Prikaz govora poslanika

Prikaz govora poslanice <a href="https://otvoreniparlament.rs/poslanik/7283">Marina Raguš</a>

Marina Raguš

Srpska napredna stranka

Govori

Gospođo Đukić-Dejanović, gospođo Kalanović, trudila sam se da pažljivo slušam izlaganje kolega iz vladajuće koalicije. Očigledno je da raspolažemo različitim podacima, ali pretpostavljam da ćemo svi biti svesni kompletne slike, zato što smo svesni činjenice da postoji mala laž, velika laž i statistika.
Ono što je izvesno, statistički podaci dovoljno ne otkrivaju pravo stanje, kada je, recimo, reč o stopi zaposlenosti i nezaposlenosti i o ranjivim grupama u društvu Srbije. Ono što SRS pokušava već izvesno vreme da uradi, jeste da koristi izvore koji su bliski vladajućoj koaliciji, takođe, da koristi izvore koji su državni. Trudimo se da svoje podatke za ove rasprave ipak ostavimo negde po strani, iz jednog prostog razloga, da bismo oduzeli vama argument da tučete vaše podatke.
Ono što pokušavamo da uradimo, uradili ste vi kao opozicija i to je pravo svih političkih partija, a skupljamo građu o destrukciji srpske privrede. To vam vrlo transparentno, otvoreno kažemo i trudimo se da to radimo na što bolji način, koristeći pri tom samo zvanične podatke, ili podatke grupe stručnjaka koji su nekad učestvovali u vlasti, od 5. oktobra naovamo.
Trudili smo se, kada je postojala poslovnička mogućnost, da postavljamo konkretna pitanja, da pravovremeno uputimo zahtev za pojašnjenje, ili postavimo pitanje resornom ministarstvu, i tako dobijemo zvaničan odgovor, pa ću vas, tako, podsetiti na par odgovora koje smo dobili od Ministarstva za ekonomiju i regionalni razvoj. Tiče se stope nezaposlenosti, na dan 31. decembra 2008. godine, ako se ne varam, ali konsultovaću odgovor koji ste zvanično uputili, konkretno, meni, jer sam se ja bavila time krajem prošle godine, iskreno uplašena kakva nas situacija čeka tokom 2009. godine.
Da budemo potpuno jasni, ni ja, a ni Poslanička grupa SRS-a ne možemo da se radujemo ovakvoj situaciji koja je zadesila Srbiju, niti bih volela da ovo shvatite kao slavodobitno ponašanje SRS-a. Naprotiv, ono što jeste osnovni motiv svega ovoga jeste da je moglo puno toga da se uradi, a nije se uradilo, pa mi hoćemo da saznamo ko je direktno odgovoran za to.
Ne mislim da ste vi lično, gospođo Kalanović, odgovorni. Odgovornih ljudi, kao što vidimo, u poslednje vreme ima u svim redovima, i našim, ali ono što radi SRS, to je da one koji su odgovorni za, uslovno rečeno, izigravanje srpskih nacionalnih interesa vrlo transparentno, javno, bez ikakvog ostatka ili rezerve, prikaže srpskoj javnosti. Mi mislimo, političke korektnosti radi, da najveći broj ljudi koji čine ovu političku scenu misli da radi najbolje, ali da postoje neki ''mangupi u našim redovima'' koji treba da odgovaraju za ono što mi cenimo da je suprotno interesima srpske nacije, tako da se nadam da ćete ovu raspravu da doživite kao izlaganje, kao konceptualno izlaganje s pozicije SRS-a.
Juče sam počela da predstavljam podatke koji nisu, naravno, današnji, 2009. godine. Pokušali smo da dobijemo sveže podatke kada je reč o stopi nezaposlenosti u određenim centrima u Srbiji, posebno određenih ranjivih kategorija društva, kao što su lica s invaliditetom. Konsultovali smo Projekat, sada ću vam reći i njegov naziv, to sam vam juče pomenula – Praćenje smanjenja siromaštva ugroženih grupa mladih. To su rezultati istraživanja i preporuke u Nišu, Kragujevcu, Kikindi, Užicu i Beogradu. Potpisala ga je Grupa 484. Projekat je finansiran od strane EU, a realizovan od strane Evropske agencije za rekonstrukciju. Dakle, nema nikakve veze sa SRS-om.
Pretpostavljam da ste i vi imali prilike da imate uvid u ovaj projekat, koji je meni dao malo jasniju sliku kako, zapravo, Srbija izgleda i kakvo je stanje srpskih institucija na terenu, na osnovu onoga što je ova grupa stručnjaka, a mnogi od njih su činili vlast svojevremeno u Srbiji posle 5. oktobra, uradila.
Da se ne bih ponavljala, iznela sam juče neke podatke za Kikindu. Ono što sam ostala dužna, jeste da u kategoriji osoba s invaliditetom od 18 do 30 godina starosti, od ukupno 51, koliko ih je anketirano na teritoriji opštine Kikinda, članovi su nekog udruženja osoba sa hendikepom koje su učestvovale u radu ove koalicije, 11 je na evidenciji Nacionalne službe za zapošljavanje, filijala u Kikindi. Ove osobe se vode kao nezaposlene. Njihova polna struktura je pet muškaraca i šest žena.
Vi, kao metodolog, pretpostavljam da možete da pravite projekciju vezanu za 2009. godinu, pogotovu u svetlu finansijske krize, koja i te kako počinje da se reflektuje na srpsku ekonomiju, pa tako možemo da mislimo i na koji način može da se sprovede zakon, odnosno Predlog zakona koji ovde branite.
Podatak koji je ovde iznet jeste da je ukupan broj lica s invaliditetom, po stepenima stručne spreme, 724. Neću čitati sve, zato što Projekat ima oko 80 strana, a nemam toliko vremena na raspolaganju, ali moram izneti pojedine podatke da bismo mogli da stvorimo sliku i da pričamo o sadašnjem stanju, jer, koliko sam vas razumela, vi nemate precizan podatak vezan za osobe s invaliditetom. Istini za volju, nismo ga ni mi dobili, a nemamo ni preciznu sliku kakva je struktura ljudi koji su nezaposleni i koji spadaju u ranjive kategorije društva i koji su posebno ugroženi, a mi pretpostavljamo da će biti još ugroženiji, u svetlu krize koja će, definitivno, da se reflektuje narednih pet godina, a reč je o srpskoj privredi.
Ono što je mene posebno interesovalo, pošto sam samohrani roditelj, to je ono što indikuje, na osnovu svih ovih rezultata istraživanja, da procenat samohranih roditelja, što očeva, što majki, raste u srpskom društvu. Tu su, naravno, i starija lica, sve ono što potpada pod žrtve tranzicije.
Da se vratimo konačno na ovaj projekat koji je meni poslužio za pojašnjenje mnogih dilema.
I ja pozdravljam goste koji se nalaze na galeriji, nadam se da će im ova rasprava biti korisna.
Majica koju nosim, verovatno, odudara od ostalih kolega poslanika, na sebi ima lik predsednika moje stranke koji se nalazi šest godina u Hagu i znak je izvesnog protesta protiv neoliberalne okupacije, iza koje je potpisnik robije moga predsednika.
Da se vratim rezultatima ove analize, imala sam potrebu da mladim ljudima pojasnim zašto izgledam na način na koji izgledam.
Ono što je preporuka Grupe 484, izvinjavam se zbog ovog malog odstupanja od teme, vraćam se, jeste da treba zagovarati aktivne, ne pasivne mere prema licima sa posebnim potrebama, kada je reč o njihovom zapošljavanju i ukupnoj nezaposlenosti.
Ovo je, gospođo Kalanović, projekat koji je pokrivao rok od 2003. do 2006. godine. Tada je to već bilo preporučeno. Mi aktivnim merama zapošljavanja, ukoliko sam vas dobro razumela u izlaganju, pričamo o 2009. godini. Interesuje me kome su ove preporuke upućene i zašto se one nisu ispratile na način koji je bio adekvatan, a tada smo bolje stajali, mogli smo, bar kada je reč o privredi, to bolje da ispratimo.
Takođe, jedna od preporuka je bila – treba se zalagati za sačinjenje jasne evidencije mladih nezaposlenih lica s posebnim potrebama, prvenstveno u Nacionalnoj službi za zapošljavanje, jer se time stvara osnova za uspešnu i sveobuhvatnu afirmativnu akciju. Fantastična preporuka, ne znam da li je ostvarena, a volela bih da znam. Dakle, na nacionalnom nivou i na nivou filijale, šta se po tom pitanju uradilo? Ovaj zakon zadire i u Nacionalnu službu za zapošljavanje i predviđa formiranje agencije.
Idemo dalje. Očigledno je da Nacionalna služba za zapošljavanje mora imati jasan, proaktivan pristup prema ovoj populaciji, a posebno prema mladima u ovoj kategoriji. Između ostalog, šta se preporučuje? Obaveštenja putem Interneta, zvanja telefonom, podsticanje na učešće u projektima i programima koja lica sa posebnim potrebama čine subjektom, a ne objektom procesa. Ovaj deo je, naravno, za društvo, koje treba da uključi sve ljude sa posebnim potrebama, posebno invalidna lica, u sve društvene procese, a ne da budu odbačeni ili na margiranama. Dakle, da se potrudi da svi kapaciteti koji su u njima, bez obzira na bilo kakvu invalidnost, dođu do maksimuma, jer to je jako važno u kontekstu poštovanja ljudskim prava i ličnog dostojanstva svih ljudi.
Ono što mene interesuje je da li je Nacionalna služba za zapošljavanje ikada radila ovakve stvari? Sećam se, kada sam ja bila, političkom odlukom, lustrirana i kada sam bila na Birou za nezaposlene, a bila sam zamenik saveznog ministra, dakle, među prvima sam bila lustrirana, da me niko nije zvao sa Biroa rada. Za mene nisu postojala obaveštenja o slobodnim radnim mestima. Naprotiv, postojalo je obaveštenje da sam prekvalifikovana za trenutnu ponudu poslova. Dakle, pričam iz ličnog primera. Pretpostavljam da ću čuti da Nacionalna služba za zapošljavanje radi u ovom kontekstu, ali, evo, i Grupa 484 je konstatovala da to nije slučaj.
Mene interesuje na koji način mislite da uključite lica sa posebnim potrebama, posebne, ranjive kategorije društva, u sveobuhvatne društvene procese, naravno, da ih uključite u ono što se zove produktivna radna snaga?
Takođe, jedna od preporuka je bila – lokalni socijalno- ekonomski saveti treba da budu i medijatori između predstavnika poslodavaca i invalidnih lica. Preporuka je načinjena 2006. godine, po okončanju Projekta, koji je obuhvatao tri godine, od 2003. do 2006. godine. Da li je ovo urađeno? Ukoliko nije, zašto?
Ono što je tada, takođe, bila preporuka, na osnovu skeniranja situacije, samo za Kikindu govorim, trebalo je zalagati se za formiranje socioekonomskog saveta na nivou opštine, a zatim za uključivanje Udruženja invalida u socioekonomske savete. Složićete se, ovo je preko potrebno. Ipak, i invalidi treba da učestvuju u tom procesu jer najbolje znaju, na osnovu ličnog primera, šta je to što treba uraditi. Samim tim, ta javna rasprava i javni dijalog je preko potreban da bi država mogla da vidi situaciju i da da konkretne mere.
Ovo zaista govorim u interesu svih ljudi koji će osetiti krizu na svojim leđima, takođe, u interesu svih onih koji, nažalost, nisu u prilici da ostvare zaposlenje, makar na vreme duže od mesec dana, pa je jako vredno da čujemo na koji način mislite da ih sve uključite u ono što predviđa ovaj zakon.
Kragujevac mi je bio, takođe, vrlo zanimljiv. Ono što se ovde pokazalo kao analiza, istraživanje je vrlo značajno za Kragujevac, pa da vidimo kakva je slika danas i kakva projekcija na osnovu ove metodologije može da se napravi. Ono što treba reći, a vezano je za Kragujevac, to su, ipak, neki opšti podaci, koji su značajni. Na osnovu toga možemo da vidimo, a i celokupna srpska javnost, kakva su kretanja.
Grad Kragujevac, koji se nalazi u centralnom delu Šumadije, prostire se na površini od oko 835 kvadratnih kilometara. Teritoriju grada čini 57 naseljenih mesta, 77 mesnih zajednica, 32 u gradu i 45 u selu. Ovo s namerom pričam, da se vidi šta je od celokupnih resursa Kragujevca, koji je vrlo važan za celu Šumadiju, iskorišćeno.
Na poslednjem popisu stanovnika, koji je obuhvaćen ovim projektom, 2002. godine, Kragujevac je imao skoro 181 hiljadu stanovnika, od kojih se 5070 tada nalazilo u inostranstvu. Od ukupno 175.802 stanovnika, u gradu je živelo blizu 147.000, a u selima, pazite, negde blizu 30.000 stanovnika. Dakle, ukupan broj stanovnika za posmatranih 11 godina povećan je samo za 788. U gradu živi, jako značajan podatak, i oko 2.257 izbeglih, 13.600 interno raseljenih lica, tako da je ukupan broj stanovnika blizu 200.000.
Prema poslednjem popisu, Kragujevac ima negde oko 60.000 domaćinstava, dominiraju četvoročlana domaćinstva, prosečna porodica ima oko tri člana. U pogledu polne strukture stanovnika grada, 49% su muškarci, 51% su žene. Duži niz godina, Kragujevac je karakterisao negativan prirodan priraštaj, od 1996. do 2004. godine, kada je broj rođenih bio veći od broja umrlih lica, a u poslednjih 10 godina, ovo je značajno metodološki za projekciju stanja, danas, desile su se sledeće promene: smanjenje broja dece i omladine starosti do 19 godina za 6%, povećanje broja lica u srednjoj starosnoj dobi za 11%, povećanje broja starih za 30%.
Ono što je navedeno kao uzrok promene u starosnoj i polnoj strukturi stanovništva jesu, između ostalog, velike ratne katastrofe, izražena smrtnost, pad nataliteta, migracije stanovništva, prelazak iz poljoprivrednog u nepoljoprivredno stanovništvo. U ukupnoj populaciji, lica od 15 do 29 godina učestvuju sa 21%.
U poslednjih 10 godina ispoljena je tendencija opadanja broja aktivnog stanovništva za 4%, broja izdržavanih lica za 2%. Od ukupnog broja radno sposobnih lica, 46% su žene. Broj zaposlenog aktivnog stanovništva se od 2002. godine konstantno smanjivao.
Dakle, do ovo je podatak do kojeg je došla Grupa 484, na osnovu uvida u statističke podatke grada Kragujevca, poređenjem s Nacionalnom službom za zapošljavanje, u ovom projektu iza kojeg stoji EU, sa svojim finansijama. Od 83.626 aktivnog stanovništva, skoro 62.000 je radno angažovano. U 2003. godini bilo je zaposleno 45,2% aktivnog stanovništva, u 2004. godini 51.676 lica.
Dakle, u odnosu na 2003. godinu, osetan je pad. Godine 2003. je bilo uposleno skoro 54.000 lica.
Kragujevačka privreda je u procesu restrukturiranja. Iskreno, nije najjasnije, kada se ovo definiše, šta znači restrukturiranje u kontekstu celokupne privrede, ali da se baziramo na konkretne podatke. U privredi grada posluje 1.180 preduzeća, među njima 20 velikih, to je bilo 2006. godine. U Kragujevcu postoji 4.805 privatnih radnji, u 2006. godini. Dominira trgovina, sa 1.645, zanatstvo, sa 1.495 i ugostiteljstvo, sa 428 radnji.
Broj radnika zaposlenih u privredi je gotovo prepolovljen. Znatan broj radnika je ostao bez posla, zbog čega je siva ekonomija postala realnost grada. U tom kontekstu smo mi mislili da će i gospodin Ljajić da učestvuje u ovoj raspravi, zato što nekako vezujemo ovu priču sa njegovim resornim ministarstvom, pa da bi slika bila malo kompletnija, možda bismo mogli i njega da konsultujemo vezano za sivu ekonomiju, odnosno za povredu radnih prava.
Dobro, šta je - tu je, idemo dalje. Ovaj set zakona je na dnevnom redu. Pokušavam da odslikam, na osnovu rezultata istraživanja ovog projekta.
Kaže, na programu Zavoda za zapošljavanje u 2003. godini bilo je 6.487 radnika, u 2006. oko 4.600 lica. Većina nezaposlenih, ovo je značajan podatak, gospođo Kalanović, u Kragujevcu je obezbeđivala egzistenciju na gradskim buvljacima.
U obrazovnoj strukturi, najveće je učešće stanovništva sa srednjom stručnom spremom – 38,2% u 2003. godini, odnosno 47,4% u 2005. godini. Sa višim i visokim obrazovanjem bilo je 9,4% stanovništva u 2003. godini, dok je u 2005. njihov procenat povećan na 12,3%. Broj nepismenih lica je smanjen, to je dobar podatak, u odnosu na 2003. godinu i iznosi 2%, ali je potpuno deprimirajući podatak da je većina nezaposlenih ljudi u Kragujevcu svoju egzistenciju rešavala na buvljacima. Čini se da je slična situacija i u Beogradu.
Vraćamo se dalje na ove podatke. U 2006. godini, zaključno sa novembrom, evidentirano je 24.216 nezaposlenih lica u Kragujevcu, među njima je 59% žena. U odnosu na 2003. godinu, broj lica koja su prijavljena Nacionalnoj službi za zapošljavanje veći je za 9%. Između ostalog, to je, takođe, važan podatak, najzastupljenije ugrožene grupe u ukupnoj populaciji grada, sa približno 13% u 2003. godini, odnosno 14% u 2006. godini, jesu deca i omladina sa posebnim potrebama, Romi, deca bez roditeljskog staranja, deca i omladina iz porodica raseljenih lica, mladi korisnici materijalnog obezbeđenja, mladi nezaposleni. Imajući u vidu kriterijume za ostvarivanje prava na dečiji dodatak, u ugrožene grupe mogla bi da se svrstaju i ova lica.
Kada je reč o Romima, popisom je utvrđeno da u gradu živi 1.154 Roma, 573 muškarca, 581 žena. Romi u gradu žive u devet naselja. To su najveće skupine, ali Roma ima u svim naseljima. Procene su da je 66,8% Roma siromašno, 12% je ekstremno siromašno. Stopa nezaposlenosti je dva i više puta veća nego u ukupnoj populaciji.
Kada je reč o izbeglim i raseljenim licima, prema podacima Komesarijata za izbegla lica, u 2003. godini bilo je 2.257 izbeglih, 13.300 raseljenih lica. Po poslednjem popisu iz 2005. godine, evidentirano je 865 izbeglih, dok se broj raseljenih nije bitnije promenio. To bitno utiče, a o njima uopšte nismo govorili, na ukupnu sliku zaposlenosti, a pri tom otvara i pitanje – na koji način mislite da ove ljude uključite, u kontekstu aktivne politike zapošljavanja, u radno-produktivne i sposobne stanovnike?
Kada je reč o nezaposlenim licima, mladi do 29 godina se, takođe, mogu svrstati u rizične grupe. Ovo je poražavajući podatak za Kragujevac i celu Srbiju.
Po evidenciji Nacionalne službe za zapošljavanje, broj ovih lica u 2005. godini bio je 5.151, a u 2006. godini 8.690. Pri tom, ono što je jako važno, u toj brojci možemo da vidimo o kakvoj strukturi je reč, pa je 4.871 lice od 19 do 25 godina, 3.819 lica – od 26 do 30 godina. Ova lica čine 35,8% ukupnog broja nezaposlenih lica, od kojih su 57% osobe ženskog pola. Dakle, kada govorimo o milenijumskim ciljevima koje je postavio UN, o onome što je uvek bio ''kišobran'' srpskog društva, i to ne može niko da opovrgne, to da se srpsko društvo uvek zalagalo za društvo bez diskriminacije, mi vidimo na konkretnim podacima da je, zapravo, srpsko društvo bilo potpuno neposvećeno, možda je to pregrubo, ali u većoj meri neposvećeno rešenju svih ovih problema, s obzirom na to da su oni konstatovani na ovakav način.
Pri tom, ono što je vrlo jak utisak, jeste da je država najčešće slepa za precizan broj, premda, istina za volju, precizan broj je teško utvrditi, ali, bar u najvećem mogućem broju ovih problema, ili, ako ih vidi, nema adekvatan način za rešavanje užasnih egzistencijalnih problema.Koje su preporuke kada je ovaj indikator u pitanju, dakle stopa nezaposlenosti mladih do 29 godina na teritoriji Kragujevca? Govorimo o decembru 2006. godine. Poslednji presek stanja ovog projekta je bio 30. novembar 2006. godine. Dakle, kao što se na osnovu svega moglo videti, ukupan broj nezaposlenih na kraju 2005. iznosio je 22.106 osoba. Od toga je negde oko 43% bilo ispod 30 godina.
To je 2006. godina. Dakle, nema svetske finansijske krize, radi se o tome da se u društvu sprovedu određene reforme, imate celokupno međunarodno okruženje koje je raspoloženo da utemelji demokratsku vlast koja je srušila Miloševića, imate podršku najrazvijenijih zapadnoevropskih demokratija, i onih prekookeanskih, na prvom mestu, mislim na Vašington i vašingtonsku administraciju, i imate ovakvu situaciju 2006. godine, šest godina posle oktobarskih promena.Ono što, takođe, treba da se kaže, korektnosti radi, trend povećanja ukupne nezaposlenosti, mada ne i među mladima, kako kaže Grupa 484, nastavio se u toku 2006. godine. O tome govore cifre da je na kraju 2006. godine bilo 24.216 nezaposlenih, a među njima 8.942 mladih do 30 godina. U procentima, to je 36,9%.
Iako je u ukupnom broju nezaposlenosti procenat mlade populacije do 30 godina opao za 6%, ovaj pad, zapravo, nema baš takve razmere. Naime, ukupna nezaposlenost za period od godinu dana u Kragujevcu se povećala za 8,7%, dok je nazaposlenost mladih smanjena za 6,1%. Zato, metodološki, ovo možemo da koristimo kao krivulje koje mogu da daju projekciju, uslovno rečeno, za dve do pet godina, a onda, pretpostavljam da ste sve to imali u vidu kada ste pravili ove pakete zakona i analizu efekata njihove sprovodljivosti.
Značajno je, a može da se nadoveže na primer koji smo imali prilike da i vi i ja gledamo pre neki dan, i zaista mi je drago da vas je to inspirisalo, opet i kao ženu, da se raspitate i da vidite koliko konkursa za lekare ima, da li je problem nedostatak tih mesta, zašto to dete planira da ode iz zemlje i završava srednju medicinsko-tehničku školu. Onda se postavlja drugo pitanje – koliko lekara zaista može, ukoliko živi samo od lekarske plate, da preživi u državi Srbiji? Ono što bi trebalo da sledi tu profesiju jeste obezbeđenje takve klime da svako sa svojom stručnom spremom može da živi životom dostojnim čoveka, a tu je stepen odgovornosti, priznaćete, najveći, jer nema puno prostora u državi Srbiji. to je činjenica i to svi znamo.
Dakle, ono što je Grupa ovde našla jeste prosečna zastupljenost mladih, u obe godine ukupna nezaposlenost je iznosila 40%, što je visok procenat. Sve ovo govorim s razlogom da obojimo podatak da je nezaposlenost i nebriga o ranjivim grupama kontinuiran proces, samo je finansijska kriza to iznela na površinu. Naravno, ne smatram da ste vi odgovorni za ovu situaciju, ali ste preuzeli odgovornost da probleme koje ste zatekli rešite. Mi pokušavamo da shvatimo na koji način će sve ono što je zatečeno moći da se reši u narednih pet godina. Niko ne govori da ovaj zakon može da se u potpunosti sprovede u godinu ili dve dana, ili šta je strategija za 10 godina.
Ono što su zabeležili jeste da je među mladima prisutna rodna diskriminacija prilikom zapošljavanja, pa je skoro 60% svih nezaposlenih ženski deo populacije. Preporuke koje su na osnovu svega date tiču se vrlo zanimljivog indikatora, to je nivo budžeta za finansiranje i zapošljavanje osoba s invaliditetom, na primer, do 30 godina u gradu Kragujevcu.
Poslednji presek stanja je bio decembar 2006. godine, planirano je zapošljavanje 18 lica, 90.000 dinara po licu, a ukupan planirani budžet je bio milion i 620.000 dinara. Propisani su uslovi za poreska oslobođenja, oslobođenje od plaćanja doprinosa za zapošljavanje novih lica s invaliditetom, dakle, ništa novo u odnosu na predložena zakonska rešenja. Zapošljavanjem pet ili više lica, bez obzira na godine života, poslodavac dobija subvenciju od 90.000 dinara po licu i zapošljava ih na neodređeno vreme, minimum na dve godine.
Dolazimo do onoga šta beleži praksa. Nije poznat broj lica do 30 godina u ovoj kategoriji koja su se zaposlila na taj način. Priznaćete, gospođo Kalanović, da ovo jeste činjenica, ne može da se vezuje za sve, ali jeste činjenica. Interesuje me na koji način država misli da utiče na promenu ove prakse, bez obzira na to što se vide potezi države u smislu subvencija ili poreskih oslobođenja? De fakto u praksi to nije ostvarivo, makar ne na osnovu ovog istraživanja i ne u gradu Kragujevcu.
Prema evidenciji Nacionalne službe za zapošljavanje, ima 1.515 evidentiranih osoba s invaliditetom, a od toga je 261 lice korisnik Centra za socijalni rad, s tendencijom povećanja.
Ono što beleže rezultati istraživanja za Užice, opet vas neću opterećivati gomilom podataka, samo da imamo uvid u nešto što je proces koji nas sada zatiče u nerešivoj situaciji, na poslednjem popisu iz 2002. godine, opština Užice je imala 82.303 stanovnika, od čega je 69, odnosno blizu 70% radno sposobnog. Odnos muškog i ženskog stanovništva je 48,4 prema 51,7, a udeo mladih od 15 do 29 godina u ukupnoj populaciji je 21%. Prema popisu iz 2002, Užice ima 27.000 domaćinstava i dominiraju četvoročlana domaćinstva, a u periodu od 2002. do 2006. godine primećuje se trend opadanja broja stanovnika, po stopi od 0,7% godišnje.
U kategoriji – nezaposlena lica od 18 do 24 godine na području opštine Užice, na dan 31. januara 2005. godine, na osnovu evidencije Nacionalne službe za zapošljavanje, filijala Užice, bilo je prijavljeno 1.271 nezaposleno lice starosti o kojoj je reč. Navedeni podaci ukazuju na to da je broj nezaposlenih mladih u stalnom porastu, a kao osnovni uzrok ovakvog trenda navode se tranziciona kretanja u privredi regiona i Republike.
Ovo je vrlo značajno. Drugi, istina, manji uzrok, jeste nepostojanje adekvatnih obrazovnih institucija za srednje školsko obrazovanje i tu mi vidimo nedostatak prave akcije od strane, recimo, Nacionalne službe za zapošljavanje, da se konačno sondira koji su to obrazovni profili koji su potrebni društvu u Srbiji i na koji način mogu mladi radno-sposobni ljudi da se zaposle. Između ostalog, ono što nije bilo u dovoljnoj meri izraženo, a bilo je potrebe za tim, to su škole koje bi edukovale tesare, armirače, zidare itd.
Kada je reč o invalidima, u Užicu je socijalnom zaštitom bilo obuhvaćeno 49 od ukupno 78 osoba, u starosnoj grupi od 18 do 30 godina, s različitim invaliditetom, bez obzira na to da li je reč o motoričkom ili senzornom. Osobe su organizovane u četiri udruženja. Videlo se da se među dobijenim podacima ne nalazi obrazovna struktura i to je bila manjkavost filijale za Užice.
Ta neujednačenost i nesređenost podataka, koja traje duži niz godina, opet je nešto što nas, kao ljude koji pokušavaju da steknu jasnu sliku o stanju radno-sposobnog stanovništva i nivou zaposlenosti, odnosno nezaposlenosti, zaprepašćuje. Što se tiče polne strukture, situacija je sledeća, od 49 korisnika koji su obuhvaćeni socijalnom zaštitom, 29 su muškog, a 20 ženskog pola.
Kada je reč o gradu Nišu, ono što bi trebalo ovde pomenuti jeste da Niš, sa oko 250.000 stanovnika, drugi po veličini grad u Srbiji, nekada industrijski i privredni centar regiona, deli sudbinu većine gradova sa sličnom strukturom privrede i stanovništva u Srbiji, na zapadnom Balkanu. Kakva je to struktura? Predimenzionirana preduzeća po kapacitetima i po broju zaposlenih radnika iz oblasti mašinske, elektronske, tekstilne industrije, ne mogu da prate savremena kretanja na tržištu.
Dakle, sve ovo se dešava pre svetske finansijske krize i onoga što je sada svakodnevnica u Srbiji. Nizak stepen restrukturiranja i privatizacije i kašnjenje ozbiljnih reformi u privredi doveli su do osiromašenja većeg broja stanovnika, jačanja sive ekonomije, povećanja socijalnih tenzija. S druge strane, Niš poseduje uslove da, korišćenjem postojećih resursa, u perspektivi ostvari stabilan razvoj, ali na novim osnovama i, kako kaže Grupa 484, po evropskim standardima.
Mi je sada pitamo – kada? Samo nam recite koje godine, da li će to biti za pet, 10, 15 godina i šta će biti sa svim ljudima koji treba da prežive taj vremenski interval, pošto reforme, očigledno, nisu sprovedene?
Pri tom, neophodno je izvršiti, kao što kaže Grupa 484, mnoge reforme i utvrditi nove pravce razvoja, revitalizovati i restrukturirati postojeće perspektivne sisteme, a da bi sve to moglo da se ostvari, nužno je projektovati strategiju održivog razvoja.
Volela bih da znam šta jedan razvoj čini održivim. Čini se, na prvom mestu, finansije i stabilna privredna delatnost, ali, eto, možda grešim.
Ono što je bilo značajno za sliku Niša, to su raspoloživi resursi grada koji nisu iskorišćeni, između ostalog, povoljan geografski položaj, sa povoljnom hidrološkom situacijom, prostor na više na 597 kvadratnih kilometara, geotermalne vode u nalazištima Niška Banja, Kravlje, Miljkovac, Ostrovica, mineralne vode u području Jelašnice, karsne vode za proizvodnju vode za piće u području Suve planine, plodno poljoprivredno zemljište pogodno za ratarstvo, voćarstvo, vinogradarstvo, lekovito bilje, duvan, autohtone vrste.
To je pitanje za Ministarstvo za ekonomiju i regionalni razvoj – zašto ovi resursi nisu na najbolji mogući način iskorišćeni? To bi značilo iskorišćavanje celog regiona, na primer. Prirodne vrednosti planinskog masiva Suve planine, Jelašničke i Sićevačke klisure, endemične i reliktne biljne vrste, obnovljivi izvori energije, vrlo značajna stavka koja je iskoristljiva za premošćavanje efekata svetske ekonomske krize, kao što su voda, vetar, sunce, biomasa i zadovoljavajući uslovi za razvoj lovstva.
Pošto to nije iskorišćeno, da vidimo kako je rasla stopa nezaposlenosti u Nišu. Godine 2005, ona je iznosila skoro 30%, da budem precizna, 29,91%, a 2006. godine – 30,86%.
Koje su bile preporuke tada? Osmisliti mnogo fleksibilnije programe namenjene nezaposlenima, u koje bi bio uključen širi krug društvenih aktera, i to na osnovu prethodno mapiranih potencijala. Mogućnost planiranja potencijala, takođe, spada u mnogo detaljnije baze podataka, koje nedostaju. Pitam vas, da li ste u međuvremenu napravili baze podataka koje mogu da znače mapiranje potencijala, jer to bi bio značajan podatak koji učestvuje u rešavanju problema nezaposlenih?
Kada je reč o Beogradu, iz nekog razloga, Grupa je odabrala opštinu Palilula i tu su, takođe, pokazatelji koji umnogome ne odstupaju od svih navedenih centara, ali ono što je značajno, jeste da se u Beogradu, ipak, mnogo lakše živi nego u ostalim gradovima Srbije, da većina ljudi koji u Srbiji ne mogu da ostvare sve ono što spada u radni potencijal, da ostvare, na prvom mestu, pravo na egzistenciju, dolaze u Beograd, a onda se dešava da na najbrutalniji način budu vraćeni iz Beograda u mesto prebivališta.
Nadam se da država ima to u vidu i da shvata da će doći do tranzicione migracije u većem broju. Sve veći broj ljudi kaže da, zapravo, samo u Beogradu još može da zaradi. Interesuje nas šta predviđate u tom smislu? Ono što bi bili opšti zaključci Grupe 484, da konačno privedem kraju predstavljanje, na prvom mestu, srpskoj javnosti, rezultata ovog projekta, jeste da se u svih pet analiziranih gradova nezaposlenost kontinuirano povećavala od 2003. do 2006. godine. Udeo mladih do 30 godina, u ukupnom broju nezaposlenih lica, kreće se do 30%, recimo, na Paliluli u Beogradu, do, čak, 73,4% u Kragujevcu, na kraju 2005. S druge strane, u svim gradovima, mladi do 30 godina čine maksimalno 21% ukupne populacije. Ovo je simptomatično, iz nekoliko razloga. Prvo, postoji disproporcija između udela mlade populacije u ukupnom stanovništvu Srbije i stope nezaposlenosti među mladom populacijom. Naime, iako su mladi manjinska populacija u ukupnom stanovništvu, stopa nezaposlenosti među tom populacijom je znatno veća nego među starijim radno aktivnim stanovništvom.
Dakle, ako se kao jedan od osnovnih indikatora za praćenje siromaštva, što je bila tema ovog projekta, uzme nezaposlenost, onda moramo konstatovati da u ovoj oblasti ne samo što nije bilo napretka, već se nezaposlenost od 2003. godine konstantno povećavala. Aktivne mere i programi zapošljavanja, za koje se sredstva izdvajaju iz budžeta lokalnih samouprava, a koja su bila predviđena tadašnjim zakonom o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti, to je tema i današnjeg dnevnog reda, nisu uočeni prilikom ovog istraživanja. Takve mere trebalo bi da obuhvate obuke, prekvalifikacije, dokvalifikacije i drugo.
Pored redovnih aktivnosti Nacionalne službe za zapošljavanje, alternativni načini rešavanja ovih problema, kroz programe i finansiranje lokalnih samouprava, nisu uočeni, osim u Kragujevcu. Zapravo, tu se radilo o sistemu javnih radova, došlo je do upošljavanja posebno ugroženih kategorija. Čini mi se da ste vi i naveli kao jednu od stavki za rešenje problema zapošljavanja ugroženih kategorija, upravo, javne radove. Mislim da mi je taj podatak promakao. Izvinjavam se ukoliko ste to rekli, a ja nisam pribeležila.
Voleli bismo da znamo u kojoj razmeri se planira izvođenje javnih radova, pa da vidimo na koji deo populacije će to uticati i da li imate sliku po određenim gradovima u Srbiji koji su značajni za život ljudi, recimo, u Nišu, Leskovcu, Pirotu, u svim onim drastično nerazvijenim delovima Srbije, opet u kontekstu regionalnog razvoja?
Šta je, takođe, primećeno na nivou lokalnih samouprava i gradova koji su obuhvaćeni ovim projektom? Ne postoje jasni planovi za rešenje problema mladih. To pokazuje činjenica da skoro nigde nije postojao akcioni plan za mlade, kao ni strategija za mlade. Donošenje ovih dokumenata preporučuje se i u Strategiji za smanjenje siromaštva. Dakle, u takvoj situaciji, sasvim je razumljivo što ne postoji usmereni strateški pristup rešavanju problema mladih, samim tim, i ranjivih grupa mladih.
Podaci o različitim kategorijama ranjivih grupa mladih postoje, prvenstveno, u centrima za socijalni rad. Šta je tu uočeno kao negativan trend? Podaci koje imaju centri za socijalni rad vrlo često su nesređeni i nepregledni, kartoteke, nepostojanje elektronskih baza podataka itd. Drugo, komunikacija, što je, isto tako, vrlo značajan podatak, čini mi se da se to nije promenilo, centara za socijalni rad s organima lokalne samouprave i ostalim institucijama, prvenstveno, s Nacionalnom službom za zapošljavanje, na potpuno je nezadovoljavajućem nivou. Stiče se utisak da sve te institucije, ukoliko može to da se nazove institucionalnim kapacitetom, funkcionišu u nekakvim zatvorenim prostorijama, kao da su otuđene jedne od drugih, s obzirom na to da ovi problemi i dan-danas postoje. Moje lično iskustvo govori da je to tako, ali ne mora da bude pravilo; možda sam ja prošla na takav način, ali ne mora da bude, statistički gledano, pravilo. Dozvoljavam, što će reći, da grešim. Dakle, osim strateških dokumenata koji bi se bavili posebnim kategorijama mladih, nisu primećeni pomaci ni u ostalim oblastima. U svim ispitivanim gradovima, uključujući i Beograd, primetan je ogroman nedostatak infrastrukture namenjene mladima. Tu se, na prvom mestu, radi o omladinskim centrima, klubovima, svim onim institucijama koje bi ih na određeni način uključile u društvo i, uslovno rečeno, zaposlile ovu kategoriju ljudi, odnosno novi broj stanovnika, koji je sada dospeo u kategoriju mladih, posle ovog istraživanja.
U svim ovim gradovima primećen je trend relativnog smanjenja socijalnih davanja. Čini mi se da će taj trend biti i dalje izražen. Dakle, iako su se socijalna davanja nominalno povećavala od 2003. godine do danas, ova povećanja nisu pratila trend porasta budžeta, inflatorna kretanja, niti trend porasta stope nezaposlenosti. Realno, može se reći da su socijalna davanja, na dan završetka projekta, manja nego što su, recimo, bila 2003. godine, i to je očigledno bio trend.
Kao vrlo čest problem u svim opštinama potrebno je pomenuti nedostatak podataka, ili veoma loše stanje u kojima se podaci nalaze. Baze podataka u većini državnih službi su, u smislu softverskih rešenja, veoma zaostale. U nekim slučajevima, npr. u Užicu, centar za socijalni rad nema čak ni elektronsku bazu podataka, svi podaci se čuvaju u obliku kartoteke. Dodatne poteškoće nastaju kada je potrebno uporediti podatke različitih institucija, npr. kod centra za socijalni rad i opštinske službe za socijalnu politiku. Usled nekompatibilnosti baze podataka različitih institucija, kooperacija je ponekad veoma otežana, što, naravno, utiče na analizu i planiranje. Pretpostavljam da vi, takođe, imate problem slične prirode.
Imajući u vidu da se nezaposlenost konstantno povećava, na osnovu ovog istraživanja, da se socijalna davanja smanjuju, da se socijalna i omladinska infrastruktura ne razvija, da u većini slučajeva ne postoje jasni planovi i tela koja bi se bavila ranjivim kategorijama mladih i da većina zvaničnih institucija nije upoznata, možemo da zaključimo samo da nije bilo većeg pomaka u realizaciji ove strategije od momenta kada je ona donesena. Preporuke koje su na kraju date Vladi Srbije su uglavnom preporuke koje sam pomenula i koje bi trebalo da uđu u neki referentan okvir rešavanja stope nezaposlenosti, baš kada je reč o efektima finansijske krize.
S druge strane, opet imamo činjenicu koja je nepobitna i opet zvanična. Pri tom, moram da konstatujem da su mediji na prvom mestu, odnosno ranije od poslanika, upoznati s rebalansom budžeta, a mi nismo. Između ostalog, odmah da se ogradim, ovo je iz medija, konkretno je reč o „Politici“, kako oni saznaju – rebalans budžeta, koji je rezultat dogovora sa MMF-om, trebalo bi da znači stezanje kaiša administracije, uštedu, uglavnom, na tzv. diskrecionim rashodima za koje ne postoji zakonska obaveza. To su projekti, usluge, kupovina opreme i investicioni radovi za potrebe državnih organa itd. Mi vidimo da je određeni broj, tj. sva ministarstva su dobila nalog da za 26% smanje broj zaposlenih.
To su sve podaci koji bi trebalo da učestvuju u onome što jeste deo odgovora – na koji način mislite da sprovedete ono što ste meni dali, čak zvanično, kao odgovor.
Pre neki dan sam pomenula, neću se ponavljati, da je na dan 31. decembra 2008. godine, to je vaše resorno ministarstvo dalo, negde oko 64. 033 ljudi trebalo da ostane bez posla po raznim osnovama. Tu sam vrlo precizno nabrojala o kojim preduzećima je reč, koliko radnika, sve zahvaljujući, to moram da priznam, vrlo opsežnoj analizi Ministarstva za ekonomiju i regionalni razvoj, ali i Ministarstva za rad i socijalnu politiku, pošto ste zajedno dali odgovor.
Moja pitanja, po pravilu, obuhvataju više oblasti koje su kompatibilne i pokušavam da dobijem precizan podatak, pa ste nam tako, zajedno s Ministarstvom za rad i socijalnu politiku, odgovorili na ono što jeste bilo pitanje, pa se tu uključilo i Ministarstvo trgovine i usluga, jer nam nije bilo jasno na koji način planirate mere štednje, na koji način će moći građani koji ostanu bez posla da nađu neki novi, da izdrže ono što jeste užasno veliko opterećenje.
Da budem jasnija, nominalno su sva primanja svih nas pala. Cene roba i usluga su skočile. To je bilo i pre ove finansijske krize. Dakle, mislim da se direktan uticaj krize na porast cena tek očekuje, pa nije bilo jasno na koji će način, ukoliko se ide na smanjenje ili zamrzavanje primanja, narod moći da preživi.
Tu smo dobili najrazličitije odgovore. Da se sada ne bi ponavljalo, ono što je meni bilo značajno, a jeste zvaničan državni odgovor, to je ono što mi je Ministarstvo ekonomije i regionalnog razvoja, sektor za zapošljavanje, 25. februara 2009. godine, poslalo, jer je mene interesovalo gde se stalo s izradom nacionalnog akcionog plana za zapošljavanje za 2009. godinu. Tražila sam tu specifikaciju sredstava i projekata za zapošljavanje lica koja su ostala bez posla.
Dobila sam zvaničan odgovor od vas. Ovde bi verovatno prava osoba za ovu vrstu pitanja trebalo da bude gospodin Dinkić, ali vi ste tu i verujem da ćete mi odgovoriti na sve ove dileme koje sam iznela pred vas. Nisam se bavila konkretno određenim zakonskim rešenjima, ostavljam to za raspravu u pojedinostima, a za ovu raspravu su bili predviđeni i dr Gordana Paunović, Milan Avramović, Dragan Živkov, nadam se da ih na dostojan način predstavljam. Sasvim sam sigurna da biste mnogo više detalja čuli od njih.
Recimo, ono što mi je bilo značajno i jedna tema koju ću sad samo dotaknuti, Dragan Živkov je ipak ekspert za tu oblast, tiče se, recimo, dopinga u sportu i lica koja su ostala invalidi zbog toga što su bili prinuđeni, ostvarivanjem jako velikih i visokih sportskih rezultata, na korišćenje amfetamina. Tako su postali invalidna lica. Vrlo bi zanimljivo bilo kako će država da se odnosi prema tim ljudima.
Takođe, postoji izvestan broj ljudi kojima invalidnost nije priznata u odnosu na izloženost osiromašenom uranijumu. Naravno, reč je o ratnim vojnim invalidima, kao i o učesnicima ratnih dejstava tokom NATO agresije. Država iz nekog razloga opet želi da bude slepa u odnosu na taj problem. Naše političko uverenje je da ne želi da se dovede u vezu osiromašeni uranijum s evidentnim uticajem na zdravlje radno sposobnog stanovništva. Tu nisu samo vojna lica, već i civilno stanovništvo.
To su sve pitanja kojima ćemo se pozabaviti u raspravi u pojedinostima. Da su moje kolege tu, oni bi, svakako, na mnogo kvalifikovaniji način pred vas izneli mnogo detaljnije podatke, pa mislim da bi rasprava bila korisna, u tom smislu da vidimo šta bi trebalo da bude plan aktivnosti za ovu i, uslovno rečeno, za neke naredne godine.
Ono što bih, takođe, želela da saopštim javnosti, a da se ipak stvori slika da pokušavamo da dođemo do odgovora kako prevazići krizu, jeste da se trudimo da se obraćamo zvaničnim organima. Ono što jeste političko delovanje SRS-a, to je da nikada nismo delovali na marginama institucija i društva, nego u okviru institucija i državom garantovanog sistema, pokušavajući da, argumentovanom kritikom onoga što mislimo da vlast ne vidi, ili gde, jednostavno, greši, dođemo do onoga što je, pretpostavljam, zajednički cilj svih nas, a to je bolji život, odnosno život dostojan čoveka u Srbiji, što je, očigledno, samo ideja.
Koristiću i onih pet minuta što mi je preostalo.
Ono što ste mi dali kao zvaničan odgovor, jeste da su prioriteti politike zapošljavanja u 2009. godini zadržavanje nivoa zaposlenosti iz 2008. godine, rešavanje radnopravnog statusa viška zaposlenih. Situacija je bitno izmenjena, ovo je odgovor od 25. februara 2005. godine. Volela bih da znam na koji način ćete ovaj prioritet da ostvarite, koja je finansijska konstrukcija potrebna za ostvarivanje ovog prioriteta. Kao drugi prioritet ste naveli povećanje formalne zaposlenosti u privatnom sektoru i smanjivanje regionalnih razlika.
Zaista sam se potrudila da se pripremim za ovu raspravu, da podacima oslikam kakvo je stanje regionalnog razvoja. eto, na osnovu jednog jedinog projekta koji sam imala prilike da vidim, Grupe 484, pa me interesuje kakav je plan aktivnosti u smislu formalne zaposlenosti u privrednom sektoru i smanjivanja regionalnih razlika, onda za smanjivanje ponude i potražnje na tržištu rada, realizacijom mera aktivne politike zapošljavanja? O tome ste govorili, ne bih vas primoravala da se ponavljate. Takođe ste naveli, kao jedan od prioriteta, unapređenje socijalnog dijaloga i povećanje efikasnosti Nacionalne službe za zapošljavanje.
Pošto znamo da je trend rešavanja političkog i socijalnog mira, uglavnom, pred izbore, bio da privatizacioni fondovi odlaze na kupovinu socijalnog mira, da je u državi Srbiji najprofitabilnije raditi za državu i paradržavu, sada imamo problem. Podatak je izneo gospodin Dinkić, da je preuzeo državni aparat sa osam hiljada, a sada ih je 28 hiljada.
Mi smo prvi koji smo se na vreme zalagali za racionalizaciju, a sada smo imamo problem da razmišljamo na sledeći način – šta ćete da uradite sa ljudima koji će neminovno ostati bez posla? Na koji način ćete rešiti probleme ljudi koji više neće moći da prehranjuju, bar na neko vreme, svoju porodicu?
Takođe, ovde ste naveli nekoliko projekata i zaista bih volela da vidim, recimo, kako izgleda, ko su učesnici projekata, šta su ciljevi projekta. Recimo – Otpremninom do posla; dva miliona evra je predviđeno za ovaj projekat. Mi samo imamo naziv i finansijska sredstva.
Takođe ste naveli projekat podrške nezaposlenima i razvoj ljudskih resursa – Radimo zajedno do posla. Volela bih da vidim kako izgleda taj projekat. Tu je predviđeno dva miliona evra. Promocija zapošljavanja mladih u Srbiji, milion i 200 američkih dolara. Podrška razvoju nacionalne politike zapošljavanja, ovo me posebno interesuje, ne znam kako izgleda ovaj projekat, ali je predviđeno milion i po evra. Podrška nacionalnim naporima za promovisanje zapošljavanja mladih i upravljanje migracijama. To je projekat koji bi trebalo da traje između 2009. i 2012. godine. Finansijska konstrukcija, preciznosti radi, 6.143.138 dolara. Volela bih da vidim kako izgleda ovaj projekat, zbog nekih budućih rasprava.
Bližim se kraju, ostavila bih možda minut-dva, pretpostavljam da ćete odgovoriti na neka od pitanja, pa da mogu da iskoristim priliku da vodimo dijalog. Nadam se da ste ovo shvatili kao argumentovani prikaz stanja, pretpostavljam da ćete ponuditi neki okvir koji bi trebalo da da nadu ljudima koji će ostati bez posla.
Ovde bih završili, jer bih želela da ostavim i taj minut, koji mi je dragocen, pošto ću čuti, pretpostavljam, odgovor na naše dileme, a posebno da li će ovi zakoni moći da se sprovedu na teritoriji KiM-a. Hvala.
Gospođo Đukić, hvala.
Gospođo Kalanović, ovo je, naravno, bio samo prilog raspravi i dijalogu za koji mislim da je neophodan na ovom jedinom mestu gde se susreću vlast i opozicija. Sasvim sigurno ćemo da pratimo kretanja u svim ovim gradovima, jer se tu nalaze ljudi koji su, na prvom mestu, naši članovi, pa smo obavezni prema njima, koji su nam dali poverenje za ovakvu vrstu političke akcije.
Mene samo interesuje koja je stopa nezaposlenosti, recimo, u Nišu i Kragujevcu na današnji dan, da li imate taj podatak? Niko ne kaže da nije ništa učinjeno i da nije bilo pomaka ili pokušaja, ali, naprosto, želimo da sagledamo kompletnu situaciju i da vidimo kakva su predviđanja. Imam utisak da ste pričali o svemu onome što je do sada urađeno. Međutim, čini mi se da će efekti krize to pomeriti u smislu negativnih trendova. Zaista me interesuje aktuelni podatak procene nezaposlenosti Niša, Kragujevca, jer o njima je bilo reči.
Celokupna ova priča je bila u kontekstu pojašnjavanja da trend nezaposlenosti postoji od 2000. naovamo, da i dalje postoje ljudi koji izlaze iz zemlje i idu trbuhom za hlebom, zato što je klima takva. U kontekstu rebalansa budžeta, spoljnih dugova, situacija koja dolazi…
(Predsednik: Vreme, gospođo Raguš.)
… završavam, pred sve nas, čini mi se da će dovesti do toga da razmišljamo o nekim drugim postupcima, ali ovi konkretni podaci su nama preko potrebni, da bismo mogli da razmišljamo na konkretniji način.
Za vašu informaciju, neću čitati sve poruke koje su stigle na telefon, ovo je praćeno, ovaj dijalog je dobar. Kažu da u Kragujevcu nije takva situacija…
(Predsednik: Zahvaljujem.)
… da je situacija mnogo gora. Završavam. Hvala.
Gospodine predsedavajući, hvala.
Dali ste mi odličan šlagvort za ono što sam htela da pitam. Prvo, kome se mi ovde obraćamo? Gde su predstavnici Vlade? Gde su predstavnici resornog ministarstva? Ovo je vrlo značajna tema da bismo se mi jedni drugima obraćali, a s obzirom da ih nema ovde, to dovoljno govori o odnosu potpuno otuđene vlasti od Parlamenta.
Dakle, narod u Srbiji treba da zna kakvo je stanje u sudstvu, na koji način se donose sudske odluke. Trebalo bi, takođe, da zna da ono što mi možemo da konstatujemo, kao što je prethodna koleginica rekla, jeste da, u najvećoj meri, zaista postoji pritisak od strane izvršne vlasti na sudske odluke, da mi i sada raspravljamo o nečemu o čemu nemamo ni predstavu zbog čega određeni ljudi odlaze s određenih sudijskih ili tužilačkih dužnosti.
Mi nemamo propratni materijal koji bi nas upoznao s tim koji to razlozi čoveka nateraju da napusti određenu dužnost, a pri tom znamo, s obzirom na to da redovno razgovaramo sa sudovima, da oni obavljaju tako važan i odgovoran posao, koji, složićete se svi, utiče na svakodnevni život i sudbinu svih ljudi koji su imali prilike, a skoro da su svi imali prilike, da se suoče sa sudovima u Srbiji. Ono što može da se zaključi na osnovu konstatacije zaista časnih ljudi koji pripadaju ovoj oblasti jeste da ne mogu da izdrže pritisak i presiju, najčešće od strane određenih ljudi koji su vlasni da intervenišu na sam proces donošenja sudskih odluka, ali, opet ću da apostrofiram, ovde nema predstavnika resornog ministarstva koji bi nam odgovorili na konkretna pitanja.
Mi ćemo se dalje baviti konkretnim primerima, koji će biti dokaz direktnog uticaja izvršne vlasti na proces donošenja sudskih odluka. Mi ćemo, takođe, da predstavimo primer jednog potpukovnika u penziji, o kojem smo govorili pre nekoliko meseci, gde postoji čak odluka Vrhovnog suda Srbije, koju izvršna vlast apsolutno ignoriše. To je stanje u državi Srbiji u kojoj ne može da se vidi jasna podela između tri grane vlasti. Onda bi, takođe, narod u Srbiji trebalo da zna da samo ukoliko ima dobre veze s predstavnicima režima, na prvom mestu, s gospodinom Tadićem, moći će da sudske odluke idu u korist njima.
Ovde ne govorim o onim časnim izuzecima koji su istrajavali u obavljanju svoje sudijske ili tužilačke delatnosti, ali je pitanje da li će oni ostati na svojim mestima, s obzirom na to da ih očekuje prava lustracija. Ono što obećavamo srpskoj javnosti, svim tim časnim ljudima, to je da pomno pratimo proces imenovanja koji se najavljuje, ne bismo li tako utvrdili da li je tako važna grana vlasti udaljena od politike. Mi kažemo da nije, imamo konkretne dokaze za to, i to ćemo da predstavimo.
Nečuveno je da mi nikakav propratni materijal za ovu tačku dnevnog reda nismo dobili. Toliko o odnosu prema ovako ozbiljnoj temi vladajuće koalicije. Javnost u Srbiji to treba da zna.
Ono što je i te kako značajno, mislimo da se time u dobroj meri pozabavimo, jeste da li je uopšte država Srbija vlasna da o bilo čemu nezavisno odlučuje, odnosno da nezavisno odlučuje u sudskoj oblasti.
Mi ćemo opet dokazati da nije, recimo, u kontekstu saradnje s Haškim tribunalom, u kontekstu sprovođenja istražnih radnji na teritoriji Republike Srbije. Onda, gde je sudstvo Srbije prisutno, recimo, na teritoriji Kosova i Metohije?
Dakle, mi smo očekivali da nam gospođa Malović prenese detalje razgovora sa De Kermabonom, šefom misije Euleks. Takođe smo očekivali da nam da odgovore na temu ko je nju ovlastio da pregovara s misijom Euleks i o čemu je, zapravo, bilo reči? Da li mi to prihvatamo potpuno nezakonitu i nelegitimnu misiju Euleks na suverenom delu teritorije, kao što je KiM?
Evo, mi smo bili spremni da saslušamo argumente gospođe Malović, a ne samo da se oslanjamo na pisanja u štampi i na saopštenja koja Vlada donosi i objavljuje na svom sajtu. Možda neki od nas ne žele da konstatuju sajt Vlade. Žele da vide predstavnike Vlade tu, zbog javnosti u Srbiji, koja samo u 30% slučajeva može da koristi usluge Interneta.
Nažalost, srpska javnost treba da zna – ovako izgleda slika Parlamenta kada pričamo o sudijskim i tužilačkim dužnostima, a samim tim i o stanju u pravosuđu, jer nema predstavnika Vlade.
Ja bih samo iskoristila ovoliko minuta, a onda ću posle koristiti preostalo vreme.
Samo bih volela da mi ponovite koliko ukupno imam vremena.
(Predsedavajući: 68 plus 14.)
Dakle, ono što ću izneti na početku ovog dela predviđenog za Poslaničku grupu SRS-a ovde je trebalo da govore gospodin Krasić i gospođa Vjerica Radeta. Nadam se da ću na doličan i dostojan način predstaviti moje dvoje kolega. Da ih zamenim, nemam iluziju da mogu, jer je reč o kolegama s izuzetnim pravničkim i poslaničkim iskustvom, tako da bi to u mom slučaju bilo skoro ''nemoguća misija'', ali javnost u Srbiji ne sme da bude uskraćena za sve ono što je aktuelno stanje u pravosuđu u Srbiji.
Jeste da je danas Veliki četvrtak za sve pravoslavne hrišćane i naravno da pravoslavni hrišćani iščekuju dolazak jednog od najznačajnijih praznika, stoga im zaista želimo mir, pomirenje i radost ovom prilikom.
Nadam se da nećemo uneti dodatni nemir, ali istina bi trebalo da bude i krajnje hrišćanska vrlina i mi se trudimo, kao predstavnici opozicije, da utvrdimo šta je, zapravo, diferencijalna dijagnoza stanja u Srbiji, ukoliko bih sebi dala slobodu da se izražavam medicinskim rečnikom.
Ono što definitivno govori o tome da država Srbija ne upražnjava svoje prerogative državnosti, dakle, da ne postoji na delu KiM-a, jeste nelegalna i nelegitimna misija Euleks, uspostavljena van svih pravnih okvira na suverenom delu teritorije Kosova i Metohije, na kojoj Srbija ne postoji. To je činjenica.
Javnost u Srbiji zna da Poslanička grupa SRS-a, svaki put kada je na dnevnom redu predlog određenih zakonskih rešenja, predstavnike Vlade ima običaj da pita da li će taj zakon biti primenljiv na teritoriji KiM-a. Do sada nismo dobili nijedan odgovor.
Mi bismo i ovaj put predstavnika Vlade pitali, ali, nažalost, gospođa Malović, ministar pravde, nije prisutna. Koliko smo čuli gospodina Ristića, nije uspeo da obezbedi njeno prisustvo. U normalnim okolnostima, rasprava na temu ove tačke dnevnog reda bi trebalo da se odloži za onaj momenat kada su obezbeđeni uslovi, ali s obzirom na to da je takva situacija, možda i nije loše da se vidi odnos vlasti prema Parlamentu.
Ono što smo želeli da postavimo i problematizujemo, s pravom, jeste i razgovor koji je objavljen u medijima, o kojem mi, kao poslanici, ništa ne znamo, nemamo ni priliku da saznamo, razgovor srpskog ministra pravde sa šefom Euleks misije. Ili bi možda trebalo da krenemo od izjave predsednika Srbije gospodina Tadića, kojom on demantuje sve marketinške poteze u smislu očuvanja integriteta Srbije i suverenosti, samo jednom rečenicom objavljenom u „Politici“, na dan 7. aprila 2009. godine, u tekstu pod nazivom „Euleks u punoj snazi“.
''Iz Euleksa poručuju da imaju dobru saradnju, kako sa kosovskim institucijama, tako i sa zvaničnim Beogradom. Predsednik Srbije Boris Tadić još u decembru je poslao pismo kojim je pozdravio razmeštanje Euleksa na čitavoj teritoriji Kosova. Nedavno je delegacija Misije boravila u Beogradu, gde se razgovaralo o bitnim stvarima u vezi sa regionalnom saradnjom, pogotovo u oblasti borbe protiv organizovanog kriminala.''
Nije jasno na koji način gospodin Tadić, kao predsednik Srbije, zaista misli da objasni narodu, recimo, još jedan od marketinških poteza njegovog tima, kako će da uspe da se približi EU i da sačuva integritet KiM-a.
Na teritoriji KiM-a imamo potpuno bespravno postavljenu misiju vladavine prava, Euleks, s kojom gospodin Tadić komunicira i ima prepisku, a da mi to ne znamo.
Očekivali smo da saznamo i da dođemo do konkretnog odgovora na pitanje ko laže u državi Srbiji. Taj odgovor, očigledno je, nećemo dobiti. Vrlo je verovatno da je tektonski poremećaj na političkoj sceni Srbije nastao upravo zbog ovoga, zbog protektorata pod kojim je država Srbija. O tome svedoči činjenična situacija na teritoriji KiM-a.
Da vas podsetim, majski izbori bili su raspisani upravo zbog razilaženje na temu KiM-a. Činjenično stanje je tada bilo da bi SSP trebalo da bude, praktično, priznanje nezavisnosti KiM-a od strane države Srbije, jer je marketinški procenjeno kao vrlo loš potez i vrlo loša postavka da Srbija, odnosno režim u Srbiji to javno uradi. Sledeći potez je bila implementacija misije Euleks, van Saveta bezbednosti, van okvira Rezolucije 1244, pa mi to razumemo kao protivpravno, nelegalno i nelegitimno. Sledeća faza završetka kosovskog pitanja, dakle, nezavisnosti KiM-a, za koji Vašington i Brisel kažu da je bespovratan proces, je ono što smo imali prilike da čujemo na sednici Saveta bezbednosti, održane 23. marta, da je Kosovo nezavisno, kažu Britanci i Amerikanci, i to je činjenica koja je bespovratna. Dakle, o statusu se više ne raspravlja. Mi to, takođe, čujemo, ali tako što Euleks piše o tome da gospodin Tadić pozdravlja razmeštanje upravo te misije Euleks na teritoriji KiM-a.
Nažalost, nećemo moći da s gospođom Malović pričamo o detaljima razgovora, recimo, sa šefom Misije, De Kermabonom, a iskrena nam je želja bila da saznamo detalje razgovora, zato što smo naišli na zahtev Skupštine zajednice opština KiM-a kojim traže smenu Snežane Malović zbog pritiska na srpske sudije u Kosovskoj Mitrovici da uđu u sud samoproglašene republike Kosovo.
Znamo da je Vlada, nakon saopštenja Zajednice opština na KiM-u, vrlo oštro reagovala, tako što je čak i ljude koji predstavljaju Skupštinu zajednice nazvala profesionalnim patriotama, za šta mislimo da je potpuno politički nekorektno i neprimereno. Samim tim što predsednik Srbije, zapravo, demantuje suštinu poteza Vlade Republike Srbije u smislu očuvanja teritorijalnog suvereniteta i integriteta, to je samo marketinški trik da se Srbi ne bi dosetili da Vlada prihvata, de fakto, nezavisnost KiM-a, jer su mentori režima Borisa Tadić, dakle, američka i briselska administracija, tako odlučili.
Međutim, nećemo moći da razrešimo tu dilemu. Saznajemo iz medija da je bilo pregovora na tu temu i da je De Kermabon, šef misije vladavine prava Euleks, pričao upravo o ovoj vrsti saradnji, ali se unapred radujemo momentu kada ćemo moći, recimo, da čujemo odgovore na pitanja kako je to Sud Euleksa, recimo, u drugostepenom postupku, oslobodio Fljorima Ejupija, koga je prethodno Sud UNMIK-a osudio na 40 godina zatvora zbog napada na autobus "Niš ekspresa", kada je poginulo 12 Srba, a više njih ranjeno.
Voleli bismo da čujemo od gospođe Malović, unapred se radujem momentu kada će se ona pojaviti, na koji način je država Srbija odreagovala na ovakav presedan, pogotovo na još brutalniji odgovor da je na osnovu postavljenih dokaza mogla da se donese samo takva odluka. Vrlo je verovatno da bi trebalo da vas podsetimo šta je napad na autobus "Niš ekspresa" značio za, uslovno rečeno, porodice tih poginulih ljudi.
Euleks je nama ovom odlukom poslao vrlo jasnu poruku, vrlo jasan signal šta, zapravo, misle o nama, na koji način žele da se ponašaju i da nameravaju tu da ostanu. Dakle, sve ono što režim Borisa Tadića pokušava da spinuje medijskim kampanjama, demantovano je u javnosti konkretnim primerima, koje ćemo mi ovde izneti, jer jeste situacija da se priča o stanju u pravosuđu i o tome šta svi mi možemo da očekujemo od pravosudnog sistema Srbije.
Ono što nas je, takođe, zaprepastilo, volim da govorim o konkretnim primerima, jeste, između ostalog, jedna nesvakidašnja odluka za koju javnost mora da zna. Recimo, Gradsko veće Niša je donelo odluku da kandidati za javne funkcije, načelnike gradskih uprava, mogu biti kandidati koji su pod istragom.
Ono što zaprepašćuje, jeste potpuna derogacija onoga što je pretpostavka obavljanja odgovornih funkcija u državi, ali zamenjuju se teme, pa su poslanici na listi najnegativnijih osoba, koje očigledno otvaraju teme koje se ne sviđaju onima koji upravljaju medijima, tj. režimu Borisa Tadića.
Takođe, imamo situaciju gde nevladine organizacije, konkretno, tu mislim na gospođu Natašu Kandić, direktno utiču na rad pravosudnih organa svojim prisustvom, izjavama u medijima, pa su tako izazvali užasne proteste u Leskovcu, povodom hapšenja nekih od pripadnika 37. odreda posebnih jedinica policije. To je direktna posledica, možemo sa sigurnošću da tvrdimo, to ćemo i dokazati u ostalom delu predviđenom za Poslaničku grupu SRS-a, izricanja presuda najvišem srpskom državnom, policijskom i vojnom vrhu u Hagu, koje će, sistemom spojenih sudova, pokušati da dokažu opravdanost potpuno nelegitimne misije Euleks na teritoriji KiM-a.
To je suština. Suština je, upravo, da se kolektivno osudi jedan narod i da se opravda postojanje okupacije dela teritorije od strane vašingtonske i briselske administracije.
Čini mi se da javnost u Srbiji, to pokazuju skorašnje ankete, skoro da nema dilemu da je upravo to ono o čemu se radi. Nisu Srbi ovde problem, problem je Rusija, približavanje Rusiji, geostrateška tačka koja mora da se kontroliše od strane druge po jačini baze, američke baze, u svetu, kao što je baza Bondstil.
Očekivali smo da dobijemo izveštaj od gospođe Malović vezan za Bondstil, s obzirom na to da je, na osnovu izveštaja Saveta Evrope, komesara za ljudska prava, uočeno da je u jednom momentu u Bondstilu bila postavljena naprava koja je identična napravama u čuvenom zatvoru CIA-e u Gvantanama beju, da su u Bondstil odvođeni ljudi koji su na protivpravan način bili, u stvari, oteti i kidnapovani, da su tu vršena određena ispitivanja i da su se tu, tokom Misije Saveta Evrope, videli određeni Srbi i određeni Albanci. Očekivali smo da dobijemo izveštaj na tu temu, ali, nažalost, nećemo ga dobiti.
Ono što će SRS zahtevati od gospođe Malović, jesu svi ti zvanični izveštaji. Posebno bih želela da skrenem pažnju da ćemo zahtevati javnost suđenja, recimo, pripadnicima 37. odreda posebnih jedinica policije, iz jednog prostog razloga, zato što srpsko pravosuđe uvodi institut koji je nama, kao članovima tima za odbranu dr Vojislava Šešelja, jako poznat iz haške prakse, a to su insajderi. Bilo bi vrlo zanimljivo da čujemo na koji način se prilazi insajderima, ko su ti ljudi koji treba da osude one koji su radili samo ono što je njihova dužnost nalagala, u jednom momentu konkretne agresije i konkretnog delovanja šiptarskih terorista na nedužno srpsko i nesrpsko stanovništvo na teritoriji KiM-a. Zašto o tome govorimo? Kao tim smo se susretali s metodologijom rada Haškog tribunala, koji je vrlo zanimljiv u kontekstu nezavisnog sudstva na teritoriji države Srbije.
S obzirom na to da volim da govorim o konkretnim izvorima, pri tom, izvorima bliskim vladajućem režimu, ili makar izvorima koji su slovili za obaveštajce DOS-a, takođe ću da upoznam javnost s izjavom koju je gospodin Zoran Mijatović, mislim da je ovo čak ekskluzivno, dao timu za odbranu dr Vojislava Šešelja. Reč je o zameniku Gorana Petrovića, načelnika Resora DB-a, čoveku koji je važio za čoveka bliskog DOS-u, samim tim što je bio zamenik načelnika Resora, 2003. godine. Mislim da je tada ministar unutrašnjih poslova bio Dušan Petrović.
Zoran Mijatović, koji se sudio sa dr Vojslavom Šešeljem godinama, nekoliko godina kasnije je dao izjavu timu za odbranu dr Vojislava Šešelja i mislim da ne bi bilo loše da vidimo kako Hag, odnosno Haški tribunal deluje na teritoriji države Srbije. Izjava je data 12. aprila 2007. godine, overena u Trećem opštinskom sudu u Beogradu, overa je broj 2858/2007. Ovo s namerom govorim, zato što želim da sve bude transparentno i proverljivo. Odslikava stanje institucija, u kakvoj mi to državi živimo i konstatuje činjenicu da državom Srbijom mogu da defiluju svi koji to hoće, koji predstavljaju najrazvijenije obaveštajne strukture zapadnoevropskih demokratija. Ovde ćemo da vidimo da je britanska obaveštajna služba i te kako upletena u događaje koji slikaju svakodnevicu na teritoriji države Srbije, ali i iz izjave nekoga ko je vlasan da o tome govori, evo na koji način.
Zoran Mijatović u svojoj izjavi kaže – vrlo brzo smo uvideli da Haški tribunal vodi svoju politiku, da ne želi da s državnim organima ima jedan normalan partnerski odnos.
I to smo hteli da pitamo gospođu Malović, u čemu se sastoji dvosmerna saradnja s Haškim tribunalom?
Takođe, gospodin Mijatović kaže – videli smo koje je interesovanje Haške kancelarije. Bilo je usmereno u ljude iz BiH, Republike Srpske Krajine, s akcentom na Martića. Oni su tada imali neke podatke da je Martić u Srbiji i da kreću ka njemu. Druga karakteristika je da se preko nevladinog sektora Haška kancelarija predstavi kao da postoji i radi, te da smo mi ti koji treba njima da pomognemo. Ubrzo smo videli da se u Haškoj kancelariji pojavljuju ljudi koji dolaze i nude usluge. Saznajemo da se mnogi ljudi bogate od tog momenta.
''Toliko o insajderima. Mnogi ljudi su u to doba donosili u Hašku kancelariju razne dokumente. Ne znam koliko je to koštalo, ali znam da postoje podaci ko su ti ljudi. Nismo znali da li je to fotografija, kaseta, ili neki fonozapis. Nismo znali šta je tačno bilo u pitanju, ali smo znali šta se radi.''
Tim za odbranu dr Vojislava Šešelja zna o čemu je reč i o tome ćemo da pričamo kada za to zaista dođe vreme. Nadamo se, biće dovoljno jakih tema da srpsku javnost upoznamo s tim na koji način se upoznaje narod u Srbiji i na koji način će se sprovoditi određeni postupci pred Specijalnim sudom za ratne zločine.
Gospodin Mijatović kaže – ja ću negde do 1998. da budem upućen u to šta to Hag radi. ''Oni to rade ispod žita. Oni imaju neke svoje načine rada. Oni državne organe blefiraju. Zašto? Neću to znati 1996, ali krajem 1997. nama je jasno''.
To su, inače, godine najvećeg sukoba između gospodina Mijatovića i dr Vojislava Šešelja. Između ostalog, tema je bila Hag i ono što je tada trebalo da bude zloslutna budućnost Srbije, a nažalost, postala sadašnjost, a dr Vojislav Šešelj je to tvrdio.
Dakle, oni ne žele da kontaktiraju s državnim organima, kaže gospodin Mijatović, jer smatraju da smo mi deo tog aparata, jer kako on sa mnom da kontaktira kada mene taj Hag, verovatno, očekuje danas-sutra na nekoj stolici. ''Tako se, između ostalog, Sreten Lukić našao u Hagu, gospodin Pavković našao u Hagu, tako je u Hagu završio gospodin Perišić, tako će u Hagu, nekom Hagu, kao političkom instrumentu arhitekata nekog novog poretka sveta, da se nađe, možda, neko iz vladajuće, trenutne, koalicije. Pokazaće 2002. godina da to što kažem nije bilo daleko od istine. Tek, 1997. godine to vidimo. Vidimo da se institucije države Srbije preskaču.''
Zaista nam je bilo neophodno da gospođa Malović bude tu, jer očekujemo zvaničnu reakciju Ministarstva pravde. Ova izjava bi trebalo da bude početak određenih akcija. Da je država Srbija normalna država koja drži do sebe, a ne protektorat, ona bi morala da reaguje posle izjave nekoga ko je obavljao funkciju zamenika načelnika Resora DB-a.
Dalje, ''smatramo i insistiramo, Goran Petrović, načelnik Resora DB-a Republike Srbije i ja, da ne može tako niko da se ponaša i rekli smo ministru Mihajloviću da špijuni rade ovde kao žuti mravi.''
Meni je zaista drago što je gospodin Mijatović skupio hrabrosti da ovo napiše. Dobar deo onoga što se nalazi u izjavi i što je ušlo u spis dr Vojislava Šešelja pred Haškim tribunalom nalazi se u knjizi "Opelo za državnu tajnu". Onaj najznačajniji deo, koji želim svima da predstavim, a posebno srpskoj javnosti, tiče se britanske obaveštajne službe.
Gospodin Mijatović, u izjavi datoj timu za odbranu, kaže – britanska obaveštajna služba je ključna služba, koja, praktično, treba da priprema ljude za Haški tribunal. ''Godine 2002, britanska obaveštajna služba je, upravo, kako bih vam rekao, logistika Haškog tribunala, kao logistika ljudi, ali vrlo opasna logistika. Ono što sam uspeo da saznam tih godina, pa i onih zadnjih godina, svi ti ljudi koji su u Haškoj kancelariji, tanki su što se tiče istražnih radnji, policijskih radnji. Britanci su kombinovali, pa se koristi neka dvojna agentura. Brojne igre koje smo imali, na primer, sa britanskom službom, praktično će da otvori određeni Ratomir Tanić, vrlo verovatno svima vama poznat. Preko Tanića, engleska služba tipuje buduće insajdere za Hag. Dovode ih do Beča, gde se završava posao. I na mene su bacili oko.
Znači, u 2002. godini, preko engleske obaveštajne službe se, preko tih naših saradnika, tipuju ljudi i na razne načine dovlače do Beča. To su ti pravi mogući insajderi. Jedan deo tih ljudi će se kontaktirati ovde, pre svega, oficiri Vojske Jugoslavije, što je mene zaprepastilo, za neke nije, jer znam kakvi su ljudi. Određeno je ovde u Beogradu, s oficirima je, uglavnom, kontakt bio u Budimpešti.
Zašto – to ne znam. Znam ko je išao. Išli su policijski oficiri. S nekima su se dogovorili i ovde. Neki su se dodvoravali, neki su se plašili, ali danas-sutra svi ćete vi doći na red.''
Ovo su reči gospodina Zorana Mijatovića, i sada treba da pričamo o pravosuđu i institucijama u državi Srbiji.
''Ta 2002. godina'', citiram dalje gospodina Mijatovića, ''je godina kada se ljudi s najvišeg ranga u policiji pripremaju da daju intervjue Haškoj kancelariji. Tanić je bio naš saradnik. Mihajlović se 2001. godine našao s njim u Parizu.''
Pariz je, inače, vrlo značajno mesto za mnoge sa političke scene Srbije, posebno restoran Hotela "Ric" u Parizu. Tu mogu da se nađu tajkuni, predsednici nekih susednih zemalja, ali o tome ćemo nekom drugom prilikom, pa ćemo videti do kraja na koji način se formira politička scena i donose političke odluke u državi Srbiji.
Nego, da nastavim gde je Zoran Mijatović stao: ''Služba je bila obaveštena o svim ovim susretima, zbog vrlo široke mreže svojih operativaca. Država Srbija ima podataka o ovome. Ovo je 2002. godina. Haški istražitelji, dok nisam napisao knjigu, nisu znali da sam snimio sve detalje razgovora. Džefri Najs, takođe. Sve je snimljeno.''
Sada govori o samom postupku uzimanja izjave. Sve se to dešava u državi Srbiji. To je čovek koga su dve vlade oslobodile čuvanja državne tajne. Gospodin Mijatović kaže: “Dolaze tri, znači, dolaze dva istražitelja i prevodilac. Ovaj se zove Majkl Stepanović, drugi je Fulton. Fultona znam od kada sam imao zvaničnu saradnju sa Hagom. Dolazi u pratnji nekoga. To je jedan Irac. To je čovek koji se ubacio u te naše“ – ovo je značajno za današnju temu – „pravosudne intelektualne krugove, išao je po splavovima sa tužiocima, on je plaćao. Sve sam ja to znao još 2001. godine i znao sam s kim imam posla. Znači, njega su doveli da tu bude kod mene, i taj Australijanac“.
Izjava broji više desetina strana. Ja ću čitati samo određene delove, da konačno, vrlo jasno, bez ikakve rezerve, oslikamo državu Srbiju i odnos vlasti prema svemu ovome.
U ta tri dana uzimanja izjave od gospodina Mijatovića, prava borba je bila za zapisnik, svi koji su došli, tu je bio čak i Džefri Najs da od njega uzme izjavu, baratali su insinuacijama, u zapisnik su se unosile potpuno pogrešne stvari, ali nijednog momenta nisu bili svesni da prevejani operativac sve to snima.
Na osnovu celokupnog toka uzimanja izjave od gospodina Mijatovića, nastala je knjiga „Opelo za državnu tajnu“. „Opelo za državnu tajnu“ je možda i uvod za opelo za samu državu Srbiju koja ovako nešto dopušta. Gospodin Mijatović i gospodin Petrović su Dušana Mihajlovića upozoravali da pripadnici stranih obaveštajnih službi vršljaju po Srbiji. Nijedne reakcije na tu temu nije bilo.
Da vas podsetim, slična situacija je bila kada je bačena bomba na kancelarije, na prostorije misije Euleks na teritoriji KiM-a. Tada su uhapšena dvojica pripadnika nemačke savezne obaveštajne službe, koji nisu bili našem MUP-u prijavljeni kao pripadnici obaveštajne službe. Oni su bili prijavljeni kao radnici jedne firme. Njihovo hapšenje naručila je druga obaveštajna služba, jer trenutno besni rat u pogledu krijumčarenja droge na teritoriji KiM-a, a to je izborna privredna delatnost u toj šiptarskoj tvorevini, baziranoj na srpskoj krvi.
Idemo dalje. On tu opisuje okolnosti pod kojima se izjava uzimala. Kaže: „U petnaest do deset, zove me Mihov, to je, inače, šef Haške kancelarije ovde, i kaže – gospodine Mijatoviću, slučajno je Džefri Najs ovde u Beogradu. Ja sam znao da to nije slučajno, ja sam bio žandarm, pa uvek znam kada on dođe ovde. Ne sad ovo, kao, pišu novine, znam ja i kada ne pišu, kao, slučajno je došao i, kao, Džefri je pročitao zapisnik od prethodnog dana i strašno bi želeo da me upozna.“
Ovo se sve dešava u njegovom stanu. „Džefri Najs“, kaže Mijatović, „u mom stanu je 20. jula 2002. godine, u 10.20, ili kasnije, i kaže meni – ne znam da li vi znate koja su vaša pravila. Kažem – ja apsolutno dobro znam, nemate razloga. Ne, ne, da će on mene da nauči, kaže – znate, kada mi to sve procenimo, a vi ste takvi i takvi, vi ovo i ono, mi to kad procenimo, vi možete, kao, da se odlučite da dođete sami, da budete svedok. Ali, kada procenimo, dakle, na silu vas dovučemo“.
Ono što je vrlo značajan deo, a tiče se, prvo, odlaska dr Vojislava Šešelja u Hag, u knjizi „Sačekuša za Srbiju“, takođe, piše gospodin Mijatović, a slučajno znam da se priprema da napiše i treću knjigu. U delu koji se bavi fenomenom Šešelj, kaže da se Šešeljem bavila Klintonova administracija, ali ponajviše čelnici DOS-a, i vrlo vredno se o tome starao gospodin Dušan Mihajlovi. Karla del Ponte u svojoj knjizi kaže da je gospodin Đinđić preporučio da vode Šešelja i da ga ne vraćaju. Godine 2003, diže se potpuno fingirana optužnica protiv predsednika SRS-a, jer je išao na prebacivanje preko milion glasova na izborima. Naravno, logična posledica svega toga je, kada je dr Vojislav Šešelj bio potpuno svestan da se diže optužnica, da on, jednostavno, ne želi da opterećuje svoj narod daljim pritiscima od strane najmoćnijih sila sveta. On je dobrovoljno otišao u Hag, u kome se nalazi šest godina, na osnovu lažne optužnice koju su pripremili politički protivnici i na osnovu insajdera, a sada ćete čuti kako su se insajderi pripremali za slučaj Šešelj.
Prevashodno treba da znate da su se svi obrađivali za predmet – Tužilaštvo protiv Slobodana Miloševića i da se to koristilo u svim ostalim predmetima. Između ostalog, Zoran Mijatović kaže: „… da sam Šešelja vezao za ubistva, naloge, podstrekivanje, pod njegovim uticajem, samo jedna reč je falila, jedna reč u mojoj priči'', na čemu su insistirali oni koji su pokušavali da izvuku izjavu od njega, i da obezbedi, kako kaže gospodin Mijatović, „zaštitu, novac …“. Ovde on u svojoj izjavi koju je dao timu za odbranu dr Vojislava Šešelja kaže: „Neko možda hoće, ja neću. Izbor zemlje za mene i porodicu bio je samo stvar dogovora, gde ću, šta ću i kako ću. Znači, oni obezbeđuju zaštitu i meni i porodici u zemlji koju izaberemo.“
Tako prolaze insajderi. Zato će SRS da traži javnost u postupcima pred Specijalnim sudom za ratne zločine u Beogradu, koji će vrlo verovatno da se vode protiv ostalih pripadnika vojske i policije, onih preostalih patriotskih snaga.
Između ostalog, gospodin Mijatović u svojoj izjavi kaže: „Moja knjiga „Opelo za državnu tajnu“, između ostalog, predstavlja revolt zbog postupanja istražitelja Tužilaštva Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju prema meni, jer su hteli da pritiscima i raznim ucenama ostvare svoj cilj, pridobijanje svedoka za lažno svedočenje, da me pridobiju kao svedoka po bilo koju cenu; samo je bilo pitanje na šta ću ja pristati. Samo da kažete – milion, dva ili ne znam šta, više ili manje, nema veze, da odaberem zemlju u kojoj bih želeo da živim sa svojom familijom. Njihove namere o tome da li ću da budem svedok protiv Miloševića, Šešelja, nisam znao. Ja ću na kraju, iz kompletnog razgovora, da shvatim koji su glavni elementi, kada je u pitanju svedočenje“. Da ponovim, ovu izjavu je dao timu za odbranu Zoran Mijatović, u Beogradu, 12. aprila 2007. godine, overa broj 2858/2007, a to je zbog svih onih koji će, vrlo verovatno, zbog službene dužnosti, da proprate ovaj deo izlaganja. Namera SRS-a, kao što vidite, sada da otkrijem do kraja, jeste projekcija kako Boris Tadić zamišlja opoziciju u Parlamentu. Evo, jedan jedini poslanik je ostao i taj jedan jedini poslanik, u perspektivi prekrajanja dalje političke scene Srbije, bez rezerve i bez ostatka, vrlo jasno će da izgovara svako ime za koje ima dovoljno dokaza, van razumne sumnje za koju se utvrdi da radi na štetu nacionalnih interesa Srbije.
Ono što očekujemo, jeste konkretan odgovor države Srbije i voleli bismo da je gospođa Malović tu, pa da je pitamo – šta će konkretno država Srbija da uradi povodom izjave koju je dao bivši zamenik načelnika Resora Državne bezbednosti, u periodu DOS-ove vlade?
Ova izjava govori o tome da nemamo nezavisno sudstvo, da nemamo nezavisnu nijednu instituciju, da nama ovde pripadnici obaveštajnih službi odvode ljude koji će lažno svedočiti protiv određenih ljudi osumnjičenih za najteža moguća dela pred Haškim ili bilo kojim tribunalom i da se ta praksa sada vraća u državu Srbiju i vrlo verovatno će se odigravati pred Specijalnim sudom za ratne zločine. To je ono što mi očekujemo u najkraćem mogućem vremenu da čujemo kao zvaničan odgovor. Takođe, s obzirom na to da se protiv dr Vojislava Šešelja vodi još jedan postupak – za nepoštovanje Suda, u potpunoj racionalnoj blokadi smo kako da shvatimo reakciju gospodina Ljajića i tu dvosmernu saradnju s Haškim tribunalom, koji je rekao da nijednog momenta Haški tribunal nije uputio zahtev za obezbeđenje sigurnosti potencijalnih svedoka Tužilaštva. S druge strane, Haški tribunal tvrdi da je bilo zastrašivanja.
Očekujemo, u ime celokupne srpske javnosti, koja je sve vreme živela na ovim prostorima i stradala na ovaj ili onaj način, u ime svih onih porodica policajaca, vojnika, dobrovoljaca, da se da zvaničan odgovor na ovakvo potpuno uništenje svega onoga što su pravni principi i što bi trebalo da bude pravna država.
Dakle, o ovome ne govori samo SRS, ja se ovde direktno pozivam na izvore koji su najbliži bili Demokratskoj opoziciji Srbije, odnosno nekima iz DOS-a.
Još jedan primer, kojim smo počeli jedan vid kampanje zaštite osnovnih prava svih građana države Srbije, jer ne mogu to da urade pred institucijama, takođe je, skoro i da nemam pravu terminologiju, a trudim se da budem pristojna, dakle, potpuno nepoštovanje sudskih odluka od strane izvršne vlasti. Reč je o potpukovniku Zlatanu Mančiću. Vrhovni sud Srbije je ukinuo dve odluke vojnih sudova u Nišu i vratio postupak na početak. Na osnovu presuda tih vojnih sudova, koje su ukinute odlukom Vrhovnog suda Srbije, tom čoveku je oduzet čin i to je automatski značilo prestanak obavljanja profesionalne delatnosti.
Ministarstvo odbrane, dakle, Uprava za ljudske resurse, jednostavno je dala potpuno nelegitimno i nelegalno tumačenje presude Vrhovnog suda Srbije. Kada smo mi postavili pitanje, oni su nam uputili nekakav zaključak koji govori – ne, mi to ne vidimo tako, mi ćemo i dalje da zadržimo ovo stanje, pa ćemo videti kako će to dalje da ide. Što je najslađe u celoj situaciji, mi smo dobili čak i informaciju da je Zlatan Mančić potpukovnik u penziji a da taj čovek nikada nije dobio rešenje o penzionisanju. Taj čovek već godinama ne može da prehrani svoju porodicu. Taj čovek je čovek vrlo lošeg mentalnog stanja.
To su sve slike postojanja i rada institucija u Srbiji, a posebno odnosa između vlasti.
Da to nije samo situacija sa nama, svedoči i sledeći primer. Kao što vidite, imamo razgranatu mrežu, a i saradnju s mnogim ljudima i institucijama širom sveta, pokušavamo da dođemo do konkretnih dokaza o uvođenju i sprovođenju protektorata, odnosno onome što se zove prekrajanje granica i sveta u interesu sprovođenja nacionalnih interesa vašingtonske i briselske administracije.
Ovo ovde je, zapravo, dosije jednog hrvatskog generala, a reč je o generalu Gotovini, koga apsolutno nemamo razloga da branimo, niti pominjemo, osim u kontekstu nečega što je vrlo značajno za nas. Dakle, u momentu kada je bio uhapšen u jednoj zemlji, Gotovina je shvatio da je sadašnja hrvatska vlast, ubirući poene od briselske administracije, pokrenula postupak koji je bio suprotan dogovoru između Gotovine i aktuelne vlasti u Hrvatskoj. Mi se ne bismo mešali u to, naravno.
Šta je ovde značajno? Od tog momenta, njegova mreža je pustila sve one podatke koji su nama bili od značaja, koji govore, recimo, o tome da je Haški tribunal, odnosno da su oni koji stoje iza Haškog tribunala vrlo decidni u sprovođenju okupacije celoga sveta, pa tako i njih. Između ostalog, tu se nalazi jedan dokument koji se zove "Britanci na poslu". Priča je – kada je došao gospodin Džefri Lengli, on je tada bio šef britanske MI-6 ispostave u Hrvatskoj, on je dao određene sugestije za poboljšanje obaveštajne saradnje, a to se ticalo, zapravo, privođenja pravdi onih ljudi koje je Hag tražio, odnosno za koje su velike sile procenile da treba da se nađu pred Haškim tribunalom. To je dokument u devet tačaka, s kojim se mreža gospodina Gotovine potrudila da izađe u javnost.
Zašto ovo govorim? Zato što ćete videti kako je skoro neverovatna sličnost sa situacijom u Beogradu i u Srbiji.
Dakle, tog momenta je počelo da se govori, kao vezano za operaciju ''Mraz 29'', o antihaškom lobiju, tog momenta su ljudi počeli da se ucenjuju, a to je bila sugestija, onda da se javno diskredituju i unište, i kada se sa njima završi na taj način, da od njih postanu dobri insajderi.
Mi ćemo imati prilike da o ovome pričamo naširoko i nadugačko. Ovo je dosije koji broji nekoliko stotina strana. SRS, naravno, ima dosijea i dosijea. Dugo godina smo radili, skupljajući određene podatke, ali nam je posebno interesantan ovaj period posle 2000. godine i, kada za to dođe vreme, mi ćemo se potruditi da to predstavimo srpskoj javnosti. Srpska javnost mora da zna zašto je naša politička akcija u određenim momentima izgledala tako kako je izgledala. Takođe, mora nedvosmisleno da zna da ono što je govorio SRS i zbog čega se dr Vojislav Šešelj nalazi u Hagu jeste direktan otpor neoliberalnoj okupaciji sveta. Srpska javnost treba da zna da se ovde sprovode američki i briselski interesi, a ne interesi srpskog naroda. Mi se svakog dana trudimo da to dokažemo.
To što gospođa Malović nije danas tu, takođe, svedoči – lepa je slika, u stvari, vrlo je ružna, ali, opet, dobar dokaz svega onoga što mi pokušavamo da dokažemo svih ovih dana. Mislili smo da ćemo ući u dijalog makar s predstavnikom Vlade o ovoj značajnoj temi. Pretpostavljam, u stvari, više sam sigurna nego što pretpostavljam, da su gospođa Radeta i gospodin Krasić tu, ovo bi prezentovanje bilo mnogo detaljnije i vrlo kvalifikovanije. I dalje ću se truditi da ih na dostojan način predstavim.
Ono što jeste tema, a mi smo je oslikali kroz nekoliko primera, nadam se da je to sada potpuno jasno srpskoj javnosti, to je da institucije u Srbiji neće moći da profunkcionišu. Jer, kada su institucije funkcionisale u jednom protektoratu?
Čini mi se da ova situacija danas u Srbiji podseća na formiranje specijalnog odeljenja Specijalne policije Beograda, koja je svojevremeno punila koncentracione logore na teritoriji Beograda, da li Staro sajmište, Banjicu, itd. Svirepo poređenje, ali, dozvolićete, stilska figura može da bude primerena duhu vremena u kom se nalazimo.
Gospođa Radeta je i pretpostavila da se niko neće pojaviti ovde od predstavnika vlasti, a na kraju je, skoro definicijski, dala sliku o kojoj bi trebalo da se raspravlja. Evo šta ona kaže: ''Kada su ovakve tačke na dnevnom redu, u Parlamentu se uglavnom ne vodi rasprava i mi se ne vezujemo za lična imena i prezimena, ali je uvek bilo nekako uputno da makar znamo razloge zašto određeni ljudi prestaju da obavljaju određenu tako važnu i tako odgovornu dužnost.''
S obzirom na loše iskustvo Odbora za pravosuđe i upravu, članovi Odbora iz SRS-a, dakle, gospođa Radeta i gospodin Krasić, još u prošlom skupštinskom sazivu su insistirali da se uvek uz ovakve predloge poslanicima dostavlja i odgovarajuća dokumentacija. Očigledno je da ovaj put nismo dobili odgovarajuću dokumentaciju, čuli smo od gospodina Ristića šta su razlozi za to. Nadamo se da će se to vrlo brzo ispraviti i da ćemo zaista povesti otvoren dijalog o svemu što su poslanici opozicije ovde postavili kao konkretan primer, a tiče se klime u pravosuđu i rada institucija u državi Srbiji i ko, zapravo, upravlja Srbijom.
Ono što bi trebalo, takođe, da se kaže, svedoci smo i da se podsetimo ne tako davne prošlosti, o tome je pisala i štampa, neke sudije su morale da podnesu zahtev za razrešenje sudijske funkcije zato što nisu prihvatile da sude u skladu sa voljom vladajuće većine, bez obzira na zakon i slobodno sudijsko uverenje. Bilo je i slučajeva da sudije podnose zahtev za razrešenje zato što je na odlukama veća, recimo, falsifikovan njihov potpis. Mi ne znamo sada šta su razlozi. Ovo su bili primeri, pa zato i izražavamo sumnju.
Dakle, nemam nameru da sada ponovo aktuelizujem konkretne slučajeve, s obzirom na to da su moje kolege, gospođa Radeta i gospodin Krasić, govorili o tome, da je to zapisano i proverljivo. Upravo na osnovu takvih iskustava, pitanje za gospođu Malović, kao ministra pravde i člana VSS-a, jeste – da li je takva situacija i danas sa svim ovim predlozima o kojima treba da diskutujemo?
Poznato je da neke sudije, koje su časni profesionalci, takođe, ne žele da rade u sudovima zbog uticaja i intervencija izvršne vlati. Naravno, sve se ovo odnosi i na javne tužioce. Onda bismo hteli da pitamo gospođu Malović, koja, nažalost, nije tu – na koji način će da zaštiti sve one koji će samo pokušavati da sprovedu slovo zakona, u kontekstu obračuna s korupcijom i organizovanim kriminalom?
Mi za sada imamo dva primera, jedno ubistvo sudije, jedan pokušaj ubistva sudije, a stradala je njegova supruga. Dakle, to su primeri na koje bi trebalo zvanično da se daju odgovori – na koji način će uspeti da zaštite te ljude i kakva se poruka poručuje sudijama i tužiocima?
S druge strane, ovde se postavlja pitanje – na koji način će postojati kapaciteti, ukoliko je budžet za MUP smanjen za 26%, takođe i budžeti svih resornih ministarstava? Da li je to onda konkretna poruka režimu Borisa Tadića – kako misli i da li je zaista ozbiljan kada kaže da Srbija treba da se obračuna s organizovanim kriminalom?
Dakle, mi možemo da konstatujemo da se od 2000. godine, najblaže rečeno, dešavaju vrlo čudne stvari u oblasti pravosuđa. Odlazak, recimo, nekih sudija u penzije bio je povezan s određenim nezakonitim radnjama, a kazna za to je bio odlazak u penziju.
Da vas podsetim, sećate se slučaja jedne sudije iz Niša, koja je postavljena na predlog gospodina Ristića. On više nije prisutan, verujem da će ući, pa će to moći da potvrdi, kao predsednik Odbora za pravosuđe, a samim tim i član VSS-a. Ona je postavljena na sudijsku funkciju godinu dana pre odlaska u penziju.
Kako kaže gospođa Radeta, u prošlom skupštinskom sazivu smo raspravljali o velikom broju sudskih predloga sličnih ovim današnjim i tada smo ustanovili da su neke sudije stekle uslove za penziju godinu ili dve pre nego što su predlozi odluka došli u Parlament.
Mi do dana današnjeg nismo dobili odgovor da li su sudije u tom međuvremenu sudile, da li su primale platu? Ko je odgovoran što su oni, ni krivi ni dužni, dovedeni u takvu situaciju?
Sunovrat srpskog pravosuđa, utisak je mojih kolega, započeo je 2001. godine. Iz tog vremena su široj javnosti poznati slučajevi, a i tada je predsednik Odbora za pravosuđe bio Boško Ristić, kada su za predsednike sudova birani sekretari zemljoradničkih zadruga, bez ijednog dana rada u pravosuđu, ili su na istoj sednici birani za sudije i odmah za predsednike suda.
Uticaj izvršne vlasti na pravosudnu oblast se ogleda kroz godinama obećavan pravosudni budžet, koji ni do dana današnjeg nije realizovan i koji sudije i tužioce dovodi u direktnu zavisnost od ministra i Vlade Republike Srbije.
Poseban problem u srpskom pravosuđu je tribunalizacija pravosuđa, koja je posebno naglašena u tzv. specijalnim sudovima za organizovani kriminal za ratne zločine. Na temu insajdera, dr Vojislav Šešelj je objavio knjigu, o načinu kako se prave insajderi, kako bi trebalo da svedoče, tako da je i javnost upoznata s tim. Imali ste prilike da pratite postupak izvođenja dokaza tužilaštva. Mislim da je svaka dalja reč suvišna.
Dakle, institut svedoka saradnika, po ugledu na Haški tribunal, postalo je, nažalost, najunosnije zanimanje u Srbiji. Time je omogućeno kriminalcima i ljudima sumnjivog morala, najblaže rečeno, da, svedočeći po nalogu vlasti, budu oslobođeni svih krivica za krivična dela koja su izvršili. Svedoci saradnici su postali ključni dokazi u većima za ratne zločine u Odeljenju za organizovani kriminal Okružnog suda u Beogradu.
Mi ćemo insistirati, kao poslanička grupa, na javnosti tokom svih tih svedočenja, tokom svih tih postupaka, a pretpostavljam, s obzirom na u načelu iznetu potrebu za transparentnošću, da vladajuća koalicija neće imati ništa protiv. Ukoliko bude imala protiv, i to će biti dokaz odnosa prema svemu.
Još jedan dokaz iskrene želje da se režim Borisa Tadića obračuna s kriminalom i korupcijom, jeste i to što opozicija podnosi predloge za formiranje anketnih odbora koji će utvrditi nezakonite radnje u slučaju monopola, kao što je reč o Luci "Beograd" i o Poslovnom centru "Ušće". Međutim, srpska javnost treba da zna i sledeće. Opozicija može samo da postavi problem na ovaj način, u okviru institucija, ali nema izvršnu vlast, nema moć da to dalje razreši. Radujemo se što je gospodin ministar Dačić celu dokumentaciju koju smo mi predali predao UBOPOK-uaHH i pomno ćemo pratiti kakvi će rezultati istrage da budu.
Žalosna je činjenica da to radi opozicija, u mandatu vlasti koja je dobila mandat da se obračuna s ovakvim štetnim pojavama, da zapravo radi njen posao.
Vratiću se na izlaganje koje je pripremila gospođa Radeta. Dakle, sve ove anomalije o kojima su poslanici SRS-a govorili, kada je god bilo prilike, jer smo smatrali da je to naša obaveza i da je to mandat koji smo dobili, doveli su u sumnju rad svih sudija i tužilaca, odnosno njihovih zamenika u Srbiji. To je jako loša stvar, zato što među njima zaista ima čestitih i časnih ljudi. Svaka generalizacija je loša. Ja želim ovom prilikom to da izbegnem.
Dakle, mi smo uvek tvrdili, tvrdimo i danas, da su većina sudija, javnih tužilaca, odnosno zamenika, ljudi od karijere, čestiti i časni i da rade u skladu sa zakonom, po poodavno prihvaćenom principu – da je zakon jednak za sve i da su svi isti pred zakonom. Nažalost, ove sudije, iako su znatno brojnije, ne mogu da dođu do izražaja od onih koji grade karijeru tako što će bespogovorno izvršavati naloge vlasti. Pri tome je skoro javna tajna da takvi ljudi vedre i oblače u srpskom pravosuđu. Takođe je javna tajna da postoje jaki centri moći u srpskom pravosuđu, ali o tome ćemo nekom drugom prilikom, kada tu bude prisutan predstavnik vlasti.
Takvo je stanje u pravosuđu, koje je odavno u v.d. stanju, sa puno nezadovoljstva od strane zaposlenih u pravosuđu i sudskoj upravi. Nekoliko puta su se najavljivale reforme. Videćemo kako će ove reforme, koje se najavljuju i o kojima se priča, recimo, u Strazburu, a ne u Beogradu, rešiti sve ove probleme koje sam u nekoliko primera pokušala da iznesem, ne bih li tako približila pravu sliku srpskog pravosuđa, ali se bojim da će doneti samo lustraciju – oni koji nisu po volji režima, biće sklonjeni, a ostaće oni koji će sprovoditi naloge.
Mi devet godina slušamo predstavnike Vlade Republike Srbije o tome kako će sudske takse biti, recimo, upotrebljene za plate zaposlenih u pravosuđu. Do dana današnjeg, to se nije desilo. Ovo je digresija, kada o tome bude bilo reči na dnevnom redu, detaljnije ćemo govoriti, ali javnost treba da zna da je u skupštinskoj proceduri Predlog zakona o izmenama Zakona o sudskim taksama, gde se predviđa značajno povećanje sudskih taksa, naravno, opet radi punjenja budžeta i opet po džepu građana, a Vlada nam danima priča kako njihove tzv. mere za izlazak iz ekonomske krize neće pogoditi građane Srbije. Mi kažemo da hoće. Uostalom, i vas i nas demantovaće praksa, demantovaće svakodnevni život.
Takođe, za građane Srbije bi bilo više retoričko pitanje – koliko ih ima a da nikada nisu imali kontakt sa sudom? Mi mislimo da je mali broj onih koji nisu imali obavezu da podnesu neku tužbu u predlogu vanparničnog postupka ili krivičnu tužbu. Sve to će biti mnogo skuplje kada se usvoji Predlog zakona koji je u skupštinskoj proceduri. Opet je naš utisak da će to biti, verovatno, samo radi uspešnijeg punjenja budžeta.
Kada je pomenuto v.d. stanje u pravosuđu, tu smo mislili, prvenstveno, da treba da podsetimo građane Srbije na vršioca dužnosti javnog tužioca, gospodina Radovanovića, koji je u v.d. stanju više od dve godine, što je, priznaćete, slučaj nezapamćen u svetu. Znamo da predlog za njegovo postavljenje ne smete da stavite na dnevni red, zato što će građani, kada to bude na dnevnom redu, čuti koje su njegove zasluge da bude na ovako visokoj funkciji. To obećavamo, kao što radimo za svaku tačku dnevnog reda. Verovatno nećete imati ni većinu u vladajućoj koaliciji za njegov izbor, pa ga držite u neverovatno nedopustivom vremenu u v.d. stanju, jer, konačno, šta bi bio razlog i opravdanje za dugogodišnje v.d. stanje vršioca dužnosti javnog tužioca?
Takođe ste sada Vrhovni sud stavili u takvo stanje i pitanje je kada ćete izvršiti izbor predsednika Vrhovnog suda. Bilo bi zaista dobro da je gospođa Malović tu.
Bez ikakve najave u javnosti, u medijima je osvanula vest da je gospođa Vida Petrović-Škero zamenjena v.d. predsednika Vrhovnog suda, gospođom Mesarovićem. To je ista gospođa koja će u analima pravosuđa ostati zapamćena po nesvesnom priznanju da je sudske odluke donosila samo tako što ih je potpisivala, a neko drugi radio.
Da vas podsetim, gospođa Mesarević je izricala presude za ubistvo srpskog premijera Zorana Đinđića; umesto – doneli smo odluku, izgovorila je – dobili smo odluku, a to su tada svi čuli i ja samo podsećam. Odmah nakon toga je ustoličena na funkciju koja bi trebalo da bude najvažnija u Srbiji. Videli smo da je čak i javno počela da daje političke izjave, što je potpuno neprihvatljivo. Pre nekoliko dana, u medijima je rekla: ''Proces napretka naše zemlje može se ubrzati jedino čvrstim opredeljenjem i velikim zalaganjem za ostvarivanje evropskih ciljeva, kao što su poštovanje ljudskih prava, uspostavljanje vladavine prava i razvoj demokratije''.
Ja sam kroz nekoliko konkretnih primera, ne na osnovu izbora SRS-a, pokazala da je ovo u Srbiji samo ideal, ideja, floskula, marketinška kampanja i da je nedostižno. Srbija je država pod protektoratom, u kojoj se sprovodi interes Vašingtona i Brisela.
Da li to dalje znači da vršilac dužnosti predsednika Vrhovnog suda veruje da se u Srbiji ne poštuju ljudska prava, da Srbija nije demokratska zemlja i da nema vladavine prava, ili možda misli da svet počinje upravo njenom izjavom? To će vrlo brzo da se pokaže.
Takođe, uočeno je da se i ministar pravde, nažalost, gospođa Malović nije tu i ne možemo s njom da uđemo u dijalog, često pojavljuje u javnosti s izjavama koje ponekad nisu u okviru njene nadležnosti. Stoga, čudi kako nije reagovala, recimo, na ovu izjavu predsednika Vrhovnog suda Srbije, kako nije reagovala na sve inicijative od strane SRS-a, a tiču se svega onoga o čemu sam govorila. Ne bih želela da se ponavljam. Bitno je da javnost zna. Ne možemo ni da znamo koji su bili detalji razgovora između nje i gospodina De Kermabona, šefa misije Euleks, na koji način to srpski ministar pravde pregovara s misijom koja je nelegalna i nelegitimna i protiv koje bi trebalo da izrazi, konačno, zvanični, institucionalni stav. To čujemo samo na osnovu pisanja medija, i to ne srpskih. Najčešće se izveštavamo na osnovu pisanja medija koji se objavljuju u susednim republikama.
Takođe, ono na šta bismo podsetili gospođu Malović da je tu, a tiče se interesa javnosti Srbije, jeste da će njeno ime ostati zapisano na crnim stranama srpske istorije pravosuđa, a tiče se potpisivanja i izručenja gospodina Radovana Karadžića Haškom tribunalu. Do dana današnjeg se nije saznalo ko je, zapravo, kidnapovao dr Radovana Karadžića i na koji način je izvršeno hapšenje. Onda bi nas insititucija, verovatno, uverila da je reč o dvosmernoj saradnji, a ne o ispunjavanju naloga Haškog tribunala.
Ovde bismo verovatno ušli u dijalog o tome šta znači prezumpcija nevinosti i šta su onda i na koji način država Srbija štiti osnovni korups osnovnih prava.
Voleli bismo da znamo na koji način se štiti, recimo, jedno od osnovnih ljudskih prava – pravo na pravično suđenje.
Samo da vas podsetim, dr Vojislav Šešelj je to pravo izborio tako što je štrajkovao glađu. Ne sećamo se da je država Srbija reagovala pravovremeno i pravi način kada je jedan pritvorenik, osumnjičen za ratne zločine, svoje pravo branio tako što je ugrozio svoj život, jer nije imao drugi. Sećamo se da je tu peticiju potpisao, recimo, jedan od najistaknutijih intelektualaca današnjice, gospodin Noam Čomski, da je to podržao Majkl Mandel, da je tu peticiju, takođe, potpisao Edvard Herman i mnogi drugi zapadni istaknuti intelektualci.
Govoriću o još jednom slučaju, ne navodeći imena, gde je ministar pravde stavila do znanja sudijama u Srbiji da, kada dobiju neki predmet, ne treba da gledaju spisak predmeta, jer to može biti veoma opasno, već samo da pogledaju ime i prezime okrivljenog i da dobro procene ili da se informišu da li je to ime i prezime bitno ili ne za DS kojoj pripada i za gospodina Tadića. Tako se pokazalo da, zapravo, ne znate te propise koje ovde predstavljate i, reagujući u skladu sa stavovima DS-a, mimo zakona ste suspendovali, recimo, neke ljude u Zabeli. Da je gospođa Malović tu, čuli bismo detalje svega toga, nadam se.
Kada je gospođi Malović objašnjeno da oni, zapravo, ne mogu biti odgovorni za neku odluku, i sudsko veće, brže-bolje je zatražena smena sudija koji su doneli tu odluku. Takođe, gospođa Malović nije propustila da ode u Zabelu i da se tamo slika s gospodinom Ristićem, predsednikom Odbora za pravosuđe i upravu, a da nikome nije jasno o čemu je tu reč.
Da je gospođa Malović tu, još jednom bih joj postavila pitanje kao članu Visokog saveta sudstva. Ona nije reagovala na predloge za razrešenje, koje je podneo SRS, sudija koje su učestvovale u izbornoj krađi u korist SNS-a, na štetu SRS-a. Zvaničan odgovor nismo dobili.
Moram da podsetim građane Srbije da je ministar pravde prošle godine dovela skoro do stanja kolapsa u Javnom tužilaštvu, jer smo o izmenama ZKP-a glasali tek poslednjeg radnog dana u 2008. godini. Tada su poslanici SRS-a glasali za ove izmene, koje su se sastojale samo u tome da se produži rok za primenu ZKP-a, jer da to nije urađeno, ne bi bilo moguće voditi krivičan postupak.
Mi smo i tada, kao i uvek, pokazali da radimo isključivo u interesu građana. Pošto gospođa Malović nije tu, pristojnosti radi, ostaviću ovu vrstu dijaloga za momenat kada se ministar pravde bude pojavila.
Krajem prošle godine, da podsetim, raspravljali smo o tzv. setu zakona o pravosuđu, gospođa Malović je bila ovlašćeni predstavnik Vlade.
Trudili smo se da budemo više nego korektni u obraćanju gospođi Malović, s obzirom na stanje u kom se nalazila i na celokupnu atmosferu. Najgore od svega je to, bez obzira na to što se radilo o pogubnim predlozima koje je skupštinska većina usvojila, što, vrlo verovatno, niste ni svesni posledica koje svi ti predlozi mogu da donesu kada je reč o određenim konkretnim rešenjima. Najgore je, zapravo, to što je, da podsetim, jednim od tih zakona predviđeno ukidanje velikog broja sudova u Srbiji, zbog čega su sudije, tužioci, veštaci, advokati i svi građani iz tih mesta još uvek u panici.
Ono na šta bi ministar pravde trebalo da nam odgovori, jeste na koji način misli da će pravosuđe u Srbiji da funkcioniše posle svega što je ovde izneto, a mislim da se i moje vreme bliži kraju. Pretpostavljam da će mi gospođa Đukić-Dejanović reći koliko još imam na raspolaganju.
(Predsednik: Imate još 18.30 minuta.)
Pretpostavljam da ima još nekih kolega koji će govoriti o ovoj tački dnevnog reda, ukoliko ne, ono što bi trebalo da se uputi ministru pravde, a tiče se funkcionisanja pravosuđa, moje su se kolege pripremile za ovu tačku dnevnog reda, tiče se upravo seta zakona koji bi trebalo da znači reformu pravosudnog sistema.
Ono što je srećna okolnost, to je da se ovi zakoni neće primenjivati tokom ove godine, a, s obzirom na način rada ove vlade, verujem da neće biti ni uslova za njihovu primenu, jer će to definitivno značiti haos u pravosuđu Srbije. To je naše političko uverenje i mi imamo pravo da ga iznesemo pred javnost. Uostalom, ono što smo imali prilike da vidimo na terenu, baš kada je reč o ukidanju sudova, zapravo, slika ono što će doći s primenom ovih zakona. Videćemo kakva politička klima će biti tada, kakve će biti političke okolnosti, da li će biti zrelosti i hrabrosti da se pozabavimo pravim funkcionisanjem institucija u Srbiji. Tada nismo čuli nijedan argument koji bi imao težinu, u smislu potrebe ukidanja tolikog broja sudova, recimo, u malim mestima, koji svim tim ljudima mnogo znače. U nekom daljem kontekstu, kada ukinete sud ili ukinete školu, vi kao da prekidate trajanje života u jednom mestu. U svetlu finansijske krize, koja se reflektuje na stanje u Srbiji, postavlja se pitanje da li će ljudi moći da dođu do određenih sudskih odluka i sudskih rešenja za probleme s kojima se svakodnevno suočavaju, pogotovo u svetlu povećanja sudskih taksa?
Dakle, ono što bi trebalo da se objasni tim građanima, zbog činjenice da žive u najsiromašnijim opštinama, dovoljno siromašnim da teško ostvaruju svoja prava pred pravosudnim organima i sada kada je sedište tih organa u njihovim mestima, odnosno opštinama, jeste kako će to izgledati kada budu morali da prelaze desetine kilometara do sudova u sedištima okruga.
Pretpostavljam da to samo ti građani znaju. Uostalom, građani će svoj odgovor na pokušaj reformi, odnosno sprovođenja haosa u pravosudnom sistemu u državi Srbiji dati na izborima, to ne sumnjamo.
Trebalo bi podsetiti kolege poslanike i građane Srbije da je na taj zakon bio podnet veliki broj amandmana i iz redova vladajuće koalicije, od poslanika koji su pokazali koliko, zapravo, ne poštuju svoje birače i koliko su nedosledni u njihovom zastupanju. Da nije tako, oni ne bi glasali za zakonska rešenja ako njihovi amandmani nisu prihvaćeni, jer to jeste suština podnošenja amandmana, a ono što je bio saldo glasanja – to je da ste usvojili predloženi paket zakona bez obzira na to što vaši amandmani nisu usvojeni.
Ono što će, svakako, biti ispit za sve nas, jeste koliko ispunjavamo ono za šta je dat mandat na raspolaganje od strane svih ljudi koji izlaze, još uvek, u određenom broju i glasaju za nas.
Da bismo se prisetili, na prvom mestu je bitno da se srpska javnost priseti o čemu je ovde reč, primera radi, kolega Vlatko Ratković, inače predsednik Zakonodavnog odbora Skupštine, nažalost, nije tu, ali nadam se da će biti u prilici da sluša, amandmanom je tražio da u Rumi, odakle dolazi, ostane sedište i suda i javnog tužilaštva. Međutim, posledica svega toga jeste da njegov amandman, koliko se nama čini, nije prihvaćen, ali da je gospodin Ratković glasao za ovaj zakon.
Dakle, to su te nedoslednosti koje nama zvuče kao vrlo jasna poruka da su najčešće potezi vladajuće koalicije potpuno nelogični. Ali, na stranu to što svi očigledno robujemo određenim političkim voljama i, većina nas, određenim nalozima, odnosno vas, nije jasno kako ćete izaći pred građane koji su vas poslali u ovaj dom i kako ćete danas-sutra izaći na onaj pravi ispit donošenja svih tih političkih odluka, u smislu potpunog urušavanja osnovnih egzistencijalnih potreba građana Srbije. Ali, to ćemo ostaviti za izbore.
Ono što je, takođe, bitno za ovu tačku dnevnog reda, to je da smo očekivali da će predstavnik resornog ministarstva biti tu, pa da ćemo moći, kroz dijalog, da govorimo o svemu ovom i da pokrenemo konkretna i značajna pitanja iz oblasti pravosuđa. Mi, nažalost, raspravljamo o ovoj tački dnevnog reda a da prethodno nemamo informaciju zašto ovoliki broj ljudi prestaje da obavlja svoju dužnost.
Takođe, koristimo priliku da pokrenemo određena pitanja. Potpuno smo sigurni da će gospođa Malović da bude u nekom momentu obaveštena o svemu ovome i da će, kada se pojavi pred predstavnicima naroda, dati konkretne odgovore na veliki broj inicijativa koje su došle od strane SRS-a.
Podsećanja radi, o zakonima o kojima smo tada raspravljali nismo glasali, ali ste ih vi usvojili. Vezali ste sve sudije i javne tužioce i njihove zamenike, naš je utisak, za volju vlasti.
Svi u pravosuđu, tada su se pobunila strukovna udruženja sudija, znaju da ste doneli zakon koji predviđa reizbor svih sudija i javnih tužilaštava, što je pogubno za srpsko pravosuđe, jer na ovaj način tereti sudije koje su časni profesionalci i kojih je, opet ponavljam, najviše u Srbiji, da moraju da vode računa o interesima vladajuće koalicije, ili da namerno odugovlače postupke, da otkazuju ročišta, da se u međuvremenu ne bi zamerili nekom od vas. To je ono sa čime se susrećemo svakodnevno i jedna od javnih tajni. Ovo je nepodeljeno mišljenje među sudijama i tužiocima.
Takođe, verujem da predstavnici vladajuće koalicije znaju, da sve ove zakone svi doživljavaju kao kamen o vratu, a mi bismo voleli da nas ubedite u to da je sudstvo potpuno rasterećeno uticaja od strane vlasti. Onda bismo, vrlo verovatno, dijalog vodili u nekom drugom parlamentu neke druge države Srbije, u kojoj bi se svi zakoni primenjivali, recimo, na teritoriji KiM-a, u kojoj bi funkcionisale sve institucije sistema, u kojoj bi bila poštovana cela garnitura ljudskih prava koju garantuje najviši državni akt jedne države, kao što je Ustav Republike Srbije, u kojoj bi svi imali potpuno i podjednako pravo da ravnomerno učestvuju u donošenju odluka, u kojoj bi poslanici zaista bili uvažavana lica, a Parlament institucija od respekta, dok bi mediji sprovodili ono što je osnovno načelo izveštavanja, novinarstva, tj. slobodu, dakle, potpuno nezavisno od uticaja tajkuna i određenih centara moći. To je ideal ka kojem će, verovatno, neka druga garnitura na vlasti, oslobođena od uticaja Vašingtona i Brisela, da ide. Trenutna situacija je takva da Srbija izgleda baš ovako kako izgleda.
Dakle, mi smo ovde pokušali, zahvaljujući, na prvom mestu, prilogu gospođe Radete i gospodina Krasića, da govorimo o konkretnim slučajevima, predlozima odluka koje su danas na dnevnom redu. Ilustracije radi, možete da vidite u materijalu koji smo dobili za ovu skupštinu da i ovde imamo slučajeve da se tek danas predlaže, recimo, prestanak sudijske dužnosti zbog navršenja radnog veka nekim sudijama koje su ispunile uslove za penziju još u julu, avgustu ili novembru prošle godine.
Naravno, nije za vas tema ovo što bi trebalo da interesuje narodne poslanike i građane Srbije. Tema u Srbiji je, očigledno, skretanje pažnje na neke sasvim druge teme, da se ne bi videlo da država Srbija, kao što sam citirala izjavu gospodina Tadića, de fakto, priznaje, odnosno režim Borisa Tadića, nezavisnost KiM-a, da se reforme sprovode u interesu samo Vašingtona i Brisela i da u državi Srbiji niko nadalje ne može biti siguran da će živeti životom dostojnim čoveka.
Ono na čemu će SRS istrajati, to je da se izbori za činjenicu da je na majskim izborima Izborna lista – SRS - dr Vojislav Šešelj osvojila 78 mandata, da se izbori za činjenicu da ovako izgleda Parlament Srbije u 2009. godini, da se, takođe, izbori za činjenicu da je ovo slika parlamentarne demokratije u Srbiji pod režimom gospodina Borisa Tadića, koji pozdravlja, kao što smo videli na osnovu pisanja jednog dnevnog lista, uspostavljanje misije Euleks na celoj teritoriji KiM-a.
Država Srbija je, zapravo, doživela sliku o kojoj govori gospodin Mijatović u svojoj knjizi "Sačekuša za Srbiju". Srbiju su definitivno sačekali Vašington i Brisel, uništili privredu, osiromašili, ponizili, a sve to zato što je neko na vlasti odlučio da sudbina građana Srbije bude ovakva.
Ono na šta bi, takođe, trebalo da podsetimo, jeste da su građani želeli samo jedno, da žive bolje, životom dostojnim čoveka.
Na sledećim izborima će svako od nas biti u prilici da pogleda te ljude u oči i da kaže – ne, ovo nije ''sačekuša'' za Srbiju, živimo u Srbiji koja je ekonomski oporavljena, reformisana, gde svi imamo ravnopravno pravo učešća, a ne samo oni koji su po volji vlasti, gde se zakoni sprovode i gde je svako zaštićen od strane institucije sistema, gde institucije sistema služe kao servis interesa građana, a ne rade direktno o glavi građana Srbije. Dakle, ti izbori će dati odgovor na to koliko je ko bio u pravu, da li je mandat za približavanje EU, koja nas direktno potkrada za 267 miliona evra, koliko iznosi gubitak od jednostrane primene Sporazuma, bio mandat za život dostojan čoveka.
Da li će set zakon koji ovih dana usvajamo po hitnim postupcima doneti bolji život građanima Srbije i hoće li oni, koliko već sledeće nedelje, biti u EU i živeti u razvijenoj i oporavljenoj srpskoj privredi? Neće.
Ono što će građani Srbije definitivno da spoznaju, jeste da je jedini put Srbije onaj tradicionalni put ka prijateljskim zemljama, koje ne uslovljavaju politički, koji ne derogiraju ono što se zove dostojanstvo i ne uništavaju ono što bi trebalo da bude život dostojan čoveka.
Svako od nas će odgovarati politički na izborima. Poslanički klub SRS-a će se, vidite po inicijativama za osnivanje anketnih odbora, potruditi da utvrdi, da jasno i glasno izgovori ime svakog ko je zloupotrebio vlast u korist svojih ličnih interesa. Takođe ćemo se potruditi da definitivno i vrlo jasno ukažemo na to ko stoji iza kojih ljudi u režimu Borisa Tadića, ko je odlučio da 2008. i 2009. godina prekroji izbornu volju građana i samim tim ih na duže vreme otera od slobodno izražene volje na izborima, jer im je posao poruku da će, bez obzira na to šta su glasali, Amerika i Britanija odrediti ko će vladati Srbijom.
Ono što bi, za kraj, trebalo da bude dilema za sve nas, to je kako ćemo, kada se završi ovo zasedanje, u ovakvoj slici da izađemo pred građane i kažemo da je Srbija parlamentarna demokratija. Dakle, zaista ćemo se potruditi, ono što kao opoziciona stranka možemo da uradimo jeste da konstatujemo problem, da rešenje sačekamo u nekim drugim političkim okolnostima, ali budite uvereni da će, makar i u ovoj projekciji Borisa Tadića da Srbijom upravljaju samo dve stranke, uvek postojati neko ko će vrlo glasno i jasno da izgovori imena svih onih koji rade direktno suprotno interesu srpskog naroda. Hvala.
Dame i gospodo, ono što SRS u najvećoj meri najčešće interesuje, a nikako da dobije odgovor, jeste da li će ovaj predlog zakona koji je danas na dnevnom redu rasprave u načelu, biti primenjivan na teritoriji Kosova i Metohije. To je prvo pitanje. Nadam se da ćemo dobiti konačno odgovor.
Drugo pitanje jeste, koje su materijalno-tehničke pretpostavke, finansijske i ljudske, obezbeđene za provodivost ovih zakona. Ono što je manir SRS jeste da konkretnim podacima bojimo trenutno ekonomsku situaciju u državi Srbiji, koja je rezultat neplanskog i nereformskog kursa tokom ovih devet godina. Čini mi se da smo dovoljno rekli i dovoljno dokazali koristeći pri tom zvanične izvore države Srbije. Između ostalog, najnoviji podaci govore, na dan 15. aprila 2009. godine, na osnovu upozorenja guvernera NBS gospodina Jelašića, da se iz dana u dan povećava broj preduzeća sa blokiranim računima, da njih trenutno ima oko 60 hiljada. Iznos koji srpska preduzeća duguju dostigao je 234 milijarde dinara zbog čega su im računi blokirani, kako tvrdi gospodin Jelašić, a što je u odnosu na kraj 2008. godine povećanje za 13,6%.
A ono što je najavio gospodina Jelašića jeste bolja likvidnost koja Srbiju očekuje posle 11. maja, kada bi Odbor direktora MMF trebalo da odlučuje o odobravanju kredita Srbiji u iznosu od 13 milijardi evra. Ovo je značajan podatak da naprosto vidimo kako može da funkcioniše i kako funkcioniše srpska privreda.
Takođe, nešto što nas je zateklo kao informacija jeste da su dana 15. aprila 2009. godine, u pitanju je zvaničan izvor, sva ministarstva dobila nalog da u najkraćem roku dostave generalnom sekretarijatu Vlade Srbije koliko imaju viška zaposlenih. Na osnovu tih podataka Vlada će sačiniti detaljan plan o smanjenju celokupnog državnog aparata za 8.000 ljudi, u narednih devet meseci.
U okviru ministarstava se planira da će bez posla ostati oko 4.000 ljudi i još toliko će biti otpušteno u lokalnim samoupravama. U taj broj ulaze i svi oni koji će u međuvremenu ispuniti uslove za penziju, a njih je 1.000 od 8.000.
Takođe, još jedna informacija koju mi saznajemo iz medija, kao predstavnici naroda, dakle, poslanici najvišeg doma države Srbije, jeste da je Vlada države Srbije izradila Nacrt rebalansa budžeta kojim je predviđeno povećanje deficita od 49,9 na 70 milijardi dinara. Budžetski deficit će se pokriti preostalim prihodima, kako saznajemo iz medija – od privatizacije, od kredita Svetske banke od oko 300 miliona dolara, sredstvima od oko 100 miliona dolara iz IPA fondova, izdavanjem državnih obveznica i manjim komercijalnim zaduživanjima.
Iznose u milijardama dinara država će ove godine, umesto skoro 699 milijardi dinara prihodovati oko 650. Moći će da potroši 720 umesto skoro 749 i to su informacije, koje mi, nažalost, dobijamo na osnovu pisanja medija, koji su evo dokazali da su bolje informisani nego poslanici ovog parlamenta. Zašto sve ovo govorim?
Naprosto, zato što nama nije jasno kako će zaista reforme unutar ovih oblasti da budu održive i provodive? Ko će da snosi troškove reorganizacije, recimo, u oblasti turizma?
Ono što nas je, na poslednjem mestu zaprepastilo, a zaista moram da pohvalim ovaj predlog zakona o turizmu samo u jednom delu, zato što ipak na osnovu ove informacija u smislu obrazloženja i analize efekata ovog zakona ipak se dobija potpunija slika, odnosno može da se vodi kvalifikovanija rasprava.
Ali ono što nama nije jasno, verujem da ćete nam objasniti ili sada ili u raspravi o pojedinostima, to je ovaj prilog Predloga zakona, gde se između ostalog kaže, a to javnost treba da zna, kako reforma celokupne ove oblasti turizma treba da izgleda. Pri tom, konstatacije radi, SRS je uvek bila za uvođenje reda u svaku oblast života i za određeni nadzor, pogotovo u društvu koje je ogrezlo u korupciji, a čini se koje u narednom periodu neće moći da se izbori sa onim što jeste možda moj subjektivni utisak, ali na kraju i činjenice pokazuju to je izvanredan, nažalost brutalan podatak o stepenu korupcije u Srbiji.
Prilog Predloga zakona govori o tome da:
– ministar bliže propisuje sadržinu i način izrade planskih dokumenata i studije opravdanosti za proglašenje, recimo, turističkog prostora.
– Vlada donosi Strategiju na predlog Ministarstva, a to se direktno odnosi na član 7. stav 1. (Sada ne znam koliko će to srpskoj javnosti biti zanimljivo, tako da ću izbegavati članove, trudeći se da bude jasnije.) Zapravo, kako će to izgledati, zašto se koncentriše tolika količina moći, protiv toga jesmo, u rukama ipak jednog čoveka? Ono što slika srpsko društvo stvara kod nas nevericu da može doći do zloupotreba i onda se pitamo sledeće:
Šta je sa decentralizacijom? Šta bi, recimo, sa esnafskim udruženjima i kvalifikovanim stručnjacima da utiču, određuju i propisuju sve ono što je trebalo i što je dato jednom čoveku da radi?
Da budem preciznija:
– Vlada, na predlog Ministarstva, donosi program razvoja turističkog proizvoda;
– Vlada, na predlog Ministarstva, proglašava turistički prostor;
– ministar propisuje bliže uslove za određivanje kategorije turističkog mesta, način određivanje i promene kategorije, kao i vrstu podataka o turističkim mestima koja se evidentiraju u Registar turizma;
– Vlada bliže propisuje uslove i način dodele i korišćenja sredstava za podsticaj razvoja turizma.
Ovo poslednje nam je jako daleko zbog toga što nam naša iskustva kao političke stranke govore da zaista postoje uslovi koji mogu da se nazovu diskriminatorskim, u smislu dodele sredstava određenim mestima ili određenim lokalnim samoupravama.
– ministar propisuje sadržinu i način isticanja turističke signalizacije;
– ministar propisuje oblik, sadržinu i način vođenja evidencije ugovora i evidencije prodatih turističkih putovanja;
– ministar propisuje bliže uslove u pogledu prostora i opreme koje mora da ispunjava turistička agencija koja neposredno pruža usluge putniku;
– ministar propisuje bliže uslove i način izdavanja svečane forma licence;
– ministar uz saglasnost ministra nadležnog za unutrašnje poslove propisuje oblik, sadržinu i način vođenja evidencije gostiju u ugostiteljskom objektu za smeštaj;
– ministar uz saglasnost sa ministra zdravlja propisuje način pružanja ugostiteljskih usluga u pokretnom objektu, kao i minimalne tehničke, sanitarno-higijenske i zdravstvene uslove koje moraju ispunjavati svi objekti;
– ministar uz saglasnost sa ministra nadležnim za poslove zdravlja propisuje minimalne tehničke, sanitarno-higijenske i zdravstvene uslove za uređenje i opremanje ugostiteljskog objekta, u zavisnosti od načina usluživanja i vrste usluga;
– ministar propisuje standarde za kategorizaciju ugostiteljskih objekata;
– ministar uz saglasnosti ministra nadležnog za unutrašnje poslove propisuje oblik, sadržinu i način vođenja evidencije gostiju u domaćoj radinosti;
– ministar uz saglasnosti ministra nadležnog za unutrašnje poslove propisuje sve to u seoskom turističkom domaćinstvu, i tako sve do 34 stavke.
Zaista je ogromna moć skoncentrisana u rukama jednog čoveka. Da se pogrešno ne razumemo, meni je ostao još samo minut, SRS jeste za uvođenje reda, pogotovo u oblasti koja je toliko zapostavljena. Mi samo izražavamo nedoumicu, odnosno strepnju da to neće moći da radi jedan čovek, a da određeni stepen zloupotrebe ne postoji makar u teoriji i praksa je pokazala da postoji.
S druge strane, nije nam jasno na koji način mislite da će svi ovi koji su dodirnuti efektima ovog zakona moći da isprate standarde koji se postavljaju pred njih, od turističkih agencija do ugostiteljskih objekata, pa se nadamo da ćemo imati prilike to da čujemo. Hvala.
Gospođo Đukić-Dejanović, predstavnice ministarstva, gospođo Kalanović, dame i gospodo, pre nego što obratim pažnju na izuzetno značajan predlog zakona, čijem se provođenju zaista svi možemo samo da radujemo, jer bi to značilo da se jedna vrlo osetljiva i loše regulisana oblast dovodi u red. Moram da upozorim samo na par tehničkih stvari.
Verovatno da niste još svesni, tehnički pokušavamo da se osposobimo svi, ali poslanici kada govore nisu potpisani, tako da u prenosu vi de fakto i ne znate koji se poslanici obraćaju, pa se onda dovodi u pitanje i ovaj smart čip, koji je na kartici i koji bi trebalo na displeju da očitava podatke sa smart čipa. Pretpostavljam da je softverski problem, to se ne dešava.
Nadam se da će se to otkloniti, jer od početka zasedanja u ovoj zgradi parlamenta to nije rešeno. Znam da služba zaista danonoćno radi na otklanjanju svih sličnih problem, ali od izuzetne je važnosti, nas ljudi zovu primećujući to kao veliki nedostatak.
Takođe, moram još nešto da kažem, s obzirom na to da nisam imala pravo na repliku u pre podnevnom zasedanju, a negde sam se, gospođo Kalanović, pronašla prozvanom kada ste govorili o tome da, na osnovu kritike upućene s moje strane, oni koji su predstavnici nekadašnjeg režima do 2000. godine nemaju prava da pričaju o određenim prilikama nastalim posle ili nemaju prava da postavljaju određena pitanja zašto smo mi u ovakvoj situaciji. Ispravićete me ukoliko sam vas pogrešno razumela. Razumem vaš stav, to je vaše političko ubeđenje, vaša partijska platforma i to bi bilo razumljivo da vi ovde niste kao predstavnik Vlade, u funkciji ministra, a da ja nisam poslanik.
Ono što SRS radi proističe iz člana 99. Ustava države Srbije, a jeste izvedena funkcija nadzora rada Vlade, i te kako ćemo vam postavljati pitanja i trudićemo se da srpskoj javnosti ukažemo na sve ono što ste na kraju krajeva i vi radili kao opozicija do 2000. godine, pa između ostalog, vaš partijski šef je napisao ''ekonomiju destrukcije'', a mi planiramo da pišemo nešto slično od 2000. pa naovamo i to je naše pravo. Mi smo opozicija, pripadamo toj ideološkoj skupini, analiziramo, pokušavamo da skrenemo pažnju da bi život građana u Srbiji trebalo da izgleda mnogo bolji, mnogo lepši, mnogo plodotvorniji i dostojan čoveka, a on to nije.
S druge strane, nadam se da sve što mi upućujemo, a jeste kritika, nećete doživeti lično, jer nema razloga da to tako doživite, mi se ne poznajemo. Ovo bi trebalo da bude argumentovana kritika. Izaći ćete sa svojim podacima, pa da vidimo šta je najbolje činiti za državu Srbiju. Čini mi se da je vaš partijski šef juče u par navrata reagovao kao da je lično doživeo celokupnu kritiku i raspravu koja se juče vodila u Parlamentu, a zaista smo se svi složili da je bila ipak jako dobra, sve u svemu i u krajnjem zbiru.
Naravno da tu ima političkih uverenja i političkih boja, zaboga, mi smo svi predstavnici političkih partija i iznosimo ovde svoja politička uverenja, a građani to prosuđuju na izborima i to, pretpostavljam, da nije ništa sporno. Takođe, ono što bi srpska javnost isto trebalo da zna je da stav SRS nije svakako iracionalan pa da vas osuđuje za efekte svetske finansijske krize. Niko živi mnogo glasniji, mnogo moćniji u smislu kvalifikovanosti nije mogao da pretpostavi da će se tako nešto desiti u ovoj razmeri. Niko nije mogao ni da pretpostavi, niti može da projektuje kakvi efekti krize se očekuju u državi Srbiji.
Međutim, ono što jeste predmet kritike, jeste stanje ekonomije i stanje u državi Srbiji na današnji dan u svetlu finansijske krize. To je ono što mi pokušavamo da učinimo vrlo transparentnim, vrlo očitim i da vidimo gde se grešilo da se ne bi grešilo i dalje.
Izbori će biti, daće Bog, Srbija je toliko izbora imala da pretpostavljam da se vrlo izveštila i naučila, uslovno rečeno, i političkim žargonom i lažnim obećanjima i političkim trikovima, tako da narod u Srbiji, čini mi se da već može da prepozna kompletnu političku sliku i političku scenu u državi Srbiji.
Takođe, ono što jeste jedna od polaznih osnova moje stranke, pretpostavljam da ćete se vi složiti sa tim, jeste da u ovako osiromašenom društvu bitna stavka jeste obračun sa korupcijom, ali radikalan obračun sa korupcijom gde neće biti nedodirljivih, gde će se za svako ime i prezime za koje se utvrdi, van osnovane sumnje, da učestvuje u korupciji, da potkrada narod države Srbije, morati javno da se govori o tome.
Juče smo izneli primer ukrupnjavanja vlasništva ''Luke Beograd'' i pomenuli smo dve porodice, sada već, koje skoro da vladaju Srbijom. Jedan je gospodin Mišković, drugi je gospodin Beko. Tražili smo konkretne odgovore i to je nama signal da je Vlada rešila, pogotovo resorno ministarstvo, da se jasno odredi prema takvim novonastalim situacijama. Nama nije bilo jasno i mi smo to pred celokupnom srpskom javnošću izneli, kako to da neko ko ima of šor kompaniju sa 30.000 evra uloga može da plati akcije u vrednosti od 40 miliona evra, kako to da se stvaraju takvi monopoli da Srbijom vladaju dve porodice, pa smo naveli primer ''C marketa'', naveli smo primer ''Luke Beograd'', premer "Knjaza Miloša".
A ono što bi javnost u Srbiji sada trebalo da zna, SRS je na današnji dan uputila i zvanični predlog da se obrazuje anketni odbor u vezi kupoprodaje Poslovnog centra ''Ušće'' i izgradnje multifunkcionalnog centra ''Ušće''. I to je ono što mi kao opozicija možemo da uradimo. Dakle, na današnji dan zvanično je Skupština Srbije dobila ovaj predlog.
Ono što SRS obećava, jeste da će se pred očima javnosti konačno transparentno, vrlo plastično utvrditi – kako je moguće da se nekoliko puta menjaju urbanistički planovi, kako je moguće da se zemljište ili kvadratura od 30.000 kvadrata transformiše u kvadraturu od 180.000 kvadrata i da sadašnja vrednost znači 720 miliona evra. Imena koja se tu pojavljuju su, takođe, vrlo značajna za srpsku javnost i mi ćemo tu da damo svoj doprinos, jer mislimo da obračun sa korupcijom i organizovanim kriminalom pod okriljem države daje nama odgovore na sve.
Dakle, daje nam odgovore ko je to ko utiče na političku scenu u državi Srbiji, ko prekraja izbornu volju, na koji način se ovde donose političke odluke i tu će svi argumenti, želimo svi bolje narodu Srbije, da padnu.
Mi smo ovaj predlog da se obrazuje anketni odbor potkrepili konkretnim činjenicama, tražeći da Skupština izađe u susret, i drago mi je što je gospođa Đukić-Dejanović tu, da se obezbedi da se rad ovog anketnog odbora, za koji mislimo da će biti od izuzetnog značaja za državu Srbiju, proprati u direktnim prenosima, da kamere budu prisutne svakoga dana kada mi završimo zasedanje, posle 18.00 časova, iz prostog razloga što je to najgledaniji termin i javnost u Srbiji mora da zna šta se zapravo dešava u državi Srbiji, na koji način se zaista funkcioniše u ovoj državi.
Postoji gomila javnih tajni, ali vlast u Srbiji, režim u Srbiji ne želi da priča o tome. Zašto? E, došlo je vreme da mi saznamo ko je ''MK Kostić'', ko je gospodin Petar Matić, na koji način su se menjali urbanistički planovi, na koji način se sada planira još jedna zgrada pored poznatog Poslovnog centra ''Ušće'', kako je došlo do promene namene, kako je izigravan zakon, a mi treba da verujemo da će se zakoni u državi Srbiji provoditi.
SRS ima 3.000 strana dokaznog materijala. Tokom rada tog anketnog odbora, pred lice srpske javnosti izaći će svi. Mi obećavamo da ćemo ovoga puta isterati stvar do kraja i na čistac. Ovaj predlog je Srpska radikalna stranka, devet godina posle demokratskih promena i obećanja da će se ući u direktan obračun sa organizovanim kriminalom, monopolistima i korupcijom u državi Srbiji, pazite, opoziciona stranka, takođe, uputila gospodinu Ivicu Dačiću, predato je 2. februara 2009. godine, a 26. marta 2009. godine je obavljen razgovor sa zamenikom šefa kabineta gospodina Dačića na ovu temu. Zatim, predato je gospodinu Oliveru Duliću 9. februara 2009. godine, a 9. marta 2009. godine sa ovim je bio upoznat i predsednik Republike Srbije, gospodin Boris Tadić, Ministarstvu pravde, gospođi Snežana Malović, predato je 9. marta 2009. godine. Prvi čovek grada Beograda, gospodin Đilas, dobio je 31. marta 2009. godine.
Dakle, ono što smo očekivali jeste konkretna reakcija koja je izostala. Svi ovi ljudi će morati da odgovore baš pred ovim anketnim odborom zašto je izostala konkretna reakcija i konkretan odgovor svih ovih koji su bili upoznati sa, a pokazaće se, istorijskom pljačkom u državi Srbiji. Ovo će biti samo početak. Imamo 3.000 stranica dokaznog materijala za Poslovni centar "Ušće", imamo i dokazne materijale za Miškovića i Beka. Ono što jeste naš doprinos i što će biti naš doprinos, a mislim da ćemo time pomoći i vama na vlasti, ali ćemo očekivati odgovor zašto se to do sada nije uradilo.
Juče ste čuli za ''Luku Beograd'', to je stara priča. Imate Izveštaj Saveta za borbu protiv korupcije, od februara 2008. godine, nečuveno je da se nije reagovalo u tom smislu, pa da vidimo zašto se konačno vlast nije uhvatila u koštac sa organizovanim kriminalom koji seže do najviših vrhova države, pa ćemo videti zašto se ljudi otimaju za vlast u Beogradu, šta vlast u Beogradu konkretno znači i ko stoji iza određenih političkih, uslovno rečeno, varijanti u okviru režima gospodina Tadića, koji to centri moći upravljaju životom u Srbiji.
Mislim da će to biti vrlo transparentno, od odnosa Skupštine prema tom anketnom odboru, da li će postojati kamere, da li će biti direktnog prenosa, to će biti definitivan odgovor srpskoj javnosti da li država Srbija namerava da se obračuna sa korupcijom i organizovanim kriminalom ili ne. To će, nadalje, svima nama biti odgovor na ono osnovno pitanje – da li uopšte treba da imamo parlament, da li treba da donosimo zakone kada zakoni važe samo za određenu kategoriju, u sve većem procentu osiromašene populacije u Srbiji, kada ćemo dokazati konkretno. Prema tome, 3.000 stranica dokaznog materijala postoji da se na svakom koraku uzurpira ono što je zakonska obaveza.
To je samo tek jedan aspekt i u prvom delu izlaganja ću da koristim samo ovo vreme kako bih nagovestila da pretpostavka za priču o svim ovim zakonima jeste pretpostavka da živimo u društvu koje ima funkcionalnu privredu, koje nema dug od 30 milijardi dolara, koje ne trpi štete od jednostrane primene Prelaznog trgovinskog sporazuma sa EU u iznosu od 267 miliona evra. Pretpostavka je, da smo na vreme obratili pažnju, da je moglo da se desi da država Srbija uđe u recesiju, međutim, zakasnilo se sa određenim merama, to je naše političko uverenje.
Vrlo brzo ćemo biti ili potvrđeni ili demantovani, ali ono na šta ćemo skrenuti pažnju u mom sledećem izlaganju jesu konkretni podaci do kojih smo došli uporednom analizom podataka do koje smo mogli da dođemo tako što smo tragali po određenim sajtovima određenih grupa koje su se bavile, recimo, procentom invalida po gradovima u Srbiji.
Ono što nas zaprepašćuje jeste da baza podataka ipak nije ažurirana na način na koji smo očekivali da jeste, pa da slika bude mnogo prihvatljivija i jasnija kada već govorimo o ovako važnom setu zakona. A ono što je značajno u celoj ovoj priči jeste da nam odgovorite – da li će ovi zakoni biti primenjivani na teritoriji Kosova i Metohije?!
To je pitanje koje će SRS da ponavlja svaki put kada se na dnevnom redu nađe predlog bilo kog zakona. Zašto? Zato što će odgovor na to pitanje nama dati odgovor da li je država Srbija pod protektoratom ili nije, da li država Srbija upražnjava sve one atribute državnosti ili ne. U odnosu na to, imamo odgovore na sva buduća pitanja.
Dakle, kakva nas budućnost čeka? Hvala vam.
Gospođo Đukić-Dejanović, gospođo Kalanović, dame i gospodo, mi smo se potrudili, a koliko razumem situacija je sledeća, da bi trebalo do pet do šest da radimo, a posle toga… . ali dobro, ja ću gledati da ukalkulišem vreme.
Zaista smo se potrudili da dođemo do što većeg broja podataka ne bi li konačno shvatili zašto smo došli u ovu situaciju, da sada razmišljamo o rebalansu budžeta na ovaj način i o tome da li će ovaj zakon i Predlog ovih zakona, koji jesu preko potrebni Srbiji, da budu provedeni u realnim okolnostima. Nas zabrinjava, a pri tome je i nejasna situacija – čini mi se da je država slepa za određene ranjive kategorije društva.Ukoliko sam vas dobro razumela, tokom današnjeg zasedanja vi nemate precizan podatak osoba sa invaliditetom, a recimo, očekivali smo da taj podatak iznesete za određene regione, odnosno za delove, za određene gradove, pa bi nam, uslovno rečeno, slika bila jasnija o stepenu razvoja gradova u Srbiji, pa samim tim i određenih okruga i kakva je tendencija u smislu svega onoga što nas treba da zadesi u narednih godinu, dve, tri do pet godina. Neki ekonomisti kažu da nam sledi pet godina bede. Ajde da ne budemo pesimistični, možda je ovo pesimizam, ali je možda najbolje očekivati najgore, pa se tako pripremati.
Mi mislimo da se ljudi koji su provodili vlast u državi Srbiji ipak nisu pripremili na najbolji mogući način, jer pretpostavljam da je strategija svake vlasti da se priprema upravo za ovakve momente, dakle, za momente za koje može da pretpostavi da mogu da se dese, pogotovo u lomljivom društvu, kakvo je Srbija.
Ono što smo imali prilike da vidimo na osnovu istraživanjima kojima smo se bavili poslednjih dana, izvinjavam se ukoliko podaci ne odgovaraju realnom momentu, ali ni vi nemate precizan podatak, recimo, slika koja bi trebalo da odgovara realnoj situaciji u određenim gradovima, u određenim regionima i onda nam nije jasno na koji način će građani Srbije da prebrode krizu, da ostvare svoja radna prava, kada je trend povećanja stope nezaposlenosti različit po određenim gradskim centrima i po određenim regionima.
Mislimo da će svi navaliti u najveće gradove, jer će tu biti jedina mogućnost da se zaposle, a onda će doći u problematičnu situaciju, kao što je to bio slučaj sa Romima i nečovečnog i nečuvenog ponašanja prvog čoveka Beograda da ih vraća tamo odakle su došli, gde imaju mesto prebivališta i da tamo pokušaju da ostvare sve ono što jesu osnovne egzistencijalne potrebe, a onda se to isto odnosi i na interno raseljena lica koja, takođe, imaju vrlo čudno rešeno prebivalište. Opet se zaboravlja i činjenica da je svako u nekom momentu odnekle došao u Beograd i to će biti sve češća situacija, jer naprosto idete trbuhom za hlebom.
Frapantan je podatak i odnos države prema situaciji koja je bila na jednom mediju odslikana kroz primer studenata medicine u Kragujevcu. Zanimljiv je i vaš odgovor u odnosu na to da ste se vi pozabavili tim problemom, raspitali i da ste shvatili da je konkurs za lekare otvoren za određene pozicije, odnosno za određeni broj mesta.
Međutim, ono što je nas frapiralo jeste pozitivan odnos predsednika države prema tome – vidite, završeni student medicine, prosek iznad devet, pogledajte, ne sedi skrštenih ruku, završava srednju medicinsko tehničku školu i on će sebi tako obezbediti sredstva?! To dete će otići posle završene srednje medicinske škole, dakle, u kontinuitetu deset godina najžešćeg odricanja, negde u neku zemlju zapadnoevropske demokratije da se zaposli.
Dakle, vi možete da kažete da je to lični izbor, ali naprosto, to je konstatovan problem, taj problem postoji u društvu i očigledno da je to dete, kao i njegove kolege, shvatilo da u državi Srbiji on ne može da živi na dobar način kao lekar.
Naprosto, mi izražavamo sumnju da je on imao na pameti da osniva i da formira svoju kliniku i zato je posle završene medicine upisao srednju medicinsku tehničku školu. To može da bude vaš argument, a naš nije, zato što možemo da navedemo bezbroj drugih dokumenata.
Recimo, mi smo se potrudili, pretpostavljam da i vi to radite, pretpostavljam da je to strategija kada se prave zakonski predlozi da prvo svi problemi budi vidljivi, pa se onda naruče određene analize, naprave određeni podaci i vi onda znate na koje ljude i na koje kategorije stanovništva taj zakon treba da se odnosi i na koji način ćete vi, a to je valjda cilj, da rešite egzistencijalne probleme, pa smo mi, takođe, analizirali situaciju po određenim sajtovima. Odmah ću vam dati adresu sajta – "Infostat.com.". Između ostalog, tu ćete imati bezbrojne primere da vidite sa čim se ljudi suočavaju ukoliko žele da se zaposle.
Ovo su frapantni primeri o kojima čak i ne želim da pričam posle užasno frapantnih podataka koje mi iznosimo danima.
Na kraju, nismo bili u mogućnosti da sve ove primere proverimo, pa ne bih želela da dođemo u situaciju da mi kažete – ubirate jeftine političke poene u situaciji krize, to ne želim, ali da bih shvatila kakva je zaista situacija kada je reč o zapošljavanju i mogućnosti da ogroman broj ljudi ostane bez posla zbog efekata finansijske krize pokušavala sam da sebi stvorim sliku, zato što država nema uređen podatak. Ono što je mene interesovalo, jeste kakva je situacija sa mladim ljudima kada završe srednju školu, u kom procentu se oni zapošljavaju. Vi ste izneli podatak, ukoliko sam dobro, mislim da sam i zapisala, da 9% ljudi sa visokom stručnom spremom je bez posla.
A ono što me je isto interesovalo jeste kako prolaze samohrane majke, pošto znamo da je tendencija porasta samohranih roditelja, što majke, što očevi. Interesovalo me je i kako prolaze konkretno invalidi kada treba da apliciraju za određeni posao. Gospođo Kalanović, to se nalazi na ovom sajtu. Sve sam ovo pripremila, ne želim o ovom da pričam, ovo su brutalne činjenice, posle ću vam dati da to vidite ili da konačno posetite taj sajt. Ona iskustva o kojima ljudi pričaju, koja su naša realnost, trebalo bi da nam govori na koji način će ovaj zakon biti proveden u praksi. A onda, opet moram da vas pitam da li će ovaj zakon biti proveden na delu teritorije KiM? Šta je sa interno raseljenim licima sa teritorije Kosova i Metohije?
Da se vratim na konkretne podatke, dakle, radi se o projektu Grupe 484. Projekat je objavljen marta 2007. godine, možemo da govorimo da podaci nisu ažurirani kako treba, ali meni su konkretno bili dostupni samo ovi podaci, za koje smatram da su ipak stvorili određenu sliku na osnovu koje je trebalo doneti zaključak, pa se na osnovu ovoga vidi da tendencija otpuštanja raste iz godine u godinu, a obuhvata period od 2003. do 2006. godine. Nije nas finansijska kriza svetskih razmera zatekla u ovoj situaciji. Dakle, otpuštanja, smanjenje populacije radno sposobnih ljudi, migracije u okviru države Srbije traju kao kurs već godinama, a kada se skenirala celokupna ova slika, preporuka ove organizacije, za koju možete da govorite i ovo i ono, ali vrlo ozbiljne projekte ipak negde potpisuje, jeste ono o čemu mi pričamo 2009. godine.
Onda se postavlja pitanje zašto se to nije uradilo ranije, kada su bila neka bolja vremena, zato što ovi problemi o kojima mi pričamo, a jesu mere aktivnog zapošljavanja, ne samo pasivnog, to je upravo preporuka Grupe 484 godine 2006, posle skeniranja situacije.
Evo kako to izgleda, projekat se radio u pet opština u Srbiji: Kikinda, Užice, Kragujevac, Niš i Beograd. Kada je reč o gradu Beogradu, radi se o opštini Palilula i evo do kojih su podataka došli. Neću čitati sve podatke, ali mislim da će i ovi podaci o kojima ću ovde govoriti biti dovoljna slika onoga što se zakasnilo da uradi.
To je suština ovog prezentovanja, a samim tim, pretpostavljam da ću dobiti odgovor šta mislite, ako se sve ovo vreme nije ništa uradilo po tom pitanju, i šta je vizija za ovaj zakon o kojem mi danas govorimo. Da nas ne biste pogrešno razumeli, koji je prekopotreban i za koji smo se mi potrudili da amandmanima ispravimo određena predložena rešenja.
Dakle, kada je reč o opštini Kikinda, ono što ovi stručnjaci konstatuju u periodu između 2003. do 2006. godine broj stanovnika u opštini Kikinda se kontinuirano i znatno smanjivao i to je smanjenje iznosilo oko 4.000 osoba, iako je broj korisnika materijalnog obezbeđenja svake godine bio sve veći.
Ova sredstva su se dobijala iz budžeta Republike Srbije, iz budžeta opštine i usmeravala ka Centru za socijalni rad za jednokratnu novčanu pomoć, školarinu, troškove, sahrane, lekarske usluge, prihvatilišta i internate.
Dalje, na 11. strani ovog projekta kažu – u odnosu na 2004. godinu, ova sredstva su u 2006. godini bila uvećana za preko 40%. Razlog za ovakvo povećanje pre svega je povećan broj lica koja ostaju bez posla, to je 2006. godina, u odnosu na 2004. godinu 40% uvećana sredstva koja bi trebalo da budu jednokratna pomoć. Takođe, prvi podatak kada je reč o opštini Kikinda, jedan broj mladih osoba sa invaliditetom ne ostvaruje pravo na neophodna pomagala. Preporuka je bila da bi u narednom periodu trebalo napraviti uvid u konkretne potrebe svakog od njih. Da li su napravljene, mi nemamo taj podatak?
Prema evidencijama udruženja 11 osoba sa invaliditetom je na evidenciji nezaposlenih. Međutim, na osnovu podataka iz Nacionalne službe za zapošljavanje taj broj je realno veći. Jedan broj ovih osoba nisu članovi pomenutih udruženja. Problem je što pomenuta služba nema izdvojene podatke za broj nezaposlenih osoba u kategoriji invalidnosti, koji imaju od 18 do 29 godina.
Kada je reč o broju korisnika socijalnih transfera uočen je porast broja mladih samohranih roditelja, koji se obraćaju nadležnim institucijama za novčanu pomoć, pa bi onda institucije da zaista rade svoj posao trebalo da imaju bar sliku koji su to ljudi, koje su to kategorije.
Dakle, poređenje nije bilo moguće, kako se navodi u ovom projektu, jer prikupljeni podaci nisu potpuni, ne pokrivaju celu godinu i nisu identični.
U delu stopa nezaposlenosti, broj lica sa invaliditetom na evidenciji nezaposlenih Nacionalne službe zapošljavanja i realizacije programa zapošljavanja, pa ciljna grupa je bila mladi od 18 do 30 godina u kategoriji osoba sa invaliditetom sa teritorije, recimo, opština Kikinda, uzorak je bila 51 osoba sa invaliditetom u kategoriji mladih od 18 do 30 godina.
Između ostalog, do kakvih podataka su tada došli? U kategoriji osoba sa invaliditetom od 18 do 30 godina starosti, od ukupno 51, koliko ih je anketirano na teritoriji opština Kikinda, članovi su nekog udruženja osoba sa hendikepom. Dakle, ove osobe se vode kao nezaposlene i njihova polna struktura je pet muškaraca šest žena. Po obrazovanju, ove osobe su osobe sa petim stepenom stručne spreme. Njihov obrazovni profil je sledeći: mašinbravar, krojačica, daktilograf, kvalifikovani kotlar, ekonomski tehničar, hemijski tehničar i vaspitač. Podaci su dobijeni iz udruženja, odnose se samo na članove tih udruženja.
Na osnovu podataka iz Nacionalne službe zapošljavanja može se zapaziti da podaci nisu potpuni. Evidentno je da neke osobe sa invaliditetom nisu članovi pomenutih udruženja, stoga je možda interesantno predstaviti podatke koji su dobijeni iz filijale Kikinda. Iz njih se može videti da broj nezaposlenih osoba sa invaliditetom znatno premašuje broj dobijen iz udruženja.
S obzirom na to da se bliži pet do šest minuta, pokušaću da privedem kraju ovu misao.
Ono što zapanjuje, a nastaviću dalje sa prezentovanjem slike koju je dobila Grupa 484 tako što je uradila projekat koji obuhvata tri godine trajanja, finansiran od strane EU, pa ćemo onda pokušati da dobijemo odgovor na koji način su ljudi iz Ministarstva pravili zakonske predloge, ukoliko su konkretno bili slepi za situaciju od grada do grada ili situaciju na teritoriji celokupne Republike Srbije, a za sada privodim kraju svoje izlaganje, s obzirom na to da je nekih sedam minuta do 18.00 časova.
Gospođo Čomić, dame i gospodo, ono što SRS zanima jeste sledeće: da li je moguće da kada je reč o, uslovno rečeno, snižavanju budžetskih pozicija za određena resorna ministarstva nije bilo dogovora u Vladi Republike Srbije? Nas su već zatekle izjave nekoliko resornih ministara. Dakle, konkretno, pitanja za prvog ministra Vlade Republike Srbije gospodina Cvetkovića i ministra unutrašnjih poslova gospodina Ivicu Dačića. Ono što je nama frapantno jeste određenje prioriteta Vlade Republike Srbije u smislu borbe protiv organizovanog kriminala i korupcije, što mi takođe smatramo vrhom prioriteta na lestvici prioriteta Vlade, jer bez toga ne možemo dalje. Nas interesuje kako je Vlada zamislila da sa budžetom koji je umanjen za 26% može da se uspešno sprovodi borba protiv organizovanog kriminala ili obračun sa korupcijom?

Evo šta ministar Dačić kaže... I, ono što je neverovatno, njega niko nije konsultovao za ovako značajno umanjenje sredstava, a trebalo bi da sprovede ono što jesu prioriteti, čak i u smislu pridruživanja EU. Između ostalog, on kaže da ukidanje 26% sredstava u situaciji kada nema para za osnovne stvari... Dakle, on kaže da nemaju novac za funkcionisanje kriminalističke službe, nemaju para za prah kojim se otkrivaju otisci, za DNK laboratoriju, uniforme, hranu, gorivo. „Imamo problem oko brzine izdavanja pasoša, ali kako da ga rešim kad ne mogu da zaposlim nove ljude“. Kako ćemo da radimo na projektima za viznu liberalizaciju, granične sisteme, kontrole granice i puteva, kada nemamo osnovni materijal za nacionalnu kriminalističku laboratoriju? Da ne govorimo o tome da Ministarstvo unutrašnjih poslova nema dovoljan broj ljudi. Skoro smo bili svedoci brutalnog događaja kada je ubijen policajac dok je vršio svoju policijsku dužnost.

Bojimo se, s obzirom na ovakav trend, da ono što jeste zadato kao prioritet neće biti ispunjeno, ali moramo da dobijemo konkretan odgovor od Vlade Srbije, dakle od premijera gospodina Cvetkovića, i od ministra unutrašnjih poslova kako misli da radi sa ovakvim umanjenim sredstvima, a posebno da li ga je bilo ko konsultovao kada je reč o ovako značajnom umanjenju sredstava.

Jedan od intervjua koji nas je susreo na pres klipingu jeste intervju gospodina Mrkonjića, ministra za infrastrukturu, koji takođe kaže da neće moći da ispuni ono što je odabrano kao prioritet, posebno kada je reč o Koridoru 10, upravo zbog značajnog umanjenja od 26%.

Pri tom, gospodin Mrkonjić navodi da nisu obezbeđene pare za eksproprijaciju zemljišta duž Koridora 10, koje su svojevremeno pokupovali tajkuni, poput Buhe, Lazarevića i još nekih. To je nekih 85.000.000 evra, ukoliko se ne varam.

Dakle, ono što takođe očekujemo od gospodina Mrkonjića i od gospodina Cvetkovića jeste da nam kažu kako misle da na osnovu umanjenja budžetskih pozicija za ova resorna ministarstva ta ministarstva ispune ono što im je dato u nadležnost kao prioritet.

Da vam ne govorim o tome koliko je važna izgradnja saobraćajnica, posebno Koridora 10, jer znači upošljavanje većeg broja ljudi, znači utrošak kredita koji su tu, ne troše se, idu kamate, a ne pokrećemo nikakvu inicijativu. Izražavamo sumnju da neće ni biti pokrenuta nikakva aktivnost, vezano za Koridor 10.

Za Ministarstvo poljoprivrede, još jedan primer – gospodin Dragin, ministar poljoprivrede, takođe upozorava srpsku javnost, jer njega niko nije konsultovao oko umanjenja budžetskih sredstava, da će poljoprivreda doći na vrlo niske grane, da će ova oblast biti pod velikim udarom jer neće moći da sprovede sve ono što jeste plan aktivnosti za ovako važnu, ako ne i najznačajniju, oblast u državi Srbiji. Hvala vam.
Dame i gospodo, gospođo Kalanović, dame i gospodo iz Ministarstva, drago mi je da se vidimo i danas. U poslednjem danu prošle nedelje u raspravi u načelu pokušala sam da konkretnim ekonomskim podacima prikažem ekonomsku sliku, konačno i socijalnu sliku, u okviru koje mi treba da usvojimo paket, set zakona koji bi trebalo da na neki način amortizuje efekte svetske finansijske krize.
Izražavamo sumnju da će ovaj set ekonomskih zakona biti u mogućnosti da prevaziđe efekte, sve veće i teže efekte za državljane Srbije, kada je reč o svetskoj finansijskoj krizi. Pokušaćemo da to nadalje potkrepimo konkretnim finansijskim i ekonomskim pokazateljima, trudeći se da se pridržavamo zvaničnih izvora i određenih statističkih podataka koje ipak potpisuje država Srbija.
Ne bih se ponavljala i samim tim trošila strpljenje i vreme svih nas, posebno građana Srbije, koji su, dozvolićete, ipak najvažniji u ovom poslu, jer tiče se njihovog svakodnevnog života. Dakle, iznela sam podatak koji su nama kao poslaničkoj grupi dostavili Ministarstvo za ekonomiju i regionalni razvoj, Ministarstvo rada, jer pitanja su pred kraj prošle godine bila takva da je nas zaista interesovalo da li su podaci o stopi nezaposlenosti i projekcije o broju ljudi koji će ostati bez svojih prihoda tačne, odnosno da li odgovaraju realnosti, a pojavljivali su se u sredstvima javnog informisanja. Onda su gospoda Ljajić i Dinkić nama uputili zvanični podatak po kom osnovu će određena preduzeća otpuštati radnike. Ta cifra je na kraju 2008. godine, sa projekcijom za prvi kvartal 2009. godine, bila oko 67.000 ljudi.
Ono što možemo da kažemo, političke korektnosti radi, jeste da projekciju efekata finansijske krize niko ne može da pretpostavi. To je novonastala situacija, koja nije nastala ponašanjem predstavnika Vlade Srbije (to je takođe činjenica), ali ono što je izostalo, to je naše političko uverenje, jeste odgovor Vlade Srbije i sada je već solidna kriza, iz koje mislim da ćemo teško svi izaći.
Ono što smo takođe, preciznosti radi, a opet na osnovu zvaničnog podatka, uputili resornom ministru (očekivali smo da će biti tu, pa da eventualno da možemo da postavimo još neko dodatno pitanje ili da tražimo dodatno objašnjenje) jeste i sledeće – na koji način se planira plan aktivnosti zapošljavanja u 2009. godini i šta je to što građani Srbije mogu da očekuju od menadžerskog tima Vlade, na koji način će uspeti da prevaziđu efekte finansijske krize i kako će se to odraziti na ono što ih najviše interesuje, a to je njihova ekonomska i socijalna sigurnost?
Tako smo mi 25. februara 2009. godine... Nažalost, prilika je bila takva da nikada nismo mogli da adekvatno odgovorimo na ovu temu, a sada, sticajem okolnosti, imamo dovoljno prostora i vremena da se pozabavimo ovim najozbiljnijim problemom za državu Srbiju.
Od Ministarstva ekonomije i regionalnog razvoja smo u zvaničnom odgovoru na poslaničko pitanje, od Sektora za zapošljavanje, dobili Predlog programa aktivne politike zapošljavanja u Republici Srbiji za 2009. godinu, koji predstavlja nacionalni akcioni plan zapošljavanja kojim se definišu prioriteti, ciljevi, zadaci, sredstva i nadležnosti za ostvarivanje politike zapošljavanja u 2009. godini.
Nama je ovo bilo potrebno da bismo videli na koji način Vlada razmišlja o strategiji prevazilaženja finansijske krize, da li je ta strategija, kao i planovi aktivnosti, zaista sprovodljiva, ili su ipak to pokušaji širenja državnog optimizma, na koji Vlada ima pravo, političke korektnosti radi, u ovakvim trenucima krize, ali mislimo da je mnogo bolje otvoreno reći da li sve ovo od prioriteta koje ću navesti, a što je državni, zvanični odgovor, može da se sprovede u delo.
Tada nam je rečeno da su prioriteti politike zapošljavanja u 2009. godini zadržavanje nivoa zaposlenosti iz 2008. godine, što mislimo da je potpuno nerealno. Vi ćete nas demantovati, naravno, ukoliko postoji neki svežiji podatak, u smislu da zaista postoji neka finansijska injekcija koja će zadržati nivo zaposlenosti iz 2008. godine. Vidimo da su čak i određena ministarstva, u stvari sva ministarstva Vlade Srbije, prinuđena da smanje broj zaposlenih, a da ne pričamo o ostalom delu javnog sektora. Sa ovim merama koje je Vlada iznela, čini mi se da će broj nezaposlenih biti mnogo veći. Takođe, rešavanje radno-pravnog statusa viška zaposlenih. Nije nam jasno, a volela bih da čujemo tokom ovog prepodnevnog dela, da li zaista postoji finansijska konstrukcija za rešavanje ovog problema, jer mislimo da će to takođe biti jedan od značajnijih problema. Svakog ko spada u taj red viška zaposlenih pomnožite sa tri ili četiri, koliko broji njegova porodica; taj problem će se, po sistemu spojenih sudova, umnožiti tri ili četiri puta, zato što najčešće u Srbiji prosečna porodica broji troje ili četvoro, koji su takođe u problemu, jer će verovatno spadati u red viška zaposlenih ili ljudi koji su ostali bez posla.
Da ne bude nikakve dileme, zaista mislimo da je državna administracija preopterećena. Broj ljudi koji su preuzeti od 2000. godine i koji se umnožio tokom ovih devet godina nedopustivo je veliki. Ali, sa druge strane, to bi bila populistička priča. U periodu finansijske krize, ono što nas može jedino da interesuje jeste šta ćete sa ljudima koji će morati da ostanu bez posla. Na koji način ćete vi napraviti mogućnost, a to jeste priča koja se odnosi na prvom mestu na Fond za razvoj, da ti ljudi ostvare, uslovno rečeno, svoju mesečnu egzistenciju?
Dakle, jedan je problem prekobrojna državna administracija i broj zaposlenih u javnim preduzećima. To je ogroman problem iz perspektive svih finansijskih institucija koje ulaze u pregovore sa nama. Ogromno preopterećenje za ovako malu, nerazvijenu državu, koja, uslovno rečeno, čak i nema privredu. Međutim, sada se pred sve nas, zaista ljudski i humano, postavlja i najvažnije pitanje – šta sa ljudima koji će ostati bez svog hleba? Čujemo da je Ministarstvo poljoprivrede već 25 ili 29 ljudi, izvinjavam se zbog broja, moralo da otpusti. To će biti trend za sva ostala ministarstva. To će biti trend za mnoga javna preduzeća, za mnoge firme u Srbiji.
Šta sa ljudima koji ostaju bez posla? Na koji način ćete obezbediti radna mesta? Mi moramo da razmišljamo o dugoročnim rešenjima. Nemojte nam samo reći da su predviđena sredstva za doškolovanje, jer dok traju seminari, dok traju obuke u okviru Nacionalne službe za zapošljavanje ili bilo kojih drugih institucija, ti ljudi treba da žive od nečega, treba da hrane svoje porodice, deca treba da se školuju, stariji članovi domaćinstva treba da se leče. To su sve problemi koji su svakodnevni i tu nema odlaganja.
Naprosto, mi bismo zaista voleli i nadam se da će nadalje svi predstavnici Vlade ovde ipak da dolaze sa setom analiza stanja u resoru nudeći konkretna rešenja, pa ćemo moći adekvatno da se pripremimo i da uđemo u interaktivnu komunikaciju, jer, priznaćete, ovo je jedini način, jedino mesto gde se opozicija i vlast susreću, konačno, jedni drugi kontrolišemo sa jednim jedinim ciljem u ovom trenutku, u ovom zaista važnom istorijsko-političkom trenutku, a to je prevazilaženje finansijske krize, što je prioritet svih nas. Nije vreme za ubiranje jeftinih političkih poena, niti za posezanje za određenim represivnim merama kako se nezgodna pitanja ne bi postavljala.
Dakle, želja nam je da ozbiljnom kritikom stanja u kojem smo zatečeni pronađemo najbolji mogući put, koji će obezbediti ma kakvu finansijsku ili socijalnu sigurnost ljudi koji su sada sve više i više uplašeni.
Ono što jeste činjenica, u Srbiji se ljudi više boje ostanka bez posla, nego smrti, to je činjenica. Ako to nije značajan podatak za Vladu Srbije, onda ne znam šta bi trebalo da bude značajnije.
Očekujem konkretne podatke na koji način mislite, sa određenom finansijskom konstrukcijom koju imate, da nadomestite sve ovo što će vam definitivno biti problem u narednih nekoliko meseci.
Sledeću stavku koju je Ministarstvo ekonomije i regionalnog razvoja iznelo tada, u tadašnjem odgovoru, to je februar 2009. godine, jeste najava povećanja formalne zaposlenosti u privatnom sektoru i smanjivanje regionalnih razlika. Zaista jeste lepo formulisano ovde, ali mislimo da potpuno odstupa od realnosti zato što se smanjivanje regionalnih razlika nije desilo u mnogo boljim periodima, uslovno rečeno od 2000. pa naovamo, da ne idem dalje, zbog najrazličitijih mogućih okolnosti. Čini nam se da su te regionalne razlike od regiona do regiona rasle.
Onda imate pojavu internih, uslovno rečeno, migracija, zato što samo veliki gradski centri nude mogućnost ljudima koji ostaju bez posla, koji pokušavaju na sve moguće načine da prehrane svoju porodicu. Oni dolaze u Beograd, Novi Sad i još u poneki centar koji može da im odgovori na pitanje u smislu zapošljavanja. Onda imate situaciju da ih prvi ljudi tih centara vraćaju u ona mesta odakle su došli.
Zašto ovo napominjem kod svake stavke? Hoću da vidim da li postoji strategija konkretnog razmišljanja u smislu – ovo je prioritet, hajde da tu usmerimo najveće snage, dajte da tu mobilišemo najbolja moguća sredstva. Mislim da je linearno kresanje budžeta svih ministarstava potpuno pogrešan pristup, to je naše političko uverenje. Negde mora da se odredi prioritet i ovu krizu zaista ne moraju svi na podjednak način da podnose, ali moraju svi da doprinesu rešavanju.
Treća stavka koju je nama takođe ponudilo Ministarstvo ekonomije i regionalnog razvoja je usklađivanje ponude i potražnje na tržištu rada realizacijom mera aktivne politike zapošljavanja.
Četvrto je unapređivanje socijalnog dijaloga, povećanje efikasnosti Nacionalne službe zapošljavanja. Mislimo da sve ovo može da se uradi samo ako ima para, to je naše uverenje, a pokušavamo da vidimo gde će te pare da se nađu, za ove zaista užasne probleme.
Zakonom o budžetu Republike Srbije za 2009. godinu, opredeljen je iznos od tri milijarde dinara za mere aktivne politike zapošljavanja koju realizuje Nacionalna služba za zapošljavanje, iznos od 7.210.000.000 dinara za rešavanje viška zaposlenih kod tranzicionih fondova. Kurs evra u odnosu na dinar je tada, priznaćete, bio potpuno drugačiji od kursa evra sada, tako da je nominalna vrednost pala i ova sredstva apsolutno nisu dovoljna za ono što sada jeste već vrlo, vrlo ozbiljan problem.
Između ostalog, resorno ministarstvo je ovde navelo – uzimajući u obzir stanje na tržištu rada, prioritete politike zapošljavanja, opredeljena sredstva za 2009. godinu, na koji način, kojim subvencijama.
Međutim, ono što je nama bilo posebno važno jeste – u okviru projekata koji se sprovode u Republici Srbiji obezbeđena su dodatna sredstva za mere aktivne politike zapošljavanja, kao i jačanje institucionalnih kapaciteta Ministarstva ekonomije i regionalnog razvoja, odnosno sektora za zapošljavanje i Nacionalne službe za zapošljavanje.
Onda imamo nabrajanje nekoliko projekata i određenu finansijsku konstrukciju, pa tako projekat UNDP-a "Otpremninom do posla"... On nam se čini, pošto mi projekat nemamo... Rok trajanja bi trebalo da bude 2007 - 2009. godina, finansijska sredstva predviđena za ostvarivanje ovog projekta su dva miliona evra. Bilo bi lepo da imamo ovaj projekat ili da makar dobijemo od resornog ministarstva, pa da vidimo na koji način ovaj projekat utiče na ovo što Ministarstvo kaže da jeste prioritet rešavanja ovim projektima.
Onda projekat TR-a, Podrška nezaposlenima i razvoju ljudskih resursa, "Radimo zajedno do posla", takođe dva i po miliona evra, dakle, vreme trajanja je 2007 - 2009. godina. Mi bismo voleli da vidimo koji su rezultati u prvoj godini realizacije projekta; bilo bi mnogo lakše da vidimo da bar postoji trend, ne može odjednom da bude jako dobro, ali da postoji trend da će biti bolje.
Treće, to je projekat promocije zapošljavanja mladih u Srbiji, a mi ćemo kod jedne od tačaka dnevnog reda koja nam svakako dolazi da govorimo baš o zapošljavanju mladih u Srbiji.
Imali smo jedan frapantan primer, recimo, sinoć na jednoj od beogradskih televizija, koji je, moram da vam kažem, izazvao zgražavanje mlade populacije na prvom mestu, primer momka koji je završio medicinski fakultet sa prosekom ocena iznad devet, koji je morao da upiše srednju medicinsko-tehničku školu, ali ne zato da bi našao posao u Srbiji, nego da bi posao našao negde u zemljama zapadnoevropskih demokratija.
Na to je predsednik Srbije gospodin Tadić rekao: "Evo, to je pozitivan primer, pogledajte kako ne sedi skrštenih ruku, rešava svoj problem". Veći autogol nisam videla. Vi imate situaciju da deca koja ostvaruju izvanredan prosek... Hajde da ne pričam o proseku, momak je završio medicinski fakultet, koji definitivno jeste fakultet koji znači da se odričete svega, ne možete da radite uz to apsolutno ništa. Došao je u situaciju da završi srednju medicinsko-tehničku školu, ne bi li otišao iz zemlje i negde trbuhom za hlebom pokušao da nađe posao i zaradi za svoje preživljavanje.
Zašto ovo pričam? Nije to situacija od juče ili prekjuče, to je klima u okviru koje smo mi dočekali krizu u Srbiji.
Četvrti projekat, "Podrška razvoju nacionalne politike zapošljavanja", takođe, vreme trajanja je 2007 - 2009. godina. Milion i po evra je finansijska konstrukcija ovog projekta. Konačno, peti projekat UNDP-a, UNICEF-a – "Podrška nacionalnim naporima za promovisanje zapošljavanja mladih i upravljanje migracijama". Ovo je meni vrlo interesantan projekat. On bi trebalo da traje od 2009. do 2012. godine. Finansijska konstrukcija je 6.143.148 američkih dolara.
Dakle, ono što očekujemo u nekom narednom periodu jeste da vidimo konačno efekte ovih projekata, da li je ipak reč samo o seminarima, obukama, jačanju institucionalnih kapaciteta ili je to konkretna podrška otvaranju radnih mesta, razvoju malih i srednjih preduzeća, a sve to u kontekstu ove teme, a to jeste Fond za razvoj.
Meni su moje kolege, bez kojih svakako ne bih mogla da učestvujem u ovoj načelnoj raspravi i u raspravi uopšte, kolega Buha, Dragan Stevanović i mr Dejan Mirović, koji je trebalo da iznesu ovu raspravu, pripremili značajan materijal, u smislu konkretnih podataka i argumenata o kojima možemo konačno i da pričamo, a da ne bi zvučalo kao jedna užasna politička fraza, jer niko nema ni moralnog kapaciteta za to, niti ima želju da na taj način razgovara o ovom predlogu zakona.
Gospodin Buha je, uslovno rečeno, u razmišljanju o Predlogu zakona o Fondu za razvoj Republike Srbije postavio nekoliko dilema koje ću sada predstaviti i javnosti i vama, a to su određeni, konkretni podaci. Čini mi se da sam to pitanje postavila i u četvrtak, kada smo započeli raspravu na ovu temu, a pitanje je: šta je bilo sa Fondom za razvoj do danas, šta je Fond za razvoj konkretno ostvario do današnjeg dana, u smislu lepeze svih onih nadležnosti koje Fond za razvoj ima?
Voleli bismo da čujemo konkretnu analizu ili makar konkretne podatke, jer, kao što gospodin Buha kaže, stiče se utisak da je Fond za razvoj bio marginalizovan. Na osnovu čega on tvrdi da je Fond za razvoj bio marginalizovan? Upravo na osnovu onoga što jesu finansijska sredstva. Dakle, odnos institucija ili države prema određenoj oblasti ili određenom problemu na prvom mestu možete videti na osnovu toga kolika sredstva opredeljuje za rešenje ovog ili onog problema.
Tako je gospodin Buha ovde naveo, između ostalog, zbog javnosti, da su se sredstva Fonda obezbeđivala iz vlastitih sredstava, budžetskih sredstava, donacija i sl. Koliko je stvarno obezbeđena finansijska konstrukcija, on je dao jednu tabelu, to su određeni podaci za period 2007 - 2009. godina. Godina 2007 – sopstvena sredstva Fonda bila su 14.000.000.000 dinara, budžetska sredstva dve milijarde dinara, sredstva koja su ukupno realizovana bila su 16.000.000.000 dinara, a zakonom je bilo predviđeno jedan i po posto od bruto domaćeg proizvoda. Dakle, sredstva koja su bila predviđena, a nisu otišla Fondu za razvoj, bila su 35.430.000.000 dinara za 2007. godinu.
Mi smo u ovu situaciju užasnih problema, u situaciju svetske finansijske krize došli zato što nije sprovođen reformski kurs koji ste obećali 2000. godine. Iz kojih razloga? Mi ćemo se truditi da tokom ovog redovnog zasedanja to bude vrlo transparentno srpskoj javnosti, i to nema apsolutno nikakve veze sa opozicijom; pokazaće se da su sredstva nenamenski trošena, da ono što zakon predviđa nije urađeno, da su se izbori raspisivali zbog svađa u koaliciji a ne zbog problema sa opozicijom, a da sve to sada jeste ogroman problem za državu Srbiju i za njene građane.
Dalje, 2008. godine sopstvena sredstva Fonda su bila 7.000.000.000 dinara, budžetska sredstva 2.780.000.000 dinara, ukupno je realizovano 9.780.000.000, a sredstva predviđena zakonom, opet je jedan i po posto bruto društvenog proizvoda trebalo da ide za Fond za razvoj, za 2008. godinu bila su 41.100.000.000 dinara.
Za 2009. godinu sopstvena sredstva Fonda 11.000.000.000, budžetska sredstva 3.100.000.000, ukupno realizovana u momentu do kada je gospodin Buha pisao ovo su 14.100.000.000, a sredstva predviđena zakonom, opet jedan i po posto bruto domaćeg proizvoda, jesu skoro 45.000.000.000 dinara.
Dakle, ovi podaci jasno pokazuju da je u Fond za razvoj ulagano nekoliko puta manje nego što je to predviđeno odredbama zakona, pa bismo voleli da čujemo zašto je to bilo tako, s obzirom na to da je Fond za razvoj imao i imaće vrlo značajnu ulogu u razvoju malih i srednjih preduzeća, pa samim tim u politici zapošljavanja i u privrednom razvoju, u konačnom zbiru.
Dalje, članom 61. Zakona o privatizaciji predviđeno je da će se 50% sredstava od prodaje kapitala preduzeća izdvojiti za finansiranje, restrukturiranje i podsticanje privrednog razvoja. Nacionalnom strategijom privrednog razvoja od 2006. do 2012. godine planirana su ogromna sredstva za ubrzan privredni razvoj, povećanje bruto društvenog proizvoda sa velikim učešćem realne privrede. Sredstva za ubrzani privredni razvoj biće obezbeđena iz sledećih izvora: budžeta, sredstava Fonda za razvoj, privatizacionih prihoda, bankarskih sredstava, ino-kredita, kreditnih sredstava međunarodnih finansijskih ustanova, donacija i drugih izvora.
Tada je rast privrede, u navedenom periodu, planiran u rasponu od 6,5 do 12%, što predstavlja stope koje spadaju u sam vrh u svetskoj privredi. Iz navedenih podataka, kako konstatuje gospodin Buha, jasno se vidi odstupanje od zakonskih odredaba. Postupajući po instrukcijama, očigledno, nekih stranih centara moći, ljudi koji potpisuju monetarnu i kreditnu, odnosno finansijsku vlast u državi Srbiji ipak su svesno kršili zakonske odredbe.
Sredstva koja su morali da plasiraju u Fond za razvoj, usmeravana su u budžet, fondove PIO i zdravstvenog osiguranja, dakle u javnu potrošnju.
Ovim merama čuvan je socijalni mir i to je ono sa čime se slažu i o čemu su već govorili mnogi ekonomski stručnjaci, da im ne navodim ovde prezimena, ali jedan od onih koji konvergira, uslovno rečeno, ljudima okrenutim zapadnom ekonomskom načinu mišljenja jeste profesor Zec. Ono što jeste njegova konstatacija, sa kojom moramo da se složimo, bez obzira na to za koju školu bio opredeljen profesor Filozofskog fakulteta, jeste sledeće – da se, zapravo, nijednog momenta država Srbija nije pozabavila sistemskim promenama; da je javna potrošnja iz godine u godinu rasla; da privreda nije stala na noge, niti se vidi trend da će privreda u Srbiji oživeti; da, što se tiče malih i srednjih preduzeća, nema u Srbiji osobe koja ne zna kakva je sudbina preduzetništva u Srbiji i da je, zapravo, jedini trend kupovina glasova uoči izbora, ostvarivanje jeftinih političkih poena. I, naravno, imate glomazni državni aparat, zato što u Srbiji jedino što funkcioniše, jedino što redovno ostvaruje prihode, u smislu da vi redovno ostvarujete svoje mesečne zarade, jesu država i paradržava.
Ukoliko bismo i dalje slikali, samo poređenja radi, industrijska proizvodnja beleži kontinuirani pad, a razlozi su brojni: od privatizacije, drastičnog pada produktivnosti rada, pada konkurentnosti, investicija u proizvodnju, nedostatka strukturnih reformi, slabe prilagodljivosti privrednog sektora.
Primera radi, industrijska proizvodnja u 2007. godini jeste 50% industrijske proizvodnje, na primer, 1990. godine. Industrijska proizvodnja u 2008. godini po obimu odgovara proizvodnji iz 1968. godine. U prvom kvartalu 2009. godine industrijska proizvodnja smanjena je za 25% u odnosu na prosek 2008. godine. Ako bi ostao ovaj obim proizvodnje iz prvog kvartala 2009. do kraja, taj bruto produkt industrijske proizvodnje odgovarao bi onom obimu industrijske proizvodnje iz 1962. godine. Zatim, sve procene stručnjaka iz ove oblasti govore o nastavku pada industrijske proizvodnje, a taj obim nas vraća na onaj iz pedesetih godina prošlog veka!
Želim da vas podsetim na izjavu guvernera NBS gospodina Jelašića, odnosno na njegov autorski članak (naslov je "Ne može se više živeti od kredita"), napisan 1. februara 2009. godine i objavljen u jednom dnevnom listu. On je tada napisao: "Da bi se finansirao tekući platni deficit od planiranih 16,1 % bruto domaćeg proizvoda, Srbiji je u 2009. godini potrebno stranih direktnih investicija u visini od 1,7 milijardi evra, zatim dodatno neto zaduženje od 3,9 milijardi evra. Pošto Srbiji u 2009. dospeva 3,6 milijardi evra duga, da bi se finansirala naša preterana potrošnja potrebni su krediti od ukupno 7,5 milijardi evra". Iza ovoga stoji guverner NBS.
Ono što smo pokušavali da dobijemo redovnim putem, kao zvanični podatak, bilo bi zanimljivo, pokušavala sam da istražujem lutajući sajtom NBS, s obzirom na to da znam da sve ino-uplate moraju da idu preko računa NBS, koje su donacije, kojim institucijama, po kojim projektima, recimo, išle od 2000. godine naovamo. To je frapantna analiza i imaću dovoljno slobode da vam je predstavim u raspravi u pojedinostima. Samim tim, govori o tome kakva je priroda projekata, kako se realizuju određeni projekti i šta u konačnom zbiru oni donose instituciji ili delu društva, a to su značajna sredstva koja su posle 2000. došla kao podrška demokratskim vlastima od strane najrazvijenijih zemalja sveta.
Isto bi tako bilo značajno da nam je, recimo, guverner NBS uputio analizu šta je konačno država uradila da ta ogromna sredstva iskoristi na najbolji mogući način u smislu ostvarivanja privrednog rasta, otvaranja malih i srednjih preduzeća. Trudim se da govorim najprihvatljivijim rečnikom i izbegavam stručne izraze zbog javnosti u Srbiji. Recimo, da je poradio na uvećanju broja radnih mesta i na stvaranju klime, u smislu da konačno oni koji se visoko edukuju ili na bilo koji način edukuju mogu u državi Srbiji da pronađu adekvatno radno mesto, da se ne dešava da dete sa prosekom od 9,6 na medicinskom fakultetu mora da završi srednju medicinsko-tehničku školu da bi pobeglo glavom bez obzira iz ove zemlje.
Dakle, pred tim primerom bi trebalo svi da pognemo glavu, a na prvom mestu oni koji su vlasni da ovakve stvari rešavaju. Taj primer pobija svaki mogući argument. Radi se o mladim ljudima koji su dali sve od sebe i nemaju više šta. Uglavnom potiču iz porodica koje ipak krpe kraj sa krajem. Dali su sve od sebe i na kraju nemaju za uzvrat ništa od države Srbije, pa čak ni nadu.
Ono što je ovde značajan podatak, gospodin Buha se potrudio da do tog podatka dođe, podaci o privatizacionim prihodima najbolje govore o razmeri propale privatizacije. U postupku privatizacije prodato je, putem Agencije za privatizaciju, 1900 preduzeća. Ostvarena su sledeća privatizaciona sredstva: dva i po miliona evra vrednosti kapitala, milion i po evra kroz investicioni program, 320.000.000 evra za socijalni program.
Ono što jeste zaključak, a jeste i pitanje – gde su otišla sva ova sredstava i da li se uopšte zna gde su otišla sredstva iz privatizacionih fondova i da li su sva ta novčana sredstva otišla tamo gde je zakon predviđao? To je jako važno. Ako smo društvo koje se trudi da prati zakonske regulative, da poštuje proceduru, onda je ovo najznačajnije pitanje.
Stiče se utisak, na osnovu svega ovog, da umesto da bude okosnica privrednog razvoja, ne okosnica nego vrlo važan faktor, Fond za razvoj je bio skrajnut u stranu. To je odnos države prema privrednom razvoju Srbije. To je naš utisak, to je naše uverenje. Pretpostavljam da imate druge podatke koji nas mogu da uvere u suprotno. Mi ćemo prihvatiti svaki podatak koji je utemeljen.
Takođe, nastaviću, značajno je, i navešću makar veći deo, ako ne i sve, koji slika ekonomsku i socijalnu klimu, a opet u skladu sa ovim što guverner NBS govori da se ne može više živeti samo od kredita. To su najnoviji podaci vezani za dogovor sa Međunarodnim monetarnim fondom, koji je za Vladu Srbije 26. marta 2009. godine, posle deset dana tajnih pregovora, a mi smo uglavnom o tome bili obaveštavani na osnovu medija... Dakle, zaključili su sporazum o uzimanju kredita od oko tri milijarde evra. Prema izjavi guvernera NBS, sporazum traje do aprila 2011. godine. U prve dve godine Srbija će dobiti oko 2,2 milijarde evra.
Ono što je zanimljivo, prvi deo ove sume će biti odobren oko 15. maja ove godine, pod uslovom da bord direktora MMF-a odobri mere koje će Vlada Srbije sprovesti na osnovu zahteva MMF-a. Drugi deo će biti odobren u 2010. godini. Guverner je izjavio da će kamate na ovaj kredit biti u rasponu od 1,47 do 3,47%.
Dakle, pre zaključivanja ovog sporazuma sa Međunarodnim monetarnim fondom... A, magistar Mirović, koji se bavi ovom problematikom, čini mi se da će mu to biti oblast za doktorsku disertaciju, ovde predstavlja određene podatke koji su značajna slika ekonomske situacije u Srbiji. U januru 2009. godine Vlada Srbije je zaključila još jedan sporazum sa MMF-om. Samo da vas podsetim, tada se Srbija preventivno zadužila za oko 400.000.000 evra. Ta suma nije bila iskorišćena do marta ove godine i završetka novih pregovora sa MMF-om, iako je Srbija plaćala kamatu i na ovaj kredit.
Ukoliko se uzmu u obzir sve ove činjenice, dolazimo do zaključka da se Srbija u martu mesecu ove godine zadužila za oko dodatnih tri milijarde evra, iako nije iskoristila ni evro od prethodnih kredita od 400.000.000 evra.
Neshvatljivo je što Vlada Srbije sprovodi ovako, naše je uverenje, besmislenu ekonomsku politiku u trenutku kada je zemlja na ivici ekonomskog sloma. Na primer, samo u 2009. godini treba otplatiti 4,5 milijardi evra duga za kredite koje su od inostranih banaka uzela preduzeća i banke u Srbiji. To je cifra koja prevazilazi 50% ukupnih rashoda u budžetu Srbije za 2009. godinu. Znamo da ide rebalans, ali prema Zakonu o budžetu to je tako.
Prema zvaničnim podacima NBS koji su dostavljeni Narodnoj skupštini, ukupan broj privrednih subjekata čiji su računi u blokadi na dan 24. februara iznosio je oko 57.000. Broj evidentiranih zaposlenih kod njih iznosi oko 152.000, a ukupan iznos blokade skoro 215.000.000.000 dinara, što će reći 2,3 milijarde evra prema zvaničnom kursu NBS na dan 7. aprila 2009. godine.
Međutim, ono što je zanimljivije za javnost Srbije jeste šta konkretno MMF traži od Srbije u ovako teškoj ekonomskoj situaciji. On zahteva da srpski budžetski deficit bude manji od dve milijarde evra, traži da srpski budžetski deficit bude oko 967.000.000 evra ili ispod 3% bruto domaćeg proizvoda Srbije, ispravićete nas ukoliko ovaj podatak nije relevantan.
Dakle, oko 967.000.000 evra dozvoljenog srpskog deficita će se očigledno nadoknaditi iz sredstava dobijenih prodajom velikih srpskih preduzeća, pretpostavljamo, kredita MMF-a ili ostalih zapadnih kreditora povezanih sa ovom prestižnom međunarodnom finansijskom institucijom.
U tom kontekstu, predstavnik MMF-a Albert Jeger izjavio je za „Glas Amerike“, da vas podsetim, da će kredit MMF-a biti iskorišćen i za otplatu stranog duga sa kojim će se Srbija suočiti u 2009. i 2010. godini.
Srpski ministar finansija gospođa Dragutinović je izjavila da će se deficit od 3% finansirati od nepotrošenih prihoda od privatizacije, od oko 550.000.000 evra očekivanog kredita Svetske banke, od oko 300.000.000 dolara IPA fondova, sa oko 100.000.000 evra, a ostalo će se obezbediti komercijalnim zaduživanjem u zemlji i inostranstvu. Ostatak od preko milijardu evra, koliko nedostaje srpskom budžetu za 2009. godinu na osnovu ove vrlo jasne računice, prema zahtevima MMF-a mora se prikupiti od građana Srbije.
U tom kontekstu se postavlja pitanje zašto MMF nije Srbiji u 2009. godini dao kredit koji bi u potpunosti pokrio deficit od oko dve milijarde evra, ili zašto MMF tako uporno traži od Srbije da deficit bude ispod 3% bruto domaćeg proizvoda, kada je to nemoguć uslov čak i za mnogo razvijenije zemlje u situaciji finansijske krize?
Mi moramo da razumemo kako će ovaj set ekonomskih zakona da ublaži efekte svetske finansijske krize. Dakle, ova pitanja su posebno interesantna, ukoliko se uzme u obzir da MMF za Srbiju primenjuje potpuno drukčije uslove, recimo, od onih koji se primenjuju u SAD. Prema najavama iz Amerike, planirani budžetski deficit za 2009. godinu biće najveći u istoriji i iznosiće oko 13% bruto domaćeg proizvoda, a od nas se traži 3%.
Slično tome, dvostruki standardi MMF-a su očigledni kada se uporedi Srbija sa bogatim zemljama iz EU. Tako, na primer, budžetski deficit od preko 3% bruto domaćeg proizvoda imaju Francuska, Španija, Irska i Velika Britanija. Međutim, ovim zemljama je Evropska komisija ostavila rok do 2012. i 2013. godine za dovođenje deficita do granice ispod 3%. Znači, njima tolerišu zbog finansijske krize mnogo veći procenat deficita, a nama ne. Zaista bismo voleli da dobijemo odgovor na pitanje zašto je to tako. Pretpostavljam da ipak znate detalje pregovora sa MMF-om i da imate neku drugu informaciju, jer ovo je naprosto dilema koju mi ne možemo da razrešimo, a vrlo je značajna.
Dakle, ono što MMF, ne znam da li sam baš najjasnija, traži od Srbije jeste da za nekoliko nedelja svede svoj budžetski deficit na nivo ispod 3% bruto domaćeg proizvoda, što znači radikalne rezove i što znači zaista veliki problem. Mi bismo zaista voleli da znamo na koji način se ušlo u te pregovore i šta je bio kontraargument. Vi treba da otpustite ogroman broj ljudi, između ostalog. To je tek dodatni problem.
Mi na osnovu ovoga možemo da smatramo da MMF i oni koji ulivaju pare u ovu finansijsku instituciju, a definitivno tako i utiču na mnoge zemlje, zaista imaju želju da na neki način stvore užasnu socijalnu i ekonomsku krizu u Srbiji. Čekamo argument koji će nas razuveriti, ali na osnovu svega ovoga i na osnovu podataka koji su nama bili dostupni možemo da zaključimo samo ovo.
Dakle, da za Srbiju MMF primenjuje nerealne kriterijume posebno priznaje srpski ministar finansija. Dakle, ona kaže – treba pogledati kolike deficite generišu druge zemlje, od minimalnih 3%, najčešće 6 - 7%, do skoro 15%. To je skoro realno za sve zemlje o kojima je ovde reč, uporedne prakse radi, zato što je ova kriza nezapamćena posle velike krize iz 1929. godine.
Zašto MMF (mi i dalje možemo, naravno, da obrazlažemo) ovo radi može se razumeti samo kada se analiziraju mere Vlade Srbije donete upravo na zahtev MMF-a. Prvo, zamrzavanje plata i penzija u praksi će dovesti do njihovog pada zbog stope inflacije. I nominalna vrednost svih naših primanja je pala, bez obzira na to što se trudi da se targetira kurs evra, samim tim i inflacija, na način koji vidimo da je teško kontrolisan – jedan dan nema učešća na internom bankarskom sektoru i vi vidite divljanje evra, na primer.
Drugo, smanjenje davanja opštinama u Srbiji u vrednosti od oko 160.000.000 evra će dovesti do još većih socijalnih problema u najsiromašnijim opštinama u Srbiji. Toliko o ravnomernom regionalnom razvoju ili smanjenju tih razlika u regionalnom razvoju koje zavisi od budžeta Srbije.
Imali smo priliku da medijski pratimo zaista opravdan protest svih prvih ljudi tih opština čiji su transferi bili značajno umanjeni, zato što se oni suočavaju sa problemima koje neće moći da reše, a da pri tom nemaju užasne ekonomske i socijalne probleme. Dakle, ono što se tada videlo jeste i konkretno, najlogičnije moguće, pitanje – da, mi ćemo da smanjimo broj zaposlenih, samo nam recite na koji način finansijski možemo da ispratimo sve sudske sporove koje će oni dobiti protiv lokalnih uprava?
To je zaista jedan od vrlo značajnih problema. Lako je reći – smanji, a kada se to konkretno odnosi… Ne znam da li ste ikada u životu osetili šta znači biti na birou rada (ja jesam) ili ostati bez posla političkom odlukom. Pretpostavljam da većina jeste. To je najužasniji mogući osećaj na ovom svetu, pogotovo kada ste u situaciji da ne možete da ostvarite, da se prvo ne ostvarujete kao osoba koja je sposobna da svojim radom prihoduje, pa nadalje. Govorim vam sad o situaciji gde će u porodici čak nekoliko njih da ostane bez prihoda. To takođe može da bude jedna od projekcija.
Dakle, ono što bi takođe trebalo da bude još jedna od elaboracija ovoga šta zapravo MMF traži od Srbije i kakav je odnos Fonda prema Srbiji…
(Predsedavajuća: Narodna poslanice, vreme koje je na raspolaganju vašoj poslaničkoj grupi je iskorišćeno, i kao ovlašćena predstavnica i za raspravu u načelu.)
Ukoliko dozvolite, samo bih još jednu rečenicu, da bi dobilo na smislu ovo prethodno izlaganje.
(Predsedavajuća: Ali, jednu rečenicu, molim vas.)
Samo jednu rečenicu. Hvala vam. Svi ovi podaci, a ima ih, verujte, zaista toliko, trebalo bi nama da odgovore da li postoji strategija, da li postoji dijalog o tome na koji način treba da se prevaziđe kriza i, na prvom mestu, finansijska konstrukcija koja treba da zadovolji ekonomsku i socijalnu sigurnost, a u kontekstu zakona koji su na dnevnom redu, ukoliko to mogu samo da svedem na ovu jednu rečenicu. Mi bismo bili zaista zahvalni da dobijemo konkretne podatke na tu temu. Hvala.
Dame i gospodo, predstavnici Ministarstva, gospođo Kalanović, očekivala sam da na vašem mestu bude gospodin Dinkić, koji je bio tu tokom prepodnevnog zasedanja, jer opet imam problem, čini mi se da niste baš prava adresa za gomilu pitanja koja imam da postavim, posebno gospodinu Dinkiću. Nešto sam se ponadala da ću dobiti određene odgovore od autora "Ekonomija destrukcije", pogotovo vezano za stanje srpske privrede. Dobro, šta je tu je. Uverena sam da ćete preneti one dileme za koje smatrate da bi javnost u Srbiji trebalo da dobije odgovor.
Poslanička grupa SRS, koju tokom ovog zasedanja predstavljam, potrudiće se da u današnjoj raspravi o ovoj tački dnevnog reda obrazloži određene nedoumice u smislu sprovođenja predloženog seta zakona. Kao što smo pitali za sve ostale zakone, ono što nas posebno interesuje jeste da li će Predlog zakona o turizmu, pošto se usvoji, da se primenjuje na teritoriji Kosova i Metohije?
Ono što je od posebnog značaja za SRS jeste sprovodljivost seta zakona u praksi, na koji način ćete unaprediti konkretno turizam ili spoljnotrgovinsko poslovanje i šta će to konkretno značiti za život običnih ljudi koji pokušavaju da prežive u Srbiji, kao i odgovor na pitanje kakva smo mi to država, da li će bilo koji od ovih zakona da se sprovodi na delu teritorije Kosova i Metohije.
U tom smislu možemo da pričamo o verskom turizmu koji je potpuno, možda je pregruba reč potpuno, ali u većoj meri zapostavljen na teritoriji Srbije, posebno na teritoriji Kosova i Metohije. Tamo se nalaze dokazi naše viševekovne duhovnosti, tradicije i religije. Nama naše svetinje nisu dostupne. Mi moramo da se prijavljujemo onima koji su stavili Srbiju pod protektorat da bismo o verskim praznicima mogli da odamo počast i poklonimo se moštima svete nemanjićke loze.
Samim tim bismo voleli da čujemo šta u tom kontekstu resorno ministarstvo ima u planu i na koji način misli da unapredi određene delove koji su pod zaštitom UN, kao spomenici duhovnosti i kulture. To će nama biti odgovor na pitanje i mnoge dileme da li država sprovodi svoje prerogative integralno na celovitosti svoje teritorije i kakva budućnost čeka ovu državu.
S obzirom na to da svi mi ne živimo u nekoj drugoj državi, ovo nam je, bar većini od nas, jedina država u kojoj možemo da živimo i stasavamo kao punopravna kreativna lica, ono što bi trebalo da nam odgovorite jeste – šta se čekalo sa ulaganjem u turizam i sa strategijom vezanom za razvoj turizma na teritoriji Srbije? Zašto država nije dala prednost domaćem turizmu, zašto su svi ti objekti u okviru banja, sela, planina zapostavljeni i devastirani na taj način da su sada preko potrebna ogromna finansijska sredstva da bi se to dovelo u nekakvu namenu?Nadam se da ćemo dobiti odgovor koliko će to sve nas da košta i na koji način država misli da sprovede predložena zakonska rešenja u kontekstu Predloga zakona o turizmu.
Ono što nas posebno interesuje, o čemu ćemo posebno da govorimo, to vam najavljujem, to je onaj deo koji se odnosi na pravo preče kupovine. Mislimo da tu može da dođe do izvesne monopolizacije u odnosu na javno dobro Srbije, koje je preko potrebno zaštiti od bilo kakve vrste devastiranja i sticanja ogromnog kapitala u korist štete građana. To će biti posebna tema koju ću samo da najavim sada, a kojom ćemo se kroz konkretne primere pozabaviti tokom rasprave u pojedinostima.
Onda bi trebalo da poverujemo da zaista postoje mehanizmi nadzora od strane države, koja očigledno, sledeći primer svih zemalja koje su upale u užasnu finansijsku krizu, sprovodi tako dobro poznati proces etatizacije, dakle centrališe i sprovodi svoju moć u svim oblastima, zato što trenutak to nalaže. Tu nije ništa sporno, međutim, ono sa čime mi imamo problem jesu neregularnosti.
Samim tim, sa puno razloga izražavamo sumnju, odnosno želimo da postavimo baš upravo ovu dilemu, za koju se nadamo da ćete vi argumentovano da je razbijete, a to je sledeće: sprega države sa određenim finansijskim centrima moći i zloupotrebe pri sprovođenju projekata. Tu treba da nam odgovorite šta konkretno radite kada naiđete, na primer, na ukrupnjavanje kapitala i monopol, a tiče se i Predloga zakona o turizmu.
Mi ćemo vam postaviti konkretno pitanje: ko vlada Srbijom, koje porodice vladaju Srbijom i ko stoji iza određenog kapitala, a samim tim i kreira politički život u Srbiji i utiče direktno na političku scenu u Srbiji? Pošto već imate prilike da učestvuje u ovoj raspravi, znate da volim da govorim u konkretnim okvirima, sa konkretnim primerima. Preda mnom se nalazi izveštaj Saveta za borbu protiv korupcije Vlade Republike Srbije o koncentraciji vlasništva, primera radi, u preduzeću "Luka Beograd". Ovo je izveštaj koji dokazuje monopol od strane dve moćne, uslovno rečeno, filijale. Mislimo da su centri moći izvan ove države i da stoje iza njih. Radi se o gospodinu Miškoviću i gospodinu Beku.
Mi ćemo srpskoj javnosti, koja apsolutno nije svesna postojanja ovog izveštaja Saveta za borbu protiv korupcije, predstaviti ovo kao primer sprege države sa kapitalom i određenih uticaja finansijskih centara moći na donošenje političkih odluka u državi Srbiji. Onda ćemo, takođe, od vas da tražimo odgovor na koji način će država da odgovori na ovo. Hitan odgovor je preko potreban, jer ovaj primer izveštaja o koncentraciji vlasništva u preduzeću "Luka Beograd" nama šalje samo jednu poruku: da Srbija postaje vrlo nestabilno mesto, gde se u korist određenih porodica i određenih monopola zapravo bogate konstantno samo jedni, na uštrb dobrobiti građana države Srbije.
S obzirom na to da ovde predstavljamo upravo interese građana države Srbije, mi ćemo tokom ovog popodneva da vrlo jasno i glasno navedemo svako ime za koje smatramo da je povezano za određenim političkim krugovima koji sprovode vlast u državi Srbiji i koji rade "u korist štete" državljana Srbije. Takođe, to će biti tek jedan aspekt koji bi trebalo da posvedoči i do kraja dokaže ekonomiju destrukcije koja je sprovođena od 2000. godine naovamo uz pomoć značajnih finansijskih centara moći koji se nalaze u okviru međunarodne zajednice. Mi ćemo, takođe, na kraju ove rasprave da vas pitamo čije interese sprovodi režim u Srbiji. Uspećemo, mislim, da dokažemo da interese srpskog naroda ne sprovodi. Ono što možda jeste vaša dobra namera koju vi predlažete ovim paketom zakonskih rešenja demantuju vas u praksi: sve je manji broj radnih mesta, privreda ne funkcioniše, ne postoje domaće razvojne banke, Srbija je ušla u recesiju, sve je veći broj nezaposlenih građana, koji su sve više opterećeni porezima, da bi se nadomestila rupa u budžetu od milijardu evra. To je stanje na današnji dan.
Nadam se da ćemo upravo kroz dijalog, jer je ovo je jedini način da mi pokušamo, uslovno rečeno, da predstavimo građanima sliku za koga su glasali i čemu treba da se nadaju, doći do konkretnih odgovora i otkloniti sve dileme ili potvrditi upravo sve ono o čemu SRS već izvestan broj meseci govori.
Konkretno, u ovom vremenu predviđenom za Poslaničku grupu SRS obratićemo pažnju na određena zakonska rešenja koja ste vi ponudili, a mi smatramo da bi trebalo da budu unapređena određenim amandmanima. Nadamo se da ćemo do kraja dana i eventualno tokom sutrašnjeg prepodneva makar pokrenuti određene teme i svi zajedno gledati u onom pravcu koji bi trebalo da ide u korist svih nas. Hvala.
Gospođo Čomić, dame i gospodo, mi smo najavili... Meni je naprosto teško da pričam u množini, ali predstavljam poslaničku grupu koja je udaljena, nažalost, sa ovog redovnog zasedanja i ne mogu da ne kažem da je današnji dan opet pokazao različitosti u tumačenju pravila Poslovnika. Videli smo da poslanici ipak imaju mogućnost replike na izlaganje ministara, da mogu normalno da dobace iz skupštinske klupe. Da je to radikal učinio, mogu da zamislim da bi vrlo verovatno bio opomenut, ali dobro, šta je tu je.
Po ovoj tački dnevnog reda trebalo je da izlažu gospođica Nataša Jovanović, gospođa Lidija Dimitrijević, Mirko Munjić i Nikola Savić. U ime poslaničke grupe, ja ću se truditi da ih najdostojniji način predstavim.
Ono što smo napomenuli danas u vremenu predviđenom za ovlašćenog predstavnika jeste i klima u okviru koje donosimo set, pretpostavljam da će se dame i gospoda iz resornog ministarstva složiti, ipak nespojivih predloga zakona u okviru jedne tačke, pa samim tim ostale poslaničke grupe zaista jesu uskraćene za jednu kvalitetnu i kvalifikovanu raspravu o ovako važnim zakonima. Iskreno, ne vidim vezu između turizma i tehničkih zahteva za proizvode i ocenjivanje usaglašenosti itd. Šta je tu je, tako je napravljeno i mi možemo samo da se složimo sa tim, u smislu da ćemo govoriti o određenim temama.
Dok mi raspravljamo o ovom setu ekonomskih zakona, ono što je bilo izlaganje gospodina Dinkića... Zaista izražavam hendikep zato što gospodin Dinkić nije tu, pripremili smo mu gomilu pitanja. Nije to trebalo da predstavlja nikakvu vrstu, uslovno rečeno, kako bi on to nazvao, intelektualne sačekuše, već pokušaj dolaženja do adekvatnih podataka, činjenica koje bi trebalo da nas razuvere da na delu nije scenario urušavanja srpske ekonomije, odnosno srpske privrede, pa samim tim i dobrog života u Srbiji.
Ono što me je iznenadilo tokom njegovog prepodnevnog izlaganja jeste izražavanje sumnje u vezi s tim šta će biti sa velikom zajednicom zvanom EU, u svetlu velike finansijske svetske krize, i da bi trebalo da se okrećemo tržištima (dok ne dođemo na red da uđemo u EU) kao što su su rusko, belorusko itd.
Pretpostavljam da je belorusko tržište za gospodina Dinkića izuzetno značajno zbog toga što "Fijat" želi da izvozi svoje automobile na tržište Belorusije. O tome ćemo malo kasnije. Skoro nisam mogla da poverujem da ja to slušam gospodina Dinkića, koji se toliko zalaže za približavanje EU.
Moram samo da podsetim da SRS u početku pojavljivanja Unije jeste bila za saradnju i inače je za saradnju sa svim integracijama koje Srbiju doživljavaju kao ravnopravnog partnera, a ne kao protektorat pred kojim će se pojavljivati gomila uslova, uglavnom političke prirode, koji će Srbiju baciti pod noge. To je realna slika danas.
Dok govorimo o ovome, slike radi, moram da vas upoznam sa određenim istraživanjima objavljenim 13. aprila 2009. godine, što bi trebalo da znate. Svake godine u Srbiji se ubije oko 90 tinejdžera. Procenjuje se da čak 100-150 puta više njih ima samoubilačke tendencije, odnosno između 9.000 i 13.500 mladih osoba spada u potencijalne samoubice. To je objavljeno na osnovu istraživanja novosadskog centra "Srce", volonterske nevladine organizacije koja se bavi prevencijom samoubistava i pružanjem emotivne podrške osobama u krizi.
Zašto ovo govorim? Zato što će poseban efekat na loše mentalno zdravlje u ovako mladoj populaciji da ima efekat svetske finansijske krize u koju je upala i država Srbija.
Između ostalog, dalje se navodi, trećina srednjoškolske populacije pokazuje znake psihičkog trpljenja, mentalnih problema. Slični podaci dobijeni su istraživanjima studentske populacije. Imali smo, koliko sinoć, na jednoj televiziji užasan primer – to sam tokom prepodnevnog zasedanja govorila i redovno ću to da pominjem, jer mislim da je to najdrastičnija slika u Srbiji – primer studenta koji je završio fakultet medicine sa velikim prosekom i mora da završava srednju medicinsku školu da bi napustio zemlju i našao posao u zemljama zapadnoevropskih demokratija. Kao što sam rekla u prepodnevnom delu zasedanja, a mislim da ćete se svi složiti sa tim, tu svi drugi argumenti padaju u vodu.
Da nastavimo sa ovim istraživanjem, koje je vrlo značajno. Javnost treba da zna, i svi treba to da imamo na pameti, dakle, pretprošle godine stopa samoubistava u Srbiji bila je 18 ljudi na 100.000 stanovnika, po čemu smo iznad svetskog i evropskog proseka. Vojvodina prednjači po broju samoubistava u poslednjih 20 godina, sa 28 samoubica na 100.000 stanovnika. Naravno, konsultovani su i stručnjaci, između ostalog, njihove prognoze su vrlo tamne i vrlo pesimistične kada je reč o efektima finansijske krize.
Ova stopa, koja je vrlo dramatična za Srbiju, dakle, da na dan 13. aprila 2009. godine o samoubistvu razmišlja 10.000 mladih ljudi, trebalo bi da bude opasan pokazatelj u kakvom društvu mi živimo.
Pretpostavljam da se sve to ima na pameti kada se kreira politika u Srbiji.
Gospodine Dinkiću, dobrodošli. Konačno sam dočekala da vas vidim i eventualno postavim solidan broj pitanja, vezano za sve ono što jeste kreiranje ekonomske politike u Srbiji, a samim tim i uticaj na ekonomsku i socijalnu bezbednost svakog građanina u državi Srbiji.
Ono što bi me posebno interesovalo jeste zašto određeni zakoni nisu prošli, a o tome svedoče čak i ljudi iz vladajuće koalicije, javnu raspravu? Dakle, nije otvorena šira rasprava kako bi se došlo do što boljeg nacrta ili predloga zakona. Primera radi, Predlog zakona o komorama, u okviru koga se predviđa da se menja komorski sistem koji tradicionalno traje više od 150 godina.
Ono što dolazi iz komora jeste da je tu reč o preuzimanju značajne imovine koju komore imaju u državi Srbiji. S druge strane, takođe je činjenica, to se na Odboru čulo, da ovaj predlog zakona o turizmu takođe nije prošao javnu raspravu.
Iskreno, u svetlu najavljenih užasnih razmera svetske finansijske krize nije jasno zašto se toliko žuri sa onim zakonima, na primer, Predlog zakona o komori treba da stupi na snagu 2013. godine, a mi raspravljamo po hitnom postupku danas, umesto da danas slušamo o merama Vlade.
Postoji izvesna nedoumica, a tiče se prioriteta Vlade Republike Srbije. Između ostalih, jedan od prioriteta je i obračun sa korupcijom i organizovanim kriminalom. Ovo je pretpostavka svake diskusije o ovih 49 tačaka dnevnog reda ovog redovnog zasedanja, jer je vrlo velika nedoumica kako će set predloženih zakona da se sprovodi u društvu koje je toliko ogrezlo u korupciju i kriminal.
Volela bih da mi odgovorite, prvo, da li ste se konsultovali sa ministrima kada ste određivali 26% umanjenja po budžetskim pozicijama za određena resorna ministarstva. Pokušavamo da shvatimo način funkcionisanja Vlade i vidimo totalno oprečne stavove predstavnika Vlade Srbije.
Između ostalog, ministar unutrašnjih poslova gospodin Ivica Dačić i prvi potpredsednik Vlade Srbije, ukoliko se ne varam, upozorava da sve ono što jeste pred njega izneto kao prioritet on neće moći da sprovede. On već sada ima zavidan broj problema. Jedan od tih tiče se ljudskih resursa. On ima preko deset hiljada ljudi manje za obavljanje svakodnevnih aktivnosti.
Pitanje je kako će obračun sa organizovanim kriminalom da se sprovede ukoliko i ta pozicija bude umanjena.
Takođe imamo izjavu ministra za infrastrukturu. Daleko od toga da je SRS dosadašnjim rezultatima zadovoljna, ali i ovo što se nudi govori samo o vašem funkcionisanju unutar vladajuće većine.
Ministar za infrastrukturu je na mere Vlade, u smislu smanjenja budžetske pozicije, reagovao i rekao da će podneti ostavku jer neće moći da sprovede aktivnosti koje se, recimo, tiču vrlo važnog posla, a to je Koridor 10, za koji mi još uvek ne možemo da utvrdimo zašto taj posao nije krenuo, a tri kredita čekaju realizaciju, kamate se redovno otplaćuju.
Ono što nas je u medijima zateklo jeste i reakcija ministra poljoprivrede, koji takođe kaže da je određeni broj ljudi morao da otpusti, da će poljoprivreda biti u jako teškoj situaciji; sa sadašnjim sredstvima, bez ovog kresanja budžeta za ovaj resor, nije mogao da sprovede plan aktivnosti, a sa ovim se sve dovodi u pitanje.
Takođe, ono što nije jasno, a vraća nas u početnu situaciju, i tiče se u nekoj meri i Predloga zakona o turizmu, kojim ću se pozabaviti za koji minut, jeste kako mislite da se sprovede, pogotovo onaj deo koji se odnosi na preču kupovinu. Mi izražavamo sumnju da će tu doći do mnogih zloupotreba, da država Srbija nema volju da se obračuna sa monopolistima, a onda vam konkretno i postavljamo pitanje: ko, zapravo, upravlja Srbijom i ko ima pretenziju da upravlja javnim dobrima u Srbiji? U vremenu predviđenom za ovlašćene predstavnike najavila sam da ću predstaviti srpskoj javnosti, mislim da srpska javnost ima pravo to da zna, atmosferu i političku klimu u Srbiji u okviru koje mi donosimo po ovakvim postupcima ovoliki broj zakona za koje ćete, verujem, da nas ubedite da će doneti bolji život građanima Srbije i da ćemo mi, koliko sledeće godine, ući u EU, živeti srećno, imati svoje poslove i unaprediti svoj standard.
Dakle, o čemu se radi? Jedan plastičan primer, o kojem je bilo malo reči, ali puno nedoumica u srpskoj javnosti, to je izveštaj o koncentraciji vlasništva u preduzeću "Luka Beograd". Radi se o izveštaju Saveta za borbu protiv korupcije Vlade Republike Srbije. Taj izveštaj slika odnos države i spremnost države da se uhvati u koštac sa korupcijom i, vrlo je moguće, organizovanim kriminalom, jer su se stvorili uslovi i politička klima da određeni monopolisti, u sprezi sa određenim krugovima iz vlasti, vladaju i ovladaju srpskim tržištem.
Evo o čemu se radi. Da se samo osvrnem na konkretne podatke ovog izveštaja, ne zato što SRS kaže, već zato što to kaže Savet za borbu protiv korupcije Vlade Republike Srbije. Dakle, jedan od drastičnih primera, koji je doživeo svetlost dana u februaru ove godine, o kojem javnost vrlo malo zna, tek samo nagađa, jeste koncentracija vlasništva koja je obavljena u AD "Luka Beograd" krajem 2005. godine. Ovaj primer, zato sada obraćam punu pažnju na ovo, kod nas stvara nevericu, zapravo podozrenje i izražavamo bojazan da će se tako nešto desiti i u oblasti turizma u državi Srbiji i da se taj zakon pravi u korist određenih krugova moći.
Evo o čemu se radi. Reč je o karakterističnoj sekundarnoj privatizaciji. Da javnosti u Srbiji bude potpuno jasno kakav je to proces, dakle proces u kome dolazi do prenošenja akcija od zaposlenih na najbogatije ljude u zemlji, koji definitivno imaju dobar kontakt sa političarima i državnim organima jer drugačije ne bi mogli to da urade – u procesu sekundarne privatizacije koriste se fantomske firme iz inostranstva (to su uglavnom preduzeća bez kapitala i poslovnih prihoda) kako bi se u javnosti stvorio utisak da se radi o inostranim investicijama, a u suštini to nije tako.
Kupovina akcija se, uz brojne malverzacije, obavlja sredstvima nepoznatog porekla. Kako je to moguće, pitam vas sada? Kasnije se obično ispostavlja da tragovi novca vode do Kipra i sredstava koja su izneta iz zemlje devedesetih godina prošlog veka.
Ovo je 2009. godina, zaista postoje svi mehanizmi, kada ste na vlasti, da se utvrdi tok novca, sprega politike, tajkuna i dođe do određenih odgovora. Zašto država Srbija nije to uradila, pretpostavljam da ćete kao potpredsednik Vlade moći da kažete.
Javnost u Srbiji treba da zna da ukoliko se realizuju planovi o izgradnji poslovnog i stambenog prostora na području sadašnje beogradske luke na okolnom zemljištu, koje se ubrzano zaposeda, profit novog vlasnika će se meriti u milijardama evra.
U tom smislu je ovaj slučaj jedinstven i trebalo bi da pobudi interesovanje na prvom mestu Vlade Srbije i da čujemo kakav konkretan odgovor sprema u odnosu na Savet za borbu protiv korupcije, koji je formirala Vlada, da vidimo da li zaista hoćete da se borite protiv korupcije ili su to samo predizborna obećanja dok sa druge strane pravite fantastičnu klimu za određene oligarhe koji bi trebalo da pokupuju u Srbiji sve ono što je preostalo.
Dakle, koncentracija vlasništva se kod nas odigrava u vrlo specifičnim uslovima gde pravila nisu sasvim izgrađena, postojeća zakonska rešenja u praksi nisu dosledno poštovana. Čini se da ovde posebno dolaze do izražaja dva elementa, a to su: presudan uticaj političkog faktora na ekonomska zbivanja i činjenica da kapital iznet iz zemlje igra dominantnu ulogu na tržištu kapitala.
Naime, krupan kapital je zainteresovan da ostvari dominantno učešće u onim preduzećima koja već imaju ili lako mogu da ostvare dominantan položaj na tržištu, a najlakši put za ostvarenje tog cilja jeste da se putem političkih uticaja obezbedi prvo koncentracija vlasništva preduzeća, zatim dominantan položaj na tržištu. Ovo je iz zvaničnog izveštaja Saveta za borbu protiv korupcije Vlade Srbije o situaciji koja se desila 2005. godine; mi smo u 2009. godini, nijednu reakciju na ovu temu nismo čuli.
Samo da objasnim o čemu se tu radi. Luka Beograd raspolaže sa oko 220 ha zemljišta u centralnoj gradskoj zoni između Francuske ulice i Pančevačkog mosta. Generalni plan Beograda do 2021. godine (izmenio se nije, makar mi ne znamo, proverali smo, pa smo videli da se nije izmenio) u tački 449 predviđa da Luka Beograd ostane privredna zona, čak se planira njeno proširenje. Svega tri godine nakon usvajanja Generalnog plana Beograda, kojim je propisana namena korišćenja zemljišta do 2021. godine, Direkcija za građevinsko zemljište i izgradnju Beograda je 27. decembra 2006. godine objavila javni poziv za izradu prethodne studije opravdanosti sa generalnim projektom za novo mehanizovano teretno pristanište u Beogradu.
Ovo je vrlo značajno zato što je ovde vrlo plastično opisan način očigledne korupcije i zloupotrebe vlasti. Javni poziv je usledio posle preuzimanja akcija Luke Beograd septembra 2005. godine. Očigledno je da je prethodno dogovorena promena namene zemljišta. Nije nam jasno kako i volela bih da čujemo to. Izmeštanje luke, a Direkcija naručenom studijom treba da opravda i sprovede postignut dogovor.
Dakle, iako urbanistički plan nije izmenjen, niti je doneta odluka o promeni namene zemljišta i izmeštanju luke, novembra 2007. predstavljen je projekat nove luke i tada je rečeno da je Generalnim urbanističkim planom do 2021. i master planom plovnih puteva Srbije do 2025. godine predviđena izgradnja nove teretne luke na Dunavu.
Dana 9. septembra 2005. godine Komisija za hartije od vrednosti je odobrila ponudu društva "Worldfin" iz Luksemburga za preuzimanje Luke Beograd. Ponuda je sačinjena preko Brokersko-dilerskog društva "M&V Investments" iz Novog Sada, a da vas podsetim, to je isto društvo koje je učestvovalo u otkupu akcija "Ce marketa". Tekst ponude je objavljen u dnevnim novinama narednog dana. Bila je otvorena do 30. septembra; prema njoj, otkupna cena jedne akcije je 800 dinara.
Upravni odbor preduzeća se 21. septembra obratio akcionarima putem oglasa. Navedeno je da je u toku procena vrednosti kapitala Luke Beograd. Pošto je fer vrednost veća od knjigovodstvene, Upravni odbor je posavetovao akcionare da sačekaju do 23. septembra, te da po isteku tog roka, zavisno od toga da li ima ili nema drugih konkurentskih ponuda, odluče o deponovanju radi prodaje ili nedeponovanju svojih akcija.
Pokušaću da navedem samo određene momente za koje mislim da će biti jasno ljudima kako se zapravo ovde sprovodi privatizacija i kako se koncentriše ogroman kapital u rukama nekolicine ljudi u državi Srbiji, pa ću preskakati određene hronološke detalje.
Do 23. septembra nije se pojavila konkurentska ponuda (tako to inače biva), akcionari su deponovali svoje akcije; institut je dostavio svoje nalaze 27. na osnovu kojih sledi da je vrednost jedne akcije 1.774 dinara. Istog dana je Agencija za privatizaciju donela odluku da se prihvati ponuda za preuzimanje i izdala nalog Akcijskom fondu da proda akcije koje su u njenom posedu, a to je 41% akcija. Ponuda za preuzimanje je uspela i " Worldfin" je došao u posed 93% akcija Luke Beograd. Cena po akciji koja je bila isplaćena bila je 800 dinara.
Kupac akcija, preduzeće "Worldfin" iz Luksemburga, registrovan je na adresi Rue d'Arlon, kao i preduzeće "Novafin", koje je par dana kasnije došlo u posed akcija "Ce marketa". U svojoj ponudi za preuzimanje "Worldfin" navodi da je novoformirano preduzeće i da stoga ne postoje bilansi, niti drugi finansijski izveštaji. Još frapantnija činjenica: prema rešenju za upis u sudski registar, vrednost osnovnog kapitala ovog preduzeća je 31.000 evra. Dakle, preduzeće nema učešća u osnovnom kapitalu drugih pravnih lica.
Prvo pitanje koje se ovde postavlja jeste kako je moguće da preduzeće koje ima osnovni kapital od 31.000 evra, nije povezano za drugim pravnim licima, može da isplati skoro 40.000.000 evra za akcije.
Gotovo u istom periodu, krajem 2005. godine, otkupljene su akcije malih akcionara "Ce marketa" na isti način, skoro identičan. Akcije je otkupilo društvo koje nema nikakav promet niti imovinu, osim minimalnog osnivačkog kapitala, a isplatilo je iznos od 44.000.000 evra! U oba slučaja očigledno je da su akcije kupljene za račun nekog drugog kupca koji je ostao u senci.
Postavlja se pitanje kako je Komisija za hartije od vrednosti previdela ove činjenice i da li ih je zaista previdela, odnosno zašto nije reagovala Uprava za sprečavanje pranja novca? Zašto je Komisija odobrila ponudu za preuzimanje, iako se u njoj nailazi na kontradiktorne stavove? S jedne strane, ponuđač ističe da ne poseduje informacije o tome da li je vršena procena imovine ili kapitala i da ne postoje drugi bitni podaci o akcionarskom društvu koji su poznati ponudiocu. S druge strane, ponuđač navodi kako je bio u kontaktu s upravom preduzeća. Nerealna je pretpostavka da su ljudi iz uprave u kontaktima sa potencijalnim kupcem prećutali da je knjigovodstvena vrednost preniska i da je u toku postupak revalorizacije.
Drugi podatak koji pada u oči jeste da je društvo "Worldfin" registrovano na istoj adresi kao i preduzeće "Novafin" koje je došlo u posed trgovinskog lanca "Ce market".
Da se ne radi o pukoj slučajnosti jasno je na osnovu svedočenja gospodina Milana Beka u procesu protiv Slobodana Radulovića u posebnom odeljenju Okružnog suda u Beogradu.
Svedok je tada objavio kako je kompanija "Novafin" napravljena za tu namenu, te da se u tom poslu prave firme za posebnu namenu i onda niste bliski sa njihovim imenima, ona se izvade iz fioke, prema rečima gospodina Beka. Tom prilikom je svedok još izjavio da upravlja većim brojem takvih kompanija, nazivao ih je "školjkama", koje nemaju nikakav promet već služe za obavljanje konkretnog posla. Preduzeću "Novafin" konkretan posao je bio otkup akcija "Ce marketa", a za "Worldfin" je, prema svemu sudeći, jedini posao bio otkup akcija Luke Beograd.
Dakle, ovde je suštinsko pitanje kako nijedan državni organ ne reaguje na javno korišćenje fantomskih firmi. Ne mogu da verujem da o ovom govorim na ovakav način; ovo je bilo 2005. godine, a mi pričamo o tome 2009. godine, na osnovu izveštaja Saveta za borbu protiv korupcije Vlade Srbije.
Govorimo o setu ekonomskih zakona koji bi trebalo da unaprede privredu u državi Srbiji i da ublaže efekte finansijske krize, a imamo evidentnu spregu između tajkuna i određenih krugova moći u Vladi Srbije koji direktno utiču na kreiranje političke scene i politike u Srbiji. Ovo je konkretan dokaz. Mi nemamo nijednu reakciju onih koji su vlasni da reaguju po ovom pitanju. Toliko o odnosu Vlade prema organizovanom kriminalu i korupciji.
I u jednom i u drugom slučaju akcionarima je isplaćena znatno niža cena akcija od fer vrednosti. Više od toga zabrinjava činjenica da je to učinjeno za račun i u interesu vlasnika koji su ostali nedeklarisani. U slučaju "Ce marketa" Komisija za zaštitu konkurencije ustanovila je da su akcije otkupljene u korist kompanije "Hemslejd trejding" sa Kipra, koja je vlasnik holdinga "Delta", čime je ostvaren dominantan položaj, tj. monopol tog preduzeća u trgovini na malo prehrambenim proizvodima.
U slučaju Luke Beograd krajnji vlasnik još nije zvanično utvrđen. Svakako, imajući u vidu gorke činjenice, uverljiva je pretpostavka da se radi o istom vlasniku. U prvom slučaju većinski vlasnik je monopolista u trgovini na malo, a u drugom slučaju radi se o najvećem delu slobodnog gradskog građevinskog zemljišta u centru Beograda. Ovo je vrlo važno zbog srpske javnosti. Znam da gospodin Dinkić o svemu ovome jako dobro zna.
Postavlja se logično pitanje zašto nijedan državni organ, odnosno nijedan zvaničnik na republičkom ili lokalnom nivou nije konstatovao stvaranje monopola koji prerasta okvire pojedinih privrednih grana. Dakle, kako objasniti sinhronizovanu aktivnost državnih organa, kupaca akcija i uprave preduzeća prilikom otkupa akcija, odnosno koncentracije vlasništva u Luci Beograd?
Ono što je vrlo značajno jeste i sledeće – mi zapravo imamo gospodina Beka i gospodina Miškovića kao potencijalne vlasnike Srbije, a sa druge strane, što je takođe vrlo značajno, nemamo nijedan odgovor od strane Vlade Srbije na ovo o čemu priča savet za borbu protiv korupcije. Dakle, ono što je više nego sada već i otvoreno nalazi se na devetoj i desetoj strani izveštaja koji sam morala da predstavim javnosti u Srbiji, jeste da Vlada mora postati svesna makroekonomskih posledica svog delovanja, i zato je ovaj izveštaj bio predstavljen, odnosno ne delovanja.
U konkretnoj stvari ona mora imati u vidu da se koncentracijom vlasništva, kao što je to bio slučaj u preduzećima Luka Beograd, "Ce market", "Knjaz Miloš" i mnogim drugim, stvaraju uslovi za trajnu umrtvljenost tržišta kapitala. S druge strane, način na koji su obavljene ove koncentracije, uz brojne prevare, uz delovanje državnih organa u interesu krupnog kapitala, te izigravanje zakona putem previđanja nesporne činjenice ili propisa doprinosi zapravo rastu nestabilnosti vlasničkih prava.
Dakle, bez sigurnosti vlasničkih prava nema razvoja ni tržišne privrede, a konačno ni demokratskog političkog sistema, imate samo razvoj korupcije i organizovanog kriminala. Dakle, obe koncentracije vlasništva su obavljene putem firmi koje su registrovane u inostranstvu s namerom da učestvuju u procesu privatizacije. Kapital koji koriste je nepoznatog porekla, mada je u jednom slučaju utvrđeno da potiče sa Kipra. Tim kapitalom upravljaju ljudi koji su zauzimali visoka mesta u nekadašnjim hijerarhijama, Miroslav Mišković i Milan Beko. Ovu činjenicu valjda ne bi trebalo niko da potceni.
Stoga je zadatak Vlade da u saradnji sa vlastima Kipra, uz pomoć specijalizovanih međunarodnih institucija, pozivajući se na odredbe Konvencije Ujedinjenih nacija protiv korupcije, članovi 46. i 48, ispita koliko je kapitala odliveno iz zemlje devedesetih, koji su tokovi njegovog sadašnjeg kretanja i da se identifikuju slučajevi u kojima je on legalizovan putem učešća u procesu privatizacije. Ovo je ne samo preka potreba, već i obaveza Vlade.
Dakle, to je tek jedan primer koji bi trebalo da odslika društvo u Srbiji posle promena oktobra 2000. godine. Ukoliko se ne varam, vi ste autor "Ekonomije destrukcije". Mi sada, devet godina posle tzv. demokratskih promena, nemamo reformu sistema, a definitivno imamo devastiranu privredu u Srbiji. Da je definitivno devastirana pokazala je finansijska kriza. Možda mi to i ne bismo znali, ali naprosto, ova finansijska kriza je iznela na površinu sve ono što je trebalo da bude, od deklarativnog, sprovedeno u praksi, a jeste reforma sistema.
Vi ste davali izjave da ste preuzeli državni aparat sa određenim brojem činovnika koji se toliko uvećavao da sada predstavlja teret za sve nas, a sada ste u još većem problemu jer nećete moći da rešite problem ljudi iz državne administracije i javnih preduzeća koji će morati da dobiju otkaze.
S druge strane, ono što je takođe nedopustivo i što mi nismo znali, ali kriza je izvukla i to na površinu, vodi se medijska kampanja protiv svih onih poslanika koji postavljaju ovako nezgodna pitanja i traže konkretne odgovore, u smislu njihovih primanja. Primanja direktora agencija iznose 356.000 dinara samo za februar mesec ove godine, bez bonusa. Takođe, imate primanja direktora javnih preduzeća i bonuse koje ja čak ne mogu ni da izgovorim, niti matematički da izrazim.
Dakle, imali ste primere nekoliko parlamenata najrazvijenih zemalja zapadnoevropske demokratije koji su zbog toga što je finansijska kriza počela da uzima određeni danak i da poprima užasne razmere, koje više niko ne može da kontroliše niti da daje projekcije, imali sednice parlamenta gde je vlada dala konkretne najave programa. Mi to nismo imali. Imali ste ceo menadžerski tim, što privatnika, velikih privatnika koji su zaista veliki privatnici u pravom smislu te reči, koji su govorili – mi se odričemo svojih bonusa, solidarišemo se iz socijalnih razloga sa svojim građanima. Ja se ne sećam da je neko iz srpske vlade, iz Vlade Srbije, iz režima koji preovlađuje u Srbiji tražio, recimo, od gospodina Miškovića, koga ste stvorili, da se solidariše sa sve većim brojem osiromašenih ljudi u državi Srbiji. Nešto se ne sećam da je gospodin Mišković uradio bilo šta što bi moglo da bude doprinos državljanima zemlje koja polako ali sigurno tone u sve veće siromaštvo.
Još jedan od pokazatelja, o kojem ću malo kasnije da govorim, jeste naravno i taj kolosek ka EU, koji je legitiman s vaše tačke gledišta. Odabrali ste to, narod je glasao za približavanje EU. Mi smo zaista poverovali da će EU Srbiju sagledavati kao ravnopravnog partnera, a ne kao još jednu koloniju. Međutim, mi ćemo, nadam se, tokom ove rasprave pokazati da EU vrlo svesno i polako ali sigurno siromaši i ono što je ostalo od srpske privrede postavljanjem određenih standarda i uslova koje Srbija ne može da isprati.
Dobijaju se zajmovi i krediti, o tome smo ovih dana naveliko pričali, ne bih da ponavljam ovaj put, koje mogu da isprate samo strane firme. Recimo, izgradnja mosta kod Beške ili Ade. Dakle, stvara se jedna klima koja bi očigledno trebalo da potvrdi to o čemu pričamo, a to je da je Srbija zaista postala kolonija jakog finansijskog kapitala koji se preliva preko Vlade u Srbiji i zato mi imamo tako divergentne stavove u javnosti.
Poznati ste, ipak, kao čovek koji je urušio dve vlade, verovatno ćete i ovu, pa se onda i ja pitam ko zapravo stoji iza vas, ali verovatno ćete nam to reći tokom ove rasprave.
Kada pominjemo činjenicu da je primena prelaznog sporazuma oštetila Srbiju za 267.000.000 evra... To nije naš podatak, to je ministar finansija rekla 6. decembra, dakle, da Srbija zbog jednostrane primene sporazuma sa EU gubi oko 23.000.000.000 dinara. Po kursu Narodne banke iz tog perioda to je 267.000.000 evra.
Pošto vi niste bili tu, mi smo tada nekako sračunali šta tih 267.000.000 evra može da znači za budžet koji je u užasnoj krizi. To bi, dakle, moglo da se usmeri ka Ministarstvu spoljnih poslova koje bi tako sa četvorostruko većim sredstvima zastupalo interese ove zemlje u svetu, pogotovo u konktekstu rešavanja problema Kosova i Metohije i sve većeg pritiska sve većeg broja zemalja da se prizna nezavisnost Kosova i Metohije, na primer. Ili, da se utrostruče sredstva za naše pravosuđe, da se sudijama omoguće bolji uslovi rada, veće plate; ili da se tih 260.000.000 evra usmeri ka našim poljoprivrednicima ili za izgradnju infrastrukture.
Takođe, sračunali smo da može da se izgradi 60 obdaništa, 50 dnevnih boravaka za decu, sa obezbeđenim prevozom, nov nameštaj za 150 škola, 50 fiskulturnih sala. Za te novce bi mogle da se dograde 22 škole, da se sanira 90 škola, da se izgradi 15 novih ili da se naprave tri mosta u Beogradu. Dakle, može da se gleda i na taj način.
Ono što smo takođe pokušali tokom prepodnevnog dela da objasnimo jeste i ovaj najnoviji sporazum sa MMF-om koji bi trebalo da nas spasi, da bude slamka spasa za Srbiju, bar se tako predstavlja u srpskoj javnosti. Verujte da ne možemo da nađemo logično opravdanje za uslove MMF-a koji važe za Srbiju u ovako teškoj ekonomskoj situaciji, a to je opet slika celokupnog seta ovih ekonomskih zakona koji su pred nama, a tiču se njihove sprovodivosti. U kom smislu?
Ono što mi znamo iz medija jeste da se zahteva da budžetski deficit bude manji od oko dve milijarde evra. Dakle, to bi trebalo da bude 967.000.000 evra ili ispod 3% BDP Srbije. Takođe, oko 967.000.000 evra godišnje dozvoljenog srpskog deficita će se očigledno nadoknaditi iz sredstava dobijenih prodajom velikih srpskih preduzeća, kredita MMF-a ili zapadnoevropskih kreditora povezanih sa MMF-om.
Dakle, ono što je takođe vrlo značajno (a SRS se trudi da ne koristi samo svoje izvore, već se poziva na izvore koji su ipak bliži vama), predstavnik MMF-a Albert Jeger je izjavio za "Glas Amerike" da će kredit MMF-a biti iskorišćen za otplatu starog duga, sa kojim će se Srbija suočiti u 2009. i 2010. godini.
Srpski ministar finansija je izjavila da će se deficit od 3% finansirati od nepotrošenih prihoda od privatizacije od oko 550.000.000 evra, očekivanog kredita Svetske banke od 300.000.000 dolara IPA fondova sa oko sto miliona evra. Ostalo će se obezbediti komercijalnim zaduživanjem u zemlji i inostranstvu. Ostatak od preko jedne milijarde evra koliko nedostaje srpskom budžetu za 2009. godinu, prema zahtevima MMF-a, mora se prikupiti od građana Srbije. U tom kontekstu se zaista postavlja pitanje zašto, recimo, MMF Srbiji u 2009. godini nije dao kredit koji će sve ovo da pokrije, deficit od oko dve milijarde evra?
Ono što je takođe vrlo interesantno jeste izjava ministra finansija gospođe Dragutinović, koja je rekla – potpuno je nepoznato zašto se pred Srbijom našao zahtev da u nekoliko nedelja dovede deficit na 3%, a za ostale zemlje je rok ipak do 2012. ili 2013. godine, pa je tako navela da je što se tiče SAD deficit najveći u istoriji, oni su najviše pogođeni krizom i iznosi 13% BDP, a za ostale zemlje, za koje je takođe uslov 3%, dat je rok do 2012. i 2013. godine, osim za Srbiju. To direktno znači da su za Srbiju predviđene radikalne mere i ne možemo da tumačimo da je to u interesu građana Srbije, naprotiv.
Dakle, ono što bi to trebalo da podrazumeva jeste zamrzavanje plata i penzija, smanjenje davanja opštinama u vrednosti od oko 160.000.000 evra, smanjenje troškova za 40% budžetskih korisnika sa sopstvenim prihodima u vrednosti od oko 120.000.000 evra.
Ono što je takođe značajno, a još jedan primer ekonomskih mera Vlade... Reč je, samo da se ispravim, o 129.000.000 evra. Ta cifra će direktno pogoditi važne oblasti, kao što je obrazovanje, pa je rektor Beogradskog univerziteta izjavio, citiram: "Izgubićemo sve projekte. Preživljavamo zahvaljujući svojim prihodima od kojih plaćamo materijalne troškove. U takvoj situaciji ne možemo da zadržimo dobre profesore jer nemamo novca da ih platimo". Ukoliko se, gospodine Dinkiću, bude desilo da se zbog toga uvećavaju školarine studentima, imaćete problem i u parlamentu, a naravno i među akademskom populacijom.
Zatim, akcize na gorivo, kao specijalni porez, dovešće do poskupljenja goriva i novog udara na standard građana. Naviknuti smo da akcize na gorivo znače linearno poskupljenje brojnih proizvoda.
Oduzimanje oko 43.000.000 evra od Republičkog zavoda za zdravstveno osiguranje će značiti da iz budžeta neće biti izdvojena sredstva za, recimo, ugroženo stanovništvo ili one koji imaju primanja ispod minimalnih, izbeglice, nezaposlene, jer po zakonu njihovo zdravstveno osiguranje plaća država.
Dakle, direktor Republičkog zavoda za zdravstveno osiguranje Svetlana Vukajlović rekla je, citiram: "Imaćemo tešku godinu i racionalizaciju potrošnje gde god je to moguće". Opet vas pitam, kako će se to reflektovati na građane države Srbije?
Na osnovu svega ovoga što smo imali priliku da čujemo i tokom prepodnevnog zasedanja, to se konkretno odnosi na mere koje zahteva MMF, naše je političko uverenje, a vi imate prostor da nas ubedite u suprotno, da će to dovesti do urušavanja srpske ekonomije, ali i društva u celini. Zato se logika MMF-a može svesti na sledeće: što dugoročno bude slabija srpska ekonomija i država, njoj će više u narednim godinama trebati stranih kredita; u suprotnom, ako se Srbija odmah oporavi, njoj više neće biti potrebni, recimo, krediti MMF-a.
Nije do kraja objašnjeno zašto u ovakvim okolnostima, sa ovako užasno teškim merama koje međunarodne finansijske institucije, uglavnom za rešavanje spoljnog duga, sprovode nad nama, kurs Vlade takođe ne ide u pravcu okretanja tržištima? Mi smo tek danas čuli od vas da treba razmišljati na taj način, da treba da se okrećemo tržištima koja su bliže nego EU. Zašto se to nije uradilo do sada?
Ono što naši privrednici, a i svi mi možemo da potvrdimo jeste sledeće: da je naše tržište uvek bilo kompatibilno sa istočnoevropskim i sa zemljama koje su van EU, ali zapravo nije jasno zašto se čekalo osam ili devet godina da se razmišlja i na taj način, osim ukoliko to nije bio zahtev određenih lobista iz EU.
Dakle, možemo da budemo članica EU sledeće godine, možemo da budemo i za deset godina, a možda ne budemo nikad, jer može da se desi da u svetlu finansijske krize EU jednostavno više ne postoji. Ono što je tendencija i ono što vidimo na osnovu ponašanja predstavnika nemačke ekonomije jeste da će se visokorazvijene zemlje zapadnoevropske demokratije zatvarati unutar svojih ekonomija, bez pretenzija da bilo kome sa strane pomognu.
Da se vratimo konkretnim podacima koji takođe slikaju stanje u srpskom društvu i ekonomiji. To je izjava guvernera Jelašića da se ne može živeti samo od kredita; da bi se finansirao tekući platni deficit od planiranih 16,1% BDP, Srbiji je u 2009. godini potrebno stranih direktnih investicija u visini od 1,7 milijardi evra, dodatno neto zaduženje od 3,9 milijardi evra. Pošto Srbiji u 2009. godini dospeva oko 3,6 milijardi evra duga, da bi se finansirala naša preterana potrošnja potrebni su krediti od ukupno 7,5 milijardi evra.
Kada je reč o paketu zakona koji se nalazi pred nama, a sve je ovo priča koja boji pozadinu, klimu, stanje ekonomije, privrede u srpskom društvu, nama nikako nije jasno kako će se oni sprovoditi, koja je finansijska konstrukcija predviđena za njihovo sprovođenje, kako ćete, recimo, unaprediti turizam u Srbiji, koji je toliko devastiran.
Prvo i osnovno pitanje, gospodine Dinkiću – na kom delu teritorije će se sprovoditi ovi zakoni? Da li će svi ovi predloženi paketi zakonskih mera biti sprovodivi na teritoriji Kosova i Metohije? Ako neće, onda je potpuno izlišna svaka dalja rasprava na ovu temu, zaista je izlišno čak i postojanje ovog parlamenta. Nama je derogirano 15% teritorije. Na tom delu srpske teritorije nalazi se neka strana država, na tom delu teritorije se nalazi Bondstil. Ono što možemo da kažemo, politička teorija to prepoznaje, evo, srpska praksa je to potvrdila, Srbija je pod protektoratom. Onda se zaista postavlja pitanje da li zaista mislite da narod živi otuđen od realnosti, da je nepismen, poluobrazovan i glup?
Jedino što narod interesuje, čak ne moram da budem ni kvalifikovana za ovu raspravu, samo mogu da vam postavim pitanje – na koji način će život građana Srbije da izgleda bolje? Šta će ovi zakoni konkretno da donesu građanima Srbije, hoće li produktivnost da raste? Hoće li biti otvoren veći broj radnih mesta? Hoće li biti uvećan broj malih i srednjih preduzeća? Da li će građani Srbije moći da izdrže ovu godinu i narednih pet, jer ekonomski stručnjaci koji su vama bliski najavljuju da će Srbija u narednih pet godina živeti u bedi?
Razmere finansijske krize ne mogu da se pogode sa stoprocentnom tačnošću, ali ono što je već izvesno jeste da je ovo najveća ekonomska kriza posle 1929. godine. Bez obzira na to što ste govorili, smirujući najave iz parlamenta, da Srbija neće ući u recesiju, Srbija je ušla u recesiju. Sada se suočavamo sa situacijom da ćete oporezovati sve nas na način da nećemo da izdržimo ni prvu polovinu meseca. Ukoliko živite životom običnih ljudi, postavlja se pitanje ko će da vam plaća poreze? Ko će uopšte moći da kupuje prehrambene proizvode? Statistika kaže da je 80.000 mesečno potrebno za prosečnu potrošačku korpu. Ko će moći to da isprati u Srbiji? Možda direktori određenih agencija, javnih preduzeća. Neće moći 90% Srba.
Prvi smo govorili – izvinite, ne znamo kako izgledaju vaši pregovori sa međunarodnim finansijskim institucijama, na koji način njima objašnjavate je u Srbiji jedino izvestan posao za državu i paradržavu i da državni i paradržavni aparat broji birokratiju za tri zemlje. Sada smo u prilici da vas pitamo na koji način mislite da tim ljudima, koje ćete definitivno morati da ostavite bez hleba, obezbedite hleb?
Ništa ne moramo da znamo od ovih pokazatelja, da je Srbija prezadužena, da je spoljni dug došao do trideset milijardi dolara, da smo skoro sa bankom SE potpisali ugovor o zajmu (pričali smo o tome baš ovde u parlamentu) od oko 20 miliona evra, ništa od toga ne moramo da znamo, samo hoćemo odgovor hoće li se u Srbiji živeti bolje.
Da li to pridruživanje EU i ovolika navala sa ovolikim paketom zakona znači da će konačno život u Srbiji da se vrati u normalu 2009. godine?
Nemojte samo da odgovarate – Milošević je kriv za to. Njega nema. Vladate koliko i on. Vi ste devet godina, na ovaj ili onaj način, što u bankarstvu, što u celom ... potpisujete ekonomske tokove ove zemlje. Gde su domaće razvojne banke?
Ono što javnost u Srbiji sa razlogom očekuje jeste konkretno rešenje sve većih i većih problema. Našli smo se u situaciji da će sve ovo što smo uradili do sada značiti da ljudi u Srbiji neće moći ni da preživljavaju. Imaćete problem. Penzioneri neće moći da izvuku ni deset dana.
Ono što nas je takođe frapiralo jeste pokušaj oporezivanja prihoda koji su preko 12.000. To je katastrofa! Da li vi uopšte znate koliko je prosečnoj porodici u Srbiji potrebno?
Ono što bi javnost u Srbiji trebalo da zna jeste na koji način Vlada funkcioniše. Vi, dakle, sednete, dogovorite se, imate određene analize, izveštaje, vidite valjda na koga će sve da utiču ti zakonski predlozi. Na koji način vi funkcionišete? Za koga važe ovi zakoni? Za Srbiju 2012. ili 2020. ili za Srbiju 2009. godine?
Samo nemojte da nam na ove dileme odgovarate (a to smo u prepodnevnom zasedanju govorili i neću da ponavljam) da će tu biti određenih projekata koji će ići u korist institucionalnog jačanja, određenih seminara i pripremanja naroda da rade sve poslove koji se pred njima nalaze. Kažem vam da to neće ići.
Dok te obuke traju narod mora da živi od nečega, mora da se hrani, mora da održava higijenu, da se leči i možda nekada da razmišlja, da ima projekciju, virtuelnu realnost o tome da bi bilo dobro možda poneki put i da se odmori negde, a neće imati, bez obzira na subvencije koje ste najavili, neće moći da ode bilo gde zato što neće moći da isprati sve ono što je svakodnevni život u Srbiji.
Srbija 2009. nije isto što i Srbija 2000. godine. U Srbiji 2009. godine je većina preduzeća koja su mogla da znače finansijsku injekciju privredi rasprodata ili prodata. Rasprodate su sa svim tim stvarima nade svih građana.
Samo da se prisetimo sramote koja se dešavala tokom pregovora sa Rusima oko NIS-a. Ni dan-danas ne znamo šta je sa imovinom NIS-a. Ne znamo ko je prevario ruskog partnera u priči šta to NIS sve ima i sa kojom imovinom je NIS raspolagao na dan kada je predviđeno međudržavnim sporazumom i zašto je ta imovina prepisana na Republičku direkciju za imovinu.
Srbija se 2009. godine našla u situaciji da neće moći da nađe resurs iz kojeg će moći da se vadi, osim kredita, osim zaduživanja i ponekog preduzeća koje može da znači finansijsku injekciju, koja suštinski neće značiti ništa, jer videli smo kako prolaze takvi primeri iz prakse, iz perspektive Miškovića i Beka. U kontekstu toga, predloženi set ekonomskih zakona treba očigledno da podmiri potrebe pojedinih centara moći, a ne da ublaži efekte svetske finansijske krize.
Svi smo tu pred očima srpske javnosti, Srpska radikalna stranka vam je iznela ove argumente. Iznosimo sumnju da sve ovo što ste predložili kao paket ekonomskih zakona apsolutno neće moći da se sprovede. Ostaće mrtvo slovo na papiru.
Vi ste ispunili zahtev Evropske unije. Šta je sa zahtevom građana Srbije? Koji ste to problem korupcije rešili? Koji ste odgovor dali na monopolizaciju i ukrupnjavanje kapitala?
Konačno, opet vas podsećam na pitanje kojim sam počela ovo izlaganje – ko vlada Srbijom? Čije interese režim u Srbiji sprovodi? Srpske? Ne. Da je tako, 2009. godine ne bismo bili u ovoj situaciji da ne znamo gde udaramo; budžetski deficit je toliki da smo svi počeli prerano da sedimo i nemamo konkretan odgovor za sve one koji su nas stavili u ove poslaničke klupe. Kada nas građani na ulicama sretnu i pitaju šta je ovo, ne znamo, nemamo odgovor na to. Šta će biti dalje? Ne znamo.
To je slika srpskog društva 2009. godine, a mi željno očekujemo već nekoliko meseci, od vas konkretno ... Jer, kada se misli na ekonomiju Srbije i finansije u Srbiji misli se na vas, gospodine Dinkiću, na prvom mestu, zato što ste autor "Ekonomije destrukcije". Volela bih da znam kako ekonomiju Srbije sada nazivate i da vidim kako ćete sada srpskoj javnosti da odgovorite na sve ovo, a to su tek neki od primera kako se u Srbiji sve dovodi u korist određenih monopolista i kako se u Srbiji sprovode interesi određenih centara moći iz te velike i široke lepeze zvane EU.
Gospodine Dinkiću, očekivala sam vašu reakciju, prateći vaše istupanje po medijima, da ćete vi sve ovo nazvati ubiranjem jeftinih političkih poena u periodu krize i baš zbog toga sam danima, skoro mesecima u ovom parlamentu navodila konkretne podatke koji dolaze iz državnih izvora ili iz izvora bliskih državi, znači, uglavnom od ekonomskih stručnjaka koji su vlasni da procenjuju.
Dakle, nisam ja rekla ono što ste vi rekli – nema recesije za Srbiju. Ovo ste vi rekli, a sad ću da vam kažem tačno kad – 25. februara 2009. godine. Nadam se da će kamera ovo zabeležiti. Ovo je vaš najveći demanti danas. Dakle, vi ste takođe rekli da će Srbija ove godine izbeći recesiju i ostvariti blagi društveni rast – smatra potpredsednik Vlade Srbije, ministar ekonomije i regionalnog razvoja Mlađan Dinkić – nema smanjenja plata i penzija. Još štošta ste vi ovde, gospodine Dinkiću, rekli.
Ukoliko vi ne znate šta govorite u javnosti, daću vam ovaj pres kliping. Takođe, nisam ja rekla da je Srbija svih ovih devet godina privatizacione fondove trošila na javnu potrošnju, zaduživala se da bi kupovala politički mir, da bi davala prazna politička obećanja svaki put na izborima. To je rekao gospodin Radovan Jelašić 1. februara 2009. godine, naslov tog njegovog autorskog člana je "Ne može se više živeti samo od kredita", gospodine Dinkiću.
Takođe, danas i ovih dana predstavila sam vaš zvanični odgovor na poslaničko pitanje koji ste vi i vaše resorno ministarstvo uputili meni kao poslaniku. Dakle, ja vas tučem vašim argumentima, vašim podacima.
Ne kažem da ste vi odgovorni za svetsku finansijsku krizu. Kako možete da budete? Ne kažem da bilo ko može da projektuje šta će biti danas, sutra ili za pet godina. To je ono što ja ovde redovno pričam. Tu nije vaša direktna odgovornost, ali ste odgovorni za zatečeno stanje u državi Srbiji, jer ste vi ubedili građane da ste potpisnik svih najjačih ekonomskih rešenja za državu Srbiju, vi kao autor "Ekonomije destrukcije", dobro ste analizirali destrukciju onda i ponudili konkretna rešenja. Šta ste radili? Odakle tolika javna potrošnja? To je suština.
Dakle, nisam upotrebila nijedan izvor Srpske radikalne stranke, nego vaše izvore, vaše izjave i na osnovu analitike saopštila srpskoj javnosti ono što sam saopštila. Ja sam politikolog, nisam čak ni vlasna da ekonomski razmišljam, ali sam ovde vlasna da nadzirem šta vaše ministarstvo radi i šta vi radite sa državom Srbijom i to je moje ustavno pravo.
Nažalost, ode ministar Dinkić. Nadam se da će se vratiti. Ako se ne vrati, znam da će mu državni sekretar preneti ovo što sada imam da kažem.
Radi se o onome što je gospodin Dinkić rekao da niko nije mogao da prognozira, da je u avgustu tek trebalo da se nazre da može tako nešto da se desi. Međutim, 25. februara, vreme predviđeno za repliku mi nije dozvoljavalo da to do detalja prenesem srpskoj javnosti, ipak je ovde ona najpozvanija da sazna svaki detalj, gospodin Dinkić je rekao, između ostalog, da se plate i penzije neće smanjivati, niti će biti povećanja PDV-a. To je bilo prilikom završetka javne rasprave o Zakonu o regionalnom razvoju u gradu Nišu. Takođe je gospodin Dinkić rekao: "Srbija neće povećavati porez, jer nema od koga da ga naplati. Imaće manje budžetskih prihoda od očekivanih, a rešenje za deficit u budžetu je u zaduživanju na inostranom i domaćem tržištu kapitala."
Prema rečima gospodina Dinkića, na tržištu kapitala smanjene su kamatne stope, ukupna zaduženost Srbije iznosi 25% bruto društvenog proizvoda, što ostavlja mogućnost za finansiranje ovogodišnjeg budžetskog deficita zaduživanjem pod povoljnim uslovima (to je sve 25. februar 2009. godine). Između ostalog, gospodin Dinkić je tada rekao: "Pored postojećih mera koje smo doneli, planiramo i dodatne mere čiji je cilj ublažavanje negativnih efekata krize, a to su mere za preduzeća koja su sada u problemima, ali su ranije uspešno poslovala, kao i za preduzeća koja imaju dugove iz prošlosti, a sada redovno servisiraju svoje obaveze."
Toliko o tome na koji način ministar Dinkić i režim prilaze finansijskoj krizi koja je definitivno potresla, a i potresaće sve više Srbiju.
Takođe, jedna činjenica o kojoj bi takođe valjalo odgovoriti gospodinu Dinkiću tiče se primene Prelaznog sporazuma. Gospođa Diana Dragutinović, ministar finansija, 5. oktobra 2008. godine je rekla, citiram: "Primena Prelaznog sporazuma treba da sačeka njegovo usvajanje od strane EU."
Ako se ekonomska situacija u našoj zemlji pogoršavala, što je Vlada priznala kada je smanjila svoju prognozu rasta bruto domaćeg proizvoda na oko 3%, mada je i to verovatno optimistička prognoza, ako se uzme u obzir procena najveće bonitetne firme na svetu "Dan i Bredstrit", koja je u svom januarskom izveštaju procenila smanjenje ekonomskog rasta u Srbiji 2009. godine na 2,5% i deficit veći od predviđenih 1,5% bruto domaćeg proizvoda... Odlučeno je, uprkos pogoršanju ekonomske situacije, da se jednostrano primenjuje Prelazni sporazum sa EU. Makar je jedna pozicija zvaničnika iz srpske vlade bila potpuno suprotna.
Ono na šta takođe nismo dobili odgovor, primećeno je od prethodnog kolege, jeste šta režim nije smeo da pita gospodina Miškovića, a mi ćemo ga svakako u nekoj prilici, makar na nekom anketnom odboru, pitati – iza kojih političkih stranaka stoji, na koji način on sklapa poslove u Srbiji i na koji način je on postao pravi monopolista u državi Srbiji, ali o tom potom.
Ono što jeste ovde tema, verujem da će gospodin Dinkić moći da da odgovor kad se vrati, jednostrana primena Prelaznog sporazuma i pratećih zakona, recimo o carinama, u potpunosti odgovara gospodinu Miškoviću. Na primer, 11. januara 2009. godine generalni direktor "Delta maksi grupe" izjavio je da će trgovina u Srbiji imati koristi od jednostrane primene Trgovinskog sporazuma sa EU.
Ovome takođe treba dodati ocenu Dijane Marković-Bajalović, predsednika Komisije za zaštitu konkurencije, da postoje monopoli ili nedovoljna konkurencija u oblasti maloprodaje prehrambenih proizvoda. Prema ostvarenom prometu, broju prodajnih objekata, kvadraturi na beogradskom tržištu, "Delta" je monopolista sa 70%.
Upravo će kompanija "Delta" kao monopolista u sektoru trgovine imati koristi od jednostrane primene Prelaznog sporazuma. Istovremeno, primena tog sporazuma će u suštini 267.000.000 evra prebaciti na leđa najsiromašnijih građana Srbije, preko naplate akciza i eventualnog, kao što smo čuli od zvaničnika iz Vlade Srbije, povećanja poreza na dodatu vrednost.
Takođe, još jedan od primera koje bi gospodin Dinkić trebalo da prokomentariše i da čuje jeste i pitanje koje mu je njegov kolega iz Vlade uputio, a tiče se Koridora 10.
Javno je čovek postavio pitanje, radi se o gospodinu Mrkonjiću – da li za dva meseca može da da 40.000.000 evra u dinarima za eksproprijaciju zemljišta, vezano za Koridor 10, da bi mogao da koristi 115.000.000 evra međunarodnih kredita.
Ono što jeste značajno i što smo pokušali da uradimo danas jeste da oslikamo situaciju koja je nastala posle 2000. godine. Ne kažem da je ovo pre toga bilo dobro, kvalitetno, nikada viđeno, ali to su neuporedive kategorije, s obzirom na to da je tada država bila u izolaciji, pod sankcijama i opterećena građanskim ratovima, a vi ste imali celokupnu podršku međunarodne zajednice.
Sada imate monopoliste, pa ako pogledate "Deltin" sajt, videćete da je prihod od prodaje 1.720.000.000 evra samo u 2007. godini, u 2008. godini planirani prihod kompanije bio je još veći i iznosio skoro neverovatnih 2.880.000.000 evra. Tu se može videti da se bavi uvozom automobila, rezervnih delova, prodajom kozmetike, distribucijom hrane, mineralnih đubriva, da poseduje ogroman lanac supermarketa.
Ali, mi ne možemo da vidimo ni na jednom zvaničnom sajtu Vlade Republike Srbije šta je gospodin Mišković uradio za državu u ovom kriznom periodu, po ugledu na sve značajne ekonomije zapadnoevropskih demokratija, na koji način je donirao ili pomogao određenim ranjivim grupama stanovništva.
Ono što je osnovno, ne vidim nijedan odgovor na konkretne primere, kao što je privatizacija "Ce marketa", pa Luke Beograd, o tome govori Savet za borbu protiv korupcije Vlade Republike Srbije.
Dakle, država je stvarala uslove za postojanje monopolista i mi smo o tome danas pričali. Na osnovu svih tih konkretnih primera smo izneli nevericu da ovaj set predloženih ekonomskih zakona treba bilo šta da unapredi. Ovi zakoni ne znače sprovođenje interesa građana Srbije, već interesa EU i određenih centara. To smo potkrepili određenim dokazima do kojih smo došli.
Javnost će da prosudi ko je u pravu, istorija će da zabeleži sve, kako su se odvijali politički događaji na političkoj sceni Srbije krajem 2008. i 2009. godine, ko je prekrojio izbornu volju i ko zapravo vlada Srbijom.
U preostalom vremenu, to je još nekih pet i po minuta, samo ću da obratim pažnju na ono što ćemo u pojedinostima ozbiljno da pokušamo da elaboriramo, eventualno amandmanima unapredimo, a to su predlozi zakona o spoljnotrgovinskom poslovanju, standardizaciji, tehničkim zahtevima za proizvode i ocenjivanju usaglašenosti, Predlog zakona o turizmu.
Da ponovimo, nije nam jasno kako su ove tačke dnevnog reda spojene, s obzirom na tematiku i ozbiljnost predloženog seta zakona, ali ono što je gospođa Lidija Dimitrijević, moja koleginica koja se bavila ovom problematikom, pokušala ovde da iznese kao problem jeste spoljnotrgovinska razmena u prethodnoj godini, koja je inače bila najveća sa članicama EU, više od polovine ukupne razmene. Suficit u razmeni je ostvaren sa bivšim republikama SFRJ, BiH, Crnom Gorom i Makedonijom. S obzirom na to da imam vrlo malo vremena, samo ću da najavim temu o kojoj ćemo pričati u raspravi u pojedinostima. Najveći deficit se ipak javlja u trgovini sa Ruskom Federacijom zbog uvoza energenata, pre svega nafte i gasa. Glavni je problem u tome što se, to nam nije jasno, nedovoljno koristi bilateralni sporazum o slobodnoj trgovini od strane naših izvoznika. Pretpostavljamo da će se ići u tom smeru, s obzirom na to da je članstvo u EU zaista na dugačkom štapu.
Ovde se, naravno, postavlja opravdano pitanje zbog čega Agencija za strana ulaganja i promociju izvoza ne podstiče mogućnost naših izvoznika za izvoz u Rusiju, iz više razloga, na prvom mestu to je kompatibilnost proizvoda i tržišta; takođe, pored ovog sporazuma, još jednu pogodnost predstavlja to što su potrebe Ruske Federacije za poljoprivrednim proizvodima tolike da apsolutno sve količine koje se proizvedu u Srbiji mogu da se izvezu za potrebe Rusije.
Gospođa Dimitrijević ovde s pravom postavlja pitanje, baveći se ovim predlogom zakona, u čemu je ovde suštinski problem, zašto Agencija za strana ulaganja i promociju izvoza u proteklih nekoliko godina nije uradila ništa da do ove saradnje dođe i da se time ostvari značajan izvoz naših poljoprivrednih proizvoda i ovu dilemu skoro i da ne treba objašnjavati. Dakle, svakome u Srbiji je potpuno jasno da bi to i te kako doprinelo lakšem podnošenju uticaja svetske finansijske krize. Između ostalog, došlo bi do smanjenja spoljnotrgovinskog deficita, koji Srbija već konstatuje kao činjenicu. Mi i ovako imamo situaciju da je zbog svetske finansijske krize došlo do pada industrijske proizvodnje. U Srbiji u decembru 2008. godine zabeležen je pad od 8,9% u odnosu na isti mesec 2007. godine, pad od 9,7% zabeležen je takođe u proizvodnji i distribuciji električne energije, gasa i vode, dok je prerađivačka industrija zabeležila pad od 9,4%.
Takođe, još jedan od dodatnih primera: u decembru prošle godine proizvodnja sirovina i repromaterijala bila je za 16,7% manja nego 2007. godine, dok je proizvodnja kapitalnih proizvoda pala za 13,7%, energije za 9,7%, a netrajnih proizvoda za široku potrošnju za 3,4%. Obim industrijske proizvodnje u decembru 2008. godine bio je manji nego u istom mesecu 2007. godine u nekih 20 oblasti koje u strukturi industrijskih proizvoda čine 86%, dok je rast zabeležen kod svega devet oblasti. To su nepobitne činjenice.
Najveći uticaj na pad industrijske proizvodnje u decembru 2008. godine imala je proizvodnja osnovnih metala, struje, hemijskih proizvoda. Početkom 2009. godine nastavljen je trend pada izvoza i uvoza zbog finansijske svetske krize koja je dovela do pada privredne aktivnosti u svetu.
Ono što je takođe evidentno jeste da predstavnici Vlade po svaku cenu žele ulazak u EU, međutim, vrata EU su ipak zatvorena za Srbiju, jer Srbija sada ni po čemu nije pripremila svoju proizvodnu strukturu, ni po standardima, a ni po nivou koji može da korespondira sa visokorazvijenim tržištem EU. Jedan od primera jeste, naravno, i "Fijat" u Kragujevcu, koji ne može da uvozi od domaćih proizvođača rezervne delove zato što je tehnologija zastarela i negde na nivou od pre 20 godina.
To je ono što ćemo mi pokušati da dobijemo kao odgovor od predstavnika Vlade. Svakako je to nešto što smo, nadam se, približili srpskoj javnosti na najbolji mogući način i to je ono što ćemo pokušavati da ponudimo, uslovno rečeno, kao moguće rešenje za novonastale probleme, a tiče se usvajanja zakona koji bi trebalo da približe Srbiju Evropskoj uniji.
(Predsedavajuća: Narodna poslanice, vreme koje je na raspolaganju vašoj poslaničkoj grupi je upravo iskorišćeno.)
Upravo završavam. Hvala.