Dakle, ministre, morate da se uključite zato što rasprava upravo dva dana, sramna rasprava, traje u parlamentu o ovom zakonu koji zaista treba, prema kome treba da pokažemo poštovanje. Pre svega, poštovanje prema ovoj raspravi, mi pokazujemo poštovanje prema žrtvama koje su decenijama unazad u Prvom, u Drugom svetskom ratu žrtve, dale su živote za slobodu i za razvoj ovog društva. Mi govorimo sa ovakvim nipodaštavanjem. To je bruka za parlament. Morate da se uključite.
Pre svega, dali ste obrazloženje da ovi amandmani ne utiču na suštinu. Pa, recite to još jednom. Stopirajte takvu vrstu rasprave i treba da je vratimo tamo gde ona zaslužuje, da se sa dignitetom obraćamo prema ovakvim rešenjima.
Još jednom vas pozivam, prvo, da prihvatite ovaj amandman, a zatim da se uključite u ovakvu raspravu i otklonite svaku sumnju da ovi amandmani nisu i neće doneti nikakvom razvoju, ali nikakvom ove vrste koje možemo da čitamo u amandmanima, da će ovakav jedan zakon da donese razvoj i da će doneti decentralizaciju naše zemlje, da će uticati na kurs dinara, da će uticati na razvoj ne znam čega, turizma u Srbiji. Uključite se u raspravu i otklonite takve sumnje. Recite – sramno je da govorimo na taj način i hajde da govorimo o suštini.
Mi smo podneli nekoliko amandmana i mislimo da će biti važno da o tome raspravljamo i da će značajno poboljšati ovaj Predlog zakona. Hvala vam.

Turisti se slikaju ispred kosturnice.

Ministre, mi ste me onako kulturno usmerili na član 5, koji glasi – savet donosi poslovnik o radu, i aludirali na to da će zapravo to rešiti problem na koji ja ukazujem u članu 4, da takvo jedno telo kao što je savet treba da ima ili će dati veći značaj, zapravo, na njihovo mišljenje koje daju na uređenje i izmeštanje vojnih memorijala. Znate i sami da je naše iskustvo sa poslovnicima o radu i sa takvom vrstom dokumenata jako loše. Šta to znači? Zakon ne uređuje nikakve poslovnike o radu. Onaj ko donosi poslovnik, može da donese kakav god hoće poslovnik o radu. Znači, on može i ne mora da konsultuje stručnjake.

Ja kažem – ovaj zakon treba da definiše da savet treba da ima većinu od ljudi kojima je to struka, iz nauke, iz Zavoda za zaštitu spomenika, istorije, redova profesora itd. Sada po vašem članu, odnosno kako ste vi definisali, većinu ima državna uprava. Dakle, ona ne mora da da kandidate koji se time bave.

To je naše viđenje člana 4. i člana 5. i ovog zakona i naš doprinos ovoj debati koja mora da bude drugačija, jer nije parlament, niko nije dostojan da o herojstvima govori na ovakav način poslednja dva dana kako se govori. I tu je u pravu gospođica Vukojičić. Dakle, jeste, vi niste govorili o vašim amandmanima. Govorili ste s poštovanjem o herojima, o žrtvama iz vaših krajeva, o spomenicima koji su u opštini iz koje vi dolazite podizali. Ne bih imao mnogo zamerki na vaše diskusije, ali imam zamerku na to što vi vaše diskusije nikako ne možete da dovedete u vezu sa amandmanima koje ste podneli.

Kako je moguće da ovakav jedan zakon, o kojem treba da govorimo sa dignitetom, može da razvija državu sa posebnim osvrtom na digitalizaciju, na elektronsku upravu, na decentralizaciju, na, pazite sada, kadrovska rešenja Srbije i kadrovsku sliku Srbije? O tome ja govorim. Nisu vaše diskusije sramota. Ovi amandmani su sramota i treba da ih povučete. Nemojte da nas pozivate da glasamo za njih. Mi za njih nećemo da glasamo. Ali vas mi pozivamo da ih povučete, jer oni su sramota.

Hvala vam.

Jasno je već, i mi smo apsolvirali temu da su do 2012. godine crni oblaci bili nadvijeni nad Srbijom, a od 2012. godine sunce počinje jače da sija, bolji je miris cveća i prvi put je proleće stiglo u Srbiju. To smo već apsolvirali, pa da ostavimo to po strani.

Dakle, nije sramota govoriti o ovim bestidnim amandmanima, ali je sramota…(Isključen mikrofon.)

Zaista vi i ja razmišljamo isto. Vaši amandmani, amandmani SPS su dobri amandmani, zavređuju dobru diskusiju, pažnju i mnogi od njih zavređuju da budu usvojeni, ministre. Evo, pozivam vas još jednom da pogledate amandmane SPS, zaista mislim da zavređuju pažnju i odličnu diskusiju.

Gospodine Jovanoviću, ni vaši amandmani ne zaslužuju ovakvu diskusiju, mislim, da trpe ovakvu diskusiju dva dana. Zaista ne zaslužuju. Mi se ne razlikujemo u razmišljanju.

Ali ne možete da mi kažete da amandman koji govori o vojnom memorijalu, koji treba da razvije finansijsku bazu, zaslužuje dignitet. Ni sam amandman, a ni rasprava o ovakvom jednom zakonu, ne može ovako nešto da trpi.

Mi govorimo o amandmanima o vojnim memorijalima koji treba da razviju elektronsku upravu, zamislite, koji treba da razviju, pazite sad, kadrovsku sliku Srbije, vojni memorijali. To, gospodine Jovanoviću, mora… (Isključen mikrofon.)

Gospodine Milićeviću, dame i gospodo narodni poslanici, podneo sam zakon kojim želim da spustim stopu PDV-a na računare. Ovo je prvi u nizu zakona na kojima radim sa željom da računare i internet učinim dostupnijim svim građanima Republike Srbije. Ovo sam već podnosio u vidu amandmana kada smo govorili o podizanju stope PDV-a i sada predlažem u formi zakona.

Dakle, o čemu se radi? Godine 2012, ova vlast, u malo drugačijoj formi, podigla je stopu PDV-a sa 18% na 20% i tom prilikom podigla stopu PDV-a na računare sa 8% takođe na 20%. Ovo je stvaralo prilično jasnu sliku o tome kako ova vlast vidi budućnost u Srbiji i ta slika je postala vrlo jasna, kristalno jasna, kasnijim vrlo retrogradnim zakonima iz oblasti rada i obrazovanja.

Na ovakvu budućnost u Srbiji ne pristajem. Samo jedan novi računar u domaćinstvu, u školi, na fakultetu je značajniji za našu zemlju od šest ili čak 66 migova. Odbrana naše zemlje treba da bude stvaranjem društva znanja, prihvatanjem i inoviranjem novih informacionih tehnologija, podizanjem opšte i tehnološke pismenosti, a ne migovima i tenkovima. Ne postoji taj raketni štit koji našu državu može da odbrani od nepismenosti i neznanja, samo jasna strategija ka državi znanja, ka društvu znanja to može da uradi.

U Srbiji statistika na ovu temu je poražavajuća zapravo. Mi imamo preko 30% domaćinstava koja nemaju niti jedan računar. Broj domaćinstava sa internet priključkom je čak manji. Dakle, sa takvom statistikom i kada na to dodate funkcionalnu nepismenost ili opštu nepismenost, naravno i tehnološku nepismenost, dakle, digitalizacija i digitalna transforma naše zemlje nije moguća, naravno, ni korak sa četvrtom tehnološkom revolucijom.

Zato predlažemo ovaj zakon, mislim da je suštinski važan za razvoj naše zemlje i zato vas molim prosto da stavite na dnevni red i da krenemo da razgovaramo o tome, možda ima i boljih predloga, možda ima predloga da ovaj zakon bude još bolji, prihvatiću ga oberučke. Hvala lepo.

Gospodine Milićeviću, dame i gospodo narodni poslanici, podneo sam ovaj zakon jer nije moguće mirno sedeti nad sistemskom diskriminacijom određenog broja dece.

O čemu se zapravo radi? Zakon o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja vrlo jasno propisuje stručnu interresornu komisiju, ko nju čini i šta ona zapravo radi. Ta interresorna komisija, sačinjena od ljudi, predstavnika škole, opštine, zdravstvenih ustanova, roditelja, odlučuje o tome kojoj deci je potrebna određena pedagoška, obrazovna ili socijalna podrška u obrazovnom procesu.

Gde nastaje problem? Problem nastaje onda kada stručna interresorna komisija donese odluku da je određenom broju dece ili konkretnom detetu potrebna pedagoška asistencija ili podrška u vidu pedagoških asistenata ili zdravstvena u vidu ličnih pratioca i da to dete i ta deca, broj nije mali, takvu vrstu pomoći ne dobiju. To je sistemska diskriminacija određenog broja dece.

Šta se dalje dešava? Roditelji su onda primorani da za decu koja su dobila odluku o tome da dobiju pedagoškog asistenta prihvate ličnog pratioca, što je apsolutno druga vrsta pomoći. Ili još u gorem slučaju, roditelji su primorani da daju otkaz na poslu i oni budu lični pratioci deteta, kako bi prosto to dete moglo da pohađa nastavu. Onda porodice kojima je potrebna dodatna novčana pomoć ostaju bez osnovnog prihoda kako bi dete uopšte moglo da ide u školu.

Podneo sam predlog zakona koji poništava ovakvu vrstu diskriminacije. Ovim zakonom se stvara obaveza ustanovi, opštini, ministarstvu, dakle, na toj relaciji, da svako dete za koje stručna komisija potvrdi da je potrebna dodatna pedagoška ili obrazovna ili zdravstvena ili socijalna podrška tu podršku zapravo i dobije i da tako ostvarimo jedan od prvih principa obrazovanja, a to je – jednake šanse za sve, bez diskriminacije. Hvala vam.

Ovaj zakon u svojoj suštini ukida plastične kese, odnosno zabranjuje trgovcima da iste plastične kese stave u promet.

O ovoj temi se tek diskutuje i debatuje. Dakle, mi smo na neformalnoj Zelenoj poslaničkoj grupi o ovome već razgovarali i već dugo razgovaramo. Raduje činjenica da je sve veći broj poslanika koji želi da podrži jednu ovakvu temu i želi da razgovara o jednoj ovakvoj temi. Raduje činjenica da sve veći broj nevladinih organizacija, ako ne i sve one koje se bave životnom sredinom, podržava jedan ovakav predlog ili neki drugačiji predlog, u svakom slučaju temu o ukidanju plastičnih kesa.

Počeću tako što u prvoj minuti želim da vam tom užasnom faktografijom pokažem zašto sam podneo ovaj predlog zakona. Zapravo, u Srbiji se na godišnjem nivou upotrebi preko 2,5 milijarde plastičnih kesa. Za 20 minuta upotrebe vekovi su potrebni da se ona u prirodi razgradi. Kada to pomnožite sa površinom plastične kese koju dobijete u prodavnici, vi možete pet puta da prekrijete teritoriju cele Republike Srbije kesama plastičnim za koje su potrebni vekovi da razgradi u prirodi. One zagađuju našu vodu koju pijemo, zagađuju plodnu zemlju, ubijaju životinje, oko sto hiljada životinja godišnje umre zbog ovoga. To su činjenice zbog kojih ovaj posao moramo da uradimo zbog nas samih, ne zato što je to naša obaveza prema evropskom putu. Ovaj posao moramo da uradimo zbog nas samih.

Kada napravite uporednu analizu toga kako su Evropa i zemlje u Evropi to radile, najbolji efekat daju ili su dale one zemlje koje su plastične kese zabranile ili delimično zabranile. U onim zemljama koje su uvele takse na plastične kese rezultat nije tako dobar. U onim zemljama koje su uvele takvu meru da kupci moraju da plate plastičnu kesu rezultat takođe nije tako dobar. Zato sam se odlučio na ovu radikalnu meru, a to je ukidanje plastičnih kesa. Spreman sam, zajedno sa neformalnom Zelenom poslaničkom grupom, sa kojom zaista razgovaramo na ovu temu, da razgovaram sa svim poslanicima, sa javnošću, da podignemo svest o tome šta zapravo znači ukidanje, odnosno donošenje jedne ovakve mere.

Nemam iluziju da će ovo danas biti na dnevnom redu, ali verujte i morate da shvatite, ovo je posao koji moramo da uradimo zbog nas samih, pre ili kasnije, i mnogo je važno da taj posao uradimo što pre, još jednom, zbog nas samih. Hvala vam.

Član 27.

Gospodine predsedavajući, ja ne mislim da se vi nenormalno ponašate, ali mislim da ste se ponašali onako kako nije u skladu sa Poslovnikom Narodne skupštine. Ne da ne bi trebalo, gospodine Marinkoviću, ne sme u Narodnoj skupštini narodni poslanik da se ponaša onako kako se ponašao prethodni govornik. Ne sme u Narodnoj skupštini da se vređa bivši premijer koji je život dao za ovu zemlju. Ne treba da vas podsećam, niti građane ko je bio Zoran Đinđić, a ko SRS, svi to odlično znaju. Na kraju, poštujte i vladajuću većinu čija je Vlada koju vi podržavate pre samo dva dana položila venac na spomen-ploču. Ne treba o tome ovde da govorimo, ali ne sme više da se vređa, ne smete da dopustite da se vređa čovek koji je život dao za ovu zemlju. Morate da kaznite takve poslanike.

Poštovani predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, neću reći da ovaj amandman gospođe Mrdaković Todorović, kao i ostali amandmani drugih kolega iz vladajuće većine, nemaju svoju svrhu ili da nisu svrsishodni. Zapravo, za mene je ta svrha upitna i ne postoji taj politički okvir koji može mene da natera da ne glasam za amandman koji može da donese ekonomski prosperitet, razvoj obrazovanja, poljoprivrede, pravosuđa, itd. Ali se bojim da će mi to kolege iz vladajuće strane omogućiti. Oni neće doći na dnevni red, da se ja izjasnim o njima.

Zapravo je upitna svrsishodnost, tim pre što Vlada kaže da su ovi amandmani irelevantni i da je ovaj amandman koleginice Mrdaković Todorović irelevantan za materiju koju ovaj zakon objašnjava i danas donosi na dnevni red.

Onda se dovodi u pitanje koja je svrha ovih amandmana? Ja znam koja je svrha – zapravo da onemogućite da mi, evo ja, ili moje kolege, razgovaramo sa ministrom u jednoj fer, parlamentarnoj debati o ovom zakonu. Nemojte vi da krivite poslanike opozicije što možda danas nisu prisutni na sednici. Ko želi da sluša literalne radove poslanika vladajuće većine? Niko. To je stvar o kojoj treba da razgovara možda kolegijum Narodne skupštine, ako se ovakve stvari nastave i na sledećoj sednici, i na sledećoj sednici, prosto se dovodi u pitanje učestvovanje opozicije i moje lično na ovakvim sednicama. Dakle, o tome hoću da govorim.

Postavlja se pitanje – šta zapravo određuje suštinu, ako vi kažete da je suština ovih amandmana dobra. Određuje ga sadržaj. A vi za sadržaj kažete, doslovno, reč koju ste vi napisali u objašnjenju, da ovaj amandman nije relevantan za materiju koju uređuje ovaj zakon. Dakle, vi sad kažete da sadržina nije relevantna, ali je ona suština. Suština je irelevantna, ovo što ste zapravo i napisali.

Ovi amandmani, nisam ja rekao da su besmisleni, oni imaju svoj smisao, ali je taj smisao upitan i smisao ovih amandmana je zapravo da mi ne razgovaramo sa vama u jednoj korektnoj parlamentarnoj debati o suštini zakona. Mi imamo amandmane koji imaju svoju suštinu i niste ih odbacili jer je njihova suština irelevantna, nego zato što iz određenih, možda političkih, možda suštinskih stvari, želite drugačiji koncept da napravite od ovog zakona. Mi želimo tako da razgovaramo, kao u načelnoj debati. I ta debata, kratka, jer je trajala ne znam koliko kratko, za nekoliko sati, je bila vrlo parlamentarna. Mi smo vas pitali, vi ste odgovarali. To je suština ovog doma. Nije suština da slušamo tri dana pohvale o tome šta Vlada radi. To je legitimno, ali to ne može da bude suština. Kao što je suština irelevantna, to ste vi rekli, a ja potvrđujem, jer jeste irelevantna.

Hvala, gospodine Arsiću.

Dame i gospodo narodni poslanici, prvo pitanje upućujem ministru unutrašnjih poslova, gospodinu Stefanoviću i ministru za rad i socijalna pitanja, gospodinu Đorđeviću – šta će učiniti povodom saznanja i vrlo opravdane sumnje da se u opštini Mionica, dakle, da je iz opštinskog budžeta isplaćeno 1.600.000 dinara socijalne pomoći za tačno 40 lica, po tačno 40.000 dinara, izgleda po nekoj uigranoj šemi onog trećeg lica iz kafane i da će sva ta sredstva završiti za finansiranje političke stranke, mislim konkretno na Srpsku naprednu stranku?

Sve ovo bi bilo vrlo neverovatno da se već nije dešavalo, da već nije dokazano i da ne postoji nikakav sudski epilog.

Pitanje broj dva, za ministra Stefanovića, takođe. Javlja nam se sve veći broj građana iz Pećinaca, koji trpe brutalnu torturu, pritisak. Takođe, javljaju nam se i kandidati sa raznih lista, koji se kandiduju 24. decembra, da odustaju od svojih kandidatura. Građani trpe pritisak, brutalan pritisak, da glasaju javno, jer lokalni čelnici SNS, određeni batinaši iz crnih džipova, više nemaju poverenja u to da će oni glasati za njih, kako i da nemaju, jer gube poverenje u svoje tzv. kapilarne glasove.

Ja postavljam pitanje ministru Stefanoviću - šta će učiniti da zaštiti sve kandidate koji se kandiduju na izborima u Mionici i ostalim opštinama, šta će učiniti da zaštiti sve građane u ovim opštinama i da omogući minimum demokratske atmosfere za održavanje izbora?

Ovo pitam jer se već dešavalo da su u Vrbasu kidnapovani aktivisti Demokratske stranke, maltretirani, u Mionici pretučen brutalno kandidat za predsednika opštine, da su dostavljeni svi dokazi bez ikakvog sudskog epiloga. Šta će gospodin Stefanović učiniti da se tako nešto ne ponovi, i još jednom, da se obezbedi minimum demokratskih uslova za održavanje ovih izbora? I ako ne učini ništa, DS će se boriti do kraja da zaštiti interese i u Mionici i u Negotinu i u Kostolcu i u Pećincima.

Treće pitanje postavljam gospodinu Kneževiću, ministru privrede, kao i gospodinu LJajiću, ministru turizma i trgovine. Naime, gospodin Knežević je Skupštinu i poslanike obavestio svojim Izveštajem o radu da su specijalne bolnice „Sokobanja“ u Sokobanji, Specijalna bolnica „Merkur“ u Vrnjačkoj Banji, Specijalna bolnica „Zlatibor“ u Čajetini, da su sudski sporovi završeni i da su ove specijalne bolnice spremne za prodaju.

Moje pitanje ministru privrede i gospodinu LJajiću je sledeće – kada, u kojim rokovima, po kom planu i da li taj plan postoji i na koji način će se vršiti privatizacija ovih specijalnih bolnica? Ovo pitam jer građani u ovim opštinama dominantno žive od turizma. Oni strahuju prosto od ovakvih poteza, traže vrlo jasan plan šta će se uraditi, na koji način, po kom planu, jer oni mogu dominantno da utiču na njihove živote, poslove od kojih žive, jer ove ustanove imaju, da ne kažem, presudan uticaj na zdravstveni turizam u ovim opštinama.

Dakle, bilo bi katastrofalno, bilo bi pogubno da se ove zdravstvene ustanove privatizuju stihijski, bez ikakvog plana, bez ikakvih kriterijuma i rokova i ne daj Bože da se privatizuju po nekim bratskim ugovorima i šerijatskom pravu, a ne po zakonodavstvu Republike Srbije. Hvala lepo.

Gospodine Milićeviću, mislim da ste prekršili član 27.

Član 27.?

Dakle, i član 106. i 104. Gospodine Milićeviću, doktorka Barišić ima potrebu da opravda sebe i to je legitimno, ali nije legitimno da to radi javljajući se po Poslovniku.
Ona nijednu jedinu reč nije govorila o članu za koji se javila da je prekršen. Ona je replicirala kolegi Aleksiću, na šta nema pravo.
Ja vas molim samo da oduzmete od vremena poslaničke grupe kojoj pripada i tako date svoj doprinos da ubrzamo ovu besmislenu raspravu i dođemo do rasprave o budžetu, od koje vladajuća većina i te kako beži. Hvala vam.

Ja sam se javio odmah nakon gospodina Markovića iz SNS.

(Aleksandar Martinović: Kad je to bilo.)

Dakle, to postaje uobičajeno za ovog poslanika da iznosi ovakve uvrede, laži i kvalifikacije na račun poslanika opozicije.

Dakle, to, gospodine Milićeviću, ne da ne bi smelo, nego, prosto, više ne treba da se dešava u Skupštini da prođe nekažnjeno, da takve laži na račun poslanika opozicije se iznose. To devalvira rad Narodne skupštine, devalvira i vređa narodne poslanike koji predstavljaju građane u Skupštini Srbije.

Još jednom, sve bezbednosne strukture su u rukama SNS. Ili on ne govori istinu, da ne kažem laže, ili su te bezbednosne strukture nesposobne da reše probleme o kojima on priča, te vas molim da svaku sledeću ovakvu kvalifikaciju i ovakve uvrede kaznite. Hvala lepo.