Gospođo Đukić-Dejanović, ne govorim o povredi Poslovnika, ali na osnovu člana 88. stav 2. od vas tražim potrebno objašnjenje u vezi sa radom na sednici koje se odnosi na direktne televizijske prenose. Ono što sve poslanike ovde interesuje, a na prvom mestu poslanike SRS, ko je doneo odluku da direktni prenosi idu u odloženom delu ukoliko sednica traje posle 18.00 časova? Ne shvatamo šta je važnije od rasprave o rebalansu budžeta.
Sinoć su oko 18.00 časova prioritet Nacionalni servis ili onaj koji je vlastan da odlučuje o tome dali nekakvom kvizu, prilogu o ribolovu, a odloženi prenos je počeo vrlo verovatno posle ponoći. Mislimo da je ovo potpuno neprimereno i nedopustivo, a samim tim dovodi u pitanje rad i smisao bilo kakve rasprave u parlamentu Srbije.
Dakle, ili ćemo raditi po Poslovniku utorkom, sredom i četvrtkom do 18.00 časova ili, ukoliko nam date opravdane razloge, do sada ih nismo čuli, da produžavamo rad, onda zahtevamo da taj rad bude produžen odnosno direktni prenosi budu dok traje rasprava u Skupštini.
Do sada se još u poslednjih deset dana nije desilo da postoji toliko važan materijal koji će uticati na odloženi prenos ovako važnih rasprava, a da su važne, vi ste nas ubedili time što ste usvojili ovako restriktivan Poslovnik, što ste opredelili da kasnimo sa prilagođavanjem naših zakona sa zakonima EU, a onda demantujete sebe tako što direktnog prenosa na Nacionalnom servisu nema.
Ovo sinoć je bilo potpuno neprihvatljivo i nedopustivo, da jedan kviz, prilozi o ribolovu, zamenjuju raspravu o rebalansu budžeta i molim vas da uradite nešto po tom pitanju. Hvala.

Nije mi bila ni namera, nego sam zaista i želela da se vi konsultujete, s obzirom da je pet minuta predviđeno, imala sam još neka pitanja. Vaše tumačenje je bilo za član 88, odnosno stav 2. ne govori o povredi Poslovnika, a nije mi bila namera da govorim o povredi, već da dobijem konkretno obaveštenje od vas.
Dakle, u vremenu koje je predviđeno i hvala vam na ovoj prilici, u narednih tri minuta, mislim da je ono što je najznačajnije, tiče se zapravo radnika koji se nalaze u privatizovanim preduzećima. Takođe, činjenica da određeni tajkuni, koji su kupili preduzeća po vrlo čudnom modelu privatizacionom, najčešće ne izvršavaju socijalne programe koji su sastavni deo ugovora o kupoprodaji i nama se sve veći broj radnika javlja.
Ono što je još jedna sramna činjenica jeste insistiranje od strane gospode Homena i Ilića, državnih sekretara u ministarstvima pravde i finansija, koji su zahtevali zamrzavanje pravnih sporova na neodređeno vreme. Time su nam pokazali i potvrdili da je sve češće kršenje radnih prava radnika i da država želi da odloži rešavanje svih ovih sporova na neodređeno vreme, što je nečuveno.
Ono što želimo da znamo, u najskorije moguće vreme nadamo se da ćemo dobiti odgovor, jeste konkretno pitanje – šta preduzimaju državni organi da zaustavi bezočno kršenje zakona od nesavesnih vlasnika privatizacionih preduzeća? To je prvo pitanje.
Drugo, s obzirom na podatak da je privatizovano negde oko 1.900 preduzeća, želimo preciznu informaciju - koji novci, odnosno u kom iznosu su ova preduzeća privatizovana i na koji način su usmereni, odnosno potrošeni privatizacioni fondovi?
I treće pitanje – s obzirom da je juče zaista izbio incident u Skupštini opštine Ćuprija, zato što je trebalo da se odluči o skladištenju određenog otpada na teritoriji opštine Ćuprija, žitelji tog mesta su vrlo uplašeni. Mi od Ministarstva za zaštitu životne sredine očekujemo precizno informaciju o kakvom je otpadu reč?

Ono što je trebalo da bude rezon kod ovog amandmana jeste da u članu 6, razdeo 59, koji se odnosi na dotacije nevladinim organizacijama, i gledaću da budem što preciznija i jasnija zbog građana kojima, naravno, klasifikacija ne znači ništa, hteli smo da iznos od sedam miliona i 400 hiljada zamenimo drastično manjim iznosom, a to je dva miliona i 400 hiljada.
Ono što smatramo da je neophodno jeste da rashodi budžetskih korisnika budu svedeni u realne okvire upravo zbog globalne finansijske krize i štednje u državnim organima. Sada najavljujem da ću vrlo verovatno koristiti vreme predviđeno za poslaničku grupu.
Ono što treba da se građanima Srbije kaže, ono što smo dobili kao obrazloženje za neprihvatanje ovog amandmana, jeste da se amandman ne prihvata iz razloga što su sredstva u okviru ovog programa uređenje i nadzor u oblasti obrazovanja, dotacije nevladinim organizacijama smanjena Predlogom zakona za 26%, tako da bi dalje smanjenje ugrozilo funkcionisanje nadzora u oblasti obrazovanja.
Istine radi, Skupština ima problem u nadzoru izvršne vlasti. Mi smo koliko juče imali situaciju da predstavnik predlagača koga smo imali nameru da pitamo nekoliko vrlo značajnih pitanja za funkcionisanje i države i sistema, nismo uspeli to da uradimo. Kao vrlo jasnu lekciju sam preuzela inicijativu i određene protokole sa sajta Ministarstva inostranih poslova, pročitala sama, dakle, umesto predlagača zakona.
Vrlo često kada smo u prilici da postavljamo konkretna pitanja resornim ministarstvima, odgovore ili ne dobijemo ili dobijamo sa užasnim zakašnjenjem. Takođe, kada smo često u prilici da vršimo nadzor, a jeste izvedena funkcija na osnovu člana 99, i da postavimo konkretna pitanja predstavnicima vlasti, to ne možemo jer ih nema.
Takođe, ono što jeste određena vrsta nadzora trebalo bi da se dešava tokom rasprave u pojedinostima, recimo kada je reč o jednoj od najznačajnijih tema, a to jeste rebalans budžeta. Tako da onaj ko odlučuje, roza ulogu parlamenta i obesmisli je do toga da građani više neće želeti da izađu na izbore, jer prvo niti se poštuje njihova izborna volja, a i sam parlament se svodi na potpuno besmislenu funkciju. Nama direktan prenos zamenjuje kviz ili prilozi o ribolovu.
Danas smo čuli da će ta javnost rada možda u perspektivi izgledati kroz određena saopštenja ili određene novinske izveštaje. Mi potpuno, li sasvim sigurno, lizimo u besmisao rada parlamenta. Nadzor rada izvršne vlasti definitivno nije dozvoljen. Mi nemamo završne račune, nemamo reviziju završnih računa. Mi smo slepi na koji način se pare svih nas troše.
S druge strane, i te kako imamo primere nezakonitog i nenamenskog trošenja sredstava, tamo gde se mi dosetimo, pa oformimo antikorupcijske savete, prečešljamo sve te izveštaje i onda saopštimo građanima.
Takođe, jedna od činjenica koja se dešava u poslednje vreme, a nekako očigledno da je najviše platila SRS vrlo verovatno zbog toga što je najčešće postavljala vrlo nezgodna pitanja onima koji zapravo vladaju Srbijom i koji su u svojim rukama koncentrisali užasno veliki kapital i polako jedu sve ono što jeste radnička klasa Srbije, zapravo je bilo podnošenje ogromnog broja amandmana koji je direktno značio ukidanje besmislenih agencija. Oni do sada nisu ispunile niti ijednu funkciju predviđenu zakonom.
Šta nam je posebno drago? To što nas potvrđuju sada predstavnici vladajuće koalicije, pa je danas gospodin Milan Marković rekao ono što amandmanima pokušava da uradi SRS toliko dugo. Između ostalog, gospodin Marković kaže sledeće: "Nema dileme da imamo previše ministarstava, nema ni dileme da je moguće da bude manje resora. Meni više bodu oči Vladine agencije čije stvaranje nije opravdalo cilj. Ukidanjem pojedinih agencija čije bi se nadležnosti vratile pod ingerencije državne uprave, ostvarili bismo značajne, mnogo veće uštede, nego ukoliko smanjimo broj ministarstava".
Kada o ovome govori SRS dobije u medijima brutalnu i prljavu kampanju. Kada o tome govori predstavnik vlasti, mi dalje ne znamo šta na ovo treba da se kaže.
Ono što jeste sistem koji funkcioniše očigledno po meri onih koji su prekrojili političku scenu i koji vladaju Srbijom iz senke, zapravo je sistem koji ne funkcioniše u interesu građana. Samim tim što je funkcija narodnih poslanika obesmišljena, tako što se polako ali sigurno državnom kampanjom, kampanjom izvršne vlasti, polako ali sigurno stavljamo na marginu svih zbivanja. Zašto? Upravo zbog ovog što potvrđuje predstavnik vlasti.
Sve vreme smo govorili da su agencije, koje su osmišljene na način na koji su osmišljene, a ubeđivali ste nas da je to standard koji zahteva EU, sada su u tolikoj meri opteretile budžet da smo mi sada svi u problemu.
Takođe, sam sistem i potpuno besmislena ekonomska politika je obesmislila bilo kakvu proizvodnu i ekonomsku aktivnost. Zašto? Zato što je u državi Srbiji jedino isplativo bilo i sigurno da se radi u okviru državnih i paradržavnih struktura.
Sada zato imamo preko 30 hiljada radnika državne administracije, a 2000. godine ih je bilo oko osam hiljada. U perspektivi posle šest meseci raspoređivanja vi imate socijalne i ekonomske probleme svih tih ljudi koji, ničim zasluženo s njihove strane, ostaju bez posla.
Ono što vrlo često postavim prvo sebi kao pitanje, ima li uopšte smisla ovo o čemu mi pričamo tokom bilo koje rasprave, s obzirom da na bilo koji konkretan problem i na bilo koju konkretnu prozivku predstavnika vlasti da dođu i odgovaraju na određena pitanja, jer parlament je vlastan da to uradi, mi dobijemo tišinu.
Evo šta se dešava. Ispod sve te tišine, a to je prepoznatljivo za državu Srbiju, kulja ogromno nezadovoljstvo obespravljenih za koje su, kako saznajemo takođe iz medija, državni sekretari tražili da se radno-pravni sporovi odlože na neodređeno. Zašto? Zato što će kršenje radnih prava u perspektivi biti svakodnevica.
To je, dame i gospodo, tek jedna od situacija koja je zahuktala ogromne socijalne probleme koji su u perspektivi između maja i oktobra. A onda? Onda neće postojati sila koja neće moći da spreči nezadovoljne ljude u procentu preko 70%, ono na šta bi trebalo da se skrene pažnja, koji nemaju šta više da izgube. Kada je reč o ljudima koji nemaju šta više da izgube, onda bi trebalo vlast u senci koja stoji iza ove izvršne vlasti da se zapita na koji način će stati pred tu silu. Hvala.

Gospođo Đukić-Dejanović, najavljujem da ću koristiti vreme predviđenog za ovlašćenog predstavnika po ovom članu 8.
Ono što smo mi u objedinjenoj raspravi u načelu govorili, a zaista je potpuno neprimereno, gospođo Dragutinović, što vas je Vlada ostavila na cedilu, pa sami sedite tu, i potpuno smo svesni činjenice da ne možete da date odgovore na mnoga pitanja, ali ovaj član 8. je vrlo interesantan, zato što konstatuje, i mi smo skrenuli pažnju na ovo u objedinjenoj raspravi u načelu o Predlogu zakona o rebalansu budžeta, da se u članu 9. Zakona o budžetu posle stava 2. dodaje novi stav 3.
On glasi: "Izuzetno u 2009. godini, u slučaju da se primanja budžeta Republike Srbije ostvaruju u manjem iznosu od planiranih i posle preduzimanja mera iz člana 42. Zakona o budžetskom sistemu, Vlada može doneti odluku da se iznos aproprijacije, koji nije moguće iskoristiti, unese u tekuću budžetsku rezervu".
Taj član 42. Zakona o budžetskom sistemu, sve ovo, naravno, detaljno govorim zbog građana Srbije, konstatuje da ako se u toku fiskalne godine izdaci povećaju ili smanje, na predlog ministra može se obustaviti izvršenje pojedinih izdataka ne duže od 45 dana. Stav 5. ovog člana konstatuje da bi u tom slučaju Vlada morala da obavesti Narodnu skupštinu. Mi se bojimo da to neće biti tako.
Takođe, Vlada ima mogućnost da nakon isteka 45 dana iznose određenih aproprijacija prosto isključi iz izvršenja budžeta i prebaci ih u tekuću budžetsku rezervu. To dalje znači – iznosi aproprijacija se i dalje nalaze na rashodnoj strani budžeta, ali više nisu u funkciji izvršenja budžeta.
Dakle, tu bi možda trebalo da se vratimo na ekonomsku klasifikaciju 551, koja, čini mi se, nije postojala u Zakonu o budžetu za 2009. godinu. Radi se o nefinansijskoj imovini koja se finansira iz sredstava za realizaciju Nacionalnog investicionog plana, a raspored i korišćenje sredstava ove aproprijacije vrši se takođe po posebnom aktu Vlade. Složićete se, potpuno ne definisana pozicija.
Međutim, ako se saberu ove ekonomske klasifikacije u različitim razdelima, dolazi se do sume od oko 10 milijardi dinara. To znači dalje da Vlada elegantno može da smanji realizaciju rashoda, ne i same rashode, jer će se povećati tekuća budžetska rezerva za dodatnih 10 milijardi dinara.
Dakle, ovaj član obezbeđuje Vladi diskreciono pravo i u pogledu drugih pozicija u budžetu, s tim da mora da obavesti Narodnu skupštinu. Ono što jeste naš problem na koji mi ovde upućujemo već nekoliko dana, opet se nadovezujem na gospodina Popovića, mislimo da to neće biti slučaj, jer mi nismo ni obavešteni na koji način su se sredstva trošila do sada.
Mi nemamo reviziju završnih računa. Kakva je tendencija sa radom Narodne skupštine? Ukoliko dođe do problema, mi saznamo i otkrijemo da su sredstva nenamenski trošena i ukoliko ovde budemo inicirali raspravu o tome, građani će biti uskraćeni za takvu vrstu rasprave, makar u realnom vremenu.
Vrlo je verovatno da će takva vrsta rasprave za ovako široko diskreciono pravo Vlade biti negde između tri i četiri ujutru, kada retko ko može to da prati, što će reći da ulazimo u jedan period, a ovo je zasnovano na praksi koja je do sada, za koji mi dajemo ovlašćenja ogromna Vladi kroz diskreciono pravo raspolaganja sredstava, a pri tom već nas je Vlada uverila da ne možemo da imamo poverenja u nju.
Jer to što predstavnici Vlade i sada ne prisustvuju ovako važnoj temi u periodu finansijske krize, govori o dve stvari. Prvo, da kriju određene činjenice od narodnih poslanika, od opozicije na prvom mestu, i od građana Srbije. Drugo, da se plaše svih onih nezgodnih pitanja koja govore o tome da su potpuno promašili i ne samo ova vlada, nego kurs od 2000. godine je bio potpuni promašaj. Mi se zbog loše vođene ekonomske politike nalazimo u ogromnom problemu, bojimo se da iz tog problema nećemo moći da se izvučemo, bojimo se da će taj problem da znači na dalje da će preko 70% građana Srbije da živi na ivici egzistencije.
Tokom ove rasprave, a nadam se opet do 18,00 časova, jer pretpostavljam da direktnog prenosa posla 18,00 časova neće biti zbog priloga o ribolovu ili nekakvih kvizova, da ćemo dobiti odgovor na ovo pitanje, jer mislim da građani Srbije na prvom mestu ovo zaslužuju.

Samo da najavim da ću koristiti vreme predviđeno za poslaničku grupu. Samo se nadovezujem na priču od sinoć, koju su nažalost građani mogli da prate jutros, ali evo sada u realnom vremenu.
Dobili smo pismo od predstavnika vlasnika i radnika lokalnih radio i televizijskih stanica, i slušajte šta oni u tom pismu kažu. Rekli su da su uputili i vama ovo pismo. Pretpostavljam da to niste dobili, ali građani Srbije takođe treba da znaju na koji način se troše pare iz budžeta.
Dakle, u pismu se između ostalog kaže - predsednik i zamenik predsednika Saveta RRA, to je dakle Republička radiodifuzna agencija, bez ikakve logike troše novac koji mi uplaćujemo na ime ionako već visokih naknada za emitovanje, a ništa ne čine da srede nelegalnu konkurenciju piratskih stanica.
Možda oni nešto i misle da rade, ali rezultati na terenu su katastrofalni. Posle čišćenja Beograda od pirata, odjednom se stalo sa tim poslom. U zadnjih šest meseci umesto smanjenja i gašenja pirata imamo situaciju da oni svakim danom sve više niču. Prema našim saznanjima trenutno ih je 30% više nego što ih je bilo pre raspisivanja konkursa.
Oni postavljaju pitanja, s obzirom da smo dobili pismo od njih, imamo obavezu da ovo saopštimo javnosti. Dakle, vlasnici i radnici radijskih i televizijskih stanica pitaju – da li mi plaćamo da bi rukovodstvo Republičke radiodifuzne agencije, u jeku ekonomske krize, zakupilo čitav sprat u zgradi ulice Vase Čarapića broj 2, po ceni od 180 hiljada evra za samo 2009. godinu?
Da li mi plaćamo da se taj sprat opremi skupocenim nameštajem i opremom po ceni od 50 hiljada evra?
Kako nam rekoše, zabrinuti radnici agencije, jer i oni znaju da ovako rasipanje novca ne može još dugo potrajati, zakupnina se plaća od 1. januara iako RRA te prostorije još uvek ne koristi, ili možda plaćamo da bi se u RRA od početka 2009. godine zaposlilo više od 20 novih ljudi, među kojima i više osoba iz Novog Sada, što podrazumeva da se pored visokih plata dodatno isplaćuju dnevnice i putni troškovi.
Ne treba da vas podsećamo da su predsednik i zamenik predsednika RRA upravo iz Novog Sada. Dok mi pokušavamo da sačuvamo bar minimum radnika na našim medijima, samo plate novozaposlenih iznosiće između 350 i 400 hiljada evra ove godine.
Nevolja je što radni odnos zasnivaju ljudi bez jasnog zaduženja i bilo kakvih kvalifikacija u oblasti radio-difuzije, a neki su istaknuti novinari iz nekih prethodnih perioda.
Takođe, pitaju da li mi plaćamo da bi zamenik predsednika saveta RRA, gospodin Goran Karadžić u 2008. godini potrošio preko 10 hiljada evra na račune u kafanama i na dnevnice i troškove službena putovanja u zemlji, da bi koristio automobil agencije kao privatni i da bi zasnovao radni odnos u RRA, iako Zakon o radiodifuziji zabranjuje da član Saveta bude zaposlen u RRA.
Ovo su tek samo neki od navoda zaista uplašenih i vlasnika i radnika radio-televizijskih stanica, koji pokušavaju i koji će pokušavati da izdrže jedan mesec. Ljudi koji imaju novinarskog iskustva znaju kako izgleda novinarski hleb – tu se više preživljava nego što se živi. Radi se u reklamnoj produkciji ne bi li se porodica izdržavala, a evo pogledajte na koji način se troše pare koje su takođe na teret i vlasnika i radnika radijskih i televizijskih stanica.
Nadamo se samo da ćemo tokom ove celokupne rasprave u pojedinostima dotaći svaku oblast koja govori o nezakonitom i nenamenskom trošenju para, budžetskih obveznika, budžetskih korisnika, svih nas, svih građana Srbije, a da pri tome građani Srbije nijednog momenta nisu imali priliku, što zakon nalaže, da vide svojim očima reviziju završnih računa.
Mi mislimo da se tako neće, s obzirom, da evo kako čitamo izjave gospodina državnog revizora da se ta praksa neće promeniti u ovoj godini.
Međutim, s druge strane, opet imate situaciju da ekonomski i socijalno svi ćemo mi biti u mnogo goroj situaciji, potpuno spremni da zaštitimo sva svoja prava – jer onaj ko je zaslužen za to očigledno to ne želi. Na koji način – mislim da će se to vrlo brzo videti i mislim da je to nešto sa čime ova izvršna vlast mora da računa. Hvala.

Samo se nadam da će vreme predviđeno za obrazloženje amandmana ovakvog tipa biti dovoljno, a to je dva minuta.
Dakle, ono što je SRS želela ovim amandmanom da definiše jeste, a s obzirom da je reč o putničkim automobilima i kombi vozilima, da se ne bi pogrešno razumelo, meni su ovde moje kolege pomogle da osmislim ovaj amandman, ne trudim se da budem ekspert za sva pitanja ili da o svemu pomalo znam, ali oni koji mnogo bolje ovu oblast poznaju od mene mislili su da ovakvo amandmansko rešenje je svrsishodnije u sadašnjoj situaciji.
Dakle, odnosi se na putničke automobile i kombi vozila do 1.150 centimetara kubnih 750 dinara, preko 1.150 do 1.300 - 1.510 dinara, preko 1.300 do 1.600 - 3.320 dinara, između 1.600 do 2.000 - 7.500, između 2.000 i 2.500 - 37.000, preko 2.500 do 3.000 - 75.000 i preko 3.000 centimetara kubnih - 155.000. Mislimo da ovo amandmansko rešenje je potpuno smislenije u odnosu na sadašnju situaciju.

Meni je ovo posebno drag član 5. i ono gde smo mi intervenisali zapravo je bila samo, uslovno rečeno, jezička redakcija u smislu preciznosti člana 5.
Ali, da bi građani znali o čemu je ovde reč, član 5. se menja i glasi: porez na upotrebu motornih vozila ne plaćaju vojni invalidi, odnosno civilni invalidi rata, odnosno invalidi rada sa 80 ili više procenata telesnog oštećenja, vojni invalidi odnosno civilni invalidi rata, odnosno invalidi rada kod kojih postoji telesno oštećenje koje ima za posledicu nesposobnost donjih ekstremiteta nogu od 60 ili više procenata i treća kategorija su zdravstvene ustanove za sanitetska vozila, za vozila za prevoz za bolesnika na dijalizi i za vozila koja služe za transfuziju krvi.
Propisani iznos poreza na upotrebu motornih vozila, pored umanjenja, u skladu sa članom 4. stava 3. ovog zakona, dodatno se umanjuje za 50% za putničke automobile kojima se obavlja autotaksi prevoz i za specijalne putničke automobile za obuku vozača sa ugrađenim duplim komandama.
Naša intervencija je bila, kada je reč o vojnim invalidima, da je mnogo bolje da stoji ratni vojni invalidi.

Gospođo Čomić, dame i gospodo, gospođo Dragutinović, SRS, a prosto da građanima bude jasno, ovde se vrši izmena člana 9. stav 1, pa nekoliko tačaka, pa između ostalog, tačka 20) glasi – novčane naknade koje se isplaćuju licu kome prestaje radni odnos u procesu racionalizacije, restrukturiranja, pripreme za privatizaciju u skladu sa aktom Vlade kojim se utvrđuje program za rešavanje viška zaposlenih u procesu racionalizacije i pripreme za privatizaciju do iznosa utvrđenog tim programom, a  za lica starija od 50 godina bez ograničenja iznosa.
U tački 2) se predviđa ovim predloga zakona izmena posle reči – nadležni državni organ isplaćuje, zamenjuje se rečima – se isplaćuju. Tačka 20) menja se i glasi – u odnosu na prethodno zakonsko rešenje, dakle, premije, subvencije, regresi i druga sredstva koja se u svrhu podsticanja razvoja poljoprivrede iz budžeta Republike, AP ili lokalne samouprave plaćaju, odnosno isplaćuju na poseban namenski račun, obveznicima poreza na prihod od poljoprivrede i šumarstva, odnosno poljoprivrednicima upisanih u Registar poljoprivrednih gazdinstava, u skladu sa posebnim propisima.
Tačka 25) menja se i glasi – PDV nadoknada u skladu sa zakonom kojim se uređuje PDV, koja se isplaćuje licima koja su obveznici poreza na prihode od poljoprivrede, šumarstva na katastarski prihod nosioci ili članovi poljoprivrednog gazdinstva.
SRS smatra da je postojeće zakonsko rešenje bolje, te da ga ne treba menjati. Ovaj amandman nije prihvaćen. Mislim da treba pomenuti da ovaj predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o porezu na dohodak građana, a mi raspravljamo u pojedinostima u momentu kada Nacionalna služba za zapošljavanje registruje 720-skoro 800.0000 nezaposlenih…
(Predsedavajuća: Dva minuta.)
… izvinjavam se, nisam najavila, koristila bih vreme poslaničke grupe, moj propust.
Takođe, ono što je činjenica i uostalom mediji su pisali u poslednje vreme da Fondu za PIO nedostaje 133 milijarde. Kada je reč o dosadašnjoj privatizaciji, koja mora u jednom momentu da se preispita i privatizacionim prihodima, ono što guverner NBS govori jeste da su privatizacioni prihodi iz prethodnog perioda potrošeni. I to gde su potrošeni, upravo na način održavanja makroekonomske stabilnosti, odnosno na tekuću potrošnju i prevelika tekuća potrošnja na prvom mestu se finansirala iz prihoda od privatizacije i zaduživanja.
Nije jasno kako će Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o porezu na dohodak građana, s obzirom na dosadašnja iskustva, da se provodi u praksi, ali pretpostavljam da ćemo do kraja današnje rasprave u pojedinostima i dobiti obrazloženja u smislu realnih okvira, dakle efekata provodivosti ovog zakonskog predloga. Hvala.

Gospođo Čomić, samo bih vas molila da mi kažete koliko imam vremena i kao ovlašćeni, i za poslaničku grupu, ne bi li koncipirala do kraja direktnog prenosa moje izlaganje.

Mogu samo da se nadovežem na već rečeno. Zamislite tek kada bi se napravila razlika između pečuraka i gljiva.
Član 13. ovog zakona, da bi bilo jasno građanima Srbije, dakle menja se i glasi – oporezuju se prihodi po osnovu prikupljanja i prodaje sekundarnih sirovina, šumskih plodova, lekovitog bilja, uzgajanja i prodaje pečuraka, uzgoja i prodaje pčelinjeg roja itd.
Amandmanom smo hteli samo da pojasnimo razliku između pečuraka i gljiva, ali smo onda shvatili da ćemo da načinimo veće zlo nego korist, jer će onda veći broj proizvođača da bude oporezovan ovim amandmanom.
Eto prilike i ovde najavljujem da koristim vreme za poslaničku grupu.
Nedvosmisleno je sledeće, da su mnogi ekonomski stručnjaci na ovo ukazivali početkom ove godine i prošle godine. Jedan od tih je profesor Zec, s namerom ga uzimam za primer, zato što na prvom mestu mi se dopada plastični stil i način razmišljanja, i možda koncept.
Jeste on potpuno udaljen od politike koju predstavlja SRS i verujem da se nećemo nikada politički susresti, ali baš s tim razlogom pominjem taj primer.
Dakle, profesor Filozofskog fakulteta je u jednom momentu rekao – nije mi jasno zašto oni koji su vlasni ne izađu pred narod, to je bio kraj prošle godine, gostovao je na jednoj beogradskoj televiziji, i ne kažu da novca nema, i da će to zaista biti jedan od velikih problema, da će Srbija da oseti efekte svetske ekonomske krize. Onda će se suočiti sa nizom problema iz kojih neće moći lako da se izađe.
Zašto – zato što je sistem loš i zato što se godinama unazad, neuporedivo priznajem, i potpuno se slažem da koncepti ne mogu da se porede, pa samim tim i zakoni o budžetu, imajući u vidu celokupni zakonski okvir. Ali, gospođo Dragutinović, reformski kurs koji je trebalo od 2000. godine da se preuzme, put kojim je trebalo da se krene, nije se krenuo? Kupovao se jedino i samo politički i socijalni mir, u vremenu kada je ipak državu Srbiju ulazilo više novca i bilo je prilike da se preduzmu određeni reformski potezi.
Kada je profesor Zec to rekao izazvao je reakciju, jer je naše uverenje da je pravi premijer gospodin Tadić, u šta nas je uverio, nekoliko puta rešavao, izvan svojih nadležnosti, krizne situacije umesto premijera srpske vlasti, pa samim tim mi verujemo da je čovek zaista moćan i vlastan da reaguje u svakoj situaciji i u svakom primeru, sam je rekao – da profesor Zec širi alarmantna saznanja i da nije u redu da se ponaša na način na koji se ponaša. Zapravo je čovek sve vreme bio u pravu.
Da bi isti taj gospodin Tadić 3. marta ove godine na jednom vrlo značajnom skupu na Kopaoniku, dakle, bilo je reči o biznis forumu, koji je takođe poslao vrlo nejasne i totalne različite poruke sa tog skupa, rekao – dosadašnjim ekonomskim ideologijama kriza se ne može prevazići, a od vas, misli na prisutne, očekuje se inventivnost.
Takođe, 3. marta 2009. godine na istom skupu, čovek koji potpisuje finansijski i ekonomske tokove dosta dugo na ovom delu teritorije, a uskoro ćemo saznati u čije ime, potpredsednik Vlade i ministar za ekonomiju i regionalni razvoj izjavio je – da Srbija ipak neće ući u recesiju i da će mere Vlade dati rezultate.
Kada je reč o aranžmanu sa MMF, gospodin Dinkić je ocenio da Srbija neće upasti u platno-bilansnu krizu i da joj ne treba novac od MMF, već bi taj aranžman imao više psihološki karakter. Ja sam takođe svih ovih dana, kada je reč o prethodnom i ovom zasedanju, jer su to uostalom svakodnevne teme koje brinu sve nas, takođe citirala izjave mnogih i ekonomskih stručnjaka i predstavnika Vlade, koje su međusobno toliko oprečne, da običnim građanima i svima nama apsolutno nije jasno kako će u periodu koji dolazi da se izađe.
Ili da se recimo održi nivo zapošljavanja, kada znamo da je projektovani nivo nezaposlenosti preko 750 hiljada nezaposlenih, sada ih je trenutno 730 hiljada, kada znamo da je 60.000 računa blokirano, da je jedan od najvećih dužnika Srbija.
Dakle, to su sve oni pokazatelji koji takođe pokazuju, slikaju ekonomsku atmosferu koja definitivno ne može da da precizan odgovor: čemu bi to trebalo Srbija da se nada.
Sem one situacije da će u Srbiji da se desi, po ko zna koji put slična istorijska drama – kada država nema novaca, dakle poseže da taj isti novac uzme od građane kroz različite poreze koje građani moraju neminovno da ispune, a da su im prava i ostvarivanje prava sve više suženi.
Dakle, celokupna ova priča bi trebala da počne i da završi činjenicom da mi nemamo završni račun, da nemamo reviziju završnog računa i podacima koje je SRS ovih dana takođe iznosila oko nezakonitog i nenamenskog trošenja budžetskih sredstava. Tako sa sigurnošću možemo da tvrdimo, pokazuju mnoga istraživanja, posebno istraživanje Agencije IRI, da 56% građana smatra da je Srbija na pogrešnom putu. Kako oni to vide?
Vide iz sopstvene perspektive. Naprosto, njima je život sve nesigurniji i sve teži. Dakle, sve ovo, od svih ovih ekonomskih kategorija, ekonomskih analiza, sukoba koncepata, njima apsolutno ne mora da bude značajno i važno, niti moraju to da razumeju, oni znaju u odnosu na neto primanja koliko mogu mesečno da izdrže. To što mogu da izdrže je sve tanje, sve slabije i sve manje.
Činjenica je da je takva projekcija, projekcija koja će se protezati nažalost, a deo pesimizma crpim i iz vašeg ekspozea u toku nekoliko narednih meseci. Ne pesimizma da svi zajedno upadnemo u apatiju i melanholiju, već pesimizam u smislu realnog sagledavanja situacije, a to je – da novca nema, da reforma nije izvršena, da mi u periodu finansijske krize ulazimo faktički u reformu. Zašto? Zato što smo primorani merama koje je faktički tražio od nas MMF.
Na prvom mestu svi smo bili vrlo radikalni kada smo tražili smanjenje javne potrošnje, jer je ona ogromno opterećenje za budžet. Sada niko nema srca da govori o tome na način, kada znate da toliko hiljada ljudi neminovno mora da ostane bez posla i na način kada privrede faktički nema ili ne funkcioniše, ili je nelikvidna, pa i ne znate način na koji će se ostvariti radna mesta za sve te ljude.
Tu hiljadu, i hiljade ljudi koji će ostati bez posla morate da množite sa tri ili četiri, to su članovi domaćinstava. Gde su svi oni ljudi, kojih je sve veći broj, koji ne mogu da stiču prihode ličnim radom?
Dakle, mi se sada nalazimo u situaciji kao što član Ekonomskog saveta Vlade, gospodin Stamenković, kaže da zapravo gasimo požar. Pitam vas, gospođo Dragutinović, šta će biti posle požara? Da li ćemo uspeti da ga ugasimo i šta će biti posle požara? Hvala.

Izvinjavam se, ali zaista jeste energično iščitavanje amandmana, kao da smo na pravoj licitaciji amandmana i ume da mi se desi da neki put mi neki amandman ili čitav zakon promakne.
Šta je bila namera SRS amandmanima? Da se zadržavaju postojeći iznosi takse, konkretno za član 14. stav 6. tražili smo da se briše iz tarifnog broja 1.
Zaista mislimo, premda znamo da, s obzirom na situaciju da budžet treba da se napuni, da ovaj rebalans budžeta će najverovatnije biti prelazno rešenje, da je situacija da novca nema i da se Vlada, kako je rekla gospođa Dragutinović, ipak odlučila da od svakoga uzme ponešto za upravo to linearno smanjenje.
Sad pokušavamo da ponudimo što veći broj podataka, pretpostavljajući da Vlada ima tu sliku i pretpostavljamo da se na kraju svi oni sastaju i da, na osnovu određenih statističkih podataka, bi trebalo da znaju kakvi će biti efekti provodivosti ovih zakona. Mislimo da je svako uvećanje iznosa dodatno opterećenje, shvatajući situaciju da novac mora odnekud da dođe.
Očekivali smo da tu bude ministar pravde, ali nekako smo i znali da neće biti tu. Tu je, pozdravljamo gospođu Malović, ministra pravde. Biće prilike da čujemo efekte ovakvih mera, kada je reč o potrebi svih građana, a nema tog građanina koji neće koristiti određene usluge sudskih institucija.
Mislimo da su ovo dodatni nameti, a u sledećem javljanju ćemo pripremiti još veći broj podataka koji govore o tome da će ili da se smanje intervencije u okviru sudskih institucija, ili će građani biti u problemu da isprate nagomilane takse.

Taman da ne iskoristim priliku kada je gospođa Malović tu i gospodin Homen. Naravno, amandman nije prihvaćen. Mi smo tražili da se član 22. briše, s namerom da dodatno ne opterećujemo građane.
Međutim, taman da iskoristim priliku i da pitam sledeće: mi smo pre neki dan govorili o nenamenskom trošenju budžetskih sredstava i o tome koliko je država slepa kada je u pitanju transparentnost trošenja sredstava, koje dolazi na teret svih poreskih obveznika, pa smo, između ostalog, navodili izveštaj grupe za nadzor i internu kontrolu Ministarstva pravde, kojoj je u opisu poslova i zadataka kontrola svih indirektnih korisnika budžetskih sredstava kojima Ministarstvo pravde dotira novac iz budžeta Republike. Na taj način su interni kontrolori izvršili uvid. Reč je o 2007. godini, ministar pravde je bio gospodin Dušan Petrović.
Antikorupcijski savet SRS je dobro analizirao ovaj izveštaj. Izvršeno je 14 naknadnih kontrola pravosudnih organa širom Srbije i u svim kontrolama je utvrđeno nezakonito i nenamensko trošenje sredstava. Mi smo tu naveli nekoliko konkretnih primera. Reč je o Trgovinskom sudu u Somboru, Trgovinskom sudu u Nišu, Okružnom sudu u Novom Sadu i Opštinskom sudu u Vršcu.
Ograničena sam vremenom, nažalost, neću moći puno da se posvetim tome. Kolege su čule detaljniji izveštaj.
Recimo, Opštinski sud u Vršcu, ono što je za nas bilo vrlo upečatljivo, to su nezakoniti troškovi koji nisu bili odobreni budžetom, u visini od skoro 80 hiljada dinara, npr. na račun nabavke lekova iz apoteke po receptu lekara.
Isti slučaj je bio sa troškovima reprezentacije, koji nisu bili odobreni budžetom, ali su plaćeni budžetskim sredstvima i u 2006. i u 2007. godini, u visini od oko 60 hiljada dinara.
Kontrola je, takođe, pokazala da je Opštinski sud u Vršcu na teret budžeta kupovao pivo, vino, viski, vermut, kikiriki i smoki itd, da je jednim kafanskim računom utrošeno oko 23.205 dinara na teret budžeta Republike. To su bili reprezentativni primeri.
Gospodin Dušan Petrović je parafirao izveštaj grupe za nadzor i internu kontrolu Ministarstva pravde, kao izveštaj koji je potpuno u saglasnosti sa postojećom zakonskom regulativom. Međutim, sam izveštaj govori o tome, i nalazi interne kontrole, da su se sredstva nenamenski i nezakonito trošila.
Naravno, mi zvanične izveštaje imamo. To nema direktno veze s vama, to je nasleđena situacija, ali obzirom na ovaj primer, mi možemo samo da verujemo da sve ovo što jeste poresko opterećenje državljana Srbije, takođe može da ponovi ove primere, pogotovo u situaciji kada mi nemamo završne račune i reviziju završnih računa.
Sada bi trebalo da vas pitam da li će namenski biti trošena sredstva tokom ove godine i pretpostavljam da ćete mi vi odmah reći "da, naravno da hoće". Ono što je važno pitanje, opet nema direktne veze sa vama, da li će ova sredstva da opravdaju ono što jesu nameti na poresko opterećenje svih građana, pogotovo što je sve veći broj građana zaglavljen u okviru sudskih institucija, s obzirom na rokove trajanje pogotovo parnica.
Na prvom mestu, želela bih da pitam gospodina Homena da li je zaista u sukobu interesa kada je reč o vašoj izjavi, ispravićete me ako grešim, mediji su preneli, vaš zvanični stav još uvek ne znam, da ste tražili da se radno-pravni sporovi odlože na neodređeno? Mislimo da je to situacija koja zaslužuje da na neki način odgovorite na ono što jesu bila pisanja medija, a i Republička direkcija za sukob interesa je odreagovala u ovoj situaciji, a mislim da građani zaslužuju i u okviru ove rasprave odgovor na to pitanje.

Nažalost, hendikepirana sam, ne mogu da pričam o konkretnom amandmanu, ali mogu da iskoristim vreme, još samo dva minuta za poslaničku grupu.
Taman lepe sreće, gospođo Malović, da ste bili pre neki dan tu, pa bi mogli konačno da pokrenemo određene teme koje su vrlo osetljive, ali su zasluživale određenu raspravu i vašu kvalifikaciju kao resornog ministra. Tema je bila opština Zemun i zakonitost postupka uvođenja privremenih mera, ali nećemo o tome, nije to sada na dnevnom redu.
Ono što bih volela da čujem kao vaš zvanični odgovor na ovu situaciju o kojoj smo pričali danima, mi ćemo vam poslati ceo ovaj dosije nezakonitog i nenamenskog trošenja sredstva u okviru Ministarstva pravde i tražićemo od vas zvaničan odgovor zašto nikada nije pokrenut postupak u tom smislu.
Ili, šta bi Ministarstvo pravde trebalo da preduzme, u smislu kada se utvrdi, na osnovu zvaničnog izveštaja, nenamensko i nezakonito trošenje budžetskih sredstava od strane predsednika ili drugih lica u okviru sudova? Šta tada treba Ministarstvo pravde da uradi, a reč je o finansijskih sredstvima građana Srbije?
Tako da ćemo mi biti slobodni da vam ovih dana kompletirano, sa konkretnim zvaničnim izveštajima, ceo dosije nezakonitog i nenamenskog trošenja sredstava, pošaljemo na Ministarstvo, očekujući od vas i konkretnu reakciju, a sada bih volela da čujem odgovor šta u tom slučaju Ministarstvo pravde treba da uradi.

Samo mi molim vas recite koliko mi je vremena ostalo kao ovlašćenom predstavniku?

Sve? To je moje veliko razočarenje, ali šta da radim.
Potrudiću se da u ova dva minuta makar izgovorim obrazloženje ovog amandmana. Naš amandman je glasio da se član 1. briše. Ovim članom se uređuje privremeno smanjenje plata. Obrazloženje je bitno zbog građana Srbije. SRS smatra da Vlada Republike Srbije predloženim zakonskim rešenjem, po ko zna koji put do sada, na najgori mogući način obmanjuje građane i javnost Srbije. Ukoliko bi jedan ovakav zakon bio usvojen, mišljenja smo da to ni na koji način ne bi doprinelo budžetskim uštedama i pokriću budžetskog deficita, koji će do kraja godine verovatno premašiti 100 milijardi dinara.
Da je DS, kao najjača stranka u koaliciji, zaista vodila računa o racionalnom trošenju budžetskih sredstava, aparat državne uprave danas ne bi zapošljavao oko 28.000 umesto zatečenih 8.000 službenika u 2000. godini.
Zapošljavanje je vršeno po partijskom kriterijumu, bez javnog konkursa i procedure koja decidno propisuje zakon.
Ovom zapošljavanju je prethodilo osnivanje raznoraznih agencija, komisija, saveta i drugih regulatornih tela kojih danas u Srbiji ima oko 102 i koje kao takve predstavljaju paralelne i virtualne organe državne uprave. Pri tom, ovaj predlog zakona je još jedna farsa kada je reč o uštedama na platama zaposlenih radnika i platama, stimulacijama i bonusima menadžmenta javnih preduzeća, kao i velikih sistema.
Proteklih osam godina SRS u kontinuitetu ukazuje na činjenicu da su javna preduzeća stranački feudi i služe za finansiranje vladajućih političkih partija, a pre svega partija na vlasti.
Dakle, smatramo da se predloženim zakonom neće postići nikakav efekat jer stvaranje budžetskih ušteda nije samo pitanje smanjenja plata u državnoj administraciji, već je pitanje depolitizacije i racionalizacije državnog aparata, a pre svega to je pitanje obračuna sa korupcijom i kriminalom.