Prikaz govora poslanika

Prikaz govora poslanika <a href="https://otvoreniparlament.rs/poslanik/7277">Aleksandar Martinović</a>

Aleksandar Martinović

Srpska napredna stranka

Govori

Gospođo Malović, ja ću pokušati da iznesem svoj opšti utisak, ne samo o amandmanu gospođe Donke Banović, nego i o svim amandmanima narodnih poslanika, čija je suština – da se zadrži  postojeća pravosudna mreža.
Vidite, gospođo Malović, 1963. godine, kada je trebalo da se donese novi ustav SFRJ, tadašnja komunistička garnitura je proklamovala tzv. politiku ''četiri d'' – demokratizacija, decentralizacija, debirokratizacija i deetatizacija. Ta politika je naročito bila intenzivirana 1968. godine, kada su donošeni prvi amandmani na Ustav SFRJ i kasnije, posebno kada je trebalo doneti onaj famozni Ustav iz 1974. godine.
Decentralizacija je, od kako je DS preuzeo vlast 2000. godine, postala jedna floskula koja se neprestano ponavlja, u predlozima zakona, u raznim strategijama koje je usvajala Vlada Srbije i Narodna skupština, u medijima, u javnim nastupima svih političara koji su pripadali vladajućim garniturama od 2000. godine, pa do sada. Sada imate jedan paradoks. S jedne strane, insistirate na decentralizaciji kao neophodnom uslovu za demokratizaciju Srbije, a, na drugoj strani, ukidate opštinske sudove kao par ekselans državne organe.
Valjda je u skladu sa decentralizacijom da ostavite sudove, da sudovi i svi drugi državni organi budu što bliži građanima, a ne da udaljavate te institucije od građana, da građani ili sudije moraju da prevaljuju po 20, 30, 50 ili više kilometara, da bi građani dobili pravdu, odnosno da bi sudije delile tu pravdu.
Gospođo ministar, sudovi su izuzetno važne državne institucije. Imate onu antičku sentencu – ići sudiji, znači ići pravdi. Vi na taj način udaljavate pravdu od građana Srbije.
Na drugoj strani, jedna od osnovnih teza zašto treba usvojiti ovaj predlog zakona jeste da je to vid racionalizacije državnog aparata. Međutim, meni nije jasna jedna stvar, ako ste hteli da racionalizujete državni aparat, da smanjite broj onih koji rade u državnoj službi. Iako formalno-pravno sudija nije državni službenik, suštinski, on to jeste, jer radi neki posao za državu.
Nije mi jasno, zašto onda niste krenuli od izvršne vlasti, od ministarstava, od organa uprave u njihovom sastavu, od silnih agencija, za koje većina, ne samo građana Srbije, nego i pravnih eksperata, ne može da vam kaže kakva je njihova suština. Da li su to organi uprave, da li su posebne organizacije, da li su javne službe? Kakav im je, uopšte, pravni status?
Samo da vam skrenem pažnju, u izveštajima Evropske komisije o stanju u Srbiji, u izveštajima Svetske banke, MMF-a, nigde nisam pronašao, ispravite me ako grešim, da je osnovni problem u približavanju Srbije evropskim integracijama veliki broj sudija. Našao sam nešto drugo, da je veliki broj činovnika, da je veliki broj institucija upravne vlasti, da je veliki broj agencija, da je državna administracija preko svih evropskih standarda, ali vi to ne menjate.
Ne samo da ne menjate, već je, iz godine u godinu, kako se formira koja dosmanlijska vlada, sve veći broj državnih službenika. Vi zapošljavate partijske kadrove u sve državne institucije izvršne vlasti.
Sada ne menjate stanje kakvo je zatečeno u izvršnoj vlasti, a iz godine u godinu sve je gore, nego ste krenuli da racionalizujete državni aparat, tako što smanjujete broj sudija, iz razloga koji je naveo gospodin Zoran Krasić – da biste lakše kontrolisali, pre svega, predsednike sudova.
Dakle, pričate o decentralizaciji, a valjda je suština decentralizacije da sud bude na dohvat građanima. Sećate se od 2001. godine, meni je u početku ta sintagma bila smešna, kasnije je postala opšteprihvaćena, da državni organi treba da budu javni servis građana. Valjda je u suštini te vaše ideologije javnog servisa da taj javni servis bude građaninu na dohvat ruke, a ne da terate ljude koji žive u brdsko-planinskim krajevima da prevaljuju, recimo, u zimskim uslovima, po 50, 60 ili 100 kilometara da bi došli do mesta gde bi, navodno, trebalo da dobiju nekakvu pravdu. Dakle, to za vas nije decentralizacija.
Šta vi smatrate decentralizacijom? Vi ste potpuno pomešali lončiće. Za vas je decentralizacija ovo što se sada radi u Vojvodini. Za vas je decentralizacija isto što i razgradnja države. Na jednoj strani, ono što je suština decentralizacije, a to je da državni organi budu na dohvat građanima, vi ukidate. Na drugoj strani, pod firmom decentralizacije, vi razbijate državu.
DS je glavni krivac zašto je u Skupštini Vojvodine usvojen Statut Vojvodine. Zašto je on usvojen? Kažu da je Neron zapalio Rim da bi lično doživeo kako je to bilo kada je gorela Troja. Sada ispada da treba odvojiti Vojvodinu od Srbije da bi Bojan Pajtić video kako je to biti predsednik države. To je suština onoga što se sada dešava u Vojvodini.
Vi treba da sprečite da se razbije država, pod firmom decentralizacije, jer šta je drugo Vojvodina po ovom statutu, ako ne država, ako ima diplomatska predstavništva u inostranstvu, ako može da zaključuje međunarodne ugovore, da ratifikuje te ugovore, da donosi odluke sa zakonskom snagom itd. To je država.
Vi to možete da nazovete kako hoćete, ali još je rimski pravnik Gaj rekao: „Nije bitno kako se nešto zove, nego kakva mu je suština“. AP Vojvodina je autonomna pokrajina samo po imenu. U suštini, to je federalna jedinica, u najmanju ruku, ili, pak, sutra možda, suverena država.
Kako vi doživljavate decentralizaciju? Ono što je suština decentralizacije, vi gurate pod tepih. Vi izvlačite državne institucije ispred ruku građana, da bi im pravda bila što teže dostupna. Na drugoj strani, pod firmom decentralizacije, vi razbijate državu kroz donošenje Statuta Vojvodine.
Sutra će nekom pametnjakoviću iz dosmanlijske vlasti da padne na pamet da kaže – znate, ne možemo brže da pristupimo EU ako ne damo suviše veliku autonomiju, recimo, Raškoj oblasti ili, ne daj bože, nekoj drugoj oblasti u Srbiji. Nije to, gospođo Malović, suština decentralizacije.
Kada su pitali jednog mađarskog profesora prava da li je bolja centralizacija ili decentralizacija, on im je rekao – zavisi od okolnosti: ako su u centru države pametni ljudi, koji vode računa o državi i interesima građana, onda je bolja centralizacija; ako su u centru budale, onda je bolja decentralizacija.
Imajući u vidu ljude koji sada vode državu Srbiju i koji stoje u centru, SRS smatra da je bolja decentralizacija, jer su u centru države ljudi koji rade protiv interesa države, protiv interesa njenih građana, a dokaz za to je i ovaj zakon, koji izvlači pravdu, udaljava pravdu od građana Republike Srbije.
Gospođo Čomić, moram najpre vama da uputim jednu sugestiju, zaista dobronamernu. Nije vaš posao da se mešate u to na koji će način narodni poslanici da izlažu svoje misli za govornicom Skupštine Srbije. Svaki narodni poslanik ima svoj stil. Gospodin Sulejman Spaho je na svoj način protumačio izlaganje Božidara Delića i nije nikome pretio.
Gospodine Deliću, vi i Tomislav Nikolić i svi vi koji pripadate ovom nelegalnom poslaničkom klubu imate danas istu onu ulogu koju je 1941. godine imao Josip Broz – da izazovete zabunu među svim Srbima koji nacionalno misle i nacionalno deluju.
Josip Broz je 1941. godine poručio Srbima, zajedno sa Srbima komunistima koji su bili slepi kod zdravih očiju: "Nije bitno da li se borimo protiv Nemaca pod kokardom ili petokrakom, bitno je da se borimo protiv Nemaca". Posle se ispostavilo da su upravo ti Srbi komunisti postali najveći dušmani srpskog naroda. U jednoj depeši Vladi u Londonu 1942. godine general Draža Mihajlović je rekao: "Komunisti, isto kao i ljotićevci, služe Nemcima i sprečavaju nas da oslobodimo našu otadžbinu."
To isto radite vi danas. Vaš zadatak je da omogućite da živi režim Borisa Tadića i ništa drugo. To što se prikazujete kao tobožnji nacionalisti, patrioti, rodoljubi jeste samo zamka da povučete za sobom lakoveran i naivan svet koji danas u Srbiji teško živi. Ali, niste vi najveći problem u Srbiji, danas se Srbija suočava sa mnogo težim problemima, sa ekonomskom krizom, preti se otpuštanjem stotina hiljada ljudi sa posla. Srbiji ponovo, nažalost, preti terorizam od strane Šiptara sa Kosova i Metohije, preti se da će ponovo srpske glave, kao 1941. godine, u vagonima da budu poslate u Beograd da se zaplaši Srbija, pevaju se pesme "Oj Srbijo, plači, plači, dolazi ti Hašim Tači".
Dakle, niste vi najveći problem Srbije, vi ste se, nažalost, svrstali u red onih koji se bore protiv Srbije i srpskog naroda. Pre nekoliko nedelja ste izjavili da Vojislav Šešelj hoće da vas ubije. Izjavili ste da hoće da ubije vas i Aleksandra Vučića u Hrtkovcima.
Gospodin Nikolić je kao bivši član Saveza komunista Jugoslavije verovatno slabo čitao vladiku Nikolaja Velimirovića, ali sada ću mu dati jednu poruku. Kod vladike Nikolaja ima jedna sjajna misao: "Gospode, mnogo je živih među mrtvima i mnogo je mrtvih među živima". Gospodine Nikoliću, vi ste živi fizički i želim vam da to ostanete i dalje, ali ste mrtvi duhovno.
Dame i gospodo narodni poslanici, pre nekoliko dana izneo sam konstataciju koja važi za sve pravosudne zakone koje je predložila Vlada Srbije, a to je da su oni neujednačeni sa stanovišta pravne tehnike i da ne koriste ujednačenu pravnu terminologiju.
To je dokaz da je Vlada, odnosno da su stručne službe Vlade predloge ovih zakona radile na brzinu, nedovoljno studiozno i očigledno sa namerom da se ti zakoni što pre nađu u skupštinskoj proceduri, bez obzira na njihov kvalitet.
Nažalost, dokaz za ovu konstataciju je i ovaj Predlog zakona o sedištima i područjima sudova i javnih tužilaštava. Iz samog naziva zakona se vidi o čemu se radi, dakle, zakon se zove zakon o sedištima i područjima sudova i javnih tužilaštava. Međutim, u članu 2. se navodi teritorijalna nadležnost prekršajnih sudova i ovde se koristi termin "teritorija", pa recimo prekršajni sudovi jesu: 1) Prekršajni sud u Aranđelovcu, za teritoriju opština Aranđelovac i Topola, sa odeljenjem suda u Topoli; 2) Prekršajni sud u Bačkoj Palanci, za teritoriju opština Bač, Bačka Palanka i Bački Petrovac, sa odeljenjem suda u Baču i Bačkom Petrovcu itd. Ima ukupno 45 tačaka člana 2.
Isto tako je i u članu 3 – osnovni sudovi jesu: 1) Prvi osnovni sud u Beogradu, za teritoriju opština Vračar, Voždovac, Zvezdara, Zemun, Novi Beograd, Palilula, Rakovica, Savski venac, Stari grad i Čukarica. Dakle, u nazivu zakona stoji "područja sudova", a u članu 2, u članu 3. i u ostalim članovima konstantno se koristi termin "teritorija opština".
U obrazloženju zašto ne prihvata moj amandman Vlada je navela sledeće: "Vlada ne prihvata amandman iz razloga što Zakon o teritorijalnoj organizaciji Republike Srbije kao pojam koristi teritorija opštine, odnosno grada.
Takođe, Predlog zakona o uređenju sudova navodi da se sud osniva za teritoriju opštine, odnosno grada i da to predstavlja područje nadležnosti suda. Iz toga proizilazi da je Predlogom zakona o sedištima i područjima sudova i javnih tužilaštava precizno određeno šta se smatra područjem nadležnosti suda, a šta teritorijom opštine i grada, tako da se iz tih razloga rešenje predloženo amandmanom ne može prihvatiti."
Gospođo Malović, svi zakoni u Republici Srbiji imaju jednaku pravnu snagu. Samo je Ustav akt najviše pravne snage i svi zakoni u Republici Srbiji moraju da budu u skladu sa Ustavom. Zakon o teritorijalnoj organizaciji Republike Srbije, koji je već stupio na snagu, ima istu pravnu snagu kao i ovaj zakon kada ga usvoji Narodna skupština Republike Srbije.
Uopšte ne vidim zašto ste povlačili paralelu između Zakona o teritorijalnoj organizaciji Republike Srbije i Zakona o područjima sudova i javnih tužilaštava kada ta dva zakona nemaju apsolutno bilo kakve veze. Nikakve veze nemaju. To što se u Zakonu o teritorijalnoj organizaciji Republike Srbije koristi jedna terminologija ne znači da vi takvu istu terminologiju treba da koristite i u ovom zakonu ili, ako se i prihvata vaša logika, onda ste tu vašu logiku morali da sprovedete do kraja i onda se zakon mora zvati - zakon o sedištima i teritoriji sudova i javnih tužilaštava.
Ovako, cela stvar izgleda smešna: pozivate se na Zakon o teritorijalnoj organizaciji Republike Srbije, koji nema nikakve veze sa ovom materijom, i onda kažete - taj zakon koristi termin "teritorija opštine".
U redu, ali zašto se onda ovaj zakon ne zove tako, kao što proizilazi iz Zakona o teritorijalnoj organizaciji Republike Srbije, nego u nazivu zakona koristite termin "područje", a u materiji samog zakona i u njegovoj sadržini koristite termin "teritorija"?
Dakle, smatram da je ovaj amandman koji smo mi podneli na član 2. apsolutno dobar i da ga je trebalo prihvatiti zato što on terminološki usklađuje materiju vašeg zakona.
U principu, nema neke posebne razlike između reči "teritorija" i reči "područje", ali kada se već zakon zove zakon o područjima sudova i javnih tužilaštava, mi smo smatrali da onda tu terminologiju iz naziva zakona treba izvući do kraja zakona i svuda dosledno, konstantno koristiti termin "područje" umesto termina "teritorija".
Inače, ako ste hteli da ovaj zakon dovedete u nekakvu vezu sa Zakonom o teritorijalnoj organizaciji, onda je, gospođo Malović, ovaj predlog zakona trebalo da nazovete Predlog zakona o sedištima i teritoriji sudova i javnih tužilaštava. Ne biste pogrešili.
Ali, kada ste već izabrali ovu terminologiju, zaista je smešno da se reči "područje sudova i javnih tužilaštava", koriste samo u nazivu zakona, a u svim ostalim članovima koriste se reči "teritorije opštine i gradova".
Sa pravno-tehničkog aspekta, ovo što ste vi naveli u obrazloženju zašto ne prihvatate amandman nije dobro. Inače, između reči "teritorija" i reči "područje" u srpskom jeziku nikakve suštinske razlike nema.
Dame i gospodo poslanici, vi ste, gospođo Čomić, morali da zaštitite narodnog poslanika Milorada Buhu, jer je povređen član 104. Poslovnika Narodne skupštine.
Gospodin Milorad Buha nije povredio Ustav Republike Srbije. To što je predložio neki amandman koji nije u skladu sa Ustavom još uvek ne znači da je narodni poslanik Milorad Buha povredio Ustav Republike Srbije. Ne može se amandmanom vređati Ustav. Može se donošenjem nekog akta niže pravne snage povrediti neka ustavna norma. Amandman nije pravni akt.
Amandman je intervencija narodnog poslanika da se popravi nešto što u zakonu, po njegovom mišljenju i njegovom tumačenju, nije dobro. Da li je to njegovo tumačenje ispravno ili ne, u krajnoj liniji, o tome će reći svoju reč Narodna skupština kada bude glasala o tome – da li će usvojiti amandman ili ne.
Prema tome, prva stvar koja je izvesna jeste – da gospodin Milorad Buha nije povredio Ustav Republike Srbije.
Što se tiče izlaganja Tomislava Nikolića, očigledno je da je kod njega, na neki način, proradila savest. Kao svršeni ili nesvršeni, ili pravnik u pokušaju, on je svestan, možda i podsvesno, da je krađom mandata SRS u stvari drastično povredio Ustav Republike Srbije. Sada je ta savest kod njega proradila, ali pošto nije dovoljno hrabar da kaže da je on povredio Ustav Republike Srbije, tako što je ukrao mandate SRS, on sada pokušava da brani Ustav, i to, da brani Ustav od gospodina Milorada Buhe, kao, Tomislav Nikolić štiti Ustav i brani princip ustavnosti i zakonitosti, a gospodin Milorad Buha, navodno, taj princip krši. Dakle, jasno je da je ovde čista zamena teza.
Upravo je Tomislav Nikolić povredio Ustav Republike Srbije, član 102. koji jasno kaže – da mandat narodni poslanik može da stavi na raspolaganje SRS. Svi narodni poslanici SRS su taj mandat stavili na raspolaganje SRS, a instrument kojim su to učinili jesu tzv. blanko ostavke. Gospodin Nikolić je ukrao te ostavke i na taj način je sprečio da se mandati vrate SRS. To je prava istina i to zna vladajuća većina u ovoj Narodnoj skupštini, a to znate i vi predsedavajuća, gospođo Čomić.
Pošto se Tomislav Nikolić još uvek nije izjasnio, odnosno ja još uvek nisam svestan i nisam do kraja siguran da li je on, zaista, diplomirani pravnik ili nije, dok ne pruži dovoljno validnih dokaza na tu temu, ja mu savetujem da se drži svoje rakije u Bajčetini, u to se sigurno razume, a Ustav i to ko krši Ustav, bolje o tome da ćuti.
Dame i gospodo narodni poslanici, ono što pada u oči kada se čita Predlog zakona o Visokom savetu sudstva, jeste krajnje neujednačena pravna terminologija. Iz toga se vidi da oni koji su pisali Predlog zakona ne znaju baš mnogo o nomotetici, odnosno o tehnici izrade pravnih akata.
Da je to tako, vidi se iz velikog broja članova sadržanih u ovom predlogu zakona. Maločas je narodni poslanik Mirko Munjić podneo amandman na član 15. Predloga zakona i predložio da se u članu 15. stav 2. reč "akt" zameni sa reči "poslovnik". Vlada nije prihvatila ovaj amandman, iz meni potpuno nepoznatih razloga. Vidite, gospođo ministar, ideal dobrog zakonodavstva, između ostalog, jeste i to da se koristi ujednačena, odnosno istovetna pravna terminologija, kako unutar jednog zakona, tako i između jednog zakona sa drugim zakonima koji spadaju u istu materiju. A, vi tako niste postupili.
Dovoljno je samo da pročitate, ali, pažljivo da pročitate član 13. Predloga zakona o Visokom savetu sudstva. Pretposlednja alineja člana 13. glasi ovako – "donosi akte predviđene zakonom". A, vi u članu 15, na koji je gospodin Mirko Munjić podneo amandman, kažete: "Sastav i način rada tela iz stava 1. ovog člana uređuje se aktom Saveta, u skladu sa zakonom." Sa kojim zakonom? Valjda ovim zakonom treba da se uredi koji je to akt kojim će se propisati, između ostalog, sastav i način rada tela iz stava 1. ovog člana.
Dakle, u članu 13. piše – "donosi akte predviđene zakonom" i sada vi, umesto da primenite tu odredbu iz člana 13, vi i dalje nastavljate sa nekim formulacijama koje su krajnje apstraktne i kažete: "Sastav i način rada tela iz stava 1. ovog člana uređuje se aktom Saveta.'' Osnovno pitanje koje vam se postavlja – kojim aktom?
Najlogičnije bi bilo: poslovnikom o radu Visokog saveta sudstva. Nema ništa logičnije nego da se to uredi poslovnikom. Eventualno, ako ne želite da ga uredite poslovnikom, onda morate da navedete koji akt je u pitanju, jer vas na to obavezuje ova pretposlednja alineja člana 13.
Dakle, ako se kaže – "donosi akte predviđene zakonom", onda vi morate već u narednim članovima, kojima razrađujete tu odredbu, da kažete koji akti su u pitanju. Ovako, ostalo je krajnje nejasno o kakvom aktu se, u stvari, radi, da li je u pitanju opšti akt, da li je u pitanju pojedinačni akt. Ako je u pitanju opšti akt, da li je u pitanju odluka, da li je u pitanju zaključak, rešenje ili već neki drugi naziv opšteg pravnog akta.
Vi sada, umesto da iskoristite pravo i obavezu koju vam daje ova pretposlednja alineja člana 13. i da kažete: akt se zove tako i tako, vi samo kažete – aktom. Sada, ne samo da su narodni poslanici u dilemi o kom aktu se radi, sutra će biti i članovi Visokog saveta sudstva u dilemi kakav akt, u stvari, oni treba da donesu i kakvo ime treba da mu daju. Ne može se njima samima ostaviti da sada oni budu, na neki način, kumovi tom aktu, pa da mu oni daju ime kako oni žele. To ste morali da uradite vi u Predlogu zakona, jer vas član 13. na to obavezuje.
Dalje, što se tiče amandmana koji sam podneo, član 18. je prilično nejasan, zato što izgleda, gospođo ministar, niste dovoljno svesni jedne činjenice. Vi hoćete od Visokog saveta sudstva da napravite državni organ. I to mogu da razumem. Očigledno je da je reč o državnom organu i to o državnom organu koji ima izuzetno velika ovlašćenja. S jedne strane, to je državni organ koji, na neki način, predstavlja neki krovni organ nad čitavim pravosuđem, a na drugoj strani, to je organ koji sarađuje sa Narodnom skupštinom prilikom izbora sudija.
Dovoljno je samo pročitati član 13. Predloga zakona o Visokom savetu sudstva i da vam odmah bude jasno o kakvom organu se radi. Dakle, da se radi o organu koji ima izuzetno velika ovlašćenja, vidi se već iz početnih alineja člana 13, "bira i razrešava sudije". Pazite, to je do sada bila nadležnog isključivo Narodne skupštine. Vi sada to prebacujete na Visoki savet sudstva. Reč je, onda, o izuzetno važnom državnom organu. Znate, kada neko ima pravo da bira sudiju koji odlučuje o tome da li je u nekom pojedinačnom slučaju u praksi povređen zakon ili ne, taj državni organ koji to radi, znači da ima izuzetno velika ovlašćenja.
"Predlaže Narodnoj skupštini kandidate za izbor sudija prilikom prvog izbora na sudijsku funkciju". Isto tako. Dakle, Narodna skupština može da izabere sudiju prilikom prvog izbora na sudijsku funkciju, samo sa liste kandidata koju predloži Visoki savet sudstva. To, takođe, govori o tome da je reč o izuzetno važnom državnom organu.
"Predlaže Narodnoj skupštini izbor i razrešenje predsednika Vrhovnog kasacionog suda i predsednika suda; predlaže Vrhovnom kasacionom sudu kandidate za sudije Ustavnog suda; imenuje sudije porotnike; odlučuje o premeštaju, upućivanju i prigovoru o udaljenju sudija" itd. Veliki broj alineja iz člana 13. jasno govori o tome da se radi o izuzetno važnom državnom organu.
Doduše, vi ste propustili, gospođo Malović, i to je greška koja se, inače, ponavlja u velikom broju naših zakona, da kažete da je reč o državnom organu i da kažete o kakvom državnom organu. Vi samo kažete u članu 2: "Savet je nezavisan i samostalan organ". Imajući u vidu podelu vlasti na zakonodavnu, izvršnu i sudsku, prva stvar i prvo pitanje koje vam se može postaviti: o kakvom organu se ovde radi, da li je zakonodavni, izvršni, sudski, parasudski itd? Vi ste to propustili da kažete, ali je, u svakom slučaju, jasno da je reč o jednoj instituciji koja ima izuzetno velika ovlašćenja.
Kada imate instituciju koja ima tako velika ovlašćenja, kao što je u pitanju Visoki savet sudstva, onda način donošenja poslovnika već ukazuje na to da li je u pitanju institucija koja ima velika ovlašćenja ili nešto manja. Vi ste Visokom savetu sudstva dali izuzetno velika ovlašćenja. Sutra će Visoki savet sudstva moći da utiče na pojedinačne sudbine sudija, kandidate za sudije, itd.
Dakle, vi ste Visokom savetu sudstva dali jednu izuzetno veliku vlast i to je činjenica.
Poslovnikom treba da se uredi način rada i postupanje tog visokog saveta sudstva. Imajući u vidu velika ovlašćenja koja Visoki savet sudstva ima, taj visoki savet sudstva će u praksi da donosi izuzetno važne odluke.
Zato je jako važno da se precizno formuliše kojim aktom se uređuje njegova unutrašnja organizacija, kako treba da izgleda taj akt, kako treba da se zove i, između ostalog, kojom se većinom u Visokom savetu sudstva donose odluke. Vi ste, praktično, odgovor na ovo izuzetno važno pitanje ispustili, odnosno niste ga uneli u Predlog zakona ili ste ga uneli indirektno, pa mi možemo samo posredno da donosimo zaključak sa kakvom većinom se donose odluke u Visokom savetu sudstva. Nesporno je da kompletna materija unutrašnjeg uređenja Visokog saveta sudstva, način odlučivanja i stalna i povremena radna tela koja ste vi ubacili u Predlog zakona, sve to mora da bude regulisano poslovnikom.
Dakle, nedopustivo je sa nomotetičke tačke gledišta da će se neka od ovih pitanja, koja u suštini spadaju u istu materiju, s jedne strane, regulisati poslovnikom, a neka druga pitanja će se regulisati aktom za koji ne znamo ni kako se zove, ni da li je opšti, ni da li je pojedinačni. To vam je prva velika greška.
Druga velika greška je sadržana u stvari u mom amandmanu. Morali ste da navedete u Predlogu zakona o Viskom savetu sudstva sa kakvom većinom se donosi odluka u Viskom savetu sudstva. Vi to niste uradili. Predložio sam u amandmanu da Savet donosi Poslovnik dvotrećinskom većinom glasova svih članova Visokog saveta sudstva. Imajući u vidu značaj Visokog saveta sudstva, imajući u vidu činjenicu da on donosi izuzetno važne odluke, treba ipak dati kredibilitet odlukama koje on donosi i treba dati kredibilitet opštim aktima na osnovu kojih se donose te odluke.
Smatram da bi bilo primereno, imajući u vidu značaj Visokog saveta sudstva, da se Poslovnik, kao jedan izuzetno važan unutrašnji akt Visokog saveta sudstva, donese dvotrećinskom većinom. Vi ste propustili da kažete uopšte sa kakvom većinom se donosi poslovnik. Vi ste u obrazloženju zašto odbijate moj amandman naveli: ''U članu 14. Predloga zakona propisano je da Savet može da održi sednicu ukoliko je prisutno najmanje šest članova Saveta, čime se postiže efikasnost u radu Saveta. Prema tome, za donošenje Poslovnika nije potrebna dvotrećinska većina, time bi se samo usporio rad Saveta.''
Gospođo Malović, nije suština ovog saveta da on brzo radi. Nije on sada neko operativno tehničko telo koje se svaki dan sastaje i donosi odluke o nekim tekućim pitanjima. On mora te odluke da donosi na vrlo promišljen način, da studiozno pristupa svakom pitanju koje se postavi na dnevni red Visokog saveta sudstva. Uopšte ne razumem tu vašu intenciju da vi ubrzavate rad Visokog saveta sudstva. Ministarstva treba da reaguju brzo. Vlada treba brzo da reaguje, a u nekim situacijama i Narodna skupština, ali, Visoki savet sudstva nema potrebe da žuri. O svakom pitanju koje se postavlja na dnevni red mora da pristupi na jedan vrlo odmeren način, odgovoran način i da ima u vidu sve aspekte problema o kojima raspravlja. Dakle, nema potrebe da se žuri.
S druge strane, ovo što ste naveli u obrazloženju zašto se odbija moj amandman, kakve veze ima kada Savet može da održi sednicu sa pitanjem sa kojom većinom se donosi Poslovnik. Mogu oni da održe sednicu, a da se na toj sednici ne donese bilo kakva odluka. Dakle, predložio sam da se odluka o donošenju Poslovnika može doneti samo dvotrećinskom većinom. Vi uopšte niste naveli koja je većina potrebna, da li prosta, da li apsolutna, da li dvotrećinska.
Predložio sam dvotrećinsku većinu, imajući u vidu značaj Visokog saveta sudstva koji ste mu vi sami dali u članu 13. Predloga zakona, imajući u vidu činjenicu da će sutra Visoki savet sudstva da razmatra neka vrlo važna pitanja. Znate, za nekog čoveka je egzistencijalno pitanje da li će biti izabran za sudiju ili će biti razrešen. Egzistencijalno je pitanje za člana njegove porodice.
A, vi kažete treba ubrzati rad Visokog saveta sudstva. Ne treba! Visoki savet sudstva mora da radi polako, studiozno i da pažljivo pristupa svakom pitanju koje mu se stavlja na dnevni red. A odluke koje donosi, ipak, moraju da imaju neku težinu.
U ustavnom pravu je poznato, kad god hoćete da date težinu nekoj odluci, vi propišete dvotrećinsku većinu i vi na taj način jasno stavljate do znanje svima, a pre svega članovima tog tela koje odlučuje, da njegova odluka ima izuzetno veliki značaj, ne zbog njega samog, nego zbog lica na koja se ta odluka odnosi. Smatram da je moj amandman potpuno primeren.
Zato što nemam mnogo vremena, hteo bih da kažem samo još nekoliko reči o članu 14. Nekako je to promaklo. Vi se pozivate na član 14. u obrazloženju zašto odbijate amandman koji sam ja podneo, ali član 14. je jedan vrlo zanimljiv član koji govori o tome da, izgleda, Vlada ima nameru da, na neki način, sakrije od javnosti šta radi Visoki savet sudstva.
Dakle, u članu 14. u stavu 1. kaže se: ''Sednice Saveta su nejavne. Savet može da odluči da radi u javnoj sednici, u skladu sa Poslovnikom.'' Zaista mi je nejasno, gospođo Malović, zašto propisujete da su sednice Saveta nejavne.
Ako je sednica Narodne skupštine javna, a nema značajnijeg državnog organa od Narodne skupštine, ako je javan rad suda, sem, izuzetno, u situacijama koje su izričito propisane zakonom, nejasno mi je zašto skrivate od javnosti rad Visokog saveta sudstva? Visoki savet sudstva ne sudi. Neće se pred Visokim savetom sudstva naći neka delikatna pitanja iz privatnog života pojedinaca, maloletnika itd. Zašto bi sednica Visokog saveta sudstva bila nejavna, ako je rad Narodne skupštine javan, ako je rad sudova javan?.
Ako je Visoki savet sudstva neka krovna institucija nad kompletnim pravosudnim sistemom Republike Srbije, bilo bi, zaista, logično da onda njegove sednice budu javne...
Gospodine Novakoviću, pažljivo sam slušao ono što su pričali o ovom zakonu i ministar i narodni poslanici iz vladajuće većine itd. Dopustite da iznesem moje mišljenje o ovom predlogu zakona. Da li je to moje mišljenje validno, da li ima neku težinu ili ne, to uopšte nije bitno. Govorim vam o jednoj drugoj stvari i da ste me pažljivo slušali vi biste, u stvari, shvatili šta je suština mog izlaganja.
Dakle, rekao sam da je intencija Vlade bila da sakrije od građana rad Visokog saveta sudstva.
Činjenica, na koju je ukazala gospođa Vjerica Radeta, da je Vlada prihvatila izuzetno veliki broj amandmana na Predlog zakona govori o tome da je Predlog zakona pisan na brzinu, da nisu konsultovana strukovna udruženja, nisu konsultovani pravni fakulteti na koje se poziva predlagač, između ostalog, i u Predlogu ovog zakona, i onda je došlo do situacije da se prihvata veliki broj amandmana narodnih poslanika.
Ta činjenica govori o tome da je Vlada neozbiljno pristupila ovom poslu. Pokazao sam vam na samo jednom primeru neujednačene pravne terminologije koliko su oni koji su pisali Predlog zakona bili neozbiljni, aljkavi itd. Pri tome, uopšte ne želim da kažem da je za to odgovorna gospođa Malović. Ne verujem da je ona pisala Predlog zakona. Stručne službe Ministarstva, koje su pripremale Predlog zakona, očigledno su celoj ovoj materiji pristupile na jedan vrlo površan način. To je bila suština mog amandmana i mog obraćanja narodnim poslanicima.
Gospodine Novakoviću, moj savet vama, nemojte vi mnogo da se sekirate o mom načinu izlaganja, ali malo posavetujte Vladu kada predlaže zakone Narodnoj skupštini da malo konsultuje i opozicione poslaničke grupe i strukovna udruženja, a i pravne fakultete. Ima tamo ljudi koji ovoj vladi mogu i te kako da pomognu. (Aplauz.)
Dame i gospodo narodni poslanici, neprihvatanjem ovog amandmana, Vlada je, s jedne strane, pokazala da se ne ponaša domaćinski u odnosu na budžet Srbije, a, s druge strane, jasno stavlja do znanja samim sudijama da će selektivno da postupa, od slučaja do slučaja, i da će, verovatno, osnovni kriterijum u traženju refundacije od sudije koji je povredio pravni poredak Republike Srbije biti njegova politička lojalnost aktuelnom režimu.
U članu 6. zakona o sudijama, Vlada je, u stvari, preuzela sličnu odredbu koja postoji u Zakonu o državnim službenicima i sličnu odredbu iz Zakona o obligacionim odnosima, kada je reč o odgovornosti države za štetu koja se zbog nezakonitog ili nepravilnog rada pričini građanima, odnosno trećim licima. Ali, Vlada nije vodila računa o jednoj stvari. Daleko je delikatnija pozicija sudije, nego nekog državnog službenika. Pre svega, sudija je visokoobrazovan, sudija mora da ima položen pravosudni ispit. Sudija odlučuje u stvarima koje su u finansijskom smislu mnogo ozbiljnije, nego neki državni službenik u određenom ministarstvu. Ako sudija namerno, ili iz krajnje nepažnje, pričini štetu građanima, odnosno trećim licima, onda on mora da snosi nadoknadu te štete.
Ne može Vlada da kaže – može tražiti od sudije da refundira sredstva koja je Republika Srbija na ime štete isplatila građanima, odnosno trećim licima. Šta to znači? To znači da će u nekim slučajevima Vlada da traži povraćaj tih sredstava, a u nekim slučajevima neće da traži povraćaj tih sredstava. U pitanju mogu da budu milionske sume. Šta u situaciji kada Vlada ne traži povraćaj tih sredstava? Znači, budžet Republike Srbije bi morao da plati štetu koju je sudija, namerno ili iz krajnje nepažnje, pričinio trećim licima. Ali, taj iznos sredstava neće biti nadomešten u budžetu Republike Srbije, zato što je neko odlučio da ne traži povraćaj sredstava od tog sudije. Budžet Republike Srbije se puni sredstvima svih građana Republike Srbije.
Kako možete da dajete narodne pare na ime naplate štete trećim licima, a da ne tražite od sudije povraćaj tih sredstava?
Ne daje Vlada svoje privatne pare. Ne daju ministri svoje privatne pare, pa da sada mogu sami da odlučuju o tome da li će tražiti povraćaj sredstava od sudije ili ne. Oni daju narodne pare. Kada dajete narodne pare za štetu koju je pričinio sudija trećem licu, to jest građaninu, onda morate od njega, u svakom pojedinačnom slučaju, da tražite povraćaj tih sredstava.
Dakle, s jedne strane, to je finansijski nedopustivo, a i sa stanovišta domaćinskog raspolaganja budžetom Republike Srbije je nedopustivo da Vlada arbitrarno odlučuje da li će tražiti povraćaj sredstava ili ne. S druge strane, u praksi će ovakva odredba dovesti do čiste političke samovolje.
Sudija koji je lojalan režimu, koji donosi presude onako kako režim to od njega očekuje, ili konkretan ministar, ne mislim, gospođo Malović, konkretno na vas, ali može da dođe neki ministar pravde koji će da nazove sudiju i da kaže – u tom i tom predmetu moraš da postupiš tako i tako, jer ako tako ne postupiš i sutra ili prekosutra pričiniš štetu nekom građaninu, država će od tebe tražiti da vratiš ta sredstva.
Sudiji koji postupa onako kako mu Vlada kaže, verovatno se neće tražiti povraćaj tih sredstava.
Dakle, u nekim slučajevima ćete da tražite povraćaj sredstava, odnosno refundaciju para koje ste dali iz budžeta, a u nekim slučajevima nećete. Gde je sudija politički lojalan, nikome ništa što je budžet Srbije tanji za tri, četiri, pet ili deset miliona dinara. Tamo gde sudija nije politički lojalan, od njega ćete tražiti da izvrši povraćaj sredstava u budžet Republike Srbije.
Kada su u pitanju sudije, kada je u pitanju odnos države prema građanima, onda tu ne sme da bude ovakvih dispozitivnih odredaba, pa da vi kažete – Vlada će da proceni da li će da traži povraćaj sredstava od sudije ili neće.
Sudija koji namerno, ili iz krajnje nepažnje povredi zakon na štetu građana, pa Republika Srbija bude u poziciji da iz budžeta nadoknadi tu štetu, mora u svakom pojedinačnom slučaju tu štetu da nadoknadi.
Ne sme se Vladi Srbije dati slobodna volja da odlučuje da li će tražiti povraćaj tih sredstava ili ne. U praksi će to izazvati haos. U praksi će to dovesti do čiste samovolje. Neće biti, apsolutno, nikakvih preciznih kriterijuma u kojim situacijama sudija mora da plati štetu, a u kojim situacijama ne mora da plati štetu.
Ovo je, takođe, jedan prikriven vid pritiska na sudove. Možda vi, gospođo Malović, toga niste svesni, ali oni koji su pisali nacrt zakona o sudijama i koji su vam taj nacrt poturili da ga prezentujete Narodnoj skupštini Republike Srbije, imali su skrivenu nameru – da ovakvom odredbom, u praksi, vrše pritisak na sudije. Očigledno je da Vladi Srbije nije iskreno stalo do toga da sudija zaista bude samostalan i nezavisan. Sud je samostalan i nezavisan samo u situaciji kada se unapred zna da li će sudija morati da plati štetu koju pričini građanima, a ne da Vlada samovoljno odlučuje, pa će da kaže – taj sudija će da plati, a onaj sudija neće da plati.
Gde vam je tu pravna sigurnost samih građana? Na kraju krajeva, i sudija je građanin Republike Srbije. On očekuje da postoji neka izvesnost u pogledu nekog budućeg njegovog postupanja. Ovde te izvesnosti nema. Nekog sudiju ćete amnestirati od odgovornosti za štetu, a na neke sudije ćete da svalite teret pričinjene štete. Prosto, to odudara od elementarnih pravnih principa, koji su sadržani i u Ustavu Republike Srbije.
Ono što piše u obrazloženju, zašto se ne prihvata ovaj amandman, nema nikakvog smisla. Dakle, vi kažete – u ostalim stavovima ovog člana navedeno je kada i pod kojim uslovima sudija može da odgovara za štetu koju pričini građanima.
Suština ovog amandmana je i suština onoga što smatra SRS – da sudija mora u svakoj situaciji da snosi odgovornost, finansijsku odgovornost, materijalnu odgovornost, za štetu koju, zbog svog nezakonitog i nepravilnog rada, pričini građanima. Ovako ćete vi, opet, sudije stavljati na svojevrsnu političku probu. Ovo je, takođe, jedan vid lustracije sudija, ovo je vid pritiska na pravosuđe – skriven pritisak, ali vrlo perfidan.
Apsolutno, ovo što ste napisali u članu 6. stav 1. Predloga zakona odudara od onih principa za koje se vi deklarativno zalažete. Ništa neće biti od nezavisnosti sudija, ništa neće biti od njihove stručnosti, ništa neće biti od pravne sigurnosti građana, ukoliko ovaj član zakona ostane onakav kakvog ste ga predložili.
Dame  i gospodo narodni poslanici, od predstavnika parlamentarne većine čuli smo dosta pohvala na Predlog zakona o udruženjima. Međutim, prostim čitanjem bez mnogo udubljivanja mogu da se uoče brojne slabosti, odnosno brojne pravne praznine koje će sutra u praksi da izazovu brojne probleme.
Da počnemo od člana 2. Mislim da je Ministarstvo propustilo, kao organ koji je verovatno pripremao nacrt ovog zakona, da u član 2. unese i odredbu da udruženje u smislu ovog zakona ne sme da ima aktivnost koja podrazumeva mešanje u rad državnih organa, odnosno institucija. Takve odredbe u Predlogu zakona nema.
Čuo sam, i svi smo čuli, od gospodina Mićunovića niz hvalospeva na račun nevladinih organizacija koje postoje u Srbiji i u svetu.
Priznajem da postoji dosta nevladinih organizacija koje se zaista bave humanitarnim radom. Takve nevladine organizacije treba pozdraviti i treba ih podržati da svoju aktivnost nastave i dalje.
Nažalost, Srbije je od 1991. godine bila suočena sa činjenicom da smo imali veliki broj nevladinih organizacija koje su samo formalno bile nevladine. U suštini, one su bile institucije stranih vlada koje su imale cilj da destabilizuju Republiku Srbiju, odnosno da Republiku Srbiju i srpski narod u inostranstvu prikazuju u najgorem mogućem svetlu.
Takođe, činjenica je da smo imali brojne nevladine organizacije koje su se direktno mešale u rad državnih organa i institucija. Drastičan primer je slučaj Nataše Kandić i Fonda za humanitarno pravo, koja otvoreno se meša u rad pravosudnih državnih organa u Republici Srbiji.
Što se tiče odredbe da su u Republici Srbiji zabranjena tajna i paravojna udruženja, ovakva odredba u zakonu, s jedne strane, nije dovoljna, a s druge strane je ona kontradiktorna sa članom 4. Predloga zakona, gde se kaže da je upis u registar udruženja dobrovoljan. Gospodine ministre, tajno je svako udruženje koje nije registrovano. Država stiče uvid u to koja udruženja postoje samo kada ih registruje. Oni koji nisu registrovani su sa stanovišta zakona tajni, odnosno država za njih ne zna.
Ovo što piše u članu 2. da su zabranjena tajna udruženja direktno je suprotno onome što piše u članu 4. da je upis u registar udruženja dobrovoljan. To znači da neka udruženja mogu da budu upisana, ako to žele, a neka udruženja ne moraju da budu upisana, a jedna i druga će da postoje na teritoriji Republike Srbije.
Ostaje nejasno šta će država da preduzme protiv tajnih udruženja koja postoje u Republici Srbiji, svi znamo da postoje, a koja imaju izuzetan politički uticaj na rad državnih organa. Tu pre svega mislim na masonske lože, koje očigledno imaju uticaj na rad pojedinih ministara, na rad pojedinih državnih organa.
Sada ne govorim o masoneriji sa stanovišta njenih religijskih, odnosno filozofskih principa koji su suprotni hrišćanstvu, nego govorim o tome da ta tajna udruženja i te tajne lože hoće, pored svojih filozofskih principa, da imaju uticaj i na funkcionisanje države u Republici Srbiji. To je, gospodine ministre, vama, nadam se, potpuno poznato.
U članu 3. predlagač je naveo koji ciljevi ne mogu da budu vezani za određena udruženja, odnosno da udruženja ne smeju da deluju tako da se krši ustavni poredak Srbije, da se narušava teritorijalna celokupnost, da se dovode u pitanja rasna, nacionalna, verska prava, da se vrši diskriminacija po polu, rodu, fizičkim, psihičkim ili drugim karakteristikama i sposobnostima.
Međutim, gospodine ministre, skrećem vam pažnju na jednu pojavu koja je nažalost raširena u Republici Srbiji i raširena je svuda u svetu. Ta pojava se zove seksualna zloupotreba dece, odnosno pedofilija. Malo sam tražio po internetu, pa sam našao neke podatke na tu temu.
Mi smo čuli od gospodina Mićunovića mnoge hvalospeve kako u Zapadnoj Evropi postoje brojne nevladine organizacije koje se bave humanitarnim radom. Žao mi je što gospodin Mićunović nije tu. U Holandiji imate nevladinu organizaciju, gospodine ministre, koja je registrovana, ne deluje kao tajno udruženje, nevladina organizacija Martin, čiji je cilj da promoviše pedofiliju.
U Francuskoj imate nevladinu organizaciju Zojina barka, koja se takođe bavi promovisanjem pedofilije. Budući da je pedofilija, nažalost, raširena društvena pojava u Srbiji, skrećem vam, gospodine ministre, pažnju na jednu činjenicu.
Ovo što ste vi napisali u članu 3. neće sprečiti delovanje takvih organizacija, jer pitanje je da li pedofilija može da se podvede pod sintagmu podsticanje neravnopravnosti po polu, budući da nažalost država ponekad vrlo široko tumači Ustav, zakone itd, plašim se da bi u praksi moglo da bude prostora da takve organizacije, koje su potpuno suprotne hrišćanskom moralu, ipak nađu neki prazan prostor i da ipak deluju.
Ostoje nešto što nije regulisano ovim zakonom. Neko od mojih prethodnika je rekao da su u zakonskim rešenjima data suviše velika prava i slobode stranim nevladinim organizacijama. Vidite, gospodine ministre, u praksi će se pojaviti jedan problem. Šta će se desiti ako neka nevladina organizacija čije je sedište u inostranstvu, a deluje u Republici Srbiji, odluči da recimo na zgradu gde se nalazi istakne državnu zastavu zemlje u kojoj ima sedište.
Inače, takva praksa je danas raširena po Srbiji. Ako ste primetili u skoro svim preduzećima bivšim društvenim, koja su privatizovana od strane stranih vlasnika kapitala, obavezno ispred preduzeća stoji državna zastava zemlje iz koje dolazi kupac tog preduzeća. Postavlja se pitanje šta je sa državnim suverenitetom Republike Srbije.
Recimo, vi imate u ovom predlogu zakona takve odredbe koje su do te mera široke da vam garantujem, gospodine ministre, da sutra kada usvojite ovaj zakon u Srbiji će moći da deluje recimo udruženje ljudi koji se bave negovanjem tradicija NATO intervencije u Republici Srbiji, ili Udruženje ratnih veterana Oslobodilačke vojske Kosova.
Šta recimo ako sutra nekom padne na pamet da na to svoje udruženje istakne albansku zastavu u Knez Mihailovoj ulici. Vi nemate po zakonu apsolutno nijedan mehanizam da to sprečite, a to bi zaista moglo da se desi.
Gospodine ministre, jedna čisto pravna nelogičnost. U članu 26. vi ste rekli da registri udruženja koji imaju sedište na teritoriji AP vodi nadležni organ uprave AP kao povereni posao, i to mogu da razumem. Ali, već stav 4. kaže ovako: ministarstvo vodi evidenciju udruženja upisanih u registar koji vodi nadležni organ uprave AP. To znači da će i pokrajina da vodi evidenciju, a istovremeno i vaše ministarstvo. Zašto poveravate posao ako ćete vi sami da radite taj posao? U svakom slučaju, ovaj predlog zakona o udruženjima, iako ste ga vi godinama navodno pripremali, još od 2000. godine, pun je pravnih praznina i u praksi će da izazove veliki pravni i politički haos.
Dame i gospodo narodni poslanici, javljam se na osnovu člana 225. Poslovnika Narodne skupštine.
U nedelju su održani vanredni izbori u četiri opštine u Srbiji, između ostalog i u opštini Ruma. Uopšte ne želim da komentarišem rezultate izbora, ali samo hoću da vas obavestim (nemojte da budete nervozni, nije vam to zdravo) o načinu na koji je DS prikupljala glasove građana - rastrčali se ministri, njihovi zamenici i pomoćnici, pokrajinski sekretari, narodni i pokrajinski poslanici špartaju na sve strane i dele pakete građanima. Evo doneo sam u Skupštinu jedan takav paket (pokazuje paket).
Evo, vidite, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Srbije, ovoliko košta ljudsko dostojanstvo danas u Srbiji i ovo je način na koji DS prikuplja glasove građana Srbije.
Gospođo Đukić-Dejanović, ostaviću vam ovaj paket. Kada vam dođu Havijer Solana i Oli Ren u Srbiju da pregovaraju da li će Srbija 2025. ili 2050. godine da uđe u EU, pa u pauzama tih razgovora, evo, ponudite ih, imate ovde pašteta, ajvara, paprike, pekmeza, imate sredstva za pranje posuđa, pa da ljudi ne ostanu gladni.
Tražim obaveštenje, gospođo Đukić-Dejanović, iz kojih sredstava se finansira podela ovih paketića? Da li ministri, pokrajinski sekretari, poslanici DS, iz svog džepa kupuju ovakve stvari, koje na najgrublji mogući način vređaju ljudsko dostojanstvo, ili se pak pare obezbeđuju iz budžeta Republike Srbije, odnosno iz budžeta AP Vojvodine. Oni su na hiljade takvih paketića podelili građanima. Romima su čak delili i mobilne telefone, gotov novac itd, pa me zanima iz kojih sredstava se tako nešto finansira. Stotine hiljada građana su ostavili bez posla, opljačkali, oteli im njihove pare i onda za pare građana dele ovakve stvari.
Gospodine Mićunoviću, znam da vama nije prijatno, vi ste visokomoralan čovek, ali kao što vidite, vaši prijatelji iz DS su unapredili demokratsku ideologiju i šteta što sada nisu živi Džon Lok, Džon Stjuart Mil itd, pa da vide kako danas u praksi izgleda demokratija u Srbiji i kako vi iz lopovskog žutog preduzeća zamišljate ulazak Srbije u EU. Evo, putem ovakvih paketića.
Dame i gospodo narodni poslanici, pre nego što kažem nešto o Predlogu zakona, gospođo Đukić-Dejanović, samo jedno malo pojašnjenje, odnosno jedna dopuna moje jutrošnje diskusije.
Ovde sam, vi niste predsedavali, doneo jedan paket koji su aktivisti DS, na čelu sa svojim ministrima i ostalim funkcionerima, delili na teritoriji opštine Ruma, a zaboravio sam da vam pokažem i četkicu za zube koja se nalazi u tom paketu. Evo, preporučio sam gospođi Čomić, kada vam dođu u posetu Havijer Solana i Oli Ren, da pregovaraju o ulasku Srbije u EU za nekih 50 ili 100 godina, pa u pauzama kada pojedu te paštete, ajvar, papriku i pekmez koje ste spakovali u taj paket, dajte im i ovu četkicu za zube, pa neka operu zube.
Što se tiče samog Predloga zakona, žao mi je što ministar nije ovde, ali pokušaću da iznesem suštinske primedbe na ovaj predlog zakona. Gospodine Ćosiću, obraćam se vama, pošto pretpostavljam da ste vi najvećim delom učestvovali u pisanju ovog predloga.
Razlozi za donošenje zakona po hitnom postupku: "Donošenje ovog zakona po hitnom postupku predlaže se imajući u vidu odredbe članova 6, 7. i 15. Ustavnog zakona za sprovođenje Ustava Republike Srbije, kojima su propisani rokovi za obrazovanje sudova i izbor sudija, kao i opšti rok za usklađivanje zakona sa Ustavom, a u cilju kako bi se izbegle štetne posledice po rad sudova i što pre izabrale sudije u skladu sa Ustavom".
Ako ostavimo na stranu jezičku rogobatnost ovakve formulacije, gospodine Ćosiću, čudi me da se vi i vaši saradnici u Ministarstvu pravde niste pozvali na član 5. stav 2. Ustavnog zakona, koji je, u stvari, mnogo važniji.
Evo kako on glasi: "U toku drugog zasedanja, nakon izbora vlade, Narodna skupština će uskladiti sa Ustavom zakone koji se odnose na primenu odredaba Ustava, na sudove i javna tužilaštava, i to zakone kojima se uređuju organizacija i nadležnost sudova, izbor i prestanak funkcije predsednika sudova i sudija, Visoki savet sudstva, organizacija i nadležnost javnih tužilaštava, izbor i prestanak funkcije javnih tužilaca i zamenika javnih tužilaca i Državno veće tužilaca.
Dakle, najpre ste ovu normu Ustavnog zakona morali da imate u vidu kada ste pisali ovaj zakon, ali vi ste to vešto izbegli. Ovi zakoni su morali da budu doneti još u toku prve polovine 2007. godine. Danas je novembar 2008. godine, znači, i prethodna i ova vlada debelo kasni u primeni Ustavnog zakona.
Postavlja se pitanje, ko će da snosi odgovornost za činjenicu da sudovi koji su predviđeni važećim zakonima u Srbiji ne postoje? Set pravosudnih zakona, koji su 2001. godine označeni kao evropski, kao reformski, kao demokratski, kao neko čudo neviđeno koje nigde u svetu ne postoji, u najvećem delu svojih odredaba se ne primenjuje.
Nemate još uvek apelacione sudove, nemate upravni sud, nemate Vrhovni kasacioni sud. Krajem 2005. godine vladajuća koalicija u ovoj skupštini donela je Zakon o prekršajima. Taj Zakon o prekršajima je trebalo da bude primenjen od 1. januara 2007. godine. Nije bio primenjen od 1. januara 2007. godine i dalje ste primenjivali onaj stari Zakon o prekršajima iz 1989. godine, i to na način koji je bio nezabeležen i u jednoj dobroj pravno uređenoj državi.
Naime, internom instrukcijom bivšeg ministra pravde suspendovana je primena Zakona o prekršajima, a omogućeno da se i dalje primenjuje stari Zakon o prekršajima iz 1989. godine.
Sada osnovno pitanje, pre nego što počnemo raspravu o Predlogu ovog zakona i o svim drugim pravosudnim zakonima, ko će da snosi odgovornost za činjenicu da vi od 2001. godine obećavate novo, demokratsko, dobro uređeno evropsko pravosuđe, a da njega evo i sada, na kraju 2008. godine, još uvek nema.
Što se tiče samog Predloga zakona, nejasan mi je član 1. Predloga zakona - sudija sudi i presuđuje na osnovu Ustava, zakona i drugih opštih akata, potvrđenih međunarodnih ugovora, a onda zarez, opšteprihvaćenih pravila međunarodnog prava i po svojoj savesti.
Ne znam kako sudija u Republici Srbiji uopšte može da dođe u poziciju da primenjuje opšteprihvaćena pravila međunarodnog prava. Vidite, gospodine Ćosiću, u članu 29. Statuta Međunarodnog suda pravde pobrojani su izvori međunarodnog javnog prava, između ostalog, navode se opšteprihvaćena načela civilizovanih naroda. Vi to izgleda niste na najbolji način razumeli.
Dakle, to su izvori međunarodnog javnog prava koji regulišu odnose među suverenim državama.
Ovde govorimo o primeni opštih pravnih akata u pojedinačnim situacijama od strane sudija u Republici Srbiji.
Prvo, postavlja se pitanje koja su to opšteprihvaćena pravila međunarodnog prava, a s druge strane, ako ta pravila postoje, apsolutno je nemoguće da se primenjuju u unutrašnjem pravnom sistemu kada one regulišu odnose među suverenim državama.
Hteo bih da vam skrenem pažnju na nešto što možda nije nadležnost Ministarstva pravde, ali ima veze sa vašim Ministarstvom. Naime, u članu 43. pobrojali ste uslove za izbor sudija, između ostalog, da je završio pravni fakultet.
Skrećem vam pažnju, gospodine Ćosiću, i vama i ministru koji trenutno nije prisutan, da u poslednjih nekoliko godina u Srbiji imate poplavu raznih fakulteta, između ostalog, i pravnih fakulteta. Svi su oni stavljeni u isti koš sa Pravnim fakultetom koji je osnovala Republika Srbija. Dovoljno je da se nađe nekoliko biznismena koji imaju pare, osnuju neki fakultet i odmah je taj fakultet u istom rangu kao recimo najstariji Pravni fakultet u Srbiji, beogradski, ali i drugi državni pravni fakulteti koji imaju veoma bogatu tradiciju, u Novom Sadu, Kragujevcu, Nišu itd.
Imate, recimo, slučaj u Novom Sadu, zamislite, ima fakultet koji se zove Direktorski fakultet. Sada mene zanima koje zvanje dobija čovek kada završi taj fakultet, diplomirani direktor ili tako nešto. Takvih sličnih fakulteta imate i na polju prava.
Formalno, takav čovek jeste diplomirani pravnik, formalno, ali suštinski on ima takve rupe u znanju da ne može da bude ne sudija, nego sumnjam da može da bude referent u nekoj zemljoradničkoj zadruzi koja vrši prijem malina negde u Šumadiji.
To je, takođe, jedna velika opasnost o kojoj morate da razmišljate. U SAD postoji veliki broj privatnih pravnih fakulteta, ali šta su se Amerikanci dosetili. Možete vi u Americi da završite pravni fakultet u bilo kom američkom gradiću, ali da biste bili upisani u registar američke advokatske komore morate da završite neki od prestižnih pravnih fakulteta koji postoje u SAD već nekoliko stotina godina.
Znači, vama država ostavlja slobodu, možete da završite bilo šta, ali ne možete da obavljate javni poziv ako niste završili samo odgovarajuće pravne fakultete koji imaju reputaciju, odnosno odgovarajući naučni ugled.
Evo, zbog nedostatka vremena samo da kažem nekoliko rečenica o toj famoznoj disciplinskoj odgovornosti sudija, koju vi sada ovde predstavljate kao neko bogzna kakvo dostignuće.
Prvo, disciplinski prekršaji koji su obrađeni u članu 90. Predloga zakona do te mere su široko postavljeni da će u praksi svaki sudija da bude disciplinski odgovoran ako to bude celishodno iz nekih političkih razloga. Jednostavno, od slučaja do slučaja će se utvrđivati šta znači pojedini od tih disciplinskih prekršaja.
Evo, pogledajte, neopravdano kašnjenje u izradi odluka. Šta to znači? To znači da, pored neopravdanog, postoji i opravdano kašnjenje u izradi odluka. Gde su onda kriterijumi? Kada sudija neopravdano, a kada opravdano kasni u izradi odluka?
Onda, neopravdano nezakazivanje ročišta ili pretresa, isto jedna jako široka formulacija. Pa onda, neopravdano odugovlačenje postupka. Opet u praksi ne znači ništa. Onda, očigledno nekorektno postupanje prema učesnicima u sudskim postupcima i zaposlenima u sudu. Davanje komentara o sudskim odlukama, postupcima ili predmetima u sredstvima javnog informisanja na način suprotan zakonu i sudskom poslovniku. Neopravdano nepohađanje obaveznih programa obuke itd.
Pazite ovo, kršenje odredaba Etičkog kodeksa u većoj meri. Da li to postoji neka vaga u Ministarstvu pravde, pa ćete vi da merite šta je veća, a šta je manja mera, pa ako je manja mera, u redu, nije napravio disciplinski prekršaj, ali ako onaj kantar pretegne, onda je napravio disciplinski prekršaj.
Dakle, suviše su široko postavljeni disciplinski prekršaji, a u praksi oni će se da tumače tako kako hoće onaj ko bude u prilici da primenjuje ove odredbe.
Konačno, jedna čista pravnička zamerka. Nigde ne postoje pravila disciplinskog postupka, postoje disciplinski prekršaji, postoje disciplinske sankcije, postoje disciplinski organi. Koja su to pravila disciplinskog postupka na osnovu kojih će se utvrđivati da li je neko od sudija zaista napravio taj disciplinski prekršaj? Gospođo ministar, takvih disciplinskih pravila u ovom Predlogu zakona nema. Da li to znači da će se ona formulisati od slučaja do slučaja ili će se formulisati nekim posebnim aktom, ili će ih propisati ministar. Dakle, o čemu se radi?
Da završim, ostajem kod onog što sam rekao, vi sada ako hoćete nezavisno i uspešno pravosuđe možete da ga imate čak i pod ovim zakonima. Ne postoji politička volja. Možete vi doneti i ovaj zakon i hiljade drugih zakona, dok se ne promeni politički režim u Srbiji stanje u pravosuđu ostaće isto kakvo je sada.
Dame i gospodo narodni poslanici, nisu ispunjeni poslovnički uslovi da bi moglo da se raspravlja o rebalansu budžeta, iz sledećih razloga.

Gospođo Čomić, niste pravnik i toliko vam ne zameram, ali mislim da je gospodin Odalović morao da vam skrene pažnju na jedan osnovni pravni princip, a to je da nešto što je specijalno derogira nešto što je opšte. Dakle, Poslovnik Narodne skupštine u članu 139. je predvideo da predlog zakona pre razmatranja u Narodnoj skupštini razmatraju nadležni odbori i Vlada ako nije predlagač zakona. To je stav 1. Poslednji stav, stav 5, kaže: "Ukoliko nadležni odbori ne dostave izveštaj, odnosno Vlada mišljenje o predlogu zakona, predlog zakona će se razmatrati i bez tih izveštaja odnosno mišljenja." Dakle, to je neka opšta odredba koja se odnosi na sve zakone koje donosi Narodna skupština.

Poslovnik je u članu 150. jasno definisao pod kojim uslovima Skupština može da donosi budžet, odnosno rebalans budžeta. Dakle, Poslovnik je jasno odvojio budžet od svih ostalih zakona koje donosi Narodna skupština. Odredbe člana 150. u odnosu na odredbe člana 139, pravničkim jezikom rečeno, predstavljaju lex specialis.

U članu 151. kaže se da pre pretresa na sednici Narodne skupštine predlog budžeta razmatraju odbori Narodne skupštine i svoje izveštaje sa obrazloženim predlozima dostavljaju Odboru za finansije. Odbor za finansije razmatra predlog budžeta i izveštaje pojedinih odbora i o tome dostavlja izveštaj Narodnoj skupštini.

Iz ovih odredaba jasno je da bez izveštaja Odbora za finansije apsolutno ne može da započne rasprava o predlogu rebalansa budžeta. Piše u članu 151: "Odbor za finansije razmatra Predlog budžeta i izveštaje pojedinih odbora i o tome dostavlja izveštaj Narodnoj skupštini." Izveštaja Odbora za finansije u ovom trenutku nema.

Ovo bi bila ne samo pravno nego i politički skandalozna odluka predsedavajućeg da može da se pristupi raspravi o predlogu rebalansa budžeta, a da ne postoji izveštaj Odbora za finansije. Doduše, razumem vladajuću većinu u Skupštini Srbije, oni znaju da Odborom za finansije predsedava neko ko nije narodni poslanik. Oni žele sebe da spasu bruke i sramote, pa sad hoće da nateraju i narodne poslanike, suprotno izričitom slovu Poslovnika, da raspravljaju o predlogu rebalansa budžeta iako ne postoji izveštaj nadležnog odbora, a to je Odbor za finansije.
Iako ste vi, gospođo Čomić, poznati po tome što volite da komentarišete izlaganja narodnih poslanika, nekad umesno, nekad neumesno... (Isključen mikrofon.)
Vas je, gospođo Čomić, očigledno neko naljutio. Kad biste mi rekli ... (Isključen mikrofon.)
Kada biste me pustili da završim videli biste da je moje javljanje isključivo usmereno ka tome da se poštuje Poslovnik Narodne skupštine Republike Srbije. Nisam mislio ništa ružno. Smatram da vas je neko naljutio, ali ako biste mi rekli u čemu je problem ja bih vam vrlo rado pomogao. Vi ste jedna šarmantna i ljupka dama koja sa velikom decentnošću vodi sednice Narodne skupštine i, verujte mi, vi i ja smo na istom poslu, dakle, želimo da se poštuje Poslovnik Narodne skupštine i ja samo hoću da vam pomognem da ova sednica ima svoj tok koji je propisan Poslovnikom Narodne skupštine.

Kad je reč o donošenju budžeta, da se htelo da se donošenje budžeta stavi u istu ravan sa donošenjem svih drugih zakona, valjda u Poslovniku ne bi bilo posebnih odredaba koje se odnose na donošenje budžeta. Onda bi donošenje budžeta bilo po istim pravilima i podvrgnuto istom pravnom režimu kao i donošenje svih drugih zakona. Ali, po Poslovniku se rasprava o budžetu odvija pod strožim uslovima nego rasprava o svim drugim zakonima. Zašto? Zato što budžet i rebalans budžeta nisu ništa drugo nego plan trošenja narodnih para.

Kada se odlučuje o trošenju narodnih para mora da bude stroži režim, nego kada je reč o donošenju svih drugih zakona. Tako je u svim parlamentima civilizovanih i demokratskih država. Parlament Republike Srbije nije u tome izuzetak. Dakle, član 151. Poslovnika Narodne skupštine je apsolutno jasan: rasprava o predlogu budžeta, odnosno rebalansu budžeta ne može da počne dok ne prispe izveštaj Odbora za finansije. Tu nema nikakvih dilema. Čak i oni koji nisu pravnici moraju na ovakav način da protumače odredbu člana 151.

Ne bi bilo dobro, gospođo Čomić, da iza te vaše namere da se raspravlja o predlogu rebalansa budžeta bez izveštaja Odbora za finansije u stvari stoji težnja vladajuće većine da se na neki način ućutkaju narodni poslanici opozicije, da se ne čuje kakav je stav opozicionih partija, pre svega SRS, kao najveće opozicione partije, kada je reč o rebalansu budžeta. Imamo vrlo oštre primedbe na rebalans budžeta. Smatramo da u rebalansu budžeta nema ničega od onoga što ste vi obećavali građanima Srbije. Nema ni traga tog vašeg socijalističkog internacionalizma na koji se pozivate. Obećavali ste bolji život, veće plate, veće penzije. Umesto toga, građani su dobili povećanje cene gasa, povećanje cene telefonskih impulsa, najavljuje se poskupljenje električne energije, benzin i naftni derivati u Srbiji su skuplji nego u bilo kojoj državi u okruženju i to je tema koju vi na neki način želite da zaobiđete.

Gospođo Čomić, verujte mi, imam iskrenu nameru da vam pomognem u pravilnom vođenju sednice Narodne skupštine, ali pravilnog vođenja sednice nema i ne može da bude validne rasprave o rebalansu budžeta dok narodni poslanici ne dobiju izveštaj nadležnog, matičnog odbora, Odbora za finansije.
Dame i gospodo narodni poslanici, mislim da ni samoj gospođi Čomić nije jasno da li možemo da raspravljamo o predlogu rebalansa budžeta bez izveštaja Odbora za finansije ili ne možemo.

Gospođo Čomić, verujte mi, imam iskrenu nameru da vam pomognem, ne možemo. Poslovnik je potpuno jasan i uopšte ne dopušta dvostruka tumačenja.

Član 151. glasi: "Pre pretresa na sednici Narodne skupštine predlog budžeta razmatraju odbori Narodne skupštine i svoje izveštaje, sa obrazloženim predlozima, dostavljaju Odboru za finansije. Odbor za finansije razmatra predlog budžeta i izveštaje pojedinih odbora i o tome dostavlja izveštaj Narodnoj skupštini."

Šta ovde nije jasno? Imamo li mi izveštaj Odbora za finansije? Nemamo. Možemo li da počnemo pretres rebalansa budžeta? Ne možemo.

Gospođo Čomić, moj prijateljski savet: prekinite sednicu Narodne skupštine, zakažite sednicu Odbora za finansije, sačekajte da prispe izveštaj Odbora za finansije i tek nakon toga možete da započnete raspravu o rebalansu budžeta. Sve suprotno od toga predstavlja drastično kršenje Poslovnika Narodne skupštine.