodavni okvir.
Podsetiću samo na neka dokumenta koje su vlade posle 2000. godine usvojile, kao što je Nacionalni plan akcija za decu, Nacionalna strategija za prevenciju i zaštitu dece od nasilja i akcioni plan za njeno sprovođenje, Nacionalni plan akcije za borbu protiv trgovine ljudima. Usvojeno je i niz zakona. Pomenuću samo porodični zakon, Zakon o krivičnom postupku, Zakon o socijalnoj zaštiti, koji svojim odredbama štite decu od svih oblika seksualnog iskorišćavanja. U tom smislu posebno želim da istaknem važnost i usvajanja opšteg protokola za zaštitu dece od zlostavljanja i zanemarivanja, koji daje smernice i uputstva svim pružaocima usluga koje se bave decom i porodicom, kako bi mogli da rade na zaštiti dece od zlostavljanja i zanemarivanja, a u skladu sa njihovim najboljim interesom.
Nažalost, poznato je da seksualno iskorišćavanje i zlostavljanje dece nije samo fenomen nekih zemalja, da to nije ni samo naša stvarnost, već najvećeg broja zemalja u svetu i u Evropi. Zato je Savet Evrope, kao što je poznato, oktobra 2007. godine u Lanzarotu, u Španiji predložio Konvenciju o zaštiti dece od seksualnog iskorišćavanja.
Srbija je Konvenciju ratifikovala maja 2010. godine i tako smo se našli među 19 zemalja ugovornica i time smo preuzeli veoma jasne obaveze u primeni ove Konvencije.
Konvencija jasno definiše seksualnu eksploataciju i seksualno iskorišćavanje i posebno se bavi prevencijom od nasilja, zaštitom dece žrtava i krivičnim gonjenjem počinioca.
Danas možemo reći da, kada se radi o prevenciji, ima još mnogo toga da se uradi. Posebno je važno da profesionalci koji rade sa decom u svim sektorima, od obrazovanja, zdravstva, socijalne zaštite, kulture, sporta, imaju odgovarajuća znanja i edukaciju da pre svega informišu decu da se štite od seksualnog iskorišćavanja i nasilja.
Vrlo su važne i javne kampanje. One se poslednjih godina u Srbiji vode. Ovo posebno naglašavam jer neki ministri u aktuelnoj vladi pokazuju nekakav čudan zazor iz krajnje ne razumem iz kojih razloga, možda nekih kratkoročnih interesa, i negativno govore o javnim kampanjama, koje imaju za cilj, kao svaka javna kampanja, da skrenu pažnju javnosti na neki problem, da se senzibilišu javnost, da ohrabre tu istu javnost da podrži neke važne napore državne i društvene akcije. Ne mislim na ovu temu, ministre.
Kada se radi o zaštiti dece od seksualnog iskorišćavanja i seksualnog zlostavljanja, Srbija je uključena u sve kampanje Saveta Evrope koje su pokrenute u septembru 2010. godine u Rimu. Naime, Savet Evrope je u svoj program "Izgradimo Evropu za decu i sa decom" uključio i borbu protiv seksualnog nasilja nad decom, u kome su Konvencija i javne kampanje glavni instrumenti te borbe.
Kampanje imaju za cilj da deci, njihovim porodicama, pružaocima usluga i servisa i celom društvu pruže znanja i praktična rešenja za sprečavanje, ali i za prijavljivanje seksualnog nasilja nad decom, čime se podiže nivo svesti o stvarnim razmerama seksualnog nasilja nad decom.
Osim prevencije, Konvencija se bavi i krivičnim gonjenjem počinioca. Pored ostalog, predviđa da se krivično gonjenje nastavi iako je žrtva povukla svoje izjave.
Konvencija predviđa da rok zastarevanja gonjenja počinje da teče od punoletstva žrtve kako bi se detetu žrtvi dala mogućnost da, kada stekne zrelost i samostalnost, bez straha prijavi počinioca, što je posebno važno kada je taj počinilac u odnosu autoriteta i moći prema detetu žrtvi.
Konvencija predviđa mere i obaveze države da vodi podatke o tim licima, uključujući i DNK profil, koja su osuđena za sva krivična dela ustanovljena tom Konvencijom. Mere koje se primenjuju protiv počinioca mogu biti i ukidanje prava, na primer, na socijalne i sve druge povlastice i pomoć, uskraćivanje obavljanja profesionalne i volonterske aktivnosti sa decom, lišavanje roditeljskog prava itd.
Konvencija zahteva od država da u svim fazama istražnog i krivičnog postupka u prvom planu budu prava i interesi žrtava, posebno njihova privatnost i sigurnost.
Zakon koji je pred nama sadrži najveći broj preporuka iz ove Konvencije. Neke mere su čak i detaljnije razrađene. Očekujem da u skoroj budućnosti u zakonsku regulativu pretočimo i ostale preporuke iz Konvencije koje sada u ovom predlogu zakona nisu sadržane.
Dakle, vrlo je jasno da postojeće zakonodavstvo treba i dalje dograđivati kako bi deca imala punu zaštitu, a počinioci krivičnih dela protiv polne slobode prema maloletnim licima bili adekvatno sankcionisani i bili adekvatnim merama sprečeni da ponove ta krivična dela. Zato pozivam i Vladu i parlament, ali i druge nadležne službe da stalno rade na prevenciji i zaštiti dece od seksualnog iskorišćavanja i zlostavljanja.
Naime, podaci su i dalje teški i zabrinjavajući. Savet Evrope je objavio podatke iz kojih se vidi da je seksualnom nasilju izloženo jedno od petoro dece. To je jedan složen, osetljiv problem zastrašujućih razmera. U toj informaciji Savet Evrope procenjuje da u 70-85% žrtva poznaje počinioca.
Rađena su i kod nas istraživanja. Napomenuću samo jedno, koje je radilo Pokrajinski zavod za socijalnu zaštitu sredinom 2011. godine, na osnovu petogodišnjih izveštaja centara za socijalni rad, u 41 opštini i gradu na teritoriji Vojvodine. Ono što zabrinjava u tom izveštaju jeste da je u tih pet godina porastao broj slučajeva, odnosno prijava seksualnog nasilja nad decom, što se samo malim delom može objasniti, senzibilisanjem javnosti na ovaj težak problem i uspostavljanjem sistema službi, uključujući i civilni sektor, kome se slučajevi mogu prijaviti.
Samo kada se radi o prijavama centrima za socijalni rad, 2006. godine je bilo zabeleženo 56 slučajeva seksulanog nasilja, a 2010. godine već 131 slučaj. Dominiraju tri vrste krivičnih dela – nedozvoljene polne radnje, obljuba nad detetom i obljuba zloupotrebom položaja.
Prema ovom istraživanju, u 90% slučajeva počinilac je muškarac srednjih godina sa osnovnim obrazovanjem, najčešće detetu poznata osoba, van porodice čak u 39% slučajeva. Po udelu u ukupnom broju slučajeva slede kao počinioci otac u 18% i očuh u 12%. Žrtve su najčešće devojčice uzrasta od 6-14 godina, a potom devojčice uzrasta od 15-18 godina.
Ono što posebno zabrinjava jeste značajan porast broja devojčica žrtava uzrasta od šest do četrnaest godina u 2010. godini. Zato je jako važno uspostaviti sistem koji će omogućiti prepoznavanje dece koja su izložena riziku od seksualnog zlostavljanja ili su doživela zlostavljanje i osigurati da postoji brz i koordinisan postupak koji će dete zaštiti od daljeg zlostavljanja. Ovakvo prepoznavanje i odgovarajuća intervencija zahteva saradnju svih stručnjaka i profesionalaca od predškolskih ustanova, škola, socijalnih i zdravstvenih službi i drugi.
Važno je obezbediti i rehabilitaciju dece žrtava, jer prema podacima iz spomenutog istraživanja svega 42% dece žrtava bude uključeno u neki program rehabilitacije u okviru sistema socijalne zaštite, a svega 4% u programe drugih sistema.
Dakle, svi sistemi službe su odgovorni za prevenciju i zaštitu dece od seksualnog nasilja, a sigurana sam da ćemo usvajanjem predloženog zakona i mera koje on predviđa prema počiniocima krivičnog dela protiv polne slobode, prema maloletnim licima, kao poslanici, dakle i mi tome doprineti. Zahvaljujem.

Hvala gospodine predsedniče.
Moje kolege iz poslaničke grupe DS su već izvele našu argumentaciju zašto bi odluka o prestanku funkcije predsednice Vrhovnog kasacionog suda bila protivzakonita i proitvustavna. Ponoviću samo zbog javnosti da Skupština Srbije nije dobila zahtev za razrešenje predsednice Vrhovnog kasacionog suda jer bi onda morali da budu navedeni taksativno kako to zakon nalaže, razlozi za razrešenje.
Pošto tih razloga u stvari nema, ili vladajuća većina nije sklona da otvara tako jednu ozbiljnu raspravu, pribeglo se triku da se iskoristi odluka Ustavnog suda od 20. decembra 2012. godine kojom je utvrđeno da član 102. stav 5. Zakona o sudijama nije u saglasnosti sa Ustavom. Takođe treba ponoviti zbog javnosti da je Narodna skupština izabrala predsednicu Vrhovnog kasacionog suda na osnovu člana 144. stav 1. Ustava Republike Srbije.
Da naglasim još jednom, Ustavni sud nije raspravljao o toj odluci Skupštine RS. Ona nije dovedena u pitanje. Nije bila predmet rasprave Ustavnog suda. Radi se samo i dalje o neustavnosti jednog člana Zakona o sudijama.
Važno je reći da danas kada je pravosudni sistem organa potpuno uspostavljen u procesu reforme pravosudnog sistema, čudi da se VSS danas ovde u parlamentu pojavljuje kao predlagač za prestanak funkcije, jer zakon tako ne predviđa. Ono što danas izglasamo ovde, ako Ustavni sud nije pod teškim političkim pritiskom, mora odbaciti kao neustavnu odluku, ovog puta zbog toga što se u postupku kao predlagač pojavljuje potpuno neovlašćena institucija.
Radi se o najgrubljem političkom revanšizmu jer ako vidimo da nema pravnih osnova za ovu inicijativu, preostaju politički razlozi. Rekla bih revanšizam i on se manifestuje na najmanje dva načina. U stvari se na jednom simboličkom planu i čini mi se da je to najopasnije, želi poslati snažna poruka da se sa mesta predsednice Vrhovnog kasacionog suda smenjuje, razrešava, prestaje joj funkcija. Onaj sudija koji je imala profesionalnog znanja i lične kuraži da vodi proces ubicama premijera Zorana Đinđića, donese pravosnažnu presudu, ali u obrazloženju te presude otvori pitanje političke pozadine ubistva premijera Đinđića.
Ako znamo da je tadašnji predsednik SRS, do nedavno predsednik SNS, a danas predsednik Srbije, u vreme donošenja te presude izjavio da čim dođe na vlast će izvršiti reviziju ovog sudskog procesa jer on lično želi da se uveri u krivicu osuđenog ubice Zorana Đinđića, onda nema spora da ovde imamo jednu političku inicijativu i da se radi o političkom revanšizmu.
Da li nezakonito i neustavno razrešenje postupajućeg sudije u tom procesu, gospođe Nate Mesarović treba da razumemo kao početak revizije suđenja osuđenim ubicama premijera Đinđića? Ako pogledamo šta se inače dešava u poslednje vreme u pravosuđu, posebno sa masovnom abolicijom najokorelijih kriminalaca, postoji realna opasnost da se to dogodi.
Podsetiću da je stranka predsednika Nikolića pokrenula pre dve i po godine inicijativu o neustavnosti ovog člana Zakona o sudijama i zvuči prosto neverovatno da je Ustavni sud o tome odlučio tek 20. decembra 2012. godine a svoju odluku objavio 20. decembra prošle godine u Službenom glasniku, odnosno tek po dolasku SNS na vlast i medijske kampanje koja je bila u pripremi takve odluke protiv predsednice Vrhovnog kasacionog suda. U toj besprizornoj kampanji prednjačio je visoki funkcioner SNS i predsednik Odbora za ustavna pitanja i zakonodavstvo.
Iz te kampanje i iz činjenice koju je vodio nema boljeg primera vulgarnog politikanstva i političkog pritiska na nezavisnost sudstva. To su izjave Vladimira Cvijana date novinskoj agenciji TANJUG koje su preneli elektronski mediji, da je predsednica Vrhovnog kasacionog suda Nata Mesarović glavni nosilac korupcije u pravosuđu i ono što je jako važno je da će oni pokrenuti pitanje nekih sudskih odluka koje je ona donosila itd.
Postavlja se pitanje kojih sudskih odluka? Osim ružne i društveno opasne insinuacije da je predsednica Vrhovnog kasacionog suda glavni nosilac korupcije u pravosuđuju, neverovatna je najava protivustavnog mešanja izvršne i zakonodavne vlasti u sudsku vlast, a mi to upravo imamo danas u ovoj tački dnevnog reda.
Da to nije nekontrolisani ispad gospodina Cvijana već očigledno politika SNS, potvrdio je danas ministar Selaković kada je otvoreno rekao da ne vidi ništa sporno u tome, da on s vremena na vreme interveniše Ustavnom sudu da se sa nekim preispitivanjima ili inicijativama zastane, a da se neke ubrzaju.
Ako parlament donese odluku koju ovde operacionalizuje gospodin Cvijan, poslanici vladajuće stranke, ministar Selaković, biće to skandal bez presedana. Moramo postaviti pitanje da li se na tome završava, jer uvažena predsednica Društva sudija Srbije Dragana Boljević u pismu aktuelnoj Radnoj grupi za izradu nacionalne strategije reforme pravosuđa, kaže da neće da radi u grupi dok su u sastavu VSS i Državnog veća tužilaca dosadašnji članovi.
Slično je danas zatražila i jedna poslanica u raspravi. Gospodo ovo je tek početak i umesto da su pred nama zakoni kojima se eventualno nedostaci reforme pravosuđa eliminišu, vladajuća stranka na brutalan način gazi osnovni cilj postavljen reformom, nezavisnost pravosuđa. Sa nezakonitim i neustavnim smenama u pravosuđu očigledno se tek počinje i nažalost u tome učestvuju članovi VSS, nerazumevajući da kada se jednom uđe u kompromis sa politikom povratka više nema.
Mi poslanici DS ćemo braniti i vas kada budete žrtva grubog politikanstva. Zahvaljujem.

Hvala, predsedavajuća.
Gospođo ministarko, kolege poslanici, kada govorimo o ovom članu, mislim da previđamo jedan problem koji je u osnovi ovakvih zakonskih rešenja, a to je da, kada centralni nivo vlasti nema dovoljno novca da ono što jeste nadležnost centralnih vlasti isfinansira, onda imamo prenošenje nadležnosti na lokalne samouprave.
Kod nas su puna usta te centralizacije, a u stvari decentralizujemo neke poslove i nadležnosti onda kada centralni nivo vlasti kaže – za ovo više nemamo novca. Jako bi bilo dobro kada bi centralni nivo vlasti, kada bi republički budžet mogao da finansira ono što jesu normativi, ono što je minimum nekog standarda, a onda da se kaže lokalnim samoupravama – ako imate mogućnosti, možete i više. S tim, na to hoću da upozorim, što onda možemo da dođemo u situaciju da npr. Ustavni sud kaže da je to neustavno. Nažalost, nemamo razumevanje ni najviših sudskih organa ove vlasti šta je decentralizacija, šta je obaveza centralnih nivoa, šta je obaveza lokalne vlasti?
Kod nas kada neki grad ili opština imaju sredstava ili vode takvu politiku da npr. Hoće da pojačaju neka prava iz socijalne zaštite, hoće bolje da štite npr. Neke grupe građana, kao što su penzioneri sa najmanjim primanjima, kada hoće svoje dodatne pronatalitetne mere finansiraju, to je onda neustavno.
Imamo nekoliko problema, od nerazumevanja šta je uloga centralnih i lokalnih nivoa vlasti, do problema da centralni nivo vlasti nema uvek dovoljno sredstava da ono što je njihova nadležnost isfinansira, do toga da lokalne samouprave koje mogu da urade nešto više, budu diskvalifikovane kao vlasti koje se neustavno ponašaju. Hvala.

Hvala gospođo predsedavajuća.
Kolege poslanici, gospodine predsedniče Skupštine AP Vojvodine, poslaničku klub Demokratske stranke će danas u raspravi, kao i u danu za glasanje podržati Predlog zakona o dopuni Zakona o budžetskom sistemu, koji je republičkom parlamentu uputila Skupština AP Vojvodine.
Kao što je već rečeno, Zakon o budžetskom sistemu je menjan 28. septembra ove godine i tom prilikom rebalans budžeta za 2012, i to tako kada se radi AP Vojvodini, što je prekršen član 184. Ustava Republike Srbije kojim se eksplicitno navodi da budžet AP Vojvodine iznosi najmanje 7% u odnosu na budžet Republike Srbije, s tim što se tri sedmine od budžeta AP Vojvodine koristi za finansiranje kapitalnih rashoda.
Nasuprot ovako jasno definisanoj imperativnoj ustavnoj odredbi, Vlada je tada usvojila rešenje i ovaj parlament, po kojem je osnovica za utvrđivanje obima budžeta Vojvodine predstavljena kao samo rashodi koji se finansiraju iz poreskih prihoda. Dakle, sužena je osnovica za utvrđivanje vojvođanskog budžeta i na potpuno voluntaristički način utvrđen obim budžeta za Vojvodinu.
Ovo zakonsko rešenje je proizvelo ne samo neustavno smanjenje obima budžeta Vojvodine, već i niz drugih problema, jer je, naime, nemoguće utvrditi iz kojih izvora i vrsta prihoda i primanja će se pojedini rashodi i izdaci finansirati, budući da se iz poreskih prihoda, kao što se zna, mogu finansirati ne samo rashodi, nego i izdaci, a oni kao što vidimo ne bi ulazili u obračun za osnovicu budžeta.
Pokušaj poslanika tada, u vreme septembarske rasprave, poslanika DS, ali i drugih stranaka, da amandmanima ispravimo ovakvo rešenje, nije uspelo, i zato je sasvim za nas iz DS logično što je Skupština AP Vojvodine uputila ovaj zakonski predlog u republički parlament, ali i kao što znamo povela postupak za preispitivanje ustavnosti pred Ustavnim sudom Republike Srbije.
Vlada je međutim odbila predlog vojvođanske Skupštine, navodeći kako Ustav Republike Srbije nije precizno definisao osnovicu na koju se primenjuje procenat. Smatramo da je to proizvoljno tumačenje Ustava, jer se tačno zna šta je budžet. Naime, sam zakon o budžetskom sistemu, budžet vrlo precizno definiše kao sveobuhvatan plan prihoda i primanja i plana rashoda i izdataka, organizovan u dva odvojena računa kao a) račun prihoda i primanja ostvarenih po osnovu nefinansijske imovine i rashoda i izdataka za nabavku nefinansijske imovine i b) račun finansiranja.
Dakle, nemamo nikakav problem da ne znamo šta je budžet ili da on u nekom zakonskom aktu nije precizno definisan. Čak iako bismo uvažili, na primer, argument da treba utvrditi neku precizniju osnovicu, zašto se menjala osnovica, to je pitanje iz prethodnog Zakona o budžetskom sistemu, mislim na zakonska rešenja koja su važila pre septembarskih izmena. Mogu se složiti čak i sa tezama koje su ovde iznete i da prethodno rešenje nije baš odgovaralo u punom smislu rešenju iz Ustava, ali je ono bilo povoljnije nego što ga imamo sada izmenama Zakona o finansijskom sistemu, koji je u septembru aktuelna Vlada ovde izdejstvovala.
Da bi to nepovoljno rešenje nekako pravdala, Vlada u mišljenju kojim odbija ovaj zakon vojvođanske Skupštine, navodi floskulu da postojeće rešenje obezbeđuje efikasno finansijsko planiranje i upravljanje javnim finansijama. Navodi se da se za osnovicu uzimaju samo poreski prihodi koji su redovni, tekući prihodi koji su predvidivi za duži vremenski period i sa stabilnom dinamikom procentualnog učešća u BDP.
Kaže se još da pouzdanost procenjivanja poreskih prihoda u srednjoročnom periodu omogućava realnije planiranje, kako republičkih, tako i pokrajinskih politika i projekata.
Iz ovakvog stava u mišljenju bi se zaključilo da republička Vlada više brine o interesima Vojvodine i Vojvođana, nego vojvođanska Skupština. Maltene da je vojvođanska Skupština u ovom predlogu zakonu ponudila neko lošije rešenje. Maltene se odriče načina finansiranja iz poreskih prihoda. Naravno, to nije tačno. Po običaju, aktuelna Vlada voli da polemiše oko nečega što nije sporno ili što niko nije doveo u pitanje. Upravo ovaj deo objašnjenja tako izgleda.
Dakle, ponoviću još jednom, vojvođanska Skupština predlaže da se kao osnovica za vojvođanski budžet uzmu prihodi, ali i primanja od nefinansijske imovine, što uključuje poreske prihode za koje se zalaže republička Vlada.
Međutim, u mišljenju Vlada opet odgovara na predlog koji niko nije dao kada komentariše predlog vojvođanske Skupštine, da u osnovicu uđu i primanja od nefinansijske imovine. Naime, Vlada govori o neporeskim prihodima, o prihodima iz sudskih taksi i prihodima indirektnih korisnika i podučava kako su to prihodi namenskog karaktera, te da su to često prihodi jednokratne i diskrecione prirode, da je njihova procena vrlo nepouzdana, kao da je neko tražio ovim predlogom zakona koji je pred nama da to uđe u osnovicu za vojvođanski budžet.
Stvarno je čudan manir Vlade, da daje odgovore na pitanja koja niko ne postavlja i odbacuje predloge koji joj nisu dostavljeni. Da li se radi o aroganciji? Da li to znači da se ne čitaju predloženi zakoni ili se na neozbiljan način odnosi Vlada prema predlagačima zakonskih inicijativa? Stvarno je teško odlučiti. Svako neka tumači kako mu je zgodno. U svakom slučaju, mislim da će se ovaj manir Vlade njoj samoj vratiti kao bumerang.
S druge strane, brine i što je svaki novi predlog Vlade lošije rešenje od već postojećih zakonskih rešenja koje smo imali. Parlament se ovih dana kritikuje da malo radi, ali bih rekla, ako će da proizvodi sve lošija zakonska rešenja, da možda to i nije velika šteta što se ne radi u mandatu nove Vlade, kao što se to radilo u prethodnih četiri godine.
Želim da ponovim da pre zakona u budžetskom sistemu u septembru ove godine, kao osnovica za utvrđivanje obima budžeta Vojvodine uzeti su prihodi, ali i primanja od prodaje nefinansijske imovine. Nakon septembarskih izmena je dalje smanjen obim finansiranja Vojvodine i sveden samo na poreske prihode.
Poslanici DS se protive ovakvim rešenjima, jer ona, ne samo da su neustavna, već izazivaju ozbiljne ekonomske i političke posledice i u Vojvodini, ali i u Srbiji i deo su, rekla bih, barem ovo što pratimo od kada imamo nov saziv parlamenta i novu Vladu, kontinuiranog ekonomskog slabljenja Pokrajine od strane aktuelne Vlade. Smatramo da deklarativno podržavanje dostignute autonomije Vojvodine, s jedne strane, malopre je jedan kolega citirao da su ovakvi stavovi bili prisutni u ekspozeu premijera, a s druge strane imamo donošenje zakonskih rešenja koja objektivno ugrožavaju ekonomski položaj Vojvodine, nužno proizvodi političke implikacije.
Takođe moram da primetim i da na ovom primeru vidimo da je ministar finansija potpuno napustio svoju omiljenu političku mantru o decentralizaciji Srbije, dovodeći do apsurda celu tu ideju neviđenom fiskalnom centralizacijom.
Nadamo se da Vlada i ministar finansija nisu pribegli ovim rešenjima zbog činjenice da pokrajinsku vlast čine stranke koje ne učestvuju u republičkoj Vladi i da se na ovaj način ne kažnjavaju građani Vojvodine koji se drugačije politički opredeljuju. Da bismo izbegli takva tumačenja, ovako loših po Vojvodinu i građane Vojvodine, mi u poslaničkom klubu DS smatramo da je dobro rešenje da se sistemski uredi finansiranje Vojvodine, odnosno da se usvoji zakon o finansiranju i da se tako izbegne svaka politizacija i, ono što je još gore, politikanstvo.
Tu se slažem sa gospodinom Pastorom, nama su potrebne rasprave, institucionalna rešenja, jer predstavljamo građane koji su nam dali poverenje da vodimo Vojvodinu i unapređujemo život njenih građana. Neki iz ovog parlamenta nemaju te obaveze. Vojvođani im nisu dali ni glasa, nemaju nijedan mandat u Vojvodini i možda se oni zato ovako neodgovorno odnose i prema Vojvodini i prema interesima građana Vojvodine. Hvala.

Hvala gospodine predsedniče. Podržavam amandman koleginice i ne mislim da se ovde radi o nerazumevanju ili razlikama između pravnika koji tumače da li nešto treba posebno razrađivati u ovakvom tipu zakona, a što se odnosi na ljudska prava.
Mislim da je nesporazum mnogo dublji. Dakle, mi imamo u ovom predlogu zakona jedno razumevanje čitave tematike, potpuno udaljeno od kompleksa ljudskih prava. To je glavni nedostatak ovog zakona. To se vidi u ideji gde je ministar policije ili… Nije ovo policijski zakon, ovo je zakon koji ima jako inter-resorni i multi-sektorski značaj.
Dakle, ne može ministar policije biti odgovoran za temu migracija. Zato je jako bilo važno da imamo i ovo načelo ono bi onda govorilo o tome da ovom pitanju, posebno migranata ne pristupamo na jedan konzervativan način što se vidi kroz neka rešenja u ovom zakonu gde je najvažnije nekakv kolektivan smeštaj im obezbediti.
To je potpuno jedno retrogradno pristupanje ovoj temi, nastavak politike koju smo mi imali prema izbeglim i raseljenim licima i zbog koje je ta izbeglička kriza u Srbiji ovako dugo i trajala, zato što se tom problemu nije pristupalo sa stanovišta ljudskih prava.
Ti ljudi imaju prava da pristupe uslugama obrazovanja, zdravstva, zapošljavanja, stanovanja. U tome je suština insistiranja na ovom amandmanu koje su koleginice podnele i koje ja podržavam. Hvala.

Hvala gospođo predsedavajuća. Gospodine ministre, kolege poslanici, pred nama je stvarno jedan po obimu mali zakon, ali vidite u načelnoj raspravi da su kolege vrlo široko tretirale temu visokog obrazovanja. Rekla bih da to jeste važna tema, očigledno za parlament, i to govori o potrebi da mi ovde u parlamentu što pre razgovaramo o svim aspektima reforme procesa visokog obrazovanja. Verujem da će o tome biti prilike kada budemo govorili o strategiji unapređenja visokog obrazovanja.
Ipak ću se koncentrisati samo na ovaj par članova, koji su predmet izmena, dakle Zakona o visokom obrazovanju, iako sam sa pažnjom slušala sve kolege, imam razumevanja zašto su svoju raspravu ovako široko danas postavili.
Dakle, naša je zemlja, naš visokoobrazovni sistem, jedne od Bolonjskog procesa ili, kako se to danas definiše, deo evropskog prostora visokog obrazovanja, već devet godina. Ako tako jeste, onda smo mi u poslaničkom klubu Demokratske stranke očekivali da ministar obrazlažući izmene ovih par članova zakona da nešto više informacija o tome kako napreduje bolonjski proces, kakvi su dosadašnji rezultati, šta su problemi. Jer u izlaganjima nekih kolega, verujem da oni i s pravom iznose takve konstatacije. Dakle u javnosti postoji osećaj, da čak postoje i opstrukcije uspešnosti sprovođenja ovog procesa, odnosno za nas bi bilo važno da smo danas mogli da imamo više tih informacija i da možemo da čujemo koliko smo daleko od koncepta EU da u sledećoj deceniji, dakle 2020. godine, jedan od odgovora na izazove starenja populacije bude upravo veće učešće stanovništva u visokom obrazovanju i posebno u procesu celoživotnog učenja. Dakle, gde smo u razvoju takvog pristupa visokom obrazovanju u Srbiji?
Takođe, za nas u Demokratskoj stranci jako je važno kako napredujemo u bolonjskom procesu i zbog napredovanja samih univerziteta, odnosno pozicioniranja srpskih univerziteta na evropskom međunarodnom nivou i unapređenja njihove konkurentnosti.
Kada bi i u političkoj javnosti i stručnoj javnosti bila prisutnija ta svest da bolonjski proces, kao jedan od ciljeva, ima i podizanje konkurentnosti naših fakulteta, naših univerziteta, mislim da bi onda ljudi na drugačiji način razmišljali o ovoj mobilnosti mladih ljudi, studenata koji odlaze na druge univerzitetske centre u Evropi radi usavršavanja, onda bi razumeli da cilj bolonjskog procesa jeste da postanemo deo evropskog visoko obrazovnog prostora i da imamo i na našim fakultetima i univerzitetima više studenata iz evropskih gradova. To je cilj ovog procesa u kojem svi učestvujemo. Ne znam da li to razumemo, nego čisto lamentiramo nad činjenicom da mladi ljudi u potrazi za kvalitetnim obrazovanjem odlaze iz Srbije.
Dakle, nismo imali takvu analizu i ja mislim da je ona potrebna. Pred nama su stvarno vrlo male izmene Zakona o visokom obrazovanju. One se mogu okarakterisati, tih par članova koji se menjaju, i da su tehničko-formalnog karaktera, jer u stvari sada preciziramo i kažemo kroz izmene zakona da će Nacionalni savet sa visoko obrazovanje predlagati nacionalni okvir i kvalifikacije za nivo visokog obrazovanja ministarstvu, kao da je cela priča oko nacionalnog okvira kvalifikacija za nivo visokog obrazovanja, da je problem bio u tome što se nije znalo ko je nadležan. Ako je to bio problem, odlično, rešili smo ga i očekujemo da jako brzo i dođemo do ovog važnog dokumenta za visoko obrazovanje.
Takođe, i druge neke izmene su tehničkog karaktera, nisu sporne. Svakako da Studentska konferencija Univerziteta Srbije i Studenska konferencija akademija strukovnih studija treba da dobiju status pravnog lica i učestvuju u međunarodnoj razmeni i međunarodnim projektima, ni to ne može da bude sporno. Onda imamo još dva člana zakona koja naizgled jesu tehničkog karaktera, ali vidimo da kroz izmene ta dva zakona mi ustvari zakonom pokrivamo ili upodobljujemo zakon sa realnošću, odnosno zakonom pokrivamo loše posledice, odnosno posledice istinski izostale reforme visokog obrazovanja, jer, o tome su svi govorili, naš odgovor na neefikasnost studiranja u Srbiji jeste smanjenje broja bodova za prelazak u narednu godinu studiranja.
Mislim da samo treba otvoreno o tome da govorimo. Nije sporno da se na ovaj način to pitanje reši. Razlozi zašto i mi u poslaničkom klubu ovako jedno rešenje podržavamo je zato što su troškovi studiranja za naše osiromašene porodice veliki izdatak i ako i ovaj izdatak prevalimo na njihov teret, onda se ta nevesela statistika, da u Srbiji svega 12% građana ima više i visoko obrazovanje, stvarno neće promeniti za još niz godina. Mi nemamo ništa protiv takvog rešenja, ali stvarno mislimo da je poslednji trenutak da ministarstvo i nadležni organi, parlament i civilni sektor naprave jednu ozbiljnu analizu zašto izostaje efikasnost studiranja i, ako je uveden bolonjski proces, dokle se stiglo u prilagođavanju programa drugačije uloge profesora u obrazovnom procesu, šta je sa prilagođavanjem udžbenika i svih drugih elemenata koji mogu da utiču na efikasnost studiranja. Nažalost, očigledno je da se tu ne dešavaju ozbiljni pomaci i otuda imamo ovo rešenje.
Ako je to tako, mi mislimo da je ishitreno rešenje da se smanjuje broj ispitnih rokova i mislimo da bi bilo mnogo racionalnije da sačekamo svi jednu ili dve školske godine, da vidimo da li su se neki pomaci napravili i onda da, kroz podizanje broja bodova za upis u narednu godinu, idemo i na skraćivanje ispitnih rokova.
Dakle, tako ocenjujemo ove male izmene zakona. One su naizgled male, ali suštinski govore da imamo ozbiljan zastoj u reformi visokog obrazovanja. Hvala.

Hvala.
Dakle, kao što vidite, nije samo Kosovo tema oko koje ima mnogo demagogije., ali nažalost, veliki je problem i natalitet. Kada o tome govorimo, često ćemo čuti političke izjave, a mislim da imamo dovoljno uvažene stručnjake u ovoj oblasti i plašim se da kod ovog rešenja koje je ponudila Vlada, a i kod onog koje nude kolege iz poslaničke grupe, nisu konsultovani demografi, nisu konsultovani stručnjaci.
Podsetiću, ova vlada ima obavezu da sprovodi strategiju za podsticanje rađanja u Srbiji. Jedan od ciljeva te strategije jeste i smanjenje ekonomske cene roditeljstva. Kojim merama će to Vlada uraditi, to je nešto o čemu trebamo da raspravljamo. Ministar je očigledno konsultovao s pravom poreske stručnjake kada se nije odlučio da umanji PDV na ovu vrstu opreme i hrane za bebe, ali nije konsultovao demografe. Razumem argumente da bi se smanjenjem PDV-a, pre svega, uneo poremećaj čitavog poreskog sistema, otvorile velike mogućnosti za zloupotrebe itd, ali ne mislim da je dobro rešenje da se podsticanje rađanja, odnosno smanjenje ekonomske cene roditeljstva radi ni kroz povraćaj PDV-a.
Vidite, na koju robu i usluge bi došlo do povraćaja PDV-a? Na hranu, kašice, pelene, na stolice za automobile. Šta da radimo sa onim roditeljima koji bebe i decu do dve godine ne hrane industrijskim proizvodima ili ne voze automobilima?
Zbog toga ću sve nas da podsetim da postoji jedna ozbiljna mera koja je pokazala svoju efikasnost, definisana u Zakonu o finansijskoj podršci porodicama sa decom, a to je roditeljski dodatak. Na godišnjem nivou se izdvaja pet milijardi za ovu meru. Zašto Vlada nije učinila jedan drugi korak da pomogne roditeljima sa malom decom, a to je da poveća iznos roditeljskog dodatka? Onda će i one porodice koje možda muku muče da obezbede mleko i hleb, imati neke koristi od ove podrške rađanju. Ne bilo novog targetiranja, ne bi bilo sakupljanja računa, što kaže koleginica, imali bi jednu sistemsku meru. Znači, tačno znamo koji je krug tih porodica. Mogu vam reći da je ta mera tako definisana, da roditeljski dodatak ne dobijaju samo najsiromašniji, cenzus je visoko podignut. Ne mogu dobiti unuci Karića, ali svi ostali mogu dobiti ovu podršku.
Predlažem Vladi da se ona vrati sa ovim predlogom, da konsultuje ne samo poreske stručnjake nego i demografske i da definiše, na primer, da izračuna, koliko je to moguće, ako planira dve – tri milijarde za povraćaj PDV-a, već je odvojeno pet milijardi, odnosno mora da se odvoji pet milijardi za roditeljski dodatak i sa osam milijardi bismo mogli da jednu isprobanu pronatalitetnu učinimo još efikasnijom. Hvala.