Poštovani predsedavajući, smatram da je, sada ste i sami naveli, u toku prethodnih diskusija, javljanja, povređen član 27. od vaše strane, gde kaže da se u stavu 2. predsednik Narodne skupštine stara o primeni ovog Poslovnika. Ne želim da se uključim u ovu raspravu na način da vas ponovo dovedem u situaciju da kršite ovaj Poslovnik. Naprotiv, želim da vas zamolim da se Poslovnik poštuje jednako prema svima i da kažem da mi u uvredama, međusobnom nekom optuživanju, nećemo učestvovati, nije nam to namera i ne doprinosimo tome u ovoj Skupštini.
Znači, ako se donese Poslovnikom da treba da se radi alkotest poslanika, nemamo nikakav problem, test na droge, nemamo nikakav problem, „IK“ test, kakav god test. Slobodno dođite. Spremni smo na sve vrste testiranja, ali vas molim, sada predsednicu parlamenta koja je preuzela predsedavanje i sve predsedavajuće da poštujete ovaj Poslovnik. Znam da vam je mrzak, da ga je donela prethodna loša vlast, ali ga primenjujte jednako prema svima ili je možda rešenje ono što je rekla predsednica danas da se stavi možda neka mašina koja bi samo davala reč. Verujem da bi mašina takva kakva je bila objektivna i tretirala bi jednako i jednu i drugu stranu parlamenta, što u ovom sazivu nije slučaj. Hvala.

Hvala poštovana predsednice.
Poštovani ministre, ideja našeg amandmana da u članu 16. koji propisuje obavezu poslodavca koji ima više od 10 zaposlenih da donese opšti akt kojim se uređuje postupak unutrašnjeg uzbunjivanja, naš amandman je da se izbriše ovih 10 zaposlenih i da to važi za svakog poslodavca, bez obzira na broj zaposlenih.
Nekoliko argumenata za to. Prvo, sam zakon govori o radno angažovanim i radnom angažovanju, a ne o zaposlenju. Sada bih mogao da navodim brojne firme koje posluju u Srbiji i obavljaju delatnosti od javnog značaja, a imaju manje od 10 zaposlenih, a na drugi način radno angažuju mnogo više ljudi. Smatramo da bi i one trebalo da imaju opšti akt kojim se uređuje postupak unutrašnjeg uzbunjivanja.
Gledao sam obrazloženje za odbijanje ovog amandmana, kao i svih drugih amandmana koje smo podneli, misleći da će možda ministar, odnosno Vlada da napiše da se to odbija zato što želi da se olakša poslovanje manjim firmama koje imaju jednog ili dva ili ne znam koliko zaposlenih, pa da im se olakša da ne moraju da donesu gomilu nekih pravilnika kojim će se omogućiti lakše poslovanje, ali nisam to pročitao u obrazloženju.
Želeo bih da me ministar uveri da je naš amandman odbijen iz tog razloga i da mi objasni šta se dešava sa firmama koje imaju manje od 10 zaposlenih i nemaju svoj akt kojim se uređuje postupak unutrašnjeg uzbunjivanja, odnosno da li oni treba direktno da primenjuju ovu proceduru koja je predviđena zakonom. Hvala.

Ovaj amandman je povezan sa amandmanom na član 16. To je ovo da se za preduzeća sa više od 10 zaposlenih uvodi zakonska obaveza za donošenje opšteg akta. Nije mi ministar odgovorio, ali sam razumeo po klimanju glave da ovo rešenje podrazumeva da se na poslodavce sa manje od 10 zaposlenih direktno primenjuje zakon. Pošto građani, ako ovo prate, ne mogu možda da vide da ministar i njegovi saradnici klimaju glavom, da kažem šta se desilo, pošto odgovor nismo čuli.
Naravno, kao odgovor na prethodni amandman, koji je povezan sa ovim, dobili smo ponovo uvrede i optužbe bez dokaza na račun poslanika. Vidim da je to praksa. Neću se uključiti na taj način, ali ću navesti primer jedne firme za koju ćemo možda u budućnosti čuti nešto, da li na sajtu „Pištaljka“ ili negde drugde. Recimo, šta može da se desi…

Niste odreagovali kad su direktno na osnovu pretpostavke …

Bile su pretpostavke, jer ničim nije dokazano ono što se stavljalo na teret gospodinu Veselinoviću, a vi niste uopšte odreagovali na to.

Hoćete da sprečite mene, a kolegu iz vaše poslaničke grupe niste sprečili.

Ja uopšte nisam raspoložen da se svađam ni sa kim, samo želim da govorim ovde…

Ne, neću, govoriću kao predsednik poslaničke grupe i to vreme ću da potrošim, ali molim vas oduzmite 20 sekundi koliko ste mi oduzeli ovde…

Dobro. Ja vas molim da to pravo koristite ravnopravno.

Znači, kada se iznose ovde neke tvrdnje bez dokaza i optužuju kolege poslanici međusobno, da reagujete. Samo vas to molim.

Hoću da govorim o amandmanu.

Postoje razne firme koje imaju manje od 10 zaposlenih, a obavljaju posao od opšteg značaja. Jedna se zove „Nanoinspekt“. Radi jedan vrlo odgovoran posao u Srbiji, vezan je za kontrolu, markiranje goriva. Čuli smo da je to dobro, da se na osnovu toga budžet Srbije puni dodatnih 40 miliona evra na nivou od godinu dana.

Ne, ima jednog zaposlenog. Firma „Nanoinspekt“ koja radi taj posao u Srbiji, vredi, zarađuje se od tog posla između četiri i pet miliona evra godišnje, ima jednog zaposlenog i radi vrlo jedan odgovoran posao i ima jednog zaposlenog, radi sa državom, radi na markiranju goriva. Meni će biti vrlo zanimljivo da vidim i finansijski izveštaj te firme za 2014, odnosno za 2013. godinu.

Amandman je o firmama koje imaju manje od deset zaposlenih, da li treba da donesu opšti akt o unutrašnjem uzbunjivanju.
Ova firma taj akt po ovom zakonu neće morati da donese, a sigurno pored tog jednog zaposlenog ima više radno angažovanih, jer radi jedan odgovoran posao, za velike pare.
Moje pitanje je bilo, kako će tamo, ako se nekome učini da ima nekih zloupotreba, kako će ta osoba da ostvari pravo po ovom zakonu i da uzbuni, preko postupka unutrašnjeg uzbunjivanja ili na kraju da uzbuni javnost za nešto što se možda dešava.
Ne znam da li se dešava, samo sam naveo primer. Imam ovde deset firmi koje rade vrlo važne poslove „Beo bus“ ima tri zaposlena stalno, a obavlja prevoz, zato što angažuje na drugi način vozače.
Šta sada tu može da se dešava i kako se u tim firmama ostvaruje pravo na unutrašnje uzbunjivanje, ako nema unutrašnjeg akta obaveznog, donetog po osnovu ovog zakona, a ministar i njegovi saradnici su klimali glavom i rekli – direktno se primenjuje zakon i ostaje nam da verujemo da će se u tim slučajevima direktno primeniti zakon, ništa drugo nisam hteo da kažem i nikoga nisam uvredio, naravno.

Član 19. govori o uzbunjivanju javnosti i kaže da se „javnost može uzbuniti bez prethodnog obaveštavanja poslodavca ili ovlašćenog organa, u slučaju neposredne opasnosti po život, javno zdravlje, bezbednost, životnu sredinu od nastanka štete velikih razmera, odnosno ako postoji neposredna opasnost od uništenja dokaza“.
Mi smo smatrali da treba da se ovi uslovi, da se za ove uslove za uzbunjivanje javnosti doda – ako se opasnost može sprečiti samo uzbunjivanjem javnosti.
Zatim smo tražili i amandmanom da se dodaju još dva člana koja glase – da se javnost može uzbuniti bez prethodnog obaveštenja poslodavca i ovlašćenog organa kada uzbunjivač objavljuje informaciju za koju je već propisana obaveza objavljivanja, uglavnom da sad ne čitam ko je hteo da pročita, mogao je da pročita. Vlada je naravno odbila i ovaj amandman.
Mi smatramo da je bilo korisnije za Vladu da je prihvatila ovaj amandman, jer smatramo da ovako napisan član 19. može da, možda da dovede do zloupotreba ovog zakona i zloupotreba uloge uzbunjivača i da podstakne ono što se kod nas često dešava, objavljivanje nekih senzacionalističkih vesti po tabloidima koje naprave štetu, a vrlo brzo se ispostavi da nisu bile istinite. Imali smo prilike u skorijoj prošlosti da se susretnemo sa tim.
Mislim da je ovo jedno jako osetljivo pitanje i mislim da bi vladajuće stranke i poslanici koji podržavaju Vladu, trebali dobro da razmisle o usvajanju ovakvog člana bez naših amandmana kako smo predložili. Ja se bojim da će se ovo okrenuti protiv Vlade u nekom trenutku, da ćemo imati jednu poplavu obaveštavanja uzbunjivanja javnosti, da će ljudi to smatrati da rade u skladu sa ovim zakonom, a da to neće biti slučaj i da ćemo time samo, da ćemo ovakvim članom zakona bez ovog amandman koji smo mi predložili, samo dodatno nahraniti tabloide u Srbiji, a ja mislim da su oni jedna loša pojava i stvaraju lošu klimu u našem društvu čega smo svakodnevno svedoci. Tako da, razmislite još jednom o ovom amandmanu. Možda on nije savršen ali u svakom slučaju je napisan sa željom da uzbunjivanje javnosti bude što odgovornije u budućnosti. Hvala.