Dame i gospodo narodni poslanici, jutros smo ovde slušali raspravu narodnih poslanika po Poslovniku. To je apsolutno pravo narodnih poslanika i svaki put se iznenadim kad čujem predsedavajućeg da pokuša da interveniše, da spreči narodne poslanike da govore po Poslovniku.
Čulo se tu svega i svačega, od toga da li je Mišković kriminalac ili nije, da li je Đelić trebalo da otvori Miškovićev tržni centar ili ne, po čijem nalogu je Čeda sarađivao i da li je sarađivao sa ''zemunskim klanom'', šta je rekla Verica Barać, da li je Mišković monopolista ili ne. Mnogo je pitanja i nismo želeli i ne želimo na taj način da se upuštamo u ovu raspravu, ali, svakako, očekujemo od nadležnih organa da ovo do kraja istraže, da zaista znamo o čemu se radi.
Zašto ovo pominjem? Zato što je ovde izrečena, to, pre svega, zbog javnosti Srbije želim da naglasim, jedna neistina, a to je da je general Krstić u Hagu osuđen za genocid. To nije tačno. Niko, nijedan Srbin nije osuđen u Haškom tribunalu za genocid. Činjenica da je general Krstić osuđen za pomaganje u genocidu, a niko nije osuđen za genocid, samo govori o tome kakve su namere Haškog tribunala i kako je to, kako bi rekla koleginica, šizoidan Haški tribunal.
Drugo pitanje, koje niko ovde nije postavio, a meni je interesantno, jeste odakle gospodinu Miroslavu Miškoviću onih pet miliona maraka koje je, kako reče, dao Čedi Jovanoviću kada je učestvovao u njegovoj otmici. To je pitanje koje bi bilo interesantno, odnosno odgovor na to pitanje.
Sada o amandmanu. Na član 114. Predloga zakona podnela sam amandman.
Pre nego što krenem na obrazlaganje amandmana, moram da podsetim, pre svega, radi javnosti i činjenice koliko je ozbiljna, odnosno neozbiljna skupštinska većina u ovom parlamentu, da imamo mišljenje Vlade Republike Srbije o tome koje amandmane narodnih poslanika treba prihvatiti a koje ne, i to mišljenje smo dobili 14. novembra ove godine. Dan kasnije, 15. novembra, nadležni Odbor za pravosuđe i upravu, naravno, odlukom skupštinske većine, takođe je doneo odluku o tome koje amandmane Skupština i Vlada treba da prihvate, a koje ne.
Ono što je za mene vrlo simptomatično, jeste da su ova dva izveštaja potpuno identična, da se ne razlikuju ni u jednom jedinom amandmanu. Neverovatno je da narodni poslanici razmišljaju potpuno isto kao Vlada. I, da je bilo mudrosti u tom odboru, bar što se tiče skupštinske većine, mogli ste bar još jedan amandman, mimo ovih koje je predložila Vlada, da predložite da se usvoji, ili, bar, za jedan od onih koje je predložila Vlada da kažete da ne treba da se usvoji.
Ova dva izveštaja samo govore o tome, o čemu srpski radikali govore odavno, da je skupštinska većina, i to traje od 2000. godine, u službi Vlade Republike Srbije. Nikako, dame i gospodo, da naučite da je situacija obrnuta, da narodni poslanici, da Skupština bira Vladu, da je Skupština ta koja može da opozove Vladu, da je Skupština ta koja treba da ukori svog ministra, pa makar bio i ministar koga podržava skupštinska većina.
Vi, ovako, providno pokazujete da skupštinski organi samo formalno rade, samo da bi podržali ono što smo dobili od Vlade Republike Srbije, a onda nam pričate kako skupštinski rad treba da se prenese na odbore i kako je potpuno nebitno zašto u Vladi sedi 20 ili 30 narodnih poslanika, jer po Poslovniku, koji ste vi iz DOS-a usvojili, u skupštinskoj sali može da bude samo neko ko predsedava i jedan narodni poslanik koji želi da govori o tački dnevnog reda ili po Poslovniku, svejedno, u svakom slučaju da govori kao narodni poslanik.
Kada ste takav Poslovnik donosili, onda ste to pravdali činjenicom da će sedište rada Skupštine da se prebaci na skupštinske odbore.
Ako je to ono što je pokazao ovaj Odbor za pravosuđe i upravu, onda, hvala lepo, takav rad odbora nam zaista ne treba i mi nećemo da učestvujemo u tako neozbiljnom i neodgovornom radu.
Član 114. Predloga zakona, u stavu 2, kaže - pravo na naknadu, to su prelazne i završne odredbe, pravo na naknadu plate iz stava 1. ovog člana može se izuzetno produžiti još šest meseci ukoliko u tom vremenu sudija kome je prestala funkcija stiče pravo na starosnu penziju.
Amandman koji sam, u ime Poslaničke grupe SRS-a, podnela glasi: "Pravo na naknadu plate prestaje pre proteka roka od šest meseci ako sudija kome je prestala funkcija zasnuje radni odnos ili stekne pravo na penziju, a može biti produženo za još šest meseci ako u tih šest meseci stiče pravo na penziju".
Ovaj amandman je, apsolutno, usklađen sa svim propisima i to što je sadržano u amandmanu važi za sve funkcionere u državi Srbiji. Nema razloga da se ne odnosi i na sudije Ustavnog suda.
Imam vrlo interesantno obrazloženje Vlade zbog čega ovaj moj amandman nije prihvaćen. Rečeno je – iz razloga koji je naveden kod amandmana narodnog poslanika Paje Momčilova na član 21.
Sada vas molim da pažljivo saslušate obrazloženje Vlade, pa ako neko bude razumeo, biću mu zahvalna da mi objasni šta je Vlada htela da kaže.
Kaže se: "Vlada ne prihvata amandman iz razloga je mišljenja da je rešenje navedeno u članu 21. Predloga zakona preciznije".
Gospodine Petroviću, juče ili prekjuče kada sam vam stavila neku primedbu, rekli ste da ono iza čega vi stojite i što dolazi iz Vlade Republike Srbije prolazi i lekturu.
Da li je ovaj tekst bio kod lektora? Zaista ne razumem šta znači da se amamdman ne prihvata ''iz razloga je mišljenja''. Da nagađam, ne bih, jer hoću da komentarišem ono što je napisala Vlada Republike Srbije.
Zašto mislim da je vrlo bitno da ovaj amandman usvoji, pored ovog što je navedeno u obrazloženju amandmana i onog što sam već rekla – da se odnosi na sve funkcionere i da je to jedino zakonito rešenje?
Znate, može se desiti situacija u praksi, u životu, da sudiji pre vremena istekne vreme, sada se ovde govori o sudijama u prvom stavu, bitno je da i to pročitam, pa sam zato naglasila da su prelazne i završne odredbe u pitanju. Sudija Ustavnog suda izabran u skladu sa Ustavom Republike Srbije kome prestaje funkcija, ima pravo na naknadu plate u trajanju šest meseci, u visini plate sudije Ustavnog suda.
Dakle, ove sudije kojima je prestala funkcija, ili će prestati funkcija, mogu u tom roku od šest meseci, odnosno u kraćem roku, da zasnuju radni odnos i onda ne mogu da primaju platu.
Mogu da odu u penziju, ali ne samo starosnu, gospodine ministre, nego i u invalidsku i u penziju po radnom stažu, i opet to može biti u roku kraćem od šest meseci i ne mogu da primaju i platu i penziju.
Ne znam koji od ovih uslova bi mogao da se primeni na Slobodana Vučetića, koji, kako ovde čujemo, a i vi ste, gospodine Petroviću, rekli da ste dali da se taj slučaj ispita i istraži, prima platu predsednika Ustavnog suda negde od decembra prošle godine.
Čak i da sabiramo, ne da skraćujemo taj rok od šest meseci, već i da saberemo ovo što ste vi predvideli i što, inače, postoji kao mogućnost, ako je to uslov za penziju, da može još šest meseci funkcionerima da se produži primanje plate, dakle, ako to uzmemo u obzir, opet je prekoračio.
Danas je ovde neko pitao da li je to krivično delo. Naravno da jeste krivično delo.
Sada se postavlja pitanje svih tih odluka koje je potpisao Slobodan Vučetić, koliko mi možemo, kao građani Srbije, da se pouzdamo u odluke Ustavnog suda i koliko možemo da kažemo, to je odluka Ustavnog suda i to nas sve obavezuje, jer znamo da mora da nas obavezuje.
Zamislite, nas obavezuje odluka Ustavnog suda koju je potpisao Slobodan Vučetić, čovek koji je sebi dozvolio luksuz da više od godinu dana prima platu predsednika Ustavnog suda - u Srbiji koja nema Ustavnog suda!? To je neverovatno.
Onda, taj isti Slobodan Vučetić, a govorila sam to i pre neki dan, volim da ponovim da se čuje, taj gospodin Vučetić je pre neki dan, u jednim novinama, pisao kolumnu u kojoj je dozvolio sebi da tumači Poslovnik i tvrdio da narodni poslanici nemaju prava i mogućnosti da koriste čl. 225. i 226. Poslovnika Narodne skupštine i da je, po njemu, to zloupotreba Poslovnika, da je to opstrukcija rada Parlamenta itd.
Ustavnost ovog poslovnika po kome mi radimo bila je tema Ustavnog suda u vreme kada je gospodin Vučetić bio predsednik, pa me baš čudi kako ove dve odredbe nije proglasio neustavnim i nezakonitim ako misli da ne mogu da se primenjuju.
Osim toga, kao bivši sudija Ustavnog suda, sa sadašnjom platom sudije Ustavnog suda, trebalo bi i morao bi da zna da se svaki akt, čak i ako je nezakonit, a ove odredbe nisu nezakonite, ali svaki akt, čak i ako je nezakonit, primenjuje se do momenta dok ga Ustavni sud ne proglasi nezakonitim i neustavnim.
Zaista je iznenađujuće nepoznavanje prava od strane gospodina Slobodana Vučetića. Ne bi bio naš problem to što on ne zna pravo, nego je to vrlo zabrinjavajuća činjenica, upravo zbog toga što je, kao predsednik Ustavnog suda, žario i palio, što je on bio taj koji je određivao šta je u skladu sa Ustavom u Srbiji, šta nije, i šta je u skladu sa zakonom, a šta nije.
Sada pitam vas, kolege poslanici, pitam građane Srbije, a pitam, pre svega, nadležne pravosudne organe, da li će gospodin Slobodan Vučetić odgovarati zbog ko zna kolike nanete štete građanima Srbije zbog svojih odluka koje nisu bile u skladu sa Ustavom, u skladu sa zakonom, koje su bile proizvoljne, jer on jeste donosio takve odluke?
Sećate se mnogih odluka o kojima se raspravljalo i u ovom parlamentu, bez obzira na to što, naravno, kao pravnik, zna da odluka Ustavnog suda obavezuje i da ne može da se komentariše. U svakom slučaju, ovo bi bilo interesantno za jednu ozbiljnu pravničku raspravu, da li odluke koje je potpisivao Slobodan Vučetić mogu biti legitimne i legalne, ako on čini krivično delo već više od godinu dana, krade pare građanima Srbije.
Dragi građani Srbije, vi plaćate visoku platu Slobodanu Vučetiću koji je bio predsednik Ustavnog suda Republike Srbije, a više od godinu dana to nije; penzija mu je manja od plate, a da li prima i penziju, ne znamo.
Gospodin Dušan Petrović je obećao da će sve to da ispita i da će da obavesti javnost o tome. Pošto se plašim da gospodin Petrović to ne zaboravi, ovo mu postavljam kao poslaničko pitanje i tražim odgovor u pisanom obliku.