Gospodine ministre Dinkiću, ovo što ste upravo rekli, da ćete usvojiti amandman koji sam dala na Zakon o budžetskom sistemu, neće obavezivati ustanove kulture, da sopstveni prihod uplaćuju u budžet, je dobra vest za kulturu Srbije, jer taj Demaklov mač koji je visio nad svim ustanovama, koji bi njih demotivisao, da u ovako skromnim uslovima i sa ovako skromnim budžetskim sredstvima, imaju još i tu obavezu da uplaćuju sopstveni prihod u budžet, bi daleko otežala  njihov rad. To je dobra vest.
Moram da vas ispravim, što se tiče toga ko se sa kim pobio i zbog čega nije " Zvezdara teatar", započeta rekonstrukcija, jer prvo, ne znamo odakle vam te cifre, s obzirom da u to vreme nije postojao predračun. To je jedna stvar.
Što se tiče pozorišta "Duško Radović", ovih dana se pozorište vraća u svoju matičnu kuću. Rekonstruisano je i obnovljeno pozorište "Duško Radović", a sa "Zvezdara teatar" je bio problem imovinsko pravnih odnosa, što je nama veoma dobro poznato i da je to najčešće kamen spoticanja. Kod rekonstrukcija nije bio problem, ni znanja, ni spremnosti, ni volje, nego je bio problem upravo nedefinisanih imovinsko pravnih odnosa oko jednog placa pored pozorišta. Toliko, istine radi. Hvala.

Poštovana gospođo predsedavajuća, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, hvala lepo što je Vlada prihvatila moj amandman. Ali, rekla bih, pošto je to jedan jedini od 63 amandmana koja je podnela poslanička grupa DS nisam sigurna da bi ovaj bio prihvaćen da je neko drugi iz bilo koje druge poslaničke grupe podneo neki sličan amandman, ali pošto je kultura u pitanju nema baš mnogo zainteresovanih.
Žao mi je što se moj amandman dobrim delom je u suprotnosti sa onim što je sada govorio gospodin Miljenko Dereta. Da bih, da kažem na neki način ubedila poslanike da daju podršku ovom amandmanu ja ću ga ipak obrazložiti.
Dakle, članom 5. Zakona o porezu na dobit pravnih lica, predviđena je mogućnost da se sa 3,5%, procenat koji pravna lica mogu da izdvoje za kulturu, poveća na 5%. Moram da kažem do sada po mom iskustvu, ova olakšica nije dala neke velike efekte kad je kultura u pitanju. Vrlo je mali broj firmi, ja bar znam samo za jednu za sve ove godine od kada ova mera postoji, a postoji već 12 godina, koja je izdvojila sredstva na ovaj način za kulturu, ali dobro, lepo, i to znači nešto.
Međutim, ono što nije dobro, i tu se sad razilazim sa mojim kolegom Miljenkom Deretom, nije dobro to što propise o tome šta se smatra ulaganjem u kulturu donosi ministar finansija, a ne ministar kulture. Tako je bilo, i kako jeste u postojećem zakonu.
Zašto? Zato što, pre svega, može ministar finansija da misli šta god hoće o znanju, stručnosti, kompetencijama ministra kulture, ali on je, svejedno, ministar kulture. I, pored toga u Zakonu o vladi, o Zakonu o ministarstvima, lepo piše – da je za poslove kulture nadležan ministar kulture. A, moram da kažem, da je i daljim predlogom člana ovog zakona, ministar sam sebe diskvalifikovao da donosi propise iz oblasti kulture, jer upravo, ovo što je i Dereta rekao, kaže – odobrava se procenat 5%, ulaganja u kulturu uključujući i kinematografsku produkciju.
Gospodo, u članu 8. Zakona o kulturi pobrojano je sve što se ima smatrati kulturom, dakle, knjiga, muzika, likovno stvaralaštvo, pa i kinematografija. Nije bilo potrebno to posebno naglašavati, ali dobro, hajde, možda i može. Ali, isto tako u Zakonu o kinematografiji u članu 2. lepo piše – da kinematografija obuhvata i produkciju i distribuciju i javno emitovanje, da njoj pripada i opšte razvoju filmske kulture i kinematografije, pripada i prikupljanje, restauracija i popularisanje filmskih i drugih audiovizuelnih dela koja čine istoriju srpske kulture.
Da je ostalo ovako rešenje, kako je predloženo u zakonu, dakle, kinematografska produkcija, čitava oblast kinotečke delatnosti, knjige i časopisi iz oblasti filmske umetnosti, učešće na festivalima u svetu i u zemlji naših filmova ne bi se moglo smatrati kulturom.
Prema tome, pozivam sve poslanike da ipak glasaju za ovaj amandman, a molim ministra finansija da ubuduće, kad priprema predloge zakona iz oblasti za koje je nadležan, a na bilo koji način se tiču kulture, da natera svoje saradnike da bar bace pogled na Zakon iz oblasti kulture.

Volela bih da je ovoliko saglasnosti među poslaničkim grupama bilo, naravno, motivisana sam iskazom  gospodina Predraga Markovića, prilikom razmatranja mog amandmana na Zakon o budžetu za 2013. godinu. Osim koleginice Maje Gojković, ne znam da li je gospodin Marković glasao, jer to je ovo o čemu mi danas pričamo.
Taj amandman je trebalo da bar delimično, sa nekih 500 miliona, popravi poziciju za program i projekte u budžetu za kulturu. Onda bismo mogli govoriti o ozbiljnijim sredstvima za kulturu i onda niko ne bi imao alibi da kaže da za "Film" ima nula, jer to jeste u nadležnosti Ministarstva kulture.
Mislim da nas je i ova današnja diskusija na neki način uputila da i u buduće pokušamo da, bez obzira iz kojih poslaničkih grupa dolaze amandmani, budemo pažljiviji i obazriviji za kulturu i da ovaj stepen saglasnosti o tome da je potrebno i više izdvajati za ovu oblast, podržimo i u svakoj sledećoj prilici. Hvala.

Poštovani gospodine predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, javljam se po amandmanu mog kolege Nenada Konstantinovića. Smatram i molim sve kolege da još jednom dobro razmisle, i da treba prihvatiti ovaj amandman, jer čini mi se da je mnogo bolje zakonom definisati ono što su obaveze, a ne prepustiti improvizacijama i nedoslednostima i, da tako kažem, dobroj volji, ili savesti, kako reče ministar i neke moje kolege, gradonačelnika lokalnih samouprava.
Ministar Dinkić kaže da ne razumemo njegovu filozofiju. Meni je zaista jako teško da razumem filozofiju u kojoj se kaže – ne mora to da piše u zakonu, mi smo lokalnoj samoupravi dali mogućnost da ona uvede nove poreze i novi način obračuna poreza na imovinu, ali ako ona tu mogućnost iskoristi, a naročito Đilas, on će zavući ruke u džepove građana Beograda, on će biti kriv jer je nesavestan. Čekajte, kakva je onda to mogućnost?
Dalje, ako se to sada ostavlja lokalnoj samoupravi, hajde da pitam Vladu, pa nije li to upravo sa njene strane izbegavanje odgovornosti, nego će ovako reći – pa kriva je lokalna samouprava, naročito Đilas, jer su oni prihvatili te mogućnosti i zakone.
Sve vreme slušamo ovde od petka i od srede, kada smo imali prvu raspravu u načelu, da će porez na imovinu biti deo nadoknade za novi način obračuna poreza na građevinsko zemljište. Molim ministra Dinkića, koji se upravo vratio, da objasni građanima Srbije, a naročito Đilasu, da objasni svima nama u ovoj sali na koji način će kompenzovati lokalnim samoupravama oduzimanje dela poreza na plate, poreza na takse i nadoknade, poreza na zakup nekretnina, za građevinsko zemljište rekao je ovi novi porezi na plate? Dalje, kaže ministar – treba da budemo dobronamerni i razumemo njegovu filozofiju.
Dakle, u petak ministar sve vreme tvrdi da naši podaci. koje smo imali tada i koje smo dobili od Uprave javnih prihoda grada Beograda, vezani za simulaciju novog obračuna Zakona o porezu na imovinu nisu tačni, da mi lažemo. Isto tako kaže da porez na okućnice, to je u redu. treba da se primeni taj predlog zakona. Danas u ponedeljak ništa od toga. Vraćamo amortizaciju opet samo kao mogućnost, ukidamo porez na okućnice. U petak nam je ministar rekao da amortizaciju vraća u zakon iz inata Draganu Đilasu. Sada ne znam - da li mi imamo nove predloge danas, što kroz amandmane Odbora, što kroz usvajanje nekih amandmana, zato što je ministar dobio novi obračun, neka nam on kaže, da li se njegov obračun, odnosno efekti Zakona o porezu na imovinu poklapaju sa onim što nam je pričao u petak, ili je to neki novi obračun, koji je negde između naših i njegovih starih cifara, ili iz inata.
Stvarno ne razumem šta je gore i da li je veća improvizacija i nedoslednost promeniti od danas do sutra neke predloge zakona i tvrditi da je to zato što je protiv demagogije i protiv Dragana Đilasa ili reći to - menjam iz inata, pa onda reći - ne ja nemam emocija? Ceo dan smo u petak tvrdili za brodogradnju. Nema, ne postoji. Kada smo pokazali da postoji u budžetu, onda je ministar rekao - Vlada je u januaru donela odluku da se to skine. Pa ne zna se šta je gore. Da li što ministar ne zna šta mu piše u Zakonu o budžetu ili što Vlada menja zakone koje usvaja Skupština?
Prema tome, stvarno mi je teško, uz svu želju da budem i dobronamerna i da razumem filozofiju, da to nazovem drugačije nego improvizacija i nedoslednost. Hvala vam.

Gospodine ministre, hvala na opširnom objašnjenju, ali vas uopšte ovo nisam pitala.
Pitala sam vas dve stvari. Imate li novi obračun efekata primene Zakona o porezu na imovinu? Ako niste mogli drugačije, mogli ste da uzmete sopstveno poresko rešenje pa da pogledate kako bi se na vaš sopstveni porez na stan odrazila primena ovog zakona, odnosno sa primenom tržišne vrednosti stana, obračunom amortizacije od 0% ili od 1% itd. Znači, niste mi odgovorili – da li imate novi obračun kod mogućih efekata ovog zakona?
Druga stvar, slušala sam vas dva dana, sada ste po pedeseti put ponovili, da će porez na imovinu kompenzovati ono što je bila nadoknada za gradsko građevinsko zemljište i da će to ostati sada lokalnim samoupravama. To vas nisam pitala. To sam razumela. Nisam baš toliko glupa.
Ono što niste govorili, a što sam vas vrlo jasno pitala je – čime ćete kompenzovati, pošto porez na imovinu kompenzuje građevinsko zemljište, lokalnim samoupravama već ukinute takse i nadoknade? Ali, oduzimanje dela poreza na plate i oduzimanje poreza na promet nekretnina. Sve ste ovo lepo objasnili, a na ovo mi niste odgovorili. Hvala.

Hvala, gospođo predsedavajuća.
Gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, spremala sam potpuno drugačiju diskusiju, ali moram da kažem da me je današnja rasprava, posebno u poslednjih sat i nešto vremena, inspirisala da shvatim da bi se teško moglo reći da mi raspravljamo o ovim poreskim zakonima kao o setu reformskih zakona, već bi oni mogli da se nazovu – zakoni kako srušiti Dragana Đilasa. Tim pre što smo upravo pre neke minut čuli od ministra Dinkića da će on baš za inat Draganu Đilasu da ukine tu amortizaciju ili stanove, da vidi šta će on da radi.
Gde vam je gospođa Milica Bisić, gospodine Dinkiću? Da vam nije slučajno ona u međuvremenu, upravo u kontaktu sa poreskom upravom, javila da su ovi podaci, za koje vi dva sata tvrdite da su lažni i netačni, a vezani za obračun poreza na imovinu, negde tačni? Kao što ceo dan slušam – ko je kriv – Dragan Đilas. Aman, ljudi, taj Dragan Đilas može da ode sa mesta gradonačelnika, možete i da ga smenite, ali hoće li to popuniti beogradsku kasu? Kako da je popuni?
Tri milijarde su otišle iz te kase zahvaljujući tome što su ukinute takse, nameti parafiskalni, hvali se ministar Dinkić. Tačno je, gospodine Dinkiću, ukinute su takse i za obućare i stolare i za frizere i za pekare, ali su ukinute i nadoknade za splavove na Savi i Dunavu, nadoknade koje je naplaćivao grad Beograd. Ta zabavna mesta sa pevanjem, pucanjem i ubijanjem, ali to je turizam, a sve je za turizam. Milijarde za gondole i žičare, tri milijarde taksi. Milijardu i po, sad sam saznala, možda nije tačno, ali to je od poreza na zakupnine. Vi ste rekli sedam, a neki kažu devet milijardi od ukidanja ovog dela poreza na plate koji pripada lokalnoj samoupravi. Primenom zakona o promenama zakona vezanih za nadoknadu za građevinsko zemljište još nekoliko milijardi, odnosno devet milijardi.
Od čega će se puniti budžetska kasa? Šta ste ostavili Đilasu, ali i svim drugim gradonačelnicima? Da uvodi porez na imovinu, na okućnice, na bašte, na kućice za ptice, a za splavove nema. Odmah da vam kažem, nije tačno što ste rekli da ovi zakoni neće pogoditi građane, da će pogoditi lokalne funkcionere, a naročito Đilasa. Neće Đilasu ni dlaka sa glave faliti, ali pogodiće neke druge. Pogodiće trudnice, porodilje, roditelje, đake, penzionere, vozače, pešake, šetače, sportiste, kulturnjake i vas će pogoditi. Neće više biti para za veštačku oplodnju. Neće više biti para za bebi pakete za novorođenu decu. Neće biti para za besplatne udžbenike za đake. Neće biti para, ne vidim kolege iz PUPS, za penzionere sa najmanjim primanjima. Neće biti para za nova dečja igrališta. Neće biti para za sportske objekte, a o kulturi neću ni da govorim. Od ovih para, koje su obezbeđene zakonima od pre dve godine, grad je finansirao ove potrebe.
Rekao je ministar Dinkić – neka štedi lokalna samouprava, neka racionalizuje svoje troškove. Ovi troškovi nisu propisani zakonima i nisu, kao što bi on rekao, neophodni, ali su i te koliko olakšali život građanima Beograda, i to onim najugroženijim kategorijama. Sa ovakvim smanjenjima dosta je bilo. Šta je bilo, bilo je, vratiti se neće. Ove kategorije koje sam nabrojala ostaju bez tih projekata, i to u polovni godine.
Pomenuh i ove moje kulturnjake. Oni su posebno ugroženi, i to posebno ustanove čiji su osnivači lokalne samouprave. Nije baš ni na republičkom nivou, ali da sada ne obrazlažem, samo ću reći sledeće, pošto i republički budžet za kulturu nije bog zna šta. Nekako se uvek para nađe. Nema za otkup knjiga, ali ima, gospodo, 340, a možda i 360 miliona za Milanski edikt, iz neke tekuće, iz neke budžetske rezerve iz Ministarstva finansija. Sada da vas pitam – da li lokalne samouprave treba da se ponašaju racionalno, odgovorno, da štede, da ne plaćaju sve što nije neophodno, što nisu zakonske obaveze, a odakle se plaća onih 250 raskošnih, unikatnih kostima za operu "Aida" i ona velelepna građevina amfiteatar u Viminacijumu? Ko odlučuje o tome šta je neophodno, šta su prioriteti, šta je važno i gde treba da se štedi?
Znate šta, sve ovo podseća na jednu pozorišnu predstavu, i to naročito iz ovog pravca postmoderne, ima mnogo improvizacije, mnogo eksperimenata, mnogo mešanja žanrova, ali u toj predstavi, takođe sam htela da kažem našim kolegama iz SNS, pojavljuju se neki isti glumci koji su u prethodnim predstavama, odnosno u prethodnim mandatima i prethodnim vladama bili prisutni. Promenili su pozorišne kostime, promenili su maske, ali su isti ljudi. Zato vam kažem, ono što se nama dešava zaista liči na pozorišnu predstavu i na promenu žanra. Počelo je kao "Vodvilj". "Vodvilj" je bio kad smo usvajali budžet. To je bilo zabavno, to su bila velika očekivanja, to je bio vatromet želja. Nije završen prvi čin, ušli smo u tragediju, u antičku dramu i ne znam kako ćemo završiti. Hvala vam.

Gospodine Dinkiću i ostale kolege, nije li vam palo danas napamet u svim ovim diskusijama koje su se odnosile na lik i delo Dragana Đilasa da ste na izvestan način uvredili građane Beograda one koji su glasali za njega i to u velikom broju. Da ste ih proglasili neznalicama, da ste ih proglasili budalama, da nisu znali koga biraju. To je jedna stvar.
Druga stvar, gospodine Dinkiću, danas ste u nekoliko navrata rekli da vi u republičkoj kasi imate koliko mi se čini nekih 140 milijardi dinara, a sada kritikujete zato što treba da imate da isplatite plate, penzije itd. Sad kritikujete Grad Beograd i kažete ima suficit, zašto ima, rekoste milijardu i po. Nisam već pet godina u Beogradu, ne mogu momentalno da dam podatke, pa valjda i Dragan Đilas ima nekome da isplaćuje plate i u komunalnim službama i kulturnim ustanovama i u vrtićima.
Moram da kažem, ozbiljno ste mi se zamerili tako strašnom zamenom teza. Znači, niko nije rekao da se u Beogradu neće isplaćivati penzije. Na kraju krajeva ne isplaćuje ih gradska kasa. Da se u Beogradu neće isplaćivati dečija zaštita, a onda plate isplaćuje grad i otplaćivaće ih redovno. Navela sam sve one programe i vrlo precizno, pet hiljada za penzionere mimo tih minimalnih penzija koje, evo sada, možda zahvaljujući ovim merama budete i mogli da im isplatite. Govorila sam o projektima za trudnice, za porodilje, za bebe, za decu, za đake, za udžbenike, sve programe koji su finansirani izvan onoga što je zakonska obaveza grada Beograda, pri tom, sa velikim transferom sredstava u obrnutom smeru iz grada, odnosno lokalne samouprave na republički nivo, dovodi se u pitanje opstanak, ne samo Beograda, verujte mi, i Crne Trave. To što smo videli one tabele, pa kao Crna Trava – nominalno najmanje, Beograd je najveći pa će najviše i para da izgubi, da ostane bez najvećeg dela para. Ali, i kad neko mali, kao što je Crna Trava, od tog malo što ima u budžetu oduzmete malo, to je za njega previše.
(Predsednik: Vreme.)
Prema tome, platiće sve lokalne samouprave.
Još nešto da vam kažem. Mislim da je bilo danas dosta licitiranja sa zaduženjima Beograda. Ja stvarno više ne znam šta se sve spominjalo. Mislim da je gospodin Babić prvo rekao – 450, onda je Arsić, citirajući svog kolegu, rekao - 960, itd. Stvarno, jednom za svagda – Beograd je zadužen oko 400 miliona evra.
(Predsednik: Gospođo Mojović, treći minut.)
Izvinjavam se. Koliko je zadužen Kragujevac?

Poštovani gospodine predsedniče Skupštine, predsedniče Vlade, gospođe ministarke i ministri, dame i gospodo narodni poslanici, malo ću da vratim kulturu u ovaj parlament kroz poslaničko pitanje. Žao mi je što tu nije ministar Bratislav Petković, jer sam imala nameru da mu se lično zahvalim zato što na moje prethodno poslaničko pitanje je ministarstvo dostavilo odgovor pre isteka zakonskog roka, vrlo brzo i efikasno, iako nije u potpunosti dat odgovor, ali ne bih da zakeram. Poslaću pisano zahtev da se taj odgovor dopuni.
Ovog puta pitala bih nadležno Ministarstvo kulture i ministra Petkovića – zašto se ne primenjuje Zakon o kulturi i to u oblasti koja predviđa da se izbor direktora ustanova kulture vrši na javnim konkursima? Sada je gospodin Dačić rekao na pitanje koje je bilo vezano za izbor direktora u javnim preduzećima da je dobro da smo doneli jedan sistemski zakon, da će biti primenjivan kada su u pitanju javna preduzeća. Možda ja negde imam razumevanja – tek smo doneli taj zakon i treba uraditi verovatno neka podzakonska akta, imenovati komisije itd.
Zakon o kulturi usvojen je avgusta meseca 2009. godine. Od 26 ustanova kulture koje je osnovala Vlada RS u svima njima direktorima su odavno istekli mandati ili su vršioci dužnosti. Ne postoji ni jedan jedini razlog da se ne primenjuje Zakon o kulturi da se raspisuju javni konkursi. Ne postoji ni jedan jedini razlog da nova Vlada i u ovoj oblasti čini ono što radi i u oblasti javnih preduzeća, imenuje vršioce dužnosti ustanova kulture i to bar ovo do sada što je urađeno urađeno je isključivo po stranačkom principu. Novi vršioci dužnosti ne da ne kriju, naprotiv hvale se svojom stranačkom pripadnošću. Mogla bih za neke da kažem da nisu stranački, više su višestranački, jer ih pamtim iz vremena kada su bili u nekim drugim strankama i prošle i sadašnje koalicije. Promenili su stranke, ali su ostali u onim strankama koje su na vlasti i dobili su odgovarajuća mesta, valjda kao nagradu za to.
Osim toga što se ni u ovoj oblasti kao ni u javnim preduzećima ne raspisuju javni konkursi, iako mi je poznato da su pravna akta svih ustanova kulture usklađena sa novim zakonom, pitanje je kada će konačno Ministarstvo kulture i Vlada Srbije na osnovu Zakona o kulturi doneti sva potrebna podzakonska akta kako bi konačno i ovaj zakon mogao da se primenjuje? Zbog toga što nemamo podzakonske akte imamo mnogo problema u praksi. Imamo problema u onome što čini svakodnevni život u ovoj oblasti. Hvala.

Hvala, gospodine predsedniče.
Dame i gospodo narodni poslanici, podnela sam amandman na član 7. stav 1. tačka 12) koji glasi - ono što se izuzima iz postupka javnih nabavki, odnosi se na zasnivanje radnog odnosa, zaključivanje ugovora o obavljanju privremenih i povremenih poslova i, ono što je moj amandman, zaključivanje autorskih ugovora na osnovu kojih se angažuju autori, koautori i izvođači u smislu zakona kojim se uređuju autorska i srodna prava.
Samo da kažem da sam stvarno iznenađena što ovaj amandman nije prihvaćen, a još sam više zapanjena obrazloženjem. Znate, kada sam pokušala, pošto pretpostavljam da je uglavnom poslanicima još u sećanju rasprava o izmenama i dopunama Zakona o autorskim i srodnim pravima, ako ne pre, bar su tim povodom imali priliku da se upoznaju sa ovim zakonom koji jasno definiše šta se smatra autorom, šta se smatra autorskim ugovorom, sadržajem autorskog ugovora i čini mi se da je bar ta rasprava pomogla da razumemo prirodu kulturne i umetničke delatnosti i da ovu oblast takođe ne obavežemo da primenjuje postupke javnih nabavki.
Moram da kažem da sam se strašno trudila da nađem način kako se može bilo koji od predviđenih postupaka javnih nabavki, od onog otvorenog poziva, restriktivnog postupka, postupka sa pregovaranjem, pregovaračkog postupka, kvalifikacionog itd, kako je uopšte moguće da se primeni na oblast stvaralaštva, na oblast kulture, na oblast umetnosti. Možda je najbolje da to kažem kroz neki primer.
Isto tako bih rekla da kada god sam pokušala da primenim neki od tih postupaka javnih nabavki, na primer na izbor dramskog dela koje će izvoditi na nekoj sceni srpskih pozorišta ili, na primer, na izbor nekog muzičkog dela ili dirigenta koji će dirigovati Beogradskom filharmonijom, dolazila sam do zaključka da to sve deluje po malo apsurdno, ako ne i komično. Onda me je to podsetilo na jednu komediju, prosto jedna Nušićevska atmosfera, podsetilo me na jednu komediju Branislava Nušića, pretpostavljam svima dobro znanu, a zove se "Narodni poslanik".
U jednoj od tih epizoda jedna ličnost Spirinica podučava svoju sestričinu da ne treba da se uda za nekog advokata Ivkovića, inače kandidata opozicije za poslanika, nego treba da podrži svog oca Jevrema, kandidata vladajuće koalicije za poslanika. Šta ona u stvari ima da se uda za njega kada će njen otac da postane poslanik, pa joj kaže: "Jevrem će kao poslanik i tebe da vodi u Beograd, pa će tamo da podnese interpelaciju i onda će da dobije od države koncesiju za zeta". Sve su to bili i tada zakoniti postupci. Kako ta Spirinica shvata kako se podnosi interpelacija i kako se dobijaju koncesije? Verujte mi da, po meni, način na koji mi pokušavamo da u oblasti kulture i umetnosti primenimo ovaj zakon upravo liči na tu Spirinicu, jer ne znam kako može koncesijom da se dobije zet, ne znam kako može postupcima javnih nabavki da se npr. za izvođenje u Jugoslovenskom dramskom pozorištu i Narodnom pozorištu pribavi delo Dušana Kovačevića, Siniše Kovačevića, Ljube Simovića, Dragoslava Mihailovića.
Upozorila sam svoje kolege iz DSS da će njihov poslanik Siniša Kovačević da se nađe u ozbiljnom prekršaju, prekršiće bar jedno deset odredaba Zakona o javnim nabavkama, jer sam nedavno pročitala da u martu treba da ima premijeru u Narodnom pozorištu. Radiće se njegov tekst, on će režirati predstavu, a njegova ćerka, odlična mlada glumica, Kalina Kovačević će igrati jednu od uloga. Pri tom, u Narodnom pozorištu radi Ljiljana Blagojević, njegova supruga. Znate li koliko je prekršeno odredaba Zakona o javnim nabavkama? Ne smem ni da ih nabrojim. Ili da zamislimo sada da napravimo postupak sa pregovaranjem ili kvalifikacioni postupak, pa da sada neka tenderska komisija Narodnog pozorišta, u sastavu – pravnik, ekonomista, dva bioskopska majstora, jedan dekorater, bira dramskog pisca čije će delo da se izvodi na sceni Narodnog pozorišta. Ili da zamolimo JDP da nam napiše sada neku vrstu uputstva kako su oni u postupku sa pogađanjem pribavili "Sumnjivo lice". To je bila Nušićeva komedija izvedena pre nekoliko meseci na sceni JDP, pa da to bude neka vrsta uputstva, ali mislim da će isto biti komedija.
Isto tako, znam vrlo dobro u martu mesecu Beogradskom filharmonijom treba da diriguje jedan od najboljih svetskih muzičara Juri Rakli. Objasnite mi u kom postupku ćemo da dovedemo Raklina da diriguje Beogradskom filharmonijom, kad mi neko to objasni, ja ću reći, pogrešila sam što sam podnela ovaj amandman.
Znači, ono što je takođe neverovatno, ali u obrazloženju se ne citira taj deo ove tačke Predloga zakona, kaže se da se izuzima iz postupka javnih nabavki, zaključivanja radnog odnosa, zaključivanja ugovora o obavljanju privremenih i povremenih poslova. U Zakonu o radnim odnosima, 197, 198, itd, jasno se definiše šta su povremeni, privremeni poslovi, znači, mogu čak i poslovi preko omladinske zadruge. Sada, hajde da se vratimo na tu pozorišnu scenu.
Vi možete bez javne nabavke da angažujete krojačice koje će da sašiju te kostime, naročito za tako velike ansamble predstave kao što je "Sumnjivo lice" ili "Narodni poslanik". Vi možete bez javne nabavke da angažujete obućara koji će da im skroji te cipele. Vi možete da angažujete stolara koji će da skucka tu ogromnu scenografiju. Vi možete preko omladinske zadruge da angažujete garderobere, razvodnike, portire, kurire, sve možete da angažujete mimo javnih nabavki, samo ne možete autore. Ne možete dramskog pisca, ne možete reditelja, ne možete autora muzike i onda mi još kažete – jer onda bi se proširila ta vrsta angažovanja na čitav prostor usluga.
Ovo je ponižavajuće i uvredljivo za kulturu. Vi ste je sveli na nivo usluga. Vi ste je sveli nivo ugostiteljstva. Znači, može preko omladinske zadruge, može na ugovor o delu. Pritom, imamo Zakon o porezu dohodak građana isto koristi odredbe Zakona o autorskim pravima, definiše po istom principu ko su sve autori, koliko se plaća porez na autorske honorare. Svim autorima se priznaju normirani troškovi i direktni porezi na autorske honorare su neuporedivo manji. Normirani troškovi se priznaju do 50%. Jedino Zakon o javnim nabavkama ne priznaje pravo autora. Jedino Zakon o javnim nabavkama nas tera ili da pravimo komediju, ili da fingiramo zakon. Zašto da to radimo?
Pritom, odmah da kažem, nemam ništa protiv predlagača, nije to bilo bolje ni u onom zakonu. Mislite da i na njega ne bih podnela amandman. U praksi se ispostavilo da je to veliki problem. U praksi se ispostavilo da budžetska inspekcija pita "Jugokoncept" kako ste vi pribavili Martu Argelež da vam svira na BEMUS-u, Minhensku filharmoniju, Pariski kameni kvartet? Gde je ovde primena Zakona o javnim nabavkama? Nema veze što je umetnički direktor BEMUS-a jedan od najvećih srpskih kompozitora Zoran Erić.
Dakle, predlagači, odnosno molim predstavnika predlagača, sve vreme tvrdite – pripremili smo najbolje mogući zakon, dajte da popravimo ovo što se u praksi pokazalo ne da nije dobro, nego je ponižavajuće. Ponizili smo kulturu budžetom u kulturi, ponižavamo je i ovim zakonom. Prihvatite ovaj amandman. Hvala.

Gospodine Radenkoviću, hvala, ja ovo zaista doživljavam kao podršku, jer upravo o tome govorim. Dakle, nismo se dobro razumeli.
Što se tiče obrazloženja koje je dao, u ime predlagača, gospodin Arsić, gospodine Arsiću, to što vi tvrdite, pošto imam amandman i na član 36. i jako dobro ga znam, to je i dalje javna nabavka u kojoj, jeste da kaže u članu 2. – ako zbog tehničkih razloga, i to dalje što ste vi pročitali – zaštitom isključivih prava nabavku može izvršiti samo određeni ponuđač. Objasnite vi meni – kako ćete vi da odlučite sada između Dušana Kovačevića, Siniše Kovačevića i Ljube Simovića ko je baš taj određeni ponuđač i kako ćete vi da objasnite da je baš Siniša Kovačević taj određeni ponuđač čije delo treba da bude izvedeno na sceni Narodnog pozorišta. Koristim njegovo ime, izvinjavam se Siniši, zato što je kolega poslanik, pa ga znamo.
U tom istom članu kojim vi branite obrazloženje zašto odbijate ovaj amandman – naručilac je dužan da pre pokretanja pregovaračkog postupka iz stava itd. zahteva od Uprave za javne nabavke mišljenje o osnovanosti primene pregovaračkog postupka.
Opet vas pitam. Sad treba npr. Beogradska filharmonija da pošalje Upravi za javne nabavke zahtev da joj odobri pregovarački postupak pošto mora i u ovom postupku da se poštuje načelo konkurencije, da li će da angažuje Raklina ili Uroša Lajovica ili Dejana Savića, pošto je i on dirigent i onda će Uprava za javne nabavke da kaže – kakav bre Lajovic, kakav Raklin, evo našeg Dejana Savića, on je najpovoljniji, on je domaći dirigent.
Onda Uprava za javne nabavke, treba da prođe deset dana da odobri, da je neko ubedi da to treba da bude baš ovaj dirigent, a ne ovaj, pa da dostavi Narodnom pozorištu ili nekom drugom, pa da obrazloži mišljenje. Ljudi, ovo je upravo, gospodine Arsiću, ono što sam rekla. Molim vas, prihvatite amandman. Inače ćemo, fingirajući primenu zakona, koristeći upravo ovaj član 36, napraviti komediju. Nemamo drugog načina, nego da primenjujemo član 36.
Slažem se sa vama, ali u ovim situacijama, čoveče, kako ne shvatate da je sve to izigravanje, da je to sve samo fingiranje da bi koliko-toliko poštovao zakon. Zar to hoćemo? Pri tom, rekla sam vam, ako su neki zakoni strogi, to su zakoni iz oblasti poreske politike. Molim vas uzmite Zakon o porezu na dohodak građana. Po istom principu po kome predlažem da javne nabavke poštuju odredbe Zakona o autorskim pravima, čak i poreski zakoni poštuju te odredbe. Poreski zakoni, ne da poštuju, nego idu korak dalje, tretiraju autore, umetnike vrlo povoljno, oslobađaju ih dela normiranih troškova. Vajari, 50% od njihovog honorara koji može da bude 10 hiljada, porez plaćaju samo na pet hiljada. Poreznici su shvatili da je to nešto specifično, da je to nešto autentično, da je to nešto važno.
Pri tom, da se ne zavaravamo, da li vi znate – koliko ima zaposlenih u kulturi Srbije? Tu je moja koleginica, Snežana Plavšić, do juče bila državni sekretar. Ne vidim bivšeg ministara Predraga Markovića. Znači, ukupno ima oko 2.600 koje finansira Ministarstvo kulture. Pri tom, 60-70% zaposlenih su ljudi iz administrativnog i tehničkog sektora, mislim da je 30-40. Znači, to je negde 700-800 ljudi. U Beogradu ima 300 zaposlenih. Od toga je negde 300 u umetničkom sektoru.
Hiljadu ljudi u Srbiji, hiljadu i nešto samostalnih umetnika, nemojte da ih, na svaki mogući način smo ih doveli u pitanje budžetom u kulturi, plaćanjem doprinosa za samostalne umetnike, a sad ćemo ih terati da idu na postupak za pregovaranje, da im o sudbini odlučuje Uprava za javne nabavke, da im odlučuju tenderske komisije, da im odlučuju službenici koji su zaduženi za javne nabavke ustanova kulture. Znate li vi koji su to ljudi?
Vratićemo se u najgore vreme samoupravljanja, gde su postojali radnički saveti u kojima su sedeli ne umetnici, nego su sedeli radnici, tehničari, svaka čast njima, ali oni su odlučivali o repertoaru. Nas ovaj zakon upravo isto tera na to. Svi smo se tada podsmevali da radnički savet jednog pozorišta u kome sedi, naravno, neki sindikalac, vatrogasac, neki binski majstor, neki tehničar, spremačica, svaka čast njima, ali to nije bio posao za utvrđivanje šta će se igrati, šta će biti na repertoaru, šta će biti u galeriji izložbeni program. Svi smo se sprdali sa time i to je bilo vreme samoupravljanja. Verovali smo da je to davno prošlo.
Ovaj zakon takođe sada nameće istu vrstu obaveze, da neke tenderske komisije, neki službenici za javne nabavke, neka uprava za javne nabavke odlučuje šta je umetnost, koji je umetnik važniji, koja ponuda povoljnija. Po kojim kriterijumima? Po povoljnosti, po konkurentnosti, klasifikaciji, itd?
Molim vas, prihvatite ovaj amandman. Imamo zaštitu u Zakonu o autorskim i srodnim pravima. Jasno piše na koga se odnosi. Spasićemo kulturu i sve nas od blamaže. Hvala.

Poštovane dame i gospodo, najpre da odgovorim na primedbu narodnog poslanika Dejana Mihajlova. Apsolutno ni na pameti mi nije bila namera da u bilo kom drugačijem kontekstu upotrebim ime Siniše Kovačevića, nego upravo da ukažem na apsurd primene Zakona o javnim nabavkama i u ovom slučaju. Na kraju krajeva, velika drama njegova koja se igra u Narodnom pozorištu jedna je od najgledanijih predstava. Znači, samo sam iskoristila ime da pokažem apsurdnost ovog zakona.
Ovo je sada replika na ono što je gospodin Dejan Radenković rekao. Prvo, nisam podnosila amandman. Ja sam smatrala, kao što sada vidim i gospodin Veroljub Arsić i gospodin Radović, da je nemoguće da se ovakav zakon o javnim nabavkama, sa sve tim postupcima sa pogađanjem i upravama za javne nabavke, primenjuje u kulturi. Primenjuje se.
To sam vam već rekla, da smo imali problem i nismo svi mislili da je to nemoguće, da je kultura nešto drugo, da je potpuno autonomna, ali tvrdim vam da ovim načinom na koji se suprotstavljate argumentima koje iznosimo da se ovaj amandman prihvati, nastavljate da ponižavate i vređate ljude iz kulture.
Govorim o institucijama i organizacijama republičkim i gradskim itd. koje se finansiraju iz budžeta. Ljudi, da li vi onda dovodite u pitanje i sve one, tu ima mnogo kolega koji su radili u lokalnoj samoupravi i u Gradu Beogradu i u republičkim ministarstvima? Znate li vi da ne postoji nikakva uplata iz budžeta bez jasno dostavljenih računa za svaki utrošeni dinar? Kako onda još sumnjate da će to sada neko da potroši, pa da podeli?
Cela jedna ansambl predstava i velika drama Siniše Kovačevića i "Sumnjivo lice" i skoro izvedeno "Otelo" i "Antigona" u nedelju, to sve potpada pod ono što se zove mala nabavka. Objasnite mi kako ćemo mi velike umetnike da pribavimo u male nabavke kad svi oni vrede kao ta jedna mala nabavka?

Mene postaje strah da nastavim ovu priču, ali neću odustati, jer sve dublje i dublje ulazimo u nešto što je, da kažem, zastrašivanje ljudi i ponižavanje kulture.
Ne mogu više da verujem i izvinjavam se što ovako reagujem, gospodine Radenkoviću, zato što ne mogu da verujem o čemu vi govorite. Ne mogu da verujem da vi kažete da to ne može da bude mala nabavka. Rekla sam da ceo jedan proces, jedan celi ansambl predstava, jedan ceo BEMUS ne vredi kao jedna mala nabavka, mislila sam do tri miliona. To je iznos.
Žao mi je što gospodin Arsić nije tu. Neko imputiranje da treba neko da sakrije neke pare, da podeli – ljudi, u budžetu Ministarstvo kulture za 2013. godinu, niko me nije podržao kada sam dala amandman da se doda bar još 500, ukupno za sve programe i projekte u Srbiji ima manje od 500 miliona dinara. Znači, za 26 republičkih ustanova, 14 sa Kosova, stotine raznih kulturno-umetničkih društava, a tu su i kolege iz ministarstva, 500 miliona i sada ćemo mi, a pri tom, rekla sam da i ministarstvo i lokalna samouprava to kontroliše, i ne može niko da dobije pare iz budžeta bez pravdanja.
Ono što mi takođe gospodin Arsić inputira, što koristim neka imena, kao što su, da ne ponavljam, neki čuveni dramski pisci. Na primer, da napomenem neke reditelje – Jagoša Markovića, Miloša Lolića, Egona Savina, govorim samo o pozorišnim. Da pomenem i neke pisce – Basara, da ne pominjem imena. Svi oni, reditelji, glumci, neću glumce da pominjem jer će to da izazove novu seriju replika, izvođači, interpretator – Isidora Žebeljan, najveći kompozitor ozbiljne muzike, najmlađi član SANU, koja je, takođe, član Odbora BEMUS-a. Nije dovoljno što je Zoran Erić umetnički, što je Isidora Žebeljan član umetničkog odbora, ne, tu će oni nešto da muljaju na tom BEMUS-u i da podele neke pare.
Drago mi je da se gospodin Arsić vratio. Ne želim da mi se imputira ovo što on kaže, da želim ovim amandmanom da sakrijem nešto od javnosti. Dobro, da li je problem da kažemo da se objavljuje, a pri tom se sve objavljuje.
Još nešto, drage moje kolege. Niste u obrazloženju zbog čega odbijate ovaj amandman, citirali celu ovu tačku 12, već sam na početku rekla, u kojoj stoji šta se izuzima – zasnivanje radnog odnosa i zaključivanje ugovora o obavljanju privremenih i povremenih poslova. Privremeni i povremeni poslovi, na primer, u Kolubari, koji su vredeli ne znam koliko stotina dinara, privremeni i povremeni poslovi koji se mogu obavljati i u institucijama kulture, jer naravno da oni nemaju zaposlene. Pominjao sam i one krojačice i, verujte mi, ponekad se mnogo više njima plati nego kostimografkinji ili scenaristi. Aleksandru Deniću, vrhunskom svetskom scenaristi, koji više radi u Nemačkoj, sa najpoznatijim svetskim rediteljima, nisu ga valjda pribavili po postupku javne nabavke – male, velike, s pogađanjem itd?
Vama ne smeta, nikome od vas ne smeta što se za privremene i povremene poslove, uzmite Zakon o radu, videćete šta se sve smatra privremenim i povremenim poslovima.
Znate li koje su sve manipulacije bila sa angažovanjem ljudi preko Omladinske zadruge? I na njih se odnosi ovo oslobađanje i oni ne potpadaju pod javnu nabavku. To piše u ovoj tački 12, a samo umetnici.
Da li treba, gospodine Arsiću, da se objavi? Naravno da ćemo da objavimo. Ne postoji ni jedan dinar utrošen u kulturi, a dobijen iz budžeta – ne znam možda vi imate neka druga iskustva, ja ih nemam. Što se tiče Beograda, znam da tamo ni taksi račun ne može da se plati, a da se ne dostavi u Sekretarijat za kulturu da je plaćen račun, a kamoli honorar. Apsolutno ne. Ne, naprotiv.
Vi ne insistirate da se objavljuje ko se zaposlio, pošto je ova tačka 12. bez javnih nabavki. Ko je dobio ugovor bez javnih nabavki, ugovor o delu za privremene i povremene poslove? Tu ne postavljate uslov, nego baš moraju autori. Koliko to imamo autora?
Još nešto, jednom je Nova godina i mene ne zanima, gospodine Arsiću ko će da peva na trgovima. Zanima me šta će 365 dana da rade ljudi u muzejima, u galerijama, u pozorištima, u kulturnim centrima, u Beogradskoj filharmoniji, u Jugokoncertu. To me zanima.
Sigurno da su sve oči javnosti uprte i uvek se najviše interesuju koliko je ko dobio za nastupe u novim godinama, ali isto tako vam kažem da ne postoji nijedan dinar utrošen u ovim značajnim kulturnim institucijama Srbije za koje se ne zna, tim pre što se daje iz budžeta. Nemojte meni imputirati da želim da to učinim manje javnim. Ako je to problem, napravićemo ispravku, dopisaćemo, sve se objavljuje i ovako sve mora da se objavi. Sve mora da se zna. Nemojte zbog toga da govorite da želim da sakrijem te silne pare koje se po kulturi vrte.
Molim vas, nećete da prihvatite amandman. Prihvatićete se da svi ovi što su preko omladinske, po ovim ugovorima, po onim ugovorima, stotine miliona, to ne mora na javnu nabavku. Ostaćete upamćeni po tome da ste sa punom svešću o tome, rekla sam da nije tačno da sam pisala amandman na taj zakon, ali to nije bio dobar zakon, dala bih amandman i na taj zakon.
Sećaju se moje kolege da sam dala 24 amandmana na Zakon o kulturi koji je moja koalicija podnela u ovom parlamentu. Nažalost, samo 11 je usvojeno. Sada sam predložila samo dva amandmana. Molim da se jedan usvoji. Nemojte više da optužujete i da iznosite stalno neke nove optužbe da sada tu neko pokušava, na kraju ćete i mene optužiti da ne podržavam borbu protiv korupcije i kriminala. Podržavam, časna reč, iskreno, najiskrenije. Da li je to korektno? Podržite i vi ovaj amandman.

Javljam se da podržim amandman gospođe Donke Banović.
Mislim da ovo što stoji u obrazloženju, da bi prihvatanje amandmana ugrozilo primenu čitavog zakona, odnosno učinilo neizvesnim, nije tačno.
Isto tako bih htela da kažem da kao član Odbora za kulturu i informisanje ne samo da otvaram mejlove, nego ih i čitam i da nije tačno da je ANEM naknadno poslao mejl u kome hvali izmene Zakona o autorskim i srodnim pravima. ANEM je izričito bio protiv i stavio velike primedbe na Zakon o autorskim i srodnim pravima.
Pohvale koje smo dobili kao poslanici, Odbor za kulturu i informisanje, kao Skupština, Administrativni odbor, odnosi se na Zakon o javnim preduzećima. Prema tome, gospodin Peđa Marković nije rekao istinu. ANEM je imao i dalje ima ozbiljne primedbe, kao i druge organizacije i udruženja na predlog izmena i dopuna Zakona o autorskim pravima. Skupština je dobila pohvale zato što je uvažila primedbu Evropske komisije, koja se odnosila na organizacije iz oblasti informisanja, koje su na jedan način bile tretirane Zakonom o javnim preduzećima, o čemu nas je i ministar Dinkić obavestio da će taj amandman biti usvojen. Hvala.

Hvala gospodine predsedniče.
Pridružujem se kolegama koji tvrde da se ovim zakonom ograničavaju, u stvari najmanje je bilo reči o ograničavanju prava autora, a najviše je reči bilo o tome da izmene i dopune zakona jasno ne definišu šta se to podrazumeva pod samostalnim zanatskim radnjama. Nema potrebe da ministar ponovo čita, pročitala sam sto puta.
Ono što je ova diskusija pokazala, a to je da smo i ovim članom i sledećim na koji ja imam amandman otvorili jednu branu. Gospodin Radović je govorio o tome zašto ne oslobodimo ugostitelje. Milica Radović je takođe pitala zašto prevozna sredstva ne oslobodimo, izložbene prostore.
Postavljam pitanje – zašto ne male emitere, male lokalne radio stanice? Dakle, sijaset pitanja se otvara, jer je to princip. Ako podignete rampu za jedne, sasvim logično se postavlja pitanje – zašto ste je spustili za sve druge? Ta rampa nije morala biti tako podignuta da sve kroz nju prođe. Ona je mogla da bude definisana na jedan način da se stvarno utvrdi to o čemu ovde slušamo tokom rasprave u načelu i tokom rasprave o amandmanima da se ovo odnosi samo na male zanatske radnje. Gde to piše? Male zanatske radnje, pokušala sam preko Odbora za nauku i prosvetu da uputim jedan amandman, s obzirom da je za poslanički bilo suviše kasno, da se te male zanatske radnje definišu do 25 kvadrata. To su radnje koje se bave starim i umetničkim zanatima. Ne, mi ovim oslobađamo sve. Rekao je ministar Dinkić i frizerske, i modne salone i pekare.
Ministre, bila sam direktor Kulturnog centra čija je galerija u kojoj se takođe pušta muzika manja od nekih pekara i poslastičarnica. Galerija Kulturnog centra, kao i galerija Haos i galerija Doma omladine će i dalje plaćati muzički dinar, a neki velelepni saloni lepote to neće činiti. Prema tome, čitava ova diskusija pokazuje da smo ovim prekršili Ustav. Čitala sam član 58. Ustava, objašnjavala sam šta je pravo privatne svojine i potvrdila sam da su autorska prava takođe privatna svojina i ne otuđivo pravo je vlasnika da dozvoli ili ograniči njihovo korišćenje.
Imali smo u decembru prošle godine izmenu i dopunu ovog zakona. Zašto? Zato što smo bili upozoreni od strane Evropske komisije da ograničavamo pravo autora. Ovakvim odredbama mi smo ta prava još žešće ograničili.
Potpuno razumem moje kolege koji sa punim pravom i logično postavljaju pitanja, a zašto ne ovi, a zašto ne oni, zašto su samo oslobođene, pri tom ne jasno u svim obrazloženjima i u svim odbranama ovog člana i ovog sledećeg se govorilo o malim zanatlijama. To nije definisano u Predlogu izmene zakona. U suštini mi smo otvorili jednu branu da tu može sve da prođe. Imali smo prilike da čujemo sada gospodina Markovića koji takođe kaže – možda u narednom periodu i ti izložbeni prostori, autobusi i svi drugi treba da budu oslobođeni.
Šta smo onda doveli u pitanje? Pravo privatne svojine i autorska prava, intelektualna prava. Prekršili smo Ustav i prekršili smo međunarodne norme i prekršili smo, osim člana 58, i član 194. Ustava Srbije koji nas obavezuje da poštujemo međunarodno pravo. Hvala.

Dakle, i ova diskusija kao i diskusija u načelu pokazuje da su nam neke odredbe ovog zakona postavile jednu svojevrsnu zamku. Zaista bih upozorila predlagača da na ovaj način u stvari u nekom smislu dovodi u sukob autore sa jedne strane, zanatlije sa druge, a sve koristeći se, kako da ne budem pogrešno shvaćena, nekom vrstom manipulacije. Zašto?
Sve vreme u odbranu ovog predloga se govori, slušam sada i svoje kolege, male zanatlije, obućare, ovi, oni, mali prostori itd, a opet ja tvrdim, ovakvim rešenjima oslobađamo sve – i velike i luksuzne salone lepote, i velike pekare, pečenjare i poslastičarnice. To nisu ugostiteljske radnje. Ja, gospodine Dinkiću, nisam govorila o ugostiteljskim radnjama. Znam da one nisu oslobođene. Gospodin Radović je predlagao da i one u zavisnosti od kvadrature budu oslobođene, iako one u zavisnosti od kvadrature plaćaju manju nadoknadu.
Takođe, nisam govorila o evidenciji. Vi ste govorili da će biti bolja evidencija. Obaveza evidentiranja, slanja košuljica od strane medijske kuće, takođe postoje u zakonu. Potpuno se zalažem, nadam se, očekujem da će biti stroga kontrola, nadzor i da će biti bolja evidencija. Ali, kakve to veze ima sa onim što piše u članu 58. Ustava Srbije – pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu, utvrđeno na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne.
Slična definicija vezana za autorska prava koja mogu biti i za prava intelektualne svojine, pri tom, naravno, misli se i na naučna dela i na sve drugo što pripada autorstvu, mogu biti ograničena samo slobodnom voljom autora ili po posebnim uslovima predviđenim zakonom, a mi smo već postojećim zakonom to utvrdili. Za to smo bili opomenuti, pa smo nešto popravili u decembru prošle godine, a i dalje ovakvim odredbama izmenama i dopunama Zakona ostajemo u suprotnosti sa nekim članovima već postojećeg zakona, o čemu sam govorila u načelu.
Prema tome, da se razumemo, ne postoji ovde u ovoj sali, koliko sad nas ovde ima, a da nas ima i svih 150 koji neće se založiti da se uistinu male zanatske radnje oslobode ili bar, da tako kažem, ne učestvuju u toj obavezi plaćanja muzičkog dinara. Ali, nisam sigurna da smo svi baš spremni, ja bar ne, da kažemo - pošto ćemo osloboditi male, onda zajedno sa njima oslobađamo i sve velike i one koji pristojno zarađuju i one koji su na tržištu i one koji su upravo zahvaljujući tome što koriste tuđa autorska prava imaju bolji promet.
Ne znam zašto je mene predsednik Odbora za nauku obavestio da na Odboru nisu ni hteli da saslušaju predlog mog amandmana, gde sam upravo definisala male zanatske radnje kao radnje do 25 kvadrata i radnje koje se bave starim umetničkim zanatima jer navodno je bilo kasno i predstavnici ministarstva to nisu videli. Ja nisam znala kad mogu drugačije da predložim Odboru, pošto sam kao poslanik predala amandman za koji sam znala da neće biti usvojen.
Pokušala sam da upravo ono o čemu sam govorila u načelu da utvrdimo definicijom šta su male zanatske radnje. Odbor je zakazan danas u pola 10, pola sata pre zasedanja i nisam imala drugačiji način nego da preko matičnog odbora probam da oni predlože ovaj amandman i da se ova definicija malih zanatskih radnji uspostavi zakonom, a ne da se svi u svojoj odbrani ovih rešenja na njih pozivamo, a pri tom negiramo. Sam ministar ne negira činjenicu da se to odnosi i na salone lepote, da se to odnosi i na razne druge zanatske radnje. Nisam pominjala ugostiteljske, nego pekare, pečenjare, poslastičarnice, koje takođe imaju status zanatskih radnji. Hvala.