Hvala, poštovana predsednice, da vas uvedem u priču.
Znači ja sam reklamirao povredu člana 103. Poslovnika koji govori u stavu 1. da povreda Poslovnika može da se traži neposredno po učinjenoj povredi, a gospodin Arsić je dobio reč davno pošto je povreda navodno učinjena. Obrazlažući tu povredu uopšte nije govorio o povredi nego je replicirao koleginici onako kako je on hteo.
Ja to raditi neću. Pokušaću da se izborim sa vašom dobrom voljom i vašim pravom, kako vi to ovde volite da kažete, i u mom slučaju nikada mi ne dozvolite pravo na repliku, ali ja neću odustati od toga da je tražim svaki put kada smatram da imam pravo, a u ovom slučaju sam hteo da ukažem na to da je povređen član 103. tačka 1. kada je predsedavajući dao reč gospodinu Arsiću koji je ukazivao na povredu Poslovnika koja nije učinjena neposredno pre toga. Hvala.

Hvala.
Poštovani predsedavajući, imam nekoliko pitanja pre svega za vas, odnosno za rukovodstvo Skupštine.
Naime, poslanici naše poslaničke grupe su 7. oktobra podneli četiri zakona u skupštinsku proceduru. Neke od tih zakona je vladajuća većina odbila da stavi na dnevni red, iako se radi o zakonima koji bi, da su usvojeni, mogli da prekinu štrajk advokata koji već više od mesec i po dana blokira pravosuđe u Srbiji.
Ono što nas zanima je zašto tih zakona nema na sajtu Skupštine? Da li to znači da su naši zakoni zakoni drugog reda pa ne mogu da se nađu na sajtu Skupštine, s obzirom da se zakoni koji dolaze iz Vlade istog dana kako uđu u proceduru objave na sajtu Skupštine?
Drugo pitanje se odnosi na činjenicu da se ponovo ne poštuje Poslovnik i činjenicu da poslanici na postavljena pitanja ne dobijaju odgovore od nadležnih organa kojima je pitanje postavljeno.
Naime, postavio sam pre više od 15 dana pitanje šta se dešava u fabrici „Fijat automobili Srbija“ i kakva je budućnost te fabrike i šta Vlada namerava da uradi po tom pitanju? Odgovor do dana današnjeg nisam dobio.
Ono što sam dobio bilo je tog dana da mi je jedan kolega poslanik, postavljajući poslaničko pitanje, pokušao da odgovori, pa je to učinio prilično nemušto, govoreći da je ovo sada kapitalizam, da mi živimo u kapitalizmu i da država Srbija ne može da se meša u rad privatne firme.
Ono što on očigledno nije znao ili nije hteo da kaže to je da je fabrika „Fijat automobili Srbija“ firma u kojoj država Srbija ima 33,33% vlasništva i u tom smislu država Srbija i te kako ima pravo i treba da se zabrine šta se dešava u „Fijatu“.
U rebalansu budžeta koji smo dobili juče popodne, a o kojem ćemo raspravljati sutra ujutru, može da se vidi da je najveći izvoznik za prvih osam meseci u Republici Srbiji upravo fabrika „Fijat automobili Srbija“ sa 947 miliona evra izvoza. Prvi sledeći izvoznik je, 255 miliona evra, NIS. Znači, ubedljivo najveći izvoznik.
Država Srbija je u toj fabrici 5. septembra imenovala dva nova člana u Nadzornom odboru, na koje ima pravo na osnovu 33,33% vlasništva, izvesnog Danila Cicmila, 28 godina, kao predsednika Nadzornog odbora i Nedu Galić, 29 godina.
Na sajtu APR možete da vidite i druge članove Nadzornog odbora. Jedan od njih je gospodin Alfredo Altavila, potpredsednik „Fijat grupe“. Zamislite gospodina Altavilu koji dolazi na sastanak koji gospodin Cicmil sa 28 godina saziva. Kakav dnevni red on predlaže i o čemu oni tamo raspravljaju, kako da se u fabrici krene sa proizvodnjom novog modela, jer je očigledno da je ovaj model koji se trenutno proizvodi završio svoj vek?
Da li će nešto država Srbija po tom pitanju uraditi ili ćemo čekati da se fabrika zatvori, pa će je država Srbija preuzeti i otkupiti za dinar, evro ili već ne znam zašto?
To pitanje sam postavio. Odgovor nisam dobio. Postavio sam pitanje premijeru Vlade i ministru privrede.
Predsedavajući, pošto predsednica trenutno nije tu, molim vas da se potrudite da, u skladu sa Poslovnikom, dobijem odgovor na postavljeno pitanje.
Poslednje pitanje koje bih danas hteo da postavim je šta će država Srbija uraditi povodom odluke Međunarodnog olimpijskog komiteta od juče da se Kosovo primi u punopravno članstvo te sportske organizacije i da li ta odluka proizilazi iz Briselskog sporazuma, potpisanog pre godinu i po dana, gde se Srbija obavezala da neće uslovljavati i sprečavati prijem Kosova u međunarodne institucije? Hvala.

Na ovaj amandman smo imali nekoliko intervencija kao poslanička grupa i krenuću od prvog.
Naša ideja je bila da pojasnimo nekoliko stavova u ovom članu, pa smo tako stavili u nastavku stava 1. koji kaže da komisija ima pet članova od kojih je jedan i predsednik, stavili smo – i koga imenuje direktor Agencije, da ne bi bilo nejasno ko imenuje predsednika. Ovako stoji da postoji pet članova od kojih je jedan predsednik, nigde ne stoji kako se on određuje, da li oni sami između sebe ili ih direktor Agencije koji imenuje određuje, mi smo stavili ovo kao jedno pojašnjenje.
Zatim smo u uslovima koje treba da ispunjavaju budući članovi komisije dodali još nekoliko stvari, da pored onog što je predloženo u tački 1. da član mora da ima visoko obrazovanje, predvideli smo - i najmanje sedam godina radnog iskustva u struci.
Zatim, u tački 2. kaže - da je stručnjak u nekoj od privrednih oblasti, a mi smo dodali – oblasti privatizacije, oblasti pravnog položaja i poslovanja privrednih lica, oblasti stečaja, oblasti pravnog položaja i poslovanja zadruga i dodali smo tačku 5. da član komisije nije vlasnik akcija udela ili imovine strateškog investitora. Pošto tačka 4. govori o tome da budući član komisije ne sme da bude akcionar, vlasnik, udeo ili kupac subjekta privatizacije, smatrali smo da ne sme da bude ni strateškog investitora, ni da ima nikakve veze sa strateškim investitorim.
Potpuno je neverovatno obrazloženje za odbijanje ovog amandmana.
Znači, naveli smo nekoliko promena a Vlada je odgovorila – amandman se ne prihvata jer nije predviđen „kriterijum stručnosti“, koji se zahteva od člana komisije, što bi potencijalno moglo dovesti do proizvoljnog tumačenja navedenog uslovom. Znači, kriterijum stručnosti postoji u Predlogu zakona Vlade.Tačka 2. kaže – da je stručnjak u nekoj od privrednih oblasti. Samo smo želeli da suzimo i da preciziramo da ta stručnost treba da bude u oblasti privatizacije, pravnog položaja poslovanja privrednih društava, stečaja, položaj poslovanja zadruge.
Znači naš amandman upravo preciznije definiše termin stručnosti, a Vlada kaže nije predviđen termin stručnosti. Ovo je sramota sa ovakvim obrazloženjem da se odbijaju amandmani.
Molim vas ministre da pre nego što dođete ovde i pre nego što se ovakvi amandmani sa ovakvim obrazloženjem usvoje na Vladi, da ih neko pročita, jer ne znam kako vi možete da branite sada ovo obrazloženje. Hvala.

Hvala, poštovana predsednice.
Gospodine ministre, i ovaj amandman je odbijen sa potpuno neverovatnim obrazloženjem. Da bi bilo jasno, mi smo ovim amandmanom predvideli da se Komisija za kontrolu izvršenja obaveze kupca odnosno strateškog investitora iz zaključenih ugovora u postupku privatizacije, da se ta Komisija u skladu sa članom 15a. imenuje na predlog direktora Agencije, pošto je u Predlogu zakona predviđeno da to radi ministar za poslove privrede.
Vlada odbija ovaj naš amandman sa sledećim obrazloženjem: „Amandman se ne prihvata s obzirom da se radi o Komisiji koja zahteva učešće predstavnika različitih ministarstava – što mi uopšte nismo dovodili u pitanje ovim amandmanom – a zbog kompleksnosti pitanja koja su predmet odlučivanja i potrebe za stručnim izjašnjavanjem od strane navedenih lica u čijoj su nadležnosti pitanja koja su od značaja za odlučivanje o daljim postupanjima u vezi sa izvršenjem ugovora“. Nešto ne valja sa ovom rečenicom, fali poenta. Zašto je naš predlog odbijen? Šta u našem predlogu nije dobro?
Naš predlog je u skladu, čini nam se, sa članom 5. ovog zakona, koji definiše obaveze Agencije. Između ostalog, član 5, kaže – menja se član 10, koji glasi: „Ispunjenje obaveza, to su poslovi kontrole postupka privatizacije, Agencija proverava ispunjenje obaveze kupca iz ugovora o prodaji kapitala ili imovine, ispunjenje obaveze strateškog investitora iz ugovora o strateškom partnerstvu, usklađenost programa“ itd. Znači, upravo je Agencija nadležna za posao kontrole i mi smatramo da je direktor Agencije taj koji treba da imenuje Komisiju. Odjednom se ovde pojavljuje ministar. Nema obrazloženja o odbijanju, zašto je to baš ministar a ne direktor Agencije, nego ova nesuvisla rečenica koju ne možete da uhvatite ni za glavu ni za rep.
Molio bih nekakav odgovor koji će da obrazloži ovo obrazloženje, jer je ono potpuno neshvatljivo. Hvala.

Da, po amandmanu. Obrazloženje za odbijanje amandmana koje je dao ministar sad zvuči…

U redu je.
Ovo je prihvatljivo. Možemo da se slažemo ili ne, ali je suvislo i pokazuje da se radi o dve različite koncepcije. Što se tiče sugestije za ovaj prethodni amandman, na prethodni član, Vlada je predvidela stručnost kao kriterijum, mi smo je samo malo definisali, tako da mi nemamo problem sa tim, ali bojim se da sad poslovnički, s obzirom da nije prihvaćen naš amandman, ne znam kako možemo dalje da intervenišemo. Hvala.

Naš amandman, naše poslaničke grupe, na ovaj drugi deo člana 15b. je bio prvo da se definiše ko imenuje predsednika komisije? S obzirom, da smo mi smatrali da celu komisiju treba da imenuje direktor Agencije, mi smo predvideli da i predsednika komisije imenuje direktor agencije, a onda smo u nastavku, u stavu 4, da kažem definisali da, kako je ovde stajalo, da su tri predstavnika iz ministarstava, pa su nabrojana tri ministarstva. Mi smo samo predvideli po jednog predstavnika svakog ministarstva koja su ovde pobrojana. Da ne bude tri iz tri ministarstva, pa da onda sva tri budu iz finansija, a da nema nikog iz privrede, odnosno iz ministarstva za poslove rada, zapošljavanja i socijalnih pitanja.
Razumem, s obzirom da ministar nije prihvatio naš prethodni predlog da direktor Agencije imenuje ovu komisiju, onda ovo obrazloženje kud i kamo ima smisla, kojim je odbijen ovaj amandman, jer on na kraju kaže – nije jasno zašto bi direktor Agencije predlagao komisiju, to je bilo vezano za prethodni amandman.
Mi i dalje mislimo da je bolje da ovu komisiju imenuje direktor, a da ostane ovako kako je predloženo zakonom, da od pet članova dva su iz reda zaposlenih iz Agencije, a tri predstavnika ministarstva. Sad mi je makar jasno zašto se amandman ne prihvata. Hvala vam.

Molim vas predsedavajuća, vi ste menjali mesto kada je prethodni govornik rekao da su ovu zemlju vodili kriminalci do 2012. godine. To je uvreda, povreda člana 107. dostojanstvo parlamenta. Molim vas da se takvim rečima ovde ne govori, jer mi ne možemo da oćutimo to. Počećemo da odgovaramo na isti način ako vi ne sankcionišete poslanike koji ovako krše Poslovnik. Ko je kriminalca koji je vodio Srbiju do 2012. godine? Na kom sudu je dokazano da je bilo ko kriminalac koji je vodio Srbiju do 2012. godine.
Molim vas, da se mi ne javljamo više po Poslovniku i reklamiramo ovakve povrede Poslovnika, i da vi odreagujete na ovakve uvrede koje se iznose konstantno od jednog istog poslanika.

Slažem se da ovaj amandman ne treba prihvatiti. Drago mi je da je predlagač takođe na tom stavu, mada mi nije bio jasan aplauz koji je kolega Rističević dobio od većine poslanika kada je obrazlagao ovaj amandman. Sada se plašim da ovaj amandman na kraju od onih koji su aplaudirali ne bude i usvojen. Ukoliko bude usvojen, ovaj zakon praktično gubi smisao.
Mi u našem Krivičnom zakoniku već imamo članove koji se bave terorizmom i propisivanjem kazni za krivična dela udruživanja radi terorizma, vršenje terorizma, zastrašivanje, da bi se ostvarila namera terorizmom. Ukoliko bi se ovaj amandman prihvatio i zakon suzio samo na one koji učestvuju u terorističkim organizacijama, on onda nije ni potreban. Samo želim da kažem da će naša poslanička grupa glasati protiv ovog amandmana, a da se nadam da će to i svi predlagači koji su potpisali ovaj zakon, ispred kojih je kolega Omerović sada odbio ovaj amandman, i pored onog malopređašnjeg aplauza, u danu za glasanje odbiti ovaj amandman i da on neće postati deo zakona, jer onda zakon gubi smisao. Hvala.

Hvala poštovani predsedavajući.
Kolege poslanici, malo je čudna ova rasprava danas, čudno je što jedan ovakav zakon predlaže grupa poslanika, poslanika koji podržavaju Vladu. Nekako mi je bilo logično da neko iz Vlade, odnosno Vlada uputi ovakav predlog zakona, da ovde danas bude premijer, ministar pravde ili ministar unutrašnjih poslova, spoljnih poslova, s obzirom na sve efekte koje usvajanje ovakvog zakona ima po pravni sistem Srbije i međunarodni položaj Srbije.
Na početku želim da kažem da našoj poslaničkoj grupi nije bilo ponuđeno da se pridruži ovoj inicijativi. Ne vidim zašto se strančarilo i zašto nije moglo da se izađe iz tih okvira pozicije i opozicije i makar da se ponudi strankama koje ne podržavaju ovu Vladu da eventualno podrže ovaj zakon. Mislim da će to za mene ostati jedna enigma. Ne znam da li će kolega Omerović, koji je ovlašćen da predstavi ovaj zakon, imati neko objašnjenje za to.
Činjenica da raspravljamo bez prisustva ikoga iz Vlade je veoma neobična. Čuli smo, i to jeste istina, da je usvojenom Rezolucijom Saveta bezbednosti 2178 država Srbija preuzela obavezu da u svoje zakonodavstvo uključi i kažnjava krivična dela koja se odnose, kako kaže Rezolucija, dela koja predstavljaju pretnju stranih terorističkih boraca, uključujući sprečavanje radikalizacije sa terorizmom i regrutovanja stranih terorističkih boraca, uključujući i decu, sprečavanje stranih terorističkih boraca da prelaze svoje granice, ometa i sprečava finansijsku podršku stranim terorističkim borcima i razvoj i sprovođenje njihovih namera. Uglavnom, dosta se govori o toj rezoluciji, o terorizmu i terorističkim borcima.
Naša država u svom Krivičnom zakonu već ima članove koji sankcionišu učestvovanje u terorističkim delima. Koliko juče mogli smo da pročitamo vest da je tužilaštvo posle više od šest meseci kako je pritvorilo tri osobe, podiglo i
optužnice za krivično delo udruživanja radi vršenja krivičnog dela terorizma iz člana 391. Krivičnog zakona, vrbovanje i obučavanje za vršenje terorističkih dela iz člana 391b stav 1. Krivičnog zakona i finansiranje terorizma iz člana 393. Krivičnog zakona.
Znači, postoji zakonski okvir za rad državnih organa. Državni organi su nešto radili. Rezultat tog posla videli smo i u ovoj optužnici Tužilaštva za organizovani kriminal. Postavlja se pitanje šta će donošenje jednog ovakvog zakona imati u praksi, kakve će posledice imati u praksi i kakvu poruku treba da pošalje?
Poruka da Srbija učestvuje u međunarodnoj borbi protiv terorizma postoji dugi niz godina unazad. Sve vlade u poslednjih 15 godina su upućivale takve poruke, učestvovale, manje ili više, u međunarodnim akcijama u borbi protiv terorizma, pre svega posle 2001. godine, kada je prvi put usvojena Rezolucija 1373 Saveta bezbednosti koja govori o međunarodnoj borbi protiv terorizma. Tada su i ova krivična dela ušla u naš krivični zakon.
Ove izmene govore o učestvovanju u ratu ili oružanom sukobu u stranoj državi. Nigde se ne govori o teroristima. Govori se o državljanima Republike Srbije koji učestvuju u ratu, kao pripadnici vojnih ili paravojnih formacija u sukobu i govore o tome da treba da se kažnjavaju osobe, bez obzira da li su državljani Srbije ili ne, koji vrše vrbovanje ili podsticanje drugih lica da napuste Republiku Srbiju i odu u neki rat.
Moram da postavim pitanje – kako će se sprovoditi ovaj zakon, kako će se dokazivati da je neko učestvovao u ratu ili oružanom sukobu u stranoj državi, kao pripadnik vojnih ili paravojnih formacija, kako će se pribavljati dokazi u takvoj istrazi i kako će se na kraju ovo sankcionisati?
U tom smislu mislim da je mnogo važniji član 386b. koji je Predlog ovog zakona a koji govori o tome da treba da se kažnjavaju oni koji deluju u Srbiji i vrbuju lica ili podstiču druga lica na izvršenje krivičnog dela učestvovanje u ratu i prikupljaju i materijalna sredstva ili vrše obuku. Toga danas, nažalost, u Srbiji ima, ali mislim da je država Srbija i do današnjeg dana imala zakonski osnov da postupa i da se sa ovim bori. Da li je bilo dovoljno političke volje, to je drugo pitanje. Da li je bilo dovoljno znanja, to je takođe pitanje. I da je danas tu neko iz Vlade, možda bi mogli na ta pitanja da dobijemo odgovor. Ovako smo uskraćeni za odgovor.
Čuli smo obrazloženje predloga ovih izmena i dopuna Zakona, kao dobru volju, iskaz dobre volje da Srbija napravi jedan korak više. Ali, postavlja se pitanje da li je do sada urađeno sve što je moglo i da li je jedino nedostatak ovog krivičnog dela sprečio državu Srbiju da uradi nešto više?
Država Srbija se nalazi u regionu koji, kako se posmatra sa strane, iz međunarodne zajednice, je vrlo pogodno tle danas za regrutovanje mladih ljudi za učešće u radikalnom islamizmu i postavlja se pitanje da li je samo donošenje ovakvih izmena Krivičnog zakona nešto što će to sprečiti u budućnosti i smanjiti? Mislim da je potrebna mnogo šira akcija celog društva i da samo pretnje zatvorom od šest meseci do pet godina jednostavno nisu dovoljne da odvrate neku mladu osobu koja danas reši da ode i učestvuje u jednom ratu. Sama činjenica da neko donese takvu odluku pokazuje da strah od zatvora nije nešto što može da zaustavi tu osobu od te namere.
Takođe, zato što nema nikoga iz Vlade, ne možemo da čujemo šta država Srbija radi na međunarodnoj saradnji, na regionalnoj saradnji, subregionalnoj saradnji, koja je izuzetno važna, kako bi se sprečilo pre svega vrbovanje ljudi koji odlaze na područje, sada se ovde postavlja pitanje definicije, da li se vode ratovi ili se sprovode terorističke akcije?
Zato i samo usvajanje ovog zakona bez jasne podrške i jasnog plana Vlade i izvršne vlasti ne znači mnogo. Zato nam je neobično što predlagač ovog zakona nije Vlada i što nije neko iz Vlade ovde. Ako mi usvojimo ovaj zakon a nema jasnog plana kako će Vlada u narednim danima i nedeljama postupati i koje će sve mere sprovoditi, samo usvajanje ovih izmena i dopuna zakona neće imati nikakav efekat.
Iz Srbije ne odlaze samo na ovo ratište zbog kojeg je i doneta ova rezolucija u Savetu bezbednosti. Državljani Srbije odlaze i na neka druga ratišta, nekad iz ideoloških razloga, nekad iz materijalnih razloga. Činjenica je da danas u svetu postoje velike multinacionalne kompanije za pružanje bezbednosti, kako se to kaže, praktično privatne vojske koje unajmljuju pre svega ljude sa iskustvom. Jedna od najpoznatijih i verovatno najvećih u svetu bila je „Blek voter“, sada „Akademi“ kompanija, koja ima desetine hiljada angažovanih ljudi u raznim državama na svetu. Pitanje je da li ćemo njihovo angažovanje, koje je legalno u smislu da su to kompanije koje posluju po zakonima, imaju neke ugovore kojima obezbeđuju prisustvo tih ljudi u određenim zemljama, ali oni se fakat nalaze na područjima koji mogu da se definišu kao rat ili oružani sukob, kakva će biti njihova sudbina i kako će zakonodavstvo Srbije gledati na njihovo angažovanje u ovom slučaju? Da li će oni potpasti pod udar ovog člana zakona kada ga usvojimo ili ne?
Želim da verujem da je doba vođenja nekih ideoloških ratova iza nas i da će ratova u budućnosti u svetu biti sve manje i manje. Nažalost, neki pokazatelji pokazuju da svet izgleda ide u suprotnom pravcu. Danas širom sveta postoji 64 ratna sukoba i pitanje je da li će se taj broj u budućnosti smanjivati ili povećavati.
Pitanje je na koji način će ljudi ovde možda odlaziti u neke zemlje u kojima postoji oružani sukob da učestvuju možda ne u nekim paravojnim, ne u nekim, ne znam kakvim jedinicama, nego tim međunarodnim velikim kompanijama, legalno odlaziti u neke zemlje zbog ekonomske krize koja postoji u Srbiji i nemogućnosti da ovde omoguće pristojnu egzistenciju sebi i svojoj porodici, da li će oni potpasti pod udar ovog zakona?
Zato kažem, teško je danas govoriti i sagledati sve aspekte ovog zakona jer nemamo nikog iz Vlade. Žao nam je što nismo bili konsultovani kada je zakon predlagan da se i mi priključimo jednoj ovakvoj inicijativi. Mislim da bi u tom slučaju možda i poruka Vladi bila kud i kamo jača da dosledno i sa punom snagom sprovodi ovaj zakon. Ostaće da se vidi, kada se zakon usvoji, kakve će efekte imati i da li će uspeti da smanji odlazak građana Republike Srbije van naše teritorije u neke ratne sukobe.
Interesantno bi bilo i pitanje je kako bi izgledale devedesete godine da je jedan ovakav zakon tada bio deo pravnog sistema Republike Srbije ili SRJ, kako se tada zvala? Da li bi bili svedoci svih onih ratova koji su se dešavali i ostavili neizbrisiv trag svima nama koji smo preživeli to vreme? Želim da verujem da se to nikad neće ponoviti. Da li će jedan ovakav zakon to sprečiti, ne znam, ali, eto, ostaje mi da se nadam, jer jedino mir i regionalna i međunarodna saradnja je model za koji verujem da može da dovede do prosperiteta i boljeg života svih građana.
Mi ćemo podržati usvajanje ovog zakona iako nam nije bilo ponuđeno da ga podržimo kao predlagač, ali pratićemo na koji način će se Vlada odnositi prema izmenama i da li će pored izmena ovog zakona o Vladi imati i neke druge aktivnosti? Ponavljam, razlozi zbog kojih se dešava odlazak ljudi iz Srbije nisu u tome što nije postojao ovaj zakon, nisu u tome što nisu postojale kaznene odredbe, nego su neki drugi razlozi doveli do toga da mladi ljudi napuštaju Srbiju i učestvuju u ratu i oružanim sukobima i terorističkim sukobima van naše zemlje. Hvala.

Hvala, poštovana predsednice.
Na početku, da vam se zahvalim. Verujem da je vaša intervencija doprinela da dobijem odgovore na gotovo sva pitanja koja sam postavio u prethodnom periodu, sa zakašnjenjem, znači, ne u onih zakonom predviđenih 15 dana, odnosno Poslovnikom, nego nekada je trebalo dva, dva i po meseca.
Jedini odgovor koji nisam dobio je bio na pitanje koje je bilo upućeno predsedniku Vlade – kakvi su rezultati promene radnog vremena, što je bila prva mera Vlade sa početka maja ove godine? Evo već pet meseci je prošlo. Ponavljam pitanje predsedniku Vlade – koji su rezultati promene tog vremena? Da li je podignuta efikasnost rada državne uprave, kako je bilo najavljivano kada je ta mera uvedena?
Drugo pitanje je takođe pitanje za predsednika Vlade i za ministra privrede. Pitanje je šta se dešava u fabrici „Fijat automobili Srbija“ u Kragujevcu? Na početku septembra meseca izdato je jedno saopštenje kako fabrika „Fijat automobili Srbija“ neće raditi 11 radnih dana u toku septembra meseca i kako će radnici zbog toga primiti umanjene zarade.
Tada se sindikat obratio Vladi Republike Srbije kao vlasniku 33% kapitala sa pitanjem – šta će Vlada uraditi i kakva je budućnost fabrike u Kragujevcu?
Danas nemamo nikakvih vesti kakva je planirana proizvodnja u „Fijatu“ do kraja godine. Ono što nezvanično saznajemo, to je da će se praktično nastaviti sa radnom nedeljom od tri dana, kako je bilo tokom septembra meseca, da će do kraja godine biti jedva 30-ak radnih dana, da će radnici otići na odmor već sredinom decembra, a da se za sledeću godinu planira ukidanje jedne smene, samim tim otpuštanje radnika i umanjenje proizvodnje.
Fabrika „Fijat“ je najveći izvoznik u 2013. godini, 1,53 milijarde evra je izvezeno i bila je najveći kontributor rasta BDP u 2013. godini od 2,5%. Prognozirani pad bruto-nacionalnog dohotka u ovoj godini je između 0,5 i 1%, a naša bojazan je da ako „Fijat“ nastavi ovako da radi, odnosno da više ne radi nego što radi, da će taj pad biti još veći.
Moje pitanje je šta Vlada, šta predsednik Vlade i ministar privrede planiraju da urade po tom pitanju?
Ova Vlada za dve i po godine se pokazala apsolutno nesposobnom da dovede bilo koju ozbiljnu stranu investiciju i da pokrene privredni život Srbije, a sada smo svedoci da ova Vlada ne može da održi jednu veliku investiciju, investiciju od preko 1,2 milijarde evra, investiciju koja je dala najveći doprinos rastu privrede u 2013. i 2014. godini.
Da li ova nesposobna Vlada može makar da sačuva ono što su drugi uradili dobro za Srbiju ili će nastaviti sa praznim obećanjima, sa praznim pričama, samohvalisanjem, bez bilo kakvog rezultata i sa jedinom najavom reformi, reformi koje će umanjiti primanja penzionera i građana Srbije? To smo videli kada je usvojen Zakon o radu. To ćemo videti kada ovde dođe, ako ikada dođe, rebalans, jer rebalans čekamo od aprila meseca. U ekspozeu je najavljen rebalans. Nije ga bilo u junu zbog poplava, nije ga bilo u julu zato što smo izgubili ministra finansija. Nije ga bilo u septembru, ne znamo zašto. Da li će biti u oktobru – videćemo.
Još jednom postavljam pitanje – šta Vlada planira da uradi povodom fabrike „Fijat automobili Srbije“ u Kragujevcu?

Poštovana predsednice, poštovani potpredsedniče Vlade, drago mi je da ste danas vi tu. Žao mi je što niste bili kada smo vodili načelnu raspravu jer ovo jeste jedan zakon koji originalno dolazi iz vašeg ministarstva i vaše ministarstvo će biti nadležno za sprovođenje ovog zakona u budućnosti, mada nekako po inerciji kada se govori o trgovini vojne opreme i naoružanja svi gledaju u ministra odbrane ili policije iako oni nisu direktno zaduženi za sprovođenje ovog zakona, tako da je dobro da ste vi danas tu.
Naš amandman na član 3. je bila želja da se u definicije, član 3. definiše pojmove, ubaci ono što se nalazi u članu 20, a to je nekomercijalni uvoz vojne opreme i naoružanja i naša želja je bila da se dodaju reči i da se u tački 13, koja se odnosi na uvoz i izvoz naoružanja i vojne opreme u nekomercijalne svrhe i za svoje potrebe od strane fizičkog lica, vlasnika po osnovu nasleđa, poklona ili kupovine ili ukoliko su ispunjeni uslovi za nabavljanje, držanje i nošenje oružja i municije utvrđeni propisima RS o oružju i municiji.
Vlada nije prihvatila naš amandman zato što kaže da ovaj zakon tretira samo komercijalni uvoz i izvoz koji obavljaju pravna lica i preduzetnici i da nije predmet ovog zakona uvoz koji vrše fizička lica, izuzetno kada se na osnovu odgovarajuće javne isprave nadležnog organa vrši u posebnim slučajevima i da zato ova definicija ne treba da se nađe u opštim pojmovima. Naše mišljenje je da treba jer ovaj zakon govori o izdavanju, član 1. govori da se ovim zakonom uređuju način i uslovi pod kojima se vrši uvoz i izvoz naoružanja i vojne opreme, propisuju postupci izdavanja dozvola ili ovlašćenja nadležnih organa u sprovođenju ovog zakona. Nigde ne govori i ne definiše da je samo reč o komercijalnom uvozu ili izvozu i da jedino isključivo se bavi pravni licima i preduzetnicima, a ne fizičkim licima, tako da smatramo da je obrazloženje neadekvatno i da je bilo bolje da se prihvatilo naše rešenje, da se ovde ubacila ova definicija i da se nešto od toga što se spominje u članu 20. ovog zakona stav 2, koji smo u skladu sa ovim amandmanom predvideli da se briše, da je prihvaćeno. Mislimo da bi zakon bio kvalitetniji u tom slučaju.

Hvala.
Član 9. definiše obavezu Ministarstva da obaveštava nadležna ministarstva za spoljne poslove, pitanja odbrane i za unutrašnje poslove mesečno o licima upisanim i brisanim iz registra. kao i odbijenim zahtevima za upis.
Naša intervencija u članu 9. je da se doda novi stav koji glasi da Ministarstvo tromesečno dostavlja izveštaj kojim obaveštava nadležni odbor Narodne skupštine o licima upisanim i brisanim iz registra, kao i o odbijenim zahtevima za upis.
Naša želja je bila da Odbor za odbranu i unutrašnje poslove po članu 49. Poslovnika, između ostalog, razmatra i pitanja međunarodne saradnje u oblasti odrbane i vojne saradnje, prometu i prevozu oružja i municije, proizvodnju, promet i prevoz naoružanja i vojne opreme.
Obrazloženje Vlade za neprihvatanje ovog amandmana govori o tome da se informacije o tome nalaze na sajtu Ministarstva trgovine, turizma i telekomunikacija i da su dostupne svim zainteresovanim licima. Međutim, Odbor Narodne skupštine ne može da raspravlja o nečemu što se nalazi na sajtu ministarstva, mi treba da dobijemo neki izveštaj, da uđe u proceduru i onda se o tome Odbor izjasni. Mislimo da je ovaj amandman trebalo prihvatiti, jer bi obavezao Ministarstvo da jednom u tri meseca sastavlja izveštaj o licima koja su upisana ili izbrisana iz registra, a pre svega i najvažnije, o pravnim licima kojima je odbijen zahtev za upis. Ne postoji ni jedno mesto, ni jedan registar javni gde se može videti ko je odbijen da bude upisan u registar.
Smatramo da je vrlo važno da se ovaj amandman prihvati kako bi Narodna skupština dobijala taj izveštaj, pored nadležnih ministarstava, i kako bi, ukoliko postoji neka sumnja da nekom iz razloga koji nisu objektivne prirode nije bilo dozvoljeno da se upiše u registar, da o tome može da se razgovara u nadležnom odboru Skupštine Srbije. Zato mislimo da je vrlo važno prihvatanje ovog amandmana.
Sama Vlada u razlozima za odbijanje amandmana govori da postoji taj registar kao javni dokument, ali ne postoji nigde da možemo da vidimo ko je odbijen, tako da, mislimo da je Skupština mesto, pored nadležnih ministarstava, gde treba da se dostavi izveštaj ko je odbijen, a onda da se raspravlja o tome i zašto je neko odbijen i da li je to bilo urađeno iz objektivnih razloga. Hvala.

Smatram da je prekršen član 106. Poslovnika Narodne skupštine. Prvi stav kaže da govornik može da govori samo o tački dnevnog reda o kojoj se vodi pretres.
Mi raspravljamo o amandmanu na član 17. Zakona o trgovini i prometu naoružanja i vojne opreme. U prethodnih devet i po minuta slušali smo kolegu koji ni jednu jedinu reč o temi ovog zakona, a pogotovo ne o amandmanu o kome raspravljamo, nismo mogli da čujemo.
Jedino što je možda približno tome je broj sekretarica u „Krušiku“, o 27, ali bi to valjalo proveriti, jer to nije prvi put da se ovde iznose neke činjenice i brojevi koji nisu istiniti, pa smo tako čuli da je ova Vlada ustanovila broj zaposlenih. Koliko znam, taj broj još uvek nije ustanovljen, jer ne može da se ustanovi jer se iz dana u dan novi ljudi zapošljavaju.
Ako postoji neko ko je zapošljavao i čija je odgovornost za zapošljavanje u prethodnim godinama i deo da se prihvata ta odgovornost, jedino što može sigurno da se pohvali stranka iz koje dolazi prethodni govornik je činjenica da je u najkraćem roku zaposlila najviše ljudi u državnoj administraciji.
Molim vas, gospodine predsedavajući, da kada krenu te tirade, samoreklamiranje, da reagujete, da vratite poslanike na temu dnevnog reda. Tema dnevnog reda je amandman na član 17, a ne da slušamo devet i po minuta nešto što nije tačka dnevnog reda i rasprava u ovom trenutku. Hvala vam.

Ovaj amandman je povezan, već sam govorio nešto o tome, sa amandmanom na član 3, tako da jedan deo koji se nalazi ovde u stavu 2. mi smo hteli da ga prebacimo u član 3. Ukoliko se ne prihvati taj amandman, onda ni ovaj amandman ne može da se prihvati. Hvala.