Evo, gospođo  Čomić, zaista ću pokušati da dam neki argument za ono o čemu govorim. U pravu postoji jedan metod koji se zove komparativni metod ili uporedno pravni. Da biste shvatili suštinu jednog pravnog fenomena, nekad morate da se poslužite i komparacijom sa istim takvim koji postoje u drugim državama. Studenti na pravnom fakultetu, a to se uči na prvoj godini, u Novom Sadu, Beogradu, na svim državnim fakultetima, a za ove privatne ne znam šta se uči, na državnim fakultetima se uči sigurno na prvoj godini, da su metodi u pravu istorijski, dogmatski, a između ostalog, i uporedno pravni.
Sad pokušavam, možda se to vama čini nestručno, loše itd, ne kažem, sa mojom skromnom pameću ne umem bolje, da vam objasnim na uporedni način kakve veze imaju izbori u Crnoj Gori i izborne mahinacije u Crnoj Gori sa izbornim mahinacijama u Srbiji, zato što su se dešavale manje-više po istom scenariju, po istoj metodologiji i postoji realna opasnost, imajući u vidu pojedine kandidate za koje ćete danas da glasate, da će se sa tim izbornim mahinacijama nastaviti i dalje.
Crna Gora nije toliko daleko od Srbije. Možda bi neki hteli da ona bude još dalje, ali nije. To je najbliža država Srbiji, ma koliko da je režim u Crnoj Gori antisrpski, ljudi koji žive u Crnoj Gori, građani Crne Gore su po svom poreklu u najvećoj meri Srbi. Dozvolite, imam pravo da govorim o komparativnim fenomenima u dve srpske države, Srbiji i Crnoj Gori. (Aplauz.)
Dakle, ono što bi htela SRS, to je da svi sledeći izbori budu fer, da budu demokratski i da budu zaista odraz izborne volje građana. Nikad SRS nije tvrdila da će svet propasti ili da će Srbija propasti ako SRS ne bude na vlasti. Nikada nismo ukrali nijedan glas ni na jednom biračkom mestu u Srbiji. Nikada niko nije prešao iz neke druge političke partije u SRS, a da je sa sobom poneo svoj odbornički ili poslanički mandat.
SRS ima moralni i politički kredibilitet da zahteva od vas iz vladajuće koalicije da obezbedite fer i demokratske izbore. SRS se ne plaši izbora kao takvih. Mi se plašimo zloupotreba na tim izborima. Plašimo se činjenice da će građani da glasaju za SRS, a da će posle ti glasovi da se preliju u tabor neke druge političke stranke. Toga se plašimo. I zato govorimo o ovim temama. Ove teme su bolne. Bio bih najsrećniji čovek na svetu da o ovome danas ne moram da govorim, da ne moram da govorim o bruci, o gaženju dostojanstva građana Srbije. Pa, pogledajte ljudima u oči.
Nema većeg poniženja nego kada građaninu na dan izbora doneste plavo-žutu kesu i kažete – mi smo iz izbornog štaba te i te stranke, glasajte za tu i tu političku stranku. Oko tog čoveka ili oko te žene gomila male dece, kuća samo što se nije porušila, blato i ne mogu ljudi da izvezu traktor iz dvorišta. Nemojte zloupotrebljavati narodnu muku i nevolju! Hajde, pokušajte da te probleme rešimo.
Paketićima se problemi ne rešavaju. Reši se za dan, dva ili sedam dana. A kada se pojedu te vaše paštete, kada se pojedu ti vaši pekmezi, kada se upotrebi pirinač i brašno, čovek ostaje gladan kakav je bio i pre toga.
Dakle, prekinite sa tom praksom, ne zbog SRS, prekinite zbog građana. Prekinite zbog vaših komšija, zbog vaših rođaka i prijatelja koje, takođe, ponižavate. Nema potrebe to da radite.
Mediji su u vašim rukama! Novac je u vašim rukama! Imate svaku moguću logističku podršku sa svih mogućih strana. Ako vam to nije dovoljno da pobedite na regularan način na izborima, nemojte da se bavite politikom. Onda pustite nekog ko ima malo više političkog talenta, ko ima malo više političke hrabrosti.
U demokratskoj državi nije strašno biti opozicija. Niste na vlasti, ali možete da živite pristojno kao i svaki drugi građanin. Ne preti vam se i niko vas ne ucenjuje, ne preti se članovima vaših porodica; žene i muževi se ne otpuštaju sa posla zato što su im bračni drugovi članovi SRS. Toga danas, nažalost, ima u Srbiji. Toga neće biti kada SRS bude na vlasti. Radikali su bili na vlasti i krajem 19. i početkom 20. veka. Bili smo na vlasti i od 1998. do 2000. godine.
Kažite vi koji ste sada pripadnici vladajućeg režima, da li je nekome falila dlaka sa glave od bilo kog srpskog radikala u period od te dve godine?! Da li smo nekome dirali u porodicu, da li smo nekome vređali njegovo elementarno ljudsko dostojanstvo, nacionalno, versko, rasno, politička ubeđenja? Nismo! Trudili smo se da vršimo vlast u teškim uslovima, u vreme kada smo vodili borbu protiv šiptarskih terorista na KiM i kada smo branili zemlju od NATO intervencije. Možda je i bilo grešaka, bilo je sigurno. Možda smo poverenje ukazali tada nekim ljudima kojima danas, iz ove perspektive, ne bismo ukazali poverenje, ali kao što je rekao Vojislav Šešelj u jednoj svojoj knjizi –radikali se nisu obrukali. I to je činjenica.
Pošto više ne želim da ljutim gospođu Čomić, prekinuću sa svojim izlaganjem i zamoliću moje kolege da nastave. (Aplauz.)

Dame i gospodo narodni poslanici, vidite, gospođo Čomić, u kakvoj sam sada situaciji, tri glasnogovornika Olija Rena su pomenula moje ime u jednom vrlo lošem kontekstu, a ja imam pravo samo na jednu repliku. (Aplauz.)
Što se tiče ovog prvog glasnogovornika Olija Rena, gospodina Veroljuba Arsića, mnogo toga sam rekao o prirodi otimanja tih mandata na sednicama Administrativnog odbora i sada je deplasirano da celu tu priču ponavljam. Samo želim da podsetim, uvaženog gospodina Arsića, na činjenicu da Ustav Republike Srbije, na neki način, vlasništvo nad mandatom poslanika poverava političkoj stranci i da se kada poslanik stavi svoj mandat na raspolaganje političkoj stranci ta ostavka više ne može povući. To ne kaže Aleksandar Martinović, to ne kaže SRS, tako piše u Ustavu Republike Srbije.
Što se tiče ovog drugog glasnogovornika, gospodina Milivojevića, malo je deplasirano da ja o njemu govorim, nisam baš nadležan za taj tip političkog fenomena, ali ću da kažem nešto gospodinu Nenadu Čanku.
Tačno je da se SRS programski i ideološki zalaže za unitarnu državu. Naše je mišljenje da je najefikasnija država unitarna u kojoj će postojati državna vlast i u kojoj će postojati razvijena lokalna samouprava, bez bilo kakvih regiona, bez bilo kakvih autonomnih pokrajina.
S druge strane, SRS je 2006. godine učestvovala u jednom velikom državnom poslu koji se zove izrada Ustava Republike Srbije. Mi smo pristali kao stranka na to da Vojvodina i dalje ima status autonomne pokrajine, jer nismo hteli dodatno da usijavamo političku atmosferu u Srbiji u vreme kada se Srbija borila, i danas se bori, za očuvanje svog teritorijalnog integriteta na KiM. Da nas pitate isključivo kao političare, mi bismo rekli – da, mi smo protiv toga da Vojvodina ili bilo koji deo Srbije ima status autonomne pokrajine. Ako nas pitate kao odgovorne državnike, mi kažemo – jeste, Vojvodina zasad jeste AP, ali ne treba da bude država. Problem je u tome što oni koji se zalažu za vojvođansku autonomiju, u stvari, na mala vrata hoće da od Vojvodine naprave suverenu državu.
Žao mi je što gospodin Čanak nije ovde. On je izgleda zaboravio istoriju. U 19. veku najveći zagovornici vojvođanske autonomije bili su radikali Jaše Tomića, ali tada je Vojvodina bila u sastavu tuđinske države, Habzburške monarhije. Radikali su rekli – ako živimo već u tuđoj državi koja hoće da nas pokatoliči, koja hoće da nam uništi nacionalni identitet, hajde da na tom prostoru napravimo neki region u kojem ćemo imati neka autonomna prava. Kad je došlo vreme...

Dame i gospodo narodni poslanici, dobro je što je ovde prisutna gospođa Snežana Malović kao ministar pravde. Samo želim da konstatujem da je Ustavni sud Srbije pre nekoliko dana proglasio neustavnim odredbe pravosudnih zakona kojima se predviđa obavezan reizbor svih sudija do kraja ove godine. Time je potvrđeno ono što je Srpska radikalna stranka tvrdila od samog početka, ono što su tvrdili ugledni teoretičari ustavnog prava, ono što su vam rekli iz društva evropskih sudija – da je takva norma direktno protivna i Ustavu Srbije, ali da je direktno protivna i tim vašim, kako vi volite da kažete, evropskim standardima u oblasti pravosuđa.
Što se tiče ovog predloga zakona, moje kolege su već istakle brojne anomalije koje ovaj predlog zakona sadrži. Prinudu i represiju u jednoj državi mogu da koriste samo državni organi, i to pre svega policija; državna policija u mirnodopskim uslovima i vojska u ratnim uslovima. Niko drugi. Ne postoje ustavne mogućnosti da se formira bilo kakva komunalna policija, komunalna vojska, komunalni sudovi, komunalna tužilaštva ili bilo šta slično. U dobro uređenoj pravnoj državi mere prinude, silu prema građanima može da koristi samo nadležni državni organ, i to ne svi državni organi, nego pre svega policija, odnosno MUP. To je prva zamerka koju imamo na ovaj predlog zakona.
Druga zamerka – čak i da je komunalna policija ustavno dopuštena, čak i da lokalne samouprave imaju dovoljno sredstava da obezbede rad komunalne policije, a nemaju, ali čak i da je imaju, vi ste, gospodo iz Vlade, diskriminisali građane Srbije.
Dovoljno je samo da pogledate početak ovog zakona, član 1. koji govori čime treba da se bavi komunalna policija – treba da obavlja poslove u pitanjima komunalnih delatnosti, zaštite životne sredine, ljudi i dobara i da obezbeđuje zaštitu i da održava red u korišćenju zemljišta, prostora, lokalnih puteva, ulica i drugih javnih objekata, kao i da obezbeđuje nesmetano obavljanje zakonom određenih poslova iz nadležnosti grada.
Kažite mi kako je moguće da se poslovi, odnosno problemi u oblasti komunalne delatnosti, zaštite životne sredine, ljudi i dobara, održavanja reda u korišćenju zemljišta, lokalnih puteva, ulica i drugih javnih objekata itd. pojavljuje samo u gradovima, a ne pojavljuje se u opštinama?
Svi znamo da se podjednako pojavljuju i u opštinama i u gradovima i u gradu Beogradu. Zašto bi građani koji žive u gradovima i u gradu Beogradu trebalo da imaju zaštitu komunalne policije, a ljudi koji žive, recimo, u opštinama, ne bi trebalo da imaju zaštitu komunalne policije? Problemi se javljaju kako u opštinama tako i u gradovima.
Dakle, kako je moguće da ste na taj način napravili diskriminaciju i omalovažavanje građana Srbije? Napravili ste direktnu razliku između građana koji žive u gradovima i građana koji žive u opštinama.
Kada su u pitanju oni koji žive u gradovima, njihovi problemi u ovim oblastima koje sam citirao treba da se rešavaju od strane komunalne policije, a onima koji žive u lokalnim samoupravama koje nemaju status grada ne treba komunalna policija. Kako je to moguće? Svi znamo da takvih problema ima u svim jedinicama lokalne samouprave.
Konačno, u obrazloženju Vlade Srbije zašto ne prihvata pojedine amandmane narodnih poslanika iz SRS pročitao sam da gradske opštine nisu jedinice lokalne samouprave. Sa tom tezom prvi put sam se susreo pre nekoliko meseci, kada je ministar za lokalnu samoupravu gospodin Milan Marković na sednici Odbora za lokalnu samoupravu (koji nije imao kvorum zato što poslanici iz vladajuće koalicije nisu hteli da dođu, a raspravljalo se o problemu raspuštanja Skupštine opštine Zemun) izrekao jednu konstataciju koja je meni bila neverovatna tad i ostala mi je neverovatna i danas, a to je da gradske opštine nisu jedinice lokalne samouprave.
Ako gradske opštine nisu jedinice lokalne samouprave, onda se postavlja pitanje šta su? Ne možete da kažete da nešto nije, nego morate tome nečemu što postoji da date i neku pozitivnu odrednicu, da kažete šta jeste. Dakle, šta su gradske opštine, šta je Zemun, Stari grad, Palilula, Rakovica, Voždovac? Da li su to jedinice lokalne samouprave? Ako nisu, kako je moguće da se na te fantomske političke subjekte primenjuje Zakon o lokalnim izborima, koji se primenjuje na jedinice lokalne samouprave; kako se primenjuje Zakon o finansiranju jedinica lokalne samouprave, kako se primenjuju brojni drugi zakoni koji se inače primenjuju na opštine i gradove u Srbiji?
Ponovo se susrećemo sa obrazloženjem Vlade da gradske opštine, navodno po Ustavu iz 2006. godine, nisu jedinice lokalne samouprave, a Ustav lepo kaže – jedinice lokalne samouprave su opštine, gradovi i grad Beograd.
Dame i gospodo iz Vlade, valjda je i gradska opština opština? Ne znam šta je tu sporno? Da biste objasnili zašto ni u gradskim opštinama ne treba da postoji komunalna policija, onda pribegavate onom krajnje nesuvislom objašnjenju da gradska opština nije jedinica lokalne samouprave.
Voleo bih da čujem – to me zanima ne samo kao narodnog poslanika, zanima me kao pravnika – šta je gradska opština, kakva je njena pravna priroda, kakav je njen pravni status, kako se definiše, šta je gradska opština, šta je predsednik gradske opštine, šta su odbornici koji sede u skupštinama gradskih opština, šta su članovi opštinskog veća u gradskim opštinama, koji se to zakoni na njih primenjuju, postoji li u Republici Srbiji neko paralelno zakonodavstvo koje važi za gradske opštine? Nisam čuo da takvo zakonodavstvo postoji, ali ako mi date neku validnu argumentaciju, možda ću i da poverujem u to.
Dakle, Predlog zakona koji ste nam uputili je loš, kako god da pogledate. Neustavan je, finansijskih sredstava nema ni u republičkom budžetu, a nema ih ni u većini jedinica lokalne samouprave.
Gradske opštine jesu opštine, gospođo ministre, to bi trebalo da znate i trebalo bi da vi kao pravnik skrenete pažnju na to vašim kolegama iz Vlade, da kada pišu ova obrazloženja vode računa šta stavljaju na hartiju.
Konačno, ovaj predlog zakona uređuje nešto čega nema ni u jednoj dobro uređenoj pravnoj državi. Vi mere represije i sredstva prinude stavljate u ruke nedržavnim subjektima. Šta je sledeće? Da osnujete komunalne sudove? Hoćemo li imati neke preke sudove u gradovima i u gradu Beogradu? Sama reč policija vezuje se za državu. Niko u državi ne može da ima pravo da koristi prinudu nad građanima, sem nadležnog državnog organa, Ministarstva unutrašnjih poslova, a vi ovde predviđate gumene palice, lisice, ko zna šta. Sutra ćete predložiti i borna kola.
Ko će sve to da finansira? Kažete – znate, komunalna policija je neophodna gradovima i gradu Beogradu, a vi se u gradovima snalazite kako znate i umete. Pa će oni koji imaju para imati komunalnu policiju, a ovi koji nemaju para neće imati komunalnu policiju. To nije sistem, gospođo Malović. Sistem je nešto što je jednoobrazno uređeno u celoj Srbiji.
Znači, ili će svi imati komunalnu policiju ili je neće imati niko. Grad Beograd će, verovatno, zato što je bogat imati komunalnu policiju, a Niš je, recimo, neće imati. Ali, onda to nije sistem. Za to vam ne treba zakon, to ste mogli da regulišete odlukama skupština gradova, pa da im ostavite na volju – ko ima para, neka osnuje komunalnu policiju, ko nema para, neka je ne osniva.
Ovako, vi ste hteli navodno ovim predlogom zakona da osnujete neki sistem u Srbiji. Niste ga obrazovali zato što je očigledno da ga veći deo gradova u Srbiji neće moći primenjivati zbog nedostatka para, i to ne samo u ovoj godini, nego i u sledećoj, a verovatno i u narednih nekoliko godina.
Vi ste diskriminisali građane Srbije jer direktno i jasno kažete – komunalni problemi ljudi koji žive u gradovima treba da budu rešavani od strane komunalne policije; vi koji živite u opštinama, ko vam je kriv što tu živite, što ne živite u jedinicama lokalne samouprave koje su gradovi, da živite u gradovima i o vašim komunalnim problemima bi se starala komunalna policija.

Dame i gospodo narodni poslanici, svaka komunikacija putem elektronske pošte podrazumeva određenog operatora, odnosno informatičkim jezikom to bi se reklo – odgovarajućeg provajdera. U Predlogu zakona nije definisano ko je operator kada je reč o dostavljanju elektronskih dokumenata između organa vlasti.
Ovim amandmanom smo hteli da preciziramo odredbu člana 11. Predloga zakona i ponudili smo jednu mnogo kvalitetniju i precizniju formulaciju po kojoj će dostavljanje elektronskih dokumenata između organa vlasti da se obavlja putem elektronske pošte ili drugim elektronskim putem, i to preko javnog poštanskog operatora.
Predložili smo da elektronska komunikacija i elektronsko dostavljanje između organa vlasti ide preko pošte. Smatramo da je takvo rešenje najprikladnije i da se na taj način izbegavaju sve moguće zloupotrebe kada je reč o elektronskom dostavljanju. Naravno, zloupotrebe su i te kako moguće, njih već sada ima. Smatramo da se ovakvim rešenjem svaka takva zloupotreba unapred sprečava i unapred se definiše da kada je reč o elektronskoj komunikaciji između organa vlasti u Republici Srbiji operator mora da bude pošta. Mislimo da je takvo rešenje najlogičnije.
Potpuno je nejasno zašto je Vlada odbila ovaj amandman. U obrazloženju kažu da se amandman ne prihvata iz razloga što odredba člana 11. Predloga zakona obuhvata mogućnost dostavljanja elektronskih dokumenata putem elektronske pošte ili drugim elektronskim putem u skladu sa posebnim propisom, što se odnosi i na Zakon o poštanskim uslugama.
Ovakvo obrazloženje ne znači ništa. Poseban propis može da bude i Zakon o vinu i rakiji, može da bude svaki mogući zakon koji postoji u Republici Srbiji. Otkud možemo da znamo da se to odnosi baš na Zakon o poštanskim uslugama?
Ako ste hteli da operator u elektronskoj komunikaciji između organa vlasti bude pošta, onda je trebalo da prihvatite naš amandman. Ne, vi ste odbili amandman, navodno nije dobar, ali ste u obrazloženju zašto ne prihvatate amandman potvrdili da je tačno ono što piše u amandmanu, jer ste jasno stavili do znanja da je taj poseban propis kojim će da bude regulisano ko je operator u elektronskoj komunikaciji između organa vlasti Zakon o poštanskim uslugama. Iz vašeg obrazloženja proističe nedvosmislen zaključak da će javni poštanski operator u stvari biti provajder kada je reč o elektronskoj komunikaciji između organa vlasti.
Amandman apsolutno ima smisla i on samo precizira ono što ste hteli da kažete, verovatno, u članu 11, ali niste rekli, ne znam iz kojih razloga; valjda ste smatrali da je bolje ne reći, da bi zakon bio kraći nego što jeste. U ovom kontekstu, apsolutno je imalo smisla da se navede da je provajder, kada je reč o elektronskoj komunikaciji između organa vlasti, javni poštanski operator.
Inače, mogli ste da čujete, gospođo ministre, mnogo toga novog od mog uvaženog kolege Jeremića, što verujem da ni vi sami niste znali. Bilo bi dobro da se uključite u verbalnu komunikaciju sa narodnim poslanicima i da nam verbalno objasnite zbog čega naši amandmani nemaju smisla i zbog čega ih je valjalo sve odbiti.
Inače, ovaj zakon će ostati mrtvo slovo na hartiji sve dok ne izmenite, između ostalog, Zakon o opštem upravnom postupku. Vama je verovatno poznato, kao što je poznato i meni i većini građana Srbije, da je još u jesen 2004. godine završen nacrt novog zakona o opštem upravnom postupku.
Taj nacrt zakona je zajedno sa setom drugih nacrta zakona iz oblasti državne uprave promovisan na jednoj konferenciji u hotelu „Hajat“ u Beogradu, u novembru 2004. godine. Zakon je urađen pod pokroviteljstvom misije OEBS-a u Srbiji i uz finansijsku podršku UNDP-a. Postavlja se pitanje zbog čega taj nacrt zakona od 2004. godine stoji u nečijoj fioci i zbog čega nije stavljen u proceduru Narodne skupštine Republike Srbije?
Sve dok ne donesete novi zakon o opštem upravnom postupku ovaj zakon koji ćete ovih dana izglasati neće moći da bude primenjen. Mi ponovo imamo situaciju da zakonska rešenja nisu međusobno kompatibilna, da se međusobno isključuju, a sve te vaše priče kako su novi zakoni u skladu sa evropskim standardima padaju u vodu pred činjenicom da neće moći da budu primenjeni u praksi.
Dakle, sve dok ne donesete novi zakon o opštem upravnom postupku ovaj zakon neće moći da pomogne građanima u ostvarivanju njihovih elementarnih ljudskih prava, kada je reč o postupcima pred opštinskom, odnosno gradskom upravom, odnosno pred nadležnim državnim organima uprave.
Ovih dana se pojedine opštinske vlasti u Srbiji u kojima vlast čini DS hvale time kako su građanima omogućile da ostvaruju svoja prava elektronskim putem. U najvećem broju slučajeva, kao što je to istakao kolega Jeremić, to se odnosi samo na izdavanje pojedinih javnih dokumenata kao što su izvodi iz matičnih knjiga. U svim ostalim slučajevima postupci traju od nekoliko meseci do nekoliko godina. Građani su opet prinuđeni da obijaju šaltere, da idu od jednog do drugog.
Od svega onog što je 2004. godine najavljeno kao sveobuhvatna reforma državne uprave za sada apsolutno nema ničeg. Postupci pred državnom upravom, i pred opštinskim, odnosno gradskim upravama, i dalje traju nedopustivo dugo. Imamo i dalje glomaznu administraciju, a posebno na državnom nivou. Ukoliko usvojite ovaj statut Vojvodine, kakav je predložen od Skupštine AP Vojvodine, onda računajte sa tim da će pokrajinska administracija u Novom Sadu da bude višestruko veća nego što je sada.
Da rezimiram, amandman koji smo podneli na član 11. apsolutno ima smisla. Da je to tako, sami ste priznali u obrazloženju zašto amandman ne prihvatate.

Dame i gospodo narodni poslanici, ne bih ulazio u to ko je pisao Predlog zakona, ali činjenica je da je Predlog zakona u brojnim odredbama nedorečen a pojedine odredbe su kontradiktorne jedna drugoj.
Pre svega, gospodine ministre, nemoguće je da udruženje građana može da osnuje pravno lice. To je protivrečno samoj suštini zakona. Vi ste čak ovde u polemici sa gospodinom Velimirom Ilićem upotrebili jednu neverovatnu sintagmu – maloletno fizičko i pravno lice. Pravno lice ne može da bude maloletno. Vi ste dobar pravnik, to vam je verovatno bila omaška u žaru političke borbe.
Ono što zaista ne valja u Predlogu zakona, između ostalog, jeste i to što ste u član 25. stavili nešto što ne treba da stoji u zakonu. Mi od 2002. godine, ako se ne varam, od raznih DOS-ovskih ministara slušamo o tzv. deregulaciji, da u Srbiji bude manje propisa nego što ih je sada; evo, i danas, ovih dana na RTS vi najavljujete nekakvu seču propisa, a onda u članu 25. napišete nešto što apsolutno nije zakonska materija. Šta se tiče zakonodavca kako će udruženje da nadoknadi štetu koju mu pričine članovi udruženja? To je materija statuta. Dakle, to treba da bude apsolutno autonomno pravo udruženja, da svojim statutom predvidi način na koji će se regulisati nadoknada štete.
Osim toga, vi ste rekli da su, naravno citirali ste odgovarajuću ustavnu normu, zabranjena tajna i paravojna udruženja – to je tačno, to tako i treba da bude – a onda u članu 4. napišete da je upis u registar udruženja dobrovoljan. Vi na taj način legalizujete tajna udruženja. Zabranjena su tajna udruženja, a udruženje može samo da proceni da li će da bude registrovano ili ne. Udruženje koje nije registrovano je tajno i to je po Ustavu zabranjeno.
Kod tih tajnih udruženja postavlja se jedno pitanje – imajući u vidu da je Ustavom i ovim predlogom zakona zabranjeno osnivanje tajnih udruženja, šta će biti sa ministrima za koje je javna tajna da su masoni? Mogu da vam poimenično, ako insistirate, navedem ljude, članove Vlade Srbije, za koje je javna tajna da su članovi određenih masonskih loža. U masonskim ložama vlada stroga hijerarhija i za onog ko je član masonske lože ne postoje ni Ustav, ni zakoni, već, pre svega, pravila masonerije. Istorija je pokazala da masoni nisu lojalni svojim državama, svom pravnom poretku, već pre svega svojoj masonskoj organizaciji.
Dakle, šta će biti sa ministrima koji su članovi masonskih loža, u svetlosti ustavne norme i zakonske norme da su tajna udruženja zabranjena? Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, u članu 65. piše da se na strance zaposlene u predstavništvima stranih udruženja primenjuju samo propisi kojima se uređuje kretanje i boravak stranaca, a da se na državljane Republike Srbije koji su zaposleni u stranim predstavništvima primenjuju propisi Republike Srbije.
Kakav zaključak mi iz ovakve odredbe možemo da izvučemo? To znači da se na naše državljane koji rade u predstavništvima stranih udruženja primenjuju svi propisi Republike Srbije, od Ustava pa nadalje. Kada su u pitanju strani državljani, primenjuje se samo Zakon o kretanju i boravku stranaca. Takva regulativa apsolutno nije dovoljna. Da li to znači da su stranci koji rade u stranim predstavništvima imuni od krivičnopravnih propisa? Ili da su imuni od nekih drugih pravnih propisa?
Ovde je trebalo da stoji da se na strance primenjuju, pored propisa o kretanju i boravku stranaca, i svi drugi relevantni propisi. Recimo, na strance ne može da se primeni Zakon o izboru narodnih poslanika zato što strani državljani nemaju pravo glasa u Republici Srbiji, ali može da se primeni Krivični zakon Republike Srbije. Ako stranci ostvaruju neku profitabilnu delatnost u Republici Srbiji, mogu da se primene odgovarajući poreski propisi. Može da se primeni dobar deo pravnog poretka na strance koji rade u stranim predstavništvima.
Vi ste primenili samo jedan zakon, Zakon o kretanju i boravku stranaca. Praktično ste uveli neku vrstu imuniteta stranih državljana u odnosu na sve druge propise.
Da li to znači da stranci mogu da slobodno počine krivično delo u Republici Srbiji, da počine prekršaje ili neke druge radnje koje su apsolutno zabranjene domaćim državljanima, državljanima Republike Srbije?
Ova regulativa koju ste predvideli za strane državljane apsolutno je nedovoljna. Praktično, vi strancima dajete odrešene ruke da u Republici Srbiji mogu da rade sve što im je volja.

Dame i gospodo narodni poslanici, u članu 50. i u nekim drugim članovima na više mesta se spominju „druge države članice EU“.
Ako ove reči protumačite u kontekstu člana 50, onda čovek može da stekne neki pogrešan utisak – da je Republika Srbija članica EU, a da pored nje postoje i neke druge države koje su takođe članice.
Naravno, vi znate, gospođo Dragutinović, da Republika Srbija nije članica EU i pitanje je da li će ikada i biti. To što vi iz dana u dan sejete lažna obećanja građanima Srbije da samo što nismo ušli u EU, to verovatno radite da biste promovisali sopstvenu političku stranku, ali i vi sami znate da to nije tačno i da sama EU jasno pokazuje ne samo da ne želi Republiku Srbiju u svom sastavu, već i da u samoj EU postoje snažni otpori prema tome da se EU dalje širi, imajući u vidu da je, recimo, Republika Irska odbila da ratifikuje Lisabonski ugovor.
Ono što je takođe zanimljivo, gospođo Dragutinović, ne znam da li ste vi ili neko iz Vlade Republike Srbije reagovali na činjenicu da je na zvaničnom sajtu ambasade Ujedinjenog Kraljevstva u Beogradu, dakle, Velike Britanije, objavljena karta Republike Srbije bez Kosova i Metohije.
Navedeno je da je sedište ambasade Ujedinjenog Kraljevstva u Beogradu i onda je objavljena karta Srbije bez Kosova i Metohije. Dakle, zvaničan stav Velike Britanije je da Kosovo i Metohija nije u sastavu Srbije. Sad samo možemo da očekujemo da za nekoliko meseci ili nekoliko godina, kada usvojite statut Vojvodine, na ovoj karti osvane Republika Srbija bez Vojvodine.
Pitam vas, do kada će trajati ovo komadanje Republike Srbije i do kada ćete vi ćutati o činjenici da se vaši navodni prijatelji iz EU uporno trude da Srbiju podele i da Srbija nestane sa političke, a ne samo geografske karte Evrope?
Inače, gospođo Dragutinović, ja sam do ovog sajta došao tako što sam na sajtu RTS-a 16. juna 2009. godine pročitao vest o tome da je u ambasadi Velike Britanije u Beogradu održan prijem povodom rođendana engleske kraljice. Tom prilikom gospodin Stiven Vordsvort, britanski ambasador, rekao je da je „ova zabava priređena za naše prijatelje iz Srbije. Ljudi koje smo pozvali da nam se danas pridruže u slavlju su tokom prethodnih 365 dana bili naši najvažniji partneri. Podjednako kao oni, i mi želimo da vidimo napredak, procvat i lepšu budućnost Srbije.“
Vidite, oni vide lepšu budućnost Srbije, procvat i napredak bez Kosova i Metohije, i ne stide se toga. Dakle, svako... To možete da učinite i vi kada bude počela pauza u zasedanju Narodne skupštine, dakle, idite na sajt, zvanični sajt ambasade Ujedinjenog Kraljevstva u Beogradu i videćete kartu Srbije bez Kosova i Metohije. A, ovako izgleda ta uvećana karta, da ne bi bilo nikakve dileme.
Zanimljivo je da čujete ko su bili gosti na ovom prijemu povodom rođendana engleske kraljice, koja noćima ne može da spava od brige za dobrobit Srbije i srpskog naroda. Dakle, prijemu su prisustvovali potpredsednik Vlade Srbije Božidar Đelić, ministarka pravde Snežana Malović, ministar odbrane Dragan Šutanovac, šef delegacije Evropske komisije u Srbiji Žoze Ljoveras i lider SNS Tomislav Nikolić.
Dakle, ne znam šta još treba da se desi, gospođo Dragutinović, koji to deo Srbije treba da bude odvojen, koliko još Srba treba da bude proterano sa svojih ognjišta, koliko srpske imovine još treba da bude uništeno, pa da vi shvatite ono što su građani Srbije odavno shvatili – Evropska unija i NATO pakt nas ne žele. Nije stvar da li vi želite, vi verovatno želite, i vaša vlada, ali oni nas ne žele. Možda će nas poželeti u jednom trenutku, kada bude potpuno nevažno da li ćemo biti ili nećemo biti član EU. Ako nam otmu Kosovo i Metohiju, na šta vi pristajete, doduše prećutno, ali ko zna, možda ćete ga i formalno priznati uskoro; ako ćutite na činjenicu da iz Vojvodine stižu vrlo jasni signali da oni koji danas vode Vojvodinu ne samo da ne žele nikakvu AP, već vrlo jasno vam stavljaju do znanja da se neće smiriti dok Vojvodina ne postane nezavisna država i vi uporno ćutite...
Pitam vas, zašto uporno iz zakona u zakon spominjete standarde Evropske unije, Evropsku uniju? Čak je i jezički kontekst potpuno besmislen, kažete „druge države članice EU“. Koje druge? Mi nismo članica EU. Da ste napisali „države članice EU“, ja bih to u jezičkom smislu razumeo. Ovako ni jezički ovo što ste napisali nije tačno, a politički je skandalozno da celokupna Vlada Srbije ćuti na činjenicu, i čak odlazite na prijem kod čoveka koji predstavlja državu na čijem se zvaničnom sajtu nalazi mapa Srbije bez Kosova i Metohije.
Baš bih voleo da vidim da li bi neko došao na prijem kod srpskog ambasadora u Londonu da se, recimo, na zvaničnom sajtu srpske ambasade u Londonu pojavi mapa Velike Britanije bez severne Irske. Taj ambasador bi u roku od 24 sata bio proglašen personom non grata i prvim avionom vraćen za Beograd. Vi još idete na prijem kod čoveka koji otvoreno kaže – ljudi, za nas i za moju državu Kosovo i Metohija nije sastavi deo Srbije. O čemu se ovde radi?
Još nam kažete kako je zakon proevropski. Mogli smo da čujemo ovde od pojedinih poslanika vladajuće koalicije da je epohalno dostignuće ovog zakona što će premije osiguranja da budu priznate i u zemljama članicama EU. Mi smo do sada imali taj slučaj i bez ovog zakona. Ono što se nije desilo i pitam vas kada će se desiti, kada će premije osiguranja srpskih osiguravajućih društava biti priznavane u državama koje to sad ne čine, kao što su Rusija, Belorusija i Turska? Zašto ne probate da izađete na rusko tržište sa našim premijama osiguranja, nego se hvalite nekim dostignućima koja već sada postoje, čak i ako ne izglasate ovaj zakon?

Dame i gospodo narodni poslanici, ako analizirate član 82. videćete da je upravni odbor garantnog fonda u potpunosti u rukama Vlade. Naime, Vlada imenuje i razrešava predsednika i članove upravnog odbora. Kad pogledate dalje, vidite da se predsednik i članovi upravnog odbora garantnog fonda imenuju na predlog odgovarajućih državnih organa Vlade, Narodne banke, zatim na predlog udruženja društava za osiguranje i onda imate jednu zanimljivu odredbu – da predsednik i članovi upravnog odbora nisu zaposleni u garantnom fondu, ali da, s druge strane, ostvaruju naknadu za svoj rad u garantnom fondu.
Nažalost, mi smo u Republici Srbiji imali vrlo negativna iskustva sa zaradama u raznim upravnim odborima. Kao što znate, u jesen prošle godine podignuta je velika prašina oko toga. Malo toga je konkretno urađeno da se ovo pitanje reši. Sada se ponovo otvara ta mogućnost da predsednik i članovi upravnog odbora garantnog fonda imaju izuzetno visoka primanja. Realno je pretpostaviti da će ta primanja zaista biti izuzetno visoka, imajući u vidu činjenicu da se radi o oblasti osiguranja, gde inače ima mnogo novca.
U ime SRS postavljam pitanje – ako je upravni odbor već u rukama Vlade, zašto onda Predlogom zakona nije propisano da će predsednik i članovi upravnog odbora biti ljudi koji su u državnom aparatu?
Oni već primaju platu po osnovu toga što su ministri, državni sekretari, pomoćnici ministara itd., i ako je već garantni fond maltene državno telo, onda se postavlja pitanje zašto, ako je to već državno telo, u to državno telo niste imenovali ljude koji su sada državni službenici? Onda bi ljudi koji rade u tom garantnom fondu bili potpuno lišeni bilo kakvih naknada za svoj rad, zato što već primaju platu kao državni službenici, odnosno državni funkcioneri.
Ovako, vi ste formirali upravni odbor garantnog fonda; on je u rukama Vlade, ali će tu opet sedeti ljudi koji nisu državni službenici i nisu državni funkcioneri i realno se može pretpostaviti da će ubirati ogromne prihoda na ime članstva u upravnom odboru.

Dame i gospodo narodni poslanici, evo, obrazloženje Vlade koje je dato povodom ovog amandmana najbolje govori koliko su Predlog zakona i obrazloženje, odnosno mišljenje Vlade o predloženim amandmanima, traljavo urađeni.
Pogledajte, gospođo ministre, naslov iznad člana 100. glasi „Prekršaji“. U članu 100. stav 1. kaže se: „Novčanom kaznom od 10.000 do 300.000 dinara kazniće se za prekršaj preduzetnik - vlasnik prevoznog sredstva...“.
Hajde, sad na stranu što je raspon potpuno neracionalno određen, od 10.000 do 300.000 dinara, a u članu 100. stav 2. kaže se: „Za prekršaj iz stava 1. ovog člana kazniće se i fizičko lice - vlasnik prevoznog sredstva novčanom kaznom od 10.000 do 50.000 dinara.“
Sada se ovde postavljaju najmanje dva pravna problema. U obrazloženju zašto ne prihvatate ovaj amandman vi kažete: „Kaznenom odredbom i njenom visinom želi se sprečiti privredni prestup od strane fizičkog lica - vlasnika prevoznog sredstva“, a u pitanju je prekršaj. U Predlogu zakona kažete da je ovo kazneno delo prekršaj, a u mišljenju o podnetom amandmanu kažete da je u pitanju privredni prestup!
Gospođo ministre, vi verovatno niste pravnik, ali vaši saradnici, verovatno neko od njih jeste. Privredni prestupi i prekršaji su dve potpuno različite vrste kaznenih dela. Ne možete sada vi to sve da poistovećujete. Nemoguće je da fizičko lice odgovara za privredni prestup. Za privredni prestup odgovaraju samo pravna lica, privredni subjekti. Ne može fizičko lice da bude odgovorno za privredni prestup. Postoji zakon o privrednim prestupima koje reguliše tu materiju.
S druge strane, kako ćete vi isto lice da kaznite dva puta? Da li ćete voditi dva postupka? U stavu 1. člana 100, kažnjavate fizičko lice kao...

Dame i gospodo narodni poslanici, mislim da je velika politička ironija što ovaj predlog zakona dolazi od strane ove vlade.
Ne znam da li je neko u Vladi Srbije, koja je predložila ovaj zakon o zaštiti konkurencije, ozbiljno analizirao strukturu investicija u Republici Srbiji u proteklih nekoliko godina. Sve te investicije uglavnom se svode na otvaranje salona, na otvaranje nekih šoping molova ljudi koji su do svog kapitala došli uglavnom na vrlo sumnjiv način. Sada ova vlada, koja je praktično upropastila srpsku privredu i srpsko tržište, predlaže neki zakon o zaštiti konkurencije.
Ne znam da li ste videli, gospodine ministre, ovih dana po Beogradu, po Novom Sadu, u svim većim gradovima u Srbiji velike bilborde na kojima se reklamira hrvatsko primorje. Tamo piše: „Hrvatska, tako blizu, a tako lepa“.
Zanima me da li ste se raspitali kod svojih hrvatskih kolega u Zagrebu da li, recimo, u Zagrebu mogu da se vide bilbordi na kojima se reklamiraju prirodne lepote Srbije, recimo Kopaonik, Zlatibor, Tara itd? Ko god ulazi u Beograd sreće se sa velikim bilbordom na kojem piše „Pevec“. Pokažite mi neki bilbord u Zagrebu na kome piše, recimo, „Takovo“ ili naziv nekog drugog srpskog proizvođača.
Vodite li uopšte računa o jednom važnom principu koji se poštuje u međunarodnim odnosima, a to je princip reciprociteta?
Vodite li računa o činjenici da ste vi srpsko tržište gotovo u potpunosti pustili na milost i nemilost, ajde srpskim tajkunima, to još nekako možemo da prebolimo, ali hrvatskim ili slovenačkim tajkunima? Javna je tajna, gospodine ministre, da su vlasnici pojedinih krupnih hrvatskih kompanija (javni ili tajni vlasnici), recimo, pojedini hrvatski generali koji su aktivno učestvovali u operaciji „Oluja“, da oni poseduju kapital u tim kompanijama. Vi im na izvol'te pružate srpsko tržište. Ne znam zašto to radite, da li od toga vi lično i vaša vlada imate neku korist ili ste zaista slepi kod zdravih očiju i ne vidite ono što običan svet vidi?
Odakle vam pravo da, u vreme kada Hrvatska apsolutno ništa nije uradila da bi pospešila povratak Srba, na sva zvona reklamirate hrvatsko primorje? Šta je to tamo tako izuzetno što može da se vidi? More kao i svako drugo more. Zašto ne reklamirate Grčku, Bugarsku, bilo koju drugu državu, nego ste baš našli hrvatsku državu? Pre neki dan vam je neki, valjda savestan, građanin na onom bilbordu za Hrvatsku „Tako lepa, a tako blizu“, dopisao: „tako genocidna“. Vodite malo računa i o tome.
Nikakvo srpsko tržište na ovaj način nećete moći da zaštitite, prvo, zato što našeg autentičnog srpskog tržišta i naše autentične srpske privrede gotovo uopšte nema. Ovaj zakon, ako se izglasa, ni domaći ni strani tajkuni apsolutno neće da poštuju.
Vodite računa jedanput o tome kakve investicije predlažete i kakve investicije dovodite u Republiku Srbiju. U proteklih nekoliko godina ste isključivo insistirali na neproizvodnim investicijama, na otvaranju trgovačkih lanaca, domaćih i stranih, i na otvaranju auto-salona. Pitam vas, kolika je od tih investicija korist, koliku su korist imali domaći građani, koliko je ljudi zaposleno i kakva je to nova roba koja se tu prodaje? Proizvođači 90% robe su Hrvati i Slovenci. Ne znam kakvu korist Srbija ima od toga, sem što su se dosetili, pa su ovi u „Pevecu“ ekavizirali svoje reklame, a isto tako i ovi koji reklamiraju hrvatsko primorje. Ali, kada se sve sabere i oduzme, jedinu korist od toga imaće Hrvatska; Srbija i njeni građani će apsolutno biti oštećeni.

Dame i gospodo narodni poslanici, i ova vlada nastavlja sa preteranim i zaista neracionalnim administriranjem. Prosto je neverovatno da vi do sada niste izvukli zaključak iz osnivanja raznih komisija, agencija, uprava, službi, kako ih već nazivate. Upravo su te institucije legla kriminala i korupcije. Vi uporno od 2001. godine insistirate na jednom bukvalno paralelnom državnom aparatu. Na jednoj strani imamo ministarstva, a na drugoj strani neke paradržavne organizacije i institucije koje, pre svega, Ustav ne poznaje; drugo, praksa je pokazala da su upravo te institucije poprište kriminala, korupcije, raznih nezakonitih radnji, mahinacija, malverzacija itd.
Sada čovek postavlja jedno logično pitanje – šta će nama ministarstva, ako mi za svaku društvenu pojavu moramo pored tog ministarstva da izmišljamo neku dodatnu, paralelnu instituciju?
Te institucije su, gospodine ministre, daleko od očiju građana. Mi imamo problem, kao Narodna skupština, da ministre umilostivimo da dođu u Narodnu skupštinu, pa onda oni šalju nekad pomoćnike, nekad savetnike. Zamislite kada je ova Narodna skupština videla nekog direktora agencije! Kažite mi, molim vas. Sumnjam da vi kao ministar u Vladi znate, da vas sada čovek pita, koliko agencija ima u Republici Srbiji. Teško da zna i ministar za državnu upravu i lokalnu samoupravu kome je to posao. Vi koji niste resorni ministar, tek vi ne znate.
Kada je ova Narodna skupština videla nekog direktora agencije? Kada je videla direktora neke uprave? Kada je videla direktora neke službe? Nikad, niti će ga videti. Rad tih institucija je potpuno van kontrole javnosti. Mi o tim institucijama znamo samo onoliko koliko nas vi ministri o tome obavestite ili kada u medije procuri neka afera, ali onda je već kasno, onda je narodni novac već bačen u vetar.
Dakle, ako ova vlada ima glomazan državni aparat i ako ste već rešili da taj glomazni državni birokratski aparat ne smanjujete, onda barem nemojte da ga povećavate, neka tih 20 i kusur ministara, koliko ih ima, malo rade svoj posao.
Zašto uvek odgovornost i posao prebacujete na neke komisije? To su radili oni sa čijom ste praksom vi, barem deklarativno i makar verbalno, završili. To se radilo u Brozovo vreme – kad god imate neki problem i neku društvenu promenu, obrazujete neku komisiju a rezultat rada te komisije je nikakav. Ali, zato su potrošene velike pare, neko udomljen, uhlebljen itd.
Tako radite iz zakona u zakon. Nemojte to da radite. Ili smanjujte broj ministarstava ili nemojte da povećavate ionako glomaznu državnu administraciju. Kad je ne smanjujete, nemojte dodatno da je povećavate. Kad god je neki novi predlog zakona, evo agencije, evo komisije, evo nekog regulatornog tela. Koji je učinak dosadašnjih agencija?
Evropska komisija, gospodine ministre, ako čitate njihove izveštaje o stepenu reformi u Srbiji, dala je negativno mišljenje baš o tim vašim agencijama. Ništa nisu radile, neke nisu ni zaživele, ali zato su zaposlile određeni broj kadrova, primaju velike plate, rezultati rada nikakvi.
Šta će nam u državi Srbiji ministri ukoliko se tim društvenim problemima bavi neko ko niti je ministar, niti je državni funkcioner, niti javnost ima neku kontrolu nad njegovim radom, ali je zato korisnik budžetskih sredstava?
Vratite se malo, gospodo iz Vlade, na neke klasične političke koncepte. Nemojte da mislite da ovih problema sa kojima se Srbija danas suočava nije bilo i pre sto i pre dvesta godina.
Kako se država tada borila protiv kriminala i korupcije i bez komisija i bez agencija? Postojala su ministarstva, postoje sudovi, postoje tužilaštva, postoji policija. To su državni organi koji treba da rade svoj posao, a ne da vi, pored legalnog i ustavnog državnog aparata, obrazujete neki potpuno novi. Još malo pa ćemo imati agenciju za policiju, agenciju za sudove, agenciju za agencije. Ko zna šta vam neće pasti na pamet. Neka državni organi koji su Ustavom obrazovani rade svoj posao, ali neka ga rade savesno, pošteno, po Ustavu i zakonu, i problem će biti rešen.
Ovako, dodatno povećavate državnu administraciju u Srbiji i pružate realnu šansu da kriminala i korupcije i u ovoj oblasti zaštite konkurencije bude više nego što je bilo do sada.

Dame i gospodo narodni poslanici, u današnjoj raspravi pre podne smo utvrdili jednu činjenicu koju predstavnik Vlade nije demantovao, a to je da je srpska privreda apsolutno u neravnopravnom položaju kada je reč o stranim kompanijama koje, pre svega, dolaze iz Slovenije i Hrvatske.
Uprkos evropskoj retorici ove dve države, uprkos tome što tvrde kako im je roba konkurentna čak i na evropskom tržištu, to pre svega rade Slovenci koji su članovi EU od 2004. godine, činjenica je da te dve države najveći deo svojih proizvoda izvoze, i to pod krajnje nepovoljnim uslovima, u Srbiju, u našu državu. Dakle, malo ima slovenačkih, a pogotovo hrvatskih proizvoda u Francuskoj, Nemačkoj, Italiji, Belgiji, Velikoj Britaniji, ali ih zato ima mnogo u Srbiji.
Takođe, što se tiče onoga što ste tvrdili od 2000. godine, a to je da imate, navodno, neke prijatelje na zapadu koji hoće da pomognu Srbiji, da daju neke velike pare, a ovih dana pominjete neke pretpristupne fondove od kojih će građani Srbije imati mnogo koristi, praksa je pokazala da to nije tako, da nemate nikakve prijatelje na zapadu, već da imate velike kompanije, korporacije koje na Srbiju gledaju samo kao na potencijalno tržište i ništa više.
Ono što je najgore u svemu jeste da ste srpsku privredu apsolutno podredili interesima slovenačkih i hrvatskih tajkuna, a da srpska privreda gotovo nema nikakvu mogućnost da izađe ni na slovenačko, ni na hrvatsko tržište. To radite uporno, sistematski. To radite do te meri upečatljivo i javno da to već počinje da vređa zdrav razum običnog čoveka u Srbiji.
Inače, ovo što ste napisali u članu 58...

Dame i gospodo narodni poslanici, pravni smisao donošenja ovog zakona jeste da legalizujete političku korupciju biračkog tela. Demokratska stranka je i do sada, u proteklim izborima kesama, paketima, kineskim patikama, mobilnim telefonima kupovala glasove, na predsedničkim izborima, parlamentarnim, pokrajinskim i lokalnim. Doduše, do sada ste to radili nelegalno i bez pravnog osnova, a sada će vam ovaj zakon, ako ga usvojite, dati legitimitet i legalitet za izbornu krađu, odnosno za korupciju biračkog tela.
Ako detaljno pročitate ovaj predlog zakona, videćete da se državna pomoć može davati isključivo u dobrima, odnosno proizvodima i robi. Sada se postavlja pitanje zašto se ne bi mogla davati i u novcu? Zato što vi biračko telo korumpirate raznim paketićima. Zato ste napisali da se državna pomoć može davati samo u robi, odnosno u proizvodima.
Ako detaljno čitate ovaj predlog zakona, videćete da su podaci o licima kojima je dodeljena državna pomoć tajni.
Znači, građani Srbije neće moći da vrše kontrolu ko je taj ko je dobio novac iz državnog budžeta, iz budžeta autonomne pokrajine ili iz budžeta jedince lokalne samouprave. Zato vi to radite. Zato ste vi predvideli samo dva slučaja kada se može davati državna pomoć, pri čemu je onaj prvi slučaj (individualnim potrošačima) praktično i najvažniji. Onda ćete imati pravni osnov da na sledećim izborima delite opet te vaše paketiće i da mislite da će vam ti paketići opet doneti vlast, kao što su vam doneli 2008. godine.
Sve te priče o tome kako je donošenje ovog zakona u skladu sa nekakvim zajedničkim evropskim pravom, kako je to važan korak u priključivanju Srbije Evropskoj uniji, padaju u vodu pred činjenicom da ćete na ovaj način dobiti odrešene ruke da na sledećim izborima pokušate ponovo da prevarite građane Srbije.

Dame i gospodo narodni poslanici, mi smo mogli da čujemo od gospodina Mlađana Dinkića i od gospođe Verice Kalanović da je donošenje baš ovakvog zakona o regionalnom razvoju Republike Srbije jedan od uslova za brže približavanje Srbije EU.
Pošto Republika Srbije nije članica EU, a nije ni kandidat za to članstvo i pitanje je kada će to biti, a isti status ima i BiH, koja je, takođe, na tom putu, kao i vi, evroatlantskih integracija, zanima me kako to da za BiH regionalizacija nije uslov za brže približavanje EU? Naprotiv, čuli smo već nekoliko godina unazad, i od raznih visokih predstavnika u BiH, i od strane zvaničnika američke administracije, i od strane zvaničnika EU, da je neophodna unitarizacija BiH. Ovih dana se u Republici Srpskoj i, uopšte, u strukturama BiH, vodi prava hajka protiv Narodne skupštine Republike Srpske da povuče zaključke kojima se Republika Srpska izjasnila o prenosu nadležnosti sa entitetskog na nivo države BiH.
Samo me zanima – kako je moguće da jedan uslov važi za Srbiju, a neki sasvim drugi uslov važi za BiH? Kako to da je za Srbiju uslov da se regionalizuje, da je podelite, da je iscepkate na feude, a taj isti uslov ne postoji kada je u pitanju BiH? Tamo vidimo potpuno drugačiji scenario, da se BiH unitarizuje, da se potpuno uguše svi ustavni i politički kapaciteti Republike Srpske i da, praktično, BiH postane jedna unitarna država u kojoj će Republika Srpska samo formalno da egzistira.
Dakle, voleo bih da čujem od predstavnika Vlade da li je moguće da EU...
(Predsedavajući: Razumeli smo. Zahvaljujem.)
Hvala, gospodine potpredsedniče.

Dame i gospodo narodni poslanici, mislim da bi bilo korektno da nam predstavnici Vlade odgovore na pitanja koja postavljamo. Mislim da su pitanja suštinska i, na kraju krajeva, prevazilaze značaj samo Predloga zakona, a tiču se interesa svih građana Republike Srbije. Mislim da bi bilo zaista suvislo i korektno da predstavnici Vlade odgovore na pitanja koja im postavljamo.
Još uvek nismo dobili odgovor na pitanje – kako je moguće da dvostruki standardi važe za države koje treba da postanu kandidati za članove EU? Naveo sam primer BiH. U BiH se insistira na unitarizaciji te države. U Republici Srbiji se primenjuje neki potpuno drugačiji koncept, traži se da se Srbija podeli na sedam regiona.
Vi tvrdite da su to samo statistički regioni, a mi tvrdimo da je to samo uslov, odnosno uvod u nešto mnogo drastičnije, to je podela Srbije na regione kao administrativne, teritorijalne i političke jedinice, a nije nemoguće da ti regioni jednoga dana postanu čak i federalne jedinice, jer statut Vojvodine, koji ponovo ovih dana pokušavate da reafirmišete i da najavite njegovo potvrđivanje u Skupštini Republike Srbije, ima čak i federalističkih obeležja u nekim svojim odredbama.
Bilo bi dobro da predstavnici Vlade odgovore na pitanje – kako je moguće da se, na jednoj strani, guši Republika Srpska, da visoki predstavnik u BiH insistira na tome da Narodna skupština Republike Srpske povuče zaključke u kojima se izjasnila o prenosu nadležnosti sa Republike Srpske na BiH i da nam se jedanput kaže kako to da Srbija samo podeljena može da uđe u EU, a da BiH, jedna potpuno veštački stvorena država, koja je stvorena zahvaljujući NATO-u, treba da bude jedinstvenija nego što je sada, iako je to suprotno ne samo volji srpskog naroda koji živi u Republici Srpskoj i BiH, nego, ubeđen sam, i hrvatskog naroda koji živi u BiH?