Poštovani gospodine predsedniče Vlade, poštovana predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, iskoristiću i ovu diskusiju da kažem nekoliko rečenica i iskažem svoje zadovoljstvo budžetom za kulturu, ali pre nego što o tome kažem nekoliko reči i malo više rečenica, ne mogu da ne prokomentarišem malopređašnju diskusiju kolege iz DSS, neprimereno izražavanje, prosto zato što smo u ovom parlamentu jako dugo navikli na jedan pristojan, civilizovan način razgovora o zakonima uz sve političke razlike i stranačke razlike. Prosto mi se čini da takav način govora zaslužuje opomenu ali šta da radimo, neko kada nema jake argumente koristi teške uvrede.
Vratila bih se sada na glavnu temu moje diskusije, a tiče se kulture, ovog rebalansa i izražavanja zadovoljstva jer kultura je, zahvaljujući ovom rebalansu, bogatija za 303 miliona dinara.
Obično se očekuje da se potvrdi ona narodna – gde je tanko, tu se kida ili otkida. Kultura zauzima taj jedan manji procenat, nešto manje od 1% budžeta, pa se uvek moglo očekivati, a moram da kažem da je to bila praksa i prethodnih godina, da se upravo u tim resorima smanjuju sredstva. Ovog puta se desilo nešto drugačije i nešto sasvim pozitivno. To je jedna pozitivna stvar.
Druga pozitivna stvar, ovih 303 miliona za kulturu nije iz drugih resora, nego jedan od prvih pozitivnih efekata objedinjavanja ministarstava. Pošto je to sada Ministarstvo za informaciono društvo, kulturu i informisanje, komunikaciju, nisu ostvarile jedan deo projekata i zahvaljujući toj unutrašnjoj preraspodeli kultura je najbolje prošla. U odnosu na nekih pet milijardi i 800, posle ovog rebalansa, koji se nadam da ćemo usvojiti, kada je kultura u pitanju, raspolažemo sa sredstvima od 6.116.959.000 dinara.
Ovde bih mogla da završim svoju diskusiju i da kažem da je to baš lepo, da je baš dobro, da je to jedan od boljih budžeta koji je kultura imala u prethodnih desetak godina, jedino što mi malo smeta to je obrazloženje koje je dato uz ovaj budžet u kome stoji da su sva ova sredstva namenjena kulturi na ekonomskoj klasifikaciji 424 specijalizovane usluge, negde odmah nakon što je Vlada usvojila rebalans budžeta Ministarstvo kulture je imalo konferenciju za štampu. Govorilo je o ulaganjima za film, pa da se ne bi pogrešno protumačilo da će najveći deo sredstava koji će biti rebalansom dodeljena kulturi, otići upravo na ovu poziciju i to za film.
Htela bih da kažem da će na ovu ekonomsku klasifikaciju na film, na međunarodnu saradnju, na manifestacije, dakle na tu 424 poziciju otići 144 miliona, a ne 303.
Ono što jeste pohvalno to je da će ostatak sredstava, 67 miliona, na primer, biti transferisano organima lokalne samouprave, za biblioteke, za domove kulture, za zaštitu kulturnog nasleđa. Takođe, 81 milion dinara za investiciju Narodni muzej, Narodno pozorište odnosno scenu "Raša Pavlović", Muzej savremene umetnosti i odmah da kažem da će otići i na ekonomsku klasifikaciju 511 i da pohvalim Ministarstvo kulture jer konačno završava neke kapitalne projekte u kulturi kao što su nedavno otvorena Narodna biblioteka. Pitanje je dana odnosno dopremanja opreme kada će se otvoriti Jugoslovenska kinoteka. Evo sada zahvaljujući ovim sredstvima iz rebalansa krenuće i radovi na Narodnom muzeju. Ono što mi se čini takođe veoma pozitivnim i dobrim i ukazuje na način na koji treba da se radi, to je saradnja između kulture i turizma čiji je najbolji primer Lepenski vir i upravo to arheološko nalazište u koje su zajednički uložili sredstava turizam i kultura.
Jeste ovo jedan od najboljih budžeta, ali moram da kažem da još uvek nismo dostigli onaj budžet iz 2006. godine koji je bio preko 7 milijardi dinara. Jeste da je značajno popravio tada RTS sa onih 500 miliona koji su iz budžeta za kulturu i informisanje dati za "Eurosong", ali sve jedno i dalje treba reći da tih ciljanih 1% republičkog budžeta ostaje neka nada i vera da ćemo kada dostignemo tih 1%, kada je kultura u pitanju, zaista moći da budemo zadovoljni sredstvima za ovu oblast, ali ono što isto tako treba reći to je da na Ministarstvo kulture, na korisnicima odnosno ustanovama, organizacijama, institucijama jeste da se sada jako brzo i efikasno organizuju i da ova sredstva do kraja godine i potroše, jer to po nekad bude i problem. Premijer je o tome govorio, naročito kada su u pitanju investicije, da se zbog loše organizacije ili različitih drugih problema sredstva do kraja godine ne realizuju i u tom smislu bih pozvala svoje kolege poslanike da svi mi zajedno damo svoj doprinos što bržem usvajanju ovog rebalansa budžeta kako bi smo korisnicima budžeta ostavili malo više vremena da mogu taj budžet da realizuju i u tom smislu i da kažem da će poslanici moje poslaničke grupe ZES, DS svakako glasati za ovaj rebalans. Hvala.

Želim da prokomentarišem, odnosno da dodam obrazloženje koje nam je uputila Vlada na amandman kolege iz SRS-a.
Samo da podsetim, ova skupština je, većinom, donela Zakon o utvrđivanju nadležnosti AP Vojvodine. Ova skupština je tim zakonom utvrdila pravo AP Vojvodine da osniva arhive, muzeje, biblioteke. Ono što je veoma važno, po pitanju upravo ovog amandmana, utvrdila je pravo Biblioteci Matice srpske da obavlja matičnu delatnost u oblasti bibliotekarstva.
Kao što je poznato, Narodna skupština nije, a nadam se i neće doneti zakon o prenosu nadležnosti, odnosno o utvrđivanju, o potvrđivanju nadležnosti AP KiM i na taj način dati pravo da Pokrajina KiM obavlja i matičnu delatnost u oblasti bibliotekarstva.
Zbog toga, svi oni amandmani koji se odnose na ovaj slučaj, gde se samo ove dve matične biblioteke pominju, njihova matičnost je regulisana zakonom. Zato, niko nije namerno i svesno izbegao da pominje prištinsku biblioteku, nego poštuje zakone koje smo doneli. Hvala.

Hvala, gospodine predsedavajući.
Naravno, zahvaljujem gospodinu ministru na ovom razjašnjenju vezano za usvajanje pojedinih amandmana. Ali, da ne bi bilo nedoumice, nisu neki amandmani usvojeni zato što su moji ili zato što sam ja iz vladajuće koalicije. Amandmani, poštovane gospođe Zlate Đerić su slični amandmani na koje sam ja, takođe, podnela.
Predlagač je prihvatio ove verovatno zato što su više u duhu zakona, a ne zato što sam ja iz ove poslaničke grupe. Ukoliko…
Molim vas, nikoga ne ometam tokom rasprave i tokom izlaganja poslanika drugih poslaničkih grupa, te molim za pažnju i kada ja izlažem.
Dakle, amandmani se prihvataju, ili kada je reč o sličnim, kada su više u duhu zakona, ili kada slede neke stavove iz zakona, ili oni koji su pre stigli. Ne verujem da su moji stigli pre, ali verujem da više odgovaraju onim članovima na koje se odnose, iako smatram da najveći broj amandmana koje je koleginica Zlata Đerić, a rekla bih i ostali poslanici, podneli u vezi sa ovim zakonima su zaista podneti u najboljoj nameri, da se ovi inače izvanredni zakonski akti, unaprede.
Hvala. Toliko, da se razjasnimo, čiji se amandmani prihvataju, ne reda radi nego po određenim principima.

Poštovana predsedavajuća, gospodine ministre, predstavnici ministarstva, dame i gospodo narodni poslanici, možda jeste u izvesnom smislu bio problem kratko vreme koje smo imali za razmatranje ovako značajnih zakona, ali moram da kažem da je veliko zadovoljstvo kad na jednom zasedanju Skupštine Srbije imate prve tri tačke dnevnog reda iz oblasti kulture. Zadovoljstvo je i to što ovim malim setom zakona mi, rekla bih, u normativnom smislu obličavamo čitavu jednu oblast - bibliotečko informacionu.
Ovaj set zakona mi daje nadu da ćemo verovatno brzo imati i nove zakone iz oblasti kulture. Pre svega Zakon o izdavaštvu, koji je, uz ove zakone iz bibliotečko informacionog sistema, takođe srodan. Naravno i zakoni iz drugih oblasti, zakoni iz oblasti zaštite kulture nasleđa, arhivske građe i kinematografije. Treba ubrzati svakako donošenje zakona, jer izuzev onog sistemskog ili, kako ga mi zovemo, krovnog zakona iz kulture, donetog 2009. godine, Zakona o zadužbinama i fondacijama, nekako kao da je oblast kulture, kad je zakonodavna aktivnost u pitanju, zaostala, zastala negde 1995. godine, a život je otišao dalje. Razvijale su se nove tehnologije, novi načini komuniciranja, izražavanja, drugačiji oblici i forme čuvanja i zaštite knjiga i publikacija. Evropske zemlje usklađivale su svoja zakonodavstva sa novim naučnim tehnološkim dostignućima i postavile savremene standarde. Mi ih tek sustižemo.
Usuđujem se da kažem da je čak i praksa koju mi imamo, zahvaljujući pre svega Narodnoj biblioteci Srbije, isprednjačila u odnosu na naš normativni sistem. Mislim da Narodna biblioteka Srbije zaslužuje pohvale, kao što i dobija pohvale i priznanja i od evropskih i drugih međunarodnih organizacija i asocijacija, za ono što je uradila u oblasti digitalizacije, korišćenja elektronskih formata, formiranja digitalnih biblioteka, kataloga i tome slično.
Pokušala sam da izdvojim neke osnovne karakteristike sva ova tri zakona, i čini mi se da ono što njih posebno karakteriše, to je da ti zakoni predstavljaju pojašnjenje, razradu i definisanje osnovnih postavki dva zakona iz kulture, Zakona o kulturi iz 2009. godine i Zakona o kulturnim dobrima iz 1994. godine. Naravno, pored toga što ova dva osnovna zakona razrađuju, sva tri zakona donose i određene novine. Po meni su to dve bitne karakteristike - usklađivanje sa postojećim zakonima, odnosno razrada i novine.
Šta to znači kad kažemo usklađuju se sa Zakonom o kulturi ovi zakoni? Pod jedan, jasno i praktično definišu ostvarivanje opšteg interesa u oblasti bibliotečko informacionog sistema. Pod dva, utvrđuju postupak osnivanja ustanova, tipova i vrsta biblioteka. Pod tri, objašnjava se sadržaj, smisao, ciljevi obavljanja matičnih funkcija bibliotečkih ustanova i posebna uloga Narodne biblioteke. Pod četiri, formuliše se postupak izbora organa upravljanja, direktora upravnih odbora, njihove obaveze i odgovornosti. Pod pet, u delu zakona koji se odnosi na finansiranje, osim opštih odredbi propisanih Zakonom o kulturi, ovim zakonima su taksativno nabrojane namene i poslovi za koje se sredstva koje biblioteke ostvaruju mogu koristiti. Pod šest, veoma bitno, propisuju se nivoi obrazovanja, specijalizacija, osposobljavanja stručnog kadra za različite vrste poslova u bibliotečkoj informacionoj delatnosti.
Šta znači usklađivanje sa Zakonom o kulturnim dobrima? Inače, smatram, bez obzira što je taj zakon u mnogim delovima prevaziđen, da je to jedan od boljih zakona koji je još uvek na snazi, ali je zaista neophodno da on doživi, kao i na ovaj način, dalju razradu i pojašnjenje. Iz ovog zakona proizišla su dva zakona, Zakon o obaveznom primerku i Zakon o staroj i retkoj bibliotečkoj građi. Šta smo time dobili? Pod jedan, jasne formule kulturnih dobara u bibliotečkoj informacionoj oblasti. Pod dva, u potpunosti pregledan sistem poslova i obaveza kojima se ostvaruje i u ovoj oblasti zaštite kulturnog dobra, govorim o retkoj staroj knjizi, opšti interes. Pod tri, detaljno su razrađeni kriterijumi za procenu i kategorizaciju stare i retke bibliotečke građe, kao što su detaljno opisani postupci vezani za ono što se smatra obaveznim primerkom, publikacijom i načinom dostavljanja obaveznog primerka. Pod četiri, precizirana su prava i obaveze sopstvenika stare i retke građe, kao i obveznika obaveznog primerka. Pod pet, podobno je utvrđen postupak zaštite stare i retke građe, kao i dostavljanja, čuvanja i raspoređivanja obaveznog primerka.
Šta su novine u ovim zakonima? Ovo o čemu sam govorila odnosilo se upravo na objašnjavanja i proširenja dela opštih postavki već pomenutih osnovinih zakona i skulptura. Kada je reč o Zakonu o bibliotečkoj informacionoj delatnosti, naravno, smatram zakon jako dobrim, ali ono što smatram posebno značajnim i što predstavlja novinu u odnosu na postojeće propise, to je izgradnja jedinstvenog bibliotečkog informacionog sistema, i to, pre svega, kroz formiranje centra za uzajamnu katalogizaciju. Pod dva, formiranje sistema uzajamne katalogizacije za rezultat treba da ima centralni katalog Republike Srbije. Pod tri, uvođenje u sistem novih oblika građe, kao što su elektronske publikacije na nosačima ili na Internetu, kombinovana i multimedijalna publikacija, računarski programi itd. Pod četiri, uslovi za osnivanje i rad biblioteka su u potpunosti uređeni. Osim, naravno, što je postupak osnivanja, utvrđeno je da biblioteke moraju da imaju odgovarajuću telekomunikacionu i računarsku opremu, kao i stručnjake koji će rukovati njom. I ono što smatram veoma važnim, a tiče se, ne samo kulture, nego i obrazovanja, ovim zakonom je propisano da svaka škola, fakultet, naučna ustanova mora da formira biblioteku.
Kada je u pitanju Zakon o staroj i retkoj knjizi, odnosno građi, novine u ovom zakonu su utvrđivanje obaveze, mikrofilmovanje i digitalizacija građe, mogućnost da ta građa i u privatnoj svojini bude zaštićena kao kulturno dobro. Obavezu zaštite građe u vanrednim okolnostima, to prvi put imamo u zakonu, a imali smo, hvala Boru, u svom iskustvu silne vanredne okolnosti. Takođe, obavezu osiguranja stare i retke građe kod osiguravajućeg društva. Imamo i obavezu da onaj ko dođe u dodir sa retkom i starom knjigom u roku od tri dana mora da prijavi ako ima sumnju da je ona nelegalno stečena. Ono što je takođe veoma važno, uvodi se pravo preče kupovine određene biblioteke takve građe.
Novine u Zakonu o obaveznom primerku publikacija. O tome je već bilo reči. Obavezni primerak više ne dostavljaju štampari nego izdavači. Broj je smanjen sa deset na pet, osim kod bibliografskih izdanja, zato što su ona zaista vrlo retka i u malom tiražu se štampaju, u tom slučaju je reč o dva obavezna primerka.
Uvodi se, takođe, obaveza lokalnih izdavača da svojim bibliotekama dostavljaju svoja lokalna izdanja kako bi se obogatili zavičajni fondovi. Uvodi se, takođe, obaveza dostavljanja publikacija u elektronskoj formi, što znatno smanjuje posle troškove. Dalje, digitalizacija koja je obavezna, naravno takvu formu čini mnogo dostupnijom korisnicima i ono što je jako bitno primenom određenog i jednostavnog softvera, takvu publikaciju onda lako koriste slepi i slabovidi.
Novina u ovom zakonu, takođe je i obaveza distributera da dostavi obavezni primerak od knjige, odnosno publikacije koja je izdata u inostranstvu. I ono što mi se zaista čini veoma značajnim da zakon uvodi, što nije često slučaj sa našim zakonima, oblike stimulacije za one koji revnosno i pošteno poštuju zakonske propise, kao naravno i mere i za kazne za one koji to ne čine.
Bilo je ovde reči o sredstvima koja su potrebna za realizaciju ovog zakona. Ministar je, takođe, o tome govorio da najveći deo, ja sam izričući pohvalu Narodnoj biblioteci Srbije, rekla da je najveći deo tih poslova već u procesu i isto tako da kažem, kada je u pitanju proces konzervacije i restauracije, da biblioteka ima i opremu i stručnjake i ovo će mi biti samo prilika da ispravim jedan podatak koji se u više navrata pojavljuje u diskusijama u ovom parlamentu, kada je kultura u pitanju. Govori se o tome da je budžet za kulturu smanjen u 2011. godini na 0,65%, a bio je negde blizu 1,090 – 98% skoro blizu jedan, ako imamo u vidu i neka sredstva za investicije koja su bila na drugim mestima prethodnih godina u NIP-u i sličnim fondovima.
Dakle, treba pogledati kako izgleda budžet za kulturu Republike Srbije u 2011. godini. Ne postoji više na poziciji 4.6.3. tamo gde su ustanove, ne postoje sredstva za ustanove Vojvodine, jer su ta sredstva Zakonom o određivanju nadležnosti AP Vojvodine, preneta Vojvodini.
Prema tome, budžet nije smanjen, samo su sredstva drugačije raspoređena. Samo da podsetim da je na toj poziciji pre donošenja ovog Zakona o potvrđivanju nadležnosti bilo 865 miliona. Sada je tamo nula, zato što su te pare upućene Vojvodini. Prema tome, nije tačan podatak da je budžet smanjen.
Bila je to mala digresija na račun sredstava. Verujem u ono što piše u zakonu da treba da nastavimo, naravno i povećanje sredstava za otkup knjige i sve drugo, ali to su pitanja rasporeda budžetskih sredstava.
Ono što bih na kraju želela da istaknem da sva tri zakona propisuju niz mera kojima se bibliotečka građa čini dostupnijom korisnicima i samo kao primer, član 41. Zakona o bibliotečko informacionom sistemu. Ako biblioteka ne raspolaže određenom građom, a korisnika tražimo obavezu da je pribavi u razumnom roku od druge biblioteka i zemlje ili inostranstva.
I da zaključim. Svi ovi zakoni su veoma dragoceni. Njima se proširuje polje komunikacija, razmene podataka, ideja, sticanje znanja i obrazovanja, a slobodan pristup informacijama, širenje granica saznavanja jedno je od osnovnih ljudskih prava i uslov za napredak i demokratizaciju svakog društva. Zato pozivam sve kolege poslanike da glasamo za ove zakone, kao što će to učiniti poslanička grupa, kojoj ja pripadam Za evropsku Srbiju. Hvala.

Poštovana gospođo predsednice, dame i gospodo poslanici, žao mi je što baš u ovom trenutku odlazi premijer, jer sam imala nameru da se pridružim, a koji je zaista čitav dan proveo sa nama, i naravno, uz dužno poštovanje i ostalim ministrima koji su danas u Parlamentu, mislim da njihov primer treba da slede drugi ministri i da je stvarno vreme da im uputimo kritiku, onima koji ne dolaze često u Parlament, da bi trebalo tu naviku da promene. Tim pre što imam nameru da postavim jedno pitanje ministru koji, nažalost, nije danas ovde.
Pre nego što pređem na to pitanje, rekla bih da se slažem sa kolegama koji su danas iskazali jedan vrlo jasan i principijelan stav, da direktori javnih preduzeća treba da se biraju na javnim konkursima, da ne treba da bude presudna stranačka pripadnost (naravno, ne mislim samo na direktore javnih preduzeća, nego i svih drugih organizacija i institucija), ali mi malo taj principijelni stav ne deluje uverljivo. Zato što se radi o stranci koja ne participira u republičkoj vlasti, pa uglavnom kritikuje republičku vlast zbog toga, a kada je reč o lokalnoj vlasti, gde ta stranka participira, stvari ipak stoje malo drugačije. Prema tome – principijelnost, ali i doslednost.
Da pređem na pitanje. Odnosi se na Ministarstvo kulture. S obzirom da već nekoliko godina neke od najvažnijih kulturnih institucija ne rade, moje pitanje je sledeće – kada će početi sa radom Narodna biblioteka Srbije, u kojoj fazi je novi projekat za rekonstrukciju Narodnog muzeja i da li su, i u kom iznosu, obezbeđena sredstva za završetak radova na Muzeju savremene umetnosti? Hvala.

Poštovana gospođo predsednice, gospodine ministre, kolege narodni poslanici, sa velikom pažnjom sam pročitala predlog ovog nevelikog zakona, jer je njegov predmet, njegova tema su zadužbine i fondacije, a reč je o duboko ukorenjenoj srpskoj tradiciji, onoj plemenitoj, nesebičnoj, dobročiniteljskoj, patriotskoj tradiciji, s kojom danas želimo da uspostavimo kontinuitet, jer ona uzdiže i uspostavlja najbolje vrednosti jednog naroda i čini temelje njegovog kulturnog napretka.
Gajim i očekivanja da će se neke nepravde i nepočinstva nanete zadužbinama u Srbiji donošenjem ovog zakona ispraviti i otkloniti. Imam potrebu i sama, kao što su mnogi moji prethodnici govorili, da se podsetim tradicije zadužbinarstva u Srbiji, ali da pokušam i da neke pojmove razjasnim, jer čini mi se da u javnosti, a imajući u vidu amandmane, i među nama poslanicima postoje neke nejasnoće. Imam nameru, takođe, da ukažem na neke zloupotrebe kada je u pitanju obnavljanje zadužbina u Srbiji, i naravno da ukažem na one dobre predloge koje ovaj zakon nudi.
Kao što je već rečeno, zadužbinarstvo u Srbiji je u slavljenju krsne slave najduža tradicija srpskog naroda. Od dinastije Nemanjića, od Stefana Nemanje do Uroša Nejakog, od srednjeg veka, preci su nam ostavili brojne spomenike, crkve i manastire, nešto najlepše i najvrednije što i danas imamo.
Neke od tih zadužbina koje su nam Nemanjići, potom Hrebeljanovići-Lazarevići ostavili, danas se nalaze na listi Svetske kulturne baštine. Pored već pomenutog Hilandara, Đurđevih Stupova, Studenice, Žiče, pomenuću ove koji su upisani na listu najvažnijih kulturnih dobara sveta, kao što su Studenica, Sopoćani, Pećka Patrijaršija, Dečani, Gračanica, Bogorodica Ljeviška.
Danas sve te zadužbine pripadaju SPC, tj. njena su imovina, a preko službi zaštite, preko države, odnosno Zavoda za zaštitu spomenika kulture, država štiti njihovu autentičnu arhitekturu, živopise, freskoslikarstvo, ikone, kompletnu srednjovekovnu umetnost.
Te zadužbine jesu primer, ali nisu predmet ovog zakona. Da samo dodam nekoliko razjašnjenja vezanih za tumačenje odrednice organ nadležan za poslove kulture AP Vojvodine, koji se pominje u članu 12, 25. i 58. Vrlo lepo i jasno piše – organ nadležan za poslove kulture. Koliko mi je poznato, Srbija na Kosovu i Metohiji nema organ nadležan za poslove kulture, jedino ako neko ne misli na organe samoproglašene republike.
Takođe, član 44. Zakona o utvrđivanju nadležnosti AP Vojvodine; ova skupština je utvrdila da AP Vojvodina može da osniva fondacije i zadužbine. Nadam se da mi sličan zakon nećemo doneti za KiM, odnosno da im nećemo preneti ove nadležnosti.
Dakle, toliko o zadužbinama. Nažalost, drugih zadužbina koji jesu predmet ovih zakona mi takoreći na KiM nemamo. Imamo ih na teritoriji cele Srbije i u Vojvodini.
Zadužbinarstvo u smislu o kojem danas govorimo, kao što je rečeno u diskusiji, u Srbiji se obnavlja u 19. veku. Novi zadužbinari nisu više plemići, vladari, već najčešće trgovci i dvojica već često puta pomenuti, najbogatiji među njima, kapetan Miša Nastasijević i Ilija Milosavljević Kolarac. Da se podsetimo, kapetan Miša je bio trgovac solju, a Kolarac svinjarski trgovac.
Trgovci su bili i drugi veliki zadužbinari – Nikola Spasić, Sima Andrejević Igumanov, Luka Ćelović, Aleksa Krsmanović, Nikola Kiki i Đorđe Vajfert je bio industrijalac. Mnogi od njih kako bi se današnjim rečnikom reklo bili su tajkuni. Kada Boris Tadić spomene tajkunski most, onda se to u Srbiji izruguje i izaziva podsmeh, ali prema pobrojanim dobročiniteljima njihovi savremenici nisu bili baš blagonakloni.
Već je ovde spomenuta sudbina Ilije Milosavljevića Kolarca, koji je jedno vreme proveo u zatvoru, a njegova smrt prećutana, ali njegova zadužbina živi i danas na način najpribližniji onom zbog kojeg je osnovana.
To nije slučaj sa mnogim zadužbinama nastalim pre Drugog svetskog rata. Citiran je ovde Andrić i citiran je njegov zapis o dvostrukom umiranju velikih ljudi i njihovih zadužbina, ali na svu sreću, za Andrića ne moramo da brinemo, živo je njegovo delo, muzej koji je njemu posvećen i aktivna je zadužbina koja nosi njegovo ime. Nažalost, od nekih zadužbina ostalo je samo ime.
Posle Drugog svetskog rata tj. od 1945. godine zadužbine su nacionalizovane. Njihovom imovinom upravlja država, useljavaju se stanovi, izdaju se poslovni prostori, ali verujte mi, što se nekih zadužbina tiče ni to nije najgore što im se desilo, bar novac od te imovine i od tih zakupa odlazi u opštu kasu i koristi se za neke opšte stvari, makar i za obnavljanje fasada. Mogu da potvrdim da je u Beogradu najveći broj fasada zadužbina obnovljen.
Onda je 1989. godine donet drugi po redu posleratni, prvi je donet 1982. godine, Zakon o zadužbinama, fondovima i fondacijama. Na osnovu tog zakona Ministarstvo kulture je 1994. godine, 1995. i 1996. godine izdalo brojna rešenja kojima se obnavlja rad pojedinih zadužbina, a uz to im se dodeljuje imovina koju treba da koriste u svrhe za koje je zadužbina osnovana.
Ukoliko tako ne upravlja imovinom, preispitivanje njihovog delovanja može da pokrene organ nadležan za poslove kulture na teritoriji na kojoj se zadužbina nalazi. Pošto se veliki broj zadužbina nalazi na teritoriji gradskih opština Beograda, a gradske opštine Beograda doskora nisu imale organe nadležne za poslove kulture, nikog nije bilo da postavi pitanje da li te zadužbine zaista ispunjavaju svoju svrhu.
Nikoga nije bilo da postavi pitanje, npr, ili je to pitanje neuspešno postavljano, da li zadužbina Alekse Krsmanovića, kojoj pripada i zgrada Protokola na Terazijama 34, svoj prihod koristi, kako je to navedeno u osnivačkom pismu, za srpske patriotske ciljeve?
Da li zadužbina Naumović Dimitrija, žene Anke i sina Vase, smeštena u velelepnoj i veleprostranoj zgradi u Kolarčevoj 9, služi da se iz prihoda pomažu ''one čestite zanatlije koji su, kao valjani i bez ikakve strasti i poroka, proveli vek radeći svoj zanat u Beogradu''? Da li se poštuje namera osnivača Miloja Vasića i kako se koristi njegova kuća u Knez Mihailovoj 2?
Volja Riharda Freliha koji ostavi gradu zgradu u Makedonskoj broj 33, kao i volja Agnije i Mihajla Srećkovića, đenerala, sa sve imovinom u Takovskoj 12 i još dve zadužbine u Užicu i Vrnjačkoj Banji? Pominjem ove zadužbine i tvrdim da je ovim dobrotvorima naroda učinjena veća šteta nego što je to bila nacionalizacija. Zašto?
Zato što svima njima upravlja jedna neidentifikovana grupica ljudi koja se prvo dosetila da obnovi rad Fondacije partizanske spomenice osnovane 1961. godine i zamrle nakon smrti njenog poslednjeg predsednika, velikog operskog pevača, Miroslava Čangalovića. Fondacija ovog puta obnavlja rad pod imenom Fondacija solidarnosti, o partizanima, naravno, više nema ni reči.
Upravni odbor Fondacije potom donosi odluku da obnovi rad svih ovih zadužbina koje sam pobrojala i Ministarstvo kulture već pomenutim rešenjima dozvoljava da obnovi rad i dodeljuje pomenutu imovinu. Javnost je srećna, pravda je zadovoljena, a zadužbine nastavljaju sa radom, ali gde su pare?
U Upravnom odboru Fondacije solidarnosti sede zaposleni u administraciji Fondacije. Deci članova upravnih odbora i zaposlenih dodeljuju se stipendije i stanovi. Svi pokušaji da javnost uđe u trag upraviteljima i prihodima iz tih zadužbina ostaju nemogući. To je jedan od tamnih vilajeta naše stvarnosti. Zato očekujem da će obaveze koje proističu iz ovog zakona poljuljati slavu i bogatstvo nekih "obnovitelja" zadužbinarstva u Srbiji i naterati ih da na svetlost dana iznesu navodna dobra dela koja su činili, sve pod okriljem zakona iz 1989. godine.
Zašto smatram da je ovaj zakon dobar? Pored već navedenih, pomenuću i ja nekoliko primera. Prvo, zato što smatram da će postojeće zadužbinarstvo i osnivanje fondacije u Srbiji, i to ne samo ugledajući se na tradiciju nego i koristeći pogodnosti ovih zakona, predviđeno je članom 7, a on kaže da se zadužbine oslobađaju obaveze plaćanja poreza.
Mislim da je dobar zakon zato što će zadužbine koje su obnovile rad po već pomenutom zakonu iz 1989. godine morati da usklade svoja pravna akta u roku od 12 meseci, predviđeno članom 68, te će tako morati da poštuju član 47, u kojem stoji da se imovina ne može deliti osnivačima, članovima organa upravljanja, zaposlenima i njima povezanim licima, te neće, sve prema članu 62, moći da obavljaju delatnost koja nije u skladu sa osnovnim ciljevima zadužbine.
Naravno, veoma važno i već pomenuto, član 8. i obaveza da zadužbine i fondacije svoj rad učine javnim, a bogami i da svoje finansijske izveštaje dostavljaju Agenciji za privredne registre.
Takođe važnim smatram mogućnost osnivanja zadužbina ne samo od fizičkih, već od pravnih lica i da podsetim da nikad ne bi bio obnovljen rad zadužbine Dositej Obradović niti obnovljena kuća Dositeja Obradovića u Rumuniji da nije bilo vršačkog "Hemofarma". Ili, da nikada stotine mladih likovnih umetnika, književnika ne bi dobilo pomoć, stipendije, afirmaciju da nije niške Art Fondacije koju je osnovao Filip Moris.
Što se tiče stranih zadužbina o kojima je takođe ovde bilo u negativnom kontekstu reči, samo da podsetim da Univerzitetska biblioteka "Svetozar Marković" nikada ne bi bila sagrađena da čuveni njujorški industrijalac, koji je imao Karnegi fondaciju, nije svojevremeno dao svojih 100.000 dolara za podizanje ove biblioteke.
Ovaj zakon, dakle, uz jedan broj amandmana koje smatram da treba usvojiti, može značiti prekretnicu u obnavljanju i podsticanju jedne od najvrednijih tradicija naših naroda, ali i u otklanjanju nepravdi prema precima koji su nam u nasleđe ostavili svoja dobra i svoju imovinu. Zato pozivam svoje kolege da glasamo za ovaj zakon, kao što će to učiniti i poslanička grupa kojoj pripadam " Za evropsku Srbiju". Hvala.

Poštovana predsedavajuća, gospodo ministri, predstavnici ministarstva, dame i gospodo narodni poslanici, predmet mog obraćanja biće tri tačke iz oblasti kulture, Okvirna konvencija Saveta Evrope o vrednostima kulturnog nasleđa za društvo, Konvencija o očuvanju nematerijalnog kulturnog nasleđa i odluka o utvrđivanju stare i retke knjige od izuzetnog značaja.
Smatram da ove tačke dnevnog reda Skupštini Srbije daju jedan svečani ton i upućuju nas da se na odgovoran način i s poštovanjem odnosima prema njihovom sadržaju.
Zašto, objasniću u nekoliko rečenica. Najpre, da pođem od odluke o utvrđivanju stare i retke knjige od izuzetnog značaja. Prema zakonu, kulturno nasleđe razvrstava se u tri kategorije: kulturna dobra, kulturna dobra od velikog značaja i kulturna dobra od izuzetnog značaja. U zavisnosti da li je reč o pokretnim ili nepokretnim kulturnim dobrima, kulturna dobra, kao i kulturna dobra od velikog značaja, utvrđuju matične ustanove ili Vlada Republike Srbije. Kulturna dobra od izuzetnog značaja utvrđuje ili, ako hoćete, proglašava Narodna skupština Republike Srbije.
To je ovo što mi danas činimo razmatrajući odluku o utvrđivanju starih i retkih knjiga od izuzetnog značaja.
Zašto je to i u ovom trenutku po meni najiskrenije i svečani čin? Zato što je poslednji put u Skupštini Srbije utvrđen izuzetni kulturni značaj pre 10 godina. Za kuću Miloša Obrenovića u selu Gornja Crnuća i memorijalni kompleks Takovski ustanak, zato što je kada je reč o nepokretnim kulturnim dobrima stare i retke knjige su poslednji put takođe utvrđene za izuzetno kulturno dobro daleke 1999. godine.
Zašto je svečano? Zato što ćemo mi od dana za glasanje listi od 1.958 retkih i starih knjiga priključiti novih 310 naslova. Kako je zakonom predviđeno da u stare i retke knjige spadaju rukopisi, knjige i druga bibliotečka građa nastala do 1867. godine, verujem da treba da budemo ponosni što smo bogati za tih 2.268 izvanrednih izdanja.
Ima ih još i više. Narodna biblioteka predano radi na njihovoj obradi i predlozima za utvrđivanje za kulturno dobro od izuzetnog značaja. Samo se nadam da mi kao Skupština nećemo čekati narednih 10 godina da potvrdimo njihov izuzetni značaj.
Okvirna konvencija Saveta Evrope o vrednosti kulturnog nasleđa za društvo, koju je da sada potpisalo osam zemalja, na najbolji način nas podseća šta su temeljne evropske vrednosti, jer se potpisnice ove konvencije obavezuju da unapređuju ideale i principe zasnovane na poštovanju ljudskih prava, demokratiji, vladavini prava, poštujući ova načela kao zajedničko nasleđe evropskih zemalja.
Potpisivanjem ove konvencije Srbija se obavezuje da učini mnogo više za sopstveno kulturno nasleđe od onoga što inače sama čini tako što će unapređivati zaštitu kulturnog nasleđa kao centralnog faktora u međusobno povezanim ciljevima održivog razvoja, kulturne raznolikosti i savremenog stvaralaštva koji se međusobno dopunjuju.
Ova konvencija bi značajno trebalo da doprinese i unapređenju pravne regulative, ali i politike upravljanja kulturnim nasleđem. U članu 5. pomenute konvencije piše da se strane potpisnice obavezuju da će ''unapređivati vrednost kulturnog nasleđa njenom identifikacijom, proučavanjem, tumačenjem, zaštitom, očuvanjem i predstavljanjem''.
Upravo nas ovaj stav upućuje na sledeću Konvenciju o očuvanju nematerijalnog kulturnog nasleđa. Ova konvencija proširuje polje kulturnog nasleđa na dobre i proizvode duhovne i socijalne kulture naroda i procese proizvodnje materijalnih dobara.
U kulturi srpskog naroda nematerijalno nasleđe zauzima izuzetno važno mesto. Svi se mi često pozivamo na tradiciju, na običaje, ponosni smo na narodnu umetnost, na igre, na sviranje, na gradnju muzičkih instrumenata, na veštine tkanja, ćilimarstva, grnčarstva, trudimo se da održimo običaje životnih ciklusa prilikom rađanja, venčanja, sahrana, imamo tradicije i rituale kod proslavljanja Božića, Uskrsa, krsne slave.
U Srbiji žive nacionalne manjine i etničke grupe kojima je nematerijalno nasleđe osnovni izvor identiteta. Jesmo bogati, ali smo siromašni jer ne zaustavljamo propadanje nematerijalne kulture. Nemamo čak ni definiciju nematerijalnog nasleđa, nikakvu pravnu regulativu, a Etnografski muzej ili etnografska odeljenja po drugim muzejima u Srbiji odavno su prestala i odustala od prakse sakupljanja, snimanja, arhiviranja, publikovanja nematerijalne kulture, kao žive tradicije dostupne širokoj javnosti. Muzeji se uglavnom bave prezentacijom materijalnih predmeta.
Ova konvencija nam pruža šansu, ali nas i obavezuje. Ona nas upozorava da proces globalizacije, osim što obnavlja dijalog među zajednicama, takođe dovodi u ozbiljnu opasnost od uništenja kulturnog nasleđa.
Konvencija je doneta u Parizu 2003. godine, a neke zemlje su već uspele da na listu Uneska stave niz svojih kulturnih dobara, učinili su to i BiH i Hrvatska, pa se tako na ovoj listi nalazi npr. čipkarstvo u Hrvatskoj, festival svetog Vlaha, zaštitnika Dubrovnika, neke posebne pesme koje oni neguju.
Možemo li mi da se nađemo na toj listi, da naše jedinstvene običaje vezane za krsnu slavu, način na koji se preko 200 godina peče grnčarija u selu Zlakusi, da se pobrinemo za naše zdravičare, za one vešte majstore i talentovane izvođače koji od vrbovog pruta naprave sviralu i na njoj izvode čudesnu muziku, da se pobrinemo da se na toj listi nađe duhoviti i raspevani bećarac ili razigrani moravac, a što da ne?
U oktobru prošle godine na listi Uneksa ubeležen je argentinski tango, a Maroko je na listu stavi jednu specifičnu pijacu. Zašto ne i mi naše Homolje, Timočku krajinu, Rađevinu, Guču, Golubince?
Šta treba da uradimo? Da što pre u skladu sa ovom konvencijom i odmah nakon njenog usvajanja pristupimo donošenju novog zakona o kulturnim dobrima ili bar postojeći upotpunimo, da utvrdimo etnografski muzej za matičnu ustanovu koja će verifikovati nematerijalno kulturno nasleđe, da povežemo Etnografski i Balkanološki institut Srpske akademije nauka i umetnosti i Odeljenje za etnologiju i antropologiju Filozofskog fakulteta, Muzej Staro selo u Sirogojnu, nevladine organizacije koje se bave nematerijalnim nasleđem, obnovimo sistematska istraživanja i identifikaciju i evidentiranje nematerijalnog nasleđa i uradimo nacionalni inventar kulturnog nasleđa i da sa tog inventara predložimo ono najautentičnije što imamo za listu Uneska.
Samo ćemo tako osigurati stvaralačku prisutnost kolektivnog pamćenja, samo ćemo tako prepoznati sopstveni identitet po kome smo jednaki sa svima i različiti od drugih, samo ćemo tako biti i deo evropskog kulturnog nasleđa. Usvajanjem ove konvencije napravićemo prvi korak.
Zato pozivam sve poslanike da glasamo za ove tačke dnevnog reda, bez obzira na pripadnost političkim strankama, jer tako pokazujemo da nam je uistinu stalo do tradicije, istorije, kulture, da se s pažnjom odnosimo prema sopstvenom identitetu kao delu jedinstvenog evropskog kulturnog nasleđa.

Gospođo predsednice, poštovani predsedniče Vlade, gospodo ministri, uvaženi predstavnici DRI, nadam se da je gospodinu Sretenoviću i njegovim saradnicima danas ovde bilo prijatno, jer ne verujem da je iko sedeo u ovim klupama i primio toliko podrške i pohvala kao što je iskazano danas na njihov račun.
I ja bih se pridružila jer zaista smatram da je prvi izveštaj DRI, već samim tim što je sačinjen, u nekom smislu istorijski trenutak za Srbiju, ne samo sa stanovišta kontrole javnih finansija, nego i sa stanovišta dalje demokratizacije naše republike.
Ono što mi se takođe čini važnim, jeste da će, osim, naravno, nalaza koje sadrži ovaj izveštaj, on delovati i preventivno na sve one koji se brinu o državnom novcu, zato što će svako ministarstvo, svaka uprava, svaka agencija, zaista duboko u to verujem, i ubuduće morati da vodi računa da li će im sledećeg meseca, naredne godine zakucati državni revizor na vrata.
Ono što sam htela da postavim kao pitanje jednim delom je već odgovoreno, a tiče se kriterijuma po kojima su birana ministarstva koja su kontrolisana za 2008. godinu. Malo me zbunjuje odgovor u kome se kaže da su uglavnom to ministarstva čije je učešće tekućih rashoda najveće u budžetu, pa mi onda nije baš jasno kako je izabrano, na primer, ministarstvo nauke ili kulture, a ne ministarstvo za kapitalne investicije, ali mogu da prihvatim da je pravo DRI da i po metodu slučajnog uzorka izabere ministarstva.
Ovom pitanju bih dodala dva potpitanja, a tiču se kriterijuma, metodologije, principa, nazovite ih kako hoćete, po kome su birane vrste rashoda koji su kontrolisani u pojedinim ministarstvima. O čemu se radi? U jednom broju ministarstva kontrolisane su javne nabavke, u drugom reprezentacija, u trećem ugovori o delu, u četvrtom specijalizovane usluge itd. Zaista bih želela da dobijem objašnjenje koji princip je primenjen kada su ovako raznolike vrste rashoda kontrolisane i, u vezi s tim, kako su, po kom principu, birani predmeti kontrole.
O čemu se radi? Navešću jedan primer, a tiče se ministarstva čiji mi je rad možda najbolje poznat, Ministarstva kulture. Kontrolisan je jedan jedini ugovor, o iznosu od dva miliona za pozorište "Dadov", a to ministarstvo je u 2008. godini bar tri stotine miliona dalo za pozorišta. Nije ništa nađeno, nikakvih problema nije bilo u kontroli tog ugovora, ali me zanima – po kojim principima i po kojim kriterijumima su birani i predmeti kontrole i vrste rashoda? Hvala.

Nisam imala nameru, ali pošto ste već pomenuli dedinjske dvore i s obzirom da je to jedan od ozbiljnijih nalaza vašeg izveštaja, pogotovo kada je u pitanju Ministarstvo kulture, koliko se sećam, u izveštaju piše da je prvo uplaćeno 20 miliona, a potom, ugovorom iz novembra 2008, još 10 miliona.
Što se tiče tih 20 miliona, dobro se sećam da su bila predviđena Zakonom o budžetu za 2008. Tih 20 miliona se nalazilo na poziciji 424 - specijalizovane usluge.
Iako je pogrešno definisano, kao zaštita kulturnog nasleđa, dvorovi su tek pre izvesnog vremena, nažalost, proglašeni za kulturno dobro, iako su po svemu to zasluživali i ranije.
Ali, to je sada manje bitno. Ono što nisam našla u vašem izveštaju, a što bi me stvarno interesovalo, jeste – ko je doneo odluku da se sa pozicije 424, po posebnom aktu Vlade, s obzirom da se nalazi u delu kojim raspolaže Ministarstvo, potpiše ugovor za još 10 miliona u novembru?
Ne sumnjam da je proceduralno urađeno kako treba, ali pretpostavljam da bi trebalo ili da piše u izveštaju ili, ako nije tako, da je i za tih 10 miliona odluku trebalo da donese Vlada, ako već nisu bila predviđena Zakonom o budžetu, kao što je bilo predviđeno ovih 20. Hvala.

Poštovana gospođo predsednice, gospođo ministarko, možemo da se ne slažemo oko procedure donošenja budžeta, možemo da se ne slažemo i oko raspodele, ali mislim da ne možemo da se ne složimo da je u metodološkom i u sadržajnom smislu ovo ipak jedan od najboljih budžeta koji smo do sada imali.       
Naravno da očekujem, pretpostavljam i svi, da on iz godine u godinu može da bude bolji. Mislim da nam je potreban, osim ovih pet ministarstava koja su radila programski budžet, odnosno prikazala svoje finansijske planove, da ćemo i prema Zakonu o budžetskom sistemu u narednih nekoliko godina dobiti i od ostalih ministarstava finansijske planove, odnosno da će kompletan budžet biti programski i da će, tom prilikom, biti otklonjene sve dileme na koji način se troši novac poreskih obveznika.
Ono što se meni čini veoma značajnim, vezano za sve ono što prati ovaj budžet i koji ne sadrži samo raspodelu po razdelima i pregled svih dugovanja, čini mi se da je nešto od najinteresantnijih štiva koje smo mogli dobiti u sklopu rasprave o budžetu i Memorandum o budžetu o ekonomskoj i fiskalnoj politici za 2010, 2011. i 2012. godinu. Taj memorandum nam ukazuje na trenutak u kojem jesmo sada u ovim ekonomskim i finansijskim okolnostima, šta nas čeka i kakve su nam perspektive, a rekla bih da na osnovu svega onoga što u njemu piše, da te perspektive i nisu tako loše, pogotovo kada imamo u vidu ono što, takođe, stoji u ovom memorandumu, kako stoje zemlje i u okruženju, a bogami i u Evropi i u svetu.
Imali smo prilike juče da čujemo i predsednika Vlade Republike Srbije i ministarku finansija i oboje su ukazali da je budžet Republike Srbije za 2010. godinu razvojni budžet. Dodala bih, u izvesnom smislu, da je i kontrolni. Zašto? Navešću samo nekoliko činjenica. Osim da potvrdim tezu o razvojnom budžetu, kada to kažem, da potvrdim, navešću samo podatke o tome koja su ministarstva, koje su agencije, uprave, dobile najveći procenat povećanja, a i u nominalnom iznosu dosta novca za 2010. godinu. Potvrda za to je izrazito visok procenat povećanja kada je u pitanju Ministarstvo za infrastrukturu, Ministarstvo za NIP. Zašto tome dodajem i ovu kontrolnu ulogu koju imaju i druga tela? Najveći procenat povećanja – Agencija za borbu protiv korupcije, Poverenik za zaštitu informacija, osim pravosudnih organa, Državna revizorska institucija, Savet za borbu protiv korupcije.
Naravno da znam i ja, kao što znaju drugi poslanici i javnost, da su neka od ovih tela tek počela sa radom, ali, svejedno, ohrabruje spremnost države da i značajnim procentualnim i nominalnim povećanjem sredstava obezbedi njihov pun kapacitet za rad.
Šta je smanjeno? Budžet predsednika Republike, budžet Ministarstva za telekomunikacije, Ministarstva vera, a neki svoj mali doprinos smanjenju troškova i trošak na stranu budžeta dali smo i mi, odnosno Narodna skupština. Bez obzira na tvrdnju da ovaj budžet jeste razvojni, a dodala bih, kao što rekoh, da se u tom budžetu posebno planira i posebno posvećuje pažnja i finansijski onim organizacijama i institucijama, agencijama i direkcijama koje treba da ga kontrolišu.
Ovaj budžet je i dalje socijalni. O tome nam govori struktura troškova, dodaci i transferi za socijalno osiguranje 30,58%, za ostalu socijalnu zaštitu 7,23%. I u ovom pogledu ohrabruje podatak da, na primer, u strukturi troškova učešće plata u javnom sektoru sa 20,67 u ovoj godini, u sledećoj godini se planira na 17,30%.
Želela bih da prokomentarišem tvrdnju koja se ovde čula, a odnosi se na sredstva koja su po različitim ministarstvima raspoređena na pozicije koje se detaljnije obrazlažu, to su one pozicije po posebnom aktu Vlade. Naravno da sam i prošle i ove godine ukazivala na neke od tih pozicija, ali moram da podsetim da sve te pozicije predviđaju da se detaljan raspored trošenja tih sredstava obezbeđuje putem javnih konkursa, obezbeđuje putem jedne procedure koja zahteva da se nakon usvajanja budžeta tačno zna koliko će sredstava za te posebne akte Vlade biti, pa će onda tek biti moguće raspisati.
Na primer, ono što sigurno znam, to je oblast kulture, kako će se rasporediti 985 miliona 153 hiljade dinara. To su sredstva koja će se rasporediti po posebnom aktu Vlade. Naravno da će ta sredstva biti moguće rasporediti tek kada se raspiše javni konkurs za finansiranje filmske produkcije, kada se raspiše javni konkurs za otkup knjiga za biblioteke Srbije, kada se raspiše javni konkurs za projekte iz oblasti zaštite kulturne baštine itd.
Ista situacija je i kada je u pitanju Ministarstvo nauke i većina, ako ne i sva, druga ministarstva koja imaju ovu stavku, odnosno sredstva koja se raspodeljuju po posebnom aktu Vlade i ne vidim da tu bilo šta može da bude sakriveno, naprotiv, tek može da postane javno.
I kada sam već pomenula i ovu poziciju i kulturu, moram da kažem da, bez obzira što svi ljudi koji se bave kulturom stalno govore da je sredstava za kulturu malo, kultura je u odnosu na 2009. godinu za 2010. godinu dobila 761 milion dinara više. I to nije sve, kako bi rekli u nekoj reklami.
S obzirom na to da u budžetu Ministarstva za kulturu nisu specificirana sredstva iz Nacionalnog investicionog plana, jer ukupna sredstva Nacionalnog investicionog plana će biti tek raspoređena po resornim ministarstvima, to će biti daleko više, ili se bar ja nadam, a mislim da će tako i da se desi, s obzirom na to da postoje neki veliki najvažniji investicioni projekti u oblasti kulture, kao što je Jugoslovenska kinoteka, Muzej savremene umetnosti, Narodni muzej, deo projekta u oblasti zaštite kulturnih dobara, ti projekti se svakako neće zaustaviti, biće nastavljeni i tako ćemo se približiti cifri od skoro, a verujem da će biti i veća, milijardu dinara više za kulturu u 2010. godini u odnosu na 2009. godinu. Ako ćemo u procentima, to će biti nešto manje od 1% za kulturu, što je uvek neki sanjani procenat kada je ova oblast u pitanju.
Naravno, ne mogu da budem sasvim zadovoljna da kažem da je 310 miliona za 20, bilo je do ove godine 24, sada će biti 26 ustanova kulture čiji je osnivač Republika. U međuvremenu su formirane dve nove Centar za konzervaciju, Filmske novosti su postale ustanova kulture. Ali se nadam da ćemo definitivno u 2010. godini razrešiti status 14 ustanova kulture sa Kosova i Metohije, kao i da će biti definitivno razrešen status medijskih kuća kao što su: „Radio Jugoslavija“, „Privredni pregled“, „Jedinstvo“, „Panorama“, „TANJUG“ i tako dalje i da će to otvoriti prostor za još, da kažem, značajnije projekte u oblasti kulture i medija.
Da zaključim, mislim da smo dobili jedan veoma dobar budžet, da smo dobili, ne samo budžet koji je jedino moguć u ovim okolnostima, nego da smo dobili uistinu jedan razvojni budžet i koji će, uz kontrolu, već je na delu i pokazala Državna revizorska institucija, biti javan i potpuno zakonit. Hvala vam. (Aplauz.)

Poštovana predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, vrlo pažljivo sam slušala sve dosadašnje diskusije i u principu se u svemu slažem sa mojim kolegom Branimirom Đokićem, jer on uglavnom govori o periodu koji je za nama i ovaj zakon pokušava da neke nedostatke dosadašnje zakonske regulative i zakona koji je još uvek na snazi eliminiše i izbegne.
Ono što bi morala da prokomentarišem tiče se, uslovno rečeno, novoformirane organizacije interpretatora. Prvo da kažem da mi je veoma žao što Savez estradnih umetnika, na čijem je čelu Branimir Đokić, takođe nije jedan od osnivača ove organizacije, jer i taj Savez koji okuplja niz udruženja bi trebalo, po mom dubokom uverenju, da da svoj doprinos i ovoj materiji i svemu drugom, jer ako ima nameru da nešto kontroliše i da nešto utiče, zaista bi morao biti, mislim da mu je pravo mesto u ovoj organizaciji interpretatora.
Javila sam se odmah nakon što je on govorio o tome da je organizacija interpretatora potpisala ugovor sa Jugoslovenskom autorskom agencijom o obavljanju administrativnih poslova da bi upozorila da organizacija interpretatora do sada od dana svog osnivanja je dobila od Organizacije fonograma, od one od koje je naplaćivala nadoknadu za muzička dela nula dinara.
Znači, nije ona mogla ničim da manipuliše, niti je mogla Jugoslovenskoj autorskoj agenciji, sa kojom je potpisala ugovor za 20% prihoda koji ostvari Organizacija interpretatora, da obavlja te administrativne poslove, niti je mogla da prebaci bilo šta. Od nule je nula.
Dakle, u tom smislu mislim da je velika zloupotreba korišćenje imena premijera kao jednog od akcionara sa 5,2%, čini mi se, Jugoslovenske autorske agencije, ali ono što jeste pravo pitanje je - gde su te pare koje su ubrane, koje je Organizacija fonograma u prethodnoj i u prethodnih nekoliko godina ostvarila ubirajući tu jedinstvenu nadoknadu?
Prema tome, ovaj zakon ne prejudicira ništa. On uspostavlja demokratsko pravo. Što se tiče Organizacije interpretatora, imam utisak da su se tu našli neki ljudi i jedan broj udruženja, čak i iz Saveza estradnih umetnika, što gospodin Bane Đokić dobro zna.
Mislim da je i njima tu mesto i da baš zbog toga nemojmo očekivati da će uvek država kontrolisati, pogotovo kada je reč o ovako nezavisnim organizacijama ili privatnim firmama, sve, nego da upravo i mi sa svojim znanjem u okviru svojih organizacija, kao što je na primer Savez estradnih umetnika, doprinesemo toj kontroli, jer je ona u najvećem delu u interesu autora i izvođača.

Dame i gospodo narodni poslanici, u malopređašnjem obraćanju rekla sam jednu istinu – Organizacija interpretatora, a shodno tome ni Jugoslovenska autorska agencija nije dobila ni dinara od naplate jedinstvene nadoknade.  
Da ovde bude jasno, Mirko Cvetković ne kao vlasnik, nego kao jedan…
Molim vas, Momo, da li može samo malo tiše. Ja nikoga ne ometam dok govori, kolegijalno bih zamolila da i vi mene…

Nije reč o ovome da li će možda jednom nekada, a ja tvrdim nikada, akcionar Jugoslovenske autorske agencije, koji je postao pre nekoliko godina, dok ne znam da li je bio i ministar finansija ili šta je bio, dobiti 1.000 ili 2.000 ili 5.000 evra. Tvrdim da neće.
Reč je ovde o sledećem – gde je deset miliona evra koje je Organizacija fonograma naplatila u prethodnih nekoliko godina, utvrđujući samostalno jedinstvenu tarifu koju su plaćali organizatori koncerata, hotelijeri, frizeraji, ugostitelji itd? I ovde se potpuno neverovatno logički zamenjuju teze da će jednom možda Organizacija interpretatora, ako dobije pravo da naplaćuje tu nadoknadu, biti monopolista.
Pri tom, ovim zakonom se vrlo jasno utvrđuju pravila da bez obzira da li će to ostati fonogrami ili interpretatori, kako će se taj novac deliti, taj novac se do sada nije tako delio. O tome ovde govori deset puta Branimir Đokić, o tome govore interpretatori.
Nije tačno, gospodine Andriću, da se gospodin Đorđe Balašević izuzeo. Đorđe Balašević se odrekao svojih autorskih prava da ne bi ulazio u probleme, polemike i okršaje, a neki su imali i rešavali svoj problem batinama, sećamo se od pre nekoliko godina.
Mnogi autori, da bi izbegli upravo okapanja po sudovima, preganjali se itd, odrekli su se svojih prava.
Ovaj zakon, meni je takođe veoma žao što ovde nema gospodina Đelića ili kompetentnog ministra, jer ove dve gospođe koje su veoma kompetentne bi vrlo dobro i jasno objasnile, sa autoritetom nekoga ko se godinama bavi upravo ovim temama – zašto su ovo kolektivna prava i zašto ne može individualno da se naplaćuju, da se ova naknada za interpretatore i autore uvodi.
Moram da kažem da lično pojma nisam imala o obe ove organizacije do trenutka do kada smo kao Odbor za kulturu i informisanje, uz Odbor za nauku i predsednika Odbora za nauku, organizovali javnu raspravu i tada shvatila o čemu se ovde radi.
Ovde se uistinu štiti jedan monopol. Kada smo već kod toga, nije mi baš jasno – zašto se gospodin Ivan Andrić javlja kada smo kod amandmana na član 62, ne vidim dobro, ovo se odnosi na član 197, kaže ovde – koji su u istovetnom tekstu podneli Ivan Andrić i Suzana Grubješić. Taj istovetni tekst amandmana dobile su još neke poslaničke grupe, ne mogu da tvrdim sve, od iste organizacije, organizacije proizvođača fonograma, još pre nekoliko meseci, potpuno identičan. DS nije podnela amandman, SPS je podneo pa povukao amandman. Ostala su ova dva amandmana u istovetnom tekstu.
Gle čuda, pošto gospodin Andrić, vešto manipulišući podacima koje iznosi, s jedne strane iznosi ko su osnivači, pa bogami kada pročita spisak ko su osnivači Organizacije fonograma, vi tu nemate šta da dodate.
Imate da se divite i da kažete, pa dobro, tu su svi. Čuli smo maločas da je PGP istupio. Ne znam kakav je status B92, ali kada pominje Jugoslovensku autorsku agenciju ili organizaciju interpretatora ne pominje ko su osnivači nego ko je upravni odbor. Hajde da pomenemo ko je upravni odbor organizacije fonogram, jer tamo bode oči neki Cvetković, ovi interpretatori su nevažni, važan je samo upravni odbor Jugoslovenske autorske agencije, koja će, ljudi moji, organizacija interpretatora je potpisala sa njima ugovor, nema para i nema načina da organizuje svoju infrastrukturu.
Kada po ovom zakonu, bez obzira da li će naplaćivati nadoknade ili će dobiti svoj deo od fonograma, imaće svoj procenat, od toga će moći da plati zaposlene, da plati struju, vodu, grejanje, kompjutere, neće morati da nikoga angažuje da taj posao obavlja za nju, kao što je u ovom trenutku angažovala Jugoslovensku autorsku agenciju, koja nije platila ni dinara, jer nema para.
Gospodin Andrić nabraja osnivače Jugoslovenske autorske agencije, koja sa ovim zakonom baš nikakve veze nema, a ne nabraja upravni odbor, dakle, "Siti rekords" - Branislav Stojanović, "Maskon" - Slobodan Nešović, ITM - Petar Đurić, "Komuna produkcija" - Maksim Ćatović, "Grand produkcija" - Aleksandar Popović.
Gle čuda, svi su oni, takođe, članovi Skupštine i gle čuda, ovaj član upravnog odbora Petar Đurić je i direktor koji nama, poslanicima, piše pismo da u stvari promenimo odredbu člana 127. i zadržimo pravo fonograma da i dalje jedino oni naplaćuju jedinstvenu nadoknadu koju su, ponavljam, sami utvrđivali.
Uopšte me ne zanima da li će organizacija fonograma ili organizacija interpretatora, kako zakon predviđa, da se dogovore, potpišu ugovor, stvarno me ne zanima ko će od njih nastaviti da radi ovaj posao, ono što me zanima, to su pravila igre, to je da svako, interpretatori i proizvođači fonograma, naravno, i oni koji rade, od ovog prihoda dobiju ono što im pripada i, što je najvažnije, da korisnici, a oni su već pobrojani, organizatori koncerata, hotelijeri, frizerske radnje, ugostitelji takođe prvi put ovim zakonom dobijaju pravo da učestvuju u formiranju tarife, dobijaju pravo da budu članovi Komisije za autorska prava i da utiču na ekonomski aspekt upravo te jedinstvene nadoknade koja je mnogima došla, da tako kažem, prevršila dara meru.
Prema tome, ono što je ovde priča, žao mi je što mnogi nisu shvatili, ne znam da li će me ikada shvatiti, šta se desilo sa dva miliona iz prethodne godine, šta se desilo sa ne znam koliko miliona i stotine miliona evra iz prethodnih nekoliko godina i uopšte nemam dilemu da će pravilima koje uspostavlja ovaj zakon sva ta pitanja u budućnosti biti suvišna jer zakon vrlo precizno definiše šta će biti dalje sa nadoknadama.
Iskreno se nadam da će te nadoknade, upravo zbog ovih korisnika i zbog načina na koji će biti formulisane, biti daleko manje nego što su sada. Ono što jeste bio nedostatak zakona, i ja sam učestvovala u formulisanju ovog amandmana, to je šta ako se ne dogovore ove dve organizacije. Ministar će predložiti vladi da jedna od njih to radi, ali koja god to da radi to više nikakve veze nema.
Koja god organizacija to da radi ima pravila koja uspostavlja ovaj zakon, ima tarifu na koju daje mišljenje ili donosi odluku Vladina komisija za autorska prava, tako da to postaje nebitno, niti će se tu iko moći obogatiti, niti će moći da troši te pare od nadoknade kako mu padne na pamet, zato što će postojati pravila. Do sada nisu postojala i za mene vrhunac antilogike je reći da nije bilo monopola, a tek će možda sada jednog dana, ako budu ovi, postojati monopol.
Ovim zakonom se taj monopol ukida, ovim zakonom se demokratski predviđa dogovor i potpisivanje ugovora. Ovim zakonom se uspostavljaju jasna pravila u trošenju ove nadoknade.

Izvinjavam se prvo što sam dobacila gospodinu Ivanu Andriću, prosto zato što neke njegove tvrdnje da nisu opasne bile bi smešne.
Znači, neprestano insistiranje na tome da će, ukoliko se ne postigne dogovor između dve organizacije, Vlada na predlog ministra odlučivati o dve organizacije, vlasnik jedne je Mirko Cvetković, što je potpuno besmisleno, prvo nije tačna.
Dakle, ovaj zakon ne prepoznaje Jugoslovensku autorsku agenciju kao aktera priče o nadoknadama. Jedinstvenu nadoknadu treba da se dogovori da potpišu ugovor dve organizacije, proizvođači fonograma i organizacija interpretatora. Po određenim pravilima ubiraće tu nadoknadu, već sam govorila, stoti put da ponovim, i raspodeljivaće na osnovu određenih kriterijuma.
U slučaju da se to ne dogodi, da se taj ugovor ne potpiše, ministar će predložiti Vladi koja će od te dve, organizacija proizvođača fonograma ili organizacija interpretatora, naplaćivati jedinstvenu nadoknadu. Principi podele te nadoknade su utvrđeni zakonom. To je jedna stvar.
Druga stvar, malo stvarno deluje krajnje tendenciozno, rekla bih smišljeno, i ne bih da procenjujem pozadinu svega, stalno pominjati - vlasnik, vlasnik, vlasnik, vlasnik Jugoslovenske autorske agencije, neko ko ima 5% akcija.
Pri tom, potpuno sam sigurna, ukoliko organizacija interpretatora konačno ostvari neko svoje pravo da u ime onih interpretatora koji su je osnovali može da ostvari neki prihod, naravno neće biti potreban nikakav dodatni ugovor da administrativne usluge za nju obavlja bilo ko, da li SOKOJ, da li Jugoslovenska autorska agencija. Sama će platiti, zaposliti ljude i platiti svoje troškove.
Prema tome, ako gospodin Andrić kaže, tvrdim i ponavljam - meni je potpuno svejedno i mislim većini poslanika ko će da naplaćuje tu nadoknadu, mnogo mi je važnije kako će se ona formirati i koliko će korisnici imati uticaja na nju i kako će ova komisija za autorska prava kontrolisati. To je važno, to je ono što će se u stvari odraziti na sve ove korisnike, na hotelijere, na organizatore koncerata, na frizeraje, na barove itd.
Gospodin Andrić kaže - svejedno je i meni, svejedno i ovoj organizaciji fonograma. Što je onda dao amandman u kome insistira da naknadu ubira organizacija proizvođača fonograma, odnosno da se nastavi postojeće stanje? Ako nam je svima svejedno, odlično je ovo rešenje u zakonu.
Ako svi mislimo da je važno uspostaviti pravila, a mislim da ovaj zakon uspostavlja, neka se dogovore, neka probaju jednom u Srbiji da se neko nešto dogovori, da ne arbitrira ni ministar ni Vlada. Mislim da ima dovoljno pametnih ljudi i u jednoj i u drugoj organizaciji da to probaju.

Poštovana gospođo predsedavajuća, molim da mi ovu raspravu prekinemo. Ovde nema predstavnika predlagača, ne osećam se ni pozvanom, ni kompetentnom da ovaj zakon kao ovlašćeni predstavnik svoje poslaničke grupe branim na način na koji to može da radi predlagač, utemeljeno, ozbiljno i da potpuno anulira ovo o čemu gospodin Ivan Andrić tvrdi. To nije ni moj posao.
Mislim da on ne govori istinu, mislim da on ne interpretira zakon na pravi način. Posao predlagača je da obrazloži taj zakon, da kaže šta je u suštini.
Mi nemamo ovde predlagača i znam da dve gospođe koje ovde sede vrlo dobro znaju o čemu se ovde radi, ali one nemaju pravo reči i ja vas najlepše molim da ovu raspravu prekinemo zato što nemamo predstavnika predlagača.