Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, nadam se da ćete me razumeti kada vam kažem da mi sada imamo jednu specifičnu pojavu u srpskom parlamentu, a ta pojava ima veze sa sadržinom vašeg Predloga zakona.
Naime, u engleskom parlamentu postoje neki poslanici, vi to dobro znate, koji se kolokvijalno nazivaju bičevi. Oni treba da disciplinuju poslanike vladajuće koalicije da budu u sali, da prisustvuju sednicama da se ne bi desilo eventualno da neki predlog zakona ne prođe zato što određeni broj poslanika nije prisutan na sednici.
Mi slične bičeve imamo ovde u Skupštini Srbije, ali oni ne rade onaj posao koji se radi u engleskom parlamentu. U engleskom parlamentu bičevi teraju narodne poslanike da dođu na sednicu skupštine, da budu prisutni u sali i da rade posao za koji ih je narod izabrao.
Mi imamo neku drugu vrstu bičeva, a to je da se od poslanika traži da ne govore o tački koja je na dnevnom redu zato što se bliži 18.00 časova i treba da se pređe na naredne tačke dnevnog reda. Nadam se da ste prepoznali u ovim mojim rečima jednog takvog biča iz DS, koji je, gle čuda, zamolio Tamaša Tota, Pavela Marčoka, dakle pripadnike nacionalnih manjina, da ne govore o Predlogu zakona o nacionalnim savetima, kako bi ova rasprava do 18.00 časova mogla da bude završena i kako bi moglo da se pređe na drugu tačku dnevnog reda. Vidite, gospodine ministre, kako smo mi sve demokratske institucije, pa tu i instituciju biča, potpuno preokrenuli praktično u njenu suprotnost.
Gospodine ministre, vi ćete se složiti sa mnom kada vam kažem da je slika Balkana i slika uopšte jugoistočne Evrope u nacionalnom, verskom, rasnom, kulturološkom, jezičkom smislu šarolika. Takva je Srbija, ali takve su u većoj ili manjoj meri i sve države s kojima se Republika Srbija danas graniči.
Pri takvom stanju stvari, osnovni princip koji mora da se poštuje jeste princip reciprociteta i tu neizbežno mora da se postavi pitanje, kada govorimo o položaju pripadnika nacionalnih manjina u Srbiji - kakav je položaj pripadnika srpskog naroda u državama koje se danas graniče sa Republikom Srbijom? Tu konkretno mislim pre svega na Hrvatsku, na Crnu Goru, Mađarsku, Rumuniju, Albaniju. Dakle, kakav je položaj srpskog naroda u tim zemljama?
Kakav je položaj srpskog naroda u Hrvatskoj, vi to verovatno dobro znate. Tokom devedesetih godina, Tuđmanov režim je izvršio genocid nad srpskim narodom u Republici Srpskoj Krajini i praktično u svim opštinama i gradovima koje nisu ulazile u sastav Republike Srpske Krajine, Srbi su iz tih opština i gradova u najvećoj meri proterani, tu mislim na Zagreb, na Karlovac, na Gospić, na Zadar, Sisak, Osijek itd.
Kada smo već kod Hrvatske, gospodine ministre, budući i vi i ja dolazimo iz Vojvodine, u nedelju mislim da je gotovo celokupna Vojvodina, ili barem veći deo Vojvodine, posebno oni žitelji Vojvodine koji imaju kablovsku televiziju, mogli su da prate direktno na Drugom programu hrvatske televizije koncert Marka Perkovića Tompsona.
Za Tompsona ste vi, gospodine Čipliću, sigurno čuli. To je, između ostalog, i onaj pevač koji ima pesmu „Jasenovac i Gradiška stara“. Ta pesma je pevana i na ovom koncertu. Od te pesme, ne samo svakom Srbinu, mislim da se svakom normalnom čoveku, koji ima neka racionalna poimanja života i ljudi oko sebe, zaista ježi koža i diže kosa na glavi.
Inače, gospodine ministre, tu pesmu „Jasenovac i Gradiška stara“ je citirao dr Vojislav Šešelj u jednom svom podnesku predpretresnom veću Haškog tribunala da bi dokazao da je pravi govor mržnje, za koji je inače i on optužen, u stvari postojao na strani Hrvatske, a ne u njegovim političkim nastupima.
Naravno, neću vam sada citirati sve reči te zaista morbidne i patološke pesme, ali evo kako glase neki stihovi: „Jasenovac i Gradiška stara, to je kuća Maksovih mesara; u Čapljini klaonica bila, mnogo Srba Neretva nosila“.
Zamislite, gospodine ministre, kako se oseća jedan Srbin u Osijeku, u Vinkovcima, u Zagrebu, u Splitu, u Dubrovniku, kada čuje reči te pesme. Verujem da ste se i vi naježili iako ne živite ni u jednom od tih hrvatskih gradova, ali od te pesme su se naježili i Srbi u Novom Sadu, i Srbi u Somboru, i Srbi u Sremskoj Mitrovici, i u Pančevu i ovde u Beogradu.
Zanima me da li je Vlada Republike Srbije, čiji ste i vi član, uputila neku vrstu demarša hrvatskom ambasadoru u Beogradu povodom jedne skandalozne činjenice da se na Drugom programu zvanične hrvatske Radio-televizije direktno prenosi koncert čoveka koji neposredno, na najneposredniji mogući način, poziva na uništenje srpskog naroda.
Kakav je položaj Srba u Mađarskoj? Vi znate, gospodine Čipliću, još krajem 17. veka sa patrijarhom Arsenijem Čarnojevićem Srbi su stigli skroz gore do Budimpešte i Sent Andreje. Imali su tamo mnogo škola, mnogo crkava, manastira i zaista su u kulturnom smislu mnogo značili u Mađarskoj u 18. i 19. veku.
Pogledajte kakva je sada etnička slika srpskog naroda u Mađarskoj, 90% Srba su jedna nacionalna zajednica koja je potpuno asimilovana u mađarskom političkom i kulturnom životu. Ti ljudi se više ne osećaju kao Srbi, oni govore mađarski, svojoj deci daju mađarska imena i mnogi od njih su prešli na Uniju ili su direktno prešli u rimokatoličku konfesiju.
U Albaniji znate i sami šta se dešavalo u vreme komunističkog diktatora Envera Hodže. Srbi su masovno ubijani i proterivani, i zamislite, u jednom komunističkom režimu islamizovani, nasilno im je nametana muslimanska vera od jednog režima koji je bio makar formalno potpuno ateistički.
Slična stvar se dešavala i u Rumuniji u vreme njihovog komunističkog diktatora, odnosno raznih komunističkih diktatora. Tamo su Srbi masovno ubijani po rumunskim peščarama, gulazima itd. Mnogi Srbi u Rumuniji, kao i oni u Albaniji, kao i oni u Mađarskoj, izgubili svoj nacionalni i kulturni identitet.
O onome što se danas dešava u Crnoj Gori mislim da čak i ne treba trošiti previše reči. Tamo je na delu jedan pravi jezički, kulturni i verski genocid nad srpskim narodom. Tamo je narod koji je stvorio državu Crnu Goru praktično proglašen za nacionalnu manjinu.
Danas od Njegoša prave maltene katoličkog nadbiskupa koji se Srbima i sa Srpskom pravoslavnom crkvom apsolutno nema bilo kakve veze. Zaista nisam čuo, ili ste vi ili neki od vaših kolega to možda i rekli, ali zaista nisam tu činjenicu zapazio, da ste uputili ijednu reč protesta protiv svih ovih strašnih stvari koje se danas dešavaju nad pripadnicima srpskog naroda u okolnim državama, posebno u Hrvatskoj i posebno u Crnoj Gori.
Što se tiče naziva zakona, gospodine ministre, on je nesrećno izabran. Evo i zašto. Vi znate, u anglosaksonskoj pravnoj terminologiji kada se kaže nacija, onda se u stvari misli na državu. Nacija je u engleskom jeziku isto što i stejt, dakle država.
Kod starijih pravnih pisaca, kao recimo kao kod Slobodana Jovanovića, postoji razlika između nacije i naroda. Narod, to su građani, to je biračko telo, to su svi oni koji imaju pravo glasa, bez obzira na svoju nacionalnu, versku i rasnu pripadnost, a nacija, to je određena zajednica koja ima određene etničke, verske, rasne, jezičke i kulturne osobenosti.
U kom kontekstu vi pominjete termin nacija u Predlogu zakona o nacionalnim savetima? Za vas termin nacija je rezervisan isključivo za pripadnike nacionalnih manjina. Samo oni imaju pravo da formiraju svoje nacionalne savete. Sada ispada da Srbi u svojoj rođenoj državi nisu nacija. A šta su?
Zaista se postavlja pitanja šta su Srbi danas u Republici Srbiji, jer ako čitate ovaj predlog zakona od početka do kraja, doći ćete do istog zaključka do kojeg sam i ja došao, da status nacije i karakter nacije imaju samo pripadnici nacionalnih manjina, a da Srbi izgleda ne ulaze u tu kategoriju. To je, naravno, potpuno pogrešno, jer kada kažete nacionalni savet, onda ne možete unapred, prosto logički ne možete unapred da isključite iz tog pojma pripadnike srpskog naroda.
Postavlja se pitanje - zašto bi pravo na formiranje svog nacionalnog saveta trebalo da imaju samo Mađari, Slovaci, Rumuni, Bugari, Romi i Hrvati itd, a ne i Srbi. Vi iz Predloga zakona potpuno iziskujete pripadnike srpskog naroda i taj termin nacija i nacionalno vezujete isključivo za pripadnike nacionalnih manjina.
Naravno, SRS nema ništa protiv da se pripadnici nacionalnih manjina organizuju u nacionalne savete i da kroz nacionalne savete štite svoj nacionalni, verski, kulturni identitet, da neguju svoju istoriju, kulturu, tradiciju itd.
U pravnom smislu, u političkom smislu, u istorijskom smislu, skroz je netačno taj termin nacije i nacionalnog vezivati isključivo za pripadnike nacionalnih manjina, a srpskom narodu ta svojstva odricati.
Ono što takođe želim da naglasim, gospodine ministre, jeste jedna opasnost koja se pomalja iz jednog dokumenta koji se zove statut AP Vojvodina. Pisci tog statuta, pre svega, prema pripadnicima nacionalnih manjina nisu imali dobre namere. Njima su puna usta ljudskih i manjinskih prava, prava Mađara, Slovaka, Rumuna, Roma itd, ali samo na jeziku. U praksi, oni rade sve suprotno od toga. Zašto to kažem?
Ako ste čitali statut Vojvodine, onda ste mogli da primetite da je tim statutom predviđeno i obrazovanje tzv. subotičkog administrativnog okruga. Subotički administrativni okrug treba da objedini sve opštine u kojima su Mađari ili većinsko ili stanovništvo koje je u velikoj meri zastupljeno. Kada se termin Subotički okrug sa pravnog prevede na politički jezik, onda to ustvari znači getoizaciju nacionalnih manjina, onda to znači da nacionalne manjine Mađare, Slovake, Rumune, Rome i ostale treba saterati, da tako kažem, u njihov nacionalni tor i u tom nacionalnom toru određene starešine, određeni pastiri tog tora treba da se pitaju za sve što će se dešavati u okvirima te nacionalne manjine. SRS je, gospodine ministre, protiv toga.
Mi smo protiv bilo kakvih geta u Republici Srbiji. Mi smo protiv toga da se bilo koja nacionalna manjina u Srbiji ograđuje nekakvim plotovima i da živi nekim svojim životom, potpuno nezavisno od života države i od života pripadnika većinskog srpskog naroda.
Ono što je ideal SRS jeste država u kojoj će svi njeni građani biti ravnopravni apsolutno u svemu. Da svi živimo životom dostojnog čoveka, da svi živimo na način kako vi to želite, i kako ja to želim, vi za vašu, a ja za svoju decu.
Ono što se danas dešava u AP Vojvodina, a to ćete vi omogućiti i ovim predlogom zakona, ako ga izglasate, jeste da pripadnike nacionalnih manjina zaista grupišete u jedan geto koji će biti autarhičan i koji će živeti manje-više izolovano u odnosu na pripadnike većinskog naroda.
Gospodine ministre, zaista se ne slažem sa vama kada ste rekli u vašem izlaganju da je tek Ustav iz 2006. godine omogućio ono što vi nazivate nacionalnom samoupravom. To naprosto nije tačno. Vi znate da je Ustav iz 1990. godine apsolutno garantovao sva moguća prava pripadnicima nacionalnih manjina u Republici Srbiji i do 2006. godine pripadnici nacionalnih manjina mogli su da uče na svom jeziku da se informišu na svom jeziku, da njihov maternji jezik bude jedan od službenih jezika u opštinama u kojima oni žive.
Ništa posebno novo u ovoj oblasti Ustav iz 2006. godine nije doneo. To mogu da vam posvedoče i sami pripadnici nacionalnih manjina, njihov status, njihova prava i obaveze ista su danas kao što su bila i 1992. i 1995. i 2000. godine. Apsolutno, na tom planu nema bilo kakvih suštinskih promena.
Šta je suštinski problem sa vašim predlogom zakona? Vi ste omogućili da samo političke partije nacionalnih manjina mogu da predlože kandidata za članove nacionalnog saveta i Vlada Srbije je od praktično tri mogućnosti izabrala onu najgoru. Prva mogućnost je bila da zabranite, odnosno ne da zabranite, nego da prosto eliminišete političke stranke iz procesa kandidovanja nacionalnog saveta.
Šta treba da bude nacionalni savet? Jedno telo koje ne sme da se bavi dnevnom politikom, nego telo koje štiti autentična istorijska, jezička, verska, kulturna prava pripadnika nacionalnih manjina, kao što mi u SRS želimo da Srbi koji žive u Mađarskoj, u Rumuniji ili Albaniji budu Srbi, da se tako osećaju, da govore svojim jezikom, da upotrebljavaju ćiriličko pismo, da svojoj deci daju srpska imena. Za to isto se zalažemo i kada su u pitanju nacionalne manjine u Srbiji.
Bili bismo veliki licemeri kada bi se borili za prava Srba u susednim državama, a ta ista prava odricali pripadnicima nacionalnih manjina. Mađar u Srbiji treba da se oseća Mađarom, treba da govori svojim maternjim jezikom, treba da se obrazuje na svom maternjem jeziku, treba da bude informisan na svom maternjem jeziku, ali ne sme nacionalni savet da bude bačen u arenu političkih, bolje rečeno dnevno-političkih borbi.
Vi ste ovim rešenjem, da samo političke organizacije koje okupljaju nacionalne manjine imaju ekskluzivno pravo da predlažu kandidate za članove nacionalnog saveta, ovu opasnost praktično učinili vrlo realnom i vrlo izvesnom. Druga mogućnost je bila da omogućite svim političkim organizacijama da kandiduju članove za nacionalne savete i za tu mogućnost se opredelila SRS u jednom od svojih amandmana.
Međutim, vi ste upravo izabrali ovu treću, najgoru mogućnost da samo političke stranke nacionalnih manjina imaju pravo da predlažu kandidate za članove nacionalnog saveta. Postavlja se pitanje - zašto ste to uradili? Ispada da nacionalni savet neće biti ništa drugo nego produžena ruka jedne političke stranke koja okuplja pripadnike nacionalnih manjina.
S druge strane, gospodine ministre, ovakvim rešenjem vi ste indirektno priznali da se za prava nacionalnih manjina u ovoj državi bore samo političke partije koje imaju taj manjinski ili tzv. manjinski predznak, što uopšte nije tačno.
Smatram da se i SRS bori za prava nacionalnih manjina. Mi to dokazujemo svojim delima, ne tako što pričamo u vetar o ljudskim i manjinskim pravima, ne, imamo poslanike koji su iz redova nacionalnih manjina. Imamo ih i Skupštini Srbije, imamo ih u Skupštini Vojvodine, imamo odbornike u lokalnim skupštinama koji su pripadnici nacionalnih manjina, imamo predsednike opštinskih odbora koji su pripadnici nacionalnih manjina. Mi na taj način dokazujemo da smo i te kako zainteresovani za poštovanje manjinskih prava.
Odakle pravo Vladi Srbije da kaže - samo partije koje okupljaju nacionalne manjine, samo one treba da imaju pravo da predlažu kandidate za članove nacionalnog saveta?
Vidite, gospodine ministre, SRS je od 1993. godine, bila ona, kako bi rekli vi iz DS mračna, totalitarna vremena, mračne devedesete, bivši režim itd. Na izborima 1993. godine ovde u Narodnu skupštinu, između ostalog, kao narodni poslanik SRS izabrana je gospođa Elvira Fekete, Mađarica, rimokatolkinja, ali član SRS i borila se, verujte mi, za srpske nacionalne i državne interese čak i vatrenije nego mnogi Srbi.
Sada vidite koliko je vaše rešenje u životu neodrživo. Vi smatrate da samo stranke koje okupljaju nacionalne manjine treba da imaju pravo da predlažu kandidate za nacionalni savet, što je jedno vrlo opasno rešenje. Ili političke stranke uopšte ne treba da se mešaju u proces kandidovanja ili, ako ste im već dali to pravo, onda dajte to pravo svim političkim strankama.
A ne da i na ovaj način vršite getoizaciju pripadnika nacionalnih manjina, jer, gospodine ministre, činjenice pokazuju, građani Republike Srbije koji pripadaju određenoj nacionalnoj manjini ne glasaju po definiciji za svoju ili "za svoju" manjinsku partiju, glasaju i za SRS, i za SPS, i za DSS, koje nemaju manjinski predznak.
Dakle, odakle pravo Vladi Srbije da sve pripadnike nacionalnih manjina u Republici Srbiji gura u naručje političkoj partiji koja okuplja pripadnike određene nacionalne manjine? Nigde ne piše, i nigde nije zagarantovano i ne postoji nikakva garancija da Mađar uvek, po definiciji, mora da glasa za "svoju" mađarsku nacionalnu partiju. Zašto?
Pa, mnogi Mađari glasaju za partije koje nemaju manjinski predmet zato što prepoznaju, s jedne strane državu Srbiju kao državu u kojoj se maksimalno poštuju njihova manjinska prava, s druge strane, gledaju u drugim partijama koje nemaju taj manjinski predznak partije koje se takođe bore za njihova manjinska prava.
Uopšte, ceo koncept Predlog zakona o nacionalnim savetima, ceo koncept statuta Vojvodine, koji je na neki volšeban način izašao iz fokusa javnosti, u stvari hoće da nacionalne manjine svrstaju u određena geta.
SRS je protiv toga. Znate, gospodine ministre, samo su u srednjem veku ljudi bili vezivani za ono parče zemlje na kome su se rodili. Zašto bi Mađar koji završi fakultet, recimo, u Novom Sadu ili Subotici, morao do kraja svog života da bude inženjer, sudija ili lekar u Novom Sadu, u Kovačici, u Pančevu, u Somboru ili u Subotici? Zašto ne bi ta ista zanimanja mogao da vrši i u Beogradu, i u Šapcu, i u Valjevu, i u Nišu, i u Vranju, i u Leskovcu i u Negotinu? Zašto vezujete, to je jedna ideja koja se nalazi u podtekstu ovog predloga zakona.
Vi pripadnika nacionalne manjine, kao u srednjem veku, vezujete za teritoriju u kojoj se rodio. Na toj teritoriji treba da bude maksimalno izolovan od pripadnika većinskog naroda. To dokazujete i činjenicom da nacionalne savete praktično gurate u ruke određenih političkih partija, koje imaju predznak da štite prava nacionalnih manjina.
Dakle, vi na taj način ne da ne štitite, ne da ne afirmišete prava pripadnika manjinskih zajednica u Srbiji, ne, vi politički instrumentalizujete pripadnike nacionalnih manjina.
Jer, suma sumarum, kada se sve sabere i oduzme, pored svih lepih reči o evropskim standardima, demokratskim principima, integracijama itd, šta je suština ovog predloga zakona? Da se DS i njenim koalicionim partnerima, koji su danas jedni, sutra neki drugi, obezbedi glasačka mašinerija na budućim izborima, da jedino DS ima status nekog političkog mentora političkih partija koje okupljaju pripadnike nacionalnih manjina.
Kada dođe vreme izbora onda ćete preko pojedinih političkih partija nacionalnih manjina, a samim tim i preko nacionalnih saveta, da mobilišete pripadnike nacionalnih manjina da glasaju za DS.
To je suština ovog predloga zakona, ne da štitite njihov jezik, tradiciju, kulturu, običaje. Vi hoćete političku instrumentalizaciju nacionalnih manjina u Srbiji. SRS je protiv toga.
Dakle, nacionalne manjine moraju da imaju neka tela, neke forume, neke instance preko kojih štite svoje nacionalne, verske, rasne, jezičke i druge osobenosti, ali ništa mimo toga.
Politička instrumentalizacija nacionalnih manjina, to je nešto najgore što možete da učinite pripadnicima nacionalnih manjina, s jedne strane, s druge strane, medveđu usluge činite pripadnicima nacionalnih manjina time što na jedan indirektan način gurate u njihova nacionalna geta, u njihova stada, u njihove obore. Takva politika pripadnicima nacionalnih manjina neće doneti ništa novo.
Evo, samo jedan primer iz moje i iz vaše prakse, gospodine ministre. Na jedan ispit na Pravnom fakultetu u Novom Sadu došao je jedan student koji je po svojoj nacionalnoj pripadnosti Mađar. Evo, do čega je dovela ta politika getoizacije nacionalnih manjina. Taj mlad čovek je jedva sricao srpski jezik, a ispit nije položio ne zato što nije učio, mada je verovatno imao silne probleme da čita udžbenik koji je napisan na ćirilici, nego prosto zato što nije umeo da svoje znanje iskaže na službenom srpskom jeziku.
To je ono što Srpska radikalna stranka hoće da spreči. Neka se Mađar, neka se Rumun, neka se Bugarin obrazuje do određenih obrazovnih nivoa na svom maternjem jeziku, ali država mora da ga osposobi da bude sudija, da bude lekar, da bude inženjer, da bude državni činovnik, podjednako kao u mestu u kojem se rodio, tako i u nekom drugom kraju Republike Srbije, gde pripadnika nacionalnih manjina ili njegove nacionalne manjine uopšte nema.
Stav SRS je jasan, potpuna ravnopravnost svih građana Republike Srbije, poštovanje principa suverenosti građana i apsolutne jednakosti pred Ustavom i zakonom.

Dame i gospodo narodni poslanici, SRS smatra da je povređen član 87. poslovnika o radu Narodne skupštine. Naime, mi smo više od sat vremena raspravljali o ovim izuzetno delikatnim predlozima zakona bez prisustva ministra.
U pitanju su predlozi zakona koji, ako budu izglasani na sednici Narodne skupštine, u praksi mogu da izazovu dalekosežne negativne posledice, a ovo posebno napominjem imajući u vidu prilično alarmantne činjenice i informacije koje je izneo moj kolega Radiša Ilić, a koje se tiču drastičnog kršenja propisa o zaštiti životne sredine u ovom delu Srbije iz kojeg on dolazi.
Mislim da ste, gospođo Đukić-Dejanović, bili dužni da prekinete sednicu, sve dok se ministar ne pojavi. Samo je ministar taj koji ima pravo da u ime Vlade ulazi u polemiku, odnosno da komunicira sa narodnim poslanicima i svaka rasprava u Narodnoj skupštini, ne samo o ovim predlozima zakona, nego svaka druga rasprava kojoj ovlašćeni ministar ne prisustvuje, apsolutno ne znači ništa, jer nema ovlašćenog predstavnika Vlade koji može da odgovori na pitanja narodnih poslanika.

Dame i gospodo narodni poslanici, pre svega SRS smatra da je skandalozno to što je spojeno sedam tačaka dnevnog reda.
Radi se o izuzetno delikatnim i važnim propisima. Posle Ustava, praktično, Zakonik o krivičnom postupku i Krivični zakonik su akti na kojima se dokazuje da li je država demokratska ili nije. Krivičnim zakonikom, odnosno Zakonikom o krivičnom postupku zadire se u najelementarnija dobra koja svaki građanin Republike Srbije i svaki čovek na svetu poseduje.
Dok je postojala smrtna kazna to je bio i život, danas to su sloboda i imovina, ali imajući u vidu činjenicu da se za određena krivična dela može izreći kazna zatvora i do 40 godina života, onda za pojedina osuđena lica takva kazna indirektno znači smrtnu kaznu.
Umesto da Vlada Srbije insistira na tome da se svaki od ovih zakona raspravljaju ponaosob, da rasprava bude što kvalitetnija, da se u raspravu uključi što veći broj narodnih poslanika, naravno, bez potrebe da se rasprava politizuje, ali da se ukrste stručna mišljenja i da se dođe do zajedničkog zaključka da li su predložena rešenja najbolja moguća ili nešto može da se promeni.
Umesto da vladajuća koalicija, koja od 2000. godine insistira na demokratiji, na evropskim vrednostima, na borbi protiv kriminala i korupcije, na reformama, zatraži dupliranje vremena za raspravu, mi smo dobili nešto sasvim suprotno.
Dobili smo da je spojeno sedam tačaka dnevnog reda. Neki propisi su samo formalno izmene i dopune. Kada ih pogledate to su faktički novi zakoni. Trebalo je dosta vremena da se svi ti zakoni pročitaju, da se na sve te zakone, odnosno zakonike napišu kvalitetni amandmani. Vladi očigledno nije bilo stalo da imamo kvalitetnu raspravu u parlamentu, Vladi je stalo da jedan posao završimo što pre, a kvalitet posla očigledno nije bio prioritet.
Nije ovo prvi put da se vladajuća koalicija poslužila jednim drastičnim kršenjem Poslovnika i zloupotrebom Poslovnika. Naime, svi ovi zakoni koji su stavljeni na dnevni red, izuzev prvog zakona o saradnji sa Međunarodnim krivičnim sudom, odnosno ratifikacija Rimskog statuta, treba da se donesu po hitnom postupku.
Poslovnik je potpuno jasan u kojim se situacijama primenjuje hitan postupak. „Zakon se može izuzetno doneti i po hitnom postupku“. Kada se kaže „izuzetno“ treba da postoje naročito opravdani razlozi da se pribegne ovakvoj proceduri.
U Skupštini Srbije situacija je sasvim drugačija. Ono što treba da bude izuzetak, to je postalo pravilo. Pitam vas, dame i gospodo narodni poslanici, da li se sećate kada je neki zakon u ovoj skupštini usvojen po redovnoj proceduri?
Kako koji zakonski predlog stigne, on mora da se raspravlja po hitnom postupku. Kada pogledate zašto, uvek isto obrazloženje, formalno napisano, u suštini apsolutno ne stoji – biće smak sveta ako se taj i taj zakon ne usvoji po hitnom postupku.
''Po hitnom postupku može da se donese samo zakon kojim se uređuju pitanja i odnosi nastali usled okolnosti koje se nisu mogle predvideti, a nedonošenje zakona po hitnom postupku moglo bi da prouzrokuje štetne posledice po život i zdravlje ljudi, bezbednost zemlje i rad organa i organizacija.
Predlagač zakona je dužan da u pisanom obrazloženju predloga zakona navede štetne posledice koje bi nastale zbog nedonošenja ovog zakona po hitnom postupku.''
Dakle, ove dve grupe uslova moraju kumulativno da se ispune: i da nisu mogle da se predvide okolnosti i da bi zbog toga, odnosno zbog nedonošenja zakona po hitnom postupku mogle da nastanu sledeće štetne posledice po život i zdravlje ljudi, bezbednost zemlje i rad organa i organizacija. Dakle, sve tri grupe uslova moraju da budu ispunjene.
Dovoljno je da pogledate jedan od ovih predloga zakona, zakon o izmenama i dopunama Zakona o izvršenju krivičnih sankcija i sada pogledate koji su razlozi za donošenje zakona po hitnom postupku: predlaže se da se zakon donese po hitnom postupku iz razloga što bi nedonošenje zakona po hitnom postupku moglo da prouzrokuje štetne posledice po bezbednost zemlje i rad državnih organa.
Nisu ispunjeni uslovi za hitan postupak zato što nije navedeno da bi mogle da nastupe štetne posledice po život i zdravlje ljudi, a to je neophodno po Poslovniku. U Poslovniku ne kaže – ili, nego piše – i po život i zdravlje ljudi, bezbednost zemlje i rad organa i organizacija. Dakle, svi uslovi moraju da se ispune. Sam predlagač je potvrdio da nije ispunjen jedan od uslova i Narodna skupština nije imala uslov da ovaj predlog zakona i mnoge druge predloge zakona razmatra po hitnom postupku.
Sada ako bismo doslovno tumačili ono što piše u Predlogu zakona, onda bi to značilo sledeće: ako se svi ovi zakoni ne donesu po hitnom postupku, onda to znači da je ugrožena bezbednost RS, da je ugrožen rad državnih organa i organizacija. Na koji način? Da li smo pod okupacijom? Da li se desilo nešto strašno? Kakve to vanredne okolnosti u državi Srbiji mogu da nastanu ako se baš ovaj zakon i drugi zakoni ne donesu po hitnom postupku?
Onda država Srbija nije stabilna država, onda se dešava nešto o čemu građani Srbije nisu obavešteni i Vlada bi, pre nego što predloži neki zakon, trebalo da nas obavesti u kakvom stanju živimo: u redovnom ili neredovnom, odnosno vanrednom? Ako je u pitanju vanredno stanje, onda da vidimo zbog čega.
Ne može svaki zakon koji dođe u skupštinsku proceduru nonšalantno da se napiše jedna rečenica – ako se ne donese po hitnom postupku mogle bi da nastanu štetne posledice po bezbednost zemlje i rad državnih organa. Kako? Na koji način? Da li će nas napasti teroristi, NATO pakt, šta će se desiti ako se zakon ne donese po hitnom postupku.
Ne možete se igrati ovim pojmovima tek tako. Biće ugrožena bezbednost države, ali ništa više se ne napiše. To je izuzetno važno pitanje. Ne možete plašiti građane na ovaj način. Građani očigledno ne znaju kakve se to strašne stvari mogu desiti njima, njihovoj deci, njihovim prijateljima, rođacima, državi, državnim organima, jer ih Vlada o tome nije obavestila. Samo kada dobijemo predlog zakona, ako poslanici ne usvoje predlog da se zakon usvaja po hitnom postupku desiće se smak sveta. Ne možete tako da se igrate Poslovnikom. Ne možete tako da se igrate pojmovima kao što su život i zdravlje ljudi, bezbednost države, rad države i državnih organa. To su krupne stvari. Od toga zavisi život države i svakog pojedinačnog građanina.
Donosite zakon o vinu i rakiji po hitnom postupku. Ako se ne donese, bezbednost zemlje je ugrožena. Zakon o lovu i ribolovu, bezbednost zemlje ugrožena. Zakon o zaštiti životinja, bezbednost zemlje ugrožena. Koji je to način? To se ponavlja iz zakona u zakon. Bilo bi dobro da se ta praksa prekine.
Dalje, imamo ovde danas na dnevnom redu dva akta za koje Vlada kaže da su zakonici – Krivični zakonik, odnosno zakon o izmenama i dopunama Krivičnog zakonika i Zakonik o krivičnom postupku. Postavlja se prethodno pitanje – šta je zakonik? Zakonik je opšti pravni akt u kojem su sistematizovane sve pravne norme kojima se uređuje jedna oblast društvenog života. Dakle, to se zove kodifikacija. Sve pravne norme nalaze se na jednom mestu i onda se takav zakon, zato što je kodifikovana materija, naziva zakonikom.
Imamo li mi, dame i gospodo narodni poslanici, zaista kodifikovano krivično zakonodavstvo? Nažalost, nemamo i nisu ispunjeni uslovi da se ni Zakonik o krivičnom postupku, ni Krivični zakonik tako zovu. Oni treba da se zovu zakoni. Zašto?
Zato što pored tog osnovnog krivičnog zakonodavstva, materijalnog i procesnog, imamo nažalost jedno vrlo obimno, heterogeno, supsidijarno krivično zakonodavstvo. Pored krivičnog zakonika, imamo čitav niz drugih zakona koji sadrže krivična dela i krivične sankcije.
Slična je stvar i sa krivično-procesnom materijom. Pored Zakonika o krivičnom postupku imamo, odnosno usvojili ste Zakon o odgovornosti pravnih lica i postupku utvrđivanja odgovornosti pravnih lica za krivična dela, imate Zakon o maloletnim učiniocima krivičnih dela i postupku prema njima. Očigledno je da ova dva akta ne ispunjavaju elementarne uslove da se zovu zakonici.
Imali ste nekada u Vizantiji, u Istočnom rimskom carstvu Justinijanov zakonik. Zvao se tako zato što su sve norme građanskog prava bile sadržane u njemu i svi pravnici tokom srednjeg veka i kasnije su učili osnovne principe građanskog prava iz onoga što su latinski pravnici nazivali Corpus juris civilis. To je bio zakonik – sve na jednom mestu. Mislite da je dovoljno nazvati neki akt zakonikom i kodifikovati materiju. To nije rešenje. Možete sto puta ovaj krivični zakonik nazvati zakonikom, on nije zakonik, zato što uzmete li bilo koji zakon koji donosi Narodna skupština i tamo ćete naći kaznene odredbe, propisana krivična dela i krivične sankcije.
To je dokaz više da nemamo kodifikovano krivično zakonodavstvo. To je dokaz više da Vlada Srbije, ne samo ova nego i prethodne, nema dobar pristup u predlaganju krivičnih zakona, i materijalnih i procesnih. To je poznato u pravnoj teoriji.
Osnovni standard svake dobro uređene države je da krivična materija bude sadržana u što manjem broju zakona. Zašto? Zato što se krivičnim sankcijama zadire u najosnovnije vrednosti koje postoje u jednom društvu – život, sloboda i imovina. Nema ništa preče za svakog pojedinca od te tri stvari.
Dakle, Vlada bi morala da se potrudi da sve one silne krivične odredbe i krivične norme koje postoje u velikom broju zakona u Republici Srbiji zaista sistematizuje na jednom mestu i onda se stiču uslovi da kažete: imamo Krivični zakonik, odnosno Zakonik o krivičnom postupku. Ovako imamo formalno zakonik i jedan i drugi. Suštinski, to su obični zakoni, zato što pored ta dva zakonika imate čitav niz drugih propisa koji regulišu istu materiju društvenog života.
U srednjem veku je postojala jedna latinska sentenca, koja otprilike kaže da krivično pravo stalno treba reformisati jus criminale sempre est reformandum. Tako se to naziva.
Ova vlada je zaista bukvalno shvatila tu sentencu. Od 2001. godine smo sedam puta menjali Zakonik o krivičnom postupku. Ovo će, ispravite me gospođo ministar ako grešim, biti osma izmena i dopuna krivično-procesnog zakonodavstva u Republici Srbiji, i to osnovnog zakonodavstva, da ne računamo ono supsidijarno procesno zakonodavstvo koje je nastajalo u periodu od 2001. godine pa do danas.
Kažete – pa šta. Nije pa šta. U svakoj dobro uređenoj državi jedanput se donese zakonik o krivičnom postupku. U donošenje tog zakonika uključe se svi oni koji mogu da pomognu da zakonik bude što bolji, i nadležna ministarstva, i advokatske komore, i udruženja sudija i pravni fakulteti, ako treba i pomoć nekih inostranih eksperata, i onda se dođe do jednog teksta iza koga stanu svi relevantni subjekti u jednoj državi, ne samo politički nego i stručni, i onda nema potrebe da se zakon svake godine menja.
Ovako ispada da svaka vlada koja dođe ima neki svoj zakonik o krivičnom postupku i neki svoj krivični zakonik. Ako pratite ono što su govorili, gospođo Malović, vaši prethodnici na toj funkciji, oni su se ponašali poput vas.
Kad god predlože neki zakonik, oni kažu ovo je čudo neviđeno, ovo nema nigde u svetu, ovo je najsavremenije, najmodernije. Prođe dve godine i ispada da to ništa ne valja.
Uzmite Zakon o izvršenju krivičnih sankcija. Piše u obrazloženju, zamislite Zakon o izvršenju krivičnih sankcija je donet još davne 2005. godine, u septembru. Stupio je na snagu 1. januara 2006. godine. Prošlo 300 godina i on sada mora da se menja.
Da li je to ozbiljna država? Da li je to ozbiljan pristup ljudskim pravima i slobodama? Lako je da pričate u predizbornim kampanjama – ljudska prava, mi smo za evropske standarde; pa to dokažite u praksi. Donesite zakone koje nećete menjati svake godine.
Kako se koji ministar pravde promeni, on otkriva rupu u saksiji. Niko živi ne zna ništa o krivičnom pravu dok ne dođe novi ministar i onda iz početka. Sutra kada dođe neka nova vlada, ona će reći da ovo sve što pričate, gospođo Malović, ništa ne valja. To je doneto davne 2009. godine, hajde da donesemo novi zakon.
Šta je sa načelom pravne sigurnosti? Šta je sa načelom stečenih prava? Šta je sa osnovnim postulatima pravne države? Ovo nisu zakoni koji su banalni. Zbog ovih zakona, odnosno zakonika neko sutra može da ode u zatvor, nekome možete da oduzmete imovinu, možete nekome da rasturite porodicu, može da dođe do razvoda brakova, može da dođe do ko zna kakvih ličnih tragedija.
Vi spajate sedam zakona. Menjate zakonike o krivičnom postupku kako koja vlada dođe. Onda imamo jedan totalan haos u svim segmentima prava. Taj haos je najopasniji kada je u pitanju krivično zakonodavstvo zato što su tu ljudska prava i slobode najviše ugrožena.
Najmanje što su narodni poslanici mogli da očekuju jeste da se ne spaja rasprava o svim ovim zakonima, da se uveća vreme za raspravu i da zaista ta rasprava bude kvalitetna. Ovako stičem samo jedan zaključak: da je Vlada htela da, što bi se reklo kolokvijalnim jezikom, otalja ovaj posao, ajde da uradimo, da kažemo da smo dobili izmene i dopune Zakonika o krivičnom postupku, da smo dobili izmene i dopune Krivičnog zakonika.
Kakav je kvalitet tih izmena i dopuna, to izgleda vladajuću koaliciju baš briga. Onda će Narodna skupština izgleda vrlo uskoro biti u poziciji da ponovo menja i dopunjava ili donosi nove propise iz ove materije. Ali, tako se problemi ne rešavaju. Problem se rešava tako što se otvori jedna stručna rasprava koja ne traje jedan dan.
Ako pogledate Predlog zakona o izvršenju krivičnih sankcija, javna rasprava ili to kako neki kažu javna slušanja trajala jedan dan. Održan je neki okrugli sto 6. jula 2007. godine, niko živ nije znao u Srbiji da se taj okrugli sto održava i onda Vlada kaže – evo, održana javna rasprava, bili uključeni svi relevantni subjekti, šta hoćete?
Nije to javna rasprava. Pitajte nekog profesora pravnog fakulteta u Beogradu, Novom Sadu, Nišu, Kragujevcu da li je čuo za taj okrugli sto, da li je dobio poziv. Vi samo kažete učestvovali su upravnici kazneno-popravnih zavoda. To je vaša interna komunikacija, to nije javna rasprava.
Javna rasprava je rasprava u kojoj učestvuje neko sa strane, a ne oni koji su unutar sistema. Samo je još falilo da ste napisali da su u javnoj raspravi učestvovali stražari, lekari koji leče u tim zatvorskim bolnicama. To nije javna rasprava.
Morate da pozovete ljude van zakonskog sistema, da oni kažu svoju reč, šta je to što ne valja ili što valja u vašem nacrtu, pa da onda zaista dođemo do kvalitetnih rešenja. Vi pojam javne rasprave shvatate čisto formalno. Održite neki okrugli sto manje-više u potaji, obavestite možda neke vaše saradnike, dve-tri medijske kuće koje to prenesu ili ne prenesu i kažete – održali ste javnu raspravu.
To nije kvalitetna javna rasprava. Uzmite bilo koji priručnik parlamentarne prakse bilo koje zemlje članice EU i videćete da se javna rasprava ili tzv. javna slušanja ne rade tako, da traju nekoliko sati, ispričamo nešto i onda idemo na koktel. Nije to javna rasprava. Nije to suština i nije to način da se dođe do kvalitetnih zakonskih rešenja.
Bilo bi dobro da Vlada Srbije ubuduće javnu raspravu vodi onako kako se javna rasprava vodi u svakoj civilizovanoj državi, da obavesti sve faktore koji imaju šta da kažu o određenom nacrtu zakona, da ljudi budu blagovremeno obavešteni i da ta javna rasprava traje duže od jednog dana.
Nemoguće je, garantujem vam, ako hoćete da imate kvalitetnu javnu raspravu da za jedan dan održite javnu raspravu o Krivičnom zakoniku, Zakoniku o krivičnom postupku, Zakonu o izvršenju krivičnih sankcija, borbi protiv organizovanog kriminala, terorizma itd. To su najveće pošasti modernog doba. Najveći svetski eksperti su uključeni u pisanje tih nacrta zakona. Nije to mala stvar.
Vi kažete – održali ste okrugli sto koji je trajao nekoliko sati. To nije javna rasprava. To nije način da se dođe do kvalitetnih zakonskih rešenja.
Prosto neću biti u mogućnosti, zbog nedostatka vremena, da govorim o svim ovim tačkama dnevnog reda. Moje kolege će pokušati da me dopune tamo gde ne uspem da kažem sve ono što bi trebalo da se kaže.
Reći ću za ovih nekoliko minuta, koliko mi je preostalo u raspravi, kao ovlašćeni predstavnik, nešto o jeziku kojim su pisani ovi predlozi zakona. Pre nekoliko meseci Republiku Srbiju je posetio bivši hrvatski premijer Ivo Sanader.

Dame i gospodo narodni poslanici, pokušaću da nastavim tamo gde sam stao. Pre nekoliko nedelja Republiku Srbiju je posetio bivši hrvatski premijer Ivo Sanader i tom prilikom je obećao da će da pomogne, i njegova vlada, procesu evropskih integracija u Republici Srbiji, a između ostalog je obećao da će da da veliki broj prevedenih, naravno, na hrvatskih jezik evropski propisa, da ne moramo mi da se mučimo.
Mi razumemo hrvatski, pa ćemo lakše da usvojimo zakone koje od nas traži EU, pošto je taj trnovit put prevođenja hiljade i hiljade evropskih propisa već uradila Hrvatska. Hrvatska nas inače jako mnogo voli, pa onda da se mi ne mučimo kao oni, eto oni će nama da ustupe te svoje prevode i onda ćemo lakše da se integrišemo u EU. Toga sam se setio zato što sam video, gospođo Malović, da u Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o izvršenju krivičnih sankcija, između ostalog, predviđate da se reč "usvojilac" promeni u "usvojitelj".
Zanima me da li gospodina Vukčevića nazivate tužiteljem za ratne zločine ili tužiocem, da li sada nas gledaju gledatelji ili gledaoci. Ima li kraja uvođenju tih reči koje pripadaju korpusu hrvatskog novogovora, koga je izmislio Franjo Tuđman, da bi u suštini jedan isti srpski jezik pretvorio u hrvatski jezik.
Ako kažete da je usvojilac usvojitelj, onda ćete morati da menjate hiljade propisa u Srbiji i da kažete tužitelj, gledatelj itd. Onda promenite funkciju gospodinu Vukčeviću, pa neka se zove tužitelj za ratne zločine. Onda advokat više nije branilac, nego je branitelj. Onda tome nema kraja, gospođo Malović, zašto to radite, zaista ne znam.
Ponavljam vam ponovo, u pitanju je hrvatski novogovor. U suštini je to srpski jezik koga su naravno određeni hrvatski lingvisti i intelektualci, i političari, namerno iskvarili da bi rekli, sada je to naš hrvatski jezik koji se razlikuje od srpskog jezika. Razumem hrvatske lingviste, ali ne razumem srpske ministre koji se povode za tom logikom.
Baš bih voleo da vidim da recimo u Hrvatskom Saboru je moguće da dođe ministar i kaže – poštovani narodni poslanici. Kod nas dođe mrtav hladan ministar za kulturu i kaže – zastupnici. Njega razumem, ali ne razumem odakle hrabrost da se tako nešto govori, posle svega što se desilo tokom 90-ih godina, posle svega što se desilo u Drugom svetskom ratu itd. Neka kultura političke komunikacije mora da postoji.
Hajde da kažemo da je to još i banalna greška u ovim predlozima zakona, kakvih sve grešaka ima suštinskih i pravnih. Kažem, zbog nedostatka vremena biće mi teško da se bavim svim pitanjima koja su sadržana u spojenim tačkama dnevnog reda. Osvrnuću se na nekoliko ključnih problema.
U zakonu o izvršenju krivičnih sankcija, gospođo Malović, imate član 2. koji kaže – svrha izvršenja sankcija je izvršenje pravnosnažnih i izvršnih sudskih odluka radi zaštite društva od krivičnih i drugih kažnjivih dela.
Ovakvom definicijom svrhe izvršenja sankcija potpuno ste ispustili jednu važnu dimenziju krivičnih sankcija. To se izučava, ako se ne varam, na drugoj godini pravnog fakulteta u krivičnom pravu koja se zove – specijalna prevencija kriminaliteta.
Nije suština izvršenja krivičnih sankcija samo da drugi ne čine krivična dela, nego da se pre svega taj učinilac krivičnog dela prevaspita, resocijalizuje i da više ne čini krivična dela.
Vi kažete, zaštita društva od krivičnih i drugih kažnjivih dela. Ispuštate važnu dimenziju koja se zove – specijalna prevencija kriminaliteta.
Pre člana 2. imate član 1, u kome kažete da se reč "zavodskih" briše i umesto toga zamenjuje se rečju "krivičnih". Pri tom u stvari mislite na institucije koje se kolokvijalno nazivaju zatvorima, dakle kazneno-popravni domovi, zavodi itd.
Postavlja se pitanje, koje krivične sankcije se izvršavaju po Zakonu o izvršenju krivičnih sankcija ako više ne koristimo termin – zavodske sankcije, nego krivične sankcije. Kada pročitate Zakon o izvršenju krivičnih sankcija, 99% odredbi odnosi se na zatvore. U zatvorima se, gospođo Malović, ne izvršava novčana kazna, a ona je takođe krivična sankcija. Ne izvršava se ni sudska opomena, a takođe je krivična sankcija.
Vi reč – zavodskih, zamenjujete sa – krivičnih. Krivičnih je mnogo širi pojam od zavodskih. Ova reč – zavodskih trebalo je da ostane, jer vi Zakonom o izvršenju krivičnih sankcija regulišete materiju – izvršenje kazne lišenja slobode.
Doduše, u Zakonu o izvršenju krivičnih sankcija postoji nekoliko članova koji imaju zajednički podnaslov – izvršenje novčane kazne. Suštinski se ovim zakonom ne reguliše postupak izvršenja novčane kazne, jer to nije ni moguće.
Kako se izvršava novčana kazna? Tako što onaj ko je osuđen na novčanu kaznu ode u banku i plati odgovarajući novčani iznos na odgovarajući račun koji se sliva u budžet Republike Srbije. To se ne reguliše bilo kakvim zakonom. To je prosta fizička operacija.
Šta se reguliše ovim zakonom? Kada se novčana kazna zamenjuje kaznom zatvora, a u tom slučaju se više ne izvršava novčana kazna nego kazna zatvora.
To je argument više da je ovaj termin - zavodskih trebalo da ostane, jer se ovde ne izvršavaju po ovom zakonu sve krivične sankcije, nego kazna lišenja slobode.
Izvršili ste izmenu u članu 27. Zakona o izvršenju krivičnih sankcija i predvideli ste, između ostalog, da za upravnika zavoda i zamenika upravnika zavoda može biti raspoređeno lice koje ima sedam godina radnog iskustva na poslovima izvršenja sankcija u pravosuđu, advokaturi, vojsci ili policiji posle stečenog visokog obrazovanja na studijama drugog stepena, odnosno na osnovnim studijama u trajanju od četiri godine.
Ovu izmenu ste morali da uneste zbog onog nesrećnog Zakona o visokom obrazovanju i zbog usvajanja tzv. bolonjskih principa u visoko obrazovanje pa ste, ne mislim vi lično, nego vlade koje su to uradile i skupštine koje su za to glasale, uneli jedan haos u visoko obrazovanje, pa se više ne zna ko je diplomirani, ko je master, ko nije itd.
Ovde imate dva problema. Prvo, biti upravnik zavoda za izvršenje krivičnih sankcija je izuzetno delikatan posao. Taj posao podrazumeva ne samo usko stručna znanja iz oblasti prava, nego i čitav niz drugih znanja koje upravnik zavoda mora da poseduje ako se u tom zavodu želi ostvariti puna svrha izvršenja krivičnih sankcija, a to nije samo generalna prevencija kriminaliteta o kojoj govorite vi, nego i specijalna prevencija kriminaliteta.
Po mišljenju SRS, upravnik zavoda mora isključivo da bude lice koje je završilo studije drugog stepena, ne osnovne studije, studije drugog stepena, i na taj način dobijate kvalifikovanog stručnjaka koji će posedovati znanja ne samo iz oblasti prava, nego iz oblasti drugih društvenih nauka, iz oblasti sociologije, psihologije, pa u izvesnoj meri i medicine, a nikako to ne može biti lice koje je završilo osnovne studije.
Onda kažete – osnovne studije, ali koje traju četiri godine. Na taj način diskriminišete ljude koji su završili osnovne studije koje traju tri godine.
Što taj građanin Republike Srbije je sad kriv, legalno je završio prethodne škole, upisao osnovne studije koje traju tri godine i ima diplomu kao i ovaj koji ima osnovne studije od četiri godine, on je kvalifikovan da obavlja određeni posao? Što ste rekli baš četiri godine?
Zakon o visokom obrazovanju je ostavio mogućnost da osnovne studije traju tri ili četiri godine. To je pravo građanina da izabere da li će da studira tri ili četiri godine, a vi kažete – to vam je pravo da studirate tri ili četiri godine, ali posle, da biste se zaposlili, morate da završite i osnovne studije koje traju četiri godine. A vi koji ste završili studije u trajanju od tri godine, ko vam je kriv.
To nije način da se određeni problemi rešavaju. Isključivo lice sa završenim studijama drugog stepena, po mišljenju SRS, može kvalitetno da obavlja ovaj posao.
Ponovo se vraćamo na jedno pitanje koje je samo naizgled terminološko, ali u stvari je suštinsko i tiče se svrhe izvršenja krivičnih sankcija, pre svega kazne zatvora. Brišete termin vaspitni program i onda ubacujete novu sintagmu program postupanja.
Gospođo Malović, sa živim čovekom se ne postupa. Živ čovek se prevaspitava.
Onaj ko je učinio krivično delo, država hoće da ga prevaspita putem određenog vaspitnog programa, da ga resocijalizuje, da mu da neke društvene i moralne vrednosti koje on nije imao, pa u toku tog vaspitnog programa treba da ih stekne, kako sutra ne bi ponavljao izvršenje krivičnih dela.
Vaspitanje je izuzetno lepa srpska reč i prava reč da objasni suštinu procesa koji treba da se desi u našim zatvorima, a to je da onaj ko je vršio krivična dela stekne neke društvene i moralne vrednosti i da nakon izlaska iz zatvora ta krivična dela više ne čini.
Vi odbacujete termin vaspitanje i vaspitni program i pribegavate jednom bezličnom, hladnom izrazu program postupanja, sa osuđenikom koji sutra treba da postane punopravni građanin Republike Srbije, koji je naravno potpuno uključen u društveni život.
Svuda izbegavate termin vaspitni program i ubacujete termin program postupanja. Takođe unosite i jedan termin koji u suštini nije pravni, a to je tretman. To je medicinski, a ne pravni termin.
Brišete pravnu terminologiju iz zakona i ubacujete neke izraze koji nisu pravni i koji u stvari uopšte ne dotiču suštinu procesa izvršenja krivičnih sankcija, a to je, ponavljam, ne samo generalna, nego i specijalna prevencija kriminaliteta.
Naravno, kada god se donose zakoni o izvršenju krivičnih sankcija, onda aktuelni ministar objašnjava da će taj zakon u velikoj meri da popravi stanje u srpskim zatvorima. To su govorili i ministri pre vas kada su usvajali, davne 2005. godine, Zakon o izvršenju krivičnih sankcija.
Kakvo je stanje u našim zatvorima? Teško, da teže ne može biti. Danas u srpskom zatvoru čovek koji je oženjen, koji ima maloletnu decu i koji je iz nehata prouzrokovao neku tešku saobraćajnu nezgodu izdržavaće kaznu lišenja slobode sa ljudima koji su ubili, silovali, izvršili razbojničku krađu, teroristički akt itd, bez bilo kakve selekcije. Danas u srpskim zatvorima, gospođo Malović, samo ako imate dovoljno novca, možete da kupite bolji mobilni telefon nego u Knez Mihailovoj, možete da kupite razne vrste droga.
Tačno je, gospođo Malović. Voleo bih da nije tačno, ali je tačno. Možete da kupite mobilni telefon, možete da kupite drogu, možete da izađete iz zatvora ako imate dovoljno novca da potplatite stražara, nadzornika, upravnika zavoda itd.
Ako imate dovoljno novca ne morate u određeno vreme da dođete na prozivku. U zatvorima se, gospođo Malović, osuđenici prozivaju da se vidi da li su tu, kao u vojsci, pa se utvrđuje stanje, po spisku i na licu, treba da je stanje identično. Međutim, ako imate dovoljno novca, ne morate da budete na toj prozivci određeni period dana. Neki čak kažu negde od 6 ujutru do 21 čas uveče. Niko vas ne pita gde ste.
Dalje, setite se kada je 2001. godine izbila pobuna u Zabeli. Za Zabelu se smatra da je jedan od najčuvanijih srpskih zatvora. Godine 2001. jedan vaš kolega, koji je bio ministar pravde, za vreme njegovog ministrovanja desila se pobuna u Zabeli i spaljen je onaj čuveni sedmi paviljon. Taj sedmi paviljon je, gospođo Malović, dva puta obnavljan.
To nije moguće, ali u državi Srbiji pod vlašću DOS-a je moguće. Jedanput je obnavljan da bi se pokazalo gde su utrošena budžetska sredstva, a drugi put je obnavljan u nekoj predizbornoj kampanji. Mi smo se u našoj savremenoj istoriji nagledali situacija kada se jedan most pet puta otvara ili neka ulica pet puta renovira itd, bolnica se otvara pet puta. Tako je bilo i sa Zabelom. Ona je dva puta svečano otvarana, naravno, nakon renoviranja.
Svega i svačega ima u srpskim zatvorima. Nije suština, gospođo Malović, razumem da ste se trudili da zakon bude što bolji, ali nije suština ne samo Zakona o izvršenju krivičnih sankcija, bilo kog zakona iz seta ovih krivičnih zakona u samom kvalitetu pravne norme, nego je suština u tome da li postoji volja da se ta norma tako kako je napisana u praksi izvršava ili ne.
Nažalost, pod vlašću DOS-a, pod vlašću DS i raznoraznih koalicionih partnera od 2000. godine naovamo ne postoji volja da se izvršavaju zakoni u Srbiji ili kada se izvršavaju, oni se izvršavaju selektivno.
Takva je situacija i na polju krivičnog zakonodavstva. Svi znate kolika se prašina digla oko ubistva predsednika Vlade Srbije gospodina Zorana Đinđića. Navodno je utvrđeno ko je izvršio to krivično delo, pročitana je presuda, doduše uz onaj čuveni lapsus. Doneli smo presudu, ali postavljam drugo pitanje – ako smo ljudi, ako smo hrišćani, onda svaki ljudski život ima istu vrednost.
Ako je država zaista, po rečima vaših prethodnika, prevrnula nebo i zemlju da se pronađu ubice Zorana Đinđića, zašto to recimo nije urađeno kada je u pitanju bivši savezni ministar, takođe pokojni Pavle Bulatović? Kako je moguće da u ovoj državi postoje životi koji više vrede od nekih drugih?
To apsolutno nije u skladu ne samo sa demokratskim, ne samo sa pravnim i političkim, sa elementarnim hrišćanskim i moralnim vrednostima. Država apsolutno ništa nije uradila da se pronađu ubice jednog čestitog čoveka, jednog poštenog čoveka i jednog čoveka koji je zaista svojski radio na tome da se ne raspadne zajednica Srbije i Crne Gore.
Sada da kažemo nešto o ovom Krivičnom zakoniku. Mi smo vas kao poslanička grupa SRS, gospođo Malović, svojevremeno upozoravali da po nekim teorijskim postulatima nije moguće da pravna lica budu krivično odgovorna.
Svojevremeno ste doneli Zakon o krivičnoj odgovornosti pravnih lica. Evo, sada donosite izmene i dopune člana 12. Krivičnog zakonika Republike Srbije, gde ponovo normirate mogućnost krivično-pravne odgovornosti pravnih lica. Mi smo vam i tada rekli, sada ćemo to ukratko da ponovimo, da to potpuno odudara od krivično-pravne teorije.
Nemate nijednu knjigu iz krivičnog prava, ajde sad ne računam one bolonjske pravne stručnjake, ali one klasične pravnike, klasične teoretičare, gde možete da nađete ijednu definiciju, ijedan pojam po kojem pravno lice može da bude krivično odgovorno. Ono ne može da bude krivično odgovorno. Suštinski ne može, zato što nema biološki subjektivitet. Da bi neko bio krivično odgovoran, on mora da poseduje svest i volju. Svest i volja su bitni elementi uračunljivosti, a bez uračunljivosti nema krivične odgovornosti. Sada mi objasnite kako je moguće da neko preduzeće ima svest i volju, a nema biološki subjektivitet? Kako ćete vi pravno lice poslati u tu čuvenu Zabelu, koja je dva puta renovirana?
U članu 7. predviđate nešto što se kolokvijalno naziva kućni zatvor ili kućni pritvor. Onaj ko je osuđen kaznom zatvora do jedne godine, sud može odrediti da se kazna izvrši na taj način što osuđeni ne sme napuštati prostorije u kojima stanuje. Znate li u kojim režimima je postojala institucija kućnog zatvora? U totalitarnim sistemima, u pojedinim latino-američkim državama u kojima su vojne hunte uspostavljale diktaturu, uz obilatu pomoć SAD. U tim sistemima je postojala institucija kućnog zatvora. Vi sada tu instituciju prenosite ovde u Republiku Srbiju, bez ikakve potrebe, a ovamo hoćete da se rešite balasta mračnih 90-ih godina, u kojima se srpskom narodu i Srbiji desilo sve najgore, a ovamo vaskrsavate neke institucije koje su postojale u Salvadoru, u Čileu, ko zna gde.
SRS je, između ostalog, predložila pooštravanje kazni za veliki broj krivičnih dela koja su, po našem mišljenju, najteža. Kod tih krivičnih dela država apsolutno ne sme da pokaže bilo kakav oblik milosti koji vrše ta krivična dela. Tu nema kompromisa sa kriminalom.
Predvideli smo pooštravanje kazni u odnosu na vaš predlog za: tešku telesnu povredu, izlaganje opasnosti, prinudu, ugrožavanje sigurnosti, povredu ugleda zbog rasne, verske, nacionalne ili druge pripadnosti, silovanje, obljubu nad nemoćnim licem, obljubu sa detetom, obljubu zloupotrebom položaja, nedozvoljene polne radnje, podvođenje i omogućavanje vršenja polnog odnosa, posredovanje u vršenju prostitucije, prikazivanje pornografskog materijala, iskorišćavanja dece za pornografiju, navođenje maloletnog lica na prisustvovanje polnim radnjama, oduzimanje maloletnog lica, rodoskvrnjenje, udruživanje radi vršenja krivičnog dela i na nekoliko krivičnih dela u vezi sa nedozvoljenom trgovinom i korišćenjem opojnih droga.
Što se tiče Zakonika o krivičnom postupku, naravno, o tome će više govoriti moj uvaženi kolega, gospodin Petar Jojić, ne želim da mu mnogo oduzimam vreme u vezi ovoga predloga zakona, ali istakao bih samo jedan detalj iz Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakonika o krivičnom postupku.
Vidite kako sad to jezički loše zvuči. Zakonom menjate zakonik. Valjda je osnovni princip da se akt koji se menja zove isto kao akt kojim se to čini? Ako menjate zakonik, onda to činite zakonikom, a ne zakonik menjate zakonom. Hajde da kažemo da je i to manje bitno.
Vi u srpsko pravosuđe unosite nešto što bi moglo da se nazove nagodbenom pravdom. Tužilac i okrivljeni mogu da se nagode za krivična dela za koja se može izreći kazna zatvora do 10 godina. Pazite, to su, s obzirom na zaprećenu kaznu, nimalo bezazlena krivična dela.
Onda predviđate jednu neverovatnu odredbu. Ako se tužilac i okrivljeni sporazumeju, odnosno dogovore, javni tužilac odustaje od gonjenja za krivična dela koja nisu obuhvaćena sporazumom. Znate li šta to znači?
Neko može da izvrši krivično delo gde je zaprećena kazna do 10 godina i dogovori se sa tužiocem, a istovremeno uradi krivično delo za koje može da se izrekne kazna zatvora do 40 godina života – ratni zločin, genocid, teški oblici silovanja itd. Gde je tu logika da opraštate krivično gonjenje licima koja su učinila tako teška krivična dela? Tu apsolutno nikakve logike nema.
Hajde da se dogovorimo za krivično delo do 10 godina zatvora, tu možemo da se dogovorimo da ti kaznu ublažimo, a za ova ostala krivična dela, niko te ne pita ništa. Tu apsolutno nema bilo kakve pravne i elementarne logike. Zašto vi to činite?
Vi kažete – to postoji u anglosaksonskom pravu. Niste se precizno izrazili. Znate gde to postoji? U državama tipa Arkanzas, Ilinois, Indijana itd. Tamo je moguće, recimo, gospođo Malović, da sud izrekne psu kaznu od 10 godina zatvora. Tamo možete da dobijete 10 doživotnih robija.
Za nas koji smo na evropskom kontinentu studirali pravo, to je besmisleno. Za američke pravne pojmove je to logično. Ali, zašto takve institucije koje postoje u jednoj sredini koja ima potpuno drugačiju pravnu istoriju od naše, znate, mi nismo sociološki isto kao Amerikanci, kulturološki. Kriminološki nismo isto kao Amerikanci.
Vama je dovoljno da kažete – to postoji negde u anglosaksonskom pravu. Ne postoji to svuda. To postoji samo u pojedinim federalnim jedinicama SAD i postoji još na jednom mestu koje je fatalno po Srbe, postoji u Haškom tribunalu.
Prvi koji se dogovorio sa Haškim tribunalom bila je Biljana Plavšić.
Da vas podsetim. Biljana Plavšić je napravila nagodbu sa Tužilaštvom Haškog tribunala, oni su joj obećali da će je osloboditi, a zauzvrat, šta je ona rekla? Biljana Plavšić je, gospođo Malović, prva optužila Vojsku Republike Srpske, to nisu bili ni Hrvati, ni Muslimani, ni Amerikanci, nego je Biljana Plavšić rekla da je Vojska Republike Srpske, po naređenju Slobodana Miloševića, Radovana Karadžića i Ratka Mladića, izvršila genocid u Srebrenici.
Ona je optužila Radovana Karadžića, Ratka Mladića i Momčila Krajišnika za zločine u Srebrenici i za sve druge zločine koji su se desili tokom građanskog rata u BiH. Biljana Plavšić. Amerikanci su joj osnovali partiju – Srpski narodni savez, SNS. Pitajte gde je sad Biljana Plavšić? Eno je u Švedskoj, izdržava kaznu zatvora sa narkomanima i sa ološem. Da li vi takvu praksu hoćete da uvedete u srpsko pravosuđe? To je skandalozna praksa. Kada se tužilac, koji navodno brani državu od kriminala, dogovara sa nekim ko je izvršio krivično delo, gde je tu pravda? Gde je tu zakon? Gde je tu satisfakcija za žrtve tih krivičnih dela? Nema ih. Ali, ima nečeg drugog, ima trgovine. Ali, kada počnete da trgujete sa ljudskim nesrećama, onda tome nema kraja.
Vi u Krivičnom zakoniku predviđate krivično delo genocida, ratnog zločina i to je sve u redu, ali samo da vas podsetim, pre nekoliko meseci usvojili ste Zakon o zabrani diskriminacije, gde je genocid proglašen prekršajem. Sada vas pitam - šta je genocid u srpskom pravnom sistemu? Da li je to krivično delo, jedno od najtežih, ili je to prekršaj? Tada smo vas upozoravali, nemojte da se igrate sa krivično-pravnim pojmovima.
Ne može genocid da bude prekršaj. Ne može ratni zločin da bude prekršaj. Po vama je to moglo, ne mislim po vama lično, po vašem kolegi Svetozaru Čipliću, koji je obrazlagao Zakon o zabrani diskriminacije. Ali, vi sada imate jednu neverovatnu situaciju. Isto delo se u pravnom smislu definiše na dva načina. U Zakonu o zabrani diskriminacije je prekršaj, što je suludo da je genocid prekršaj, a u Krivičnom zakoniku je to jedno od najtežih krivičnih dela. Jedan potpuni haos, bez ikakve potrebe. Zna se u teoriji, zna se u praksi šta je krivično delo, šta je prekršaj, gde šta počinje, gde šta prestaje.
Kod Zakona o saradnji sa Međunarodnim krivičnim sudom, vi kažete – to je naša obaveza. Uopšte, sve Dosovske vlade od 2000. godine, kada god urade nešto što je suprotno državnim interesima i interesima naroda, oni kažu – znate, to je naša međunarodna obaveza.
Sada ajde malo da se vratimo unazad, gospođo Malović. Proučavao sam malo istoriju nastanka Stalnog međunarodnog krivičnog suda. Od 1950. godine, pri Komisiji za ljudska prava UN, teku napori da se obrazuje jedan stalni međunarodni krivični sud, koji će da sudi za najteže prekršaje, odnosno povrede međunarodnog humanitarnog i ratnog prava.
Posle Drugog svetskog rata, postojala su dva ad hok suda, onaj u Nirnbergu i onaj u Tokiju. Održana su dva procesa i ratnim zločincima Nemačke i Japana je suđeno.
Pravnici su, međutim, došli do zaključka da je objektivno takav vid sankcionisanja povrede međunarodnog humanitarnog prava loš, da to ne treba da se čini od strane ad hok tribunala, nego od strane jednog stalnog međunarodnog krivičnog suda.
Od 1950. do 1998. godine, jedna država na svetu kočila je formiranje tog suda - SAD, niko drugi. SAD nisu dozvoljavale da se formira međunarodni krivični sud.
Na toj rimskoj konferenciji u leto 1998. godine, američku delegaciju je predstavljao znate ko – Teodor Meron, budući predsednik Haškog tribunala. Tvrdio je da je povrede međunarodnog humanitarnog prava bolje sankcionisati putem ad hok tribunala nego putem stalnog međunarodnog krivičnog suda.
Amerikanci su ratifikovali, doduše, Rimski statut iz 1998. godine, ako se ne varam, to je bilo negde na kraju mandata Bila Klintona, ali još uvek nisu predali ratifikacione instrumente generalnom sekretaru UN i SAD formalno-pravno Rimski statut ne obavezuje.
Hajde da se ne lažemo, ko čini najveći broj povreda međunarodnog humanitarnog prava nego američke trupe. Gospođo Malović, od završetka Drugog svetskog rata ta država ne prestaje da ratuje. Ona je učestvovala u svim vojnim huntama, ratovima lokalnog i regionalnog karaktera u Srednjoj Americi, Južnoj Americi, u Africi, u Aziji, u Evropi, ovde na prostorima bivše Jugoslavije Amerikanci imaju najveću odgovornost za sve zlo koje se desilo.
Šta se dešava posle toga? Sa 102 države na svetu SAD zaključuju skandalozne ugovore, po kojima su te države dužne da američke vojnike ne smeju da izručuju bilo kakvom međunarodnom sudu, bilo ad hok, bilo stalnom, i ne samo to, da ni njihovi domaći organi ne smeju da sude američkim vojnicima.
Pre nekoliko godina američki vojnici u Italiji pobili su ko zna koliko ljudi na jednoj žičari. U Makedoniji se desilo da su zgazili ministra i nikom ništa. Hrvatska i Crna Gora su potpisale taj ugovor sa SAD i vi kažete da je to naša obaveza. Pa, kažite mi, gospođo Malović, šta treba da se desi pa da srpski vojnik bude u poziciji da krši međunarodno humanitarno pravo, koga ćemo da napadamo, koje države ćemo da osvajamo?
Ako iko treba da bude u obavezi da poštuje principe Međunarodnog krivičnog suda onda su to SAD. Ne, za njih to nije obaveza. Nisam čuo nijednog američkog zvaničnika koji je rekao – pa znate, to je naša obaveza, da ratifikujemo Rimski statut.
Mi jadni, nikakvi, bez vojske, imamo „Kobre“ koje čuvaju predsednika Republike Borisa Tadića, imamo žandarmeriju koja se obračunava sa navijačima. Prave suštinske vojske nemamo. Mi i da hoćemo nemamo gde da počinimo povrede međunarodnog humanitarnog prava. Oni koji iz dana u dan čine te povrede, njih Rimski statut ne obavezuje.
Da vas podsetim, SAD su prisutne na teritoriji Republike Srbije. Njihove trupe su na KiM. Valjda oni prvi treba da poštuju međunarodno humanitarno pravo. Nije srpska vojska u Arkanzasu i na Aljasci, nego su oni na KiM, u BiH, svuda su. Oni su i u Rumuniji, i u Bugarskoj, i u Grčkoj, i Avganistanu, i u Iraku i ko zna gde nisu.
Njih treba da obavezuje Rimski statut. Oni su ti koji su podržavali razne diktatorske režime od perioda završetka Drugog svetskog rata. Oni su ti koji omogućavaju trgovinu drogom. Oni su ti koji omogućavaju trgovinu oružjem, belim robljem itd. Oni su ti koji dan-danas vrše razne zločine po Avganistanu, Iraku, na KiM itd. ili pak ćute o zločinima koje je u njihovo ime uradio neko drugi.
Zamolio bih vas, u ime SRS, prestanite sa tom pričom da mi nešto moramo. Razumem da Republika Srbija ima neke međunarodne obaveze. Ali međunarodna zajednica je skup više država, tu postoje prava i obaveze.
Ako je naša obaveza, onda je nečije pravo na drugoj strani. Ako je nečije pravo, odnosno naše pravo, nečija je obaveza. Nemoguće je da mi imamo samo obaveze prema međunarodnoj zajednici a nikakva prava, a da Amerikanci imaju sva prava a nikakve obaveze. Gde je tu međunarodni pravni poredak?
Da ne bih oduzimao više vremena mojim uvaženim kolegama, ustupiću im reč. Naravno, dužan sam da kažem da SRS zbog svih ovih i drugih razloga koje nisam uspeo da navedem, a koje će navesti moje kolege, ne može podržati nijedan od predloženih zakona, odnosno zakonika koje ste stavili na dnevni red ove sednice.

Dame i gospodo narodni poslanici, naravno, svako ima pravo da u svom životu izabere neke svoje idole, ali koliko gospodin Milivojević iskreno žali za gospodinom Zoranom Đinđićem najbolje govori činjenica da on o smrti Zorana Đinđića govori u kontekstu izbora u Vrnjačkoj Banji. Kakve to veze ima jedno s drugim zaista ne znam.
Nisam tvrdio da je presuda protiv ubica ili ljudi koji su okrivljeni za to ubistvo pogrešna, samo sam rekao da ste ubice uhvatili, ako su zaista ubice, pošto se zaista, složićete se sa mnom, gospodine Milivojeviću, brojne kontraverze otvaraju oko tog procesa, ali da ne ulazimo sada u to, ali da država apsolutno ništa nije uradila da se pronađu ubice Pavla Bulatovića, apsolutno ništa, iako je u pitanju čovek koji je zaista časno obavljao svoju funkciju i, za razliku od vaših sadašnjih i ondašnjih prijatelja iz Crne Gore tipa Mila Đukanovića, bio zaista posvećen očuvanju SRJ.
Uzgred, ova presuda protiv ubica Zorana Đinđića još uvek nije pravnosnažna i sa formalmo-pravne strane još se uvek ne zna definitivno ko je zaista to ubistvo izvršio.

Dame i gospodo narodni poslanici, danas formalno treba da donesemo odluku o razrešenju i imenovanju predsednika, članova i zamenika članova Republičke izborne komisije. Skupštinska većina za donošenje ovakve odluke verovatno postoji i to nije sporno.
Ono što je mnogo važnije od ove formalne odluke koju ćete danas doneti jeste nekoliko stvari: prvo, u kakvoj atmosferi se održavaju izbori u Republici Srbiji, izbori na svim nivoima, od predsednika Republike do lokalnih izbora; kakvi su danas odnosi političkih stranaka međusobno i prema biračkom telu, i ono što je kuriozitet kada je u pitanju izborni proces u Republici Srbiji, to je jedna pojava koja verovatno ne postoji ni u jednoj drugoj državi na svetu, ni u jednoj državi članici Evropske unije, u koju svi vi složno hrlite, a to je pojava koja bi mogla da se nazove ''korupcijom'' biračkog tela.
Ono što je, takođe, važno i što će Srpska radikalna stranka da potencira u svojoj diskusiji jesu najave koje dolaze od strane predstavnika vladajuće koalicije, pre svega DS, da će se Republička izborna komisija ovakva kakva sada postoji izmeniti u smislu da će se obrazovati nekakva ''državna izborna komisija'', u koju predstavnici opozicionih stranaka neće moći da uđu.
– To će biti jedno telo koje će nametnuti skupštinska većina ili Vlada Republike Srbije!
I, onda, dragi građani i dame i gospodo narodni poslanici, u tom slučaju, zaboravite na bilo kakvu demokratsku kontrolu izbora u Republici Srbiji. Kad kažem – izbora, mislim na izbore na svim nivoima.
U kakvoj atmosferi su se održavali izbori u Republici Srbiji u proteklih nekoliko godina, a to je dostiglo svoju kulminaciju u maju mesecu prošle godine, kada smo imali izbore za narodne poslanike, izbore za pokrajinske poslanike u Skupštini Vojvodine i lokalne izbore, i nešto ranije, u januaru mesecu prošle godine, kada smo birali predsednika Republike. Takva atmosfera nije zabeležena apsolutno nigde u svetu.
Nošenje paketića građanima, kupovanje glasova za gotov novac, to su pojave koje ne postoje apsolutno ni u jednoj demokratskoj zemlji! I kada vi iz vladajuće opozicije optužujete ovog ili onog da je kriv što Republika Srbija nije član Evropske unije, onda vi u stvari obmanjujete javnost.
Nisu Ratko Mladić, Goran Hadžić, Srpska radikalna stranka smetnja da uđete u Evropsku uniju. To vi obmanjujete građane. Najlakše vam je da kažete: građani Srbije su taoci Ratka Mladića ili Srpske radikalne stranke. Ne, građani Srbije su taoci vas iz vladajuće koalicije, jer to što vi radite na izborima toga nema ni u jednoj zemlji Evropske unije. Kada su ljudi iz Evropske unije čuli kakvim se podlostima služite ne bi li osvojili vlast – ko bi vas primio u jednu zajednicu koja makar formalno slovi za demokratsku, dobro uređenu, pravnu itd.
Pre nekoliko nedelja imali ste izveštaj Evropske komisije, a to je bilo objavljeno i u zvaničnim publikacijama EU, doduše državni mediji i mediji pod kontrolom vladajućih stranaka u Republici Srbiji su nekako uspeli da zabašure tu informaciju, stvar je u tome što je Evropska komisija rekla da Srbija ne može da računa na neki brzi ulazak u EU, zato što smo jedno od najkorumpiranijih društava u Evropi. Kada kažem – korumpirano društvo onda ne mislim na korupciju samo u klasičnom smislu te reči, na korupciju sudija, na korupciju ministara, državnih činovnika itd. Tu mislim na jedan specifičan oblik korupcije, a to je ''korupcija biračkog tela''. Izvorno, etimološki posmatrano, nekog korumpirati znači kvariti. Korupcija znači kvarenje.
Vi, gospodo, iz vladajuće koalicije nekoliko godina unazad sistematski kvarite narod, tačnije rečeno, biračko telo. Vi ste potpuno poremetili moralne vrednosti koje postoje u srpskom društvu. Izbori u Republici Srbiji više nisu utakmica stranke sa strankom. Ovde više nema sukoba ideja, sukoba mišljenja, različitih pogleda na svet. Ovde, danas u Republici Srbiji, na početku 21. veka, ako nekim slučajem niste deo vladajuće koalicije onda znači da vi ne učestvujete na utakmici sa svojim političkim konkurentima, nego znači da se borite protiv jedne ogromne finansijske mašinerije, državne, tajkunske, mafijaške, da se borite protiv bogatih sponzora vladajuće koalicije i zemalja EU.
Ko može u toj konkurenciji da pobedi? Teško ko. Onaj ko danas ima u rukama državnu blagajnu, on može da pobedi na izborima, ne zato što mu je politički program dobar, ne zato što su mu kandidati dobri, nego zato što narod, zato što građani Srbije teško žive. Vi na toj činjenici gradite svoj izborni uspeh. Vi znate da je najveći broj građana Srbije doveden do prosjačkog štapa. Privatizovali ste mnoga društvena i državna preduzeća u Srbiji, šećerane u Vojvodini, za koje se toliko bori jedan deo vaše vladajuće koalicije, privatizovane su za tri evra.
Danas je paritet između kilograma pšenice i veštačkog đubriva 1:3, odnosno 1:5, što ne postoji nigde u svetu. Danas je seljak u Srbiji prinuđen da prodaje svoju pšenicu za 9 dinara. To znači da po hektaru ima gubitak od najmanje 5.000 do 6.000 dinara. Dakle, ne da ne može da ostvari zaradu, nego je na čistom gubitku.
Danas su ljudi u Srbiji prinuđeni da sebi odsecaju prste i druge vitalne organe na telu, ne bi li ih država pogledala, ne bi li se neki ministar smilovao da dođe u njihovu firmu koja je pred bankrotom i da ih pita – a, šta se to dešava u vašem preduzeću.
U takvoj atmosferi kada se sprovode izbori, onda od demokratije, onda od jedne pravične i fer izborne utakmice apsolutno nema ništa. Vi znate da građani u Srbiji teško žive i vi namerno idete od kuće do kuće i delite paketiće u kojima se nalazi ulje, šećer, brašno, kineske patike, kineski mobilni telefoni, asfaltirate ulice dva dana uoči izbora, pa put traje sedam dana; to što će put da propadne za sedam dana ili za mesec dana vas baš briga. Bitno je da put izdrži dok se ne zatvore biračka mesta. Kada se zatvore biračka mesta – šta me briga da li građani mogu da se prevoze tim putevima ili ne mogu. Vi ionako tim putevima nećete ići do sledeće izborne kampanje.
Konkretno, na teritoriji AP Vojvodine prošle godine kada smo imali izbore za pokrajinske poslanike i lokalne izbore onda su aktivisti DS kupovali za gotov novac glasove građana Vojvodine. To su činjenice. To danas priznaju i sami vaši aktivisti. To više nije nikakva tajna da ste prošle godine za pet, deset, dvadeset ili pedeset evra mogli da kupite koliko hoćete glasova. Zahvaljujući toj činjenici danas je DS, zajedno sa svojim koalicionim partnerima, apsolutni gospodar u Vojvodini. Ne zato što vas građani Vojvodine jako vole i ne zato što podržavaju Statut Vojvodine koji ste izglasali u oktobru mesecu prošle godine, nego zato što ste uspeli da ih prevarite, zato što ste uspeli da iskoristite tešku muku u kojoj se građani nalaze zahvaljujući vama, odnosno vašom krivicom, i na bazi te kupovine glasova, koja, ponavljam, ne postoji nigde u svetu, vi ste uspeli da pobedite na pokrajinskim izborima i da osvojite vlast u većini opština u Vojvodini i u ostalim delovima Srbije.
Šta ste radili u opštinama u kojima niste uspeli da pobedite? Naravno, vi ste dali sve od sebe da pobedite u svakoj opštini. Na vašu žalost, uprkos paketićima, uprkos gotovom novcu, uprkos bagerima i kamionima, u nekim opštinama je SRS osvojila većinu. Imali smo zaključene koalicione sporazume ili sa DSS ili sa koalicijom oko SPS. Vi ste posebno u Vojvodini, a i u ostalim delovima Srbije, krenuli u jedan pravi politički građanski rat. Vi ste doneli odluku da na svim nivoima vlasti mora da bude DS, od predsednika Republike do mesne zajednice.
U opštinama gde niste uspeli da konstituišete na legalan način skupštinsku većinu, vi ste počeli da kidnapujete ljude, da im odvodite decu, da ih ucenjujete, da ih otpuštate s posla, da im pretite sudskim procesima, jer će vaše sudije da završe posao. Počeli ste da kupujete pojedine odbornike.
U pojedinim opštinama prošle godine i ove godine umalo da nije bilo krvavih obračuna između pripadnika različitih političkih stranaka. Sve zarad toga da bi DS mogla da bude na vlasti, ne voljom građana, nego, bukvalno, što bi rekao narod, na silu Boga.
Vama vlast ne treba da biste radili nešto u interesu građana. Vam vlast treba iz dve stvari, da prikrijete afere koje ste imali iz ranijeg perioda i da nastavite sa ponašanjem na kakvo ste navikli, da nastavite sa pljačkom, da nastavite sa otimačinom, da nastavite sa ličnim bogaćenjem. Vi vlast ne doživljavate kao sredstvo da se uradi nešto za narod. Vi vlast doživljavate kao sredstvo da se uradi nešto za vas lično.
Vi kojima su bila puna usta Vojvodine, njenih interesa, građana Vojvodine, ''di su naši novci, ne damo mi naše žito'' itd, na šta ste spali. Spali ste, recimo, na to da je danas gospodin Čanak narodni poslanik i istovremeno predsednik Upravnog odbora, ako se ne varam, ''Vojvodinašuma''. Pitajte gospodina Čanka kolike su nadoknade članovima upravnih odbora čiji je osnivač AP Vojvodina. Vozni park IV Vojvodine je veći nego vozni park Vlade Srbije.
Dame i gospodo narodni poslanici, a posebno vi koji ne možete noćima da spavate od brige za građane Vojvodine, najveća investicija danas u Vojvodini jeste renoviranje Skupštine AP Vojvodine. Nema nikakvih radnih mesta, nema nikakvih fabrika, nema nikakvih investicija, nema ničega. Vaši predsednici opština, vaši predsednici skupština opština kada im se postavi pitanje – a gde su te silne investicije koje ste obećavali, gde su ta silna radna mesta, gde je taj prosperitet građana, kažu: pa, znate, Vlada nam je uskratila transferna sredstva?!
Pa to vi vidite sa svojom vladom. Šta to briga građane. Vlada je znala, dobili ste izjavu, i to možete da proverite ovde u zapisniku, kada smo usvajali budžet za 2009. godinu šta je rekla gospođa Diana Dragutinović, finansijska kriza se pojavila na svetskom tržištu u leto 2007. godine. Vi ste znali šta će da zadesi sve države na svetu. Znali ste da to neće da mimoiđe ni Republiku Srbiju. I uprkos tome davali ste građanima lažna obećanja.
Davali ste im lažna obećanja i prošle godine kada ste birali sve državne institucije, od predsednika Republike do odbornika u skupštinama opština i onda kada su se zatvorila biračka mesta, onda je vaš predsednik Republike rekao: "Građani, čuvajte svoja radna mesta. Novih radnih mesta nema, ali čuvajte postojeća". Pa, što to niste rekli u izbornoj kampanji, da mladi ljudi ne završavaju škole i fakultete? Što da se deca muče? U narednih pet godina nema otvaranja radnih mesta. Što da završavaju škole, što da završavaju fakultete, što da im roditelji finansiraju astronomske školarine? Ionako neće imati gde da rade. Neće imati gde da rade, to je činjenica!
Obećali ste građanima – zaposlićete 10 hiljada pripravnika. Pitajte vaše tajkune kako ide taj posao oko zapošljavanja pripravnika. Ne ide nikako! I tamo gde su ljudi zaposleni, zahvaljujući raznim vezama i vezicama, radiće godinu dana i posle godinu dana naći će se na ulici. I šta onda? Onda ćete se dosetiti neke nove krađe, neke nove prevare. Dakle, to je atmosfera u kojoj se održavaju izbori. I, zahvaljujući siromaštvu građana Srbije, zahvaljujući njihovoj muci i nevolji DS je zajedno sa svojim javnim i tajnim koalicionim partnerima uspela da formira vlast u Republici Srbiji.
Onda vam nije bilo dosta to što ste u maju mesecu radili to što ste radili, onda nije bilo dosta to što su ministri, što su pokrajinski sekretari u crnim limuzinama obilazili kuću po kuću i delili paketiće, novac, obećanja, negde pretili, negde ucenjivali, sve vam to nije bilo dosta.
Onda ste odlučili, pored svih problema u kojima se nalazi država Srbija, pored bede, nemaštine, pored pokušaja zapadnih sila da nam otmu Kosovo i Metohiju, pored pokušaja i nekih zapadnih sila i nekih stranaka ovde, koje samostalno kada bi izišli na izbore ne bi mogle da pređu cenzus, da nam otmu Vojvodinu, u takvoj atmosferi vi ste smatrali da je najpreči državni zadatak da se razbije Srpska radikalna stranka.
Nije vam bilo dovoljno to što ste izvršili izbornu krađu 2008. godine u maju mesecu, u septembru mesecu ste se dosetili da otmete mandate Srpskoj radikalnoj strani. Nigde u svetu nema, dame i gospodo narodni poslanici, vi koji ste kandidati za ulazak u EU, vi koji se grlite i rukujete sa Oli Renom, da se otmu mandati stranci koja je regularno učestvovala na parlamentarnim izborima i da se nakon odluke o potvrđivanju mandata u Skupštini nađu neki poslanici partije koja u vreme kada su održavani poslednji parlamentarni izbori ne da nije učestvovala, nego, nije ni postojala.
Takvih primera nema nigde od SAD, Velike Britanije, Francuske, Nemačke, Italije, Španije do Japana i Australije. Ali vi ste smatrali, po nalogu vaših zapadnih mentora, da je najpreče razbiti Srpsku radikalnu stranku, da je najpreče ubiti Vojislava Šešelja, da je najpreče sprečiti Vojislava Šešelja da se vrati u Srbiju, ne samo svojoj stranci, nego pre svega svojoj porodici, od koje je odvojen od 2003. godine zahvaljujući vama, jer optužnica protiv Vojislava Šešelja pisana je ovde u Beogradu.
Vi ste filovali i danas filujete Tužilaštvo Haškog tribunala i lažne svedoke potpuno netačnim, neproverenim, nepouzdanim informacijama koji navodno treba da svedoče o krivici Vojislava Šešelja. Onda ste mogli da vidite šta se dešava u Haškom tribunalu.
Pola onih koji su dovedeni kao svedoci Tužilaštva preko noći, za jedan sat, pretvorili su se u svedoke odbrane. Niko od njih nije mogao da kaže apsolutno ni jednu jedinu reč protiv Vojislava Šešelja.
Vojislav Šešelj više ozbiljno čak i ne doživljava Haški tribunal. Videli ste kako se ismeva tužiocima. Kaže: "Vi kažete da sam se ja ugojio i da zbog toga imam problema sa krvnom slikom. Evo, neka ustane tužilac, on ima veći stomak od mene". Pa, kaže: "Gledam ovog čuvara ispred moje ćelije, već nekoliko dana nosi istu uniformu. Nemate para da mu kupite novu uniformu. Odakle ćete meni da obezbedite tolike pare za štetu koju ste mi naneli? Znate li koliko to košta?"
Dakle, kada ste videli šta se dešava u Haškom tribunalu, kada vam je bilo jasno da je Vojislav Šešelj i pre izlaska iz Haškog tribunal pobedio Haški tribunal...

Može, zahvaljujem. (Aplauz.)

Dame i gospodo narodni poslanici, gospođo Đukić-Dejanović, ja sam se javio na osnovu replike.

Kako nije bio osnov za repliku?

Dame i gospodo narodni poslanici, zaista moram da kažem nešto što su činjenice.
Ne znam šta treba gospodinu Veroljub Arsiću da se bavi SRS. Manite se više SRS. Imate svoju stranku u koju ste prešli, budite poslanik zahvaljujući DS i G17 plus, oni su glasali za to da vam se zadrže mandati. Ako ste nervozni, a vidim da jeste, zamolite da vam se obezbedi prijem kod Oli Rena, neka vas malo potapše po glavi i ramenu, možda vas to malo smiri, možda posle toga shvatite šta ste rekli.
Ovde nam se drže lekcije o moralu ljudi koji su počinili krivična dela, koji u Skupštini i van Skupštine, bukvalno, sablažnjavaju svoje kolege nemoralnim ponašanjem. Ovde nam se drže moralne lekcije, soli nam se pamet, a evo, pogledajte, šta je stiglo iz poslaničke grupe kojoj pripada gospodin Arsić.
Razrešava se Marina Đukanović, zamenik člana RIK, a imenuje se za člana Vladimir Đukanović. Majka podnela ostavku, a onda sina imenuju umesto nje. Sada je to moralno, sada je to fer, sada je to pravično, sada je to fensi, sada je to ovako ili onako.
Tako je, gospodine Arsiću. Manite se SRS, gledajte svoja posla. Ako ste mnogo nervozni, ako imate nekih ličnih ili političkih problema, ja mislim da nema, da vam se obezbedi prijem, doduše ne kod Olija Rena, nego bi mogao da vas primi njegov vozač, pa neka vam on pomogne da se malo smirite. (Aplauz.)
Dame i gospodo narodni poslanici, ja ću nastaviti tamo gde sam prekinut, dakle, izbori u Republici Srbiji, već nekoliko godina, a posebno 2008. godine, pa naovamo apsolutno nisu regularni zato što se održavaju u potpuno neregularnoj atmosferi.
Danas se u izbore, tu pre svega mislim na vladajuće stranke, ne ide programom, ne ide se ideologijom, ne ide se srcem, ne ide se nekim pogledom na svet, već se ide parama. Onaj ko ima pare – pobediće na izborima! Onaj ko nema pare, može da ima ne znam ni ja kakav politički program, mogu da budu kandidati ne znam ni ja koliko pametni i moralni, ne vredi – pobediće onaj ko ima para da kupi glasove građana Srbije koji su ojađeni, koji su prevareni i koji su prosto prinuđeni da svoj glas na izborima prodaju onome ko ima novac, ne bi li na taj način preživeli narednih sedam dana, naredne dve nedelje ili narednih mesec dana!
To je tužna slika koja danas kruži po Srbiji. To su tužne činjenice, ali su činjenice, i tim činjenicama treba pogledati u oči. Koji je jedan od načina da se spreči jedno ponižavanje građana Srbije kupovinom njihovih glasova? Očekivao sam i SRS je smatrala da će vladajuća koalicija da predloži izmene odgovarajućih zakona – da se u kampanju više ne sme ići sa paketićima, sa mobilnim telefonima, sa patikama, sa bagerima i sa kamionima, nego programom i ideologijom.
Držite tribine, održavajte mitinge, obilazite svoje članove i simpatizere, građane, propagirajte svoje političke ideje, ali bez džakova, bez novčanika, bez kesa i bez torbi, jer ovo više u Srbiji nisu izbori, već je ovo postalo više političko torbarenje! Srbija je postala poslednja zemlja u svetu po tome na koji se način održavaju izbori. Nikada se u Srbiji nisu održavali ovakvi izbori, u ovakvoj atmosferi u kakvoj se danas održavaju!
Ima nekih intelektualaca ili kvaziintelektualaca koji kažu da je srpska demokratija mlada. Ako gledamo period od 1990. godine, jeste, ali Srbija ima malo duži politički i državni kontinuitet nego što je 1990. godine. Bilo je demokratije u Srbiji i krajem 19. veka i početkom 20. veka, i između dva svetska rata, pa se nisu dešavale ovakve stvari.
Dakle, zaustavite jedanput ponižavanje građana Srbije, pa zar vam nije dosta što ste ih ostavili bez radnih mesta, to što ste seljake pustili na milost i nemilost vašim tajkunima, ne samo domaćim nego i hrvatskim, nego vam sada treba da ponižavate građane na dan izbora. Prekinite već jednom sa tim!
Predložite izmenu zakona – nema više korupcije biračkog tela, nema više kvarenja moralnih vrednosti kod naroda! Nemojte više da kvarite građane Srbije, jer građani su shvatili da svaka stranka treba da nešto da im ponudi. Glasaće za onu koja im ponudi više! Tu više nema utakmice političkih ideja, tu više nema fer političke borbe, već tu sada ima kupovine i prodaje!
Ako se demokratija pretvori u kupovinu i prodaju, onda će Srbija da prođe kao što su prošle pojedine grčke državice u antičko vreme ili stari Rim! Propali su zbog nemorala koji se pojavio bukvalno u svim oblastima društvenog života. Evo, vi ga sada promovišete i u oblasti izbora.
Dakle, neka stranke na izbore idu sa svojim programom, sa svojom ideologijom i neka posle toga odgovaraju građanima za to da li su sproveli taj program ili ne. A, pobeđivati zahvaljujući hiljadama evra, pobeđivati zahvaljujući plavo-žutim paketićima, koji su napunjeni parama istog tog opljačkanog naroda, pobeđivati zahvaljujući mafijaškim i tajkunskim bagerima i kamionima, to je nešto što zaista srozava dostojanstvo svako građanina u Republici Srbiji.
Bacio sam pogled malo na imena ljudi za koje ćete danas da glasate, za oko mi je zapao kandidat za predsednika RIK. Čovek je iz Zrenjanina, iz grada čiji je gradonačelnik pre nekoliko nedelja uhapšen zbog raznih krivičnih dela koje je vršio na toj funkciji.
Inače, Goran Knežević dok je bio u milosti Borisa Tadića i Bojana Pajtića bio je najbolji gradonačelnik na svetu, najuspešniji, najpošteniji, dobijao je plakete i nagrade, bio je predsednik Pokrajinskog odbora DS i onda se valjda nekom zamerio ili su se posvađali oko podele plene i čovek je završio u zatvoru, vodi se istražni postupak protiv njega. Kažu zli jezici, kada je uhapšen Goran Knežević istovremeno je uhapšen i direktor "Vojvodinavoda" pa su ga na putu za Beograd vratili nazad u Vojvodinu, jer je neko rekao – ljudi, taj čovek nam je finansirao kampanju za pokrajinske izbore, da nije bilo stotina hiljada evra koje smo dobili iz njegove kase teško da bi DS imala toliki broj pokrajinskih poslanika.
Šta onda kaže Goran Knežević, pred istražnim sudijom specijalnog odeljenja za organizovani kriminal Okružnog suda u Beogradu? Kakve trice i kučine o nekim firmama iz Pirota, iz Crne Trave, iz Kikinde, iz Lebana koje su davale 10, 15 ili 50.000 dinara za kampanju DS – kampanja DS se plaćala iz budžeta AP Vojvodine i Fonda za kapitalna ulaganja Vojvodine; džakovi novca su odlazili u Beograd, u Novi Sad i odatle su se plaćali ljudi u biračkim odborima, kupovali su se paketići, asfaltirale se ulice, kupovali se glasovi za gotov novac! To je rekao Goran Knežević.
A vi koji meni dobacujete da lažem proverite u zapisniku kod istražnog sudije šta je rekao Goran Knežević, to nisam rekao ja. Ja za to ne bih mogao ni da znam da on, čovek, nije o tome govorio. Mi smo samo mogli da naslućujemo da je nemoguće da jedna stranka na legalan način ima toliko para. Nemoguće! Ne dobijate vi toliko para po Zakonu o finansiranju političkih stranaka. Nemoguće je da imate da kupujete na stotine hiljada paketića, na hiljade mobilnih telefona, na stotine hiljade pari patika. Nemoguće je da imate tolike bagere i kamione! Neko je to morao da finansira, pored para koje dobijate iz budžeta. O tome je progovorio Goran Knežević. Ne kažem ni da je istina ni da nije istina, kažem samo ono što je čovek rekao.
Bićete u velikom problemu da dokažete da to što on priča nije istina. Uostalom, zaista je simptomatično da vam je kandidat za predsednika RIK čovek iz Zrenjanina, čovek za koga se otvoreno priča po Zrenjaninu, po Vojvodini, da je na dan izbora dobio preko 200.000 evra da bi sa tim novcem kupovao glasove na lokalnim, pokrajinskim i republičkim izborima koji su održani u maju mesecu prošle godine. I sad takvog čoveka kandidujete da bude predsednik RIK, smenjujete jednog predsednika za koga postoji sumnja da je eventualno nešto radio što je suprotno zakonu i sad postavljate drugog koji je još gori umesto ovog kojeg ćete smeniti. To su činjenice. Vas te činjenice mogu da bole, možete da kažete da sam lažov, ali to su činjenice.
Postavlja se pitanje kako se finansiraju političke stranke danas u Republici Srbiji? Kako je moguće da neko ko dobija manje novca iz državnog budžeta, nego, recimo, SRS, u izborima ima deset puta više para? Kako je to moguće?
Demokratska stranka je objavila na svom zvaničnom sajtu, ako se ne varam, spisak od 44 preduzeća i preduzetnika koji su navodno finansirali izbornu kampanju DS i kada saberete cifre vidite da to ni izbliza nije taj novac koji je DS potrošila na izborima, recimo, u maju mesecu prošle godine. Ali, nije to bilo samo u maju mesecu, tako je bilo i na ponovljenim lokalnim izborima koji su održani u novembru mesecu prošle godine. DS je namerno izazvala krizu u četiri opštine u Srbiji, da bi napakostila SRS. I to su činjenice.
Na teritoriji opštine Ruma 9. novembra 2008. godine pokrajinskih sekretara je bilo više u Rumi nego u Novom Sadu, svi se sjatili, nosili paketiće, nosili telefone, nosili pare, obećavali kule i gradove: i silna radna mesta, i pomoć prilikom zapošljavanja, prilikom školovanja dece, prilikom lečenja, nema šta nisu obećavali. Gde nisu pomagala obećanja tu su ucenjivali – ostaćete bez posla, pretili članovima porodica, nema šta nisu radili! Dakle, to se ponavlja iz izbora u izbore.
Postavlja se pitanje načina na koji se finansiraju pojedine političke stranke u Republici Srbiji. Možete vi da uhapsite nekog lekara koji je uzeo 300 evra ili nekog profesora koji je pustio đaka da ne ponavlja razred za 200 evra, ali šta ćete sa glavom te hobotnice koja sedi u Beogradu i u Novom Sadu, koja krčmi milione evra narodnog novca? Kada će ti ljudi da se pozovu pred lice pravde? Mi treba da čekamo da se neko iz vladajućih partija posvađa sa svojim rukovodstvom da bi došao pred lice pravde. Dok je lojalan svojoj partiji, dok je lojalan tajkunima koji ga finansiraju ni dlaka sa glave neće mu pasti, a kada se sa njima posvađa onda postoji realna opasnost da se taj čovek privede, da se sasluša i da onda on progovori neku svoju istinu o tome šta se dešavalo u vreme kada je on bio državni, pokrajinski ili stranački funkcioner.
Inače, gospođo Đukić-Dejanović, obavešten sam da izgleda nema prenosa, pa, ako biste mogli to da proverite.

Dobio sam informaciju da prenosa jedno vreme nije bilo, drago mi je ako ga ima i mislim da je ovo jedinstvena prilika da građani Srbije čuju i onu drugu stranu koja u medijima ne može da progovori, drugu stranu koja je proskribovana, koja je stavljena na stub srama i koja se okrivljuje za sve nedaće koje su danas zadesile Srbiju, srpski narod i građane Srbije.
Ovde se postavlja još jedno pitanje: očigledno je da vladajuća koalicija namerava da prekomponuje RIK. Projekat se zove – formiranje državne izborne komisije. Predstavnici političkih stranaka, pre svega opozicionih političkih stranaka, više neće imati članove i zamenike članova u tome što vi nazivate državnom izbornom komisijom. Više niko neće moći da kontroliše izborni proces u Republici Srbiji, tačnije hoće – CESID, organizacije koje su bliske vladajućem režimu, ali političke stranke koje učestvuju na izborima više neće biti u mogućnosti da kontrolišu zakonitost izbornog procesa.
Naravno, kontrolisaće i dalje političke stranke, ali vladajuće, stranke koje se u momentu raspisivanja izbora nađu u opoziciji neće moći da vrše bilo kakvu kontrolu izbornog procesa!
Zanimljivo je da ta ideja o formiranju državne izborne komisije dolazi od strane predstavnika političkih partija koje su skoro četiri meseca protestovale u Beogradu i širom Srbije zbog izborne krađe koja se desila 1996. godine. Sećate se kako su počeli protesti koalicije ''Zajedno'', SPO i DS i tada Građanskog saveza Srbije. Umešao se čak i Felipe Gonzales, umešali su se najviši evropski zvaničnici da pokušaju da povrate kredibilitet rezultata izbora koji su bili u novembru mesecu 1996. godine. Neki ljudi su čak i poginuli na tim demonstracijama, neki su čak i povređeni. Neki demonstranti su nosili zastave država koje su nas tri godine kasnije bombardovale.
Ali, vi sada izgleda hoćete da vratite to vreme izbornih krađa, izbornih prevara i mahinacija. Izgleda da više ne verujete da ćete gotovim novcem uspeti da obezbedite izbornu pobedu. Uspeli ste 2008. godine, ali građani su izgleda počeli da otvaraju oči i postali su svesni onoga što radite. Najveći broj građana Srbije je postao svestan da sa tih 10, 20, ili 50 evra, ili sa tim jednim paketićem ne mogu dugo da prežive, ne mogu dugo i na duži period da regulišu svoje egzistencijalne probleme. Onda ste se dosetili, pošto ste pretpostavili da vam ta vrsta izbornih malverzacija neće dati očekivani rezultat, da formirate nekakvu državnu izbornu komisiju, navodno, vanstranačku, objektivnu, demokratsku, koja će da poštuje zakon itd.
Plašite građane Srbije sa političkim strankama. Šta će nam političke stranke u RIK? Šta će nam višestranački sistem? Šta će nam demokratija? Neka Vlada Srbije, naka skupštinska većina delegira lojalne ljude u državnu izbornu komisiju? I, onda ćemo imati garanciju da će izbori biti fer, demokratski i da će biti zakoniti.
Potpuno zaboravljate, recimo, član 5. Ustava Republike Srbije koji garantuje da su političke stranke temelj demokratije u Srbiji. Taj član Ustava ste pogazili i onih dana kada ste glasali za to da se oduzmu mandati SRS. Setili ste se neke teorije da je poslanik vlasnik mandata.
Nasledio od tate i dede poslanički mandat, pa može sa njim da radi šta hoće! To je bila vaša teorija. (Aplauz.)
I zahvaljujući toj teoriji, sada imamo nelegalan sastav Parlamenta. Pogažen je Ustav, pogažen Zakon o izboru narodnih poslanika, pogažena Odluka o potvrđivanju mandata narodnih poslanika.
Sada ubeđujete nekoga da će ta vaša državna izborna komisija da spreči sve ove pojave o kojima smo danas govorili. Neće da spreči! Ona čak i nema zadatak da ih spreči. Ona ima zadatak da obezbedi novu pobedu Demokratske stranke i njenih koalicionih partnera. Da li će izbora biti ove godine, naredne godine ili za dve-tri godine, ali će ih biti. Za te izbore ste počeli da se pripremate tako što polako stvarate atmosferu u javnosti da RIK i njen sastav nisu dobri, da ne treba političke stranke da imaju predstavnike u RIK-u, zato što političke stranke tobože nisu objektivne, one su pristrasne, subjektivne su, gledaju samo svoje interese.
Imenovaćete neke ljude koji su supermeni, koji su imuni od bilo kakvih političkih pritisaka, nezavisni, i koji će da rade isključivo po svojoj savesti, po Ustavu i zakonu. Neće, i vi dobro znate da se to neće desiti. Vama treba novi sastav izborne komisije da bi vam taj novi sastav izborne komisije omogućio novu pobedu na nekim novim izborima.
Teško da ćete sa paketićima i gotovim novcem postići očekivane rezultate. Sada ste krenuli u drugu etapu, u prekomponovanje RIK-a.
Izbacićete članove Izborne komisije Republike Srbije iz reda opozicionih partija. Više niko neće moći da vas kontroliše i onda će građani Srbije u vreme izbora da dođu u situaciju da ''koza čuva kupus''. Onda će džakovi nekih fiktivnih glasova biti donošeni u tu državnu izbornu komisiju i onda ćete slavodobitno da kažete – eto, građani Srbije nas podržavaju. Imamo legitimitet.
Građani Srbije to hoće. Građani Srbije hoće da ih mi pljačkamo, da ne mogu da rade, da ne mogu da se leče, da ne mogu da školuju svoju decu?! Građani Srbije hoće, prosto izgaraju od te želje, da sebi seku prste ne bi li ih neki ministar pogledao.?! To je priča koju ovih dana pričate i to je priča koju ponovo treba da pričate posle novih izbora.
Zaklanjate se iza rezultata izbora, naravno, kada vam treba. Kada vam treba, poštujete rezultate izbora, kažete – pa, možete da nas kritikujete koliko hoćete, ali narod je tako glasao. Narod je glasao da Boris Tadić bude predsednik Republike. Narod je navodno glasao da Mlađan Dinkić i Božidar Đelić, koji je u tetkinom kauču našao 11 miliona evra, budu potpredsednici Vlade?! To je bila volja naroda?!
Kada SRS postavi pitanje – a, gde je volja onog naroda koji je glasao za SRS, onda kažete da to nije bitno. Bitni su pojedinačni poslanici. Bitno je to što su oni vlasnici mandata. Bitno je što taj mandat mogu da kupe i prodaju. Eto, tako se vi odnosite prema izbornoj volji građana.
Postavlja se pitanje – dokle mislite sa tom praksom da nastavite? Umesto da se ozbiljno bavite državnim, političkim i ekonomskim problemima, vi gledate kako ćete na neustavan, nelegalan način, da obezbedite neku novu izbornu pobedu na nekim novim izborima.
Ovih dana građani u Srbiji traktorima gaze maline zbog skandalozno niskih otkupnih cena. U Vojvodini prošle godine seljacima se više isplatilo da lože kukuruz nego da ga prodaju. Danas je otkupna cena pšenice devet dinara. Vaši tajkuni kažu – evo, smilovaćemo se seljacima, daćemo im dvanaest i trinaest dinara.
– Paritet između pšenice i veštačkog đubriva je 1:3 ili 1:5. Za kilo veštačkog đubriva treba da date pet kila pšenice. Pa gde to ima? Gde ima da ono što služi za ishranu ljudi manje vredi nego ono čime se đubre oranice po Srbiji?! Gde to ima u svetu? Toga ima samo u Srbiji!
Što ne kažete tim vašim tajkunima i mafijašima – smanjite malo te vaše prohteve. Pa, nemojte da zarađujete na seljacima, da imate profit od 200 ili 300 posto! Dovoljno vam je 20, 30, 50%.
– Što se malo ne ugledate na premijera Ruske Federacije, Vladimira Putina, koji je rekao trgovcima – smanjite marže, ekonomska je kriza. Hajde da svi podjednako podnesemo teret te krize. Nemojte da zarađujete na narodnoj muci i nevolji.
Pa, što ne kažete ovim vašima koji su kupili šećerane, silose, fabrike za preradu veštačkog đubriva – imajte malo obzira prema ovoj sirotinji! Jeste da su vas oni finansirali, jeste da bez njihovih para ne biste mogli da sedite u foteljama u kojima sedite, ali pokažite malo političke mudrosti, političke hrabrosti. Pokažite da su i ti bogati ljudi u Srbiji, neki su se obogatili na legalan, neki na nelegalan način, u funkciji naroda i u funkciji države, a ne da su država i narod u njihovoj funkciji. Pa, nije preči njihov novčanik, njihove limuzine, jahte i vile od miliona građana Srbije!
Sutra, ne daj bože da vas neko napadne, kažete da nema više opasnosti da nas bilo ko napadne, okruženi smo prijateljima. To ste tvrdili i '99…
(Isključen mikrofon.)
Predsedavajuća (Gordana Čomić): Narodni poslaniče, molim vas da maline, paritete i ekonomsku situaciju, o kojoj govorite već pet minuta, na osnovu člana 103. stav 1, dovedete u vezu sa tačkom dnevnog reda – izbor članova Izborne komisije.
Upozoravam vas na obavezu poštovanja Poslovnika i obaveze da poslanik govori o dnevnom redu.

Zaista se trudim, gospođo Čomić, da temu dnevnog reda pokušam da protumačim onako kako ja mislim da treba i da se vi u pitanje mog stila izlaganja ne bi trebalo da mešate.
Predsedavajuća: Narodni poslaniče, nisam govorila o stilu. Govorila sam vrlo precizno o pet minuta u kojima govorite o malini, paritetu, žitaricama, pšenici, tajkunima, predsednicima vlada drugih država i zamolila sam vas uz upozorenje da poštujete član 103. stav 1. i da sve to što govorite dovedete u vezu sa temom dnevnog reda, a to je izbor članova RIK.
Ako budem imala primedbe na stil ili budem smatrala da kršite neki drugi član Poslovnika, ja ću vas upozoriti na to.
Sada vas upozoravam da se vratite temi dnevnog reda, odnosno da deo izlaganja koji ste posvetili drugim temama povežete sa izborom članova Izborne komisije.

Dakle, gospođo Čomić, ako se ne varam, neki su, neću im pominjati imena, izbore dobili na priči o 500.000 radnih mesta. To je bilo u januaru mesecu 2008. godine kada smo birali predsednika Republike. U maju mesecu taj broj radnih mesta je smanjen na 200.000.
Nekoliko meseci kasnije je rečeno da nema nijednog novog radnog mesta, nego da građani treba da čuvaju postojeća radna mesta?! Na tim pričama se dobijaju ili gube izbore. Ne možete promenu sastava RIK posmatrati odvojeno od političkih dešavanja u društvu.
Danas ne biramo dopisne članove Srpske akademije nauka i umetnosti ili Srpskog hemijskog društva, nego biramo članove i zamenike članova RIK. Valjda reč ''izbori'' ima veze sa rečima Republička izborna komisija. Mislim da ima, a ako vi mislite da nema, pokušajte da me ubedite, ali nemojte me ubeđivati silom i pretnjama i mogućnošću opomena, nego argumentima.
Pričam o onome što ima veze sa izborima. Pričam o činjenici da se građani Srbije iz jednog u drugi izborni ciklus bezočno lažu i bezočno obmanjuju, dobijaju se izbori na pričama koje se posle apsolutno ne ostvaruju.
Građani veruju u te priče zato što su prinuđeni da veruju, zato što gladan čovek mora u nešto da veruje. Ko ne bi verovao da će sutra da se zaposli? Ko ne bi verovao da će sutra moći da školuje svoje dete ili da leči sebe ili svoje bolesne roditelje? Svaki normalan čovek na svetu u to veruje, ne zato što mu to obećava ova ili ona politička stranka, nego zato što veruje u državu. Svaka dobro uređena država garantuje ta prava svojim građanima.
Da li ste čuli nekad za neku dobro uređenu državu, stabilnu, uglednu državu koja ne garantuje ova prava svojim građanima? Ima li jedne stabilne države a da ne garantuje svojim građanima – kad se razbolite, moći ćete da se lečite.
Ima li jedne države koja ne garantuje svojim građanima – moći ćete da školujete svoju decu? Ima li jedne države koja ne garantuje mladim ljudima kada završe škole i fakultete da će moći da rade? Takve države nema. Nažalost, Srbija je danas takva država.
U izbornim kampanjama ima svega: ima radnih mesta, ima besplatnog školovanja, ima besplatnog i stručnog lečenja, nema narkomanije, nema korupcije, ima penzija koje su 70% od prosečne zarade u Republici Srbiji, ima besplatnih akcija, svega toga ima u izbornim kampanjama, ali kada se zatvore biračka mesta, ta čarolija prestaje i građani se suočavaju sa svojom poražavajućom svakidašnjicom koja je teška, čemerna, bolna.
Neko o tome mora da priča. Građani o tome govore. Bolje da mi pričamo o tome ovde u Parlamentu i da pokušamo da svi zajedno dođemo do rešenja problema, nego da građani o tome progovore na ulicama. Kad gladan čovek izađe na ulicu, koga ćete poslati pred tog gladnog čoveka? Polugladnu vojsku i polugladnu policiju? Šta je sledeće? Građanski rat?! Još nam se samo to nije desilo!
Možete vi da zapušite usta meni, to je najmanji problem, elektronika je na vašoj strani, ali stotinama hiljada ljudi nećete moći da isključite dugme. (Aplauz.)
Bolje je da o tim problemima govorimo ovde u Parlamentu, nego da se o tome govori na ulicama i trgovima u Srbiji.
Imali smo bolna i tragična iskustva sa raznim protestnim skupovima i protestnim mitinzima, od 9. marta 1991. godine do onog mitinga koji smo organizovali protiv hapšenja Radovana Karadžića. Padale su ljudske glave. Svaka ljudska glava ima ogromnu cenu. Nema cene koja može da se plati za jedan ljudski živo!. Zašto ljudi koji su besni, koji su ojađeni, koji ne znaju kako svojim članovima porodice da izađu na oči, zašto da o tim problemima građana Srbije ne raspravljamo ovde danas u parlamentu? Ko je taj koji ima savršen hirurški nož u svojim rukama, koji će da kaže – dovde može da se priča o ovome, a odavde dovde može da se priča o ovome. Sve je ovo život. Vi ste, gospodo iz vladajuće koalicije, tvrdili da ''život ne može da čeka'', da ''život nema cenu''. I šta sad? Sad može sve da čeka, sad imamo vremena, sad malo građani treba da se strpe. Svi problemi će biti rešeni kad uđemo u EU!
A kada ćemo ući u EU? Ima li neko od vas preciznu agendu – ulazimo tog i tog dana, te i te godine, u toliko i toliko časova! Ako nam kažete te magične reči možda se građani Srbije i strpe, ali ljudi koji su dovedeni do prosjačkog štapa, do ruba socijalne egzistencije, više ne mogu da čekaju. Te vaše priče o ''belim vizama'' više ne piju vodu. Gde će da putuju građani Srbije? Čak i da im se obezbede bele šengenske vize, onaj ko ima novca, on može i danas da kupuje, i da kupuje i da prodaje i da putuje. Oni koji imaju pare ne stoje u redovima ispred američke, kanadske, talijanske, francuske ili nemačke ambasade. Za njih se vize obezbeđuju preko reda. Običan čovek stoji danas u redovima ispred ambasada i čeka da pobegne negde u beli svet od ove lepote u kojoj živi u Srbiji.
Dakle, ta priča više ne pije vodu i hajde onda da pričamo o načinima kako može realno da se pomogne.
Pošto vidim da je prisutna nervoza kod predstavnika vladajuće koalicije, kako mislite da rešavamo probleme tih građana ako ponovo u RIK imenujete ljude za koje već sada kruže priče da su umešani u kriminal, u korupciju, u razne vrste zloupotreba. Ko može da garantuje da će sledeći izbori biti regularni? Šta još može da nas sačeka? Oteli ste mandate SRS. Oteli! Možete vi to da uvijate u ovakvu ili onakvu formu, možete da pronalazite hiljadu i jedan razlog, možete iz malog mozga da iskopavate pravne teorije kojima legitimizujete taj vaš čin, ali ste mandate oteli i to je činjenica. Sledeća etapa je da opozicione stranke, pre svega SRS, ne treba da imaju predstavnike u Republičkoj, odnosno u državnoj izbornoj komisiji, da biste vi mogli da radite ono što mislite da treba da se uradi, a što bi vam donelo pobedu na izborima.
Šta je sledeća etapa? Ne sumnjam da ćete vi za nekoliko meseci izaći sa idejom da ni u biračkim odborima ne treba da sede predstavnici političkih stranaka, nego opet neki navodni supermeni, nezavisni, samostalni, objektivni, koji neće trpeti bilo kakve uticaje i pritiske.
Šta je sledeće, to samo dragi Bog može da nasluti. Ukinite onda i političke stranke, ukinite izbore. Ionako neki od vas, a sede čak ovde u Parlamentu, potiču iz onog ideološkog šinjela koji je tvrdio da je demokratija obmanjivanje građana, da je to skupo.
Šta će nam političke stranke?! Šta će nam izborne utakmice?! Znamo da smo najbolji na svetu. Jeste da dobar deo naroda u to nije ubeđen, ali ubedićemo ga pričama, poklonima, obećanjima, ucenama, pretnjama, ali ćemo ga ubediti! I šta će onda biti sa demokratijom u Srbiji? Apsolutno neće biti ništa. Više neće biti nikakve alternative. Neće biti više nikoga ko može da se suprotstavi bezumlju vladajućeg režima.
Setite se samo šta ste obećavali građanima Srbije, šta ste obećavali građanima SRJ. Peti oktobar 2000. godine nije bio tako daleko. Obećali ste da ćete uz pomoć vaših zapadnih prijatelja sačuvati Kosovo i Metohiju, jer Kosovo i Metohija po vama nije nacionalno nego demokratsko pitanje. Albanci se ne bune protiv Srba i protiv Srbije, nego protiv Slobodana Miloševića. To ste pričali. To ste tvrdili čak i u vreme NATO intervencije, koju ste izbegavali da nazivate bombardovanjem nego vazdušnom kampanjom, intervencijom. Humanitarnom intervencijom?! Neki od vas su sedeli u državama koje su nas bombardovanje, pozivali čak da se intenzivira bombardovanje, tvrdili su, što bude intenzivnije bombardovanje pre će pasti režim Slobodana Milošića.
Pao Slobodan Milošević, vi ga uhapsili, pa ga isporučili u Haški tribunal, pa ga ubili u Haškom tribunalu! I, šta je bilo sa Kosovom i Metohijom?
Sada vaši ministri koji su sedeli u šiptarskoj vladi na Kosovu i Metohiji ne smeju da uđu na Kosovo i Metohiju. Da li ste to obećavali 5. oktobra? Da li ste obećavali – sa našim prijateljem Milom Đukanovićem mi ćemo sačuvati Saveznu Republiku Jugoslaviju? Milo Đukanović stavljen na poternicu italijanske države, pa ne sme više nigde da putuju u inostranstvo, eventualno ode do Zagreba...

Gospođo Čomić, veza bi otprilike mogla da bude sledeća: izbornim mahinacijama se baš u velikoj meri služio Milo Đukanović. On je...

Gospođo Čomić, ubeđen sam da imate iste informacije koje imam i ja, a to je da su se u Crnoj Gori, u državi koja je nekada bila članica SRJ, u kojoj smo svi zajedno živeli i za koju ste vi iz DS obećali građanima da ćete je sačuvati, zato što i Crna Gora, kao ni KiM nisu nacionalno nego demokratsko pitanje, dakle, taj Milo Đukanović, koji je, uzgred budi rečeno, priznao nezavisno Kosovo i Metohiju, na mnogo načina je pokrao izbornu volju građana Crne Gore, a poslednji put, ako se ne varam...