Dame i gospodo narodni poslanici, povređeno je više članova Poslovnika Narodne skupštine Republike Srbije.

Pre svega, gospođo Čomić, vi ste povredili član 104. stav 1. Poslovnika Narodne skupštine, jer ste pogazili dostojanstvo Narodne skupštine.

Vi vređate dostojanstvo. Vi vređate zdrav razum svakog narodnog poslanika kada kažete da su ovakve greške, koje su sadržane u izveštaju Odbora za pravosuđe i upravu, navodno tehničkog karaktera. To nisu tehničke greške. To su krupne pravničke omaške.

Umesto što ovde trenirate strogoću, bilo bi vam bolje da skrenete pažnju vašim predsednicima odbora da ovakve izveštaje više ne šalju narodnim poslanicima.

Mi kada bismo, gospođo Čomić, terali mak na konac, mi bismo mogli u stvari da kažemo da mi nemamo izveštaj ni Zakonodavnog odbora, ni izveštaj Odbora za pravosuđe i upravu, ne samo zbog ovih besmislica oko naziva zakona i predsednika Odbora, nego zato što je potpuno promašen pravni osnov za podnošenje ovih izveštaja.

Ponovo vam skrećem pažnju, a i predsednicima odbora, član 79. blage veze nema sa podnošenjem izveštaja. Član 79. reguliše kojom većinom se donose odluke na sednicama odbora. Član 45. je taj koji reguliše koji su poslovi Zakonodavnog odbora i šta taj Zakonodavni odbor u stvari treba da radi.

Prema tome, gospođo Čomić, nemamo validne izveštaje ni Zakonodavnog odbora, ni Odbora za pravosuđe i upravu. Postavlja se pitanje, ima li uopšte pravnog osnova da se nastavi rasprava o predlogu zakona za koji ne znamo tačno kako se zove dok ne dobijemo izveštaje koji su zasnovani na Poslovniku Narodne skupštine Republike Srbije.

Dame i gospodo narodni poslanici, ne znam da li je tačna jedna anegdota koju sam čuo, ali ako dozvolite prepričaću je u nekoliko rečenica.

Kada su bivšem ministru NDH, koji je izručen Socijalističkoj Jugoslaviji 1986. godine, Andriji Artukoviću saopštili da će biti streljan, on je navodno rekao predsedniku Sudskog veća - znači, ipak ćete me ubiti. Onda mu je sudija rekao - neću vas ja ubiti, samo sam potpisao presudu. Onda mu je Artuković rekao - gospodine sudija, nisam ni ja nikog ubio, samo sam potpisivao.

Kako je moguće da predsednik Odbora za pravosuđe i upravu, Boško Ristić, ne može da pročita jednu stranicu izveštaja i da prostim, letimičnim pogledom utvrdi da li je to što on potpisuje tačno ili nije tačno. Da li vi, gospodine Ristiću, tako potpisujete svaki papir koji vam se poturi na potpis? Da li uopšte čitate? Da li znate šta potpisujete?

Potpis se i stavlja na neki dokument zato što onaj ko ga potpisuje potvrđuje da taj dokument ima neku verodostojnost, da ima neku težinu, da oni koji ga čitaju, treća lica, mogu sa ubeđenjem jednog razumnog čoveka da smatraju da je to što piše u izveštaju tačno.

Ovako vaše obrazloženje meni liči na to da se vi bukvalno igrate i sa Odborom i sa narodnim poslanicima, da vas baš briga šta piše u izveštaju, da li je to što piše tačno. Tu je moglo da piše da mi, recimo, danas raspravljamo o Predlogu zakona o lovu i ribolovu i vi biste to potpisali, i onda biste nam rekli - znate, to je tehnička greška.

Valjda je osnovni red, ako je zaista tehnička greška u pitanju, da se izađe za ovu govornicu i da se kaže - dame i gospodo narodni poslanici, došlo je do te i te greške, izvinjavam se, neće se više ponoviti. Vi biste prećutali da nisam pročitao izveštaj. Vi biste prećutali da ste potpisali jedan papir koji ne znači ništa, koji je bruka i sramota za Narodnu skupštinu Republike Srbije.

Znači, vi nemate dovoljno ni pravničke ni poslaničke savesti. Moraju poslanici da vas love, da čitamo svaki papir koji nam poturite, da bismo videli da li postoji neka greška.

Prema tome, gospodine Ristiću, vi ovakvim objašnjenjem u stvari vređate dostojanstvo Narodne skupštine i zdrav razum svakog čoveka, svakog narodnog poslanika.

Uopšte ne mora da bude pravnik u pitanju. Dovoljno je da je čovek pismen i da vidi kakav ste vi to papir potpisali.

Dame i gospodo narodni poslanici, svi poslanici SRS su na sednici Zakonodavnog odbora izdvojili mišljenje uglavnom iz istih razloga.
U detalje Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o Vladi se neću za sada upuštati, ali moram da kažem jednu konstataciju koja je bila zajednička za sve one koji su izdvojili mišljenje, a to je, ukoliko bi se usvojio ovakav Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o Vladi, Srbija bi se našla u jednoj vanustavnoj situaciji, u vanustavnom položaju, zato što bi Ustav RS bio drastično pogažen i, praktično, vladajuća većina bi mogla onda da radi sve što joj je volja, bez obzira na kristalno jasne ustavne norme.
Naravno, već sada vidim da se vladajuća većina smeje, njima je uvek sve smešno, zato što su neznalice, ništa ne znaju i misle da je dovoljno što imaju 126 poslanika, pa da menjaju ono što pravna nauka odavno zna.
Koliko vi znate najbolje se vidi na primeru kako rade odbori Skupštine Srbije. Gospođa Vjerica Radeta je pročitala kako glasi član 45. Poslovnika Narodne skupštine. Član je potpuno jasan. Jedino nije jasan onima koji imaju većinu u tom odboru.
Ako pogledate izveštaj Zakonodavnog odbora i ako pogledate izveštaj Odbora za pravosuđe i upravu, videćete da se ta dva izveštaja apsolutno ni u čemu ne razlikuju. Formulacije su potpuno iste, a po Poslovniku ne bi smele da budu iste. Dakle, Zakonodavni odbor nije matični odbor za pitanje Vlade i državne uprave. Zakonodavni odbor ima samo jedan jedini zadatak, a to je da kaže da li su predložena zakonska rešenja u skladu sa Ustavom RS, pre svega, ili ne, odnosno da li su rešenja sadržana u Predlogu zakona pravno moguća ili ne. Zakonodavni odbor se ne upušta u to da li su rešenja celishodna, da li su ekonomična, da li su racionalna, da li su koherentna, ovakva ili onakva, nego samo da li su u skladu sa Ustavom ili ne.
Nažalost, ponavlja se jedna vrlo loša praksa u radu Zakonodavnog odbora, a to je da Zakonodavni odbor raspravlja o svemu i svačemu, samo ne o onome što je njegova jedina nadležnost, a to je da oceni da li je predlog zakona ustavan ili nije ustavan. Mi smo danas mogli da čujemo od predstavnika vladajuće većine razne priče o Predlogu zakona o Vladi i Predlogu zakona o ministarstvima. Najčešće te priče u naučnom smislu apsolutno nisu utemeljene, ali nije suština da se na Zakonodavnom odboru utvrđuje da li je Predlog zakona sa nekog aspekta političke celishodnosti dobar ili ne, da li on olakšava rad Vlade ili ne, nego samo da li je ustavan ili nije ustavan.
Danas je Zakonodavni odbor bio u jednoj situaciji da nije glasao o tome da li je Predlog zakona o Vladi ustavan ili nije ustavan, nego da li Zakonodavni odbor predlaže Narodnoj skupštini da ga prihvati ili ne prihvati. To nije zadatak Zakonodavnog odbora.
Kao što sam rekao, dovoljno je da uporedite dva izveštaja: izveštaj Zakonodavnog odbora i izveštaj Odbora za pravosuđe i upravu. Apsolutno nema razlike u formulacijama. U izveštaju Zakonodavnog odbora kaže se ovako: "Odbor je razmotrio Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o Vladi i predlaže Narodnoj skupštini da ga prihvati u načelu". Dovoljno je samo poštovati terminologiju iz Poslovnika, ništa drugo, pa da se utvrdi da ovakva formulacija u izveštaju Zakonodavnog odbora apsolutno nije u skladu sa Poslovnikom.
Evo kako glasi izveštaj Odbora za pravosuđe i upravu. Naravno, neću ga čitati u celini, ali ključna rečenica glasi ovako: "Razmotrivši ovaj predlog zakona, Odbor je odlučio da predloži Narodnoj skupštini da u celini prihvati Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o Vladi, u načelu".
Sada vi meni objasnite u čemu je razlika između ova dva izveštaja. Dakle, izveštaji su identični, pri čemu je Odbor za pravosuđe i upravu matični odbor za ovu oblast, a Zakonodavni odbor nije. Uopšte Zakonodavni odbor nije matični odbor ni za jedan predlog zakona. Njegov jedini zadatak, bez obzira na to da li je reč o Predlogu zakona o Vladi, o Predlogu zakona o poljoprivrednom zemljištu, o Predlogu zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju, o svim tim predlozima zakona, jedan je zadatak Zakonodavnog odbora – da kaže da li je predlog zakona u skladu sa Ustavom ili ne.
Danas je na sednici Zakonodavnog odbora jednim veštim političkim manevrom izbegnuto da se stavi na glasanje da li je Predlog zakona u skladu sa Ustavom ili ne. Poslanici SRS, koji su izdvojili mišljenje, smatraju da Predlog zakona apsolutno nije u skladu sa Ustavom, i to ne samo da indirektno nije u skladu sa Ustavom, nego se direktno krši kristalno jasan član 125. Ustava RS. Naravno, kada počne rasprava u načelu mi ćemo to detaljnije da elaboriramo.
Ovoga puta skrećem pažnju i predsedniku Narodne skupštine, i predsedniku Zakonodavnog odbora, da ubuduće rad Zakonodavnog odbora usaglase sa odredbama Poslovnika Narodne skupštine. Više se ne može desiti i ne sme se desiti da se, kao pitanje o kome se glasa na Zakonodavnom odboru, stavi predlog da li da se predloži Narodnoj skupštini da zakon prihvati u načelu ili ne, nego da li je predlog zakona pravno moguć, odnosno da li je u skladu sa Ustavom RS ili nije.
Da je tako postavljeno pitanje danas na sednici Zakonodavnog odbora, odnosno da je tako formulisan predlog za glasanje, pitanje je da li bi svi članovi Zakonodavnog odbora iz vladajuće većine glasali za ovakav izveštaj, jer mislim da neki od njih imaju makar malo pravničke svesti i znaju i oni sami da ovo što je danas predloženo kao Predlog zakona o Vladi apsolutno nije u skladu sa Ustavom, da je to jedan vrlo opasan predlog i da se na ovaj način Ustav Republike Srbije drastično gazi.

Dame i gospodo narodni poslanici, ukazujem na povredu člana 104. Poslovnika Narodne skupštine Republike Srbije. Naime, nije prvi put da se DS služi jednom vrlo opasnom pravnom i političkom tezom, a to je da je dozvoljeno sve ono što Ustavom nije zabranjeno. Ta teza, gospodine Ristiću, to biste vi kao pravnik trebalo da znate, ima smisla samo kada su u pitanju subjektivna prava građana. Dakle, građanin kao pojedinac sme da radi sve, osim onoga što je izričito zabranjeno Ustavom i zakonom.
Kada su u pitanju ustavne norme o organima vlasti, te norme imaju imperativni karakter, imaju kogentni karakter, mogu da se tumače samo onako kako glase i nikako drugačije. Tu nikako ne može da se primeni princip, dozvoljeno je zato što Ustavom nije zabranjeno. Ono što je ustavotvorac hteo da kaže o organima vlasti, pa i o Vladi, on je rekao i tu više nema apsolutno prostora da se to što piše u Ustavu menja, dopunjuje, tumači na jedan ili na drugi način.
Nesporno je, mi smo danas pričali o tome i na sednici Zakonodavnog odbora, da Narodna skupština o Vladi donosi zakon. Nikada mi poslanici SRS nismo rekli da ne treba i tu materiju rada Vlade, njene organizacije, urediti zakonom. Čak se i Zakonodavni odbor danas u svom izveštaju potpuno pogrešno pozvao na pravni osnov za podnošenje svog izveštaja, umesto da se pozvao na član 45. koji kaže da Zakonodavni odbor glasa o tome da li je predlog zakona u skladu sa Ustavom ili ne. On se pozvao, ako se ne varam, Vjerice, na član 79. koji nema blage veze sa nadležnošću Zakonodavnog odbora. U svakom slučaju, gospodine Ristiću, član 125. Ustava Republike Srbije je potpuno jasan.
Ovo što ste vi napisali u Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o Vladi apsolutno ne stoji. To je jedna izuzetno opasna teza, jer danas-sutra vi biste mogli da donesete zakon o, recimo, osnivanju logora za političke protivnike. Nađite mi ustavnu normu koja kaže da tako nešto nije zabranjeno. Dakle, ako tu tezu, kada su u pitanju organi vlasti, budete primenjivali ovako kako je danas primenjujete u Srbiji će očigledno pojedinačna prava građana, političkih protivnika, biti dovedena u veliko pitanje.
Ko zna na šta će država da se izmetne i kako će državni aparat da funkcioniše. Možda vam padne na pamet da obrazujete i neki preki sud. Formiranje prekih sudova možda nije izričito Ustavom zabranjeno itd.
Dakle, gospodine Ristiću ta teza – dozvoljeno je zato što Ustavom nije zabranjeno ima smisla i vi kao advokat to biste trebalo da znate. Recimo, prilikom sklapanja ugovora, recimo, odredbe Zakona o obligacionim odnosima imaju dispozitivni karakter. Mogu stranke same da se dogovore o sadržini svog ugovora pa samo ako se o nečemu nisu dogovorile onda se primenjuje odredba Zakona o obligacionim odnosima, ali to su norme građanskog prava. Ovde se radi o normama javnog prava. Ustavno pravo je fundamentalna grana javnog prava i vaše tumačenje apsolutno nema smisla, vi u stvari kada kažete da nisu u pravu poslanici koji vam ukazuju na neustavnost predloga zakona na jedan vrlo grub način gazite dostojanstvo Narodne skupštine Republike Srbije.

Ja vas molim, gospođo Đukić, da mi vratite vreme na početak, jer je počelo da teče pre nego što sam došao do govornice.
Dame i gospodo narodni poslanici, ovo što piše u Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o Vladi može da se posmatra sa tri nivoa, iz tri ravni. Može da se posmatra iz političke ravni, pravne i čisto praktične. Kako izgleda politička ravan? Izgleda da oni koji su pisali Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o Vladi nisu načisto sa tim šta je Vlada, kakav je to državni organ i koje su njene funkcije. Hvala Bogu, srpski jezik je takav jezik da sama reč u nekim situacijama označava suštinu jedne stvari. Upravo je to slučaj sa terminom – Vlada. Vlada je onaj državni organ koji treba da vlada prilikama u zemlji, da u svakoj situaciji apsolutno bude jedinstvena i da na sve izazove koji joj se postavljaju mogu da odgovore na jedan brz i efikasan način. To je vlada.
Ovo što se sada pravi u Srbiji nije vlada. To je jedna veštačka većina, jedna koalicija baba i žaba i njima samima je jasno, već na početku, pre nego što je izabrana ta vlada, da ta i takva vlada, veštački skrpljena, od lažnih četnika i lažnih partizana, od autonomaša i onih koji, navodno, to nisu, ne može dugo da funkcioniše. Čak i da je ustavno ovo što piše u Predlogu zakona o Vladi, čak i da nema apsolutno nijedne pravne senke, postavlja se pitanje kakva je to vlada. Navodno jedinstvena, vodi jedinstvenu politiku, a na drugoj strani dolazi do preglasavanja i do potrebe da glas jednog čoveka, u ovom slučaju predsednika Vlade, važi kao dva glasa.
Očigledno je da ta vlada neće uspeti da odgovori onim izazovima koji se pred nju postavljaju. Očigledno je da ta vlada neće imati konce državne vlasti u svojim rukama i očigledno je, ono što predlagači zakona ne žele javno da kažu, a to je da će ova vlada, u stvari, imati tutora u liku predsednika Republike Borisa Tadića. Dok on bude uspeo da balansira razne interese članova te vlade, ta vlada će funkcionisati. Čim bude došao u prvu nepriliku, oni koji budu imali većinu u toj vladi, setiće se da u Zakonu o Vladi stoji odredba – ako dođe do raspodele glasova pola-pola, odlučujući je glas predsednika Vlade. To već nije ona vlada koja je opisana u pravnim udžbenicima.
To je jedan konglomerat političkih stranaka i ljudi koji između sebe nemaju ništa zajedničko, sem puke želje da vladaju i da ostvaruju neke svoje, vrlo često privatne, finansijske interese.
Kakva je pravna dimenzija ovog zakona? Vrlo jednostavna. Član 125. Ustava Republike Srbije je potpuno jasan: "Vladu čine predsednik Vlade, jedan ili više potpredsednika i ministri". Nigde se apsolutno ne spominje nikakav zamenik predsednika vlade ili nekakav prvi potpredsednik vlade. Jasno je da oni koji su pisali Predlog zakona o Vladi nisu znali o kakvom se državnom organu radi, pa su onda rekli, to je rekao i gospodin Boško Ristić danas na plenarnom zasedanju i na sednici odbora, kako takva praksa, navodno, postoji u Sloveniji i u Hrvatskoj. Doduše, nisam imao ispred sebe slovenački i hrvatski ustav, pa nisam siguran da li je to zaista tako, ali i da jeste, zar vama vajnim evropejcima nema boljih primera za ugled od Slovenije, a pogotovu Hrvatske?
Gde su one zemlje o kojima pričate od 1990. godine? Težite u EU. Piše li tako nešto u propisima Velike Britanije, Francuske, Nemačke, Italije, Španije, Holandije, Belgije itd.? Ima li negde ovakve odredbe, osim što kažete da takva odredba postoji u ustavima Slovenije i Hrvatske? Očigledno je da nema.
Dakle, ne postoji nikakav prvi potpredsednik vlade, niti taj koji je prvi potpredsednik vlade može istovremeno da bude i zamenik predsednika vlade.
Žao mi je što gospodin Boško Ristić nije ovde u sali. On ne zna kako je nastala funkcija predsednika vlade. On je čuo da postoji neki prvi, a da li je prvi ministar ili prvi potpredsednik, nije načisto sa tim.
Postoji prvi ministar u Velikoj Britaniji i naša reč "premijer", ona je odomaćena kod nas, nije čisto naša reč, nastala je baš od engleske reči "prime minister", dakle, onaj koji je prvi ministar. Kako je nastao taj prvi ministar? Početkom 18. veka na čelo engleske države došla je nemačka dinastija iz Hanovera. Pošto prvi kralj iz te nemačke dinastije nije znao engleski i nije mogao da prisustvuje sednicama vlade, pa ga je o rezultatima sednica vlade obaveštavao jedan ministar koga su kasnije nazvali prvi ministar. U Velikoj Britaniji ta funkcije prvog ministra nastala je sasvim slučajno, zato što kralj Džordž Prvi iz Hanoverijanske dinastije, budući Nemac, nije znao engleski jezik.
Tamo postoji nešto što se zove prvi ministar, to je ono što mi zovemo predsednik Vlade ili premijer, ali apsolutno ne postoji, bar koliko ja znam, a znam ponešto o tome, u razvijenim, dobro uređenim demokratskim državama ovo što vi sada nazivate prvi potpredsednikom vlade ili zamenikom predsednika vlade.
E sad, kakva je praktična dimenzija onoga što ste vi stavili u Predlog zakona o Vladi? Vi ste očigledno hteli u slučaju da je predsednik Vlade odsutan ili sprečen da nadomestite to, taj nedostatak, tako što ćete odrediti jednog potpredsednika Vlade za prvog potpredsednika koji će da zamenjuje tog odsutnog predsednika Vlade u svim situacijama, sem u dve situacije: kada treba razrešiti člana Vlade ili kada treba predložiti izbore. Dakle, taj prvi potpredsednik Vlade treba da zameni predsednika Vlade kada ovaj nije tu.
Ono što niste stavili u Predlog zakona, a jedno vrlo praktično pitanje, jeste sledeće – a šta u slučaju kada i prvi potpredsednik Vlade nije tu, kako će onda Vlada da funkcioniše? Nema ni predsednika Vlade ni prvog potpredsednika, ko je onda taj koji će da odredi ko će da vodi sednicu Vlade i kako će ta vlada da donosi odluke? Da li će predsednik Vlade koji nije tu ili prvi potpredsednik Vlade koji, takođe, nije tu? Dakle, čisto praktičnu dimenziju vi opet niste zadovoljili.
Međutim, očigledno je već iz sledećeg stava da vi niste hteli samo da predvidite situaciju šta će biti kad predsednik Vlade nije tu. Vi ste hteli da predsedniku Vlade odredite neku vrstu tutora koji će da ga kontroliše, šta on radi. Da je to tako, napisali ste sami. Kaže: "Prvi potpredsednik Vlade – zamenik predsednika Vlade pomaže predsedniku Vlade u vođenju i usmeravanju Vlade, staranju o jedinstvu političkog delovanja Vlade i usklađivanju rada članova Vlade".
To znači da zamenik predsednika Vlade ima svoje funkcije i kad je predsednik Vlade tu pored njega. Znači, on ga ne zamenjuje samo kad je odsutan ili kad je sprečen nego i kada redovno obavlja svoje funkcije. To znači da je zamenik predsednika Vlade neka vrsta kontrolora onoga što radi predsednik Vlade.
Čisto jezički posmatrano, molio bih da mi se objasni kako to zamenik predsednika Vlade može da pomaže predsedniku Vlade u staranju o jedinstvu političkog delovanja Vlade, na koji način. Koji su to mehanizmi da nekom pomognete tako što se umesto njega starate o navodnom političkom jedinstvu Vlade, a to političko jedinstvo Vlade je do te mere izraženo da ste vi već sada svesni da od tog jedinstva neće biti ništa i onda u Predlog zakona stavljate takvu odredbu da ako se podeli broj glasova pola-pola odlučujući glas bude glas predsednika Vlade.
Vi ste možda i nesvesno kroz ovu odredbu o takozvanom "zlatnom glasu" predsednika Vlade oživeli jedan drevni pravni institut koji je nestao, negde, u 19. veku. Na srpskom jeziku on bi otprilike glasio – umnoženi glas ili na latinskom "pluralni votum", dakle, kada jedan čovek ima dva ili više glasova.
Takav slučaj je, recimo, postojao u Belgiji kada Belgija nije bila demokratska država kao što je danas, nego polufeudalna; tada oni koji su bili bogati, koji su bili učeni oni su na izborima imali dva, tri ili više glasova, ali taj sistem je ukinut, koliko je meni poznato, do kraja 19. veka, a vi ste ga sada ponovo oživeli tako što ste predsedniku Vlade dali dva glasa, odnosno da njegov glas bude odlučujući u slučaju kada je glasanje podeljeno pola-pola.
Opet vas pitam, ako su vaši uzori na Zapadu, ako su vaši uzori dobro uređene demokratske države, pa gde ste našli taj institut koji je ukinut u 19. veku, kako ste toga mogli da se setite? Praktično, od svih tih vaših, navodno demokratskih, ideala kojima težite i demokratskih primera gospodin Boško Ristić je uspeo da napabirči svega dva, za koja sumnjam da su uopšte tačna, ali, evo, proveriću u Ustavu Slovenije i Hrvatske. Dakle, samo Slovenija i samo Hrvatska i nijedna druga država članica Evropske unije. Pri tome, Hrvatska uopšte nije ni članica Evropske unije; vama je ona možda primer za ugled, primer po nekim pitanjima, a nama u Srpskoj radikalnoj stranci nije apsolutno ni po jednom pitanju.
Evo, završavam, postaviću vam samo još jedno pitanje. Znate li kako se donose odluke u britanskoj vladi? Tamo ne pada nikome na pamet da bilo koga preglasava, da se uvodi institut "zlatnog glasa", umnoženog glasa itd, tamo se sve odluke donose konsenzusom. Konsenzus znači da postoji opšta saglasnost o svemu što je na sednici dnevnog reda Vlade. Vi taj konsenzus očigledno ne možete da postignete.
Dakle, vama Velika Britanija nije primer za ugled, vama su primer za ugled neke neuređene, haotične države u kojima se vlade smenjuju svakih šest meseci – i onda ćete vi sad pokušati u tih šest meseci da ostvarite neki svoj lični interes tako što ćete veštački održavati jedinstvo Vlade kroz institut "zlatnog glasa", odnosno kroz institut zamenika predsednika Vlade.
Suština ovog zakona jeste u tome da vi na veštački način održavate u životu nešto što se zove vlada, a što je u stvari konglomerat potpuno suprotstavljenih političkih partija koje ništa drugo ne povezuje sem puke želje da budu na vlasti.
Na kraju, meni je kao pravniku potpuno nejasno da postoje neki naročito opravdani razlozi da ovaj zakon, ovakav kakav je, stupi na snagu ne osmog dana od dana objavljivanja u "Službenom glasniku", kako je to inače Ustavom predviđeno, nego, kaže, "danom objavljivanja". Ustav je potpuno jasan što se tiče objavljivanja zakona, drugih propisa i opštih akata, u članu 196. stav 4. kaže ovako: "Zakoni i drugi opšti akti stupaju na snagu najranije osmog dana od dana objavljivanja i mogu da stupe na snagu ranije", e sad pazite dobro, "samo ako za to postoje naročito opravdani razlozi, utvrđeni prilikom njihovog donošenja". Dakle, Ustav čak i ne kaže opravdanih, nego "naročito opravdani".
Šta je to "naročito opravdano" što iziskuje da ovaj ovakav zakon, loš, katastrofalno loš, neustavan, stupi na snagu danom objavljivanja u "Službenom glasniku Republike Srbije"? U pravničkoj praksi postoje neki standardi kad se smatra da je nešto naročito hitno i naročito opravdano. Recimo, da postoji opasnost od ugrožavanja javnog reda, mira, bezbednosti, javnog poretka, da postoji neka šteta koja se ne bi mogla nadoknaditi, da su ugroženi život i zdravlje ljudi ili imovina većeg obima. To su za neka normalna pravnička poimanja naročito opravdani razlozi. Šta će se to strašno desiti u Srbiji ako zakon stupi na snagu osmog dana od dana objavljivanja u "Službenom glasniku Republike Srbije"? Koji su to razlozi hitnosti? Vi ste pokušali da nam nešto o tome kažete, ali na jedan način koji je vrlo nemušt i koji je, u stvari, smešan.
Polazeći od značaja Vlade kao nosioca izvršne vlasti i njene uloge da vodi politiku Republike Srbije neophodno je što pre precizirati zakonske odredbe o položaju potpredsednika Vlade. Zamislite, ne može država da funkcioniše ako se ne precizira položaj potpredsednika Vlade koji zamenjuje predsednika Vlade i u načinu rada Vlade koji ima paran broj članova. Pa, ne mora Vlada da ima paran broj članova, može da ima i neparan broj članova, ali da se na konkretnoj sednici zadesi baš paran broj, recimo, neka dvojica su bolesni i ima paran broj članova, znači, vi apsolutno niste ušli u suštinu onoga što ste hteli da kažete.
Zakon je neustavan, zakon je loš, jezički je nedorađen i apsolutno ne postoji nijedan naročito opravdani razlog zbog kojeg bi ovako loš i neustavan zakon trebalo da stupi na snagu danom objavljivanja u "Službenom glasniku Republike Srbije".
Smatram, to već sada mogu da kažem, da će Ustavni sud Srbije imati posla da preispita ustavnost jednog ovakvog lošeg i vrlo opasnog zakona, zato što on u pravni sistem Republike Srbije uvodi princip, a pre svega kad su u pitanju organi vlasti, da je dozvoljeno sve ono što nije zabranjeno. Šta će biti sa demokratijom u ovoj zemlji, sa ljudskim pravima i slobodama, sa pravnim sistemom, to izgleda samo Bog može da nam kaže.

Dame i gospodo narodni poslanici, stari Grci i Rimljani su smatrali da starost podrazumeva mudrost, razboritost i promišljenost, pa i naša reč "senat" potiče od latinske reči senex, što znači starac. Međutim, kada vidim kako se vi danas ponašate, postavljam samom sebi pitanje da li su stari Grci i Rimljani bili u pravu.
Gospodine Krkobabiću, vi ste trenutno prisutni na jednom neformalnom skupu. Ovo nije sednica Narodne skupštine Republike Srbije, zato što nastavak konstitutivne sednice nije zakazan na način kako je to propisano Poslovnikom Narodne skupštine. Ovaj neformalni skup, faktički, ne može da donese nijednu pravno valjanu odluku, a pre svega ne može da izabere predsednika Narodne skupštine Republike Srbije.
Pri tome, uopšte ne ulazim u to da li vi imate većinu u ovoj Narodnoj skupštini ili ne. Uopšte ne otvaram pitanje da li ima političkog morala ta većina. Narod će da kaže, kada dođe vreme, da li je moralno da idu ruku pod ruku narodni sledbenici Draže Mihailovića i sledbenici Nenada Čanka. Narod će da kaže, kada dođe vreme, da li je moralno da idu ruku pod ruku oni koji su isporučili i faktički ubili Slobodana Miloševića i oni koji su navodno njegovi sledbenici. Narod će o tome da kaže svoju reč.
Samo vam skrećem pažnju gospodine Krkobabiću, da ste vi uzurpirali prava predsednika Narodne skupštine Republike Srbije. Vi možda ne znate šta je to uzurpacija. Pokušaću da vam u nekoliko rečenica ilustrujem o čemu se radi.
Godine 2000, moram gospodine Krkobabiću, jer očigledno da se ne razumete, 2000. godine SRS i njen predsednik Vojislav Šešelj poduhvatili su se jednog velikog naučnog posla da objave sabrana dela našeg velikog pravnika Laze M. Kostića. Taj Laza M. Kostić je u svojoj prvoj knjizi Administrativnog prava studentima naveo školski primer šta znači uzurpacija.
U 18. veku, u jednom nemačkom gradu, jedan obućar se proglasio šefom policije i počeo navodno da izdaje nekakve naredbe da se ljudi hapse i da se zatvaraju radnje itd. Studenti, dakle, još pre Drugog svetskog rata znaju šta je to uzurpacija nečijih pravnih ovlašćenja. Vama to očigledno ne polazi za rukom.
Vi ste, gospodine Krkobabiću, odjedanput preko noći postali političar evropske provenijencije. Pre nekoliko dana mogli smo da čujemo da PUPS i SPS više nisu snage prošlosti, da vi niste nosioci mračnih 90-tih. Vi ste prihvatljivi za Havijera Solanu kao moderni evropski socijaldemokrati itd.
Sada vas pitam, kao političara evropske provenijencije, da li ovako radi britanski parlament? Da li ovako radi francuski parlament, nemački, italijanski, španski itd? To su vaši veliki politički uzori. Kada oni budu sazivali SMS porukama nastavak konstitutivne sednice britanskog parlamenta, francuskog ili nemačkog, onda ćete i vi na to imati pravo.
Pozivam vas, gospodine Krkobabiću, da odgovorite narodnim poslanicima da li je ovo sednica Narodne skupštine Republike Srbije. Možemo li mi na ovoj sednici da donesemo bilo kakvu pravno valjanu odluku ili mi sada ovde sedimo, ćaskamo i pričamo u vetar.
Ne bi bilo dobro, gospodine Krkobabiću, da se ugledate na neke neslavne ličnosti srpske istorije koje su sebi uzeli za pravo da budu tirani, uzurpatori i nasilnici. Srbija i srpski narod takve ljude nikada nisu pamtili po dobru. Vi imate dosta godina. Vas vaše godine obavezuju, pre svega, da budete čovek od autoriteta, da budete čovek od istine i da ne dozvolite da se bruka ugled najvažnije srpske institucije, a to je Narodna skupština Republike Srbije.

Dame i gospodo narodni poslanici, pre nego što kažem nekoliko rečenica o amandmanu koji sam podneo na član 3, želim da kažem nešto o obaveštenju koje nam je Vlada dostavila pre nekoliko minuta, potpisnik tog obaveštenja je potpredsednik Vlade Božidar Đelić. Inače, Vlada nas obaveštava da će prilikom razmatranja Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji predstavnik Vlade biti i dr Predrag Bubalo, ministar trgovine i usluga.
Ovo je još jedan od dokaza da se Vlada Srbije, očigledno, igra s Narodnom skupštinom, da, apsolutno, ne uvažava dostojanstvo zakonodavne vlasti u Republici Srbiji. Mogu samo da izrazim čuđenje što Vlada Srbije nije poslala da obrazlaže zašto se ne prihvataju amandmani na Predlog zakona o izmenama Zakona o privatizaciji, recimo, ministra sporta, ili ministra poljoprivrede, ili ministra za državnu upravu i lokalnu samoupravu. On bi još najbolje odgovarao, pošto je očigledno da Vlada Srbije štiti pojedine ministre od narodnih poslanika.

Gospodine Albijaniću, vi mene očigledno provocirate da vam ukažem na to da ste na drastičan način prekršili Poslovnik Narodne skupštine Republike Srbije. Molim vas, ja ću imati razumevanje, zato što vi često nešto uradite, a mnogo ne mislite, pa, evo, sada neću da reagujem po Poslovniku, ali vas upozoravam, budete li me još jedanput na tako bezobrazan način prekinuli, imaćete raspravu po Poslovniku dok se ne završi današnji dan.
Dakle, budite mirni, radite svoj posao, a koliko znam, vaš posao nije da budete drveni advokat Vlade. Ako ste drveni advokat vašeg ministra i vaše poslaničke grupe, nemojte da budete drveni advokat Vlade, nije vas za to izabrala Narodna skupština Republike Srbije.
Dakle, zaista je nedopustivo da Vlada Srbije štiti pojedine ministre od narodnih poslanika. Očigledno je da je Vlada htela da zaštiti, najpre, ministra za odbranu Dragana Šutanovca, pa je ovde odredila i nekakve poverenike, ljude koji su sedeli, ili čak nisu ni sedeli, a nisu imali pravo da diskutuju i da se javljaju za reč povodom amandmana narodnih poslanika, pa je onda naknadno odredila ministra za državnu upravu i lokalnu samoupravu da ovde objašnjava zašto Vlada ne prihvata pojedine amandmane na Zakon o Vojsci i Zakon o odbrani, a čovek pojma nema ni šta mu piše u zakonima koji dolaze iz njegovog ministarstva, a kamoli šta piše u zakonima koji dolaze iz Ministarstva odbrane.
Sada imamo opet istu situaciju, da nam Vlada Srbije, pored resornog ministra, koji je jedino pozvan da ovde sedi i da obrazlaže zašto Vlada ne prihvata amandmane narodnih poslanika, ovde šalje i dr Predraga Bubala, ministra trgovine i usluga, a, koliko znam, to ministarstvo nikakve veze nema sa privatizacijom društvenog i državnog kapitala u Republici Srbiji.
Očigledno je da Vlada Srbije, pored Dragana Šutanovca, želi da zaštiti i Mlađana Dinkića od oštrih kritika, naravno, argumentovanih, koje će mu sigurno uputiti narodni poslanici SRS-a. Ali, evo, dobro je što građani Srbije prate ovaj prenos i mogu da vide kakav odnos ima Vlada, tzv. demokratska Vlada, prema najdemokratskijoj instituciji u Republici Srbiji, a to je Narodna skupština Republike Srbije.
Što se tiče samog amandmana, izgleda da predlagač ovog zakona nije čuo za jedno od osnovnih načela krivičnog postupka, a to je da se svako smatra nevinim dok ne bude suprotno dokazano, pravosnažnom sudskom presudom. To je jedno od osnovnih načela demokratskog krivičnog zakonodavstva, vekovima postoji i ugrađeno je i u naš Zakonik o krivičnom postupku.
Očigledno je da onaj ko je pisao Predlog zakona o izmenama Zakona o privatizaciji za to načelo nije čuo, pa se onda u isti koš svrstavaju oni koji su pravosnažno osuđeni za neko krivično delo i oni protiv kojih ne postoji nikakva presuda, već se samo vodi krivični postupak.
Naime, u članu 3. stav 2. tačka 4) Predloga zakona o izmenama Zakona o privatizaciji doslovno stoji ovakav tekst: ''Posle tačke 3) dodaje se tačka 4), koja glasi: "fizičko lice koje je osuđivano ili protiv koga se vodi postupak za sledeća krivična dela".
Dakle, u istu ravan se stavlja i onaj ko je osuđen i onaj protiv koga se vodi krivični postupak.
SRS je nekoliko puta ukazivala na činjenicu da naš pravni sistem počinje ozbiljno da boluje od jedne pravne i političke bolesti, koja se zove tribunalizacija.
Radi se o tome da je Haški tribunal, verovatno, jedina sudska institucija u svetu gde iste sankcije trpe i oni koji su osuđeni i oni protiv kojih se vodi postupak, a najbolji primer za to je upravo predsednik SRS-a, dr Vojislav Šešelj, koji se od februara 2003. godine nalazi u Haškom tribunalu. Suđenje je počelo tek pre mesec dana, ne znamo kada će da se završi i, praktično, dr Vojislav Šešelj je počeo već da izdržava kaznu zatvora, i to na najnečovečniji mogući način, a da mu kazna još uvek nije izrečena, niti mu je na valjan pravni način dokazana krivica.
Otprilike, isti princip sadržan je i u Predlogu zakona o izmenama Zakona o privatizaciji. Zaista je nedopustivo da se sprečavaju pojedina fizička lica da učestvuju u postupku privatizacije društvenog ili državnog kapitala, zbog toga što se protiv njih vodi krivični postupak.
Osnovni je red, osnovno je pravilo da sankcije može da trpi samo onaj ko je zaista kriv, a ko je kriv, a ko nije, ne može da zna ministar, to treba da utvrdi sud, pravosnažnom sudskom presudom.
Predložio sam u svom amandmanu da se u članu 3. stavu 2, u tački 4), reči: "ili protiv koga se vodi postupak" brišu. Mislim da je to u skladu s nekim elementarnim ustavnim principima i s principima Krivičnog zakonodavstva.
Mene čudi što Zakonodavni odbor, kada je razmatrao zakonitost Predloga zakona o izmenama Zakona o privatizaciji, nije doneo zaključak da ovakva odredba u zakonu o privatizaciji nije u skladu s Ustavom.
Ustavno je načelo da se neko može smatrati krivim samo ako protiv njega postoji pravosnažna sudska presuda. Zakonodavni odbor je morao da donese zaključak kojim stoji na stanovištu da ovakva odredba u zakonu o privatizaciji nije u skladu sa važećim Ustavom Republike Srbije.
Kada već govorimo o krivičnoj odgovornosti, mene zanima, gospodine ministre, da li pripremate neki zakon, ili to, možda, piše u Zakonu o privatizaciji, kojim ćete regulisati pitanje krivične odgovornosti onih koji su posle 5. oktobra 2000. godine, sa crnim čarapama na glavi, upadali u Upravu carina, u NBJ, koji su osnivali krizne štabove po javnim preduzećima i ustanovama, koji su harali i pljačkali nekoliko meseci, sve dok u januaru 2001. godine nije uspostavljena, odnosno formirana Vlada Zorana Đinđića.
Ko će da odgovara za brojne finansijske malverzacije, za mahinacije, za brojna krivična dela koja su u tom periodu, skoro više od tri meseca, učinjena, a u kojima su učestvovali pojedini visoki funkcioneri, pre svega, DS-a i G17 Plus?
Sada očekujem da gospodin Mića Albijanić kaže nešto na tu temu, odnosno da me spreči da nastavim dalje, pošto on, očigledno, ima ovde ulogu advokata svog partijskog šefa Mlađana Dinkića.
Inače, želim da obavestim građane Srbije da će jedna od osnovnih tačaka programa Tomislava Nikolića za predsednika Republike Srbije biti bespoštedna borba protiv kriminala i korupcije. Gospodin Tomislav Nikolić, kao budući predsednik Srbije, od 20. januara 2008. godine, tražiće od sudskih organa, pre svega, da pozovu na oštru krivičnu i materijalnu odgovornost sve one koji su u proteklih sedam godina brutalno pljačkali državu i građane, a među tim kriminalcima i pljačkašima ima mnogo visokih funkcionera DS-a i ...

Kažite mi, gospodine Albijaniću, koji sam član Poslovnika prekršio.

Ovo je preventivno ukazivanje na povredu Poslovnika. Dobro, to je vama u tradiciji. Neki su za vreme Drugog svetskog rata preventivno ubijali potencijalne petokolonaše, izdajnike, a među osnivačima ovih demokratskih stranaka ima dosta takvih, pa se onda i ne čudim što vi tako postupate.
U svakom slučaju, građani Srbije, nemojte mnogo da se brinete, 20. januar nije daleko. Svi oni koji su vas pljačkali od 5. oktobra 2000. godine, biće pozvani na odgovornost i pri tom se neće gledati ko je ko. Neće biti tih potpredsednika Narodne skupštine koji će da brane lik i delo onih za koje svi građani Srbije znaju da su do guše upetljani u razne kriminalne i korupcionaške afere.

Dame i gospodo narodni poslanici, mi u SRS-u se trudimo da uvek diskutujemo na osnovu argumenata, na osnovu činjenica i onoga što zaista piše u Ustavu Republike Srbije.
Ko ne veruje, može da pročita član 34. stav 3. Ustava Republike Srbije, koji glasi ovako: ''Svako se smatra nevinim za krivično delo dok se njegova krivica ne utvrdi pravosnažnom odlukom suda''.
Gospodine Dinkiću, nije isto kad nekome onemogućavate da se zaposli u državnim organima i kada nekoga sprečavate da učestvuje u postupku privatizacije. Ukoliko se neko zapošljava u organima državne uprave, uopšte, u državnim organima, on dolazi u poziciju da raspolaže sredstvima sile, odnosno polugama vlasti u državi.
Vi znate i sami, pošto ste ministar, na koji sve način se te poluge vlasti mogu i upotrebiti i zloupotrebiti. Ako neko učestvuje u postupku privatizacije, a vi ga sprečavate zato što je protiv njega poveden krivični postupak, onda vi, na drastičan način, kršite Ustav Republike Srbije.
Moram da vas podsetim, gospodine Dinkiću, na akciju ''Sablja'' u proleće 2003. godine, kada je oko 12.000 građana Srbije uhapšeno bez ikakvog pravnog osnova, kada su masovno suspendovana ljudska prava i slobode, sve pod firmom da se Vlada bori, Vlada Zorana Živkovića, protiv organizovanog kriminala.
Nakon toga se utvrdilo da najveći deo tih uhapšenih građana Srbije ne snosi, apsolutno, nikakvu odgovornost za ubistvo Zorana Đinđića, niti je učestvovao u bilo kakvim kriminalnim aferama, nego vam je to poslužilo kao sredstvo političkog obračuna s vašim političkim neistomišljenicima.
Otprilike, ova odredba koju ste uneli u Zakon o privatizaciji treba, verovatno, da posluži istoj svrsi. Da ste hteli dosledno da se borite protiv kriminala i korupcije, protiv onih koji su na nezakonit način stekli svoj kapital, onda je trebalo da krenete od 5. oktobra 2000. godine, jer su, upravo, tada, mnogi, do tada potpuno anonimni, uspeli da na grbači građana Srbije steknu ogromno bogatstvo, da naprave prave imperije, da postanu deoničari, odnosno akcionari u velikim bankama, da tu imaju milionske iznose evra kao ulog itd.
Treba li da vas podsećam na vaše kolege u Vladi Srbije koje su došle u Srbiju, pa onda, pošto nisu imali gde da spavaju, spavali su kod tetke na kauču, a, evo, danas, u 2007. godini, spadaju u red najbogatijih građana Srbije?
Da li treba da vas podsećam na slike iz jeseni 2000. godine, kada je ceo svet bio preplavljen informacijama o ljudima u fantomkama, s automatskim puškama, kako upadaju u Upravu carina, u javna preduzeća, formiraju se neki krizni štabovi, nekakva takozvana koministarstva, pa ste u jednom ministarstvu imali pet ministara itd., kad ste palili zgradu Radio televizije Srbije, zgradu Savezne skupštine itd? Gde su vam odredbe u bilo kom zakonu kojima pozivate na krivičnu odgovornost ljude koji su tako nešto činili?
Evo, pošto je bilo reči o Ruskoj Federaciji, želim da obavestim narodne poslanike i građane Srbije da je danas Skupštine opštine Ruma proglasila predsednika Ruske Federacije Vladimira Vladimiroviča Putina za počasnog građanina te opštine.

Dame i gospodo narodni poslanici, nisam ranije reagovao, ali amandman narodnog poslanika Dragana Čolića me je podstakao da ukažem na jednu lošu praksu u radu Zakonodavnog odbora.
Gospodine Albijaniću, vodite računa o onome što ću sada da kažem da se ta praksa ne bi nastavila.
(Predsedavajući: Tu je i predsednik Zakonodavnog odbora, tako da može i on da sasluša kritike.)
Bilo bi dobro, gospodine Albijaniću, da me malo saslušate da bi ova rasprava konačno bila zaustavljena. Prosto, nije u skladu sa Ustavom.
Neprihvatljivo je obrazloženje da se amandman ne prihvata zato što nije u skladu sa Zakonom o budžetskom sistemu. Mi raspravljamo, koliko znam, o Predlogu zakona o budžetu Republike Srbije za 2008. godinu. Ustav Republike Srbije u članu 105. propisuje da se pojedini zakoni, odnosno druge odluke koje donosi Narodna skupština donose apsolutnom većinom glasova.
U pravnim sistemima pojedinih demokratskih država postoji pojam tzv. organskih zakona. To su zakoni koji se donose po strožoj većini nego tzv. obični zakoni. Takve zakone imate, recimo, u Republici Francuskoj.
Ustav Republike Srbije je otprilike preuzeo taj princip, doduše, ne kaže da su to organski zakoni, ali jasno je da je reč o zakonima koji imaju veću pravnu snagu od običnih zakona, jer Ustav propisuje apsolutnu većinu za njihovo donošenje.
Dakle, u članu 105. kaže se da Narodna skupština Republike Srbije većinom glasova svih narodnih poslanika, dakle, apsolutnom većinom, odlučuje o zakonima kojima se uređuju: referendum i narodna inicijativa, uživanje individualnih i kolektivnih prava pripadnika nacionalnih manjina, plan razvoja i prostorni plan, javno zaduživanje, teritorija autonomnih pokrajina i jedinica lokalne samouprave, zaključivanje i potvrđivanje međunarodnih ugovora i druga pitanja određena Ustavom.
Dakle, Ustav ne kaže da i Zakon o budžetskom sistemu spada u tu kategoriju organskih zakona za čije je donošenje potrebna većina glasova svih narodnih poslanika. Neprihvatljivo je da razlog za odbijanje amandmana bude to što amandman nije u skladu sa Zakonom o budžetskom sistemu kad su i Zakon o budžetskom sistemu i Zakon o budžetu jednake pravne snage. U pravu postoji onaj princip da kasniji zakon ukida raniji. Dakle, ako ne postoji saglasnost između dva zakona, onaj koji je kasnije donet ima prednost u odnosu na zakon koji je donet ranije. Taj princip treba da se primenjuje.
Zakonodavni odbor može eventualno da kaže da amandman nije u skladu sa Ustavom, i to bi bilo u redu zato što je Ustav akt veće pravne snage u odnosu na zakon o budžetu, ali da se kaže da se amandman ne prihvata zato što taj amandman nije u skladu sa nekim drugim zakonom o kome mi sad uopšte ne raspravljamo, jednostavno, sa pravne tačke gledišta nije prihvatljivo.
Dakle, skrenuo bih pažnju Zakonodavnom odboru da u budućnosti ukine, odnosno suspenduje ovakvu praksu, da se bazira isključivo na zakonu na koji se podnosi amandman i da vodi računa da li je taj amandman u skladu sa Ustavom Republike Srbije i, eventualno, da li je u skladu sa nekim od ovih zakona za koje Ustav propisuje da se donose apsolutnom većinom glasova narodnih poslanika.
Inače, sa ustavnog aspekta nije prihvatljivo da se kaže da se amandman ne prihvata zato što nije u skladu sa nekim drugim zakonom, o kome mi trenutno ovde uopšte ne raspravljamo, pri čemu su i jedan i drugi zakon jednake pravne snage.
Evo pozivam vas, gospodine Albijaniću, da skrenete pažnju narodnim poslanicima iz vladajućih partija koji su u Zakonodavnom odboru da se sa ovakvom praksom prekine, jer za to nema osnova po Ustavu Republike Srbije.
S druge strane, neprihvatljivo je i da Vlada Republike Srbije ne prihvata amandmane SRS zato što nisu u skladu sa nekim drugim zakonom o kome trenutno Narodna skupština uopšte ne raspravlja.

Dame i gospodo narodni poslanici, ustavne norme su imperativnog karaktera. Ne može Zakonodavni odbor da kaže – pored organskih zakona, koji su izričito navedeni u Ustavu RS, eto, postoje neki drugi zakoni za koje mi smatramo da su organskog karaktera. Ustav je jasno rekao koji su zakoni organskog karaktera, odnosno koji se zakoni donose apsolutnom većinom glasova svih narodnih poslanika.
Ne može Zakonodavni odbor da dopunjuje Ustav u tom smislu da kaže – to što piše u Ustavu nije konačno, mi smatramo da i neki drugi zakoni u Republici Srbiji imaju organski karakter i zato procenjujemo da li su amandmani ne samo u skladu sa Ustavom nego i u skladu sa tim nekim organskim zakonima.
Dakle, vi možete da smatrate da je Zakon o budžetskom sistemu sistemski zakon, i iz naziva zakona proističe da nesumnjivo jeste, ali nije isto sistemski zakon i organski zakon.
Moram da primetim da se od strane poslanika vladajuće većine u ovoj koaliciji često mešaju neki pojmovi. Recimo, kad smo raspravljali o Zakonu o predsedniku Republike, koji je za sve građane Srbije nesumnjivo sistemskog karaktera, ovde su se čule opaske da je to zakon tehničkog karaktera; pa je onda Zakon o izboru predsednika Republike bio tehničkog karaktera, pa je Zakon o vojsci bio tehničkog karaktera, sve sami tehnički zakoni.
Sad kad se raspravlja o budžetu Republike Srbije odjednom je Zakon o budžetskom sistemu sistemski zakon i sad se procenjuje ne samo da li je amandman u skladu sa Ustavom, što je logično, nego da li je u skladu sa Zakonom o budžetskom sistemu, a rasprava o Zakonu o budžetskom sistemu je završena pre nekoliko dana i mi sad govorimo o budžetu Republike Srbije za 2008. godinu.
Dakle, zaista je nedopustivo da Zakonodavni odbor kaže da pored onih zakona koji su izričito navedeni u Ustavu Republike Srbije, za koje je potrebna većina glasova svih narodnih poslanika, postoje još neki organski zakoni za koje Zakonodavni odbor tvrdi da su organskog karaktera. Dakle, takvo tumačenje nije u skladu sa važećim Ustavom i takva praksa bi zaista trebalo da se ukine.
Da ne govorim o tome, gospodine Ratkoviću, da je upravo Vlada, čiji je ministar ovde, prekršila taj isti Zakon o budžetskom sistemu jer nije na vreme dostavila zakon o budžetu u Narodnu skupštinu Republike Srbije. Danas je 19. decembar, Sveti Nikola, a zakon o budžetu je trebalo da bude donet 15. decembra. S druge strane, prebacujete poslanicima SRS da su njihovi amandmani neprihvatljivi zato što navodno nisu u skladu sa Zakonom o budžetskom sistemu. Dakle, krenite najpre od svog praga, objasnite vašim ministrima da oni prvi treba da se pridržavaju onoga što piše u zakonu, pogotovo što su te zakone predložili ti isti ministri. Zaista je nedopustivo da se neko drugi poziva da se drži rokova kad se sama Vlada ne drži rokova koje je sama odredila u svom predlogu zakona.

Dame i gospodo narodni poslanici, narodni poslanik Marina Raguš podnela je amandman na član 5. razdeo 43, funkciju 360 zakona o budžetu Republike Srbije, da se taj deo Predloga zakona o budžetu Republike Srbije briše.
Vlada nije prihvatila ovaj amandman, a u obrazloženju zašto se amandman ne prihvata kaže se sledeće: ''Amandman se ne prihvata iz razloga što se predlaže brisanje svih sredstava opredeljenih za Komisiju za ispitivanje odgovornosti za kršenje ljudskih prava, koja je osnovana Zakonom o odgovornosti za kršenje ljudskih prava, kao samostalan i nezavisan organ, i samim tim je ova komisija budžetski korisnik za čiji rad se sredstva obezbeđuju u budžetu Republike Srbije''.
Dame i gospodo narodni poslanici, građani Srbije se sećaju da je SRS, upravo, bila najžešći protivnik donošenja Zakona o odgovornosti za kršenje ljudskih prava i sloboda.
Donošenje ovog zakona nije ništa drugo nego žal za onim što su ''dosmanlije'' nazivale 6. oktobrom, odnosno to je želja da se još radikalnije, još bezobzirnije, još nečovečnije obračunaju sa političkim protivnicima ''dosmanlijske'' neustavne i nezakonite revolucije, koja je izvedena 5. oktobra 2000. godine.
Malo su tada spalili u Beogradu, malo im je bilo što je zapaljena zgrada bivše Savezne skupštine, malo im je bilo što su zapalili zgradu RTS-a, malo im je bilo što su upali u Carinu, u javna preduzeća, u NBJ, što su formirali krizne štabove, što su radili šta su hteli, već su se, 2003. godine, dosetili da formiraju Zakon o odgovornosti za kršenje ljudskih prava i sloboda, da formiraju tu famoznu komisiju, za koju Vlada kaže da je samostalan i nezavisan organ, koja treba da ispituje odgovornost bivših državnih funkcionera za kršenje ljudskih prava.
U obrazloženju zašto ne prihvata amandman, Vlada Srbije kaže da je ta komisija samostalan i nezavisan organ. Posmatrano sa ustavno-pravne tačke gledišta, postavlja se pitanje – u koju kategoriju državnih organa ova komisija spada.
Mi koji smo obrazovani na nekim klasičnim pravnim principima, na principima demokratije i parlamentarizma, mi koji smo čitali dela klasičnih demokratskih pisaca, znamo da se vlast deli na zakonodavnu, izvršnu i sudsku. Potpuno je jasno svima koji državni organ spada u koju kategoriju.
Kad imate jedan državni organ koji se zove Komisija za ispitivanje odgovornosti za kršenje ljudskih prava, onda svako ko se imalo razume u ustavno pravo i u teoriju države i prava, može opravdano da postavi pitanje – u koju to kategoriju državnih organa spada ova komisija, šta ona treba da radi i koja je pravna priroda odluka koje ta komisija treba da donese? Da li je zakonodavni organ? Nije. Da li je organ uprave? Nije. Da li je sudski organ? Nije ni sudski organ.
Građani Srbije mogu, u stvari, najbolje da vide u šta se izmetnula tzv. dosmanlijska demokratija i u šta su ''dosmanlije'' pretvorile Srbiju. Nema danas države u Evropi i u svetu koja ima ovakvu strukturu državnih organa. Samo u Srbiji se može desiti da imate skoro 20 raznoraznih agencija, pri čemu ni samoj Vladi nije jasno šta su te agencije, da li su to neka paralelna ministarstva, da li su to organi uprave u sastavu ministarstava, da li su to posebne organizacije, javne službe. Šta su, uopšte, te agencije, šta one rade?
Na drugoj strani imate jedan organ koji se zove Komisija koja, navodno, treba da ispituje odgovornost za kršenje ljudskih prava.
Da vas samo podsetim, 2003. godine, tadašnji predsednik Skupštine Srbije i v.d. predsednika Republike Nataša Mićić je predložila jednu gospođu u tu komisiju. Ta žena uopšte nije znala da je predložena za člana ove komisije i posle je javno izjavila za medije da ona s tim nema nikakve veze i da uopšte ne želi da bude član ove komisije. To najbolje govori do koje mere je ova komisija jedno ozbiljno državno telo.
Da vas samo podsetim da su pojedini korifeji ''dosmanlijske'' revolucije 2000. godine bili vrlo istaknuti kandidati za članove ove komisije.
Ne treba da vas podsećam na imena Petra Lukovića, Teofila Pančića i svih onih vajnih lažnih intelektualaca i demokrata koji ništa drugo ne rade ovih sedam godina nego blate Srbiju, blate srpski narod, prikazuju nas kao da smo zveri, da smo genocidni, da smo mi ti koji smo izazvali sve one užase koji su se desili na prostorima prethodne Jugoslavije.
Oni to rade i dan-danas. To su isti oni kojima Vlada Srbije ovim budžetom hoće da da na godišnjem nivou 400 hiljada dinara, a koji iz dana u dan pričaju kako je Kosovo i Metohija izgubljeno za Srbiju, kako je već postalo nezavisna država i nema Srbija šta da traži na Kosovu i Metohiji. Veća prava, kažu, ima Kina prema Tajvanu nego što ih ima Srbija prema Kosovu i Metohiji.
Ovde bi mogli da se nižu biseri antisrpskih izjava koje su dali ili članovi ili potencijalni članovi ove komisije za ispitivanje odgovornosti za kršenje ljudskih prava. Pri tome se potpuno zaboravlja ovde, na ovoj levoj strani Parlamenta, da su upravo očevi i osnivači nekih od sadašnjih vladajućih partija, tu, pre svega, mislim na DS, ljudi koji, pre svega, treba da se pozovu na odgovornost za kršenje ljudskih prava. To su isti oni koji su u vreme Drugog svetskog rata ubijali srpske sveštenike, srpske domaćine, koji su u periodu posle Drugog svetskog rata čupali ljudima brkove zato što nisu imali dovoljno kukuruza i pšenice da daju za obavezni otkup. To su branioci lika i dela Josipa Broza Tita, to su veliki ''praksisovci''. Pitajte gospodina Mićunovića, ako vi ne znate o čemu govorim, zna on.
Odjednom, 2000. godine, ti bivši veliki boljševici, staljinisti, revolucionari, informbirovci, praksisovci, bilo je tu svega i svačega, odjednom, 5. oktobra 2000. godine postaju velike demokrate, počinju nama i celom narodu u Srbiji da sole pamet o demokratiji, o ljudskim pravima, o evropskim standardima. Evo, to rade i dan-danas.
SRS smatra da ovu komisiju za ispitivanje odgovornosti za kršenje ljudskih prava treba ukinuti. Vlada kaže da je ta komisija osnovana zakonom.
To je tačno, ali nikada u praksi nije zaživela. Voleo bih da mi jedan predstavnik Vlade objasni šta je ta komisija uradila za protekle četiri godine, koje je to slučajeve kršenja ljudskih prava i odgovornosti ta komisija ispitala, ko je tu pozvan na bilo kakvu odgovornost, da li je tu doneta bilo kakva odluka.
Pri tome vas podsećam na to da Vlada Srbije, iz godine u godinu, u budžetu Srbije predlaže sredstva za rad ove komisije. Ta komisija u praksi ne funkcioniše, ona ne postoji. Onda se postavlja pitanje kako Vlada Srbije pravda ova sredstva koja svake godine opredeljuje za rad ove komisije?
Ako je u Srbiji u proteklom periodu, i pre 5. oktobra, bilo kršenja ljudskih prava i sloboda, onda mi u SRS-u smatramo da time treba da se bave oni državni organi koji su za to jedino pozvani, a to su sudovi. Neka sud, u jednom objektivnom postupku, koji je zakonom utvrđen, ispita da li je bilo ko u Srbiji na bilo koji način kršio neka ljudska prava i slobode i neka izrekne sankciju koja je zakonom predviđena: kaznu zatvora, novčanu kaznu, bilo šta. Ovako, formirati neko političko telo na koje samo stranke vladajuće koalicije imaju uticaja i telo koje će selektivno da ispituje slučajeve kršenja ljudskih prava, jednostavno, nije opravdano. Ne postoji danas zemlja u Evropi koja ima sličnu instituciju.
Lustracija, koja je uvedena u politički rečnik Srbije, uvedena je sa namerom da se uradi ono što nije urađeno 6. oktobra.
Mene zanima da li je ova komisija ispitivala slučajeve kršenja ljudskih prava u operaciji „Sablja“, kada je 12 hiljada građana Srbije, bez pravnog osnova, lišeno slobode. Posle se utvrdilo da nema gotovo nijednog ko je na bilo koji način umešan u bilo kakve kriminalne afere, a pogotovo nema nijednog koji je na bilo koji način umešan u ubistvo premijera Đinđića.
Šta ćemo s tim? Da li će se te stvari gurnuti pod tepih?
Lustraciju će, dame i gospodo iz vladajuće koalicije, da izvrše građani Republike Srbije, evo, već na Svetog Jovana 2008. godine, i neće vam biti potrebne nikakve komisije, nikakvi Teofili Pančići, Lukovići i drugi korifeji petooktobarske revolucije, uzeće narod stvar u svoje ruke, lustriraće i Borisa Tadića, i DS, i sve one koji su ojadili građane Srbije od 5. oktobra 2000. godine naovamo, a predsednik Republike Srbije postaće najbolji srpski domaćin, Tomislav Nikolić, za koga je ceo srpski narod svim srcem.

Dame i gospodo narodni poslanici, da se ova vlada makar malo pridržava nekih elementarnih demokratskih načela, potpredsednik Vlade gospodin Đelić i ministar Cvetković ne bi trebalo ovde da sede pošto ove vlade ne bi bilo.
Naime, Vlada Srbije je probila rokove i termine koje je sama sebi odredila za donošenje budžeta Republike Srbije za 2008. godinu. Ako pogledate važeći Zakon o budžetskom sistemu i ako pogledate ovaj Predlog zakona o budžetskom sistemu videćete da se tu ništa nije promenilo – budžet Republike Srbije je već trebalo da bude donesen. Za to što nije donet, odgovorna je isključivo Vlada Republike Srbije.
Elementarno je načelo i svih parlamentarnih demokratija da vlada pada na budžetu ukoliko se taj budžet ne donese u roku koji je zakonom bio predviđen. To je pravilo koje važi i u Velikoj Britaniji i u Francuskoj i u Nemačkoj. Izgleda da ne važi u Srbiji.
Sad se postavlja jedno prethodno pitanje: Da li će Vlada taj isti princip, koji je sama za sebe odredila, a to je da je ne obavezuju rokovi koji su određeni zakonom, da primeni i na sve druge građane, odnosno pravna lica u Republici Srbiji?
Da li će ova vlada, ovakva kakva je, ikada bilo kome u Republici Srbiji moći da kaže - ne možeš da ostvariš neka svoja prava ili ćeš biti sankcionisan zato što nisi poštovao rokove koji su utvrđeni zakonom? Da li će ova vlada imati obraza da tako nešto nekome kaže kada ona sama, evo, mi smo svi svedoci, i građani Srbije koji prate prenos, krši zakonske norme koje se odnose na rokove za donošenje budžeta Republike Srbije?
Da je to tako, vidi se iz člana 45. Predloga zakona o budžetskom sistemu. Član je prilično jasan: Budžet se donosi za period od jedne fiskalne godine i važi za godinu za koju je donet. U slučaju da Narodna skupština ne donese budžet u roku utvrđenom budžetskim kalendarom, vrši se privremeno finansiranje u vremenu od najduže prva tri meseca fiskalne godine.
Dakle, gospodine Đeliću, mi smo već faktički ušli u jedan period privremenog finansiranja, rokovi za donošenje zakona o budžetu su istekli.
Pre nego što bilo šta kažete o bilo kom predlogu zakona koji se danas nalazi na dnevnom redu sednice Narodne skupštine Srbije, vi treba da izađete za ovu govornicu i da objasnite narodnim poslanicima i građanima Srbije: ko vas je ovlastio da vi sami kršite Zakon o budžetskom sistemu, koji su razlozi za nedonošenje zakona o budžetu za 2008. godinu i da li ćete vi taj isti princip da primenjujete i na sve druge pravne subjekte u Republici Srbiji?
Samo da vas podsetim, gospodine Đeliću, Zakonom o lokalnoj samoupravi je propisano da se lokalna skupština, dakle skupština opštine, odnosno skupština grada, može raspustiti ako ne donese budžet u roku utvrđenom Zakonom o budžetskom sistemu.
Sada vas pitam, gospodine potpredsedniče Vlade: da li će ova vlada da raspusti neku lokalnu skupštinu ako ta lokalna skupština ne donese budžet u roku koji je utvrđen Zakonom o budžetskom sistemu, a ta ista vlada je prekršila rok za predlaganje budžeta Republike Srbije Narodnoj skupštini i to za više od mesec dana?
To je skandal sam po sebi. Da ne ulazimo u to šta piše u Predlogu zakona u budžetskom sistemu, šta piše u svim ostalim predlozima zakona, to je jedno prethodno pitanje, i pravno i političko, da je Vlada Republike Srbije sama sebi dala pravo da se ne pridržava rokova koji su utvrđeni zakonom, ali to nisu zakoni koje je predložio neko drugi, to su opet zakoni koje je predložila sama Vlada Srbije.
Gospodin Đelić je izašao, ali, evo, tu je gospodin Cvetković. Zaista ne razumem, gospodine ministre, kakva je potreba vas u Vladi da za neke pojmove za koje postoje lepi termini u srpskom jeziku koristite neke strane izraze koje ne samo da građani ne razumeju, nego je veliko pitanje da li ih razumeju svi oni koji će ovaj zakon sutra da primenjuju.
Naime, u članu 2. tačka 21) pominjete izraz aproprijacija. Dajete jednu prilično glomaznu definiciju ovog pojma, a ja vas podsećam da u srpskom jeziku imate mnogo lepši izraz, koji je svima prepoznatljiv i koji svi razumeju, da ne lome jezik, a to su budžetska davanja. Umesto da upotrebite izraz budžetska davanja, vi koristite izraz aproprijacija, da li zato što želite da fascinirate narodne poslanike i građane Republike Srbije kako koristite strane reči koje onako glamurozno zvuče ili je već neki drugi razlog u pitanju.
Dalje, jedan od pojmova koji definišete na početku Predloga zakona o budžetskom sistemu nalazi se u članu 2. tačka 34), a to je razvojna pomoć Evropske unije. I na više mesta u ovom predlogu zakona insistirate na toj sintagmi razvojna pomoć Evropske unije.
Građani Srbije su svedoci da Evropska unija, evo, nedavno, pre nekoliko dana, i svaki dan, manifestuje neskrivenu volju da prizna nezavisnost Kosova i Metohije koju će proglasiti, jednostrano i protivno Rezoluciji 1244, šiptarski separatisti i teroristi na Kosovu i Metohiji.
Sem Kipra, Slovačke, Rumunije i Španije, ako se ne varam, sve ostale članice Evropske unije izrazile su spremnost da se pregovori oko budućeg statusa Kosova i Metohije obustave i da se prizna faktičko stanje, a to je, u stvari, priznanje nezavisnosti Kosova i Metohije, za koju se šiptarski separatistički lideri već uveliko spremaju.
Kada nam Evropska unija daje pomoć, onda ona određuje i šta ćemo da trošimo, i za koje namene, i kojim tempom, a mi samo treba da spremimo pare, odnosno novac građana Srbije. Niko još nije ovde za govornicom Skupštine Srbije, od 2000. godine pa do danas, objasnio narodnim poslanicima i građanima Srbije kako su to trošena finansijska sredstva koja nam je davala Evropska unija.
Ako se sećate, pred one septembarske izbore 2000. godine, glavni slogan DOS-a bio je: dajte, građani Srbije, da mi oborimo režim socijalista i radikala i, čim se to desi, stići će neke velike pare u Srbiju, stići će neki ogromni bespovratni krediti, poteći će Srbijom med i mleko, a rešiće se usput i pitanje Crne Gore i Kosova i Metohije jer, zaboga, to nije ni nacionalno pitanje, ni versko pitanje, ni istorijsko pitanje, sve su to demokratska pitanja.
Slobodan Milošević nije uspeo da reši pitanje Crne Gore i Kosova i Metohije zato što nije bio demokrata, a evo, izaberite nas, dajte da mi preuzmemo Vladu Srbije, svi ti problemi će već sutra biti rešeni, ostaće Crna Gora u sastavu zajedničke države, biće skinuto sa dnevnog reda pitanje nezavisnosti Kosova i Metohije, dobićemo donacije, dobićemo strane kredite i, evo, u decembru 2007. godine građani Srbije su svedoci da od toga nema apsolutno ništa.
Sahranili ste jednu zajedničku državu, Saveznu Republiku Jugoslaviju, pa ste posle tri godine sahranili drugu zajedničku državu, Srbiju i Crnu Goru, evo, Kosovo i Metohija su na pragu da se odvoje od Republike Srbije, a blagoslov za sve to daće upravo ona međunarodna asocijacija koja će nama navodno da daje razvojnu pomoć.
Žao mi je što je gospodin Đelić izašao iz sale. To pitanje mogu da postavim i gospodinu Cvetkoviću, ali mislim da je gospodin Đelić pozvaniji da na to pitanje odgovori pošto je, koliko sam obavešten, u Vladi Srbije zadužen za evropske integracije: Da li se to sprema jedna velika i nečasna trgovina u vezi s Kosovom i Metohijom?
To pitam iz dva razloga. Prvo: da li će ta razvojna pomoć Evropske unije Srbiji biti uslovljena našom saglasnošću za odvajanje Kosova i Metohije od Srbije i onda se postavlja pitanje koliko to košta, ta zavetna zemlja srpske istorije, koliko to milijardi evra i dolara će da je plate zapadni mentori ove vlade?
Drugo pitanje: da li se, kada se govori o potpisivanju Sporazuma o stabilizaciji i asocijaciji sa Evropskom unijom, nekim slučajem ne postavlja kao uslov to da se Republika Srbija, na jedan ili na drugi način, odrekne Kosova i Metohije?
Dakle, da li nam Evropska unija kaže: u redu, bićete primljeni, makar u predvorje ove naše organizacije ako ne već i u punopravno članstvo, ali pod uslovom da u tu asocijaciju uđete obogaljeni, kao država invalid, dakle, bez Kosova i Metohije?
Pošto mogu da pretpostavim šta misle pojedini članovi Vlade o ovom problemu, plašim se da su određeni delovi Vlade Srbije, a pre svega oni iz redova DS, spremni da prihvate ovu nečasnu trgovinu i da se odreknu Kosova i Metohije za šaku srebrnjaka koja će navodno doći iz Evropske unije.
Zaista je neshvatljivo da nam u Predlogu zakona o budžetskom sistemu Vlada Srbije predlaže da se budžet može doneti na period od tri godine. Da vas podsetim da je samo u 2007. godini donet budžet bez rebalansiranja, i to ne zato što su ministri koji su predlagali ovaj budžet jako sposobni i jako pametni, nego zato što je budžet Republike Srbije za 2007. godinu donet tek u junu ove godine pa prosto nije bilo uslova za rebalans budžeta.
Kako vi mislite, gospodine ministre, da se donese stabilan i dobar budžet za tri godine kada su, evo, sve dosovske vlade unazad pokazale da nisu u stanju da donesu nijedan čestit budžet, čak ni za jednu kalendarsku, odnosno fiskalnu godinu?
Da li vi možda na taj način planirate da ukinete instituciju izbora u Republici Srbiji, da ukinete instituciju Narodne skupštine i da Skupština uopšte ne raspravlja o budžetu, da Skupština uopšte ne raspravlja o tome kako Vlada Srbije, kako ministarstva, kako sve te silne agencije troše budžetska sredstva? Doneće budžet za tri godine i za naredne tri godine pitanje budžeta, njegovog trošenja, zakonitosti, opravdanosti, celishodnosti biće stavljeno ad akta.
Plašim se da je to pravi razlog zašto nam Vlada predlaže i ovu mogućnost. Na svu sreću, ova vlada Srbije očigledno neće biti u mogućnosti da se koristi ovim zakonskim ovlašćenjem pošto je samo pitanje dana kada će ova veštačka koalicija da se raspadne, a raspad koalicije, razume se, podrazumeva i pad Vlade.
Dalje, u članu 15. tačka 8) - zakonom se može uvesti porez na upotrebu, držanje i nošenje određenih dobara.
Gospodine ministre, ovaj porez je krajnje štetan i nepotreban. Kada se neka dobra stave u upotrebu, onda se već tada plaća porez. Nametati građanima da iz godine u godinu plaćaju porez na upotrebu, držanje i nošenje određenih dobara, nema nikakvog opravdanja. To je jedan neosnovan namet za građane, jedno finansijsko opterećenje koje nema dovoljno utemeljenja ni u ekonomskoj, ni u finansijskoj, ni u političkoj, ni u pravnoj teoriji.
Predlažem vam, odnosno poslanici SRS su predložili da se tačka 8) u članu 15. briše.
Dalje, u članu 21. - Primanjima od zaduživanja i prodaje finansijske imovine smatraju se: primanja od domaćeg zaduživanja, primanja od inostranog zaduživanja, primanja od prodaje domaće finansijske imovine i primanja od prodaje strane finansijske imovine.
SRS je predložila da se član 21. u Predlogu zakona briše. Prvo, već sam rekao, nema potrebe da se preteruje sa zaduživanjem Republike Srbije ni u zemlji ni u inostranstvu. Sve prethodne dosovske vlade su očigledno drastično zloupotrebljavale to zaduživanje u inostranstvu.
Zemlja nam je prezadužena, odnosno mnogo smo više zaduženi, evo, sada u 2007. godini nego što smo to bili 2000. godine, kada je DOS na neustavan i nezakonit način preuzeo vlast.
Gospodine ministre, treba zaustaviti nekontrolisano štampanje i emitovanje hartija od vrednosti. U finansijskom smislu to proizvodi isti efekat kao i nekontrolisano štampanje novca. Od tog nekontrolisanog štampanja hartija od vrednosti korist nemaju građani Srbije. Korist imaju samo berzanski špekulanti, oni koji pokušavaju da operu novac i, naravno, ne sumnjamo u to da veliku korist od svega toga imaju i pojedini ministri u Vladi Srbije, pojedini direktori agencija itd., koji od svega toga uzimaju izuzetno visoke provizije.
Na kraju, da ne bih više oduzimao vremena mojim kolegama iz SRS, daću samo jednu pravničku primedbu. Radi se o članu 100. Naime, mi u SRS smatramo da sva krivična dela u Republici Srbiji moraju da budu sistematizovana na jednom mestu. I praksa je pokazala da je takvo rešenje najbolje. Građani Srbije, sudovi i svi oni kojima su potrebni krivični zakoni mogu na vrlo jednostavan način da se upoznaju sa tim koja su krivična dela u jednoj zemlji, kakve su sankcije itd.
DOS je uveo praksu da se krivična dela propisuju velikim brojem različitih zakona i onda su građani Srbije i privredni subjekti u nedoumici da li nešto jeste krivično delo ili nije krivično delo. Mi smatramo da to paralelno krivično zakonodavstvo treba ili potpuno ukinuti ili ga treba svesti na najmanju moguću meru.
Vi ste, gospodine ministre, u članu 100. propisali jedno krivično delo - ''Novčanom kaznom od 30.000 do 300.000 dinara ili zatvorom do jedne godine kazniće se za krivično delo odgovorno lice...''.
Dakle, mi smatramo da ovim krivičnopravnim odredbama jednostavno nema mesta u predlogu zakona o budžetskom sistemu, da ovo treba da bude materija krivičnog zakona Republike Srbije, a da u zakonu o budžetskom sistemu mora da stoji samo ona materija koja se pod nazivom ovog predloga zakona i podrazumeva.
Pošto je gospodin Đelić napustio sednicu Narodne skupštine, evo, ja vas pozivam, gospodine ministre, još jedanput, objasnite narodnim poslanicima i građanima Srbije koji prate ovaj prenos – na osnovu kog ovlašćenja je Vlada prekršila i rok za donošenje, odnosno predlaganje budžeta Republike Srbije Narodnoj skupštini i da li će ova vlada moći da raspusti ijednu lokalnu skupštinu u Srbiji zato što ta lokalna skupština nije donela budžet u roku utvrđenom zakonom.
Odbornici u tim lokalnim skupštinama uvek će, s punim pravom, moći da vam kažu: Gospodine ministre, držite se najpre vi zakona, a onda insistirajte da se zakon primenjuje u skupštinama opština.