Na početku mislim da je, gospođo Đukić-Dejanović, bilo politički nekorektno i nečovečno kada ste isključili mikrofon kada je govorila narodni poslanik Gordana Pop-Lazić. Ona je govorila o tome da su neprijatelji srpskog naroda ubili u Haškom tribunalu Slobodana Miloševića, koji je bio ne samo predsednik Srbije i predsednik SRJ, nego i predsednik vaše partije i zahvaljujući slavi njegovog imena vaša poslanička grupa se pre svega našla u ovom parlamentu.
Ono zbog čega sam se javio jesu članovi 225. i 226. Poslovnika Narodne skupštine Srbije. Ovih dana, odnosno poslednjih meseci nakon završetka lokalnih izbora 11. maja, Republika Srbija je postala poprište najgoreg i najtežeg mogućeg političkog kriminala.
Naravno, najdrastičniji primer jeste grad Beograd i narodni poslanici Srpske radikalne stranke su o tome dovoljno rekli, ali drastičan primer političkog kriminala, čiji je glavni protagonista Demokratska stranka i mafijaši i tajkuni koji je finansiraju, jeste nažalost i opština Ruma.
Naime, dana 8. jula 2008. godine trebalo je da bude održana konstitutivna sednica Skupštine opštine Ruma. Jedan odbornik SRS nije se pojavio na konstitutivnoj sednici. U pitanju je gospođa Tina Antonić, nije nigde otišla i uopšte nije smešno, ne znam zašto karikirate celu situaciju.
Pitao bih vas - kako biste reagovali da je vaše dete možda nestalo i da se ne zna 10 dana gde se nalazi. Dakle, 8. jula, negde oko 2 sata posle ponoći, po odbornika SRS došao je automobil stranih registarskih tablica i odvezao je u nepoznatom pravcu, zajedno sa maloletnim detetom od 15 godina.
Podneo sam 9. jula prijavu policijskoj stanici, koja glasi ovako: Prijavljujem nestanak Tine Antonić iz Pavlovaca, ulica Maršala Tita br. 1. Poslednji put je viđena na sastanku odborničke grupe SRS u Rumi dana 7. jula 2008. godine oko 20,00 časova. Tina Antonić se nije pojavila na konstitutivnoj sednici SO Ruma 8. jula 2008. godine.
Prema izjavi njenih roditelja, 8. jula 2008. godine, oko 2,00 sata ujutru, po nju je došao automobil stranih registarskih tablica i odvezao je u nepoznatom pravcu. Nije isključeno da je Tina Antonić kidnapovana na političkoj osnovi i da joj je život ugrožen. Molim vas da preuzmete potrebne mere da se Tina Antonić pronađe, odnosno da se utvrdi gde se tačno nalazi.
(Predsednik: Vreme.)
U redu, poštovaću vreme i Poslovnik i javljam se ponovo za povredu Poslovnika, čl. 225. i 226. Samo bih vas zamolio da vašim političkim saborcima iz DS kažete da se ne smeju na ovo što govorim, u pitanju je vrlo opasan presedan, jedno teško krivično delo.
Žena je nestala i 10 dana niko ne zna gde se nalazi. U pitanju je žena koja živi sama sa maloletnim detetom od 15 godina. Ovo nije jedini slučaj u Srbiji da se ljudi odvode, da se ne zna gde se nalaze, samo zato što to odgovara DS. Gospođa Nada Kolundžija se iščuđava, ne znam zbog čega, u pitanju je najteže moguće krivično delo, ali javljam se ponovo za povredu Poslovnika.

Dame i gospodo narodni poslanici, pre nego što kažem nešto o amandmanu koji sam podneo na član 20, moram da iznesem svoj lični utisak koji se odnosi na izlaganje narodnog poslanika Arsenovića, ako se ne varam, iz PUPS-a. Ja zaista poštujem godine gospodina Arsenovića i ne pada mi na pamet da dovodim u pitanje njegovo pravo kao narodnog poslanika da podnese amandman na bilo koji član Predloga zakona o ministarstvima, ali meni je zaista neshvatljivo da neko ko potpiše Predlog zakona o ministarstvima u svojstvu predstavnika predlagača posle nekoliko dana izađe za govornicu Skupštine Srbije i kaže, gnevnim tonom, kako nije prihvaćen njegov amandman, kako je to nepovoljno za one na koje se amandman odnosi itd.
Pa, gospodine Arsenoviću, vi ste potpisali Predlog zakona o ministarstvima i iz vašeg današnjeg izlaganja ja mogu da izvučem samo jedan jedini logičan zaključak, kao i svi oni koji prate današnju sednicu Skupštine Srbije, a to je da ste vi, u stvari, ovo potpisali ne znajući šta potpisujete, da niste znali kakva je prava sadržina Predloga zakona o ministarstvima. Evo, i gospođa Vjerica Radeta je došla do istog zaključka do kojeg sam došao i ja. Vama se izgleda jako žurilo da što pre sastavite Vladu, da vi u toj vladi imate svoje predstavnike. Neko drugi je napisao Predlog zakona o ministarstvima, to mogu da garantujem, vama je to dato na potpis i sada kada ste malo počeli da čitate Predlog zakona o ministarstvima videli ste da to baš nije u skladu sa vašom ideologijom i sa vašim shvatanjem prava penzionera, vojnih osiguranika itd.
Mislim da nema razloga da gospoda iz PUPS-a budu gnevna zato što Odbor za pravosuđe i upravu nije prihvatio amandman gospodina Arsenovića. To su njihovi koalicioni partneri, to su ljudi koji će sa njima da prave socijalno odgovornu vladu i da poboljšaju položaj, između ostalog, i penzionera. Dakle, gospodine Arsenoviću i vi gospodo iz PUPS-a, nema razloga da budete ljuti, to su vaši koalicioni partneri i ja sam ubeđen da oni vama, vašoj partiji i ljudima koje vi predstavljate žele sve najbolje.
Što se tiče samog amandmana koji sam podneo na član 20, tražim da se u stavu 2. posle reči "obezbeđivanje materijalnih i drugih uslova za realizaciju tih programa" dodaju reči "posebnog programa prerade otpadnih voda i komunalnog otpada".
Problem otpadnih voda u Republici Srbiji je evidentan. Taj problem je veliki i taj problem će iz dana u dan biti sve veći. Principijelni je i ideološki stav Srpske radikalne stranke da u okviru ministarstva koje se bavi ovom problematikom posebna pažnja mora da se posveti preradi otpadnih voda. Voda je danas resurs koji je podjednako važan kao nafta. Futurolozi predviđaju da će vode u budućnosti, zdrave pijaće vode, biti sve manje i manje, da će se čak regionalni i lokalni ratovi sve više voditi ne zbog nafte, ne zbog zlata, nego baš zbog vode.
Mi u Republici Srbiji, hvala bogu, imamo još uvek dovoljno kvalitetne pijaće vode, ali takođe je činjenica da se ti resursi vode smanjuju, između ostalog, i zbog povećanja otpadnih voda koje idu u vodotoke. Zaista je neophodno da se u okviru Ministarstva za zaštitu životne sredine posebna pažnja posveti sprovođenju programa prerade otpadnih voda i komunalnog otpada i da Ministarstvo obezbedi potrebna sredstva za obezbeđivanje sprovođenja tih programa koji se odnose na preradu otpadnih voda.
Takođe, podneo sam amandman na stav 3. člana 20. da se brišu reči "Agencija za zaštitu životne sredine, kao organ uprave u sastavu Ministarstva za životnu sredinu i prostorno planiranje". Srpska radikalna stranka je od 2001. godine ukazivala na to da je u Republici Srbiji iz godine u godinu, iz dana u dan sve veći broj nekih fantomskih organizacija koje ste vi nazvali, verovatno po uzoru na srodne američke institucije, agencijama.
Pravnici su imali dosta problema sa tim da daju nekakvu pravnu definiciju šta su to agencije. Ako analiziramo naše pravne propise možemo da dođemo do zaključka da postoje, odnosno da su postojale tri vrste agencija: neke agencije su poslovale u skladu sa Zakonom o javim službama; neke agencije su poslovale kao tzv. posebne ili upravne organizacije i neke su bile, zamislite, samo javne agencije.
Vi ste, ako se ne varam, 2005. godine doneli Zakon o javnim agencijama i onda ste rekli da je javna agencija - agencija. To je jedna logički i pravnički nakaradna definicija i sada imate jednu kategoriju agencija koje ne možete nikako drugačije da definišete, nego jednostavno da kažete - to su agencije u smislu Zakona o javnim agencijama. Niko živi ne zna šta te agencije rade, kakva je korist za građane Srbije od tih agencija, ali, na vašu veliku sreću, tih agencija ima. Vi ste u tim agencijama uposlili vaše partijske kadrove, trošite budžetska sredstva. Nikakve rezultate te agencije nisu dale, ali, evo, vi ste uspeli da zadovoljite jedan broj vaših partijskih drugova, odnosno funkcionera.
Ako bi se usvojio ovaj predlog zakona o ministarstvima, mi bismo dobili četvrtu kategoriju agencija, a ovoga puta to je agencija kao organ uprave u sastavu Ministarstva životne sredine i prostornog planiranja. Dakle, u Republici Srbiji postojale bi četiri vrste agencija. Samo da vas podsetim, prošle godine kada ste donosili Zakon o ministarstvima, zamislite, to je bilo "davne" 2007. godine, vi ste takođe u okviru jednog ministarstva predvideli Agenciju za zaštitu životne sredine. Ali, da li usled tehničke omaške, da li zbog neznanja, vi ste tu agenciju definisali kao organ u sastavu Ministarstva, ako se ne varam, nauke i zaštite životne sredine. Dakle, propustili ste da kažete kakav organ; ostalo je samo "organ".
Ljudi koji je trebalo da primenjuju Zakon o ministarstvima bili su u mukama da definišu šta u stvari znači ta agencija, kakva je njena pravna priroda i u koju kategoriju državnih organa ta agencija spada, jer ste jednostavno za nju rekli da je organ, ni da li je organ uprave, ni da li je izvršni organ, pravosudni organ, tehnički organ, ništa, jednostavno - organ. Tako je ostalo do današnjeg dana.
Vi sada predlažete, jer ste se verovatno dosetili da to tako nije bilo dobro, da ova agencija za zaštitu životne sredine treba da bude organ uprave u sastavu Ministarstva životne sredine i prostornog planiranja. Sada vas ja pitam šta će vam paralelizam institucija na istom državnom, pravnom i političkom nivou? Ima li igde u svetu primera da se na nivou jedne države obrazuje jedno ministarstvo koje se zove tako i tako, a da onda u okviru tog istog ministarstva obrazujete agenciju koja ima identičan naziv? Vi ste u članu 20. predvideli da postoji Ministarstvo životne sredine i prostornog planiranja, a u stavu 3. je agencija za zaštitu životne sredine. Zaista, i pored najbolje volje, nisam mogao da shvatim kakva je to suštinska razlika između Ministarstva životne sredine i agencije za zaštitu životne sredine.
Da ste Predlog zakona pisali na brzinu, da ste ga pisali nestručno, da ste ga pisali vođeni željom da što pre sednete u ministarske fotelje koje su vam toliko drage, evo očitog primera: vi ste čak zaboravili i na terminologiju, na obavezu da jedan normativni akt mora da bude i terminološki usklađen. Ministarstvo ste nazvali Ministarstvom životne sredine, i gospodin Tomislav Nikolić vam je juče rekao da sa čisto jezičkog aspekta taj naziv nije dobar, a samo nekoliko stavova kasnije ste agenciju nazvali - Agencija za zaštitu životne sredine. Zašto tako niste nazvali i Ministarstvo, nego vam je Ministarstvo životne sredine, što je jedan potpuno besmislen naziv, a agencija vam je - za zaštitu životne sredine?
Čitajući nadležnosti ove agencije nisam mogao da shvatim koji su to motivi nagnali predlagača ovog zakona da pored Ministarstva životne sredine obrazuje još i agenciju za zaštitu životne sredine, kada i jedna i druga institucija, praktično, rade isti posao, odnosno vrše poslove državne uprave u istoj oblasti društvenog života koja bi trebalo da se zove zaštita životne sredine.
Mislim da ni aktuelni ministar za državnu upravu i lokalnu samoupravu, a znamo da je on sjajan pravnik, to je dokazao... Kada biste ga sada pitali koliko ima agencija u pravnom sistemu Republike Srbije, šta te agencije rade, sumnjam da bi mogao da vam da ispravan i tačan odgovor. Ova agencija za zaštitu životne sredine koju predviđate očigledno neće služiti ničemu drugom nego da u tu agenciju ponovo zaposlite vaše partijske drugove i da trošite budžetska sredstva.
Vi ste u Predlogu zakona o ministarstvima u okviru obrazloženja predvideli glavu četiri, koja glasi ovako: "Finansijska sredstva potrebna za sprovođenje zakona". Čovek bi pomislio da ćete tu da elaborirate iz kojih izvora ćete obezbediti sredstva za sprovođenje ovog zakona, kad ono samo jedna jedina rečenica, zaista genijalna, pročitaću je: "Finansijska sredstva potrebna za sprovođenje zakona biće obezbeđena u Budžetu Republike Srbije".
Budžet Republike Srbije, to dobro znaju gospođa Jorgovanka Tabaković i ekonomisti iz Srpske radikalne stranke, a nadam se da znate i vi, ali ćutite, valjda vas je sramota što ste predložili ovako nešto, jeste jako kompleksna kategorija, ima čitav niz budžetskih prihoda, budžetskih pozicija, stavki itd. Ako se ne varam, gospođa Tabaković će da me ispravi ako grešim, a mislim da ne grešim, u Zakonu o budžetskom sistemu stoji obaveza predlagača zakona, bez obzira na to ko je, da li je Vlada, da li su narodni poslanici, da li su građani Republike Srbije, ako predviđate izdatke iz budžeta, a očigledno je da su enormni budžetski izdaci neophodni za sprovođenje ovakvog zakona, vi morate da navedete tačno iz kojih izvora će biti obezbeđena budžetska sredstva za rashode koji nastanu u sprovođenju tog zakona. Ni jedne jedine rečenice o tome. Napisali ste samo jednu bednu rečenicu koja ne znači ništa – da ćete finansijska sredstva obezbediti u budžetu Republike Srbije. Pri tome ste, zamislite, reč "budžet" napisali velikim slovom.
Uopšte ne sumnjam da ćete vi obezbediti budžetska sredstva. Evo, i gospodin Todorović je sjajno pokazao kako vi obezbeđujete sredstva i iz budžeta Republike, iz budžeta pokrajine, iz budžeta opštine i od vaših tajkuna itd. Dakle, ne sumnjam u to da će svi oni koje ćete da zaposlite u svim tim silnim agencijama, svim tim silnim ministarstvima uredno dobijati plate, apanaže, da ćete ih slati na službena putovanja, da ćete iznajmljivati automobile po ne znam ni ja koliko hiljada evra itd.
Postavlja se jedno logično pitanje - da li je to u skladu sa interesima građana Republike Srbije, kakvu stvarnu korist će oni videti i od ove agencije za zaštitu životne sredine i od svih vaših agencija i da li ima granice u vašem potpuno neracionalnom trošenju budžetskih sredstava?
Meni je žao što nisam poneo taj papir, ali biće prilike da vam pokažem kakva su uporedno-pravna iskustva u finansiranju državne uprave. Verujte mi, iskustva od 2000. godine su poražavajuća za Republiku Srbiju. Vi ste uspeli da sahranite nekoliko država: SRJ, državnu zajednicu Srbija i Crna Gora. Zahvaljujući vašoj politici, država nam je sve manja i manja, ali zato državna administracija cveta, iz godine u godinu je sve veći broj agencija, ministarstava, posebnih organizacija, državnih službenika itd.
Zaista će neko postaviti pitanje kako vi pišete predloge zakona, kako trošite budžetska sredstva i neko će zaista morati da vam postavi granicu u svemu tome. Naravno, vama nije teško da zaključite, granicu će vam postaviti SRS i građani Republike Srbije već na sledećim izborima.

Dame i gospodo narodni poslanici, da ima imalo političkog sluha na strani skupštinske većine, oni bi prihvatili ovaj amandman, jer ako im amandman na isti član Predloga zakona podnesu, u istovetnom tekstu, narodni poslanici iz Srpske radikalne stranke i iz Liberalno-demokratske partije onda je to znak da nešto u Predlogu zakona zaista ne valja.
Što se tiče Nacionalnog investicionog plana, svi oni argumenti koje je iznela gospođa Vjerica Radeta zašto ovaj amandman treba prihvatiti, naravno, stoje. Ja bih dodao još nešto. Svuda u svetu, tako je bilo i u Republici Srbiji do ovog predloga zakona, ministarstva se obrazuju za određene oblasti društvenog života, za velike oblasti društvenog života, kao što su pravosuđe, poljoprivreda, kultura, sport itd. Ovo je verovatno jedinstven primer u svetu da se ministarstvo ne obrazuje za neku oblast društvenog života da bi u toj oblasti vršilo poslove državne uprave, nego se obrazuje za jednu vrstu jednog vrlo specifičnog budžetskog fonda, pri čemu tim budžetskim fondom na vrlo arbitraran način praktično raspolaže jedna politička stranka, i to najčešće u svrhu predizborne kampanje.
Sumnjam da negde u svetu postoje ustanove kao što je Nacionalni investicioni plan. U Srbiji, NIP je jedna mitska institucija koja je uglavnom obavijena velom tajne.
Malo ko zna kako se u stvari dele sredstva iz NIP-a. Ono što činjenice pokazuju, to je da on uglavnom služi za politički marketing Demokratske stranke. Uzgred budi rečeno, za isti taj marketing služi i jedna slična institucija koja postoji na nivou AP Vojvodine, a to je Fond za kapitalna ulaganja.
Srpska radikalna stranka smatra da je ova vlada preglomazna i da je to jedan od razloga više zašto treba ukinuti Ministarstvo za NIP, odnosno zašto to ministarstvo ne treba uopšte ni osnivati.
Pošto gospoda, pre svega iz Demokratske stranke, a kako vidimo i ova ostala gospoda, odnosno drugovi koji su im se pridružili na tom evropskom putu, vole da insistiraju na nekakvim evropskim standardima u zakonodavstvu, ja ću iskoristiti priliku da ih podsetim kako izgledaju ti standardi kada je reč o organizaciji državne uprave. Njihovi veliki prijatelji iz Sjedinjenih Američkih Država imaju 14 sekretarijata. Ono što Amerikanci zovu sekretarijatima, ili kada je u pitanju Stejt department, državni sekretarijat, to su kod nas ministarstva.
Dakle, Amerikanci imaju 14 ministarstava. Savezna Republika Nemačka ih ima 16, Španija 18, Belgija 20. Ova buduća vlada imaće, ako se ne varam, 24 ministarstva. Države koje služe za primer gospodinu Bošku Ristiću i Demokratskoj stranci, Slovenija i Hrvatska, ovako stoje sa brojem ministarstava: Slovenija 17, Hrvatska 18.
U Kneževini Srbiji 1862. godine donet je prvi zakon o ustrojstvu centralne državne uprave u vreme kneza Mihaila. Tim zakonom predviđeno je da u Kneževini Srbiji postoji sedam ministarstava. Godine 1882, kada se knez Milan proglasio za kralja, osnovano je osmo ministarstvo. Osam ministarstava Srbija je imala sve do 1918. godine.
Da vas podsetim, to je bilo doba najvećeg napretka srpske države na svim poljima: političkom, ekonomskom, kulturnom. Srbija je uspela da povrati svoje okupirane teritorije na Kosovu i Metohiji i u Makedoniji i uspela je da stvori, zajedno sa Crnom Gorom, Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca. Vidite, tadašnjim srpskim političarima nije padalo na pamet da kada god se formira neka nova vlada donose novi zakon o vladi i novi zakon o ministarstvima. Taj zakon kneza Mihaila iz 1862. godine važio je, dame i gospodo, sve do 1929. godine. Ugledajte se malo na te stare srpske političare. Ne počinje istorija od 5. oktobra, ne počinje istorija sa Demokratskom strankom. Doduše, u to vreme u Srbiji nije bilo Demokratske stranke, postojala je jedna druga stranka, čiji smo mi politički nastavljač, Pašićeva Radikalna stranka.
Kao što vidite, kad god su radikali vladali Srbijom, Srbija je napredovala. Kada ste vi vladali Srbijom, posebno od 5. oktobra, vidite dokle smo došli.
Zašto sve ovo govorim? Zato što su gospoda iz Demokratske stranke, od kada su 5. oktobra na protivustavan način došli na vlast, celu političku istoriju Srbije prikazali na jedan manihejski način; do 5. oktobra sve je bilo crno, posle 5. oktobra sve je belo. U tom crnilu nije valjala ni državna uprava. Bila je neracionalna, glomazna, troma, u službi politike itd., pa su gospoda iz Demokratske stranke preuzela na sebe posao da sve to isprave. Je l' tako, gospodine Milivojeviću? Vi to najbolje znate, vi ste pomagali bagerima da se državna uprava ustroji na evropskim standardima.
Nažalost, cifre su neumoljive, one ne idu vama u prilog. Vi ste rekli 2000. godine – kada mi dođemo na vlast državna uprava ima da bude racionalna, neće biti skupa, biće u interesu građana Srbije itd. Međutim, brojke pokazuju nešto sasvim drugo. Prema podacima, da kažem, vašeg Ministarstva za državnu upravu i lokalnu samoupravu na dan 31. avgusta 2001. godine u republičkim organima uprave, izuzev MUP-a, i posebnim organizacijama u službama Vlade i Upravi za zajedničke poslove republičkih organa radilo je 8.099 lica, od toga 171 postavljeno lice i 7.928 zaposlenih lica.
Nepune tri godine kasnije, na dan 31. marta 2004. godine, državna uprava u Republici Srbiji uvećana je nešto više od tri puta; broj lica koja su radila u centralnoj državnoj upravi, bez MUP-a, iznosio je 27.238 ljudi.
Ako se ovi podaci uporede sa podacima Svetske banke o broju zaposlenih u pojedinim evropskim državama u periodu od 1999. do 2001. godine, dolazi se do zaključka da je srpska državna uprava veća od državne uprave u Finskoj, Češkoj, Mađarskoj i Poljskoj.
Samo da vas podsetim, sa izuzetkom Finske, sve su ovo države koje su do pre nekoliko godina, kao i Republika Srbija, bile u tranziciji i koje su 2004. godine primljene u EU.
Uporedni podaci o učešću fonda zarada zaposlenih i funkcionera u državnoj upravi u Republici Srbiji i državama centralne i istočne Evrope u ukupnom obimu javne potrošnje takođe su nepovoljni po Republiku Srbiju. U Republici Srbiji tokom 2004. godine zabeleženo je veće učešće fonda zarada u ukupnom obimu javne potrošnje nego u Albaniji, Austriji, Bugarskoj, Rumuniji i Slovačkoj. Ja vam namerno navodim ove države zato što su one po svojoj političkoj situaciji, ekonomskoj snazi, teritoriji, broju stanovnika nekako uporedive sa Republikom Srbijom.
Ovo su poslednji podaci, iz 2004. godine. Kako državna uprava danas izgleda i koliko zaposlenih broji, sumnjam da neko od narodnih poslanika to zna.
Te podatke aktuelni ministar za državnu upravu i lokalnu samoupravu verovatno krije kao zmija noge. Ja sam ih tražio ne samo zbog rada u Narodnoj skupštini, nego i kao neko ko se profesionalno bavi upravnim pravom; tražio sam zvaničnu dokumentaciju od Ministarstva, od Vlade, da li negde postoji objavljen zvaničan dokument, zvaničan podatak koliko državna uprava Republike Srbije danas, u 2008. godini, broji funkcionera i zaposlenih lica. Teško da ćete doći do tih podataka, osim ako se možda ne obratite Republičkom povereniku za informacije od javnog značaja.
Kao što vidite, ovaj zakon koji sada predlažete apsolutno nije u skladu sa političkim principima za koje se vi deklarativno zalažete.
Samo da vas podsetim, 2004. godine prva vlada Vojislava Koštunice donela je jedan dokument koji se zove Strategija reforme državne uprave. U izradi te strategije aktivno je, između ostalog, učestvovala i misija OEBS-a u Srbiji. U novembru mesecu 2004. godine kada je ta strategija zvanično objavljena u hotelu Hajat u Beogradu, ja sam tamo bio prisutan ispred Pravnog fakulteta u Novom Sadu, Mauricio Masari, tadašnji šef misije OEBS-a u Srbiji, na sva usta je hvalio tu strategiju, da je to jedan sjajan planski dokument koji će vrlo brzo da dovede do toga da će državna uprava u Republici Srbiji apsolutno biti kompatibilna sa državnim upravama u okruženju, a pre svega sa državnim upravama zemalja koje su članice EU.
Kao što vidite, ovi podaci su krajnje nepovoljni po Republiku Srbiju. Sada se postavlja jedno logično pitanje – da li ovu buduću vladu obavezuje Strategija reforme državne uprave ili to ostaje mrtvo slovo na papiru?
Ako pogledate prethodni Zakon o ministarstvima iz 2007. i ako pogledate ovaj koji se sada donosi, videćete da vladajuća oligarhija u stvari nema nikakvu nameru da smanji broj zaposlenih u organima uprave. Naprotiv, oni broj organa uprave iz godine u godinu povećavaju i to na potpuno neracionalan način.
U prepodnevnoj raspravi pokazao sam da se u okviru Ministarstva zaštite životne sredine obrazuje agencija koja se isto tako zove.
U okviru Ministarstva zaštite životne sredine obrazuje se Agencija za zaštitu životne sredine. Dva organa, oba organa Republike Srbije, oba rade isti posao, a postoje dva organa. Da li postoji neki smisao, neki razlog za to? Verovatno ne postoji, sem čisto politički, da u ta ministarstva i te agencije udomite vaše partijske kadrove.
Kaže mi Vjerica Radeta da postoji još jedan razlog: vi nećete udomljavati samo svoje partijske kadrove, nego sada treba da napravite političku trgovinu sa vašim novim koalicionim partnerima koji su vam se pridružili na tom evropskom putu, pa sada treba negde da nađete mesta i za njih.
Verujte, ovo što vi radite – namirujete svoje političke račune tako što iz godine u godinu osnivate neka nova ministarstva koja nigde u svetu ne postoje, osnivate čitav niz agencija – zaista nema nikakvog smisla. Samo da vas podsetim, neke od agencija koje su osnovane u Republici Srbiji posle 2001. godine obrazovane su čak i uredbama Vlade Srbije, a osnovni je princip u svim zemljama sveta, tako i u Republici Srbiji, da se državni organi i državne institucije mogu obrazovati isključivo zakonima. Vas to nije obavezivalo. Vi ste neke agencije obrazovali čak i vladinim uredbama i sa tim nastavljate i dalje.
Postavlja se jedno elementarno pitanje, zna li iko u Republici Srbiji, iz Vlade, iz Ministarstva za državnu upravu i lokalnu samoupravu, koliko u stvari agencija ima, šta te agencije rade, koliko budžetskih sredstava troše, imaju li neke rezultate u svom radu i da li su građani Republike Srbije od ovako glomazne državne uprave videli bilo kakvu korist?
Ako zaista želite dobro Republici Srbiji, onda ovaj amandman morate da prihvatite. Posebno se obraćam gospodi iz SPS-a i PUPS-a, oni imaju jedan dodatni osećaj za socijalnu stabilnost u Srbiji i za socijalnu sigurnost naših građana. Ja vas ubeđujem da ovaj put kojim je krenula Demokratska stranka, a to je da osniva ovoliki broj ministarstava, da osniva ministarstvo za nešto što ne postoji ni u jednoj zemlji sveta, zaista nije način da se uspostavi socijalno odgovorna vlada. Ovo je samo način da se uspostavi jedna parazitska vlada koja će da troši enormna budžetska sredstva, a neće imati nikakve rezultate ili će imati rezultate, ali isključivo negativne. Ono što je uradila Demokratska stranka od 2000. godine u stvari to na najbolji način potvrđuje.

Dame i gospodo narodni poslanici, moram da ukažem na jednu nedoslednost od strane predstavnika vladajuće većine, a pre svega predstavnika predlagača ovog zakona i Zakonodavnog odbora. Mi smo juče čuli obaveštenje da se amandman Vjerice Radete na član 3. Predloga zakona o ministarstvima ne prihvata zato što se u tom amandmanu nalaze, navodno, reči koje nisu u skladu sa pravnim sistemom Republike Srbije - haški kazamat. Na Zakonodavnom odboru čuli smo od predstavnika predlagača da je reč "kazamat" kolokvijalna, nije književna, ne poznaje je pravni sistem i da se zbog toga amandman gospođe Vjerice Radete oglašava pravno nemogućim.
Sad se suočavamo sa jednom drugom pojavom. Sad se koristi jedna reč koja, strogo uzev, nije u skladu sa Ustavom Republike Srbije, zato što Ustav celokupnu teritoriju Kosova i Metohije smatra delom teritorije Republike Srbije. U kuloarima sam čuo neko objašnjenje zašto se koristi termin "srpska područja", navodno iz nekih demografskih razloga. Ali, demografija onda nema veze sa teritorijom, onda je trebalo da kažete da će Ministarstvo za Kosovo i Metohiju posebnu brigu da posveti Srbima koji žive na Kosovu i Metohiji.
Kaže se da je to demografski problem, ali kada vi kažete "srpska područja", onda to postaje diskutabilno sa stanovišta Ustava, jer postavlja se pitanje zar srpska područja na Kosovu i Metohiji nisu i ona područja sa kojih su Srbi nasilno proterani, ne samo od 1999. godine, nego i od 1941. godine, pa i ranije? Zašto ta područja ne bi mogla da budu tretirana kao srpska, samo zato što tamo Srba privremeno nema, a nema ih zato što su bili žrtve genocida, zločina, proterivanja, masovnih ubistava itd.?
S druge strane, podsećam vas na još jedan termin koji takođe, strogo uzev, nije u skladu sa Ustavom Republike Srbije, a nalazi se u Predlogu zakona o ministarstvima. Gospođa Pop-Lazić je to primetila na sednici Zakonodavnog odbora, odnosno mi smo razgovarali o tome, pa ću ja biti slobodan da nešto o tome kažem. Recimo, član 29. Predloga zakona o ministarstvima – Priprema, usvajanje, odnosno predlaganje tehničkih propisa: "Ministarstva u okviru svog delokruga obavljaju poslove državne uprave koji se odnose na pripremu, usvajanje, odnosno predlaganje tehničkih propisa." Ja zaista nigde nisam čuo i nigde nisam pročitao definiciju šta su to tehnički propisi. Da li su to propisi o tome kako se grade putevi, kako se prave mostovi, kako se beru višnje, šta su tehnički propisi?
Dakle, odbijate amandman gospođe Vjerice Radete gde se upotrebljava jedna reč koja apsolutno nije neustavna, koja nije ni nepristojna, čak je i masovno korišćena u književnosti - kazamat. Kažete, nije u skladu sa Ustavom. Onda vi sami prekršite Ustav i kažete - samo neka područja na Kosovu i Metohiji su srpska, a neka nisu. Onda koristite termin "tehnički propis".
Dakle, skrećem pažnju i vama, gospođo Slavice Đukić-Dejanović, na potpunu nedoslednost Zakonodavnog odbora i predstavnika vladajuće koalicije u ovoj Narodnoj skupštini. Jedanput se mora zauzeti stav šta je kolokvijalno, šta nije kolokvijalno. Ako je kolokvijalno "haški kazamat", tek je kolokvijalno "srpska područja na Kosovu i Metohiji" kada Ustav Republike Srbije celokupno Kosovo i Metohiju tretira kao srpsko područje, odnosno područje Republike Srbije. To je razlog više da ovaj amandman gospodina Borislava Pelevića treba prihvatiti.

Dame i gospodo narodni poslanici, evo, dva advokata su pokušala da spasu trećeg advokata od odgovornosti, ali zaista postavljam pitanje vama, gospođo Đukić-Dejanović, dokle ćete trpeti ovo pravno i političko silovanje koje se sprovodi nad narodnim poslanicima od strane odbora Narodne skupštine Republike Srbije kojima stoje na čelu ljudi iz DS?
Možete da negodujete koliko hoćete. Evo, ja vas pitam, gospodo iz DS, da li smo mi od gospodina Boška Ristića otkako je počela sednica Narodne skupštine Republike Srbije sa ovim dnevnim redom dobili ijedan validan izveštaj? Jesmo li dobili?
Pre neki dan sam pročitao izveštaj u kome se, prvo, ne zna o kom zakonu raspravljamo, da li se zakon zove Zakon o izmenama i dopunama Zakona o ministarstvima ili se zove Zakon o ministarstvima, pa se ne zna ko je predsednik Odbora za pravosuđe i upravu, najpre je predsednik Odbora Vlatko Ratković, a u potpisu je predsednik Odbora Boško Ristić.
Evo, danas je ista situacija, čak i gora. I onda gospodin Boško Ristić, umesto da prihvati odgovornost na sebe i da kaže: ljudi, nisam ja za taj posao, očigledno mi ne ide od ruke, slabo se razumem u Poslovnik, u pravo – on kaže da je kriva stručna služba.
Kako je moguće da stručna služba uvek zakaže u njegovom odboru? Valjda ima stručnih službi i u drugim odborima Narodne skupštine i niko nema problem sa stručnom službom sem gospodina Boška Ristića. Da nije neka zavera protiv Boška Ristića, da ga neko možda ne mrzi? O čemu se radi?
Zaista postavljam pitanje vama, gospođo Đukić-Dejanović, vi ste najodgovorniji za zakonit rad Narodne skupštine. Zakonitost rada Narodne skupštine podrazumeva da i skupštinski odbori rade u skladu sa Ustavom, zakonom i, pre svega, u skladu sa Poslovnikom.
Pri tome, gospodin Boško Ristić neće sam da izađe, prvi, za ovu govornicu i da kaže: napravljena je greška – nego mi, narodni poslanici, moramo da otvorimo četvore oči kada čitamo izveštaje koji stižu iz njegovog odbora i da vidimo da se ne krije tu neki marifetluk, neka prevara, neka laž, neka neistina.
Mislim da je krajnje vreme da se vi, gospođo Đukić-Dejanović, zapitate kako funkcionišu odbori u Narodnoj skupštini Republike Srbije i postoji li neki pravni i politički mehanizam da se narodni poslanici, jednostavno, zaštite od ovog brukanja i od ove sramote.
Gospodine Boško Ristiću, koji su to pravnotehnički razlozi da se jedan amandman odbije, drugi prihvati, a i jedan i drugi amandman su po sadržini identični? Koji su to pravnotehnički razlozi kad i jedan i drugi amandman na potpuno istovetan način intervenišu u predlog zakona?
Kao što vam je sjajno objasnio moj kolega Petar Jojić, neće pisati u zakonu kada bude definitivno završen ...
(Predsednik: Vreme.)
Evo, završavam ... ovaj deo je predložio Božidar Delić, a ovaj deo je predložio gospodin čiji je amandman prihvaćen.
Dakle, to je, gospodine Boško Ristiću, apsolutno smešno. Najlakše je za vaše neznanje i vaše besmislice reći: postoje tamo neki pravnotehnički razlozi. Koji su to pravnotehnički razlozi, niko živi u ovoj skupštini ne zna sem gospodina Boška Ristića.

Poštovana gospođice Jovanović, dame i gospodo narodni poslanici, javio sam se na osnovu čl. 225. i 226. Poslovnika Narodne skupštine Republike Srbije, a vezano za jučerašnju odluku Zakonodavnog odbora da amandman gospođe Vjerice Radete na član 3. Predloga zakona o ministarstvima ...

Nemojte mnogo da se nervirate, saslušajte šta narodni poslanici govore. Znam da je vama dosadno u Narodnoj skupštini, ali verujte, ovo o čemu govorimo i te kako ima značaja.

Dakle, juče je Zakonodavni odbor doneo odluku da amandman gospođe Vjerice Radete navodno nije pravno moguć zato što nije u skladu sa Ustavom Republike Srbije.

Pre svega, Ustav Republike Srbije uopšte ne pominje instituciju o kojoj govori amandman gospođe Vjerice Radete. Pri tome, kada je juče predsednik Zakonodavnog odbora tumačio zašto amandman nije u skladu sa Ustavom Republike Srbije, nije uspeo da pogodi zvaničan naziv one institucije koju je gospođa Radeta sa pravom nazvala ''Haškim kazamatom''.

Zvaničan naziv te institucije, onako kako se ona sama naziva, jeste – Međunarodni tribunal za krivično gonjenje lica odgovornih za teška kršenja međunarodnog humanitarnog prava počinjena na prostorima bivše SFRJ od 1991. godine. Tako se ona sama naziva. Skraćeno, na srpskom jeziku, za tu instituciju sa rogobatnim nazivom nema boljeg termina od ''Haški kazamat''.

U Ustavu Republike Srbije ova institucija se uopšte ne pominje i amandman je apsolutno pravno moguć i nije protivan Ustavu Republike Srbije. Zadatak Zakonodavnog odbora je samo da kaže da li je amandman u skladu sa Ustavom ili nije. Amandman jeste u skladu sa Ustavom zato što nema nijedne norme u važećem Ustavu Republike Srbije kojoj je ovaj amandman protivan.

Juče smo čuli od predstavnika DS na sednici Zakonodavnog odbora da amandman treba odbaciti zato što, navodno, sadrži nekakve uvredljive izraze. To apsolutno nije tačno. U reči ''kazamat'' nema ničeg uvredljivog. Reč ''kazamat'' je reč koja na najbolji mogući način odražava šta u stvari ta institucija jeste – jedan veliki zatvor, jedno veliko mučilište i, nažalost, jedno veliko gubilište, jer su u haškom kazamatu mnogi Srbi izgubili glavu, umrli su ili su ubijeni pod vrlo sumnjivim okolnostima. Zaista, gospođa Vjerica Radeta nije mogla da pronađe bolji termin za ovu instituciju od reči ''Haški kazamat''.

Ja sam juče na sednici Zakonodavnog odbora skrenuo pažnju predsedniku Odbora na jednu činjenicu. Zvaničan način koncentracionih logora na teritoriji Nezavisne države Hrvatske, onako kako ih je Pavelićeva vlada nazivala, bio je ''sabirni'' i ''radni'' logori. To je jedan prilično nevin i bezazlen naziv. Iza tog naziva su se krili najmonstruozniji logori za masovno uništavanje. Nikome u domaćoj...

Vama je izgleda najvažnije vreme. Pa, vaše vreme polako ističe, nemojte da se sekirate.

Dakle, zvaničan naziv je bio ''sabirni'' i ''radni'' logori. Nikome u posleratnoj Jugoslaviji, kada je pisao krivično-pravne propise, nije palo na pamet da upotrebi taj zvanični, službeni ustaški rečnik i da za te logore kaže "sabirni i radni logori", nego su upotrebljavani oni nazivi koji su, u stvari, najadekvatniji – ''koncentracioni logori'' i ''logori za masovno uništavanje''.

Dakle, amandman treba prihvatiti i odluka Zakonodavnog odbora, koja je doneta juče, nije doneta u skladu sa Poslovnikom i ta odluka je, u stvari, protivna Ustavu Republike Srbije.

U skladu sa Poslovnikom, tražim obaveštenje od predsednika Zakonodavnog odbora, da obavesti narodne poslanike – šta je to u amandmanu suprotno Ustavu i zašto taj amandman ne treba prihvatiti?

Mi u SRS smatramo da amandman jeste u skladu sa Ustavom i pozivamo sve narodne poslanike koji imaju imalo nacionalne i patriotske svesti, koji imaju svest o tome da je, po Ustavu Republike Srbije, Srbija obavezna da štiti sve svoje državljane bez obzira na to gde se nalaze, da glasaju za amandman gospođe Vjerice Radete.

Gospođo Slavice Đukić-Dejanović, zaista mi nije jasno zašto se  vi uvlačite u sve ovo? Pre svega, vi ste povredili član 100. Poslovnika koji kaže - da narodnom poslaniku koji želi da govori o povredi ovog poslovnika predsednik Narodne skupštine daje reč odmah po završenom izlaganju prethodnog govornika. Javio sam se za povredu Poslovnika mnogo pre nego što je gospodin Vlatko Ratković ovde došao sa zapisnikom sa sednice Zakonodavnog odbora.
Dalje, meni se čini da vi uopšte ne znate u čemu je suština problema. Mi smo, dakle, savesno došli u pola dvanaest na sednicu Zakonodavnog odbora. Kvorum nije uspostavljen do 12,00 sati. Inače, u 12,00 sati narodni poslanici su obavešteni, ako se ne varam od gospođe Gordane Čomić, da se sednica Narodne skupštine pomera za pola jedan zato što je u toku sednica Zakonodavnog odbora. U 12,00 sati nikakve sednice Zakonodavnog odbora nije bilo. Bio sam gore čak i posle 12,00 sati i niko me nije obavestio da je sednica pomerena recimo za pola jedan, ili za petnaest do jedan ili za jedan sat.
Apsolutno, ovo što je rekao gospodin Dragan Todorović pogađa suštinu problema. Opozicioni poslanici nisu znali u koje vreme se održava sednica Zakonodavnog odbora i bili su sprečeni da prisustvuju toj sednici. To je u stvari suština problema.
Dalje, uopšte mi nije jasno zašto vi nas terate da mi prihvatimo kao istinito ono u šta nismo mogli sami da se uverimo? Juče sam pokazao da je predsednik Odbora za pravosuđe i upravu zapravo grubo obmanuo narodne poslanike, potpisao je izveštaj Odbora za pravosuđe i upravu, u kome se najpre kaže - razmatrao je Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o ministarstvima, pa je onda razmatrao Predlog zakona o ministarstvima, pa će taj izveštaj da nam prezentuje predsednik Odbora Vlatko Ratković, u potpisu predsednik Odbora Boško Ristić. Da mi iz SRS nismo ukazali na te besmislice, to bi tako prošlo.
Samo dan posle vi nas terate da verujemo na reč ljudima iz DS. Sada mogu da postavim još jedno dodatno pitanje. Nadam se da se niko neće naći uvređen.
Kako mi možemo da znamo da recimo gospodin Bajro Omeragić taj zapisnik nije potpisao naknadno, da ga nije potpisao u vreme ili već neki drugi poslanik? Voleo bih da mi se kaže, meni i ostalim poslanicima iz SRS koji su članovi Zakonodavnog odbora - u koje vreme je počela sednica Zakonodavnog odbora i zašto mi o tom novom terminu sednice nismo uredno obavešteni?
Ovo je po ne znam koji put da ukazujem da i Zakonodavni odbor i Odbor za pravosuđe i upravu u pisanju izveštaja, iz izveštaja u izveštaj, krše Poslovnik. Čak i da je bio kvorum za rad Zakonodavnog odbora, čak i da je bilo sve regularno, sve u skladu sa Poslovnikom, ono što nije u skladu sa Poslovnikom, to su ponovo - izveštaj Zakonodavnog odbora i izveštaj Odbora za pravosuđe i upravu.
Zakonodavni odbor i Odbor za pravosuđe i upravu imaju suštinski različite nadležnosti.
(Predsednik opominje govornika na vreme).
Zakonodavni odbor treba samo da kaže da li su predloženi amandmani pravno mogući ili nisu, odnosno da li su u skladu sa Ustavom i zakonom ili nisu, a Odbor za pravosuđe i upravu se meritorno upušta u razmatranje amandmana - da li su korisni, da li su celishodni, da li su dobri, da li su loši itd. (Predsednik opominje govornika na vreme).
Dakle, ta dva odbora imaju potpuno odvojenu nadležnost. Međutim, ako pogledate izveštaje Zakonodavnog odbora i Odbora za pravosuđe i upravu, vi možete da donesete jedan vrlo jednostavan zaključak - da se i jedan i drugi odbor pozivaju na isti član Poslovnika, a Poslovnik u različitim članovima reguliše njihovu nadležnost. Poslovnik Narodne skupštine Republike Srbije kada je reč o Zakonodavnom odboru u članu 45. propisuje šta to Zakonodavni odbor radi. Kada je reč o Odboru za pravosuđe.

U redu, ponovo ću se javiti za reč.

Gospođo Đukić-Dejanović, kad su vas predlagali za predsednika Narodne skupštine pročitao sam da ste vi neuropsihijatar, sada ispada da ste vi advokat, ali izgleda vrlo neuspešan advokat, zato što pokušavate da odbranite nešto što ne može da se odbrani.
Pre nekoliko minuta ste nam saopštili da ste vi u 12,00 sati rekli narodnim poslanicima da se sednica pomera za 12,30 časova zato što je u toku sednica Zakonodavnog odbora, odnosno da nije završena. U tom momentu sednice uopšte nije bilo, da biste nam pre nekoliko minuta pročitali, navodno iz stenograma, da je sednica počela u 12,15 časova. Ne treba vi da arbitrirate između poslanika većine i poslanika opozicije.
Vi treba da arbitrirate sami sa sobom. Da li je tačno da je Skupština morala da bude pomerena za 12,30 časova zato što je u 12,00 časova trajala sednica Zakonodavnog odbora, ili to nije tačno, nego je sednica Zakonodavnog odbora počela u 12,15 časova.
Uopšte mi nije jasno zašto vi uporno pokušavate da preuzmete odgovornost na sebe za nešto što predstavlja drastično kršenje Poslovnika. Gospođo Đukić-Dejanović, dva su principa na kojima počiva demokratija. Princip broj jedan - u demokratiji vlada većina. Princip broj dva, podjednako važan kao i prvi princip - ta većina vlada u skladu sa pravnim propisima, ne vlada kako ona hoće.
Da li ste vi napravili neku skupštinsku većinu? Ne znam, valjda jeste. Gledaoci koji prate zasedanje Skupštine Srbije mogu da dođu do istog zaključka do kojeg sam došao. Možda ste napravili neku većinu, ali je očigledno da je to klimava većina, da ta većina hramlje u obe noge, da se svaki dan postavlja pitanje - postoji li ta većina ili ne.
Recimo da postoji, recimo da je to stabilna većina, recimo da ste potpuno jedinstveni, zar ta većina treba da radi na ovaj način? Je l' vas nešto obavezuje? Je l' Srbija pravna država? Nama niko nije rekao, niko nas nije obavestio da smo mi po okupacijom, da je pravni sistem Republike Srbije suspendovan. Važi li ovaj Poslovnik ili ne važi.
Juče sam ovde pred kamerama pokazao da je gospodin Boško Ristić pokušao da obmane narodne poslanike. Niti znamo koji zakon se raspravlja, ni ko je predsednik Odbora za pravosuđe i upravu. Danas vi, zaista to nisam očekivao, kažete u 12,00 sati da nema sednice zato što sednica Zakonodavnog odbora nije počela. Pet minuta kasnije kažete - dobila sam stenogram, sednica je počela u 12,15. Šta je sad tačno? Kome sad ovde da verujemo? Nemojte da dovodite Skupštinu Srbije i narodne poslanike u jednu situaciju koja je vrlo neprijatna.
Shvatam da ste vi dobar lekar, iz vaše biografije sam stekao utisak da ste stručni u svojoj oblasti, ali zaista mi nije jasno zašto pokušavate da se bavite advokatskim pozivom. Nije to baš tako jednostavan posao. Treba držati u glavi ceo pravni sistem. Čak i oni koji su advokati, kao što vidite, ne polazi im najbolje za rukom da odbrane nešto što nije u skladu sa Poslovnikom. Držite se vi vaše struke. Ako vam treba neki pravni savet, pitajte ili nas ili sekretara skupštine.

Dame i gospodo narodni poslanici, pokušaću da obrazložim amandman narodnog poslanika Zorana Krasića. Jasno je iz dosadašnje rasprave da je član 2. Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o Vladi neustavan, da Ustav Republike Srbije ne predviđa funkciju prvog potpredsednika vlade, odnosno zamenika predsednika vlade.
Dalje, jasno je da je formulacija člana 2. neupotrebljiva i sa čisto praktičnog aspekta. Naime, predlagač zakona u stvari hoće ovim članom da jednom potpredsedniku vlade da neka ekskluzivna prava koja nemaju ostali potpredsednici. Sada se postavlja jedno sasvim logično i praktično pitanje, a šta ako sednici vlade pored predsednika vlade ne prisustvuje i taj ekskluzivni prvi potpredsednik, odnosno zamenik predsednika vlade. Kako će ta vlada da funkcioniše, odnosno kakav je praktični smisao uvođenja jednog ekskluzivnog zamenika predsednika vlade ako on ne prisustvuje sednici vlade.
Zatim, ovaj član Predloga zakona je rogobatan i sa čisto logičkog, odnosno jezičkog aspekta. Naime, i u raspravi načelnoj postavio sam to pitanje. Kako zamenik predsednika vlade može da pomaže predsedniku vlade u staranju o jedinstvu političkog delovanja vlade? Kako vi u svakodnevnom životu možete nekome da pomognete u staranju o nečemu? Ovo apsolutno nema nikakvog smisla, ni jezičkog, ni logičkog.
Kako može zamenik predsednika vlade, taj prvi potpredsednik, da pomaže predsedniku vlade u usklađivanju rada članova vlade? Na koji način? Takva odredba apsolutno nema nikakav smisao. Dakle, jasno je da ovakav predlog zakona, ako se usvoji sa ovim članom, apsolutno u suprotnosti sa članom 125. Ustava Republike Srbije.
U tumačenju pravne norme uvek se postavlja jedno prethodno pitanje - šta je hteo onaj ko je donosio propis, šta je htela Narodna skupština Republike Srbije kada je usvojila Ustav Republike Srbije i član 125. Htela je da vladu čine predsednik vlade, potpredsednici i ministri i da su pri tome svi potpredsednici vlade međusobno jednaki i ravnopravni. Zar vam se ne čini logično, da je Ustav hteo da kaže da treba da postoji iz određenih političkih ili praktičnih razloga prvi potpredsednik vlade ili zamenik predsednika vlade, to bi valjda pisalo u Ustavu. Kako to da se Narodna skupština 2006. godine, kada je usvajala Ustav, nije setila da treba da postoji zamenik predsednika vlade, pa onda dve godine kasnije dođemo do epohalnog zaključka da je takva funkcija ipak potrebna?
Jasno je da vi ovakvom formulacijom člana 2. Predloga zakona u stvari unapred kaparišete dodelu ove funkcije jednom budućem članu buduće vlade. Da ovo nije inspirisano željom da vlada bolje funkcioniše, da nema poteškoća u načinu na koji vlada radi, nego da vi na ovaj način pokušavate da sebe predstavite kao ljude od reči, vi ste obećali jednom vašem budućem koalicionom partneru da će on biti ekskluzivni prvi potpredsednik vlade ili zamenik predsednika vlade, i sada da biste se pokazali kao ljudi koji drže svoju reč, evo vi ste spremni da pogazite Ustav i član 125. Ustava Srbije i da jednom potpredsedniku vlade date neka ekskluzivna prava koja nema nijedan drugi potpredsednik vlade.
Neko od narodnih poslanika je već postavio i to pitanje. Šta ćemo sa tim famoznim tzv. zlatnim glasom? Pazite, iz onoga što piše u članu 2. Predloga zakona jasno je da predsednik vlade na tog zamenika svog može da prenese sva ovlašćenja izuzev dva, a to je da predloži izbor ili razrešenje člana vlade. Sad logično sledi iz ovakve formulacije da taj prvi potpredsednik vlade ima sva ovlašćenja koja ima i predsednik vlade, pa čak i taj famozni zlatni glas.
Znači, vi ne samo da diskriminišete građane Republike Srbije tako što jednom čoveku, predsedniku vlade, dajete pravo da ima dva glasa, nego vi to pravo širite. Sada će zlatni glas, pored predsednika vlade, da ima i taj ekskluzivni zamenik predsednika vlade.
Možemo da idemo i dalje u spekulacijama šta može da se desi. Šta recimo ako sednici Vlade ne prisustvuje ni predsednik Vlade, ne prisustvuje ni zamenik predsednika Vlade, da li taj zamenik predsednika Vlade može da ovlasti jednog od preostalih potpredsednika Vlade da vrši njegove funkcije? Pa čak i da on ima taj famozni zlatni glas, kuda će to Vlada Republike Srbije da ide?
Gde su granice u kršenju Ustava? Šta to još nekome treba da padne na pamet pa da shvati da ovako dalje ne može, da se ne možemo poigravati sa Ustavom Srbije, da se ne možemo poigravati sa političkim pravima građana.
Ustav je jasan, svi građani Republike Srbije su pravno i politički jednaki. Niko na izborima ne može da ima dva glasa, niko u vršenju svoje funkcije, pa i funkcija predsednika Vlade, ne može da ima dva glasa.
Svaki glas je zlatan sa stanovišta Ustava. Ne može nečiji glas da bude zlatan, nečiji da bude srebrni, nečiji drveni, jedan čovek da ima dva glasa, pet glasova itd. Voleo bih kada biste pokušali da u uporednoj pravnoj praksi pronađete primer za ovako nešto. Ne kažem da nije moguće teorijski, ali Ustav mora da precizira da nisu svi potpredsednici Vlade jednaki, da neki mogu da imaju više prava od drugih.
U našem Ustavu to ne piše. Piše samo ono što je shvatljivo svakom čoveku, koji čak i ne mora da bude pravnik. Vladu čine predsednik, jedan ili više potpredsednika i ministri, i to je sve. Da je Ustav hteo da kaže da treba da postoji zamenik predsednika Vlade, valjda bi to u Ustavu i pisalo.
Ne može se prihvatiti ni objašnjenje gospodina Boška Ristića da Ustavom nije zabranjeno da predsednik Vlade ima zamenika predsednika Vlade. Ako bismo takvo tumačenje prihvatili kada je reč o kategorijama i institucijama javnog prava, onda bismo zaista mogli predaleko da odemo.
Taj princip, ta maksima da je dozvoljeno sve što nije zabranjeno, važi samo kada su u pitanju pojedinačna, subjektivna prava građana i pre svega subjektivna prava građana u oblasti građanskog prava, imovinskog prava. Tu građanin može da radi sve osim onoga što je izričito zakonom zabranjeno. To zna svaki pravnik.
Kada su u pitanju instituti javnog prava, a ovo je ustavna materija, nema mogućnosti da se pravni propisi tako široko tumače i da sada možemo da radimo sve osim onoga što nam Ustav zabranjuje.
Ustav kada je hteo da precizira kako treba da izgleda Vlada, kako Vlada treba da funkcioniše, to u Ustavu i piše. Ne moramo mi sada naknadno da budemo pravni filozofi, pa da menjamo Ustav i da u Ustav stavljamo ono što u Ustavu ne stoji. Dakle, Ustav je potpuno jasan, Ustav je potpuno precizan. Ukoliko se usvoji ovakav predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o Vladi, on će biti neustavan i Ustavni sud će imati obavezu da ga stavi van pravne snage. Ovo nije prvi put da se vladajuća većina poigrava sa Ustavom, da se poigrava sa pravnim propisima Republike Srbije.
Mi smo juče i danas pokazali da pojedini predsednici Odbora Narodne skupštine Republike Srbije ne čitaju Poslovnik, da ga nakaradno primenjuju, a neki su čak pokušali i da obmanu narodne poslanike tako što su u izveštaj stavljali netačne podatke. Da im mi na te netačne podatke nismo ukazali, to bi tako prošlo. Dakle, zaista nije momenat da se izigravaju narodni poslanici, da se igramo Ustavom, da se igramo zakonima i da urušavamo pravni poredak Republike Srbije.
Rekao sam i u načelnoj raspravi, ako već hoćemo da se pozivamo na neke uporedno-pravne primere, postoji u Velikoj Britaniji funkcija prvog ministra. Budući da je Velika Britanija država koja je po svom obliku vladavine monarhija, tamo je prosto i jezički neprihvatljivo da postoji neki predsednik.
Dakle, formalno u Velikoj Britaniji ne postoji predsednik vlade. Postoji jedan čovek čija je zvanična funkcija prvi ministar. Ta funkcija je nastala sasvim slučajno, ne zato što je neki jako pametan poslanik predložio da se to stavi u neki britanski propis, nego sticajem vrlo zanimljivih istorijskih okolnosti.
Već sam rekao, početkom 18. veka na čelo engleske države došla je nemačka dinastija iz grada Hanovera i taj prvi kralj iz te dinastije Džordž prvi, bio je Nemac, slabo je i gotovo nikako govorio engleski i neko je trebalo da mu prenosi šta je vlada odlučila na svojoj sednici. Taj koji mu je prenosio informacije kasnije je dobio naziv prvog ministra. Verovatno ste čuli da postoji u nekoj tamo zemlji neko ko je prvi, to je u stvari taj prvi ministar, ali pošto očigledno slabo poznajete ustavno pravo i ustavnu istoriju, vi ste se dosetili da izmislite prvog potpredsednika vlade.
Tamo postoji prvi ministar, ovde će da postoji prvi potpredsednik, to je otprilike to, što mi to ne bismo stavili u predlog zakona.
Bićemo kompatibilni sa tzv. evropskim standardima, postoji nešto slično u Velikoj Britaniji, s druge strane ispašćemo veliki politički lafovi, zadovoljićemo naše koalicione partnere, obećali smo im da će jedan od njih biti zamenik predsednika Vlade, mi tu reč držimo, čak i po cenu da pogazimo Ustav i da u zakon o izmenama i dopunama Zakona o Vladi stavimo jednu odredbu za koju svaki običan građanin, koji čak i ne mora da bude pravnik, unapred zna da nije u skladu sa Ustavom Republike Srbije.

Dame i gospodo narodni poslanici, pre nego što kažem nešto o amandmanu gospođe Vjerice Radete, moram još jedanput da se osvrnem na član 2. Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o Vladi.
Naime, Ustav Republike Srbije je jasan što se tiče potpredsednika Vlade, može da ih bude jedan ili da ih ima više. Član 2. Predloga zakona – ovi što dobacuju, voleo bih da izađu za govornicu, pa da obrazlože ova genijalna rešenja sadržana u Predlogu zakona.
Ustav kaže, može da bude jedan potpredsednik ili da ih ima više. Pazite kako glasi član 2. - predsednik Vlade određuje jednog potpredsednika Vlade za prvog potpredsednika Vlade - zamenika predsednika Vlade. Kada se kaže ovako - predsednik Vlade određuje, znači on to mora da uradi.
Šta iz toga proističe? Da je suspendovan Ustav Republike Srbije, koji kaže u članu 125. da Vlada može da ima samo jednog potpredsednika, ne mora da ih ima više, može a ne mora. U Predlogu zakona se ne kaže da predsednik Vlade može da odredi, nego da određuje. Znači, mora da odredi.
Praktično, vi ste, ako usvojite ovakav Predlog zakona, suspendovali Ustav. Znači, u svim narednim situacijama Vlada će morati da ima više od jednog potpredsednika. To je još jedan razlog zbog kojeg ne treba glasati za ovaj predlog zakona, jer je on dvostruko neustavan. S jedne strane, na neustavan način uvodite instituciju, odnosno funkciju zamenika predsednika Vlade, koja Ustavom nije predviđena. S druge strane, suspendujete Ustav time što zapravo onemogućavate da Vlada može da ima samo jednog potpredsednika. Nadam se da je to jasno ovima koji su se smejali.
Što se tiče člana 3, neko ko smatra da je politički vrlo dalekovid, on je pokušao da spreči, odnosno da otkloni mogućnost da Vlada, zbog toga što se podele glasovi, ne može da donese bilo kakvu odluku. Onda taj neko, koji je vrlo dalekovid, smislio je ovakvu formulaciju: ''U slučaju da Vlada ima paran broj članova, odluka Vlade je doneta i ako za nju glasa najmanje polovina svih članova Vlade, pod uslovom da je za odluku glasao predsednik Vlade.''
Sada verovatno ova veštački skrpljena većina smatra, odlično, rešili smo sve probleme, ako i dođe do tih situacija da se podele glasovi, imamo mi svog predsednika Vlade, biće sve u redu. Šta, recimo, u slučaju da Vlada ima neparan broj članova, recimo ima 23 člana, a konkretnoj sednici Vlade prisustvuje 20 članova Vlade, dakle opet paran broj.
Na koji način će onda Vlada da prevaziđe situaciju, ako se glasovi recimo podele 10:10. Onda nema uslova iz člana 3. Predloga zakona, zato što član 3. insistira na tome da Vlada mora da ima paran broj članova. Šta ako ima neparan broj, a konkretnoj sednici prisustvuje paran broj? Na koji način ćete onda da prevaziđete eventualne nesporazume u vašoj koaliciji, koji su već sada evidentni.
Mislim da svi oni koji prate sednice Narodne skupštine, mogu već sada da vide ono što svi narodni poslanici vide, a to je da u ovoj budućoj vladi apsolutno nema bilo kakvog političkog jedinstva, jer da ga ima, zar biste se vi unapred obezbeđivali ovim veštačkim mehanizmima, da održite u životu jednu vladu koja ne može ni jednu najobičniju odluku da donese, glasovi se dele pola - pola, i onda kako da izađemo iz te pat pozicije, hajde da damo predsedniku Vlade da on ima pravo tzv. zlatnog glasa.
Šta je problem? Problem je u tome, naravno za ovo crveno-žutu koaliciju, što na njihovu veliku žalost Ustav Republike Srbije propisuje da su svi građani jednaki. Ne kaže se da je onaj ko je iz DS ima pravo dvostrukog glasa, onaj ko je iz SPS da ima pravo jedan i po glas. Svi građani imaju pravo na jedan glas.
Na svim mogućim izborima, prilikom svakog mogućeg biranja, prilikom donošenja bilo koje odluke: jedan čovek - jedna glas. Valjda je to jedno od fundamentalnih načela demokratije. Po čemu bi sada predsednik Vlade iz DS imao pravo na dva glasa? Zašto? Zato da se u životu veštački održi jedna vlada u kojoj nema političkog jedinstva.
Opet jedna neustavna odredba. Ne samo što je kratkovida, jer ako ste već hteli da prevaziđete tu situaciju da je Vlada blokirana zato što ne može da donese odluku, onda je trebalo da kažete - u slučaju da se glasovi podele, odlučujući je glas predsednika Vlade, bez obzira na to da li Vlada ima paran ili neparan broj članova.
Opet vam postavljam pitanje, šta u situaciju da Vlada ima neparan broj članova? U toj situaciji glasovi mogu da se podele pola-pola. Šta ćemo onda? Kako će onda da se donese odluka na toj sednici Vlade. Vi na to očigledno nemate odgovor.
Zaista ne znam u kojoj državi na svetu, ili da ne idemo dalje, evo gospodin Milivojević uporno pokušava da bude pametan, ali to mu ne polazi za rukom, u stvari ne znam, možda zaista ima u Rodeziji, ko zna, mada nisam pratio njihov pravni sistem, ali da ne idemo daleko, Rodezija je daleko, ima li ovakvog primera u nekoj zemlji EU? Ima li ovakvog primera, da ne idemo čak ni suviše daleko na zapad, evo, Boško Ristić je ovde pominjao, kaže, ima uporedno pravna praksa Slovenija i Hrvatska.
Sada od te dve velike zemlja jedna uopšte nije članica EU. Počinila je genocid nad srpskim narodom. Ova druga je ušla 2004. godine u EU, ali njene demokratske tradicije su prilično tanke. Kada se gospodin Boško Ristić već pozivao na tradicije Slovenije i Hrvatske, tu zaista ima nekog osnova.
U vreme Drugog svetskog rata, vlada NDH imala je predsednika vlade i potpredsednika. Po toj ustaškoj terminologiji, predsednik vlade se zvao poglavnik, a njegov glavni zamenik se zvao doglavnik. Sada vi u stvari uvodite ono što je bilo za vreme Drugog svetskog rata. Možda su to tekovine Hrvatske na koje se poziva gospodin Boško Ristić. Oni su imali poglavnika i doglavnika, a mi ćemo imati predsednika Vlade i zamenika predsednika Vlade. Da li su to te tradicije koje su tako blistave i koje su tako demokratske?
Uopšte nije slučajno što se gospodin Boško Ristić pozvao na tradicije Hrvatske, na poglavnike i doglavnike. U ovoj novoj koaliciji, šta znam šta će da kažu Nišlije, znam šta će da vam kažu Vojvođani, u čije ime je hteo danas da govori Bojan Kostreš.
Dakle, u novoj koaliciji je i Liga socijaldemokrata Vojvodine. Pre izvesnog vremena lider te partije, koja nije mogla da uđe u parlament nego na leđima DS, u Zagrebu je prisustvovala nekakvoj, tako je bar prenela hrvatska televizija, obljetnici protjerivanja Hrvata iz Srijema. Trudim se da citiram hrvatskog reportera. Na toj objetnici je naravno prisustvovao i gospodin Nenad Čanak.
Sticajem okolnosti stajao je ispod jedne parole na kojoj je pisalo - Srijem Hrvatskoj. Tako da i te kako ima osnova na šta se poziva gospodin Ristić. Dakle, u njihovoj koaliciji su i oni koji bi u stvari hteli da Srem pripadne Hrvatskoj.
Plašim se, zaista, mi smo pre nekoliko godina morali da osnivamo Ministarstvo za Kosovo i Metohiju, jer su nam okupatori hteli da otmu taj deo državne teritorije Republike Srbije. Sada u Vladu ulaze ovi koji bi hteli Srem da predaju Hrvatima.
Ne bih voleo da za nekoliko godina ili možda za nekoliko meseci dolazimo u situaciju, gospodine Milivojeviću, Kruševac je daleko od Srema, znam, vi se ne plašite, ali ne bih voleo da dođemo za nekoliko meseci u situaciju da zbog politike nove koalicije i Nenada Čanka moramo da osnivamo i ministarstvo za Srem, kao što smo morali da osnujemo Ministarstvo za Kosovo i Metohiju.
Iz ove prilično nevine i bezazlene formulacije člana 3, kao što vidite, mogu da proisteknu vrlo dalekosežni zaključci. Da rezimiram, to je verovatno i gospođa Vjerica Radeta htela da kaže, ali pošto je prisutna na sastanku tima za odbranu našeg predsednika Vojislava Šešelja, eto dobio sam zadatak da umesto nje obrazlažem njen amandman.
Dakle, ona je verovatno htela da kaže da je član 3. neustavan, da je duboko protivan osnovnim načelima demokratije i da svi oni koji se danas pozivaju na tradiciju Slovenije, a pogotovo Hrvatske, očigledno nemaju nijedan bolji argument, jer da ga imaju ne bi smeli da kažu da su Slovenija, a pogotovo Hrvatska, nekakvi primeri za ugled kad su u pitanju vlada, ustavno pravo i uopšte pravni sistem Republike Srbije.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovo nije prvi put da, kada se nekoj većini u ovoj skupštini jako žuri da krši Ustav Republike Srbije, i evo, to se dešava i ovaj put.
U skoro svim zemljama sveta pravilo je: da bi zakon stupio na snagu mora da prođe određeni vremenski period od dana objavljivanja u zvaničnom službenom glasilu. Što se tiče Republike Srbije, Ustav je tu potpuno jasan. U članu 196. stav 4. stoji sledeće - zakon i drugi opšti akti stupaju na snagu najranije osmog dana od dana objavljivanja i mogu da stupe na snagu ranije, samo ako za to postoje naročito opravdani razlozi. Podvlačim ovo gospodi iz vladajuće većine, naročito opravdani razlozi utvrđeni prilikom njihovog donošenja.
Koji su to naročito opravdani razlozi? To su pokušali da nam objasne oni koji su zakon predložili. ''Polazeći od značaja Vlade kao nosioca izvršne vlasti i njene uloge da vodi politiku Republike Srbije, neophodno je što pre precizirati zakonske odredbe o položaju potpredsednika Vlade, koji zamenjuje predsednika Vlade i o načinu rada Vlade, koja ima paran broj članova.'' To su ti naročito opravdani razlozi, koji sprečavaju da se čeka osam dana, nego danom objavljivanja u "Službenom glasniku Republike Srbije" mora da stupi na snagu ova nakaza, koju su njeni predlagači nazvali, Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o Vladi.
Svi oni koji se imalo razumeju u pravo znaju da u pravnoj praksi postoje neki standardi šta se smatra da je nešto naročito opravdano. Recimo, naročito je opravdano ako bi čekanje od osam dana moglo da ugrozi bezbednost u državi, javni red i mir, živote, zdravlje i imovinu građana; ako bi se desilo nešto strašno što zahteva da zakon stupi na snagu ranije od onog standardnog roka od osam dana od dana objavljivanja u "Službenom glasniku Republike Srbije".
Sada pitam predlagače ovog zakona - šta će se to strašno u Srbiji desiti? Ako se poštuje ustavni rok za stupanje na snagu svakog zakona, pa i ovog nakaradnog zakona o izmenama i dopunama Zakona o Vladi, da li će propasti svet, da li će se desiti neka kataklizma u Republici Srbiji, da li će se desiti bilo šta strašno što zahteva da zakon stupi na snagu baš danom objavljivanja u "Službenom glasniku Republike Srbije"?
Smešno je, zaista je smešno da se pod naročito opravdanim razlozima iz Ustava smatra preciziranje zakonskih odredaba o položaju potpredsednika Vlade. Tako važan razlog da se insistira na suspendovanju ustavnog roka od osam dana? Zamislite, strašno će se desiti nešto u Srbiji ako se ne omogući da zakon stupi na snagu danom objavljivanja, a on precizira zakonske odredbe o položaju potpredsednika Vlade.
Koji su razlozi za donošenje zakona po hitnom postupku? I to je zanimljivo pitanje. Zaista ne znamo ko je pisao obrazloženje, ovo je zaista neki suvi genijalac. ''Donošenje ovog zakona po hitnom postupku od naročite je važnosti za funkcionisanje Republike Srbije i njenih institucija, što nije ostvarivo u situaciji kada je (pazite dobro) još na snazi Zakon o Vladi u neizmenjenoj verziji.'' A Zakon o Vladi u prvoj verziji donet je 2005, pa ste ga menjali 2007, a sada ga menjate ponovo 2008. godine.
Sada kada čovek čita, ko nije upućen malo u problematiku, kaže - u situaciji kada je još na snazi. Neko bi rekao - to je neki zakon donet još za vreme Kraljevine Srbije, pa sada dajte da ga promenimo, ipak je početak 21. veka; a ono zakon donet pre tri godine i već tri puta menjan.
Pa je l' vi znate, gospodo, kako važe i dokle važe zakoni u dobro uređenim parlamentarnim državama? Engleska i dan-danas ima propise koji su doneti u 13. veku. Da vas podsetim, to je vreme kada je sveti Sava hodio Srbijom, a vi kažete - neophodno je da stupi zakon na snagu maltene juče, zato što je na snazi zakon koji je donet još pre tri godine. Vi se sprdate sa pravnim sistemom, sa elementarnim pravnim pojmovima i vi hoćete u EU?
Šta smeta Velikoj Britaniji što i dan-danas ima na snazi pravne propise iz 13. veka? Je l' zato manje vredna država ili ste vredni vi koji zakone donosite svaki dan i pri tome...
(Srđan Milivojević, sa mesta: Propisi.)
Gospodine Milivojeviću, dali ste mi odličan razlog da vam kažem nešto pametno. Pošto ste vi veliki evropejac i veliki demokrata...
(PREDSEDNIK: Molim vas da ne ometate govornika.)
Ne, on mene uopšte ne remeti, on meni čak daje podsticaj da se setim nečega što sam već bio i zaboravio.
Gospodine Milivojeviću, Engleska ima nepisani ustav.
Dakle, nema ovo što mi imamo, Ustav Republike Srbije, ovako ukoričen, koji ste podelili narodnim poslanicima, a ne pridržavate ga se. Dakle, ima nepisani istorijski ustav.
Jedan deo tog nepisanog istorijskog ustava Engleske čini jedan dokument, jedan zakon, koji je donet 1215. godine. Četiri godine kasnije, sveti Sava je uspeo da izdejstvuje autokefalnost Srpske pravoslavne crkve, čisto o nekim vremenskim korelacijama. Zakon je donet u vreme vladavine kralja, koga su Englezi nazivali Džon Leklend, a mi to prevodimo kao Jovan bez zemlje.
U tom zakonu iz 1215. godine nalazi se temelj i današnje britanske vlade i britanskog parlamenta, pa nikome nije palo na pamet u Engleskoj da kaže - zamislite, smak sveta će se desiti, mora da se menja tamo neki zakon iz 1215. godine. A vi doneli zakon 2005, promenili ga 2007, i sada ga menjate 2008. i, zamislite, mora da stupi na snagu juče, jer će se desiti nešto strašno, donet je, zamislite, još 2005. godine.
Sada, gospodine Milivojeviću, ako je vama ovo logično, ako je vama ovo opravdano, ako se vama ovo čini suvislim, molim vas, meni ne smeta što dobacujete iz klupe, čak je i zanimljivo, ali evo molim vas, izađite za govornicu Skupštine Srbije, sada je gledanost verovatno malo manja, zato što je počeo snimak suđenja Vojislavu Šešelju ili možda nije.
U svakom slučaju vas molim, verovatno milion do dva gledalaca prati sednicu Skupštine Srbije, izađite za ovu govornicu. Smatram vas za inteligentnog čoveka. Pošto predstavnik predlagača zakona u stvari nije tu, molim vas, izađite i objasnite koji su to naročito opravdani razlozi da ovaj zakon, ovakav kakav je, ova bruka i sramota od zakona, stupi na snagu danom objavljivanja u "Službenom glasniku Republike Srbije".
Kakve će se strašne posledice, molim vas, desiti ako se poštuje ustavni rok od osam dana? Sada to ne vidim. Ko zna, možda mi vi otvorite oči, pa mi objasnite da je zaista opravdano da zakon stupi na snagu juče, a ne u roku od osam dana od dana objavljivanja. Ako biste to uspeli da mi objasnite i otkrijete genijalnost skrivenu negde u ovom zakonu, koju nisam uspeo da primetim, biću vam zaista duboko zahvalan.

Dame i gospodo narodni poslanici, uvek samom sebi kažem da me nijedna pravnička nepodopština iz DS ne može više iznenaditi, međutim, oni me ponovo ubede da je to ipak moguće.

Ako sam dobro razumeo predstavnika predlagača, ispada da je donošenje zakona o ministarstvima neophodno zato što je trenutno funkcionisanje državnih institucija u blokadi, ne postoji vlada i ne postoje ministarstva, potrebno je doneti zakon da bi državni aparat uprave konačno mogao da funkcioniše. To nije tačno.

Vlada funkcioniše, iako je u tzv. tehničkom stanju, funkcionišu ministri, svaki dan se slikaju na televiziji, daju neke izjave o tome kako se Srbija koracima od sedam milja približava EU itd.

Navodno su to i razlozi za hitno donošenje ovog zakona. Biće smak sveta ako se sačeka osam dana od dana objavljivanja u "Službenom glasniku" da se zakon objavi da bi stupio na snagu. Otprilike, to je smisao ovoga što smo danas čuli, uz jedno vrlo iscrpljujuće čitanje onoga što piše u Predlogu zakona, kao da su poslanici SRS nepismeni ili slabo pismeni, pa ne umeju sami da pročitaju šta piše u Predlogu zakona, nego treba predstavnik predlagača da nam to potanko objasni.

No, detalje mojih primedbi na Predlog zakona o ministarstvima ću da iznesem u načelnoj raspravi. Ono što bih sada hteo da kažem, to je da način na koji funkcionišu pojedini odbori Narodne skupštine je do te mere skandalozan da se takvo stanje više ne može trpeti.

Juče sam ukazao, a i moje kolege iz SRS, da Zakonodavni odbor već duže vreme ima jednu praksu koja nije u skladu sa Poslovnikom, a to je da Zakonodavni odbor ne treba da predlaže Narodnoj skupštini da neki zakon usvoji ili ne usvoji, nego samo da li je predlog zakona u skladu sa Ustavom ili nije.

Mi ponovo imamo izveštaj Zakonodavnog odbora, u kome se kaže: "Odbor je razmotrio Predlog zakona o ministarstvima i predlaže Narodnoj skupštini da ga prihvati u načelu". Opet nešto što nije u skladu sa Poslovnikom

Dalje, pravni osnov za podnošenje izveštaja nije izabran onako kako je trebalo. Pravni osnov za podnošenje izveštaja nije član 79. Poslovnika Narodne skupštine, nego član 45, koji propisuje koji su to poslovi kojima se bavi Zakonodavni odbor.

Na kraju, nešto što bi bilo smešno da nije tužno, a zaista je tužno. Evo o čemu se radi. Ovo je, navodno, izveštaj Odbora za pravosuđe i upravu. Meni je žao što gospodin Boško Ristić nije ovde, on je sjajan pravnik, verovatno bi mogao da mi objasni nekoliko stvari. Prvo, da li gospodin Boško Ristić uopšte zna o kom zakonu mi danas raspravljamo i da li zna ko je predsednik Odbora za pravosuđe i upravu?

Zašto ovo kažem? Ovo je izveštaj o razmatranju Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o ministarstvima. Dakle, mi sada ne raspravljamo o Zakonu o ministarstvima nego o zakonu o izmenama i dopunama Zakona o ministarstvima. Tako bar kaže gospodin Boško Ristić. Onda kaže: "Odbor Narodne skupštine za pravosuđe i upravu razmatrao je Predlog zakona o ministarstvima...", znači, više nije zakon o izmenama i dopunama nego samo zakon o ministarstvima, "...u načelu, koji je podnelo 122 narodna poslanika".

Onda se kaže: "Razmotrivši ovaj predlog, Odbor je odlučio da predloži Narodnoj skupštini da prihvati u celini Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o ministarstvima, u načelu". Onda ono što je najsmešnije: "Za izvestioca Odbora na sednici Skupštine određen je narodni poslanik Vlatko Ratković, predsednik Odbora". U potpisu: "Predsednik Odbora Boško Ristić". Dakle, smešno je, tužno je.

Ponovo skrećem pažnju i predsedniku Narodne skupštine i gospođi koja trenutno predsedava sednicom Narodne skupštine, zaista je sramotno, zaista je bruka da odbori, na čijem se čelu nalaze diplomirani pravnici, koji bi po definiciji trebalo da znaju ove stvari, funkcionišu na ovakav način.

Ne treba čovek čak da bude ni pravnik da bi video da ovi izveštaji ne da nisu u skladu sa Poslovnikom, sumnjam da bi deca u osnovnoj školi, kada bi se igrala u pauzi između dva školska časa, mogla da napišu ovakve izveštaje.

Sada vi očekujete da mi ozbiljno prihvatimo Predlog zakona o ministarstvima ili o izmenama i dopunama, ne znam više ni sam, sjajan zakon, kako su tu sadržana neka pravnička rešenja koja niko u svetu još nije izmislio, a vi niste u stanju da sačinite jedan bedni izveštaj Odbora za pravosuđe i upravu, niti znate ko je predsednik Odbora, ni o kom predlogu zakona narodni poslanici treba da raspravljaju.

Zaista mislim da je krajnje vreme da se rad odbora Narodne skupštine upodobi Poslovniku Narodne skupštine Republike Srbije, jer ovo što se sada radi i što se radi u proteklih nekoliko meseci, mi smo na to više puta ukazivali, zaista je bruka i sramota za telo koje bi trebalo da bude najviši predstavnički organ vlasti u Republici Srbiji.

Dame i gospodo narodni poslanici, i bivši predsednik Narodne skupštine Oliver Dulić je ovde trenirao strogoću i kaznio me je zato što sam samo citirao naslov knjige predsednika SRS Vojislava Šešelja.

Reč je o onoj čuvenoj knjizi "Afera Hrtkovci i ustaška kurva Nataša Kandić", koja je rasprodata i koja je otvorila oči i domaćoj i svetskoj javnosti šta se u stvari dešavalo u Hrtkovcima i da iza te afere stoje Vesna Pešić, Nataša Kandić i ostali koji su hteli da izjednače Srbiju i Hrvatsku i da srpskom narodu natovare na vrat navodnu krivicu za genocid i proterivanje Hrvata iz Srema.

No, ovo što ste vi rekli, gospođo Čomić, naprosto nije tačno. Kao pravnik znam šta su greške u pisanju i računanju. Ovde se ne radi o tome da je neko pogrešio zapetu, da je pogrešio datum, da je pogrešio ovo ili ono slovo, ovde se radi o kardinalnim greškama.

Ne možete da mi kažete da je tehnička omaška kada se promaši ceo naziv zakona. Mi raspravljamo o Predlogu zakona o ministarstvima, a dobijemo izveštaj u kome se kaže - Odbor je razmatrao Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o ministarstvima. Da li vam to liči na tehničku grešku u pisanju i računanju? Da li vam liči na tehničku grešku kada se promaši pravni osnov za donošenje izveštaja, pa umesto člana 45. iz izveštaja u izveštaj član 79. Da li je tehnička greška kada se kaže - izveštaj će na sednici Narodne skupštine da prezentuje predsednik Odbora Vlatko Ratković, a u potpisu predsednik Odbora Boško Ristić.

Nisu to nikakve tehničke greške. To je posledica jednog potpuno nesavesnog i neodgovornog odnosa prema poslu. Baš vas briga i za EU, i za evropske integracije, i za socijalno odgovornu vladu, i za penzije, i za radnike, smisao svega ovoga što vi, dame i gospodo, radite jeste da obezbedite neku zakonsku formu za koalicioni sporazum koji ste skrpili, da napravite nešto što će se zvati vlada, da zadovoljite ove ili one pojedince. Kakav crni Poslovnik, kakvi crni penzioneri, kakva crna EU. Ovo je dokaz kako se vi odnosite prema pravnom sistemu Republike Srbije. Zamislite da ovu sednicu Narodne skupštine posmatra neko od vaših prijatelja iz SAD, Velike Britanije, Nemačke itd. Šta bi mogao za vas da kaže? To su ljudi koji će da uvedu Srbiju u EU. Vi niste ni za neke urođeničke zemlje, koje su još daleko od civilizacije, a kamoli za EU.

Prema tome, gospođo Čomić, kažite vi vašim predsednicima odbora da se malo urazume, da malo počnu da čitaju Poslovnik. Što se tiče strogoće, imate šansu da trenirate na njima.

Dame i gospodo narodni poslanici, povređeno je više članova Poslovnika Narodne skupštine Republike Srbije.

Pre svega, gospođo Čomić, vi ste povredili član 104. stav 1. Poslovnika Narodne skupštine, jer ste pogazili dostojanstvo Narodne skupštine.

Vi vređate dostojanstvo. Vi vređate zdrav razum svakog narodnog poslanika kada kažete da su ovakve greške, koje su sadržane u izveštaju Odbora za pravosuđe i upravu, navodno tehničkog karaktera. To nisu tehničke greške. To su krupne pravničke omaške.

Umesto što ovde trenirate strogoću, bilo bi vam bolje da skrenete pažnju vašim predsednicima odbora da ovakve izveštaje više ne šalju narodnim poslanicima.

Mi kada bismo, gospođo Čomić, terali mak na konac, mi bismo mogli u stvari da kažemo da mi nemamo izveštaj ni Zakonodavnog odbora, ni izveštaj Odbora za pravosuđe i upravu, ne samo zbog ovih besmislica oko naziva zakona i predsednika Odbora, nego zato što je potpuno promašen pravni osnov za podnošenje ovih izveštaja.

Ponovo vam skrećem pažnju, a i predsednicima odbora, član 79. blage veze nema sa podnošenjem izveštaja. Član 79. reguliše kojom većinom se donose odluke na sednicama odbora. Član 45. je taj koji reguliše koji su poslovi Zakonodavnog odbora i šta taj Zakonodavni odbor u stvari treba da radi.

Prema tome, gospođo Čomić, nemamo validne izveštaje ni Zakonodavnog odbora, ni Odbora za pravosuđe i upravu. Postavlja se pitanje, ima li uopšte pravnog osnova da se nastavi rasprava o predlogu zakona za koji ne znamo tačno kako se zove dok ne dobijemo izveštaje koji su zasnovani na Poslovniku Narodne skupštine Republike Srbije.