Poštovani narodni poslanici i ja ću o parama, ali ne o ovim koje su u džakovima iznošene i unošene u  zemlju, nego upravo o parama ove Narodne skupštine i poreskih obveznika Srbije. U obrazloženju za smenu predsednice Skupštine gospođe Nataše Mićić, u diskusijama podrške po inicijativi Srpske radikalne stranke često su pominjani i razni listinzi, čitani zapisnici, a gospođi Mićić se posebno zameralo što je nepravedno i ničim izazvana i novčano kažnjavala pojedine poslanike, naročito poslanike Srpske radikalne stranke i što im je tako na taj način zavlačila ruku u džep.
I ja sam vrlo lako, jednostavno, pribavila jedan listing, odnosno izveštaj, i to zvaničan, legalan, usvojen, overen. Iz tog izveštaja se jasno vidi ko je kome ovde zavlačio ruku u džep i ko je, a sve regularno i legalno, trošio narodne pare i zašto. Reč je o izveštaju o izvršenim prihodima i rashodima Narodne skupštine Republike Srbije za 2002. godinu. Iz tog izveštaja se jasno vidi da je u ovoj skupštini stvorena jedna ne neprincipijelna, nego vrlo principijelna koalicija, jedinstvena u nameri da smeni predsednicu Skupštine i Vladu Republike Srbije, i rekla bih, vrlo jedinstvena u trošenju para Narodne skupštine, dakle, poreskih obveznika.
Tu jedinstvenu koaliciju čine predstavnici bivše vlasti, sadašnje opozicije, poslanici srpske radikalne stranke i SPS-a i predstavnici poluopozicija. Naravno, Demokratske stranke Srbije. Znam ja da Demokratska stranka Srbije za ovom govornicom, kao inače se predstavlja kao opozicija, žestoko napadajući vlast u Srbiji, a oni kao ni luk jeli, ni luk mirisali. Nije baš tako. Predstavnici Demokratske stranke Srbije napustili su 2001. godine Vladu Srbije. Tvrdili su da napuštaju i sve druge funkcije. Onda se nekolicina njih slikala pred kamerama, kako napušta nekoliko upravnih odbora, desetine drugih nisu pominjali. O direktorima javnih preduzeća u nadležnosti Republike i da ne govorimo. Imamo i jedan svežiji primer.
Pre, možda ima dva meseca u Skupštini grada Beograda smenjen je potpredsednik Skupštine grada Beograda iz DSS-a. Moram da obrazložim ovo poluopozicija. Mislim da dok nije smenjen da je retko ko u Beogradu znao i da je on potpredsednik, koliko se isticao u radu. Posle toga su tri člana gradske Vlade iz redova DSS-a podnela ostavku i tako obelodanili da je i Demokratska stranka Srbije u Beogradu prešla u opoziciju. Ista farsa kao i u Republičkoj. Povlači se nekoliko članova upravnih odbora, čak i članovi nekih komisija, ali Demokratska stranka Srbije ne povlači svoje ljude sa mesta sekretara sekratarijata, načelnika, ne pada im ni na pamet da direktore nekih od najprofitabilnijih gradskih javnih preduzeća, da njih prevedu u opoziciju.
Na primer, da pomenem samo Pijačnu upravu, Javno preduzeće za pogrebne usluge. Član Komisije za kulturu podnosi ostavku iz redova DSS-a, jer je to vrlo profitabilno. Tamo se mogu dobiti neke besplatne karte za pozorište. Naravno, ali ne povlači se i ne prelazi u opoziciju direktor Pijačne uprave, koji je član DSS-a, jer je to jedan mukotrpan posao. Treba prebrojati sav taj silni keš prikupljen na nebrojanim tezgama po beogradskim pijacama. Tako dosledni poslanici Demokratske stranke Srbije uvek su negde na pola. Zato i moram da ih zovem poluopozicija. Ne znam kako se to u nekom legalističkom rečniku zove, ali kod Teofrasisa se to zove licemerje.
Dosledni u nedoslednostima ostali su poslanici DSS-a, pridružujući se zahtevu SRS-a za smenu Nataše Mićić i smenu Vlade Srbije. Sasvim dosledno gospodin Dejan Mihajlov izađe za ovu govornicu i kaže da je Vlada Srbije korumpirana. Da ga je neko pitao za dokaze, pretpostavljam da bi odgovorio na način sličan njegovom predsedniku, da je to pročitao u novinama. Ja nisam pročitala u novinama, već u izveštaju koji sam pomenula da su najviše para, srazmerno broju poslanika, koji imaju u Narodnoj skupštini Srbije potrošili poslanici ove tri poslaničke grupe: SRS-a, SPS-a i DSS-a. O čemu se radi?
Kao što vam je poznato narodni poslanici u Skupštini Srbije imaju pravo na dnevnice za rad u Skupštini, nadoknadu za putne troškove, a jedan broj poslanika, u principu do jedne trećine poslaničke grupe, može da zasnuje stalni radni odnos i prima platu, a ostali primaju paušale. Ko je u ovoj skupštini uzeo najviše para za plate stalno zaposlenih? Upravo jedinstvena koalicija SPS, SRS i DSS. ubedljivo najviše novca za plate stalno zaposlenih poslanika i nominalno, u ukupnom iznosu, upravo poslanici DSS-a, ukupno osam miliona 484 hiljade 106 dinara i nešto para u 2002. godini. Dakle, upravo oni poslanici koji su najmanje provodili vremena na svom radnom mestu. U stopu ih prate opet poslanici SPS-a i radikala.
Kada Nataša Mićić kaže da poslanici DSS-a nikada definitivno nisu izbačeni iz Skupštine, ovde nastaje čitava pobuna od protesta, a o stalnom javnom zapomaganju da ne govorim. Gospodo iz DSS-a, stvarno nikada niste izbačeni. Nemaju prekid u radnom stažu vaši poslanici na stalnom radu, a pri tom uzeli ste pare za plate i za to vreme za koje tvrdite da ste bili izbačeni. Prema tome ili vratite te plate, pa onda pod punom moralnom i materijalnom odgovornošću tvrdite da ste izbačeni, ili zadržite pare i prestanite da kukate. Slična je situacija i kada su u pitanju drugi troškovi.
Kada su u pitanju drugi troškovi, naročito troškovi prevoza, ubedljivo tu prednjače poslanici SPS-a - 10.420.517,00 dinara, za 32 poslanika. Poslanici radikala, njih 23 odmah su iza njih i to 7.000.000,00 dinara, što je duplo više u odnosu na troškove koje su napravili poslanici Demokratske stranke.
Apsolutni rekorderi u trošenju para Narodne skupštine su pošteni srpski radikali. Pošteni srpski radikali, koji inače ne učestvuju u radu skupštinskih odbora, najčešće stoje iza ovih vrata ili beže kroz ova vrata, a ne bi li dokazali da DOS nema većinu i da nema kvorum, ti radikali koji strašno zameraju Nataši Mićić što ih je izbacivala pa nisu mogli da učestvuju u radu Skupštine, upravo ti radikali su naplatili više dnevnica, nego na primer, čak duplo više dnevnica, poslanici Demokratske stranke, koji učestvuju u radu odbora i najprisutniji su na zasedanjima. Izgleda da je svaki radikal, koji je svratio da popije kafu ili da telefonira iz Skupštine Srbije, naplatio dnevnicu.
Iz ovog izveštaja se vidi da su srpski radikali najviše para potrošili upravo u 2002. godini kada Skupština nije zasedala. To nije bilo samo petkom, upravo ponedeljkom i petkom, to znači da su srpski radikali, njih 23, koliko ih ima, ovde radili najviše vikendom. Svaki srpski radikal, tamo gde nema kamera, tamo gde se uzimaju ovi troškovi, naplatio je u prošloj godini sa te blagajne 839.947,00 dinara i nešto više para, što je opet duplo više nego što je naplatio bilo koji poslanik Demokratske stranke.
U jednoj emisiji, u kojoj su učestvovali Bojan Pajtić i gospođa Gordana Pop-Lazić, kada je Bojan Pajtić pomenuo ove pare, gospođa Pop-Lazić je rekla da ne banalizuju stvari. Ovde nam beskrajno čita kome je Nataša Mićić sve izrekla kaznu od 3.000,00 ili od 30.000,00 dinara. Čini mi se da je to (sabrano) oko 2.000.000,00 dinara ukupno. Samo u prošloj godini gospoda radikali, njih 23, to stalno ponavljam jer treba uvek imati u vidu koliko poslanička grupa Srpske radikalne stranke ima članova, skoro 20.000.000,00 dinara, valjda da izvade štetu.
Prema tome, gospodo iz principijelne koalicije za smenu predsednice Skupštine Nataše Mićić i Vlade Srbije, principijelno, regularno, sve pod firmom legalno, uzeli ste pare. Uzeli ste pare za opstrukciju rada Parlamenta, za ometanje donošenja važnih zakona, uzeli ste pare za sopstvenu političku promociju. Ne podnosi se račun narodu držanjem demagoških govora. Ovo je račun koji treba da podnesete narodu. Hvala. (Aplauz poslanika u sali.)

Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, u današnjoj raspravi, a i ovih dana u javnosti, zakon koji je trenutno na dnevnom redu često se naziva zakonom o vraćanju nadležnosti AP Vojvodini; rekla bih, nekih nadležnosti. Mislim da je to u stvari i tačan naziv ovog zakona, jer o tome je upravo reč, o vraćanju.

Kada govorimo o vraćanju, ne možemo da se ne setimo i oduzimanja. Bilo je danas reči o tome kada se desilo ovo oduzimanje, početkom 1990. godina - kada je vlast pokušala sve da centralizuje; da se iz jednog centra moći, iz vrha te vlasti, od jednog čoveka kontroliše sve i sve stavi pod komandu i o svemu odlučuje.

Moram da kažem, u to vreme sam bila direktor jedne ustanove kulture čiji je osnivač bio grad Beograd, a zajedno sa većinom svojih kolega nastojala sam da sve ustanove kulture koje je grad Beograd osnovao ostanu u nadležnosti Beograda. Dobrim delom smo u tome uspeli. Naravno, bila je reč o kulturi, pa i nije bilo toliko napora da se baš i ona preuzme od strane republičkih vlasti. Očigledno, naša pokrajina u tome nije uspela.

Moram da kažem da ništa u tome nije bilo loše, što su ustanove kulture ostale u nadležnosti Beograda. Naprotiv, čak mislim, imajući iskustvo iz poslednje godine, da uz dobru saradnju sa republičkim Ministarstvom kulture to može biti samo privilegija. Ovo što mi imamo u Beogradu, gde vršimo jedan deo osnivačkih prava nad jednim brojem ustanova kulture, uz saradnju sa republičkim Ministarstvom, može da bude dobar model.

Potpuno sam uverena, i imam razloga za to da tvrdim, da je i ovaj zakon napisan upravo u tom duhu, da daje dovoljno samostalnosti pokrajinskim organima vlasti, a garantuje i jedinstven sistem na nivou Republike.

Pošto, naravno, rekla sam da imam iskustva iz kulture i mislim da sam za tu oblast kompetentna, nisam poslanica opšte prakse i specijalista za sve teme o kojima se ovde raspravlja, pre svega ću govoriti o ovom prvom odeljku u predloženom zakonu, a odnosi se na kulturu. Reći ću zašto smatram da je predloženi zakon, kada je u pitanju ova oblast, veoma dobar.

Pod jedan, ovaj zakon je u potpunosti usklađen, zahvaljujući jednim delom i amandmanima koje je dala Republička vlada, sa svim pojedinačnim zakonima iz oblasti kulture: sa Zakonom o zaštiti kulturnih dobara, i to sa novim predlogom koji upravo ulazi u skupštinsku proceduru; Zakonom o kinematografiji; Zakonom o bibliotečkoj delatnosti; Zakonom o Matici srpskoj; vidim da neki poslanici koji su uložili amandmane malo brljaju, pa i ne znaju da postoji taj zakon.

Rekla bih, čak i sa Zakonom o ostvarivanju opšteg interesa u oblasti kulture, tako se zakon zove, a ne Zakon o kulturi, opštem interesu i oblasti kulture. Zašto kažem čak? Zato što je to taj glavni, da kažem i osnovni Zakon o kulturi, gde su pobrojane sve ustanove koje su u republičkoj nadležnosti. Na spisku tih ustanova se nalaze institucije i ustanove kulture koje se ovim zakonom, da tako kažem, vraćaju u nadležnost Pokrajini Vojvodini. Uostalom, u tom zakonu se ne nalaze neke druge ustanove kulture koje je svojevremeno Republička vlada oduzela iz nadležnosti grada Beograda.

Međutim, bez obzira na taj spisak, taj zakon takođe, ima jednu odredbu u članu 7. koja kaže da onaj ko većinski finansira jednu ustanovu kulture ima pravo i da preuzme osnivačka prava. Kada bude usvojen ovaj zakon, ustanove na teritoriji pokrajine finansiraće se iz budžeta pokrajine. Samim tim će ovaj zakon biti usklađen i sa Zakonom o opštem interesu u oblasti kulture. Uz to, da kažem da je u pripremi novi zakon, s obzirom da ovaj postojeći nećemo menjati zato što bi to odgovaralo AP Vojvodini, već zato što taj zakon nije dobar i što u svom najvećem delu prestaje da važi.

Druga stvar zbog koje, takođe, smatram da je ovaj zakon dobar, što se najveći broj funkcija, osim nekoliko izbornih, poverava. Znači, o tome je već bilo reči. Nadležni republički organi imaju prava da u svakom trenutku izvrše nadzor i kontrolu nad radom pokrajinskih ustanova kulture. Da ne bude mnogo kad kažu, čula sam ovde i u prethodnim nekim diskusijama velike reči, šta to znači, formiranje nove države itd.

Hajde da to prevedemo na konkretan i praktičan jezik, šta znače nadležnosti koje se utvrđuju u ovom zakonu i predaju pokrajinskim organima vlasti: izmena upravnih i nadzornih odbora, imenovanje direktora, obezbeđivanje para za plate zaposlenih, za materijalne troškove, struju, vodu, grejanje, delom ili u potpunosti para za programe.

To smatram i logičnim i racionalnim. Zašto logičnim? Zar je logično da Republička vlada postavlja, na primer, direktora Muzeja pozorišne umetnosti Vojvodine? Onda taj direktor koji radi naravno u Novom Sadu, radi na lokalu, da tako kažem, u jednom gradu, a odgovara Republičkoj vladi. Znači, deluje lokalno, odgovara globalno. Mislim da nije baš neki princip za odgovornost.

Zašto je racionalno? Znate kako sada idu sredstva za ustanove kulture: ustanova kulture piše zahtev Ministarstvu kulture, Ministarstvo kulture piše zahtev Ministarstvu finansija, Ministarstvo finansija kroz nedelju, dve, tri, uplaćuje sredstva Ministarstvu kulture, a Ministarstvo kulture ustanovi. Ko od toga ima koristi? ZOP - provizije. Prema tome, put se skraćuje, racionalizuje - pare iz budžeta pokrajine direktno u ustanove kulture.

Hajde da kažem da vlada izvesna pojmovna zbrka oko toga da će ovim zakonom biti ugrožen nacionalni interes. Zar je nacionalni interes imenovanje direktora, upravnih i nadzornih odbora, uskraćivanje plata. Gospodo, ustanove od nacionalnog interesa definišu se Zakonom o opštem interesu u oblasti kulture: ustanove od nacionalnog interesa se definišu po sasvim drugim kriterijumima, istorijskim faktima; na osnovu njihove tradicije, na osnovu toga koliko imaju programa i projekata za sadašnjost; projekata i programa za budućnost; na osnovu toga koliko utiču na sličnu i srodnu mrežu ustanova u svom bližem i daljem okruženju.

Prema tome, ne može biti reči o tome da se ovim zakonom ugrožavaju ustanove od nacionalnog interesa. Da budemo pošteni kada se pozivamo mnogo na istoriju, fakta: većinu, ako ne i sve ustanove kulture koje su pobrojane u Predlogu ovog zakona, jeste osnovala Pokrajina Vojvodina. Tačno je. (Iz sale: Nije tačno.)

Dokažite da nije tačno. Još nešto za kraj, ako postoji Pokrajinska skupština, Pokrajinsko izvršno veće, organi i službe, postoje izbori, sve to košta i sve se to plaća. Šta ne postoji? Ne postoji nadležnost, ne postoji posao. Mi u stvari ovim zakonom i organima Pokrajinske skupštine dajemo posao. Ljudi, posla ima.

Ima ga i u kulturu. Verujte mi - za taj krš i lom koji smo mi zatekli posle ovih deset godina u ustanovama kulture potrebno je mnogo metli i čišćenja. Onda će i ova naša zajednička kuća Srbija biti mnogo čistija i uređenija. Pročitala sam zakon do kraja. Smatram da, uz usvajanje pojedinih amandmana, treba glasati i za ovaj zakon. Ja ću to učiniti, a to će učiniti i poslanici moje Demokratske starnke.

Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, s obzirom da je Predlog zakona o privatizaciji sveobuhvatan i da se odnosi na sve delatnosti, imam utisak da se pomalo i sa ove govornice i Srbijom širi strah od totalne privatizacije. Ja ću govoriti o jednoj oblasti gde takve totalne privatizacije neće biti, ali gde će nas u stvari i ovaj zakon naterati da mnogo preciznije i jasnije definišemo svoj nacionalni i državni interes, a kada je u pitanju oblast kulture. U članu 3. Predloga zakona o privatizaciji piše: "Predmet privatizacije je društveni odnosno državni kapital (u daljem tekstu: kapital), u preduzećima i drugim pravnim licima, (u daljem tekstu: subjekti privatizacije), ako posebnim propisima nije drugačije određeno".
U obrazloženju ovog zakona na strani 4. stoji: "Izuzetno, ako je posebnim propisima predviđeno, određeni subjekti ne mogu biti privatizovani prema odredbama ovog zakona". U oblasti kulture postoji jedan zakon, malo rogobatnog naziva, a zove se Zakon o ostvarivanju posebnog društvenog interesa u oblasti kulture. Malo je stariji, poslednje novelacije su urađene 1992. godine i u tom zakonu su pobrojane ustanove, institucije, organizacije od interesa za opštine, gradove i za Republiku Srbiju. Prema tom zakonu, vrlo bi malo onih organizacija i ustanova u oblasti kulture mogle biti privatizovane. To ne znači da treba upravo da bude tako. Potpuno je jasno da će ovaj zakon o kulturi morati da pretrpi izmene i naravno, golim okom je već sada vidljivo da predmet privatizacije neće moći da budu istorijski arhivi, zavod za zaštitu spomenika kulture, jedan broj muzeja, i naravno pozorišta od nacionalnog značaja.
Jedan broj ustanova kulture može i mora da bude predmet privatizacije, ali naravno u uslovima da se ne menja delatnost, odnosno da ostanu namenjene kulturi. Ono što svakako odmah može da uđe u privatizaciju, zbog čega će nas i ovaj predlog zakona naterati da uđemo u ovaj proces, jesu upravo tzv. društvena preduzeća, jer u onim periodima različitih svojinskih transformacija, jedan broj organizacija iz kulture registrovan je kao društveno preduzeće. Da podsetim, najčešće je reč o onim poznatim domovima kulture, pa se tako dogodilo da 10-15 radnika, koji su se sticajem okolnosti našli zaposleni u tim domovima kulture, centrima za kulturu ili nekim sličnim organizacijama kulture, raspolažu sa po nekoliko hiljada kvadrata poslovnog prostora, raspolažu objektima i uglavnom te objekte izdaju u zakup, a u taj zakup vrlo malo ulažu, u kulturne projekte, uglavnom se dele plate ili već šta rade. Mislim da je upravo ovih dana finansijska policija u nekim sličnim, u nekim ovakvim društvenim preduzećima, mislim da je utvrdila gde se troše ta sredstva.
U proces privatizacije svakako i neophodno treba da uđe onaj deo organizacija koji se upravo bavi onim što se u kulturi zove industrija kulture, a to su pre svega filmske, muzičke i izdavačke kuće. Dakle, oni koji se bave ovom vrstom produkcije i tim pre, što upravo u ovoj oblasti imamo već formirane privatne firme, mnogo moćnije, mnogo efikasnije i za kulturu mnogo značajnije od postojećih državnih ili društvenih firmi. Te društvene i državne firme, a nije nam teško da se podsetimo, makar samo neke, na primer, izdavačka ili prikazivačka kuća u oblasti filma ili producentske kuće, oblasti državne ili društvene, dakle, muzičke, pa da shvatimo da sem tradicije i imena, a bogami i poljuljanog ugleda, ništa više nemaju.
Pogledajte samo na šta nam liči prikazivačka filmska mreža. Svaki bioskop koji iole vredi je privatan, svaki koji je društveni, on je u katastrofalnom stanju. Pogledajmo samo izdavačke kuće. Upravo je u Skupštini grada završen konkurs za otkup knjiga za gradske biblioteke. Mogu da vam kažem da 90% naslova koji su otkupljeni za gradske biblioteke, potiče iz privatnih izdavačkih kuća, zato što naše državne i društvene izdavačke kuće nisu imale šta da ponude za otkup. Zahvaljujući upravo tim privatnim izdavačkim, pa i filmskim kućama, i opstao je jedan deo kulturne ponude ove države. Često nemaju ni krov nad glavom, ali imaju dobru organizaciju, efikasan menadžment i štampaju, što je najvažnije, dobre knjige. Naravno, država, ako ima interesa, može i ubuduće da obnavlja, obezbeđuje prevode i štampa ono što možda baš na tržištu nema neku vrednost, ali za kulturu, stvaralaštvo i duhovni integritet jedne zemlje i te kako ima vrednost.
U postupku privatizacije u kulturi, takođe mislim da se mora voditi računa, da se ne stvaraju novi monopoli. Za to imamo najbolji primer u oblasti filmske industrije, na koji su nas naterale upravo te strane firme. Strani loši producenti potpisali su sa nekoliko veoma loših distributerskih kuća u Srbiji ugovore, dakle, niko nije išao na to da potpisuje ugovor samo sa jednom distributerskom kućom, upravo zato da bi obezbedio zdravu tržišnu konkurenciju i kvalitet u toj oblasti filmske industrije. Mislim da kada to dođe na red, a to je, čini mi se, nešto što će prvo u kulturi doći na red, upravo ta bioskopska mreža da takođe moramo voditi računa da ni u toj oblasti ne stvaramo monopole, već upravo da obezbeđujemo zdravu tržišnu konkurenciju, jer samo to obezbediće i razvoj.
Naravno, hoću da kažem da osim što je neophodno da uđemo i u promene ovog zakona o kulturi, govorila sam upravo iz razloga što se i meni ovih dana često postavlja pitanje - a šta će biti sa kulturom, da li će kultura biti privatizovana? Mislim da upravo u procesu pripreme novog i u izmenama postojećeg Zakona o kulturi treba da utvrdimo ono što jeste zaista nacionalni i državni interes i, bogami, to i da platimo. I da obezbedimo dovoljno sredstava u budžetu za takve ustanove i za takve organizacije i da eliminišemo i definitivno sklonimo taj princip - svakome pomalo, nikome dovoljno. Za ono što utvrdimo da jeste državni, nacionalni interes, za to mora biti para. Ostalo će morati da ide na tržište, moraće u konkurenciju, naravno uz uvek moguće državne subvencije za ono što nije baš za tržište i ono što je za kulturu i umetnost jedne zemlje neophodno.
Uostalom, brojni su primeri da je najbolje prošlo na tržištu upravo ono što je estetski i stvaralački najvrednije. Ko ide u Narodno pozorište, ne ide da gleda Indeksovo narodno pozorište ili Audiciju. Nemam ništa protiv, ni protiv Indeksovog radio pozorišta ni Audicije, ali se bogami za Hamleta u Narodnom pozorištu tražila uvek karta više. Najuspešnije izdavačke kuće ne objavljuju sanovnike ili ne znam kako se zovu te knjige, kako uhvatiti ili se otarasiti muškarca i tome slično, već Svetlanu Velmar, Gorana Petrovića, Umberta Eka, Andreja Mekina, Karla Jaspersa. Dakle, kada je o kulturi reč, predstoji nam ozbiljna i ogromna rasprava o promeni Zakona o kulturi, kojim ćemo definisati šta je to što ostaje kao nacionalno dobro, tj. ustanove izvan domašaja privatizacije.
Postojeći zakon je dovoljno sveobuhvatan da ni zaposleni u kulturi, ni kulturna javnost, nema razloga za strah od privatizacije. Moram da kažem da za neke, ovde pomenute ustanove i organizacije, privatizacija će biti jedini spas. Hvala.

Poštovano predsedništvo, poštovane kolege poslanici, nama se ovde od poslanika opozicije često zamera da možda ne razumemo, da ne umemo, a možda je moguće i tako, ali znate ima ovde jedan broj poslanika opozicije kojima je biti narodni poslanik postala profesija. Neki su tu pet, osam godina i potpuno je razumljivo da oni imaju mnogo više veštine i da imaju mnogo više znanja, ali da nije red onda što nama, koji tu dužnost obavljamo tek nekoliko meseci, zameraju na izvesnom nesnalaženju.
Ono što želim da kažem povodom rasprave o završnom računu za 2000. godinu na neki način se nadovezuje na ono što sam juče, reklamirajući povredu Poslovanika, rekla, da smo povodom izmena i dopuna dva zakona iz oblasti socijalne politike imali prilike da u više navrata po 10 minuta slušamo izlaganja koja su se odnosila na budžet za 2001. godinu, usvojen pre mesec i po dana. I, ako smo mi mogli da slušamo o nečemu što nije bila tema i što je prošlo, zašto ne bismo sada kada je tema završni račun za prošlu godinu mogli da govorimo i o onome što je, da tako kažem, u izvesnom smislu komentar tog završnog računa. Što se mene lično tiče, uopšte nemam dilemu oko toga šta je ovaj izveštaj Vlade koji smo dobili.
Završni račun to su one brojke, to su cifre, to su razdeli, to su sabiranja i oduzimanja. Ovo što smo dobili kao izveštaj Vlade je ono što stoji iza tih brojki, što stoji iza tih cifara, što je sama suština i što jeste pravo. Moram da kažem da, naravno, možda ne bih ni govorila o ovom završnom računu, da povodom svih zakona koji su već prošli kroz ovu skupštinu Srbije nije u bezbroj navrata pominjano nekoliko činjenica.
Prvo, da je budžet za 2001. mnogo veći nego što je bio budžet u prošloj godini. Da, naravno, nisu izmirene sve obaveze prema građanima Srbije, naročito u oblastima socijalnih davanja, jer imali smo sankcije, imali smo bombardovanje. To svi znamo i tu možemo da se složimo. Ako sada pogledamo i taj izveštaj Vlade, u izvesnom smislu komentar, a da tako kažem dopunske podatke onog a što jeste završni račun, onda možemo da zaključimo da baš i to bombardovanje i te sankcije nisu važile za sve. Iako smo ih imali, iako su realno nanele velike štete našoj zemlji i njenim građanima, onda možemo da vidimo zahvaljujući ovim podacima da su neki iz tih posledica bili izuzeti.
Imate sada svi prilike i verujem da će građani Srbije takođe pročitati sve što piše u ovom izveštaju, a kako čujem biće i naknadnog izveštaja, ovo je samo preliminarni. Meni je žao, jer ovde još nema izveštaja ministarstva koje mene najviše interesuje, a to je Ministarstvo za kulturu i verujem da ću do kraja ovog postupka dobiti izveštaj tog ministarstva i da će biti potpuniji. Kao što sam videla, ovo je samo preliminarno, valjda će biti više podataka, ali znate, ako se pozivamo na to da smo imali kao narod, kao država, tako teške probleme, onda se zaista pitam kako je moguće da su u tako teškim okolnostima neki mogli, kao što je to uradila Republička direkcija za imovinu, Republike Srbije da za izgradnju stanova koristi sredstva sa računa stalne rezerve budžeta u iznosu od 124 miliona dinara, kao i pozajmice, kompenzacije i prihode iz ranijih godina u iznosu od 38 miliona dinara i to najveći deo za onu čuvenu kuću na Dedinju, Užička 28.
Takođe, ako nam je bilo loše, zašto su na primer u Ministarstvu za poljoprivredu, vodoprivredu i šumarstvo kupljena za 19.853.000 odela, kožne jakne, tašne, zašto je to urađeno i za 41 lice koje nije zaposleno u tom ministarstvu, zašto su kupovani mobilni telefoni, takođe za lica koja nisu i koja jesu u ministarstvu, davane pare za adaptaciju stambenih objekata i da ne pominjem sve ono o čemu smo i ovde ovih dana govorili vezano za stanove koje su neki, koji su možda i malo vremena, godinu, dve proveli u nekoj vladi nacionalnog jedinstva ili nešto slično, ali su svejedno i u ovako teškim okolnostima sankcija i bombardovanja uspeli da dobiju stanove, da dobiju placeve itd.
Samo da kažem gospodinu Ivkoviću da nije dobro razumeo mog kolegu Pajtića. Nije gospodin Pajtić rekao da je sa računa FONASA prebačeno SPS-u, gospodine Ivkoviću. Upravo je sa računa Ministarstva za nauku i tehnologiju posebno prebačeno Socijalističkoj partiji Srbije 680.123 dinara, Srpskoj radikalnoj stranci 183.880 dinara, a posebno FONASU 570.000 dinara i verujem kada kažete da FONAS te pare nije prebacio SPS-u.

Gospodine predsedniče, poštovane kolege poslanici, naravno, gospodine predsedniče, da se nećete iznenaditi,  ali mislim da je trebalo da reagujete i pre ovog poslednjeg istupanja gospodina Ivkovića, jer je ozbiljno povređen član 98. Poslovnika o radu ove Skupštine.        
Meni je žao što gospodin Ivković ima grižu savesti ili mu je neprijatno zbog svega ovoga što se dešava u njegovom bivšem ministarstvu, ali pretpostavljam da, kako on to već kaže, da će imati prilike da za ono što je radio kao ministar u prethodnoj Vladi odgovara pred nadležnim organima, a ne da posle mesec i nešto dana od usvajanja budžeta ovde analiziramo ponovo taj budžet. Ako nije imao vremena da ga tada prouči i pročita, onda stvarno ne mora sve nas da prisiljava da to ponovo slušamo.
Sada želim da kažem sledeće, povodom, pošto se po pet puta govori o tri i po, tri, dva, tri, četiri, puta uvećanom budžetu. Jeste, gospodine Ivkoviću, veći je budžet nego prošle godine, ali isto tako stalno zaboravljate da kažete da su sva sredstva koja su bila na raznim naplatnim računima ovog puta na jednom mestu. Jeste da smo imali sankcije, da smo imali bombardovanje, ali i pre sankcija i bombardovanja bilo je zakašnjenja u isplatama penzija i dečijih dodataka i svih drugih dugovanja.
Ono što je potrebno, to je i očigledno, je strategija da se za ovom govornicom u više navrata nešto ponovi što nije tačno da bi i kada se nešto u više navrata ponovi, zaista dobilo privid istine. U tom smislu mislim da i ako se jednom prekrši Poslovnik i odstupi od teme, što sam i delimično sada učinila, sledeći put zaista mora da se sankcioniše.

O tome ćemo kad dođu na dnevni red bivše funkcije i ono ko je šta radio u prošlosti.
Moram da kažem da je očigledno da neki poslanici vrlo svesno izazivaju zabunu u javnosti. Na prošlom zasedanju Skupštine usvojili smo Zakon o porezu na promet. U tački 11. su knjige, publikacije od interesa za nauku i kulturu, oslobođene poreza na promet. Ono što je u tumačenju Ministarstva za finansije izazvalo izvesnu zabunu, to je da će morati da se donese poseban propis koji će podrazumevati kriterijume na osnovu kojih će knjige i publikacije od značaja za nauku, kulturu, itd., biti oslobođene tog poreza. Dok taj propis ne bude počeo da se primenjuje, plaća se porez.
Pri tome, moram da kažem da zabunu najviše unose oni koji bi u nekom smislu mogli da se smatraju trgovcima. Niko ne govori o sledećem: najveće učešće u ceni jedne knjige imaju upravo marže, odnosno rabati. U pregovorima sa pojedinim izdavačima, odnosno knjižarima, mi smo postigli neki dogovor, pre svega mislim na predstavnike Odbora za kulturu Skupštine Srbije, koji je u saradnji sa Ministarstvom za finansije pripremio ovaj amandman koji je usvojen u okviru Zakona o porezu na promet. Mnogi knjižari su prihvatili da na teret rabata, u međuvremenu, dok se ne donese ovakav propis, idu sa porezom. Znači, da se cene knjiga ne povećavaju.
To što neke brine što će sada časopisi tipa "Otadžbina", "Velika Srbija", itd., biti pod paskom stručne komisije Ministarstva za kulturu, koja će ocenjivati da li će to biti oporezovano sa 20% ili ne, o tome ćemo da razgovaramo.
Što se tiče zakona, htela bih nešto da kažem vezano za ovaj zakon koji je danas na dnevnom redu, i da iskoristim priliku, da ne stvaramo zabunu: govori se o 20% poreza na dohodak građana. U članu 56. vrlo jasno piše koliki su normirani troškovi na autorske honorare, dakle, nije tačno da se ukupan autorski honorar oporezuje sa 20%. Imate normirane troškove od 65, 55. Znači, 35 do 40% ukupnog honorara se oporezuje sa 20%, što daje cifru od 11-12%. Meni je žao što ovde neki ili neće ili ne znaju da računaju. Hvala.

Moja namera, naravno, nije da se ovde bavim ideološkim prošlostima narodnih poslanika, već da računam i da kažem šta je istina, pošto je gospodin Šešelj sada pomenuo neki navodni dug. Ovde je pokazao čime se diči SRS, kojim izdanjima i ja nemam ništa protiv, njima i priliči da se diče ovakvim izdanjima.
Što se tiče Demokratske stranke, pošto gospodin Šešelj, kao što je i do sada pokazao, niti hoće da vidi istinu, niti zna da računa, niti hoće da se uveri šta se zaista desilo. Što se tiče lista "Demokratija" i navodnog duga prema Štampariji ABC - Glas, kao sekretar Demokratske stranke ustanovila sam, prošle godine, da je taj navodni dug bio proizvod jednog originalnog falsifikata. I na osnovu policijske istrage je dokazano da je bilo reči o falsifikatu. Taj dug, na osnovu koga je bio jedno vreme blokiran žiro-račun Demokratske stranke, skinut je sa računa Demokratske stranke, pre ovih izbora. Znači, očigledno je da je policija dokazala da je reč o falsifikatu.
Prema tome, gospodin Šešelj sada ovde iznosi ono što njemu odgovara, a ne ono što su činjenice. Molim gospodina Šešelja, pošto je dokazano da list Demokratske stranke "Demokratija" nije ostao dužan Štampariji Glas, da on kaže iz kojih sredstava, i na koji način je za sva ova velika, naučna dela, uspeo da obezbedi sredstva, da ih štampa u milionskim tiražima i besplatno deli narodu, i naravno, na to ne plati porez i ne unese sredstva u budžet.
Prema tome, ovo o čemu je govorio, nije tačno, a molim neka on objasni kako Radikalna stranka obezbeđuje milionske tiraže za svoja izdanja, ovako brojna. Mislim da bi ovde trebalo da održi čitavo predavanje o tome šta su sve izdavali, na koji način obezbeđuje te milionske sume i besplatno deli knjige građanima. Hvala.

Slušajući u ova dva dana govore poslanika SPS-a i radikala pitam se, a verujem da nisam jedina, da li oni imaju slučajnu, namernu ili urođenu amneziju.  Da li zaista misle da svi mi u ovoj sali, i oni koji nas prate, imamo tako kratko pamćenje.
Da li zaista misle da će demagoškim govorima i gomilom iznetih laži da zabašure ono o čemu smo u stvari u ova dva dana mi govorili, ono što je najvažniji rezultat zasedanja ove skupštine i ovog kratkog perioda u kome radi Republička vlada.
Prosto ne bih bila mirna da odem iz ove skupštine a da ne kažem ili ne ponovim još jednom, da pitam gospodu poslanike iz SPS-a i radikala kako će svojim biračima objasniti da su oni u ova dva dana govorili protiv prekidanja divlje privatizacije za račun i džepne količine direktora i SPS moćnika, ukidanje jednog reketa građanima Srbije, tj. takse na brojilo, ukidanje privilegija i doživotnih prava bivših predsednika, smanjivanje kazne zatvorenicima i na kraju ukidanje posledica jednog pogubnog zakona o informisanju.
O tome je, gospodo, ovde reč.
Prema tome, mi nismo ovde govorili o novim zakonima. Mi smo onako kako i treba, po hitnom postupku, ukinuli samo najpogubnije posledice ovih navedenih zakona. Ne postoji ni taj ekspert ni čarobnjak, a ni Vlada koja radi 15-20 dana, koja je mogla da pripremi sistemske zakone na ove teme o kojima smo mi govorili, a da ti zakoni budu opšte društveno prihvaćeni, da budu trajni i da vrede.
Očigledno da nekima još uvek nije jasno da se vlast promenila. Nadam se, kada proradi nezavisno sudstvo i tužilaštvo, da će im to postati jasno. Hvala. (Aplauz.)