Dame i gospodo narodni poslanici, poštovana gospođice Jovanović, mišljenje koje smo dobili nedavno predstavlja grubu prevaru narodnih poslanika i grubu prevaru građana Republike Srbije.
Mi smo danas u Odboru za ustavna pitanja pokušali da predstavnicima vladajuće koalicije objasnimo da to što rade u Skupštini grada Beograda predstavlja kršenja Ustava i Zakona i bacanje pod noge elementarnih principa vladavine prava.
Gospodin Oliver Dulić je, kao predsednik Narodne skupštine, pokušao da nađe neki pravni argument za to što se desilo u Skupštini grada Beograda. Naravno, to što je pričao, nije sam pisao, to su mu napisale njegove partijske kolege iz DS-a.
Ono što je simptomatično, dame i gospodo narodni poslanici, to je da se u mišljenju Odbora za ustavna pitanja ne pominje ključna odredba Ustavnog zakona za sprovođenje Ustava Republike Srbije.
Naime, gospodin Oliver Dulić se, u želji da odbrani svoje partijske kolege u Skupštini grada Beograda, poziva na član 3. stav 4. Ustavnog zakona.
Dalje, na član 191. stavove 4. i 5. Ustava Republike Srbije i na član 11. stav 2. Ustavnog zakona za sprovođenje Ustava Republike Srbije, ali se ne poziva na ključnu odredbu Ustavnog zakona, na kojoj SRS insistira sve vreme, a to je odredba člana 12, koja kaže - zakoni i drugi republički propisi ostaju na snazi do njihovog usklađivanja sa Ustavom, u rokovima predviđenim ovim zakonom, ako ovim zakonom nije određeno da prestaju da važe.
Jedna stvar je jasna kao sunce. Zakon o lokalnoj samoupravi važi dok se ne donese novi zakon. Taj zakon važi u celini, od prvog do poslednjeg člana. Važi i član 42. stav 5. Zakona o lokalnoj samoupravi, koji predviđa obavezu predsednika Narodne skupštine da raspiše izbore za gradonačelnika Beograda u roku od 15 dana od dana prestanka mandata ranijeg gradonačelnika, i tu je stvar sasvim jasna.
Međutim, DS, DSS, u želji da prikriju ovu odredbu Ustavnog zakona, pozivaju se na neke potpuno irelevantne norme Ustava i Ustavnog zakona, samo da bi sakrili da je predsednik Narodne skupštine Oliver Dulić obavezan da poštuje Zakon o lokalnoj samoupravi.
Potpuno je jasno da to što gospodin Milan Marković govori predstavlja samo pokušaj da se kupi vreme, kao da smo maloletni, pa ne znamo da je on i te kako upoznat s onim što se desilo u Skupštini grada Beograda.
Jer, to što se desilo u Skupštini grada Beograda uradili su DS i DSS, ali nisu to oni, dame i gospodo, uradili na svoju ruku, ne bi se to desilo da blagoslov za kršenje Ustava i Zakona nisu dali Boris Tadić i Vojislav Koštunica.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovana gospođice Jovanović, SRS danas u Skupštini Srbije ne vrši nikakvu opstrukciju, nego se bori za elementarna prava lokalne samouprave, pre svega, grada Beograda.
Danas, kada je Vlada Srbije okrenula leđa Zakonu o lokalnoj samoupravi i pravima grada Beograda, kada je to uradilo Ministarstvo za lokalnu samoupravu, kada su to uradili poslanici vladajuće koalicije, jedina politička snaga u Srbiji koja se bori za prava lokalne samouprave jeste Srpska radikalna stranka.
Potpuno je jasno zašto ministar za lokalnu samoupravu izbegava da primeni mere iz člana 111. Zakona o lokalnoj samoupravi. On pokušava da kupi vreme, odnosno da narodne poslanike SRS-a i celokupnu srpsku javnost obmane, u tom pravcu da Ministarstvo za lokalnu samoupravu, kao tobože, nešto radi, prikuplja informacije, pa kada prikupi dovoljnu količinu informacija, onda će, kaže ministar Marković, ministar da izađe sa svojim mišljenjem. Milan Marković, naravno, ministar za, odnosno protiv lokalne samouprave.
Potpuno je jasno da ono što se desilo u Skupštini grada Beograda nije moglo da se desi da nisu dobili blagoslov od strane Borisa Tadića i Vojislava Koštunice. Ministar Milan Marković je, apsolutno, upoznat, do detalja, s onim što se desilo u Skupštini grada Beograda i on je morao odmah posle te sednice od 8. oktobra da preduzme mere koje mu Zakon nalaže.
Naravno, ministar Milan Marković se sada pravi nevešt, pa, kao - nema dovoljnu količinu informacija, dajte da dobijemo izveštaj od Skupštine grada Beograda, pa kada dobijemo izveštaj, onda ćemo da izađemo sa svojim mišljenjem.
Međutim, ministar Milan Marković pokušava da dezavuiše narodne poslanike. Svi oni koji su bili na sednici Odbora za lokalnu samoupravu, koja je održana pre nekoliko dana, znaju da je Odbor za lokalnu samoupravu obavezao ministra Milana Markovića, ne da izađe sa svojim mišljenjem, nas njegovo mišljenje ne zanima, nego da poništi akte koji su nezakonito doneti na Skupštini grada Beograda.
Ministar nema šta da izlazi sa svojim mišljenjem, nego mora da poništi akte vezane za nezakonite izbore predsednika Skupštine grada Beograda, zamenika predsednika Skupštine grada Beograda i nekakvog fantomskog zamenika vršioca dužnosti gradonačelnika grada Beograda.
To su neke konstrukcije koje ne poznaje ni Ustav, ni Zakon o lokalnoj samoupravi. Ovo što radi DS, a posebno Milan Marković, koji nije imao hrabrosti da ostane do kraja u sali Skupštine Srbije...
Zahvaljujem i javljam se ponovo po Poslovniku.

Dame i gospodo narodni poslanici, potpuno je jasno da se DS i DSS poigravaju sa ustavnim i pravnim sistemom Republike Srbije i da Ustav i zakon tumače prema svojoj trenutnoj političkoj potrebi. Kada im to odgovara, onda se drže Ustava i zakona, kada im ne odgovara, onda sami izmišljaju pravila po kojima postupaju.
Potpuno je jasno da predsednik Narodne skupštine Oliver Dulić, koga inače nema trenutno u sali Narodne skupštine i kome je izgleda sve preče osim toga da predsedava Narodnom skupštinom, što mu je osnovna funkcija, ima obavezu po Zakonu o lokalnoj samoupravi da raspiše izbore za gradonačelnika grada Beograda. On od te svoje obaveze ne može da pobegne, niti može da nađe valjane, prave argumente zašto svoju obavezu neće da izvrši.
Vidite, mi smo neki dan čuli objašnjenje prilično nemušto i nestručno, od ministra za lokalnu samoupravu Milana Markovića kako postoji spor u tumačenju da li valja sačekati donošenje novog zakona o lokalnoj samoupravi, pa tek onda raspisati izbore za gradonačelnika Beograda, ili treba primeniti važeći Zakon o lokalnoj samoupravi. Kaže ministar da oko toga postoji spor, različita shvatanja, pa ajde da sačekamo da se dogovorimo.
Nema tu nikakvih sporova, potpuno je jasno i po Ustavnom zakonu, po članu 12. Ustavnog zakona za sprovođenje Ustava Republike Srbije zakoni i drugi propisi i opšti akti ostaju na snazi dok se ne donesu novi zakoni.
Prema tome, gospodin Oliver Dulić ima obavezu ,dok se ne donese novi zakon o lokalnoj samoupravi i novi zakon o lokalnim izborima, da primenjuje važeći zakon o lokalnoj samoupravi i važeći zakon o lokalnim izborima.
Dakle, on ima obavezu, i ta obaveza je fiksirana za petak, da raspiše izbore za gradonačelnika grada Beograda. Ukoliko on to ne učini, on će napraviti jedno flagrantno kršenje Ustava i zakona.
Postavlja se pitanje, to je pitanje upućeno vama, gospodine Obradoviću, mi smo juče imali sednicu Odbora za lokalnu samoupravu i zbog nedostatka vremena to pitanje nisam mogao da uputim vašem kolegi iz DSS-a, ali ga upućujem sada vama.
Koliko postoji demokratskih stranki Srbije danas u Republici Srbiji? Izgleda da je jedna Demokratska stranka Srbije u Vladi, da je druga Demokratska stranka Srbije u Skupštini grada Beograda, da je treća Demokratska stranka Srbije ovde u poslaničkim klupama, a da je neka četvrta Demokratska stranka Srbije u Odboru za lokalnu samoupravu.
Hvala i molim vas da me ponovo prijavite za povredu Poslovnika, pošto nisam završio svoje izlaganje.

Dame i gospodo narodni poslanici, uvek se pitam da li oni koji pišu predloge akata koji dolaze u proceduru Skupštine Srbije čitaju te akte i da li ih čitaju poslanici vladajuće koalicije koji će za te akte i da glasaju.
Kada je reč o Pravilniku o unutrašnjem uređenju i sistematizaciji radnih mesta u službi Poverenika za informacije od javnog značaja, ono što prvo pada u oči jeste hronologija, odnosno datumi koji su stavljeni na ovaj akt. Dovoljno je da okrenete prvu stranu tog pravilnika i videćete da, što se tiče vremena, piše - Beograd, maj 2006. godine. Danas je oktobar 2007. godine.
Sam Poverenik za informacije od javnog značaja, gospodin Rodoljub Šabić, kaže u svom propratnom aktu uz Pravilnik i sledeće - u pismu od 1. avgusta 2007. godine, kojim sam urgirao dobijanje saglasnosti, obavestio sam vas da sam akte dostavio na saglasnost još sredinom 2006. godine, da novim aktima nisam menjao uređenje, niti broj sistematizovanih mesta, u odnosu na važeće akte na koje sam dobio saglasnost Skupštine, već da se radi o zakonskom usaglašavanju pojmova, termina i zvanja, kao i to da sam usmeno obavešten da je Administrativni odbor u ranijem sastavu dao pozitivno mišljenje na ove akte na sednici od 12. septembra 2006. godine, ali da nisu razmatrani na sednici Skupštine.
Ako ništa drugo, mislim da ovo što kaže gospodin Šabić najbolje potvrđuje kakav je odnos vladajuće koalicije prema samoj instituciji Poverenika za informacije od javnog značaja.
Kada ste uvodili ovu instituciju u pravni sistem Republike Srbije, onda ste pričali da je to neophodno radi dostizanja nekakvih evropskih standarda u ovoj oblasti i da, ukoliko Republika Srbija ne bude imala poverenika za informacije od javnog značaja, da će biti izopštena iz međunarodne zajednice.
Evo, čovek napiše u maju 2006. godine pravilnik o sistematizaciji radnih mesta i mi tek u oktobru 2007. godine o tome raspravljamo.
Dalje, ono što je posebno simptomatično, to je da se vladajuća koalicija na neki način ponovo igra hronologijom, odnosno vremenom. Mi smo taj slučaj imali kada smo ovde raspravljali o Zakonu o državnim službenicima.
Vi ste tada došli na ideju da vreme vratite unazad, a evo otprilike, to sada činite i kada je reč o ovom pravilniku.
Član 16. ovog pravilnika kaže ovako - ovaj pravilnik stupa na snagu po dobijanju saglasnosti Narodne skupštine Republike Srbije, a primenjuje se od 2. jula 2006. godine. Mi na ovaj pravilnik nismo još uvek dali saglasnost kao Narodna skupština i prosto je neverovatno da u članu 16. ovog pravilnika stoji da se on primenjuje i pre nego što je stupio na snagu, odnosno pre nego što je Narodna skupština dala saglasnost na ovaj pravilnik.
Ovo je ponovo igra vladajuće koalicije sa vremenom, sa pravnim propisima i prosto je neverovatno da Poverenik za informacije od javnog značaja ovakav akt dostavlja u skupštinsku proceduru.
Što se tiče Odluke o radu službe Poverenika za informacije od javnog značaja, ima čitav niz nelogičnosti u ovoj odluci i pokušaću da ukažem samo na neke od njih.
Poverenik za informacije od javnog značaja je inokosni organ. Niko ne dovodi u pitanje potrebu da poverenik ima određene saradnike koji mu pomažu u radu, ali se postavlja pitanje da li je potrebno da to bude baš taj broj koji je propisan ovom odlukom i da li je potrebno da Poverenik za informacije od javnog značaja ima kabinet. Poverenik nije ni predsednik Narodne skupštine, ni predsednik Vlade, ni potpredsednik, ni ministar, međutim ipak taj poverenik treba da ima svoj kabinet.
Terminologija koja se koristi u ovoj odluci nije dosledna, neprecizna je, ostavlja mesta slobodnom tumačenju.
U članu 7. stav 3 - sekretar službe i pomoćnici sekretara se postavljaju na položaj na period od pet godina, pazite, na osnovu internog ili javnog konkursa i razvrstavaju se u treću grupu položaja, s tim što po isteku vremena na koje su postavljeni na položaj mogu biti ponovo postavljeni bez konkursa. Prosto je neverovatno da ovakva odredba postoji u jednom pravnom aktu.
Ili je konkurs javan, ili je interni, ne može sam Poverenik da odlučuje da li će biti interni ili javni.
Ili će biti jedan, ili će biti drugi. Ne može biti ostavljena sloboda Povereniku da on sam odlučuje da li će konkurs koji raspisuje biti interni ili javan.
Pogledajte sad član 9 - o žalbama državnih službenika u službi Poverenika odlučuje žalbena komisija, ali nije jasno da li tu žalbenu komisiju sačinjavaju neki posebni državni službenici ili ovi već postojeći koji rade u postojećim službama, odnosno odeljenjima.
Žalbena komisija ima pet članova, uključujući predsednika komisije, koji se imenuje na pet godina, i mogu biti ponovo imenovani. Da li su to neki novi državni službenici, mimo ovih postojećih, ili su to državni službenici koji rade isključivo u žalbenoj komisiji? Ako su u pitanju državni službenici koji rade samo u žalbenoj komisiji, onda je to nepotrebno trošenje državnih para i nepotrebno širenje državne administracije.
Kada je reč o Zaštitniku građana, odnosno ombudsmanu, čini mi se da gospodin Saša Janković nije načisto kakav je njegov položaj, šta on u stvari treba da radi.
Zaštitnik građana ne može da poništava ni jedan jedini pravni akt koji donosi organ državne uprave. On može samo da podnosi inicijative, da ukazuje na kršenje zakona, da podnosi predloge zakona, odnosno drugih akata kojima može da unapredi rad državne uprave. Ali, Zaštitnik ne može da poništi ni jedan jedini upravni akt.
Onda se postavlja pitanje - ako Zaštitnik građana to već ne može da radi, zašto mu onda davati ovako glomaznu administraciju?
Gospodin Saša Janković je predvideo u ovim aktima da on ima 63 zaposlena u službi Zaštitnika građana. Čemu to, ako je on, kako kažu teoretičari upravnog prava, samo tigar bez zuba? Apsolutno ne može da poništi ni jedan jedini upravni akt. Pored toga, daju mu se izuzetno velika ovlašćenja ovim aktima, odnosno daje mu se na raspolaganje izuzetno veliki broj državnih službenika.
Kada sam svojevremeno pričao o Zakonu o državnim službenicima i Zakonu o državnoj upravi, ukazao sam na uporedno-pravne pokazatelje, da je državna uprava Republike Srbije, imajući u vidu teritoriju Republike Srbije i broj stanovnika, preglomazna i da je daleko veća po broju činovnika nego što je državna uprava daleko bogatijih i razvijenijih evropskih država.
Ne mogu da shvatim da gospodin Saša Janković meša neke elementarne pojmove, odnosno elementarne termine koji su vezani za njegov posao. U članu 4. kaže - sektor za postupanje po pritužbama. Svakome je jasno šta je postupanje po pritužbama.
Gospodinu Saši Jankoviću očigledno nije jasno, odnosno po njemu je postupanje po pritužbama iniciranje izmena zakona, podzakonskih akata i drugih propisa u cilju unapređenja zaštite ljudskih i manjinskih sloboda i prava. Po njemu je postupanje po pritužbama praćenje rada Ustavnog suda Srbije i evidentiranje slučajeva ustavne žalbe. Kakvo je to postupanje po pritužbama?
Gospodin Saša Janković izgleda izmišlja neke nove pojmove i nove termine koji nisu sadržani u važećim propisima. Odeljenje u toj njegovoj službi, između ostalog, nosi naziv - odeljenje za dobru upravu. Ne znam kakva je ta dobra uprava i gde je našao taj pojam, njega nema ni u Zakonu o državnoj upravi, ni u Zakonu o Vladi, ni u Zakonu o ministarstvima, ni u Zakonu o opštem upravnom postupku.
Ni gospodin Saša Janković izgleda ne može bez kabineta. I on ima Kabinet Zaštitnika građana, koji vrši savetodavne i protokolarne poslove, poslove odnosa sa medijima i javnošću itd. Ne kabinet u smislu prostora, ne u smislu kancelarije, nego u smislu ljudi koji rade u tom kabinetu, sve u svemu 63 čoveka radi u Službi Zaštitnika građana.
Na kraju, ono što je posebno zanimljivo, kako je gospodin Saša Janković došao do te magične brojke od 63 čoveka koja su mu potrebna za rad. Ne na osnovu nekih specijalnih pokazatelja, stručnosti itd, nego kaže - analizu potreba institucije Zaštitnika građana utvrdio je zamenik slovenačkog ombudsmana Jernej Rovšek. Dakle, gospodin Jernej Rovšek je došao u Srbiju.
Inače, Slovenija tek odnedavno ima ombudsmana. Onda je on, čovek, rekao - vama u Srbiji treba da imate 63 čoveka u službi ombudsmana.
To je neozbiljno. Obrazloženje ne sadrži ni jednu jedinu odredbu zašto je potreban baš taj broj ljudi.
Zbog svih ovih iznetih primedbi SRS za ove akte ne može da glasa.

Dame i gospodo narodni poslanici, javio sam se na osnovu člana 226. Poslovnika Narodne skupštine Republike Srbije.
Mi smo pre izvesnog vremena usvojili jedan akt koji se zove Evropska konvencija o lokalnoj samoupravi i tada nam je ministar Milan Marković rekao da je usvajanje te konvencije neophodno radi približavanja Republike Srbije evropskim integracionim tokovima u sferi lokalne samouprave.
Mi svaki dan možemo da čujemo od predstavnika vladajuće koalicije različite priče o Evropi, o Evropskoj uniji, o ljudskim pravima, o evropskim i svetskim standardima itd., a onda se u Skupštini grada Beograda desi jedna neviđena politička trgovina, kojom se grubo prekrši Ustav Republike Srbije i Zakon o lokalnoj samoupravi.
Takođe, mi smo u Skupštini pre nekoliko dana mogli da čujemo izjavu ministra koji je nadležan za lokalnu samoupravu, a to je Milan Marković, da ne može da se kaže da li treba raspisivati izbore za gradonačelnika Beograda, jer se ne zna da li će se primenjivati važeći Zakon o lokalnoj samoupravi ili treba sačekati da se donese novi zakon o lokalnoj samoupravi.
Moram da vas podsetim na odredbu člana 12. Ustavnog zakona za sprovođenje Ustava Republike Srbije, koji kaže: "Zakoni i drugi republički propisi ostaju na snazi do njihovog usklađivanja sa Ustavom, u rokovima predviđenim ovim zakonom, ako ovim zakonom nije određeno da prestaju da važe." Ustavnim zakonom za sprovođenje Ustava Republike Srbije nije predviđeno da prestaje da važi Zakon o lokalnoj samoupravi, a to znači da njega valja primenjivati dok se ne donese novi zakon. Važeći Zakon o lokalnoj samoupravi predviđa da u slučaju da gradonačelniku prestane mandat pre isteka vremena na koje je izabran predsednik Narodne skupštine ima obavezu da, u roku od 15 dana od dana prestanka mandata, raspiše izbore za gradonačelnika grada Beograda.
U ovom slučaju to se nije desilo. Zakon o lokalnoj samoupravi je sasvim jasan. Postavljam pitanje predsedniku Narodne skupštine zašto nije izvršio svoju obavezu koju mu nameće važeći Zakon o lokalnoj samoupravi? Dakle, ovde ništa nije nejasno, ništa nije sporno, tačno se zna redosled poteza i tačno se zna šta predsednik Narodne skupštine treba da radi. Umesto da poštujete Zakon o lokalnoj samoupravi, da poštujete Ustav Republike Srbije i tu Evropsku konvenciju o lokalnoj samoupravi koju ste predložili pre nekoliko meseci, vi mislite da je dovoljno da napravite politički dogovor u Skupštini grada Beograda i da se na taj način priča završava.
Mi u Srpskoj radikalnoj stranci tako ne mislimo. Smatramo da treba poštovati Zakon o lokalnoj samoupravi i da je predsednik Narodne skupštine dužan da raspiše izbore za gradonačelnika Beograda po važećim propisima, a to znači po Zakonu o lokalnoj samoupravi i po Zakonu o lokalnim izborima. Ne mogu političkom trgovinom da se menjaju važeći akti Republike Srbije. To nisu ni evropski ni svetski standardi, niti se Republika Srbija tako nekad ponašala. Ovakvo ponašanje nanosi veliku štetu u svetu i Republici Srbiji, a i Narodnoj skupštini, zato što predsednik Narodne skupštine, koji je prvi među jednakima u ovom domu, neće da poštuje Zakon o lokalnoj samoupravi koji ga obavezuje kao i sve nas ostale.

Dame i gospodo narodni poslanici,  javljam se na osnovu člana 226. Poslovnika i tražim obaveštenje od predsednika Narodne skupštine, kao i od predsednika Odbora za lokalnu samoupravu u Narodnoj skupštini Republike Srbije, kakve će mere da preduzmu vezano za nezakonitosti u radu Skupštine grada Beograda, a u vezi sa izborom predsednika Skupštine grada Beograda, odnosno sa nerešavanjem pitanja raspisivanja izbora za gradonačelnika grada Beograda.
Ponavljam još jedanput da je Zakon o lokalnoj samoupravi, kada je reč o izboru gradonačelnika Beograda, potpuno jasan.
Predsednik Narodne skupštine ima obavezu da u roku od 15 od dana prestanka mandata gradonačelnika raspiše izbore za gradonačelnika grada Beograda, osim ako je do isteka mandata ostalo manje od šest meseci.
Moramo da se vratimo malo u prošlost, pa da se podsetimo kada su bili održani izbori za gradonačelnika Beograda. Lokalni izbori u celoj Srbiji, pa i u Beogradu, održani su u septembru mesecu 2004. godine. To znači da mandat gradonačelnika Beograda traje do septembra 2008. godine.
Dakle, ostalo je više od šest meseci do isteka mandata, a predsednik Narodne skupštine ima obavezu da, u skladu sa važećim Zakonom o lokalnoj samoupravi, raspiše izbore za gradonačelnika grada Beograda.
Ne može se političkom trgovinom između Demokratske stranke i Demokratske stranke Srbije menjati važeći zakon.
Ovo više nije dnevnopolitičko pitanje, ovo je principijelno pitanje, da li će predsednik Narodne skupštine da stane u zaštitu ne ovog ili onog pojedinca i ne ove ili one partije, nego Ustava Republike Srbije i Zakona o lokalnoj samoupravi? To je posebno važno u situaciji kada Republika Srbija trenutno nema Ustavni sud i kada nema upravni sud.
Dakle, mogućnosti narodnih poslanika u Skupštini Srbije, odbornika u Skupštini grada Beograda i građana Srbije da zaštite svoja elementarna prava na lokalnu samoupravu su bitno smanjena zbog nepostojanja odgovarajućih državnih institucija. U toj situaciji predsednik Narodne skupštine i predsednik Odbora za lokalnu samoupravu moraju da učine sve što do njih stoji da se otkloni nezakonitost u radu Skupštine grada Beograda i da se omogući raspisivanje izbora za gradonačelnika Beograda.
Nama u SRS je potpuno jasno zašto se dešava ta politička trgovina u Skupštini grada Beograda, odnosno zašto predsednik Narodne skupštine ne raspisuje izbore za gradonačelnika Beograda. Radi se o tome da DS i DSS imaju opravdani strah da će na tim izborima da pobedi kandidat Srpske radikalne stranke.

Dame i gospodo narodni poslanici, javljam se na osnovu člana 226. Poslovnika.
Istorija se u Srbiji ponavlja; kao što je krajem 19. veka Narodna radikalna stranka Nikole Pašića bila najveći borac za lokalnu samoupravu u Srbiji, tako je danas Srpska radikalna stranka u Srbiji jedina politička partija koja se bori za istinska prava lokalne samouprave, za poštovanje odredaba Ustava i zakona kada je reč o lokalnoj samoupravi.
U Skupštini grada Beograda se desila neviđena farsa. Ne samo što predsednik Skupštine odbija da raspiše izbore za gradonačelnika, plašeći se pobede kandidata Srpske radikalne stranke, nego su Demokratska stranka i Demokratska stranka Srbije u Skupštini grada Beograda izmislile neku novu funkciju na nivou lokalne samouprave, a to je funkcija vršioca dužnosti gradonačelnika i funkcija vršioca dužnosti njegovog zamenika.
Podsećam narodne poslanike da takve funkcije ne postoje po Zakonu o lokalnoj samoupravi. Zakon o lokalnoj samoupravi predviđa da poslove gradonačelnika obavlja predsednik Skupštine grada Beograda, ali samo do izbora novog gradonačelnika. Budući da je do prestanka mandata, odnosno do isteka redovnog mandata gradonačelnika ostalo više od šest meseci, neophodno je da se predsednik Narodne skupštine gospodin Oliver Dulić izdigne iznad svoje partije i iznad njenih interesa i da, u skladu sa Zakonom o lokalnoj samoupravi, raspiše izbore za gradonačelnika Beograda.
S druge strane, postavlja se pitanje šta predsednik Narodne skupštine i predsednik Odbora za lokalnu samoupravu preduzimaju, vezano za skandalozno ponašanje ministra za lokalnu samoupravu Milana Markovića. Milan Marković je očigledno zaboravio da je on samo službenik države, odnosno prvi državni činovnik u Ministarstvu za lokalnu samoupravu i da je njegova obaveza da brani ustavnost i zakonitost kada je reč o lokalnoj samoupravi, a da on nije partijski korteš i partijski glasnogovornik koji treba svojoj stranci da omogući da nasilno preuzme vlast u opštinama gde ih narod neće.
Moram da podsetim narodne poslanike da je Demokratska stranka preko ministra za lokalnu samoupravu krenula u frontalni obračun sa svim opštinama u Sremu gde je na vlasti Srpska radikalna stranka.
Dame i gospodo iz Demokratske stranke, vas narod u Sremu neće i to rezultati poslednjih parlamentarnih izbora iz januara 2007. godine nedvosmisleno pokazuju. Da ne bih govorio ja, neka govore cifre sa poslednjih parlamentarnih izbora.

Dame i gospodo narodni poslanici, javljam se na osnovu člana 226. Poslovnika Narodne skupštine. Evo, nastaviću tamo gde sam stao. Dakle, DS preko svog ministra za lokalnu samoupravu Milana Markovića pokušava da falsifikuje i da negira izbornu volju građana, koja je iskazana na lokalnim izborima 2004. godine, kao i na parlamentarnim izborima u januaru 2007. godine.
Što se tiče Srema, ceo Srem je radikalski, i to cela Srbija zna. Na parlamentarnim izborima 2007. godine izborna lista SRS - dr Vojislav Šešelj osvojila je na području Srema 40,02 posto glasova izašlih birača. Situacija po opštinama bila je sledeća: u Inđiji izborna lista SRS osvojila je 43,52 posto glasova izašlih birača. Da vas podsetim, to je ona opština u kojoj pod vlašću Gorana Ješića teku med i mleko. Dalje, Irig 38,20 posto, Pećinci 42,43 posto, Ruma 39,30 posto glasova, dok je izborna lista DS u Rumi u januaru 2007. godine osvojila 22,90 posto glasova od broja izašlih birača. Šid - 34,34 posto glasova, Sremska Mitrovica 39,14 posto glasova i Stara Pazova 42,05 posto glasova izašlih birača.
Naravno, njima iz DS je jasno da ne mogu da pobede u većini opština u Sremu. Njima je jasno da ih narod u Sremu ne želi, da narod u Sremu nije zaboravio ono što je Demokratska stranka uradila u gotovo svim opštinama u Sremu gde je bila na vlasti od 2000. do 2004. godine. Sada pokušavaju mimo izbora, kršeći Zakon o lokalnoj samoupravi, kršeći poslovnike o radu skupština opština, da preuzmu vlast.
Od ministra za lokalnu samoupravu gospodina Milana Markovića dobio sam odgovor, i svi narodni poslanici dobili su taj odgovor, na pitanje koje sam postavio na sednici Narodne skupštine 3. oktobra 2007. godine. Bio sam jedno vreme u nedoumici oko toga da li je ministar Milan Marković dovoljno kompetentan za posao koji obavlja ili ne. Nakon ovog odgovora potpuno mi je jasno da je on ne samo partijski ostrašćen preko svake moguće mere, nego da je i potpuna neznalica kada je reč o zakonskim propisima koji regulišu materiju lokalne samouprave.
Pre svega, Milan Marković je na jedan bezobrazan način prećutao da mu je Skupština opštine Ruma, odnosno predsednik SO doktor Ljubiša Jezdimirović iz SRS dostavio ne samo izveštaj o dešavanjima na sednici SO, nego i ostavke koje su svojeručno potpisane od strane tri bivša odbornika SRS i koje apsolutno nisu sporne.

Dame i gospodo narodni poslanici, javio sam se na osnovu člana 226. Poslovnika.
Naime, dužan sam da obavestim građane Srbije i narodne poslanike koji sede u Narodnoj skupštini Republike Srbije da DS, predvođena svojim ministrom za državnu upravu i lokalnu samoupravu, Milanom Markovićem, ovih dana pokušava da na protivzakonit način preuzme vlast u opštini Ruma.
Da vas podsetim, opština Ruma je još početkom HH veka, u vreme Jaše Tomića, bila, kako se tada zvala, "radikalska tvrđava u Sremu". To je ostala i do dan-danas. Na izborima u januaru 2007. godine, izborna lista SRS-a osvojila je 39,30% glasova izašlih birača, a izborna lista DS-a manje od 23% glasova.
Međutim, Demokratska stranka, u želji da reprizira 5. oktobar u opštini Ruma, ovih dana, uz pomoć svog ministra za državnu upravu i lokalnu samoupravu, Milana Markovića, pokušava da, kršeći Zakon o lokalnoj samoupravi, kršeći Zakon o lokalnim izborima i Poslovnik SO Ruma, preuzme vlast u toj opštini.
O čemu se radi? Za 12. septembar 2007. godine bila je zakazana sednica Skupštine opštine. Nakon otvaranja sednice, predsednik Skupštine je konstatovao da su bivšim odbornicima SRS-a, u pitanju su dve gospođe i jedan čovek, neću sada ovde da im pominjem imena, prestali mandati odbornika zato što su podneli ostavke. Ostavke su svojeručno potpisane od strane tih odbornika i ne predstavljaju nikakav falsifikat.
Nakon što je predsednik Skupštine konstatovao prestanak mandata, shodno Zakonu o lokalnim izborima, članu 45. stav 1. tačka 2), nastala je neopisiva gužva. Ti veliki odbornici iz te, tobožnje, Demokratske stranke, koja izgleda ima monopol da nas uvodi u Evropsku uniju, pokušali su da izazovu fizički incident, vređali su predsednika Skupštine, bez dozvole su uzimali reč i izlazili za govornicu i predsedniku Skupštine nije ostalo ništa drugo nego da prekine sednicu.
Nakon što je prekinuta sednica i nakon što je legalni predsednik Skupštine izašao iz sale, odbornici DS-a i njihovi sateliti su ostali u sali, zajedno sa tri građanina kojima je prestao mandat i koji u tom trenutku više nisu bili odbornici, i nastavili tu sednicu, na kojoj su, protivno Zakonu o lokalnoj samoupravi, tobože, smenili predsednika Skupštine i zamenika predsednika Skupštine. Predsednik Skupštine je iz SRS-a, a njegov zamenik je iz SPS-a.
Juče oko 13,45 časova, a da vas podsetim, to je vreme kada je SRS žestoko kritikovala Predlog zakona o državnom pečatu i Predlog zakona o pečatu državnih i drugih organa, dok je ministar Marković ovde nervozno šetao sa rukama u džepovima, smejao se i slao poruke preko mobilnog telefona, u SO Ruma je putem faksa stigao jedan dopis za koji ne znam kakva mu je pravna priroda.
Nigde se ne poziva gospodin ministar Marković na član bilo kog zakona, nema naziv ovaj akt, dakle, ne piše ni da je rešenje, ni da je zaključak, ni da je preporuka, bilo šta. Ovo je privatno tumačenje jednog građanina, kako on tumači Zakon o lokalnoj samoupravi, i to na vrlo nestručan i partijski obojen način.
Dragi građani Srbije, pogledajte kako ministar Marković tumači da li je nekome prestao mandat. "Naime, nesporno je da je na 28. sednici SO Ruma, održane 12. septembra 2007. godine, nakon što je otvorio sednicu, predsednik Skupštine dr Ljubiša Jezdimirović konstatovao da su odbornici Ružica Dimlić, Snežana Brkić i Ozren Bojić podneli ostavke na funkcije odbornika, te da im je, saglasno članu 45. stav 1. tačka 2) Zakona o lokalnim izborima, prestao mandat odbornika u SO Ruma", a samo dve rečenice kasnije, taj isti ministar kaže: "Pri ovakvom stanju stvari, jasno je da se nisu stekli uslovi za prestanak mandata odbornika Ružice Dimlić, Snežane Brkić i Ozrena Bojića."
Po Poslovniku SO Ruma, glasački listići, kada se glasa o razrešenju predsednika Skupštine, moraju da budu overeni pečatom SO. To se, u ovom slučaju, nije desilo.
Evo kako ministar to tumači: "Odluke su donete potrebnom većinom glasova, pri tome, nije bilo povrede procedure koje su učestvovale ili koje su mogle da utiču na zakonitost samih odluka".
Jasno je da ministar, kršeći Ustav, kršeći Zakon, kršeći svoja ovlašćenja kao državni službenik, pokušava, na protivzakonit način, da jednu stranku koja nema uporište u biračkom telu uvede u vlast, kršeći na taj način narodnu volju koja je izražena na izborima 2004. godine.

Istovremeno, ta ista vlast, na državnom nivou, ne želi da raspiše izbore za gradonačelnika Beograda, iako su se stekli uslovi iz Zakona o lokalnim izborima i Zakona o lokalnoj samoupravi, jer se plaše da će na tim izborima za gradonačelnika Beograda da pobedi kandidat SRS-a.
Molim vas, predsedniče Skupštine, da mi dozvolite da postavim dva poslanička pitanja ministru Markoviću. Prvo, na osnovu kog člana Zakona o lokalnoj samoupravi je dao ovakvo tumačenje dešavanja na sednici SO Ruma i kakva je pravna priroda ovog dopisa koji je stigao?

Dame i gospodo narodni poslanici, javljam se na osnovu člana 226. Poslovnika.
Srpska radikalna stranka, zaista, nema ništa protiv toga da DS u opštini Ruma vrši vlast, ali DS mora da pobedi na izborima da bi imala većinu u Skupštini opštine Ruma. Vlast se dobija i gubi na izborima, to je osnovno pravilo parlamentarne demokratije i tog pravila se DS ne pridržava. Većinu, koju, u stvari, nemaju, skrpili su tako što su kupili nekoliko odbornika, tako što su jednom bivšem odborniku SRS-a, zamislite, izmalterisali kuću, tako što su jednom drugom odborniku nudili novac, trajno zaposlenje, itd.
Ministar Milan Marković je brutalno prekršio Zakon o lokalnoj samoupravi. Ministar nema pravo da daje svoja subjektivna tumačenja Zakona o lokalnoj samoupravi.
Ministar može samo da poništi pojedinačne akte koji nisu doneti u skladu sa Zakonom.
Ovde nema šta da se poništava, ovo nije rešenje, ovo nije zaključak, ovo nije preporuka. Ovo je, dame i gospodo narodni poslanici, kako mali Đokica tumači Zakon o lokalnoj samoupravi i ovo, apsolutno, nikoga ne obavezuje.
Ponavljam svoja poslanička pitanja ministru Markoviću. Kakva je pravna priroda ovog dopisa koji nam je poslao, jer ovo nije pravni akt, i na osnovu kog člana Zakona o lokalnoj samoupravi je poslao ovaj dopis?
Takođe, želim da upoznam narodne poslanike da su danas tobožnji i lažni, novi predsednik Skupštine opštine i njegov zamenik iz DS-a, Nenad Bojović i Milan Smiljanić, nasilno upali u zgradu Skupštine opštine Ruma, obili kancelariju sekretara Skupštine i pokušali nasilno da oduzmu pečat.
Zahvaljujući brzoj intervenciji policije, pečat je vraćen, ali to je samo jedan od dokaza kako se DS ponaša na terenu. Sve njihove priče o EU, o evropskim integracijama, o demokratiji, o vladavini prava, padaju u vodu kada se pogledaju njihova dela, a dela su kršenje Ustava, kršenje zakona i kršenje izborne volje građana.
Moram zbog javnosti da kažem sledeće. Na izborima 2004. godine, SRS u opštini Ruma je osvojila 20 odborničkih mandata, DS je osvojila 8. To je rezultat narodne volje.
Ovo što se danas dešava nije rezultat narodne volje, nego političke trgovine, koju ministar Marković, protivno zakonu, želi da blagoslovi.

Dame i gospodo narodni poslanici, u nedostatku argumenata, može da se poziva u pomoć i keltska i bilo čija mitologija, a ja ću da se pozovem ne na mitologiju i na mitove, nego na Zakon o lokalnoj samoupravi.
Član 111. Zakona o lokalnoj samoupravi, a to je jedini pravni osnov na osnovu kog ministar može da deluje - ako nađe da pojedinačni akt organa, odnosno službe jedinice lokalne samouprave, protiv koga nije obezbeđena zaštita u upravnom sporu, nije u saglasnosti sa zakonom ili drugim propisom, odnosno sa odlukom ili drugim opštim aktom jedinice lokalne samouprave, ministarstvo nadležno za poslove lokalne samouprave, odnosno nadležni organ teritorijalne autonomije predložiće skupštini jedinice lokalne samouprave da takav akt ukine.
Ako skupština ne postupi u roku od mesec dana, ministarstvo nadležno za poslove lokalne samouprave ukinuće ili poništiti akt iz stava 1. ovog člana.
Ovde se, očigledno, ne radi o tome. Kao što možete da vidite i sami, ovo je jedan dopis koji nije pravni akt i na njemu nema čak ni pozivanja na odgovarajući član Zakona o lokalnoj samoupravi, niti postoji naziv ovog dopisa. Dakle, ne piše ni – ''rešenje'', ni ''zaključak'', ni ''preporuka'', ni ''naredba'', niti bilo šta slično, stoji samo SO Ruma i ništa drugo.
Dalje, ministrovo lično, subjektivno tumačenje Zakona o lokalnoj samoupravi. Ponavljam još jedanput, kao čovek koji prihvata demokratsku ideologiju, iako nisam član DS-a, nemam ništa protiv da DS vrši vlast u opštini Ruma. Ali, moraju da izađu na izbore i da im građani na tim izborima ukažu poverenje. Ono što danas čini DS u Rumi, to je mešavina svega i svačega. Tu ima i izvornih demokrata, i onih iz G17 plus, i iz Pokreta snaga Srbije, ima čak bivših članova SRS-a.
Ne mogu da razumem da ozbiljan čovek može danas da bude član SRS-a, a da sutradan postane član DS-a. Apsolutno, tako nešto nije moguće. Danas takvima u opštini Ruma ministar za državnu upravu i lokalnu samoupravu, gospodin Milan Marković, daje politički legitimitet.
Tri odbornika SRS-a su svojom voljom podnela ostavke na odborničke mandate. Ostavke su zavedene na legalan način, na pisarnici SO Ruma, i dobile svoje brojeve. Ostavke su svojeručno potpisane. Predsednik Skupštine je konstatovao prestanak mandata i sam ministar Milan Marković u ovom dopisu kaže - nesporno je da je na 28. sednici itd. odbornicima prestao mandat odbornika u SO Ruma, a samo dve rečenice kasnije kaže - pri ovakvom stanju stvari, jasno je da se nisu stekli uslovi za prestanak mandata odbornika.
Dakle, ministar sam sebi skače u usta. On pokušava da, kršeći Zakon o lokalnoj samoupravi, bukvalno, na silu Boga, Demokratskoj stranci u SO Ruma stvori većinu, iako oni tamo većinu nemaju.

Završavam, gospodine Duliću. Evo, gospodine Duliću, samo da naglasim kako se Ministarstvo za državnu upravu i lokalnu samoupravu nedosledno ponaša kada su u pitanju izbori za gradonačelnika Beograda. To se, u stvari, odnosi i na vas.
Član 42. Zakona o lokalnoj samoupravi - predsednik Narodne skupštine raspisuje, u roku od 15 dana od dana prestanka mandata predsednika opštine, odnosno gradonačelnika, izbore za predsednika opštine, odnosno gradonačelnika, ako do isteka mandata predsednika opštine, odnosno gradonačelnika nije ostalo manje od šest meseci.
Izbori za gradonačelnika Beograda održani su, ako se ne varam, u septembru 2004. godine. Mandat traje četiri godine. Znači, mandat gradonačelnika se završava ne u oktobru 2007, nego u septembru 2008. godine.

Dakle, ostalo je više od šest meseci i vlast, ukoliko želi da poštuje Zakon o lokalnoj samoupravi, treba da raspiše izbore za gradonačelnika, ali oni to ne žele, jer se plaše pobede kandidata SRS-a.

Dame i gospodo narodni poslanici, pre svega mi je žao što ministar nije prisutan u sali.
Mislim da ministar ne zna kakva je njegova funkcija kao predlagača, odnosno predstavnika Vlade Srbije. Njegov zadatak nije da čita ono što piše u predlogu zakona i ono što piše u obrazloženju, to mi svi sami možemo da pročitamo i bez njegove pomoći.
Njegov zadatak je da ubedi narodne poslanike u to zašto u predlogu zakona piše baš to što piše, a ne nešto drugo, i zašto je dobro da se to što piše usvoji u Narodnoj skupštini.
Mi ovde gledamo ministra koji, ne dižući glavu, čita ono što piše u predlogu zakona i koji, očigledno, nije dovoljno pripremljen da raspravlja sa narodnim poslanicima o tome da li je predlog zakona dovoljno kvalitetan ili ne.
Pokušaću, u kratkim crtama, da dam neke kritičke primedbe, odnosno sugestije vezane, najpre, za Predlog zakona o državnom pečatu Republike Srbije.
Pre toga, moram da kažem da se Ministarstvo za državnu upravu i lokalnu samoupravu ne bavi onim čime treba da se bavi. Gospodin ministar, sudeći po ovoj raspravi sa gospodinom Vučićem, očigledno nije obavešten da Ustav Republike Srbije uopšte nije promenio prava i dužnosti predsednika opštine, odnosno gradonačelnika, uopšte nije dirao u nadležnost organa lokalne samouprave. Dok se ne donese novi zakon o lokalnoj samoupravi, važi Zakon o lokalnoj samoupravi iz 2002. Osnovno načelo ustavnog prava je da mora da postoji kontinuitet u funkcionisanju pravnog poretka. Dok se ne donese novi zakon, primenjuje se važeći zakon.
Predsednik Republike i predsednik DS-a Boris Tadić najavljuje svaki dan izbore do kraja 2007. godine. Evo, koristim priliku da uputim pitanje ministru Markoviću - zašto njegovo ministarstvo do sada nije pripremilo predloge zakona o lokalnoj samoupravi, o lokalnim izborima i o teritorijalnoj organizaciji Republike Srbije?
Umesto toga, mi danas raspravljamo o zakonima koji nisu nevažni, ali koji nisu predviđeni Ustavnim zakonom za usklađivanje do kraja 2007. godine.
Što se tiče zakona o državnom pečatu, očigledno je da je državni pečat jedna novina u pravnom sistemu Republike Srbije. Do sada državni pečat, u onom obliku kako je to predviđeno Predlogom zakona, nije postojao. Ići ću redom, po članovima, da iznesem koje su to primedbe SRS-a na ovaj predlog.
Pre svega, u članu 2 - upotreba državnog pečata, navedeni su akti, odnosno odluke na koje se stavlja državni pečat Republike Srbije. To su tri grupe akata. S jedne strane su akti Narodne skupštine, s druge strane su akti predsednika Republike i na trećoj strani su akti Vlade Republike Srbije.
Ono što pada u oči čim se pogleda član 2. Predloga zakona, jeste da tim članom nisu obuhvaćeni akti koji, po našem mišljenju, moraju da budu obuhvaćeni, a to su akti, odnosno odluke Ustavnog suda Srbije.
Ustavni sud Srbije je vrhovna državna institucija, koja procenjuje da li je jedan opšti akt u skladu sa Ustavom i zakonom ili ne.
Dakle, značaj Ustavnog suda u svim demokratskim državama, u svim državama koje počivaju na principu vladavine prava, izuzetno je veliki. Mi smatramo da je neophodno da se predvidi da se državni pečat, ako se već uvodi u pravni sistem Republike Srbije, obavezno mora staviti i na akte, odnosno odluke Ustavnog suda Srbije, jer se na taj način povećava autoritet Ustavnog suda, kao institucije koja u poslednjem stepenu štiti ustavnost i zakonitost u Republici Srbiji.
Dalje, gospodine ministre, član 3: ''Državni pečat je okruglog oblika, prečnika 60 milimetara. U sredini državnog pečata je veliki grb Republike Srbije. U krugu oko grba ispisuje se naziv Republike Srbije, tako što se reč ''Republika'' ispisuje iznad grba, a reč ''Srbija'' ispod grba''.
Gospodine ministre, podsećam vas na odredbu člana 7. stava 5. Ustava Republike Srbije, koja kaže: ''Izgled i upotreba grba, zastave i himne uređuje se zakonom''. Ako ste već hteli da uvodite državni pečat u pravni sistem Republike Srbije, pre toga ste morali da nam dostavite predlog zakona o tome kako izgleda grb Republike Srbije i da ta materija bude uređena, u skladu sa Ustavom, posebnim zakonom.
Ovako ispada da državni pečat sadrži veliki grb, ali mi još uvek nemamo zakon o tome kako veliki grb izgleda.
Dalje, u članu 4, budući da predlažemo da se državni pečat stavlja i na odluke Ustavnog suda Srbije, mi smatramo da državni pečat treba da se izrađuje ne u tri, nego u četiri istovetna primerka. Dalje, neophodno je da zakon o državnom pečatu, koji sadrži imperativne norme, bude potpuno jasan i precizan. On ne sme da da prostora organima koji primenjuju ovaj zakon za bilo kakvo slobodno tumačenje.
Evo kako sada izgleda stav 2. člana 4. Predloga zakona: "Državni pečat, u tri istovetna primerka, može biti izrađen i za dobijanje otiska u pečatnom vosku, kao i za suvi otisak".
Gospodine ministre, kada predlažete zakon, onda procenjujete da li je u interesu države da postoji takav pečat ili ne. Ako je u interesu države da postoji pečat i za dobijanje otiska u pečatnom vosku, kao i za suvi otisak, onda mora da stoji u predlogu zakona da se državni pečat obavezno izrađuje i u ovakvom obliku, a ne da "može biti izrađen". Ko je taj ko će da procenjuje da li je potreban državni pečat u ovoj formi ili ne? To je otvaranje prostora za brojne zloupotrebe, za slobodno tumačenje zakona.
Član 6: "Sekretar Narodne skupštine, generalni sekretar predsednika Republike i generalni sekretar Vlade podnose zajednički zahtev za izradu državnog pečata".
Ako sam dobro razumeo, intencija je predlagača da se državni pečat uvodi da bi se dao odgovarajući autoritet odlukama na koje se taj državni pečat stavlja.
Za mene je logično da, ukoliko se državni pečat stavlja na najvažnije akte koji se donose u Republici Srbiji, subjekti koji podnose zahtev za izradu državnog pečata po svom rangu, po funkciji koju vrše, moraju biti ravni značaju akata na koje se pečat stavlja.
Sada imate jednu potpuno paradoksalnu situaciju, državni pečat se stavlja na najvažnija akta, a lica, odnosno subjekti koji podnose zahtev za izradu tog pečata su obični državni činovnici, sekretar Narodne skupštine, generalni sekretar predsednika Republike i generalni sekretar Vlade.
Naše je mišljenje, ako već uvodite državni pečat, ako time podižete autoritet odluka i akata na koje se stavlja državni pečat, da subjekti koji podnose zahtev za izradu državnog pečata moraju biti državni organi koji raspolažu najvećim mogućim stepenom političkog legitimiteta. To je, pre svega, Narodna skupština Republike Srbije, zatim, predsednik Republike i Vlada Republike Srbije.
Dakle, to su subjekti koji treba da podnose zahtev za izradu državnog pečata, a ne državni činovnici, administrativni radnici, koji ne raspolažu bilo kakvim političkim legitimitetom.
Još nešto, gospodine ministre, ne znam da li vi zaista detaljno čitate ono što vam se napiše u obrazloženju ovih predloga zakona. Razlozi za donošenje zakona po hitnom postupku, sada slušajte dobro do koje mere ovaj zakon važi: "Nedonošenje ovog zakona po hitnom postupku moglo bi da prouzrokuje štetne posledice po rad državnih organa, s obzirom na to da državni pečat Republike Srbije nije uređen u pravnom sistemu Republike Srbije".
Evo, mi do danas nismo imali državni pečat Republike Srbije, a ja ne vidim da je zbog toga država trpela neku veliku štetu. Država jeste trpela štetu i trpi još uvek, ali ne zato što nema državni pečat, nego zato što postoji korupcija u radu državne uprave, zbog toga što se ne poštuje Ustav, zbog toga što se ne poštuju zakoni koje usvoji ova Narodna skupština itd.
Dalje, ako kažete da će to izazvati štetne posledice, onda nije dovoljno da ostanete na tome. Koje su to štetne posledice, da li će neko ostati bez posla, da li će biti dovedena u pitanje bezbednost Republike Srbije, javni red i mir, koje su to štetne posledice? Ovako paušalnom odredbom vi, u stvari, ne kažete ništa. I, kakva je to hitnost za donošenje zakona ako vi u skupštinsku proceduru Predlog zakona o državnom pečatu stavite 24. avgusta 2007. godine, a sada je 2. oktobar 2007. godine.
Dakle, prođe mesec i po dana a ne raspravlja se o tom vašem predlogu zakona, koji je, navodno, do te mere hitan da će u slučaju njegovog neusvajanja nastati neke štetne posledice po rad državnih organa.
Sada da kažem nešto o Predlogu zakona o pečatu državnih i drugih organa. Pre svega, gospodine ministre, mislim da sam skrenuo pažnju na to u nekom od mojih prethodnih izlaganja, osnovno pravilo nomotehnike, odnosno pisanja svih predloga opštih akata, pa i zakona, jeste dosledna upotreba terminologije.
Vi to pravilo uporno kršite, očigledno da niste znali i to dokazujete svaki dan. Kažete da su zbirnim terminom ''državni i drugi organi'' obuhvaćeni svi državni organi, organi pokrajinske autonomije, lokalne samouprave, dalje, da su zbirnim terminom ''imaoci javnih ovlašćenja'' obuhvaćena javna preduzeća, ustanove, javne agencije itd. Sada bi bilo logično da se do kraja Predloga zakona koristi ta terminologija. Znači, kada su u pitanju državni i drugi organi, da se kaže "državni i drugi organi", kada su u pitanju imaoci javnih ovlašćenja - da se kaže "imaoci javnih ovlašćenja", jer se Predlog zakona odnosi i na državne organe i na imaoce javnih ovlašćenja.
Dovoljno je samo da okrenete drugu, treću stranu Predloga zakona, pa ćete videti da su se imaoci javnih ovlašćenja odjednom izgubili. Samo se pominju, ne, čak, ni državni i drugi organi, kao što piše u članu 1, nego samo organi.
Onda čovek koji čita Predlog zakona može da bude u dilemi da li je Vlada htela da se Predlog zakona odnosi i na državne i druge organe i na imaoce javnih ovlašćenja, ili je htela da se odnosi samo na organe. Ako je htela da se odnosi samo na organe, ostaje nejasno da li je htela da se odnosi samo na državne organe ili samo na organe teritorijalne autonomije ili i na organe lokalne samouprave.
Dakle, nedosledna upotreba terminologije, koju ste vi sami predložili u Predlogu zakona, jeste nešto što je osnovna manjkavost ovog predloga. Možda to vama sada izgleda bezazleno, ali svakom ko se razume imalo u pisanje opštih akata to je izuzetno važno.
Dalje, u članu 1. stav 2. piše: "Sadržinu, izgled i upotrebu pečata jedinica i ustanova Vojske Srbije utvrđuje ministar odbrane".
Dame i gospodo, mi donosimo zakon o pečatu državnih i drugih organa. Jedan od državnih organa, i to jedan od najvažnijih državnih organa, posebno imajući u vidu bezbednosnu situaciju u kojoj se nalazi Republika Srbija, jeste Vojska Srbije. I, sada mi donosimo zakon koji će da se odnosi na organe opština, na javna preduzeća, itd, ali ne donosimo zakon koji će da se odnosi na pečate koje upotrebljava Vojska Srbije.
Ispada da je Vojska Srbije u rangu manje važna nego što su važni organi lokalne samouprave i teritorijalne autonomije, pa ćemo mi zakonom da propišemo pečate opština, ali ćemo ministru odbrane da ostavimo da on sam propiše kako izgledaju pečati jedinica i ustanova Vojske Srbije.
Umesto toga, mi predlažemo da sadržinu, izgled i upotrebu pečata ustanova Vojske Srbije utvrđuje Zakon o Vojsci Srbije.
Dakle, zakon mora da bude akt kojim se reguliše upotreba pečata jedinica i ustanova Vojske Srbije, a ne podzakonski akt ministra odbrane.
Da ne govorim o tome da mi u SRS-u imamo i te kako mnogo primedaba na ponašanje aktuelnog ministra odbrane Dragana Šutanovca, koji nas bez odluke građana Srbije, bez odluke Narodne skupštine Republike Srbije, već sada upisuje u NATO pakt.
Dalje, član 3: "Pečat sadrži naziv i grb Republike Srbije, naziv odnosno ime i sedište državnog i drugog organa ili imaoca javnog ovlašćenja".
E, sada, gospodine ministre, opet član 7. stav 2. Ustava Republike Srbije: "Grb Republike Srbije se koristi kao Veliki grb i kao Mali grb". Dakle, Ustav pravi razliku između velikog i malog grba Republike Srbije. Vi kažete: "Pečat sadrži naziv i grb Republike Srbije", pa vas ja sada pitam, da li vi to mislite na Veliki grb ili na Mali grb?
Dalje, član 7. Predloga zakona, opet arbitrarnost, opet slobodno tumačenje, opet javašluk, pa onaj ko čita Predlog zakona, jednostavno, ne može da shvati da li je zakon obavezan ili nije obavezan. "Organi imaju jedan pečat za otisak hemijskom bojom", a sada pazite ovo: "a mogu imati i po jedan pečat za otisak u pečatnom vosku i za suvi otisak".
Pa, gospodine ministre, ko je taj ko procenjuje da li je državnom organu potrebno da ima pečat u pečatnom vosku i za suvi otisak ili ne? To znači da neki državni organi, ako njihov funkcioner proceni, mogu da imaju takav pečat, a drugi organi ne mogu.
Vi, valjda, donosite zakon da na jednak način uredite ovu materiju, a ne da ostavljate slobodu tamo nekome u državnoj administraciji da procenjuje da li će imati ovakav pečat ili ne.
Dalje, Mali pečat, član 8: ''Organ može imati'', ali ne kaže ni državni organ, nego organ, ''jedan pečat manjeg prečnika, u daljem tekstu: mali pečat''.
Potpuno nepotrebna odredba. Zašto uvoditi množinu različitih pečata? Već sada predviđate pečat za otisak hemijskom bojom, pa za pečatni vosak, pa za suvi otisak, pa sada predviđate mali pečat. Možda ćemo za mesec dana dobiti predlog zakona kojim predviđate mikroskopski pečat.
Jednostavno, uvodite množinu pečata, koja u praksi, ministre, ovo vam dobronamerno govorim, može da izazove zloupotrebu. Ionako vam Predlog zakona sadrži norme koje mogu da se tumače ovako i onako, a još ako uvedete neke male pečate, pa još manje, ima li nekoga u ovoj državi ko će kontrolisati kako se upotrebljavaju ti državni pečati.
Dalje, član 10. Srpska radikalna stranka smatra, kada je reč o državnim pečatima kojima se potvrđuje autentičnost javnih isprava na koje se taj pečat stavlja, da rokovi u kojima se podnose zahtevi za izradu pečata, rokovi u kojima nadležno ministarstvo donosi rešenja itd, moraju da budu izuzetno kratki.
Praksa je pokazala da su kratki rokovi najefikasnije sredstvo da se državni organi nateraju da rade svoj posao i da kratki rokovi sprečavaju, u najvećoj mogućoj meri, bilo kakvu zloupotrebu.
Kako glasi član 10. Predloga zakona? "Ministarstvo je dužno da o zahtevu za davanje saglasnosti na sadržinu i izgled pečata odluči najkasnije u roku od tri dana od dana podnošenja urednog zahteva."
Mi smatramo da je ovaj rok preterano dugačak. Vi se, gospodine ministre, smejete, vama je izgleda sve smešno, ali pokušavam da vam, zaista, dam neke dobronamerne sugestije kako da ovaj zakon bude bolji nego što jeste.
Ako već ne umete da nam date suvisla obrazloženja nego čitate ono što su vam drugi napisali, dajte, makar saslušajte bez smejanja, bez podsmevanja ono što vam narodni poslanici govore.
Nemojte da mislite da mi u SRS-u ništa ne znamo, da smo nepismeni, pa da vi treba da nam čitate ono što je napisao neki vaš službenik u Ministarstvu.
Dakle, rok od tri dana je suviše dug. Ministar je okružen u svom ministarstvu, na njegovu sreću, vrlo brojnom administracijom koja mu pomaže, ima brojne državne sekretare, pomoćnike ministra itd.
Dakle, nije ministar baš funkcioner koji se mnogo ubija od posla, pa ne zna kada da stigne da donese neko rešenje. U pitanju je izuzetno važna stvar, da se donese rešenje kojim se daje saglasnost na sadržinu i izgled pečata.
Taj rok, po mišljenju SRS-a, mora da iznosi samo 24 sata. Dakle, u roku od 24 sata od dana podnošenja urednog zahteva, ministar mora da donese rešenje kojim odobrava ili, pak, ne odobrava zahtev za izradu, odnosno sadržinu pečata.
Dalje, gospodine ministre. Ovo sam pitanje postavio i ministru Milosavljeviću. Moguće je da se on zbog svoje struke nedovoljno razume u ovu materiju, ali vi bi, valjda, trebalo da mi date adekvatan odgovor.
Član 12. stav 2: ''Rešenje Ministarstva konačno je i protiv njega se može pokrenuti upravni spor''.
Pošto je u pitanju upravni akt ministra za državnu upravu i lokalnu samoupravu, za odlučivanje u upravnom sporu, gospodine ministre, bio bi nadležan upravni sud. Upravni sud je trebalo da počne da funkcioniše 1. januara 2007. godine.
Po mojim informacijama, to se još uvek nije desilo. Upravnog suda nema, a prestala je 1. januara 2007. godine nadležnost Vrhovnog suda Srbije da rešava upravne sporove.
Sada vas pitam, odnosno ponavljam pitanje koje sam uputio Slobodanu Milosavljeviću, kako će se obezbediti zaštita u upravnom sporu kada nema nadležnog suda koji će o tome da rešava?
Dalje, član 14. Član 14. je, moram da kažem, prilično nejasan, odnosno ne zna se od kog momenta se prijavljuje da je pečat nestao ili je izgubljen i rokovi su, po mišljenju SRS-a, suviše dugi. Evo, šta mi predlažemo - nestanak ili gubitak pečata prijavljuje se, ne bez odlaganja, nego u roku od 24 časa.
Šta znači "bez odlaganja"? Bez odlaganja je jedan pravni standard. Za nekoga u Subotici, bez odlaganja je tri dana, za nekoga u Nišu, bez odlaganja je pet dana, za nekoga u Valjevu, bez odlaganja je jedan dan i onda ćete imati neujednačenu praksu.
Pravni standardi mogu da postoje, gospodine ministre, to ste morali da naučite iz obligacionog prava, na građanskom pravu, tamo gde se regulišu imovinski odnosi.
Kada su u pitanju imperativne norme, kada je u pitanju javno pravo, nema pravnih standarda, ili moraju da budu svedeni na minimum. Ima tačno i decidno određenog roka, 24 časa, tri dana, mesec dana, godinu dana, itd.
Da li mogu da nastavim i sledećih 20 minuta?