Poštovana predsednice, uvaženo predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, danas ću postaviti neka pitanja jer sam zabrinuta zbog pokušaja kriminalizacije, širenja neistine i hajke koja se danima sprovodi nad Srbima sa severa KiM i u kojoj učestvuju, nažalost, poslanici ne albanskog, već Parlamenta Republike Srbije i čije izjave nekritički prenose i neki mediji u Srbiji.
Prisustvovala sam sednici Odbora za odbranu i bezbednost o KiM koja je bila zatvorena za javnost, a koja je izazvala brojne kontraverze, pre svega zbog naknadnih interpretacija i komentara, interesantno političara koji uopšte nisu bili na toj sednici.
Mišljenja sam da netačnim informisanjem javnosti o događajima na Jarinju šteta nije naneta samo Srbima sa KiM, pregovaračkom procesu Srbije pred dolazak Roberta Kupera u Srbiju, šteta je naneta i evropskom putu Srbije, a i te kako je naneta i parlamentu Srbije.
Gospodo narodni poslanici, kakvu poruku neki poslanici šalju građanima iz ovog doma? Da li je to poruka da pošto donosimo odluke, budemo prvi i u njihovom kršenju? Da li to šaljemo građanima Srbije? Pošto poštujem i Narodnu skupštinu i zakone koje donosimo, neću govoriti o detaljima sa te sednice, ali ću naravno postaviti neka pitanja.
Prvo pitanje postavljam predsednici Skupštine Slavici Đukić-Dejanović - kako je moguće da političari koji uopšte nisu bili prisutni na sednici koja je bila zatvorena za javnost informišu javnost o istoj sednici? Da li postoji mogućnost da su navodne podatke dobili od poslanika, naglašavam od poslanika koji su dobili svoj potpis da o detaljima neće izlaziti u javnost?
Kada već insistiramo i gospodin Jovanić i ja, da javnost sve sazna, ja ih pozivam da kažu od koga su dobili te podatke, ako su u pitanju poslanici, da pre svih poslanici snose zakonske konsekvence zbog odavanje državne tajne. Svi tražimo nezavisnu istragu o dešavanjima na Jarinju i pre svega predsednici opštine i načelnik okruga severnog Kosova i Vlada Republike Srbije i Savet Evrope, samo neki domaći političari koji bi trebalo da brane domaće boje, podvlačim istinom ne lažima, navodno znaju šta se dešavalo na Kosovu, iako nisu bili ni na Kosovu ni na sednici Odbora.
Danima slušamo njihove izjave kako je navodno Zvonko Veselinović sa svojom grupom koja broji 20 članova izazvao incidente. Nameću se neka pitanja - kako je moguće da baš niko od pripadnika ove grupe nije povređen, a ima ih 20, a rečeno je da su oni pucali na KFOR, a KFOR je u samoodbrani upotrebio prekomernu silu?
Drugo pitanje, kako je moguće da je većina povređenih Srba pogođena u leđa, a rečeno je da su pogođeni u napadu? Podsetiću javnost da je KFOR nakon incidenta na Jarinju demantovao da je korišćena bojeva municija, tek pod pritiskom dokaza iz bolnice u Kosovskoj Mitrovici KFOR priznaje da je u napadima koristio bojevu municiju.
Pridružujem se zahtevu gospodina Čedomira Jovanovića za sazivanje nove sednice Odbora za odbranu i bezbednost i tražim da sednica bude otvorena za javnost, ali pod uslovom, da pored narodnih poslanika policijskog i vojnog vrha prisustvuju i predsednici opština sa KiM i načelnik okruga da čujemo šta oni imaju da nam kažu. Oni su svakodnevno na barikadama i najbolje poznaju situaciju na terenu. Sigurna sam da imaju šta da kažu i interesantno će biti da i narodni poslanici i građani saznaju šta im je rekao komandant KFOR-a na sastanku posle incidenta na Jarinju, kada su mu pokazali Ženevsku konvenciju, da je strogo zabranjeno pucanje na civile, na zdravstvene radnike i na sanitet. Rekao im je, citiram – vojnici KFOR su imali percepciju da je neku pucao na njih, zato su zapucali. Gospodo narodni poslanici, vojnici KFOR-a su imali percepciju da je neko pucao na njih i zato su zapucali.
Pozivam i srpske službe bezbednosti da od Euleksa zatraže snimke o ovom događaju, Srbi sa KiM su veoma zainteresovani da ih cela javnost i ceo svet vidi, da se emituju i na medijima koji su trijumfalno počeli da ovde jednosmernu istragu o ovom događaju, a bojim se da ćemo se namučiti da dobijemo ove snimke zato što prema informacijama kojima raspolažem, neki međunarodni zvaničnici ozbiljno lobiraju da se ceo slučaj zataška i da uopšte ne dođe do nezavisne istrage. Zahvaljujem.

Poštovani predsedniče Republike, predsedniče Vlade, uvaženi ministri, predsednice Narodne skupštine, dame i gospodo narodni poslanici, više puta u ovom Domu sam govorila o situaciji na KiM i uvek sam imala dosta optimizma. Nažalost, moje današnje izlaganje neće ličiti na odu radosti zato što je situacija na severu Kosova najteža od 1999. godine do danas.
Nezamislivo je da u civilizovanom demokratskom svetu u 21. veku srpsko stanovništvo strahuje i bori se za golu egzistenciju. Srbi na KiM ne spavaju mirno 12 godina, a ove nedelje ne spavaju uopšte. Iako se na severu Kosova Srbi dobro samoorganizuju, moram da vam kažem da Srbi očekuju veliku podršku Srbije i to ih čini i jakim i budnim jer ne žele da žive u okruženju u kome je sasvim prihvatljiva trgovina ljudskim organima. Barikade koje postavljaju predstavljaju i strah i nadu da će zaustaviti veštačku integraciju u nezavisno Kosovo.
Proteklih dana sam razgovarala sa mnogim sugrađanima iz Zvečana i Kosovske Mitrovice, sa komšijama, rođacima, prijateljima, intelektualcima, lokalnim političarima. Dobra vest je da su Srbi jedinstveni i odlučni da ne dozvolimo da dvanaestogodišnja borba padne u vodu. Svi smo na istim barikadama, sa istim zadatkom. Borimo se demokratskim, legitimnim sredstvima, pružamo pasivan otpor tako što svojim telima blokiramo puteve.
Posle ove sednice ja se odmah vraćam na KiM da budem sa svojim narodom, a sigurna sam da će svi poslanici, pa i gospodin Kragović, učiniti isto. Ako smo išta naučili od demokratskog sveta, naučili smo kako se pruža demokratski otpor u stvarima u kojima smo saglasni da se ne slažemo. Nešto za šta zapadne demokratije troše milione u kampanji da bi dobile naklonost svojih građana o toj ideji u Zvečanu i okolini je bila dovoljna samo jedna sirena da podseti i sve građane na najtužnije dane, da nas animira da shvatimo ozbiljnost situacije u kojoj se nalazimo, a to je da spavamo obuveni, da je danas možda taj dan.
Dakle, mi smo se zaputili ka Vučitrnu i Prištini, što bi narod rekao, mečki na rupu, već smo ispred svojih domova i ne napadamo nikog. Moram da naglasim da je prisustvo gospodina Stefanovića, šefa pregovaračkog tima, i te kako bitno na severu KiM i da mnogo pomaže ljudima na terenu. U početku je bilo i nekih teških reči, ali mu svi Srbi sa severa Kosova danas odaju priznanje.
Danas na severu Kosova nema stranačkog delovanja, nema ličnih animoziteta i mišljenja sam da bi ova skupština trebalo da nauči od nas. Zato ja danas neću reći ni jednu kritiku na račun opozicije, koja je takođe rešavala pitanje KiM i koja je iskoristila priliku da vređa i predsednika Republike i članove Vlade i narodne poslanike.
Pitanje ću postaviti svima nama, i kritičarima u Srbiji i javnosti u Prištini – zašto je Hašim Tači pobegao od pregovaračkog stola, ako za njim dobija? Zašto mu se žuri i povlači ishitrene unilateralne poteze? Meni se čini da se uplašio pregovora jer dogovorena rešenja, da budem potpuno iskrena, iako ne odgovaraju sasvim ni Srbima, ipak stvari vraćaju na statusno neutralni teren. Zato su utakmicu prebacili na teren na kojem Hašim Tači briljira, gde se Srbi progone i stradaju.
Posle donošenja Rezolucije u tzv. kosovskoj skupštini, koja predstavlja opasnu pretnju Srbima na severu Kosova, Albanci su od tog dana veoma tihi, skoro da nema izjava. Nema ni potrebe, kolege narodni poslanici, kada neki međunarodni predstavnici posao obavljaju umesto njih.
Mi na severu Kosova smo šokirani o ogorčeni odlukom KFOR da izađe iz mandata koji mu je poveren i uđe sa kosovskom vladom u jedan ovako opasan avanturizam. Podsećam da sam pre dve godine u ovom domu afirmativno govorila o KFOR, tražila sam od predstavnika Vlade da se ulože napori kako ne bi došlo do situacija da budu smanjivani pripadnici KFOR u enklavama, jer su tada oni bili jedini garant Srbima da tamo žive. Prošle godine je i vladika Teodosije bio u NATO i takođe molio da ne smanjuju broj pripadnika KFOR, zato što već 10 godina monasi ne smeju bez pratnje da odu u centar Dečana po brašno. Sa ove distance neću reći da sam bila naivna, jer ne krećem sa predupređenjem da neko neće ispuniti mandat koji mu je poveren, zato što mi u Srbiji ispunjavamo međunarodne obaveze koje se od nas očekuju.
Poražavajuće je što se ne oglašavaju ni UNMIK, ni organizacije zadužene za ljudska prava OEBS i Savet Evrope. Moram da se osvrnem i na paljenje prelaza Jarinje. Neshvatljivo mi je da neko može da pomisli da je ovaj katastrofalni potez, koji je toliko naštetio srpskom narodu, organizovala država. Kolege narodni poslanici, očigledno je da postoje Srbi, nažalost, koji će igrati po pravilima Hašima Tačija.
Napraviću jednu digresiju, nemoguće je ne primetiti da povodom zbivanja na severu Kosova uopšte se nisu oglasili Srbi koji participiraju kosovskoj vladi. Taman posla, da zaprete izlaskom iz vlade. To je zaista tužno. Međutim, ono što mene najviše brine je činjenica da većina ljudi koji žive na severu Kosova, a nije stambeno situirana u Srbiji, kojima su njihova imanja i domovi jedino što imaju, radije će ostati i stradati na KiM negoli se povući u Srbiju, a sve zato što su poučeni iskustvom iz "Bljeska" i "Oluje".
Nadam se da smo svi shvatili koliko je zapravo dramatična situacija na KiM i zato moramo pokazati i visok stepen odgovornosti i Narodna skupština i Vlada i vlast i opozicija. Dame i gospodo narodni poslanici, nadam se da ćemo danas svi biti prvo predstavnici svog naroda, a potom i predstavnici stranaka. Veoma je bitno da ova deklaracija, kojom se daju široka ovlašćenja Vladi u donošenju konkretnih mera koje će zaštiti Srbe i nealbance na KiM, dobije podršku svih poslanika ovog parlamenta. Na taj način šaljemo jasnu poruku svima i međunarodno zajednici i Prištini i što je najvažnije Srbima na KiM da je Srbija uz njih, da nisu sami, da će ih braniti svim demokratskim, legitimnim sredstvima, jer KiM smatra delom svoje teritorije. Hvala.

Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, moram da priznam da sam u dilemi kome da postavim pitanje, da li Ministarstvu pravde, da li Ministarstvu za Kosovo i Metohiju, da li Ministarstvu zdravlja ili Ministarstvu za lokalnu samoupravu, pa ću pitanje postaviti celoj Vladi, zato što je situacija komplikovana i zahteva hitno rešenje.
Svedoci smo da Srbi i nealbanci već deceniju žive na KiM u veoma teškim, nehumanim i necivilizacijskim uslovima. Činjenica je da Vlada Republike Srbije čini sve što je u njenoj moći da se situacija na terenu poboljša i treba reći da bez te pomoći Srbi, i pored dobrog samoorganizovanja, sasvim sigurno ne bi opstali na tim prostorima. Oko toga zaista ne bi trebalo da bude polemike.
Međutim, zalaganje i predusretljivost Vlade, nažalost, nije garancija da će srpske institucije funkcionisati, čak ni u opštinama na severu Kosova gde Srbi imaju apsolutnu vlast. Moram da informišem i Vladu i narodne poslanike da sam se privatnim poslom zatekla u srpskom Višem sudu, koji je danas smešten u Zvečanu, i imala sam šta da vidim. Dakle, sud se nalazi na drugom spratu stacionara. Sudije rade u nehumanim uslovima, nemaju čak ni ceo sprat, već samo dve kancelarije. Dakle, sudije stoje, nemaju gde ni da sednu, i to je nešto što je zaista nedopustivo.
Čudima nikad kraja. Baš na tom spratu se nalazi vešeraj i lekar specijalista ima ordinaciju, i pored činjenice što se na samo dvadeset metara odatle nalazi dom zdravlja. Nezamislivo je da neko zbog samo jednog dana rada u nedelji uzurpira pet kancelarija. Meni to liči na plan da se sudijama ne dozvoli da zauzmu ceo sprat. Znate, neki predstavnici vlasti na lokalu su veoma glasni kada traže jačanje srpskih institucija na Kosovu i Metohiji, a kada su u prilici da daju svoj doprinos, oni u sud ubave vešeraj i lekarsku ordinaciju.
Podsećam da se zgrada suda nalazi u severnom delu Kosovske Mitrovice, ali od 1999. godine u njoj je prvo bio UNMIK, a sada je Euleks, tako da Ministarstvo pravde ne raspolaže svojom imovinom i nikako n može da snosi deo odgovornosti. Ne smemo dozvoliti da sudije ovaj sled nesrećnih okolnosti shvate kao poruku da njihov učinak nije bitan na Kosovu i Metohiji, da je nekako logično da budu u kafiću i ne rade ništa, pošto u kancelariji nemaju gde ni da sednu, i da svako pod izgovorom da ide na lekarski pregled može da zakuca na njihova vrata i ugrozi njihovu bezbednost.
Napominjem da je reformisano pravosuđe itekako dalo rezultate na Kosovu i Metohiji. Posle deset godina se zakazuju i rade krivični predmeti. Sudije rade čak i u smenama. Zato je neophodno da ohrabrimo njihov rad, a to ćemo učiniti ako im obezbedimo adekvatne uslove za rad. Dakle, uslove koji sa jedne strane neće kompromitovati njihovu profesiju, da ne rade pored vešeraja, i, najvažnije, uslove koji će garantovati njihovu bezbednost.
Moje pitanje je sledeće – da li Vlada može da izvrši pritisak na lokalnu samoupravu i sudijama obezbedi adekvatne uslove za rad? U današnje vreme svaka ozbiljna nevladina organizacija i svako sportsko udruženje imaju svoje prostorije, a o značaju pravosuđa mislim da nema potrebe posebno da govorim. Pošto živim na Kosovu i Metohiji, dobro poznajem situaciju na terenu, a ne volim da kritikujem a da istovremeno ne nudim rešenja. Ja predlažem rešenja. Prošle godine je završena zgrada namenjena Centru za socijalni rad, iz razloga koji nisu objektivni. Prolongira se preseljenje. Mišljenja sam da je rešenje da radnici Centra za socijalni rad što pre pređu u novu zgradu a sudijama ustupe staru. Obavila sam razgovor i sa predsednikom pomenutog Višeg suda i mogu da kažem da će sudije biti veoma zadovoljne ovakvim rešenjem. Zahvaljujem.

Član 104, dostojanstvo Narodne skupštine, zato što su izrečene kritike i neistine. Posle izlaganja prethodnog govornika mogu samo da postavim jedno pitanje: kako to, a svi znamo da je vodovod veoma bitan za egzistenciju srpske zajednice na Kosovu i Metohiji, nije realizovan za vreme vladavine Vojislava Koštunice? Znači, nijednom nije ušao u budžet. Mogu samo da pretpostavim da ili poslanici Demokratske stranke Srbije nisu podnosili amandmane za izgradnju vodovoda ili ih nije prihvatao Vojislav Koštunica. Znamo da mu je Kosovo i Metohija na srcu.
Dakle, moje iskustvo je drugačije. Ja sam 2008. godine podnela amandman i Vlada je odmah prihvatila, a dve godine kasnije, kada sam videla da sredstva neće biti iskorišćena... Znači, lokalne vlasti nisu imale volju, možda ni kadrove, da iskoriste sredstva iz budžeta i da naprave vodovod. Tražila sam od ministarke finansije da se napravi neka koordinacija i da Vlada nađe rešenje. Rešenje je stiglo. Stigao je zakon po hitnom postupku. Dakle, Vlada pokazuje da zaista rešava probleme građana Kosova i Metohije. Toliko. Hvala.

Gospodine, mi jesmo vlast u Republici, ali vi ste vlast na terenu, na lokalu. Ne mogu ja da izgradim vodovod. Znači, mi smo vam obezbedili sva sredstva. Ako nemate ljude, ako nemate kadrove, sklonite se, prepustite to nama. Garantujem vam da će u rekordnom roku biti izgrađen vodovod. Zahvaljujem.

Ne hvalim se da sam to uradila ja. Mislim da sam bila jasna. To je uradila Vlada Republike Srbije i to je nesporno. U to ime, zahvaljujem se Vladi u ime građana Kosova i Metohije.
Što se tiče kriminala na Kosovu, svi znamo koliko je para pronevereno, ali o tome će „Insajder“. Uživaćemo. Vi možda manje, a ja možda malo više.

Poštovani predsedniče Vlade, uvaženo predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, danas u Srbiji, koja je snažno pogođena svetskom ekonomskom krizom, najlakše i najisplativije je kritikovati. Ne košta vas ništa, sada država štiti sve slobode zagarantovane Ustavom, dakle, zbog toga nećete snositi nikakve konsekvence, dok s druge strane, kritika oslobađa od svake odgovornosti i ljudima se čini otmenom. Na taj način pokazujete da imate neki stav.
Jedni sede na stiroporu i mudruju o izborima kao solomonskom rešenju za izlazak iz krize, drugi pak traže preokret i rekonstrukciju politike, a kada ih pitate na koji način će to sprovesti u delo, nailazite na poprilično tanke argumente. Vlada osluškuje i jedne i druge, ali poteze i mere povlači u skladu sa situacijom i mogućnostima, a u cilju rešavanja pitanja građana koji to od nje očekuju.
Ne morate biti ekonomski eksport da biste shvatili koliko je teška ekonomska situacija, kako u svetu, tako i kod nas u Srbiji. Kada kritikujemo, bilo bi dobro da znamo da Srbija nije izolovano ostrvo, da ekonomska situacija ne zavisi samo od nas, i te kako zavisi od zemalja u svetu i regionu, koje su takođe u krizi.
Ovaj potez smanjenja broja ministarstva na znatno manji broj nije marketinški trik, kako to neki žele da predstave, već je uslovljen teškom ekonomskom situacijom u državi, nestašicama, svakodnevnim problemima u najbitnijim sektorima.
Veoma je bitno da zbog toga rekonstruisana Vlada što pre preduzme sve mere koje će osetiti svaki građanin, mere za poboljšanje standarda, povećanje privrednog rasta i smanjenje nezaposlenosti. Od presudnog značaja je da u narednom periodu bude održana politička stabilnost u državi, ne zato što se plašimo izbora, naprotiv, već zato što je ona preduslov za ekonomski razvoj i strane investicije. Osim značajnih ušteda u budžetu, rekonstrukcijom dobijamo i kompaktniji, usaglašeniji kabinet nego ranije, bez stranačkih previranja, bez sukoba nadležnosti i svakako bolju koordinaciju srodnih resora.
Dakle, novom organizacijom, novom energijom, biće povećana efikasnost rada Vlade u celini. Svesni smo da politika koju sprovodimo nije uvek popularna, jer traži mnogo truda, mnogo odricanja, mnogo čekanja, a rezultati se ne vide odmah, zato što radimo na ostvarivanju dugoročnih ciljeva. Za uspeh svakog posla mora da postoji plan, da se tačno zna šta se hoće, ne da se eksperimentiše. Mi imamo jasan plan, ne samo za izlazak iz krize i ekonomski razvoj za 2011. godinu, već i za Srbiju 2020. godine.
Krenuli smo od nule, mnogo posla je završeno, ali bitni zadaci su tek pred nama, kako bi ovu godinu završili sa statusom kandidata za ulazak u EU. Takođe, pred nama je i šansa da rešimo istorijski konflikt između Srba i Albanaca na KiM, u skladu sa našim državnim interesima, a u korist obe strane.
Dakle, pred nama su, neću reći problemi, pred nama su šanse. Potrebno je, naravno, biti samokritičan. Svesni smo da smo nekada pravili greške. Moglo je biti mnogo bolje i mnogo brže. Dakle, shvatili smo šta nije valjalo i spremni smo da to promenimo. Kako narod kaže, iz iskustva se daju uputstva.
Mišljenja sam da je naša najveća prednost, u odnosu na ostale, baš to neprocenjivo iskustvo, jer dok su drugi utakmice gledali na tribinama, mi smo igrali na terenu. Nesporno je da svi želimo najbolje za Srbiju, i opozicija i mi u redovima vladajuće većine, ali se bojim da oni koji nemaju naše iskustvo mogu biti izigrani, tamo gde smo mi imali mnogo poteškoća, a koje smo prevazišli.
Zato je bitno da utakmicu odigramo do kraja, ma kako teška i naporna bila. Sasvim sam sigurna da su veliki rezultati pred nama jer kada, zarad opšteg interesa, pomirimo sve razlike koje nas koče i usporavaju neće nam biti teško da Srbiju povučemo brže napred, zato što smo naučili od Zorana Đinđića da kada nas vodi jaka ideja preskačemo i po dva stepenika.

Zahvaljujem. Poštovana predsednice, uvažena ministarka, dame i gospodo narodni poslanici, sigurna smo da smo svi saglasni da su naši najbolji sportisti zaista mnogo učinili na podizanju ugleda Srbije u svetu, na šta smo svi veoma ponosni, i da na neki način predstavljaju naše ambasadore.
Međutim, polemika se otvara oko toga, o tome je govorio i poslanik Šami iz DSS-a, da li su oni do vrhunskih rezultata došli zahvaljujući našem klasičnom modelu organizovanja u sportu ili zahvaljujući njihovim porodicama, koje su morale mnogo da rizikuju i žrtvuju. Mnoge porodice ne mogu da rizikuju egzistenciju da bi podržale napredovanje jednog svog talentovanog deteta kroz sport. Zato mi iz Demokratske stranke insistiramo da država preuzme inicijativu; u protivnom, javnost za mnoge velike talente nikada neće saznati. To je nešto što je nedopustivo.
Nesumnjivo je sport delatnost od posebnog značaja za Republiku Srbiju i to se ovim zakonom konstatuje, ali zbog mnogo problema i nedefinisanosti i te kako predstavlja delatnost koju je neophodno temeljno urediti. Ovaj zakon pre svega daje ono što je sportu i svim činiocima oko sporta uvek nedostajalo, a to je odgovornost.
Dobra vest je da je strategija razvoja sporta u Srbiji podignuta na najviši nivo. Dakle, veoma je bitno što strategiju donosi Vlada Republike Srbije i donosi je za period od pet godina. U zakonu je dat jedan širi okvir u kom pravcu bi razvoj sporta kod nas trebalo da se kreće, sa jasno zacrtanim ciljevima i predviđenom realizacijom kroz budžet.
Moram da naglasim da se kroz ovaj zakon prvi put pokušalo, mišljenja sam uspešno, regulisanje i precizno definisanje sportskih udruženja, od osnivanja, naziva, članstva, imovine, pa sve do rešavanja sporova unutar udruženja. Dosadašnja praksa organizovanja sportskih udruženja je pokazala da ta klasična forma i način na koji je ona bila organizovana, istina, dovodi do nekih rezultata, ali uz mnogo problema, poteškoća i bez ikakvih garancija.
Upravo zbog nepreciznih pravila ko i za šta odgovara na nivou lokalne samouprave, pokrajine, Republike, često se po sistemu ličnih poznanstava i veza pokušavalo doći do finansijskih sredstava neophodnih za funkcionisanje i, u najčešćem slučaju, puko preživljavanje klubova, iz bilo koje grane sporta.
Novina ovog zakona je kako se definiše i ostvaruje opšti interes. Dakle, kroz finansiranje i sufinansiranje programa i projekata na godišnjem planu, a vezano za oblasti od opšteg značaja.
Veoma je bitno što je na precizan način definisana i kontrola budžetskih sredstava, i ja to pozdravljam, to je za primer. Ukoliko podnosilac određenog programa ne ispoštuje rokove i programe koji su predviđeni ugovorom i ne opravda finansijski izveštaj, Ministarstvo ima mehanizme da raskine ugovor.
Veliku polemiku u sportskoj javnosti izazvalo je i pokretanje pitanja vlasništva nad imovinom pojedinih sportskih udruženja, da bi se u određenim slučajevima možda krenulo i u razgraničenje vlasništva i pokretanje postupka privatizacije.
Dakle, privatizacija da, ali prethodno moramo znati koliki udeo vlasništva u sportskim klubovima ima država i ko vrši evidentiranje. Treba da se otklone sve kontroverze. U uvodnom izlaganju ministarka je rekla da klubovi ne bi trebalo da se plaše privatizacije, da je ona opcija. Zbog ovih kontroverzi bitno je da imamo odgovor na pitanje ko odlučuje o privatizaciji klubova, da li Vlada, Ministarstvo ili skupština klubova. Treba otkloniti sve nejasnoće, zato što se podigla velika prašina oko privatizacije, a ovo je zakon o sportu, a ne zakon o Zvezdi i Partizanu.
Kao dobar primer privatizacije navešću bivše socijalističke zemlje, koje su imale slično uređenje i organizaciju sporta, sa nedefinisanim oblicima svojine kojima je država upravljala. Upravo ulazak privatnog kapitala u klubove u ovim zemljama doveo je do vidljivih rezultata.
Kao i tehnologija, tako i sport mora da ide u korak sa vremenom, a zakoni moraju pratiti standarde koji se nameću u sportu. Bitno je da zaštitimo i sportiste i ljude koji misle dobro sportu od kriminalnog uticaja koji tamo i te kako postoji.
U toku javne rasprave, pa i danas u parlamentu, javile su se sumnje u vezi sa promenom namene sportskog objekta. Iako je u zakonu propisana najstroža moguća procedura po kojoj može doći do promene namene prema generalnom urbanističkom planu, mišljenja sam da bi taj deo trebalo preciznije definisati kako bi bile otklonjene sve sumnje. Kako je ministarka rekla, tako ni mi u Demokratskoj stranci ne želimo da sutra na mestu predviđenom za izgradnju nekog lepog stadiona, ili gde se nalazi lep stadion, nikne neki šoping centar.
U toku današnjeg izlaganja više puta sam rekla da je veoma bitno ulaganje u vrhunski sport. Sada govorim kao prosvetni radnik. Radim u srednjoj školi i, zaista, od presudnog značaja i za državu i za društvo je ulaganje u sport. U eri poroka i poremećenih vrednosti neophodno je usmeriti mlade sa ulica na sportske terene. Ako mladim ljudima ne ponudimo sport kao alternativu, kao granu za koju će se uhvatiti, sigurna sam da će se uhvatiti za drugu granu, ali bojim se da će u većini slučajeva to biti ulica i kriminal.
Dakle, sport je veoma bitan, zato što ima i vaspitnu, i razvojnu i zdravstvenu dimenziju. Odgovorni su i država i društvo, ne samo zato što moraju da omoguće mladim ljudima da se pravilno razvijaju i napreduju kroz sport, već moraju i da ih motivišu da usvoje zdrave stilove života, da vrednosti koje sport promoviše primenjuju u svim sferama društvenog i socijalnog povezivanja.
Stanje u našem školskom sportu, da budem otvorena, nije na tako uzornom nivou zato što se u neadekvatnim uslovima, u nekim školama, obavljaju sportske aktivnosti. Neke škole u ruralnim područjima uopšte nemaju sportske sale. Primera radi, u opštini u kojoj ja živim, a to je opština Zvečan na Kosovu i Metohiji, postoji srednja škola sa velikim brojem učenika, koja uopšte nema sportsku salu. Tu činjenicu možemo da prihvatimo zato što se radi o staroj školi, koja nije imala tako veliki broj učenika kao danas. Međutim, ono što ne mogu da prihvatim jeste opština Zvečan od Ministarstva za Kosovo i Metohiju 2009. godine dobila šesnaest miliona za renoviranje ove škole; škola je renovirana, nadograđen je još jedan sprat i opet nije izgrađena sportska sala. To je već nešto što liči na lošu praksu.
Moram da podržim predlog mog kolege Milana Vučkovića za donošenje strategije školskog sporta. I, veoma je bitno što ste vi to prihvatili. S tim u vezi, sa pažnjom ću pratiti donošenje podzakonskih akata i kako će u njima bliže biti objašnjeni uslovi i kriterijumi za definisanje i organizovanje školskog sporta. To je u nadležnosti Ministarstva prosvete i tada ću imati konkretne predloge.
Pozivam predstavnike Ministarstva za omladinu i sport da preciznije definišu odredbe koje su izazvale polemiku i podeljena mišljenja u sportskoj javnosti, baš zbog ovih kontroverzi, kako bi ova značajna oblast društvenog života u Srbiji bila što bolje regulisana.
Poslanici Demokratske stranke će glasati za ovaj zakon.

Gospodine Milentijeviću, tačno je da sam rekla da Vlada ovim budžetom nije napustila borbu na KiM. Znamo da je u vreme vladavine Vojislava Koštunice veliki novac odlazio na Kosovo, ali takođe znamo da su mnogi vaši vlastodršci kupili stanove u Londonu, tako da malo razmislite o tome.

Što se tiče ovog budžeta, govorila sam u načelu, u raspravi i samo da informišem kolege i građane. Znači danas je ušao u skupštinsku proceduru predlog zakona kojim će se obezbediti garancije, znači, o davanju garancija za zaduženje ovih opština: Kosovska Mitrovica, Zvečan, Zubin Potok, sa predlogom da se stavi po hitnom postupku. Pitala sam ministarku finansija da li Vlada ima mehanizme? Vlada je pokazala da ima mehanizme da reši ovaj problem. Znači, kucala sam na otvorena vrata. Zahvaljujem.

Gospodine Milentijeviću, odlično znate da smo prošle godine, mislim da smo zajedno bili na sastanku, u stvari je to bio neki koktel, kada sam molila predsednike opština i Zvečan i Zubin Potok da nešto urade. Nudila sam saradnju i rekla sam da ću uraditi u Beogradu sve što budem mogla. Oni su rekli – svaka čast, prvi put da neko tako nešto ponudi. Apsolutno niko mi se posle toga nije javio. Videla sam da zaista ne postoji volja.

Ono što zaista rezignira, koliko novca je otišlo na Kosovo, a da se pogledamo i da vidimo šta je urađeno. Ništa nije urađeno. Da je postojala volja, mogli smo da napravimo neki univerzitet, tipa Harvard, pa da okupljamo ceo region, a mi ne možemo zajedno da napravimo vodovod. To je zaista strašno.

Poštovana predsednice, uvažena ministarko, dame i gospodo narodni poslanici, moje izlaganje će biti fokusirano na deo budžeta koji se odnosi na KiM pre svega što živim na KiM, ali i zato što hoću da ukažem na česte zloupotrebe sredstava pod maskom lažnog patriotizma. Ostatak budžeta prepuštam poslanicima koji su po vokaciji ekonomisti i koji će dati značajan doprinos današnjoj raspravi. Vlada ovim predlogom budžeta za 2011. godinu između ostalog dokazuje da nije napustila borbu za KiM, demonstrira visok nivo političke i društvene i socijalne odgovornosti.
Pravilnom raspodelom ovih sredstava biće nastavljena aktivnost za opstanak i poboljšanje ekonomskog i socijalnog položaja srpske zajednice na prostorima KiM. Uskoro bi trebalo da uđe u skupštinsku proceduru i predlog zakona o tzv. kosovskom dodatku. Neugodno je napraviti pravičnu raspodelu ovih socijalnih davanja zato što svi stanovnici KiM dele istu sudbinu i strahove i nije u redu da budu privilegovani samo budžetski korisnici. Nije socijalna pravda da ljudi koji se finansiraju iz budžeta primaju i platu i kosovski dodatak, a oni koji na žalost ne rade nigde a žive sa svojim porodicama na KiM ne primaju ni jedno ni drugo.
Elem, danas smo čuli od opozicije što se tiče budžeta mnogo retorike, a malo sadržaja. Gospodo kada kritikujete ponudite neka rešenja da vidimo šta biste vi uradili. Predlažem vam da zaobiđemo i demagogiju i ideološka neslaganja da izađemo na lokal i pogledamo se u oči. Kako ćete objasniti vaše dobre namere na globalnom nivou kada ne želite, ne umete ili ne smete da rešite probleme građana na lokalnom nivou za koje smo vam obezbedili sredstva?
Navešću vam konkretan primer. Lično sam veoma zainteresovana za rešavanje problema vodosnabdevanja za tri opštine na KiM, Kosovsku Mitrovicu, Zvečane i Zubin Potok. Napominjem da je zalaganjem poslanika DS vodovod ušao u budžet krajem decembra 2008. godine. Kolega Dragiša Đoković i ja smo podnosioci amandmana koji je prihvatio Odbor za finansije. Vodovod ulazi u budžet u godini recesije, svetske ekonomske krize, što pokazuje da ova Vlada i pored teške ekonomske situacije u državi ispunjava obećanja data na izborima, da će rešavati konkretne probleme građana KiM.
Nastavila sam da pratim šta se dalje na terenu dešava sa ovim projektom i na osnovu onoga što sam videla odgovorno tvrdim da predstavnici ovih opština ne žele da se ovaj projekat realizuje. Da li zbog nesposobnosti ili nemogućnosti da se iz ovog projekta izvuče neka provizija, ostaviću građanima da presude. Zaista je poražavajuća činjenica da i pored toga što u mandatu ove vlade vodovod već treći put ulazi u budžet, a na terenu stvari skoro da nisu pomerene sa mrtve tačke. Jedina svetla tačka je da su prošlog meseca predstavnici ovih opština konačno potpisali ugovor sa poslovnim bankama. Dve godine nije urađeno apsolutno ništa. Očigledno su se nadali prevremeni parlamentarnim izborima pa nisu želeli da vodovod bude realizovan zalaganjem ove vlade.
Ako mi iz DS moramo da molimo opoziciju da iskoristi sredstva i garancije iz budžeta i napravi vodovod da svi mi koji živimo na KiM kročimo u 21 vek onda smo kao društvo u ozbiljnom problemu.
Pitala bih ministarku finansija – da li Vlada ima mehanizme recimo preko Ministarstva za KiM da ovaj problem reši, da se ovaj proces ubrza? Imam konkretan predlog. Možda bi bilo dobro da opštine na tri meseca šalju izveštaj skupštinskom Odboru za KiM da vidimo dokle se stiglo sa realizacijom ovog projekta i da ispratimo kretanje tokova novca. Sigurna sam da bismo tada dobili i na transparentnosti i na brzini. Takođe je nedopustivo da se po drugi put odlaže izgradnja zgrade sindikata u Kosovskoj Mitrovici koja je srušena pre dve godine. Stanari ove zgrade već dve godine žive u nekim privremenim rešenjima. Totalno su zaboravljeni, a opština ima 60 miliona sopstvenog novca i Ministarstvo za KiM je obezbedilo 10 miliona za tu svrhu.
Gospodo iz opozicije, pozivam vas na saradnju. Pokažite da ste istinski zainteresovani za ljude koji žive na KiM. Objasnite vašim ljudima na lokalu da izbora neće biti pre 2012. godine. Ubedite ih da iskoriste sredstva koja im ova vlada obezbeđuje, jer ja neću odustati. Govoriću koliko god je potrebno da se ovi problemi reše i da bar naizgled od KiM napravimo pristojno mesto za život. Zahvaljujem.

Gospodine Aligrudiću, sredstva za realizaciju vodovoda su dovoljna, ali očigledno nisu dovoljna da se namire apetiti lokalnih vlastodržaca. To znamo i vi i ja.

Poštovani predsedniče Republike, predsedniče Vlade, uvaženi ministri, predsednice Narodne skupštine, dame i gospodo narodni poslanici, u Srbiji već duže vremena nema važnijeg državnog pitanja od Kosova i Metohije, i nažalost i na sreću.
Nažalost, što je došlo do toga da Kosovo bude težak problem na međunarodnom planu, na sreću za nas Srbe i nealbance sa Kosova, kako mi to dole kolokvijalno kažemo, što nismo pušteni niz vodu.
Situacija u kojoj se Srbija nalazi nije laka, ali nema mesta defetizmu. Zato u narednom periodu treba delovati oprezno, pametno i jedinstveno. Potrebna je široka podrška i građana i svih parlamentarnih stranaka.
Pošto živim na Kosovu i Metohiji, moram da prenesem reakciju i strahove srpske zajednice. Više nego ikad Srbi gledaju i okrenuti su ka matici. Zato vas molim da pažljivo birate poruke koje šaljete iz Skupštine. Narod je zbunjen zbog disonantnih tonova koji se šalju odavde.
Potrebno je da parlamentarne stranke prestanu da koriste Kosovo u demagoške svrhe i pokažu odgovornost prema ljudima koji brinu za sopstvenu egzistenciju.
Dobili smo savetodavno mišljenje Međunarodnog suda pravde u Hagu. Gospodo, osvrnimo se na činjenice. Sud je odbio da diskutuje o secesiji i time ostavio prostor daljim interpretacijama normi međunarodnog prava.
Bitno je da građani znaju da sud nije podržao secesiju, kako to izgleda laicima, već se ogradio na čisto tehničko pitanje, što nam govori da su u našim rukama čvrsti argumenti. Dakle, suverenitet naspram secesije, pravo naspram sile, diplomatska borba naspram pritisaka.
Da je sud odobrio secesiju, makar i u naznakama, stvorio bi pogodno tle za rađanje jednog novog međunarodnog poretka i menjanje najvažnijih postulata na kojima počiva međunarodno pravo.
Suština naše spoljne politike jeste potvrđivanje ključnog cilja, a to je očuvanje suvereniteta i teritorijalnog integriteta Srbije. Naša obaveza je da sve političke i diplomatske kapacitete usmerimo na donošenje nove rezolucije pred UN.
Politika Vlade ne bi trebalo da se menja. Mora da ostane državotvorna, ali da dokaže da suština koja je ovog puta izbegnuta ili prećutana nije u skladu sa međunarodnim pravom. Našom politikom ne čuvamo samo sopstveni suverenitet, već suverenitet kao postulat, što znači da štitimo suverenitet i ostalih zemalja, a to je dobar argument za zajedništvo i savezništvo.
Naša pažnja mora sada biti usmerena na države koje nisu priznale Kosovo. Moramo pružiti dovoljno jake argumente da ne podlegnu pritiscima. Imali smo priliku ovih dana i kroz medije, pa i danas u parlamentu, da čujemo teške optužbe naše opozicije tobože za nesposobnost i Vlade i predsednika Republike.
Gospodo, promašili ste metu. Danas ne udarate na Vladu i na predsednika Republike, ne znam da li ste svesni toga, ali udarate na Srbiju. Nemoralno je što se borite za političke poene u ovom trenutku. Danas ste nam držali lekcije, tražili odgovornost i ostavke, a zamislite vi ste nam u nasleđe ostavili Kosovo kao problem. Mi smo očigledno krivi što činimo sve i nastavljamo borbu za Kosovo i Metohiju. Zaista imam utisak da želite da se odreknemo Kosova, pa da vi na miru dođete na vlast.
Zaista je licemerno osporavati napore naše diplomatije u cilju ostvarivanja zacrtane politike. Ova vlada je ponajmanje kriva za teško stanje na Kosovu i Metohiji, a najviše čini da to stanje promeni.
Gospodo, borba za Kosovo i Metohiju nije ni laka, nije ni kratka. Nije počela juče, a neće se završiti ni sutra. Vodimo borbu na više frontova. Nasledili smo je. Hajde da zajedno učinimo da se ta borba završi u skladu sa državnim interesima i na korist obe strane, i na taj način rešimo problem potomcima.
Danas je neophodno jedinstvo. Politika i naš ukupan odnos prema Kosovu i Metohiji zaista bi trebalo da bude ona tačka okupljanja oko koje se slažemo, a ne oko koje se sukobljavamo i rasipamo energiju.
Ponavljam, borba tek predstoji. Biće teška, biće istorijska i zbog toga iziskuje ozbiljnost. Zato pozivam sve poslanike, posebno iz redova opozicije, da prepoznaju istorijski trenutak u kome se Srbija nalazi. Postoje stvari koje su iznad dnevne politike, iznad stranačkih interesa. Pokažite zrelost i odgovornost i glasajte za predloženu odluku. Srbi i nealbanci sa Kosova i Metohije očekuju to od vas.

Zahvaljujem, poštovana predsednice. Imam pitanje za potpredsednika Vlade gospodina Đelića, pošto je on već dao odgovor na jedan deo mog pitanja.
Svedoci smo da se na KiM flagrantno krše ljudska prava, posebno u proteklih nekoliko dana. Živeti u 21. veku bez prava na komunikaciju, prosto je nemoguće. Skoro kao živeti bez vode i struje.
Imali smo oštru reakciju predsednika Republike, potom i premijera i sigurna sam da i predsednik Republike i Vlada Republike Srbije čine sve da reše ovaj problem oko operatera na KiM. Znam da je to veoma teško, zato što tzv. prištinske vlasti ne žele nikakav dogovor, čak ni oko tehničkih pitanja, ako to nije dogovor dve nezavisne države, što je za nas totalno neprihvatljivo.
Šta da kažem ljudima koji su me zvali sinoć iz enklava, recimo Milan iz Štrpca i neki iz Velike Hoče - kada će biti rešen ovaj problem, kada će oni dobiti telefonske veze? Prosto, moje pitanje je – da li će Vlada zatražiti pomoć evropskih institucija u rešavanju problema oko operatera na KiM i na koji način će pomoći srpskom i ostalom nealbanskom stanovništvu, da ljudi ne pomisle, kako mi kolokvijalno kažemo, da smo pušteni niz vodu? Hvala.

Poštovano predsedništvo, uvaženi ministre, saradnici Ministarstva, dame i gospodo narodni poslanici, krajnje je vreme da se  čuje i ženski glas o ovoj temi. Sigurna sam da će se ministar složiti sa mnom da u Srbiji tek kada se na čelu ministarstava sile budu nalazile žene mi ćemo u potpunosti biti jedno demokratsko društvo rasterećeno svih predrasuda. (Aplauz.)
Primera radi, u skupštinskom odboru za odbranu i bezbednost, u kome participiraju sve parlamentarne stranke, ima 16 muškaraca i samo jedna žena. S druge strane, ono što je dobro, povećava se interesovanja žena za upis u vojne škole i akademije. Od prijavljenih kandidata 20% su žene.
S tim u vezi, u oktobru ove godine u Beogradu bi trebalo da bude održana konferencija žena u sektoru bezbednosti, posvećena desetogodišnjici usvajanja Rezolucije Saveta bezbednosti UN 1325, pod pokroviteljstvom Ministarstva odbrane Kraljevine Norveške, a u organizaciji Ministarstva odbrane Republike Srbije.
Ukoliko do tada mi ovde kao Narodna skupština usvojimo nacionalni akcioni plan za implementaciju Rezolucije 1325 biće to odlična prilika da se naša zemlja prikaže kao prva u regionu među nekadašnjim državama socijalističkog uređenja koja je usvojila dokument ove vrste. Važno je naglasiti da rezolucija ima obavezujući karakter za sve članice UN. Njena primena u svetu doduše nije na zavidnom nivou, do sada je primenilo samo 20 od čak 200 zemalja.
Govoriću danas o Memorandumu o razumevanju i saradnji između Republike Srbije i Kraljevine Norveške u oblasti odbrane. Republiku Srbiju i Kraljevinu Norvešku vezuje višedecenijsko prijateljstvo, čiji temelj predstavlja human i solidaran odnos norveškog naroda prema našim ratnim zarobljenicima interniranim u nacističke logore na teritoriji okupirane Norveške za vreme trajanja Drugog svetskog rata.
Prijateljstvo i dobronameran odnos prema Srbiji Kraljevina Norveška je poslednjih godina demonstrirala kroz pružanje pomoći Ministarstvu odbrane i Vojsci Srbije, koja je za cilj imala modernizaciju, racionalizaciju i unapređenje našeg sistema odbrane. Norveška strana je uočila da Srbija ima kvalitetne vojnike i stručnjake i da je kroz saradnju moguće ostvariti obostranu korist i interes.
Godine 2006. potpisan je Memorandum o razumevanju i saradnji u oblasti odbrane, a nakon toga su usledili i konkretni oblici saradnje, ulaganje, unapređenje materijalnih i ljudskih resursa. Smatram za potrebno da navedem neke primere koji pokazuju zbog čega treba odati priznanje Kraljevini Norveškoj i podržati nastavak bilateralne saradnje sa njom u oblasti odbrane.
Godine 2007. Kraljevina Norveška je VMA donirala dve savremene mobilne poljske bolnice. Takođe, dala je svoj doprinos stabilizaciji prilika na jugu Srbije. Naime, Norveška je donirala sredstava za uspostavljanje odeljenja za civilno-vojnu saradnju sa sedištem u Vranju, koje ima veoma važnu ulogu u izgradnji poverenja u Vojsku Srbije među lokalnim stanovništvom etnički heterogenih opština. Olakšana je mogućnost da pripadnici Vojske stignu do najudaljenijih sela, da se povežu sa lokalnom zajednicom, pomažu ljudima i nastoje da identifikuju lokalne probleme.
Najviši stepen saradnje između dve države u oblasti odbrane ostvaren je u 2009. i u prvoj polovinu 2010. godine. Naime, sanitetski tim Vojske Srbije, u sastavu norveškog kontingenta, angažovan je u mirovnoj misiji pod okriljem UN koja se obavlja u Čadu zajedno sa predstavnicima drugih zemalja. Oni pružaju zdravstvenu pomoć pripadnicima UN i lokalnom stanovništvu i izvode operativne zahvate. Na ovaj način, mislim da ćete se složiti sa mnom da su oni postali svojevrsni ambasadori svoje zemlje.
Daleko od toga da je ta saradnja najvažnije dostignuće u resoru odbrane. U prvom redu, to je povratak poverenja u vojsku i povratak ugleda vojnog poziva. Pokazatelj toga je trend rasta interesovanja za upis u vojne škole i gimnazije, koji je naročito izražen u 2009. i početkom 2010. godine.
Saradnju imamo i u oblasti vojnog školstva. Oficiri iz pojedinih zemalja ponovo dolaze na školovanje kod nas. Trenutno je kod nas grupa oficira alžirske vojske na postdiplomskim studijama. To daje veliki doprinos promociji celokupnog sistema odbrane, a i odbrambene industrije.
Dovršena je i stavljena u funkciju Vojna baza "Jug" na brdu Cepotina kod Bujanovca, to je najveća i najmodernija baza u regionu. Od veliko značaja je svakako i saradnja Vojske Srbije i KFOR-a duž administrativne granice u okviru zajedničkih patrola.
Primera radi, KFOR i Vojska Srbije od dve zaraćene strane postali su partneri i njihova saradnja je ključna u regionu. Za napredovanje ta saradnje, svakako je sporno učešće KFOR-a u formiranju tzv. kosovskih snaga bezbednosti. Pošto dolazim iz regiona koji je pod direktnom upravom KFOR-a, živim u Zvečanu, imam iskustva koja se na zvaničnom nivou ne spominju često.
Postoje oblasti u kojima KFOR nije odgovorio svom zadatku. Ali, ne možemo reći da uopšte nije izašao u susret srpskoj zajednica na KiM. Otuda jedna vrsta zebnje kod Srba i nealbanaca po enklavama zbog čestog smanjenja broja vojnika KFOR-a na teritoriji KiM. Prosto 99. godine smo bili uznemireni što KFOR dolazi na KiM. Verujte, danas smo isto toliko uznemireni što se taj broj pripadnika KFOR-a na teritoriji KiM smanjuje.
Znamo da je Vojska Srbije suštinski i dominantno usmerena ka odbrani zemlje i uspostavljanju mira u regionu i svuda u svetu gde je taj mir ugrožen, tako da je saradnja sa svim vojskama i državama sveta strateški plan zemlje, a to je svakako i najvažniji razlog zbog kojeg ću glasati za ovaj set zakona.