Dame i gospodo narodni poslanici, svakako da je predlagač ovog amandmana u pravu, jer, kao što znate, građani na koje se odnosi ostvarivanje ovih prava imaju pravo da imaju što bliže, između ostalog, i pravnu instituciju.
U ovoj teškoj krizi koja je zahvatila Srbiju, ovim se dodatno zagorčava život našim građanima. Ovim se otežava mogućnost našim građanima da se obrate sudu, da ostvare svoje Ustavom zagarantovano pravo.
Dame i gospodo, kada je u pitanju ovaj predlog zakona o ukidanju sudova, moram primetiti da predviđanje sudskih jedinica i odeljenja nije ustavna kategorija. Nigde u Ustavu Republike Srbije, u odredbama iz člana 142, 143, ne kaže se da ima ijedna sudska jedinica. Nigde nema ni reči "biće odeljenje", niti je zakonodavac, odnosno Skupština, ovlašćen da sada predviđa neke nove subjekte u pravosuđu koje Ustav ne poznaje. Dakle, ni sudske jedinice, ni odeljenja nisu sudska, odnosno ustavna kategorija.
Postojeća organizacija sudova je u skladu s Ustavom, a kolege su ukazivale u više amandmana da je pravo građana ovim ugroženo i da oni neće moći da ih ostvaruju blagovremeno i da im sud bude pristupan, jer će u nekim slučajevima građanin morati da putuje 150 km da ostvari neko pravo. Uzmite sada, neko lice iz Brodareva, ili iz Prijepolja, bude lišeno slobode i treba da se donese rešenje o pritvoru, a određivanje pritvora treba da bude u produženju i u nadležnosti apelacionog suda, kao više instance. Ovaj uzima predmet iz Opštinskog suda u Prijepolju i dolazi u Kragujevac i u Kragujevcu sada treba nadležno veće Apelacionog suda da odluči i da se vrati ponovo za Prijepolje; on prelazi i po 600, 700 km.
Zbog toga mnogi ukazuju da ni ova odeljenja što se predviđaju, apsolutno, neće doneti nikakvu delotvornost u pravosuđu.
Zadržimo postojeću organizaciju pravosuđa, bar kada je teritorijalna organizacija u pitanju i izbor sudija. Ja se zalažem da izbor sudija bude, a ne da bude reizbor, i to na način kako je to Ustav predvideo. S druge strane, da i prvi saziv i sastav Visokog saveta sudstva i Saveta državnog tužilaštva, tužilaca, prođe proceduru koju prolaze i ostale sudije, tužioci i njihovi zamenici.
Dame i gospodo, ja sam malopre napomenuo šta radi sudska vlast u Pančevu – ne preduzima određene mere. Evo jednog primera, nastaviću ono kada je u pitanju pančevačka ''Azotara''. Ponavljam radi vas, radi građana i radi onih mučenika, radnika koji mesecima ne primaju plate, koji su juče imali štrajk i traže ostvarivanje svojih prava, jer je u pitanju 1200, 1300 radnika koji nemaju od čega da prehrane svoje porodice. Prema statističkim podacima, u pitanju je oko pet hiljada duša, odnosno radnika i njihovih članova porodice.
Agencija za privatizaciju, 2006. godine, prodaje ''Azotaru'' za 13 miliona evra. Obavezuje se ugovorom da ulaže sredstva u proizvodnju, obavezuje se ugovorom da za pet godina neće otuđiti ništa što se tiče nekretnina i vrednosti kapitala koji je kupljen. Kupili su ''Azotaru'' za 13 miliona, da bi ove godine, u junu, ukrali novu fabriku u sastavu ''Azotare'', fabriku ''Karbamid'', koja je vredela 32 miliona i prodata, demontirana, utovarena u vozove i poslata u inostranstvo, u Ukrajinu ili Litvaniju, i tamo je prodata za 32 miliona.
Ljudi, te lopove iz Agencije za privatizaciju morate hapsiti, oni opljačkaše državu, zajedno s ostalim saučesnicima.
Šta se događa dalje? Agencija za privatizaciju poziva vlasnike u procesu privatizacije i menja ugovor, donosi odluku, umesto da je obavezala kupce da sredstva od 32 miliona evra ulože na račun firme koja je kupljena. Šta su uradili sada? Agencija za privatizaciju donosi odluku, 14.05.2008. godine, kojom kupcu nalaže, tj. odlaže rokove isplate, i to da plati pola, a ne sto posto vrednosti kapitala kada su ukrali fabriku. Kaže – imajući u vidu da navedeni subjekti nisu postupili po ugovoru, donosimo odluku, prvo, da iz sopstvenih sredstava uplate iznos od 833.413.106 dinara na račun subjekta privatizacije, čiji iznos predstavlja razliku između dozvoljenih pet posto i izvršenih 10,88%, što na dan 14.5.2008. godine predstavlja iznos od 10.088.000 dinara, odnosno evra, prema zvaničnom i srednjem kursu Narodne banke, radi kupovine osnovnih sredstava koja će biti evidentirana kao osnovna sredstva u vlasništvu Republike, odnosno subjekta privatizacije.
Ovakva uplata evidentiraće se u poslovnim knjigama subjekta privatizacije kao vanredni prihod bez stvaranja obaveze, odnosno bez plaćanja kapitala subjekta privatizacije. Sada dolazimo na najzanimljiviji detalj. Prvo, da unese osnovna sredstva u protivvrednosti 833.413.000 dinara. Sada određuje nov način uplate. Uplatu novca, odnosno unos osnovnih sredstava treba da se izvrši prema sledećoj dinamici. Prvi deo, u iznosu od 3.362.280 evra, u dinarskoj protivvrednosti po zvaničnom kursu Narodne banke na dan uplate, ali pazite šta je zanimljivo, ne da uplati odmah, nego mu odlaže rok, da uplati tek 31.12.2008. godine prvu ratu. Drugu ratu, u iznosu od 3.362.280 evra da uplati, ali kada?
Opet ova lopuža iz Agencije za privatizaciju. To su lopovi. Kada ovako raspolažu mukom radničkom, oni su lopovi.
Kaže – uplatiće 3.362.000 evra 30.08.2009. godine. Odlažu mu još godinu dana, pa ga beneficiraju. Treću ratu, opet od 3,5 miliona evra, uplatiće do 31.12.2009. godine.
A šta je s radnicima? Zašto radnici ne primaju plate? Zašto fabrika ne proizvodi đubrivo, koje je omogućilo lopovu da ukrade fabriku, da je demontira i da je vozovima proda u Litvaniju? Ko su ti ljudi? Gde je država? Gde je tužilaštvo?
Digla se kuka i motika u ''Azotari'', država mora da interveniše. Pet hiljada duša je ostalo bez hleba, bez plate. Ovo nije mala stvar, ovo je ozbiljna stvar. Država mora ovde da interveniše. Javni tužilac mora da interveniše. Zaključen je štetan ugovor, na štetu države i radnika. Onaj ko je zaključio ovako štetan ugovor i doneo štetnu odluku mora da bude uhapšen.
Javni tužilac mora ovo da sada sluša i samo ako je dopro glas do njega da je izvršeno krivično delo koje se goni po službenoj dužnosti, dužan je da preuzme odgovarajuće mere i da donese odluku da se pokrene istraga i da se razreši pitanje.
U Pančevu je za poslednje dve godine ostalo oko 12 hiljada radnika bez posla, zahvaljujući takvoj privatizaciji, tim lopovima iz Agencije za privatizaciju. Najveće lopuže u državi su ovi iz Agencije za privatizaciju.
Gospodo demokrate, izvršite analizu. Vidite li koliko su prodali fabrika i preduzeća i po kojoj ceni? Džabe. Vi ne možete do njih da dođete. Oni su zatvoreni. Niko više nema pristup tamo. Ovde mora država da deluje. Moraju da se štite prava građana.
Oni su prodali zaštitni znak Pančeva, tj. ''Pančevačku pivaru'', koja je osnovana 1722. godine, kao najstarija fabrika na Balkanu. Došao je profiter i kupio Pivaru, demontirao je, zatvorio krug i fabriku, odneo u nepoznatom pravcu i ne zna se šta je s njom. Ostalo je preko 300 radnika bez posla.
Fabrika stakla u Pančevu, 1000 radnika ostaje bez posla, fabrika sijalica "Nikola Tesla", koja je proizvodila najbolje sijalice na Balkanu, radnici su ostali bez posla. Dve fabrike obuće gde su radnici ostali bez posla, ugostiteljsko preduzeće "Sloboda", gde su radnici ostali bez posla, poljoprivredni kombinat koji je bio drugi u Srbiji po površini, PIK "Tamiš" Pančevo, koji je imao hiljade i hiljade hektara poljoprivrednog zemljišta, sa svojim objektima, pogonima i imanjima, sve je to uništeno i rasprodato lopovima, pljačkašima i profiterima.
Dokle ovako, pitam, gospodo koji ste na vlasti? Morate da se obračunate s ovim lopovima i kriminalcima. SRS traži da se hitno preduzmu mere u Agenciji za privatizaciju i da se vidi šta ti ljudi tamo rade. Oni moraju biti pred pravdom. Oni moraju biti privedeni. Neki moraju biti hapšeni. Ovaj što je doneo ovu odluku i izmenio postojeći osnovni ugovor mora biti uhapšen i mora biti sprovedena istraga. Ako to ne učini policija i tužilaštvo, znači da legalizujemo lopovluk i kriminal i radnici ostaju na ulici. Hvala vam.

Dame i gospodo narodni poslanici, rekao bih da je amandman koji su kolege podnele, a odnosi se na organizaciju teritorije nadležnih sudova koji se predlažu ovim zakonom, sasvim opravdan, da njega treba prihvatiti i da treba sprečiti jednu takvu meru i takvu organizaciju koja će naneti velike štete i izazvati ogromne posledice.
Dame i gospodo narodni poslanici, dolazim iz Južnobanatskog okruga. Na ovoj teritoriji postoje opštinski sudovi u Pančevu, Vršcu, Kovinu, Beloj Crkvi, Alibunaru, Plandištu, Kovačici. Mislim da Južnobanatski okrug... To jest, prvo bih počeo sa Opštinskim sudom u Kovačici. Opštinski sud u Kovačici je osnovan davne 1872. godine. U njemu je zaposleno osam Srba, 11 Slovaka, dva Rumuna, dva Mađara i jedan zaposleni je makedonske nacionalnosti. Dakle, nacionalna struktura sudija jeste: Srbi, Slovaci i Rumuni. U ovom sudu postoji mogućnost za vođenje sudskih postupaka na tri jezika: slovačkom, rumunskom i mađarskom. U svakodnevnoj komunikaciji sa strankama u upotrebi su svi navedeni jezici nacionalnih manjina. Priliv predmeta u Opštinskom sudu u Kovačici za 2005. godinu je 1445 predmeta, u 2006. godini 1476 predmeta, u 2007. godini 1420 predmeta. Predmeta koji se ne odnose na parnični i krivični postupak bilo je 11.146 u 2005. godini, u 2006. godini 12.203 predmeta, a u 2007. godini bilo je 11.634 predmeta. Ukupno, prispelih predmeta za ove tri godine je: 12.589 u 2005. godini, za 2006. godinu 13.679, a u 2007. godini 13.054 predmeta.
Dame i gospodo, sudska vlast u Kovačici počela je da se razvija nakon ukidanja banatske vojne granice i donošenjem zakona iz 1871. godine kojim je Pančevo proglašeno centrom Kraljevskog sreskog suda, a pod čiju jurisdikciju su spadali sreski sudovi u Pančevu, Alibunaru, Kovačici, Perlezu, a kasnije i u Kovinu. Kraljevski sreski sud u Kovačici osnovan je davne 1872. godine. Nadležnost mu se prostirala na područje Barande, Crepaje, Debeljače, Jarkovca, Opova, Padine. Od svog formiranja ovaj sud je neprekidno radio sve do 1946. godine, kada je ukinut a celokupna nadležnost preneta je na Sreski sud u Pančevu. Aprila meseca 1950. godine ponovo je formiran Sreski sud u Kovačici, koji je radio sve do 1952. godine, nakon čega se ukida, da bi odlukom Izvršnog veća AP Vojvodine dana 20. 4. 1955. godine bio formiran, sa radom otpočeo 1. 1. 1956. godine, od kada radi neprekidno do danas. Ovaj sud u Kovačici od 1960. godine do današnjeg dana nosi naziv - Opštinski sud u Kovačici.
Dame i gospodo narodni poslanici, ovaj opštinski sud ne bi trebalo da bude rasformiran, odnosno ne bi trebalo da bude sudska jedinica. Ovaj sud mora biti zadržan kao opštinski, odnosno ako dođe do izmene naziva, onda u tom slučaju treba da bude osnovni sud.
Dame i gospodo, što se tiče ovog suda, obezbeđena su u dovoljnoj meri sva prava svih nacionalnih manjina, a dobro je poznato da većinu građana koji žive na području opštine Kovačica čine Slovaci, Srbi, Mađari i Rumuni. Zbog toga ovaj sud mora da zadrži sedište i da obavlja svoju funkciju, jer bi bilo otežano da ovaj sud bude ukinut i da ostane jedinica, a da se pripoji osnovnom sudu u Pančevu.
Dame i gospodo, kada je u pitanju Opštinski sud u Kovinu, on je osnovan 1782. godine, 166 godina neprekidno ovaj sud postoji u gradu Kovinu. Pre Drugog svetskog rata u sastavu suda u Kovinu bio je i sud u Pančevu. Posle Drugog svetskog rata Sreski sud u Kovinu postaje Opštinski sud u Kovinu. Decenijama unazad za Opštinski sud u Kovinu predviđeno je devet sudija, te nije jasno na koji način je sada određeno da sud u Kovinu bude izmešten; prvobitno je predloženo u Predlogu zakona da to bude Vršac, međutim, nakon uloženih amandmana i nakon što je ministar u ime Vlade prihvatio moj amandman i amandman kolege Mikovića bio bi pripojen osnovnom sudu u Pančevu.
Dame i gospodo, prema poslednjem popisu stanovništva za 2002. godinu opština Kovin ima 36.802 stanovnika, a od toga Kovin najviše - 14.250, Bavanište - 6.106, Gaj - 3.302, Deliblato - 3.498, Dubovac - 1.283, Malo Bavanište - 420, Mramorak - 3.145, Pločica - 2.044, Skorenovac, u kome žive pretežno Mađari - 2.574, Šumarak - 180. Kovinska opština je višenacionalna opština. U kovinskoj opštini, prema podacima i popisu iz 2002. godine, živi: 28.246 Srba, 3.408 Mađara, 1.363 Rumuna, 180 Crnogoraca, 361 Jugosloven, devet Albanaca, dva Bošnjaka, 117 Bugara, 35 Vlaha, 143 Makedonca, 95 Muslimana, 50 Nemaca, 1.143 Roma, 10 Rusa, tri Rusina, 44 Slovaka, 30 Slovenaca, 10 Ukrajinaca, 114 Hrvata, 158 Čeha, ostalih i onih koji se nisu izjasnili je 918. Ko kod ovakvog činjeničnog stanja u opštini Kovin može da zanemari i da zapostavi ovaj broj naših sugrađana koji žive na teritoriji opštine Kovin? Skoro sve nacionalnosti žive na području ove opštine.
Opštinski sud u Kovinu je opremljen sud – nova zgrada, oprema je novijeg datuma. Tu su sudije koje su se u svom radu dokazale svojom stručnošću; kod tih sudija nema otkrivenih niti prijavljenih slučajeva zloupotreba i korupcije.
Ono što je bitno jeste sledeće: bitno je da ne smemo dozvoliti da naši građani na teritoriji ovih opštine, kako Kovina, tako i Kovačice, ne mogu da ostvare svoja osnovna ljudska prava. To znači da će mnogi odustati od sudskih postupaka. Mnogi se neće usuditi da podnesu tužbu i da idu u Pančevo. Drugo, troškovi neće biti...
Nema ovde, gospođo ministre, ovde se stvara prividna slika da će se predlozima ovih zakona postići nešto naprednije u odnosu na dosadašnje.
Ja verujem da na kugli zemaljskoj, a posebno u Evropi, nismo imali za poslednjih 50 godina ovakvu meru – da država donese odluku, odnosno da donese zakone i da 104 suda jednostavno izbriše. Molim vas, da li će se postići efikasnost? Neće. Da li je ovo celishodno? Nije. Da li je u pitanju ažurnost? Ne. Nastaje opšta papazjanija, to vam ja kažem. Da se išlo postepeno, mera po mera, moglo se prihvatiti i verovati da ćemo imati mogućnosti da to u hodu usavršavamo, unapređujemo i poboljšavamo delotvorno.
Šta ćemo da radimo sa zgradama gde su sadašnji sudovi? Ostaju iste nekretnine, iste zgrade, ostaje obezbeđenje, ostaje da se troši struja, da se upotrebljava voda, da se plaća grejanje. Dakle, tamo nema ništa što će se smanjiti.
Međutim, ono što je problematično, bar mi advokati znamo, evo, kolege koji su u parlamentu znaju, za sva sedišta ovih predloženih sudova, koji bi trebalo da budu osnovni sudovi, treba, maltene, još jedna palata pravde. Jer, kako ćete sada sudije iz Alibunara, Kovina, Kovačice da premestite da sude u Pančevu? U Pančevu ionako nema dovoljno poslovnog prostora. Kakav raspored suđenja mogu da naprave sudije kada i postojeće sudije, 47-48, koliko ih sada ima u Pančevu, ne mogu da obezbede sudnice za sudeće dane? Kako će se to ostvariti?
Drugo, potrebno je vozilo za svakog sudiju, potreban je daktilograf, vozač, to su troškovi. Dalje, kada je u pitanju ovakva višenacionalna sredina, znate da ionako imamo problema sa prevodiocima, da imamo problema sa veštacima, a sve to u Kovinu, Beloj Crkvi, Vršcu, Plandištu, Alibunaru, gde živi većinom stanovništvo rumunske nacionalnosti; u Kovačici, gde žive najvećim delom Slovaci, imamo stabilnu situaciju i imamo dobro organizovane sudove.
Dame i gospodo, ista je situacija i kada je u pitanju Opštinski sud u Beloj Crkvi. Prvo je to bio Kraljevski sud, osnovan 1782. godine. Vidite, tradicija toga suda traje toliko godina, a mi sada treba da onemogućimo građanima da ostvare svoje pravo odlazeći u sud u koji su navikli; to su njihovi sudovi. Mi iz Srpske radikalne stranke se zalažemo da građani ostvaruju svoja prava tamo gde su ih ostvarivali do sada.
Molim vas, ja nisam vašeg mišljenja. Vi imate svoje mišljenje. Verovatno ste imali priliku da se dogovorite ili da vam neko predloži da treba napraviti ovakvu organizaciju sedišta. Ne, molim vas, udaljenost suda i udaljenost građana od pojedinih sudova je vrlo problematična. Ja kažem – ne, neće se postići ni ekonomičnost, ni efikasnost sudova, ni celishodnost.
(Predsedavajuća Gordana Čomić: Vreme je 15 minuta i 30 sekundi. Poslaniče, iskorišćeno je vreme koje je na raspolaganju vašoj poslaničkoj grupi.)
Hvala lepo. Ja imam na ovaj drugi amandman, javiću se. Hvala.

 Dame i gospodo, poštovani predsedavajući, gospođo ministre, podržavamo sve amandmane koji se odnose na to da ostane na onom sistemu po kome do sada rade sudovi, po kome su oni, po formulaciji i pravnoj normi, osnovani, i u odnosu na područja i u odnosu na njihov izbor na ove značajne pravosudne funkcije.
Obraćam se vama, gospodo narodni poslanici, ali istovremeno se obraćam građanima Republike Srbije: poštovani građani Republike Srbije, ne dajmo naše sudove koji su kroz istoriju sticali i gubili svoju nezavisnost i samostalnost više stotina godina. Od Rimljana do današnjeg dana niko se nije usudio da na ovim srpskim prostorima ukida sudove i razrešava sudije i tužioce mimo naših stečenih vrednosti, od Vizantije do današnjeg dana, a protivno Ustavu Republike Srbije. Građani, ne dajmo da nam tuđini dele pravdu kao što je to primer u slučaju Miladina Kovačevića; pritvor mu je određen po nalogu američkog ambasadora. Poštujmo, dragi građani, naše stečene vrednosti od srednjeg veka do danas, od svetoga Save, cara Dušana, od Miloša i Karađorđa do danas, to su vrednosti naše i ne smemo da ih se odreknemo.
Poštovani građani, ne dajmo naše sudove, treba da ostanu tamo gde jesu i gde funkcionišu decenijama i vekovima. Ne dajmo naše sudije i tužioce, oni su naši, iz našeg naroda su potekli, studirali, pripremali se za sudijsku funkciju, drugo zanimanje nemaju. Oni se nisu spremali za profitere, za tajkune, za narkodilere, nisu se spremali da budu neradnici, nisu se spremali za prevarante, nisu se spremali da budu foliranti, nisu se spremali, niti se spremaju da budu izdajnici svoga naroda. Naši sudovi su naši sudovi i zato oni moraju da ostanu i zato ovaj parlament ni pod kakvim uslovima ne sme i ne može izaći pred Miloša, a Miloš je narod i građani Srbije. To se potvrdilo kroz amandmane narodnih poslanika i svih političkih stranaka.
Od srednjeg veka do danas naše pravosuđe prošlo je trnovit put dok nije dostiglo ovaj nivo profesionalnosti. Oni hoće ovim malo naše istorije da izbrišu, takoreći, gumicom. Mi treba da usvojimo one naše vrednosti, da ih poštujemo, jer nema drugog načina da se izborimo i da obezbedimo našim građanima prava koja su sticana godinama.
Prvo, govoriću malo o organizaciji sudova u Srbiji kroz istoriju, da se podsetimo. Znate vi to, ali evo samo radi građana. Prve klice pravosudnog zakonodavstva i pravosuđa u Srbiji potiču od 7. do 12. veka. Istorija Srbije i srpskog naroda može se podeliti na različite periode, od kojih svaki sa gledišta razvitka naroda predstavlja karakterističnu epohu.
Tokom razvitka srpske feudalne države u periodu od 12. do 15. veka društveni i pravni odnosi bili su regulisani različitim normama, naročito običajnog prava, mada se u tom periodu pojavljuje i povelja kao vladičina naredba, zatim, međunarodni ugovori koje je Srbija u to vreme potpisivala. U 14. veku pojavljuju se i zakoni kao oštrija pravna pravila, koja organizuju sudove u Republici Srbiji na drugi način.
Stvaranje srpske države bilo je praćeno i samostalnošću srpske crkve. Po naredbi svetog Save nastala je prva zakonodavna radnja prevođenjem vizantijskog Nomokanona 1219. godine. Međutim, ne postoji nikakav samostalni zakonik, bilo je zakona, ali nije bilo zakonika, pre donošenja Dušanovog zakonika. Vladavina cara Dušana obeležena je peridom Dušanove moći i njegovoga carstva. Stefan Dušan je svečano krunisan 1346. godine u Skoplju. Njegova carska vlast bila je jača od kraljeve vlasti.
Koja su bila načela tog perioda osnivanja sudova i njihovog rada? Dušanov zakonik, koji je sačinjen od 135 članova, najviše se bavio državnom upravom i državnim pravom. Naučnici smatraju da je Dušanov zakonik bio, takoreći, prvi ustav države Srbije u to vreme. Posebno je stavljen akcenat na borbu protiv korupcije i kriminala, to jest gusara i tata, a to su bili gusari i lopovi.
Velika zasluga Cara Dušana je u tome što je on feudalnu stalešku državu svoga vremena hteo da potčini jasno određenom idealu ustavne monarhije i da na tim principima izgradi novo, savremenije pravosuđe u Srbiji i da osniva sudove u Srbiji.
Organizacija sudova u Srbiji i postupak njihov u srednjem veku – u srpskoj srednjevekovnoj državi funkcionisale su dve osnovne vrste vlasti: crkvena i građanska. Građansku karakteriše zakonodavna i upravna vlast, a uz to i sudska vlast. Ipak, u staroj srpskoj državi mogu se razlikovati tri vrste državne vlasti: zakonodavna, sudska i izvršna.
Dakle, i kod Dušana imamo uređenje sudova i uređenje ove tri grane vlasti. Sudska vlast je bila potpuno samostalna po Dušanovom zakonu. Načelo nezavisnosti sudstva proklamovano je u članovima 171. i 172. Dušanovog zakonika koji kažu: "Svaki sudija da sudi po zakonu, kako piše u zakonu, a da ne sudi po volji i strahu carevu." U to vreme postojalo je više sudova sa različitim teritorijalnim i ličnim integritetom i stvarnom nadležnošću. Sud je bio nezavisan od vladara, čak je i sam vladar dolazio pod udar zakona i bio je izlagan odgovornosti.
Sudovi su po svom sastavu i načinu vođenja sudskog postupka mogli da se podele u dve grupe: kolegijalne i sudove koji imaju jednoga sudiju. Sudovi sa jednim sudijom su različiti, to su bili: državni, policijski, trgovački, sudovi privatnih lica, a bio je i državni sud. Nad državnim sudom vladar je bio, takoreći, bog.
Sudovi u srednjevekovnoj Srbiji su deljeni i po oblastima. Cela država je bila, pored administrativne podele, podeljena i na sudske organe koji su se negde poklapali sa župama, pa su nazivani župskim sudovima, za razliku od dvorskih sudova. Niži sudovi više policijskog i administrativnog karaktera nalazili su se u svakom naseljenom mestu, selu i gradu. Dakle, još za vreme Dušana imamo sudove u selima, gradovima i drugim naseljenim mestima.
Postojali su, dame i gospodo, i vojni sudovi, to su bili vanredni organi, koji su bili pod komandom vojvode u toku rata. Župski sud je u većini slučajeva bio nadležan za teritoriju jedne župe. Župskog sudiju je postavljao vladar.
Kao sastavni deo sudskog postupka i sudskih institucija, prema Dušanovom zakoniku, postojalo je i tužilaštvo i tužilac je imao pravo da zastupa optužnicu, a okrivljeni je imao pravo da ima branioca.
Dame i gospodo, kada je u pitanju organizacija sudova u Srbiji u tom periodu, Nahijski sud u Šapcu osnovan je 1822. godine, kada i Nahijski sud i u Valjevu, a po naredbi Kneza Miloša.
Osnivanje suda za Sokolsku nahiju: po naredbi Kneza Miloša osnovan je i Nahijski sud u Užičko-sokolskoj nahiji 1842. godine, sa sedištem u Užicu. Ovaj sud obavljao je poslove pravosuđa za obe nahije. Za užičku nahiju Nahijski sud je bio sa sedištem u Požegi, a za Sokolsku nahiju u Rogačici.
Dame i gospodo, mi sada hoćemo da izvršimo centralizaciju sudske vlasti. U to vreme vodilo se računa, davno bilo, eto vidite, pored nahijskih sudova imamo i seoske sudove. U Srbiji su, kao u vreme prvog ustanka, seoski kmetovi bili su ti koji su, takoreći, obavljali sudsku funkciju na teritoriji jednoga sela.
Karakteristike pravosuđa od 1833. do 1838. godine. U periodu prve vladavine kneza Miloša u Srbiji su postojali kao organi sudske vlasti seoski i nahijski sudovi. Do osnivanja prvih sudova sudsku vlast mešovito su vršili turske dahije i nahijski kneževi ili predstavnici Srba.
Osnivanje primiritelnih sudova – seoski sudovi sastojali su se od predstavnika i dva člana. Nadležnost je bila za rešavanje građanskih parnica čija vrednost nije veća od 100 groša, a u krivičnim delima za prestupe koji ne zaslužuju veću kaznu od deset batina tj. udaraca štapom i tri dana zatvora.
Dame i gospodo, poznata je, da se ne zaboravi, a da se podsetimo, jedna institucija u pravosuđu, a to je osnivanje apelacionog suda u to vreme, tj. 1837. godine. Kneževim ukazom kao Veliki sud osnovan je apelacioni sud. Po svojoj sudskoj funkciji to je bio sud drugoga stepena, a 1860. godine apelacioni sud je dobio šire sudske kompetencije i šira ovlašćenja.
Osnivanje kasacionog suda – za vreme ustavobranitelja 1846. godine osnovan je Vrhovni sud. On nije imao nadležnost kasacionog suda, već je nadgledao sprovođenje zakona i dosuđivanje pravde i on je bio sud trećeg stepena. Dakle, 1846. godine u Srbiji je postojao i bio osnovan, ukazom kneza Miloša, kasacioni sud.
Postojao je u Srbiji, poznat je u istoriji i u nedavnoj prošlosti, i Državni sud za zaštitu države. Vi dobro znate da je kralj Aleksandar 1929. godine doneo ukaz, na predlog ministra pravde i Saveta ministara, da se osnuje sud za zaštitu države. Sudije za sud za zaštitu države imenovao je kralj, na predlog ministra pravde.
Bila mi je namera da uporedimo kakva je organizacija sudova u Srbiji bila u istoriji i u prošlosti, a kakva je sada i kakva se sada, otprilike, pokušava nametnuti, nešto što u Srbiji ne može da zaživi.
Gospođo ministre, vi ste ovde duže vremena u Skupštini, jer zastupate časno i pošteno predloge zakona. Samo želim da skrenem pažnju da ovde podrške za te zakone nema, pogotovo kada je u pitanju teritorijalna organizacija sudova i tužilaštava. To nikako ne može da bude i u javnosti postoji veliko ogorčenje. U dobroj nameri mogu da vam prenesem utiske i reakciju građana.
Mi mislimo da sudove ne treba ukidati, da sudije ne treba birati tako kako se predlaže, da reizbor sudija i tužilaca ne može biti, jer je to protiv Ustava...
(Predsedavajući: Vreme je isteklo.)
... i da, u tom slučaju, treba da unapređujemo pravosuđe na drugim osnovama, a ne na ovaj način, jer to samo prividno stvara sliku da se nešto može promeniti, a od toga nema rezultata. Hvala vam.

Dame i gospodo narodni poslanici, smatram da amandman koji je podnela koleginica u svakom slučaju treba da bude prihvaćen, s obzirom da mnoga pitanja nisu dobro uređena ovim predlogom, a neka su u suprotnosti sa odredbama Ustava. Zbog toga smatram da ovaj amandman treba prihvatiti.
Ono što sam želeo da posebno istaknem i da napomenem da je prvo što treba uraditi, kada je u pitanju pravosuđe i kada je u pitanju Ustav Republike Srbije, ako ga treba menjati, prvo ga treba menjati u odnosu na nosioce pravosudnih funkcija.
Vi imate u Ustavu Republike Srbije odredbe koje regulišu nezavisnost i nepristrasnost sudija, ali nemate u Ustavu Republike Srbije nezavisnost, da je ta norma uneta u naš Ustav, nezavisnost tužilaštva odnosno tužilaca i njihovih zamenika, a obavljaju pravosudnu funkciju. Nijednog slova u ovom ustavu nema o tome da javno tužilaštvo jeste nezavisno. Da bude nepristrasno, nema nijednog slova. Radi se o tome da i jedni i drugi obavljaju pravosudnu funkciju. Ako bilo zbog čega treba menjati odredbe Ustava i izmene izvršiti u Ustavu Srbije, to je upravo onaj deo koji reguliše prava, obaveze, organizaciju, sedišta i funkciju, nezavisnost pravosuđa, uključujući tu i sudove i tužilaštva. Smatram da je ovo veliki propust bio kada je Ustav donet.
S tim u vezi, propust je veliki učinjen što se kod nas uvodi na ovaj način izbor sudija, i izbor tužilaca i njihovih zamenika mimo parlamenta, pogotovo kada su u pitanju ljudi koji rade u sudu, zatim, kada su u pitanju zamenici javnih tužilaca.
Odredbe koje se odnose na prelazne i završne odredbe, kako u odnosu na zakon o sudovima i sudijama, tako i na Državno veće tužilaca i na rad tužilaštva u celini, to nije dobro. SRS smatra da je bolje rešenje da se nosioci pravosudnih funkcija predlažu i biraju isključivo u parlamentu, gde narodni poslanici treba da donesu odluku kome će poveriti država pravosudnu funkciju u Republici Srbiji.
Vi ste videli da se sada trenira strogoća i kada su u pitanju javni tužioci. Kako se trenira ta strogoća? Vidi se po načinu izbora. Vidi se po načinu vođenja disciplinskog postupka.
Posebno skrećem pažnju gospođi ministru pravde da onaj amandman koji se odnosi na odredbu koja ograničava napredovanje zamenika javnih tužilaca i tužilaca, bolje je rešenje koje ste vi predložili nego što je rešenje bilo tim amandmanom predloženo. Zašto? Tu ne dolazimo u priliku da primenimo osnovna načela individualne odgovornosti i individualne sankcije.
Individualizacija sankcija prema onome ko je sankciju počinio. Može se desiti da je iz nekih opravdanih razloga, a ko će ceniti te opravdane razloge? Ceniće te opravdane razloge njegov šef. Tu je problem. Ko postavlja šefa? Problem je što će njega postavljati zapravo izvršni organi i predlagati.
Međutim, i kod izbora sudija i kod izbora tužilaca, kako je to u uporednom pravu, gospodo narodni poslanici, Odbor za pravosuđe, parlament i ministar pravde imaju isključive ingerencije. U Nemačkoj vam ministar pravde predlaže imenovanje i izbor sudija, sa odborom skupštinskim, Bundestaga.
Zbog toga, dame i gospodo, problem je što mi imamo ovu regulativu koja predlaže, ona je vrlo problematična, ona će u praksi imati katastrofalne posledice.
Evo da vas podsetim na jednom primeru koji se desio pre neki dan, objavile su Zlatarske novine, Nova Varoš. Kaže - ministar u Vladi Republike Srbije, neću da ga imenujem, okupio je danas u Novoj Varoši sve organe iz lokalne samouprave, prosvete, zdravstva, policije, tužilaštva i suda, i održao im radni sastanak i održao im predavanje, a tvrdim, dao im je zadatke. Razumem da je otišao ministar policije, gospodin Ivica Dačić, i posetio policijsku stanicu u Novoj Varoši. Uverio se pre svega u prostorije i objekat u kome rade pripadnici policije. Uverio se u to kakav je procenat rasvetljavanja krivičnih dela sa nepoznatim izvršiocem, kakav je procenat podnetih krivičnih prijava i optužnica koje se odnose na privredni kriminalitet.
Razumem da se taj ministar raspitao zašto građani Jasenova i Močioca od Kokinog Broda ne mogu da dobiju asfalt na tri kilometra, koji skraćuje za 45 km građanima Jasenova, Bele Reke, Ljubiša, Ivanjice, Kokinog Broda, Kućana i da ne nabrajam, Negbine, Ojkovice, gde treba da prođe put tzv. Stari Vlah. Pa što nije okupio putare i da kaže, tražim, Vlada će iz investicionog programa dati pare za ta tri kilometra, da se put asfaltira? Sad je nadležan Mrkonjić.
Evo, sada jedna poruka gospodinu Mrkonjiću da to uradi kao što je uradio na prostoru Petlovača, obilaznica pre roka, ali pre Bubanj Potoka. Tu je problem. Ali, sad on je to uradio pre Bubanj Potoka. Šta će ministar Vlade da zakazuje sastanak, koji nije resorni ministar pravde.
Da je gospođa ministar pravde, Malović, zakazala sastanak u Opštinskom sudu u Novoj Varoši, održala sastanak sa sudijama i raspitala se kakav je procenat rešavanja predmeta po godinama unazad 20 godina. Koliko ima sudija, dalje, u kakvim uslovima ti ljudi rade, šta bi trebalo da bude učinjeno da pravosuđe, kako organ za prekršaje, dakle, tako da i tužilaštvo i opštinski sud budu organizovani da budu u funkciji građana? Taj ministar se usudio da pozove i tužioca tu, da bude i tužilac na sastanku, jer bez tužioca nema izvršenja zadatka.
Sad dolazimo na naš teren kad su u pitanju tužioci. Otkud ministru, još ministar bez portfelja, ljudi? On nema nijedan resor u Vladi Republike Srbije. Što se nije zainteresovao zašto građani Peštera nemaju vode, zašto veliki broj sela ide na česmu čija je voda zagađena, nemaju gde da se obezbede sa vodom i po 10 km. Pa što taj ministar nije obezbedio da građani Peštera, Nove Varoši, Priboja, Prijepolja ono što je njegov posao, ono što Vlada treba da učini da građanima olakša bolji život.
Nema ništa od toga ako takav ministar ode u Novu Varoš i održi jedno lažno obećanje, a mnogi se zalažu i u ovoj skupštini obećavaju građanima bolji život. Znate šta oni obećavaju? Neka građani znaju, oni koji daju takva obećanja, da će viljuškama kusati mleko, to je ono što čeka naše građane, u kakvoj se situaciji danas nalazi Srbija.
Dakle, kada je u pitanju javno tužilaštvo na primeru vidimo da izvršna vlast vrši kontrolu i izvršna vlast će imati presudnu ulogu u odabiranju i u radu javnih tužilaštava. To je jako opasno. Tužioci moraju biti nezavisni, po mišljenju SRS, isto kao što su to sudije. Onda možemo imati garanciju da imamo pravedno i pravično pravosuđe, a posebno tužilaštvo.
Napominjem da nema ni jedne reči, dame i gospodo, u Ustavu Republike Srbije da tužilaštvo može biti nezavisno. Izostavljanje ove odredbe dovodi u sumnju i dovodi u opasnost zbog zloupotreba, i ako išta treba menjati u Ustavu Republike Srbije, to je da se moraju menjati odredbe koje se odnose na izbor nosilaca pravosudnih funkcija.
Zato smatram, dame i gospodo, da je izbor nosilaca pravosudnih funkcija i pravosuđa i te kako važan, jer možete imate i lošu policiju, možete imati i lošiju prosvetu, možete imati loše stanje u društvu po nekim drugim segmentima, ali ako nemate dobro organizovano i nezavisno pravosuđe, uključujući i sudove, uključujući i tužilaštva, onda nemate pravne sigurnosti, a kad se god udaljite od Ustava, sve je rizično. Hvala vam.

Dame i gospodo, ne bih se složio sa prethodnikom zbog toga što UN i njene preporuke, Saveta Evrope i međunarodna udruženja tužilaca zapravo traže, i oni su to regulisali u uporednom pravu - da tužilaštvo treba da bude nezavisno. Ako tužilaštvo ne treba da bude nezavisno, onda alal onome ko sme da rizikuje kada je u pitanju vođenje krivičnog postupka, i da li će vršiti tu selekciju i da li će se na njega vršiti pritisak ili ne.
Ponavljam, to je regulisano međunarodnim dokumentima, pre svega preporukama UN, zatim Saveta Evrope i Međunarodnog udruženja tužilaca. Mi smatramo da je ipak potrebno da se i ova grana prava učini nezavisnom. Ovo nije policija i to je u redu. Policija obavlja svoje poslove druge vrste - policija ne podiže optužnice, ne vodi istragu, ne zastupa optužnice pred nadležnim sudovima, policija ne ulaže pravne lekove.
Dakle, u tome je problem zašto treba insistirati, ugraditi i normirati - da javno tužilaštvo bude nezavisno. Samo tako može biti objektivnosti, garancija i pravičnosti kod vođenja krivičnih postupaka i progona izvršilaca krivičnih dela. Hvala.

Gospođo predsedniče Narodne skupštine, dame i gospodo narodni poslanici, u ime SRS podneo sam amandman na član 50. predloženog zakona o Državnom veću tužilaca.
Naime, u članu 50. predloženog zakona predviđa se prvi izbor članova Državnog veća. ''Narodna skupština će (stav 1.) najkasnije u roku od 90 dana od dana stupanja na snagu ovog zakona izabrati izborne članove prvog sastava Državnog veća. Prilikom izbora, Narodna skupština je dužna da izabere najmanje jednog člana Državnog veća iz reda javnih tužilaca, odnosno zamenika javnih tužilaca koji obavljaju javnotužilačku funkciju u javnom tužilaštvu na teritoriji autonomne pokrajine.''
Ima ovde jedan problem, što je u stavu 2. Predloga zakona izostavljena jedna pokrajina. Dakle, mi iz SRS smatramo da Srbija ima dve autonomne pokrajine - Autonomnu pokrajinu KiM i Autonomnu pokrajinu Vojvodinu.
Na strani 11. Predloga zakona se kaže - na teritoriji autonomne pokrajne. Gospođo ministre, iz tih razloga sam mislio da ovaj amandman treba prihvatiti, jer zapravo ovde je problem i to ne samo problem ili omaška pera. Neka omaška se dogodila verovatno. Zbog toga sam uložio ovaj amandman jer to ima veliku političku težinu. Razmislite da li ćete ovaj amandman da prihvatite ili ne. Vi o tome u ime Vlade odlučujete.
Ono na šta sam želeo da skrenem pažnju i da ukažem je da kod izbora prvog sastava Državnog veća tužilaca bi trebalo da članove Državnog veća tužilaca predlažu sami tužioci i zamenici tužilaca. Prvi sastav ima vanredan zadatak, da izvrši izbor zamenika javnih tužilaca na trajnu dužnost i da predloži izbor javnih tužilaca, odnosno zamenika javnih tužilaca koji se prvi put biraju na ovu dužnost.
Vanredni zadaci zahtevaju i vanredan legitimitet Državnog veća tužilaca. Ponavljam, vanredni zadaci zahtevaju vanredni legitimitet Državnog veća tužilaca, tako da je sasvim nelogično da izborne članove prvog sastava predlaže sadašnji Visoki savet pravosuđa. Bilo bi ovde više mesta da predlaže ministar pravosuđa, sa nadležnim Odborom za pravosuđe u Skupštini Republike Srbije.
Smatramo da bi bilo bolje rešenje da se izborni članovi prvog sastava Državnog veća tužilaca biraju na način koji je zakonom o Državnom veću tužilaca određen i normiran kao stalni model izbora tužilaca, odnosno zamenika.
Dame i gospodo narodni poslanici, pravosuđe u Srbiji, u čiji sastav po Ustavu ulaze sudovi, tužilaštva i advokatura, prema mišljenju građana je mračna strana uopšte manjkavog društveno-političkog sistema Srbije, i to, gotovo na svim nivoima. Otuda nije loše da se pristupa reformi pravosuđa - od opštinskih, do Vrhovnog suda Srbije, uključujući i zbivanja u javnim tužilaštvima.
Uprkos obećanjima prethodnog ministra pravde, gospodina Dušana Petrovića, i njegovog prethodnika, gospodina Zorana Stojkovića, da će pokrenutom reformom, dakle temeljnom reformom, pravosuđe postati efikasno, pošteno i nezavisno, stanje u pravosuđu je ostalo neizmenjeno.
U svim anketama agencija za istraživanje javnog mnjenja pravosuđe je i dalje na vrhu lestvice osumnjičenih za korupciju. Međutim, sa ovim ne slažem. Ovo je jedna paušalna ocena agencija i mislim da te agencije moraju da vode računa kada izvrše jedno istraživanje, da ga izvrše i da ga objave, ali isključivo na osnovu činjenica koje uistinu u praksi postoje.
Ne možemo reći da su tužioci i sudije svi korumpirani. Taman posla. Imamo većinu dobrih i stručnih sudija, dobrih i stručnih javnih tužilaca, dobrih i stručnih zamenika javnih tužilaca, bar mi je to u profesiji bila prilika da se i uverim.
Mi iz SRS smatramo da ako ima pojedinačnih slučajeva, ti pojedinačni slučajevi mogu biti rešeni na drugi način, a ne ovako optužiti paušalno da je naše pravosuđe korumpirano.
Kada je u pitanju stručnost naših nosilaca pravosudnih funkcija, dame i gospodo narodni poslanici, odgovorno tvrdim da ništa naše sudije i naši tužioci nisu manje stručni nego što su to u drugim zemljama i anglosaksonskog, i evropskog, tj. kontinentalnog prava.
Mnogi naši profesori su završavali, zna se, neki i na Sorboni. Oni su učili studente pravnih fakulteta, u Srbiji pogotovo, kada je u pitanju ugledni Pravni fakultet u Beogradu, koji je školovao i osposobio brojne nosioce pravosudnih funkcija koji su, u svakom slučaju, zaslužili pažnju i da se kaže da imamo takve stručnjake da se mogu porediti, dakle, u svetu i u drugim državama na svim kontinentima.
Kada pogledate Haški tribunal i vidite ko sve tamo sudi, našim sudijama i tužiocima to ne bi bili ni pripravnici. Nažalost. Ali, Savet bezbednost je izabrao te sudije iz različitih zemalja i on smatra da su ti delioci pravde neprikosnoveni i u svakom slučaju da su oni ti koji treba da dele pravdu kada su u pitanju ratni zločini.
Međutim, druga je situacija kada je u pitanju Međunarodni sud pravde. U Međunarodnom sudu pravde zaista sede stručni, ljudi od legitimiteta i ljudi od autoriteta.
Kada je u pitanju tužilaštvo u našoj državi, treba imati u vidu da na čelo starešine organa, dakle, nosioci funkcije kao javni tužioci, od najnižeg do najvišeg tužilaštva, moraju imati u prvom redu legitimitet, autoritet, i da su nepristrasni, i da budu nezavisni. Ne da budu nezavisni da može da radi ili da ne radi, nisam za tu varijantu i za tu kvalifikaciju, da naši sudovi i tužioci treba da budu, da kažem, samostalni. Ne, oni mogu biti nezavisni, ali zna se koja instanca kontroliše njihov rad, bilo da je u pitanju tužilaštvo, bilo da je u pitanju i Vrhovni sud, kao i drugi niži sudovi.
Molim vas, kada je u pitanju kontrola, u svakom slučaju ministar pravde mora da ima svoje posebno mesto i odgovornost. Ali je sada tu problem. Ako date velika ovlašćenja ministru pravde, a ministar pravde bude pod uticajem, što u konkretnom slučaju ne želim da tako nešto i kažem, ali se može desiti da neko od budućih ministara pravde bude iz neke političke stranke, i predlagan, i da bude izabran, i da on sluša naloge samo iz Vlade. To je veliki problem pravosuđa i tužilaštva posebno, veliki problem.
Evo vidite, sadašnji ministar pravde, gospođa Malović, ima uvida u visinu štete koju država plaća građanima koji su bili neosnovano optuživani, koji su bili u pritvorima, a da se ispostavilo kasnije da je protiv tih lica donošena oslobađajuća odluka. Dakle, i pritvori i određen zatvor, ako je za neosnovano optuženo lice, određena istraga trajala mesecima i građani se obraćaju sudu.
A imamo sada novu mogućnost, po našem ustavu, imamo pravo, dakle svi naši građani u Srbiji imaju pravo da se obrate Međunarodnom sudu pravde, koji ima pravo da odlučuje o tome da li su odluke našeg nacionalnog pravosuđa, naših nacionalnih sudova bile u skladu sa međunarodnim aktima, sa Poveljom o političkim pravima građana, sa Poveljom Ujedinjenih nacija i sa drugim paktovima koje je naša država ratifikovala sa drugim zemljama. U tome je veliki problem.
Imam saznanja da su ogromna sredstva isplaćena i da se isplaćuju jer brojne presude treba tek da postanu pravosnažne, i onda će Ministarstvo pravde biti u prilici i moraće, dakle, država, da isplaćuje te štete. Kad sam kod štete, u tome je odgovornost javnog tužioca, da li će da da predlog za određivanje pritvora ili neće i, drugo, da li će podignuti optužnicu neosnovanu ili neće.
Šta će se desiti? Imam jedan primer iz prakse, visina optužnog predloga jeste devet hiljada dinara, a troškovi tog krivičnog postupka koji se vodi godinama iznose oko pola miliona dinara. Onda vidite kakvu situaciju imamo.
Neću tog sudiju da imenujem, neću ni taj sud, ali vam kažem, ako treba i dokazaću, mogu doneti broj predmeta, mogu naznačiti i koji je sud, šteta je za koju se čovek optužuje zbog zloupotrebe službenog položaja devet hiljada dinara, a narasli troškovi krivičnog postupka preko pola miliona dinara.
Nema izgleda da će ta presuda moći da opstane, bilo koji da je donese sudija, ona će povodom optužnog predloga biti oslobađajuća, jer nema činjenice na osnovu čega da se donese, jer je dva-tri puta presuđivano.
(Predsednik: Vreme.)
Zahvaljujem. Javiću se kasnije. Hvala.

Gospođo predsedniče Narodne skupštine, gospođo ministre, dame i gospodo narodni poslanici, kada je u pitanju odredba člana 28. Predloga zakona, moram reći da je ovo apsolutno amandman koji treba da poboljša tekst ovog predloga zakona. S druge strane, konačno se i mi uključujemo u to kako se u uporednom pravu reguliše prekid izvršenja i u kojim slučajevima imamo i mi mogućnosti da to dozvolimo u našem zakonu, ali uz jednu napomenu.
U praksi smo imali situaciju da je politika izvršne vlasti bila ta koja je u većini slučajeva intervenisala, preko javnog tužilaštva, odnosno tužioca, da se na određenim mestima, u određeno vreme, a povodom određenih dugovanja dužnika, izvrši prekid i odlaganje izvršenja. Dame i gospodo, ovo je nedopustivo. Ovde su u pitanju brojne zloupotrebe. Ja se sećam devedesetih godina kada su bila izvršenja nekih poverilaca čije su presude apsolutno predstavljale zakon za izvršni sud. Zakon je dozvoljavao da javni tužilac stavi predlog za odlaganje ili za prekid postupka. Kome ide u račun prekid i odlaganje izvršenja? Ide u korist dužnika, nikako ne ide u korist poverioca.
Kada smo radili prethodni Zakon o izvršnom postupku u saveznoj vladi mi smo tu odredbu izbacili. Zašto? Iz praktičnih razloga, jer se time štitio dužnički lobi. U ovom parlamentu ima jedan broj advokata koji su imali prilike da se u praksi susretnu sa ovakvim načinom postupanja javnih tužioca i sudova. Ako jesmo za to da se naše zakonodavstvo uredi i da se ujedno uporedi sa evropskim zakonodavstvom, da bismo mogli da dozvolimo da javni tužilac podnese zahtev, a izvršni sud da odloži izvršenje ili da prekine izvršenje, potrebni su brojni uslovi.
U nemačkom zakonu o izvršenju u paragrafu 707, ukoliko se podnese zahtev za ponovno vraćanje u prethodno stanje ili se ponovo pokreće postupak ili ukoliko se parnica nastavi nakon objavljivanja ograničavajuće presude, sud ima pravo da na zahtev odredi da se prinudno izvršenje privremeno obustavi, uz ili bez davanja garancije, ali uglavnom ide sa garancijom. Jer, paragraf 708 može da dozvoli da se odloži izvršenje.
Međutim, šta je tu potrebno i kod kojih slučajeva prinudno izvršenje može da se odloži ili da se prekine? Prvo, presude koje se donose na osnovu priznanja ili odricanja, to je prvi slučaj. Drugo, to su presude koje su donete u odsustvu i presude po stanju akata protiv, ako stranka odustane. Dalje, to su presude koje su u skladu sa paragrafom 341, koje su odbačene, to jest odbačen je prigovor. To su i presude koje se donose u meničnim, čekovnim ili u postupku vezanom za pisana dokumenta – tada može da se dozvoli prekid postupka.
Međutim, dame i gospodo, 30 članova nemačkog zakona o izvršenju upravo normira – da bi neko mogao da podnese zahtev ili predlog da se prekine ili odloži izvršenje, mora da ispuni uslove, mora se pružiti garancija da bi poverilac mogao da naplati potraživanja. Ako nema garancije, poverioci će da pretrpe ogromnu štetu, može doći do uništenja stvari, do prikrivanja stvari, može doći do stečaja i tako poverilac neće biti u prilici da naplati svoje potraživanje.
Ovo je period devedesetih i ja se dobro sećam slučajeva kada su javni tužioci, na zahtev određenih moćnika i funkcionera iz izvršne vlasti, lako prihvatali predlog ili zahtev javnog tužioca da odloži izvršenje. Dešavalo se da su ljudi umrli, nikada nisu mogli izvršenje naplatiti, ni njihovi naslednici, jer je firma otišla pod stečaj ili je ovaj pobegao u inostranstvo, ili je umro.
Prema tome, ovo su vrlo delikatne stvari. Po mom mišljenju i mišljenju SRS, ova odredba ni u kom slučaju u ovom zakonu ne sme da ostane. Ako ostane, preuzimate veliku odgovornost pred poveriocima, jer poverioci će doći u gori položaj, nepovoljniji položaj, no što će biti dužnici.
Dakle, ponovo se vraćamo, štiti se dužnički lobi. Gospodin Batić je u prilici da ovo potvrdi, jer je u svojoj dugogodišnjoj praksi sigurno imao više slučajeva, a imao je i informacije u vezi sa ovakvim stanjem i ovakvim normiranjem određenih normi i predviđanja u zakonu da svako može da ušeta i da prekine postupak po izvršenju. Tužilac ne može. Zašto dajemo pravo tužiocu da on može da podnese zahtev? Brišimo tužioca odavde, jer tužilac ima šta da radi i ovde mu nije mesto.
Evo kolege Ratkovića, kolege Mikovića, to su advokati koji su u praksi imali takve slučajeve u kojima dolazi do zastoja, i to bespotrebno, a poverioci trpe štetu. Ako neko hoće da traži odlaganje, onda u Zakonu o izvršnom postupku treba da se predvidi da ovaj mora da pruži deset garancija i da se sa tim složi poverilac. Ako se ne složi poverilac, ima da se sprovede izvršenje. Mi koji smo bili u advokaturi, koji smo još uvek, imali smo i imamo u praksi da je ovo veliki problem u izvršenju. Ovo će biti veliki problem, velika prepreka da ljudi blagovremeno mogu da naplate svoje potraživanje.
Vidim da vreme već prolazi. Ja ću se javljati u vezi sa ovim odredbama i naknadno. Hvala vam najlepše.

Dame i gospodo narodni poslanici, amandman koji je podneo gospodin Branko Ružić treba prihvatiti, jer on sprečava zloupotrebe koje će se u praksi desiti.
Kako je predloženo u članu 93, kada je reč o posebnoj nestručnosti u vršenju tužilačke funkcije, nestručnim se smatra nedovoljno uspešno vršenje javnotužilačke funkcije, ako javni tužilac, odnosno zamenik javnog tužioca dobije ocenu "ne zadovoljava", shodno kriterijumima i merilima za vrednovanje rada javnih tužilaca i zamenika javnih tužilaca.
Ovde nije dat odgovor, kao ni na prethodno pitanje, koja su to merila i kriterijumi, da su objavljeni i da o tome danas poslanici imaju prilike da se izjasne, a ujedno i da javni tužioci i njihovi zamenici znaju koji će to biti kriterijumi i merila za njihovo eventualno nestručno obavljanje javnotužilačke funkcije.
Ovde se prikrivaju neke stvari koje će se obiti o glavu u praksi. Zašto? Kao deo pravosudnog sistema i javna tužilaštva dele sudbinu položaja sudova u Srbiji. Ni sudstvo ni tužilaštvo nemaju odgovarajuću samostalnost. Skupština i Vlada su pod očiglednim, snažnim pritiskom političkih stranaka, tako da tužioci, a u određenoj meri i sudije, ne mogu da budu nezavisni. Slaba i nepotpuna ustavna i zakonska regulativa odnosi se i dalje i na tužilaštva, posebno u pogledu zavisnosti od izvršne vlasti.
Javni tužioci ne bi smeli da budu u rukama izvršne vlasti. Da li je nezavisnost tužilaštva samo deklarativna, ostaje da vidimo u praksi. Nezavisnost i odgovornost ključna su pitanja za položaj ove institucije, kao i ostalih u pravosuđu Republike Srbije.
Podsetimo se Ustava Republike Srbije. On ne predviđa nijedan instrument za nezavisnost javnog tužilaštva i limitiranje njegove funkcije, pa se novim zakonom ne može dodati nijedna nova nadležnost. Nezavisnost tužilaca nije izjednačena sa nezavisnošću sudija, već je još manja.
Novi Zakonik o krivičnom postupku preneo je istragu na tužioce, ali ovaj Zakonik o krivičnom postupku neće, sudeći po nagoveštaju i po inicijativi Ministarstva pravde, da bude primenjen iduće godine, već se pripremaju, kako je gospođa ministar Malović najavila, izmene i dopune postojećeg i važećeg Zakona o krivičnom postupku, što je bolje rešenje nego da je došlo do ove katastrofalne primene ovog nakaradnog, a usvojenog, Zakonika o krivičnom postupku.
Dame i gospodo, javnim tužiocima i zamenicima javnih tužilaca preti opasnost, velika opasnost i zamka. U čemu? Vidite šta se predviđa ako dobije ocenu "ne zadovoljava". Ovo nije baš srećno rešenje, neće dati željene rezultate. Ovo je jedna drastična norma koja će da dovede u zavisan i potčinjen položaj svakog tužioca i zamenika tužioca, jedna ocena - ne zadovoljava.
Postavlja se pitanje u vezi sa čim je ta ocena da ne zadovoljava? Da li je zbog toga što je javni tužilac odustao od krivičnog gonjenja nekoga ili dao predlog da se obustavi istraga? Da li je to zbog toga što nije rešio 200 predmeta, već je rešio 199 predmeta? Treba da imamo utvrđena merila i načela na osnovu kojih se može izreći ocena "ne zadovoljava" i utvrditi da je dotični nosilac pravosudne tužilačke funkcije bio nestručan u svom radu. Jedna ocena predstavlja veliku opasnost.
Ovo ide naruku, u pogledu subordinacije, tome da će nadležni viši organi, po subordinaciji, za svakog zamenika i tužioca moći da traže razrešenje zbog nestručnosti. Mišljenja sam da je ovde moralo da se ide najmanje na dve ocene "ne zadovoljava". Vrlo, vrlo sumnjiva stvar. Otvara se prostor da javni tužilac može da radi i odgovorno, i stručno, i pošteno i da bude nekorumpiran, ali ako se zameri nekom političaru, a pogotovo ako se bude zamerio nekom moćniku iz partije koja je na vlasti, njemu preti opasnost da bude razrešen po osnovu nestručnosti.
Zamislite sada, ako javni tužilac zastupa optužnicu protiv nekog bogataša u Srbiji, a tih bogataša u Srbiji imate 10-15 i Srbija je njihovo vlasništvo, kada bi neko protiv Miškovića podneo krivičnu prijavu, tužilac podnese zahtev za prethodno prikupljanje podataka u pretkrivičnom postupku, zatim mu se vrate spisi i izveštaj policije, on stavlja predlog za sprovođenje istrage i vodi se postupak u istrazi, dolazi do optuženja, u tom trenutku stiže nalog – zastani sa tim predmetom. On kaže – izvinite, ja ne mogu i neću zastati, jer smatram da obavljam javnotužilačku funkciju časno i pošteno, na mene niko ne može da vrši pritisak, ni po bočnoj, ni po vertikalnoj liniji. Ako imamo takve tužioce, a mislim da ih ima i tim ljudima čestitam na takvom profesionalnom odnosu prema svojoj profesiji, ima podršku sigurno. Međutim, samo ako se umešaju tajkuni, gotovo je, taj čovek može da bude pušten niz vodu. Daće se predlog nekome da kaže – ovoga treba skloniti. To je velika opasnost i to je šteta po pravosuđe, šteta po tužilačku organizaciju, po tužilaštvo u celini.
Kažem da političke stranke moraju jednom da dignu ruke od pravosuđa. Nema uplitanja od strane političkih stranaka. Nažalost, ja sam vam govorio da smo imali prilike da nam dođe predstavnik političke stranke u Ministarstvo pravde i kaže – molim vas, mi imamo predlog za naše kandidate. Koje kandidate? Kaže – evo ih. I, memorandum političke stranke. Ima li tu nezavisnosti? Nema. Tu su veliki problemi.
Energično se protivim tome da se za jednu običnu grešku ili propust postavlja pitanje, kada tužilac ili zamenik javnog tužioca izvrši neku radnju koju nije trebalo izvršiti ili ako javni tužilac ne izvrši radnju koju je trebalo izvršiti, a ta radnja možda nije dovoljan razlog da se čovek razreši samo zbog jedne negativne ocene. To nije slučaj kod razrešenja sudija, ali prema Predlogu zakona baš tako kaže – ako bude dobio ocenu "ne zadovoljava". Dakle, velika je opasnost i neka svi tužioci i zamenici tužioca obrate pažnju na ovu odredbu. Zbog toga je ovaj amandman, dame i gospodo narodni poslanici, gospođo ministre, vrlo važan i njega treba uvažiti, najmanje dve ocene da budu, jer se sa prvom ocenom može pogrešiti i naneti nenadoknadiva šteta nekom kandidatu. Ni po babu, ni po stričevima. Vrlo zanimljivo i vrlo škakljivo i problematično. Zbog toga smatram da ovo nije baš najsrećnije rešenje.
Dakle, smisao periodičnog ocenjivanja je da se utvrde pravila za napredovanje nosilaca javnotužilačke funkcije i da se putem ocenjivanja ostvari korekcija u radu tužilaštva i zamenika. Periodično vrednovanje rada bi samo izuzetno trebalo da posluži kao osnov za razrešenje. Periodično, to je problematično. Može da se desi da neko uleti u ovaj periodični obračun, što bi se reklo, njegovog rada i nerada. Ako je on u toj fazi sada i ako dođe do takve političke klime u našoj državi, da su se izmenile političke okolnosti... Ja se sećam pisma Josipa Broza `71 godine, znate šta se dešavalo, kako su se vodile istrage, podizale optužnice, prozivali tužioci? Naterani su da vode postupke i tamo gde treba i gde ne treba. To je ono što se ne sme dozvoliti, javni tužioci moraju biti nezavisni u svome radu, isto kao što su to sudije u redovnim sudovima, višim i Visokom apelacionom. Bar tako propisuju i međunarodna pravila i međunarodna uporedna regulativa.
Ponavljam po ko zna koji put, nije dobro da se jedna ocena izrekne nosiocu tužilačke funkcije i da zbog toga bude razrešen. Kada bismo imali potpunu garanciju da izvršna vlast neće da vrši uticaj na ovu instituciju, onda bismo mogli da tvrdimo i da imamo garanciju da se niko nije umešao u ovo razrešenje. Ali, ja vam tvrdim da ovo nije dobro, ovo ne valja. Najmanje dve negativne ocene, pa onda da ide razrešenje. Može da se dogodi i ovakva situacija: čovek je imao porodične probleme, čovek je imao zdravstvene probleme i nije mogao neku radnju u toku vođenja njegovog predmeta da završi, i da se odmah podvrgne po tom merilu – evo, dovoljan je razlog što nije uradio to i to.
Ima jedna zanimljiva stvar, tu je ministar pravde: Ministarstvo pravde isplaćuje sa svog žiro računa, ali po presudama nadležnih sudova, naknadu štete koju prouzrokuju nosioci pravosudnih funkcija. Sada da vidimo koliko je i kome u toku jedne godine isplaćena naknada štete, gde je tužena država Republika Srbija, zbog toga što su se građani našli u situaciji da protiv njih bude vođen krivični postupak, pa je postupak obustavljen ili je zastareo, ili je nastupio neki drugi razlog, odustao je. U tom slučaju se postavlja pitanje kolika su ta sredstva koja država treba da plaća zbog toga što postupak nije vođen u skladu sa zakonom i nije bilo očekivano da je u tom slučaju bilo potrebe da se izrekne takva mera i da država bude u obavezi da plati ogromnu, i to milionsku štetu. To zna gospođa ministar, kolike su te štete koje Ministarstvo plaća zbog nezakonitih odluka određenih nosilaca pravosudnih funkcija.

Gospodine predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, javljam se povodom ovoga što je kolega izneo vezano za Azotaru i tražim reč od predsedavajućeg na osnovu članova 225. i 226.
Tražim obaveštenje, shodno ovim ovlašćenjima koje naš poslovnik predviđa, ko je u Vladi Republike Srbije, ili Ministarstvo za privatizaciju ili Agencija za privatizaciju, potpisao ugovor sa sadašnjim suvlasnicima na sistemu Azotara u Pančevu. Tražim obaveštenje kako je bilo moguće... Pančevci svako jutro ustaju i obraćaju se, pozdravljaju se sa "dobro jutro, tugo", a evo danas "dobar dan, tugo", ne samo zbog zagađenja, nego i zbog velikih problema i zbog onoga što građani Pančeva više ne mogu da podnesu. Veliki broj, na hiljade i hiljade radnika ostaje u Pančevu bez posla.
Molim jedno obaveštenje, gospodine predsedavajući – ko je potpisao ugovor za prodaju Azotare, po kojoj ceni i šta je bilo sa novom fabrikom koja je trebalo da bude puštena u rad, a ta fabrika koja je trebalo da bude puštena u rad je "Karbamid"? Šta se događa? Prema informacijama koje ja imam, fabrika Azotara je u celom sistemu, sa svim pogonima, prodata za 13.000.000 dolara, da bi novi suvlasnici iz Ukrajine i iz naše zemlje tu novu fabriku "Karbamid" demontirali i prodali je u Ukrajini za 32.000.000 evra.
Ljudi moji, kupiti fabriku Azotare u Pančevu, sa više pogona, za 13.200.000 dolara, a rasklopiti i demontirati novu fabriku, ukrcati je u vozove i u Ukrajini prodati za 32.000.000 evra! Ljudi, šta je ovo? Mogu li te hiljade i hiljade porodica da dozvole da neko njihov znoj i njihovu muku tako krčmi i rasprodaje? Ovo je vrlo opasna stvar. Država se ovde mora umešati.
Gospodine predsedavajući, molim vas da ovo pitanje, ako budete prihvatili, prosledite Vladi Republike Srbije i da dobijemo odgovor na to i obaveštenje pošto je prodata Azotara, ko je demontirao "Karbamid", koliko radnika ostaje bez posla i koliko meseci ne primaju plate. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, amandman koji je podneo kolega i obrazložio, jeste amandman koji poboljšava tekst ovog zakona, a ujedno on služi kao primer za određivanje kriterijuma prilikom izbora sudija i tužilaca za određene funkcije i za nosioce pravosudnih funkcija.
Kod nas i pripravnik može da bude član Visokog saveta za pravosuđe. Molim vas, on treba da ima 20 godina radnog iskustva na poslovima pravne struke, tj. da je radio ili u sudu ili u tužilaštvu, a ni u kom slučaju se ne može prihvatiti da član za Visoki savet treba da ima sedam godina radnog iskustva. Ko je izmislio tih sedam godina, ne znam, ali se postavlja jedno pitanje – da li postoje izgrađeni kriterijumi za izbor članova Visokog saveta sudstva? Kriterijuma nema, nema izgrađenih kriterijuma ni za izbor sudija ni za izbor tužilaca.
Nužno je da se utvrde kriterijumi, a pre svega, treba utvrditi one kriterijume koji se odnose na najvišu instancu koja treba da odlučuje o izboru nosilaca pravosudnih funkcija, odnosno Visoki savet sudstva. Da ponovim, u Engleskoj se postaje sudija sa 52 godine, a kod nas treba da bude član Visokog saveta za pravosuđe sa sedam godina radnog iskustva. Međutim, ne postavlja se pitanje da li je to sedam godina koje mora da ima u struci ili može, recimo, ako je bio negde punomoćnik ili advokat kao zastupnik neke zemljoradničke zadruge. E, tu su problemi ozbiljni.
Molim vas, nema ni govora o tome da treba prihvatiti, maltene da pripravnik i novi sudija može imati to stručno iskustvo i da može da zna koji kandidat ispunjava kriterijume i koji bi trebalo da zauzme tu visoku, časnu i privilegovanu funkciju. Uzmite Ustav Savezne Republike Nemačke, videćete kako reguliše izbor sudija i nosilaca pravosudnih funkcija. U Engleskoj, takođe. Molim vas, što bismo mi sada bili kao početnici, nemamo stručnjake, nemamo iskusne nosioce pravosudnih funkcija i sada treba da biramo u Visoki savet sudstva ljude koji za to nemaju legitimaciju.
Tvrdim, sa sedam godina nema legitimaciju da odlučuje o tome ko sutra treba da bude sudija u Srbiji, to ne može! Bez 10 godina radnog iskustva ne može da bude sudija, a kamoli da bude član Visokog saveta sudstva. Najmanje 10 godina treba da se bavi pravnom strukom, kod nas u Srbiji, lice koje se kandiduje da bude sudija ili tužilac i tek tada možemo da imamo odgovarajuće pravosuđe u Srbiji.
Dame i gospodo, što reče jedan sudija – opet prave spiskove podobnih i nepodobnih. Ovo se odnosi na DOS. To je rekao jedan sudija jednog okružnog suda. Ne bih želeo da pokazujem njegovu sliku da čovek ne bi sutra imao neprijatnosti, ali je rekao sledeće: "Ljubazno molim nosioce vlasti iz DOS da me bez mog ovlašćenja ne zastupaju pred Republičkim parlamentom u sukobu sa svrgnutim režimom Slobodana Miloševića".
Kaže na početku razgovora za jedne taj čovek, sudija okružnog suda. On kaže da je uputio pismo predsedniku Vlade Srbije Zoranu Đinđiću, u to vreme, i ministru pravde Vladanu Batiću, u kojem insistira da ga ne vraćaju na posao. "Hvala im na zalaganju da me vrate na mesto sudije okružnog suda, na kom sam proveo", neću da navodim godine, jer za mene je on zaštićen svedok. Ne smem da obelodanim, je l' tako, gospodine Krasiću.
Kaže novinar: "Taj sudija ne krije da nimalo nije zadovoljan prvim potezima nove vlasti, za koju je, kako kaže, mnogo učinio, a nekoliko puta rizikovao i sopstveni život". Sada se postavlja pitanje da li je ovaj čovek u pravu? Dakle, bio je u pravu tada kada je dao izjavu. Zašto je bio u pravu? On govori da je nešto za određeni režim učinio i da je najmanje pet puta izlagao svoju glavu i zalagao svoj život da bi spasao određenu koaliciju na određenoj vlasti. On kaže: "Opet prave spiskove podobnih i nepodobnih sudija"! To je ono što sam želeo kao primer da navedem.
Dame i gospodo narodni poslanici, ovaj amandman je više nego bolji od bilo kog člana koji se odnosi na izbor nosilaca pravosudnih funkcija. Ako je potrebno da se izabere sudija u opštinskom sudu, po mom mišljenju, potrebno je da ima deset godina radnog iskustva. Ako je u pitanju izbor za okružnog sudiju, potrebno je petnaest godina radnog iskustva. Za Kasacioni sud, najmanje dvadeset godina radnog iskustva, pri tom, da je prošao sve referade, da je u opštinskom sudu prošao sve pisarnice, zatim gruntovnicu, da je prošao katastar, da je učestvovao u vanparničnom postupku, kao što se to događa u Francuskoj, Nemačkoj i Engleskoj.
Prethodno, godinama idu da uče pred istražnim i sudećim sudijom, čak i saveznog suda, recimo, u Nemačkoj. Kad stekne određeno znanje, on ima težinu, on ima stručnost i njemu se može poveriti funkcija da on deli pravdu. Ovako, nema jemstva, nema garancije, može neko da bude izabran, a da prethodno ne bude izvršena dovoljna provera.
Ima jedna stvar koja je zabeležena u Nemačkoj i što jeste u praksi. Veliku ulogu kod izbora ima ministar pravde sa parlamentom. Kod nas nije takav slučaj. U Engleskoj su se zvali, dok nije došlo do obračuna između krune i parlamenta, kraljičini sudovi i kraljičine sudije. Engleski parlament je kasnije vodio krvavu borbu da preuzme od krune, i uspeo je, da oduzme onu vlast koju je imala kruna. Međutim, kod nas je nužna reforma pravosuđa, tu nema spora.
Kada je u pitanju efikasnost sudstva, tu ima spornih činjenica. Te činjenice su sporne zato što se nije radilo ono što se moglo uraditi. Izmakla je kontrola nosilaca pravosudnih funkcija, pogotovo starešina pravosudnih funkcija, dakle izostala kontrola predsednika sudova.
Ono što zapažam, a to je dobro, da poslovnik o radu suda donosi ministar pravde, po novom. Međutim, više imam poverenja da će ministar da naredi da se izvrši inspekcijski nadzor u sudovima i da će da provere radno vreme sudova. Kolega koji sedi iza vas, on često odlazi u taj sud na kome piše: "Radno vreme sa strankama je od 7.45 do 13.00 časova." Pa, gde to može, ljudi moji? Radno vreme je od 7.30 do 15.30 časova. Da li je tako, gospođo ministre? Izvinjavam se, u Beogradu rade sudovi sa strankama do 15.00 – 15.30 časova, a neki sudovi su izmakli kontroli.
Imao sam prilike da overavam neke izjave građana, vezano za Haški tribunal, u Prvom i Drugom opštinskom sudu, i do 15.30 časova. Idite u Pančevo da vidite šta piše na toj tabli! Više puta sam o tome govorio, a ovoga puta imenujem Opštinski sud u Pančevu. Možda je Poslovnik predsednika Vrhovnog suda, koji je na snazi, odredio tako. Ako je odredio, neka proveri predsednik Vrhovnog suda, gospođa Vida Škero, da li Opštinski sud u Pančevu radi od 7.45 do 13.00 časova sa stankama i ko je to dozvolio da građani budu uskraćeni za ostvarivanje svojih prava bar do 15.00 časova? Dođe čovek iz Subotice ili iz Vranja da overi ugovor, izjavu, ispravu ili da preda podnesak u Opštinski sud u Pančevu, on ga ne može predati, jer šalterski radnik kaže: "Izvinite, molim vas, radimo sa strankama do 13.00 časova." E, to nije dobro.
Zato se ovom prilikom obraćam i predsedniku Vrhovnog suda, da Nadzorni odbor Vrhovnog suda izvrši proveru da li je ovo tačno ili govorim neistinu. Nisam zadovoljan, a građani često gunđaju i imaju opravdane primedbe zašto ne rade sudovi puno radno vreme, nego, neki rade i pola radnog vremena, a hoće velike plate. Treba da im se daju plate, ali moraju da rade i moraju da budu na usluzi građanima, kad građanin dođe u sud, on je za njega Bog. Tu nema druge. On nije tamo zbog bilo koga, tamo su ti činovnici, pre svega, radi građana.
Veliki su problemi i molim vas, gospođo ministre, da to sa predsednikom Vrhovnog suda razrešite i proverite da li je ovo tačno. Ovo nije samo slučaj u Pančevu, ima i drugih mesta. To je ozbiljna stvar. Ovim se uskraćuje ustavno pravo naših građana. Imam pravo i vi imate pravo da odete u sud i da u 15.00 časova overite izjavu. Rekao sam, neko dođe iz Subotice, pređe 200 kilometara, neko iz Vranja pređe 300 kilometara i kaže mu jedan činovnik, birokrata: "Izvinite, mi ne radimo sa strankama, mi smo završili posao do 13.00 časova". Ponavljam, ovo je veliki problem.
Dame i gospodo, smatramo da treba drugačije urediti instituciju izbora nosilaca pravosudnih funkcija. Bolja je bila dosadašnja praksa. Zašto je ona bila bolja? U ovaj parlament dolazi 250 poslanika, u ovaj parlament dolaze poslanici sa teritorija preko 120-130 opština. Poslanici koji dolaze ovde imaju informacije o liku i ugledu kandidata koji se predlaže i koji se kandiduje.
Ovo je mesto rešeto i ovde treba reći koji kandidat ispunjava kriterijume da bude sudija koji tužilac, koji zamenik tužioca. Bez toga, to će biti Vladina ispostava za lustraciju i Vladina ispostava za selekciju i obračun, eventualno, sa političkim protivnicima.
Ono što je vrlo nekorektno i nedopustivo, a to je da nam neke sudije, a pogotovo iz Društva sudija upućuju primedbe i optužuju poslanike u Parlamentu što se oni bave pravosuđem i što se oni toliko upinju iz petnih žila da dođemo do kvaliteta i do kadrova u pravosuđu. Ta gospoda iz Društva sudija, njihove primedbe mogu da prihvatim...
(Predsednik: Gospodine Jojiću, vreme.)
... završiću, pa ću nastaviti kasnije. Zahvaljujem. (Aplauz.)

Dame i gospodo narodni poslanici, kada sam govorio o ingerencijama ili ovlašćenjima Parlamenta, pitanje izbora nosilaca pravosudnih funkcija mora da bude prioritet nad svim prioritetima kada je u pitanju pravosuđe. Nemam nikakvo poverenje u Visoki savet sudstva, jer to neće biti nezavisna i nepristrasna institucija. To će biti politička ispostava vladajuće koalicije, koja će određivati i kandidovati svoje kandidate, svoje članove koji treba da izvrše selekciju i koji će odlučivati o tome ko će danas biti sudija, a ko tužilac. To je lustracija, napominjem ponovo. Ovo treba vratiti na doradu.
Malopre sam govorio i o Društvu sudija. Ne osporavam ja, svako ima pravo po Ustavu da se udružuje, ali Društvo sudija ne može da napada Parlament i narodne poslanike. Nije mu dato ovlašćenje, niti je to moguće da ubuduće čini. Preporučujem im, ako misle da napadaju Parlament i narodne poslanike i da daju razna saopštenja u elektronskim i štampanim medijima, neka idu iz pravosuđa i neka se učlane u neku političku stranku, neka osnuju neko udruženje u kome će delovati kao slobodni strelci i kao slobodna profesija.
Moram reći i to da je Društvo sudija dalo doprinos, jer je ukazalo na brojne propuste koji su bile u prednacrtu ovog predloga zakona, ali ono što je juče saopšteno u štampanim medijima i što je prenela ''Politika'', nije dopušteno i ja osuđujem, to je neprihvatljivo. Sudije i tužioci neće prihvatiti, niti odobriti, da se njihovo Udruženje, pre svega, više bavi politikom, a ne onim zbog čega su i osnovani. Napominjem, jesu dali doprinos da se određeni broj članova, kao određeno rešenje ugradi u ovaj nacrt, ali nikako im nije dato pravo da se bave politikom.
Dame i gospodo narodni poslanici, kada govorimo o pravosuđu, treba obratiti posebnu pažnju, jer pravda je pravda, svako ne može da je deli. Pravdu mogu da dele samo dobri, stručni, pametni, pošteni i odgovorni ljudi, koji neće biti pristrasni, koji će uspeti da se odupru svakoj političkoj ličnosti i pritiscima koji se vrše na sudove. Ja bih sada želeo da postavim jedno pitanje, ali iz drugog ugla. Želeo bih da se da jedno zvanično saopštenje Ministarstva pravde i Vrhovnog suda o dva slučaja koja su se desila u Srbiji pre nekoliko godina.
Prvo, šta je bilo sa slučajem u Odžaku kada je ubijen sudija u sudnici? Zbog čega je ubijen? Koji su motivi bili da je neko potegao oružje da ubije sudiju u Opštinskom sudu u Odžaku? Tu treba da se da zvanično saopštenje. Istraga je sprovedena, počinilac je lišen slobode, vodi se krivični postupak, ali javnost treba da bude obaveštena koji su motivi i razlozi naterali tog čoveka da ubije sudiju koji je u izvršnom postupku postupao kada se kuća tog ubice prodavala.
Koji su motivi što je ubijen predsednik Opštinskog suda u Knjaževcu? Molim i tražim objašnjenje od Ministarstva pravde i od Vrhovnog suda Republike Srbije da javnost bude obaveštena – ko je taj koji je imao razloga, ali ne običan razlog, nego dovoljan razlog, da podmetne bombu na vrata i pod auto predsednika Opštinskog suda u Knjaževcu?
Ta pitanja moraju biti dostupna javnosti. Moramo da znamo šta stoji iza toga. To nismo imali u prošlosti, bar koliko mi pamtimo i vi ovde, od 1945. godine do današnjeg dana ovo se nije dešavalo.
Mora se postaviti pitanje odgovornosti nosilaca pravosudnih funkcija. Njihova odgovornost je velika. Njihova prava su velika. Nosioci pravosudnih funkcija, i sudovi i sudije, imaju najveću vlast u državi. Kad kažem da imaju najveću vlast, sudija je taj koji može da izrekne kaznu od 40 godina zatvora. Ko to ima? Nema niko. To je privilegija. To je čast. Ali, sudija mora da bude nezavisan u svom delovanju i svom radu.
O kakvoj se to nezavisnosti radi govoriću malo kasnije, u pojedinostima na sledeće amandmane. Govoriću i o tome imamo li mi efikasno pravosuđe i da uporedimo to naše pravosuđe sa nekim zemljama u Evropi, tj. na našem kontinentu, u anglosaksonskim zemljama gde se primenjuje kontinentalno i anglosaksonsko pravo, pa da vidimo koliko koja država ima sudija, da vidimo koliko traje parnica, koliko traje krivični postupak, izvršni postupak. Dakle, malo ću kasnije, o tome nešto da kažem, da dopunim još nekim činjenicama. Hvala.

Gospođo predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, reći ću samo toliko da je ovaj amandman jako dobar i treba ga prihvatiti, jer on poboljšava tekst predloženog zakona.
Gospođo predsedniče, želeo bih da tražim od vas jedno objašnjenje, a verujem da ćete vi u tom smislu i doneti jednu pravednu odluku i raspitati se zašto je to tako.
Naime, postavljam pitanje i tražim obaveštenje – zašto se prekovremeni rad radnicima zaposlenim u Narodnoj skupštini ne isplaćuje mesec za mesec, nego sa zakašnjenjem od tri meseca? Što su ovi radnici, sa ovako niskim ličnim dohocima, doživeli diskriminaciju, kada jedan činovnik ima platu od 12.000 ili čistačica, što je neprihvatljivo? Ovo se posebno odnosi na daktilobiro, stenobiro, štampariju i pisarnicu, čije su, inače, plate izuzetno male u odnosu na sve druge institucije u gradu Beogradu.
Da li će nadležni u Narodnoj skupštini konačno da isprave ovu veliku nepravdu? Zašto su tako niski iznosi za ove zaposlene u Narodnoj skupštini, za koje nema određeno radno vreme, a neki od njih imaju lične dohotke 12.000 dinara? Mislim da je ovo neprimereno.
Ne tražimo mi, niti ja ovo pitanje postavljam zbog bilo čega drugog, nego zbog toga što smatram da su ovi ljudi, koji rade na ovim poslovima, zapostavljeni i da zaslužuju da njihovi lični dohoci budu izjednačeni sa ličnim dohocima nekih u ovom gradu Beogradu. Hvala. (Aplauz.)

Dame i gospodo, vi ste čuli poruke koje je uputio narodni poslanik gospodin Batić. Treba to malo da čuju oni kojih se ovo tiče, a tiče se, u celosti, pravosuđa u Srbiji.
Drugo, ovo što je kolega Palalić predložio, da se menja u odredbi ovog člana, sasvim je u redu.
Gospodo, kada ste pristupili predlaganju ovog zakona, čudi me kako je bilo moguće da se tolikim članovima i odredbama predvidi i normira sam izbor članova Visokog saveta sudstva.
Ni Kenedi, ni Buš, ni bilo koji predsednik u ovim velikim državama nije imao propisanu, ovakvu, kampanju, kao što je to predviđeno za izbor članova Visokog saveta. Ovo je čak opširnije i dignuto na veći pijedestal, nego engleska kruna. Ovo je veće od Krunskog saveta.
Pogledajte koliko odredbi članova propisuje sam postupak izbora. Gospodin Krasić je rekao, a bio je u pravu – ostala je samo predizborna kampanja, da bude javna, a drugo, da se odrede nepristrasni posmatrači i to, po mogućnosti, iz NATO pakta, ali da se ne mimoiđe ni Sonja Liht, ni Nataša Kandić, ni gospođa Biserko, da se Cesid slučajno ne zaobiđe i da se ne zaobiđu čuveni elektronski i štampani mediji, koji su već pripremili kampanju i obezbedili značajna materijalna sredstva za ovu kampanju, da bi bila uspešna, sveobuhvatna i da daje dobre rezultate.
Ovo što je rekao gospodin Todorović, on je veliki poznavalac ovoga – nemojte slučajno tajkune da zaboravite, oni će biti uvređeni, oni će biti iznenađeni ako njih niko ne bude uključio u ovaj značajan, veliki, svenarodni poduhvat koji se priprema u Republici Srbiji. Toliko o amandmanu.
Sada bih skrenuo vašu pažnju, gospodo narodni poslanici, gospođo predsedniče, dozvolite mi da iznesem samo jednu uporednu sudsku praksu, koja se odnosi na efikasnost pravosuđa u nekim zemljama, da bismo uporedili bliže kako ćemo imati efikasno pravosuđe i kako sada imamo efikasno pravosuđe, a to govorim iz razloga što mnogi naši građani ne mogu svoje pravo da ostvare za života. Mnogi umru kada pokrenu parnicu, jer ne mogu da dočekaju da se ona odlukom određenog suda reši, pa čak i naslednici godinama vode tu parnicu, jer je, kao pravni sledbenici, preuzimaju, da bi ostvarili, kao sledbenici i naslednici, određeno pravo, bilo statusno, bilo nasledno, lična prava koja su neprenosiva, ali ona koja su prenosiva – juče sam rekao da sam imao prilike da vidim dva predmeta, jedan, gde se 19 godina vodi parnica, za običnu naknadu štete, a drugi, 20 godina.
Da vidimo mi naše zumbule, šta naši zumbuli rade.
Dame i gospodo, trajanje parnice u Nemačkoj zavisi od instance i regiona, ali, u proseku, u opštinskom sudu, 80% predmeta se završi u roku od osam meseci. Koliko, ono, bi godina? Dvadeset godina? Koliko tu meseci treba kod nas?
Mada ima i razlike, npr. Štutgart, sa najbržim sudovima, ima prosek pet meseci vođenje parnice, a Hamburg 11 meseci. U okružnim sudovima tri četvrtine postupaka traje između 11 i 14 meseci. Trajanje postupaka u Bavarskoj, istraživanje od 2002. godine, opštinski sud – 3,7 meseci završava u procentu od 83,7% predmeta, reši za manje od šest meseci, a 95,5% za manje od 12 meseci. Okružni sud 3,7 meseci, okružni sud – 6,4 meseca ili 68,7 predmeta reši za manje od šest meseci, 87% za 12 meseci okružni sudovi rešavaju.
Viši okružni sud rešava predmete, 6,3 meseca u 66,5 predmeta, manje i od šest meseci, a 90,9% za 12 meseci, čak i manje.
Ono što je kod nas nepoznato u pravosuđu, mada se to negde primenjuje, u određenim predmetima i kod nas, ali vrlo malo, jeste da sudi sudija pojedinac. U Nemačkoj, Francuskoj i Engleskoj veliki broj predmeta rešava sudija pojedinac. I kod nas bi to trebalo da bude na ovom, i kod nas bi to trebalo da bude, neka, stečena, tradicionalna, vrednost, da preuzmemo i mi od neke zemlje iz uporednog prava, koja može da smanji broj sudija, ali da ubrza rešavanje predmeta pred nadležnim sudovima.
Dame i gospodo, kako se to neki odlučuju da se stave iznad suda? Skrenuo bih vašu pažnju, vezano je za Vrhovni sud Srbije i za jednu instituciju koja nema dugu istoriju kod nas. Ovo je objavljeno u jednoj knjizi, verovano najveći u nizu skandala, u vezi funkcionisanja Saveta Republičke radiodifuzne agencije, koji se dogodio 10. jula 2007. godine, kada je Vrhovni sud Srbije doneo presudu kojom je uvažio tužbu TV RTL i još sedam radio i TV stanica koje nisu dobile dozvolu za emitovanje. Iako takva odluka Vrhovnog suda ne podrazumeva i automatsku izmenu odluke Saveta RRA, sud po zakonu samo utvrđuje da li su, prilikom donošenja odluka, poštovane zakonske odredbe, članovi Saveta reagovali su neprimereno svojoj funkciji i izneli niz optužbi na najviši sudski organ u državi.
Kako i ko? Zamenik predsednika Saveta Aleksandar Vasić je otvoreno optužio Vrhovni sud Srbije za korupciju i rekao – nakon najnovijih pritisaka, mogu, pritisaka, mogu (dva puta ponavlja) javno da saopštim da, dokle god smo mi predsednik i zamenik predsednika Saveta RRA, Nenad Cekić i ja, RTL, upravo zato što krši Zakon o radio-difuziji, neće dobiti dozvolu za emitovanje programa, ma šta presuđivao Vrhovni sud Srbije. Nejasno je koliko je miliona razloga, koji je RTL pripremao u svom lobiranju za sticanje dozvole za emitovanje programa u Srbiji, uticalo na ovakvu presudu. Bez obzira na milione razloge, Vrhovni sud Srbije ne može izdati dozvolu za emitovanje programa RTL.
Osim toga, predsednik Saveta, Nenad Cekić, ocenio je kako je odluka Vrhovnog suda Srbije školski primer državnog udara u političkoj teoriji i praksi i pozvao predsednicu suda, Vidu Petrović-Škero, da podnese ostavku, ako ima imalo sudske časti.
Predstavnici Vrhovnoga suda Srbije oštro su reagovali na ovakve optužbe, u saopštenju objavljenom 13. jula 2007. godine. Objašnjeno je da su isti pojedinci iz Saveta RRA nekoliko puta bahato i besprizorno ocenjivali odluke Vrhovnog suda Srbije, da nisu dostojni svoje funkcije, kao i da svojim postupcima omalovažavaju sud i pozivaju na nepoštovanje zakona, čime besprizorno podrivaju državni sistem.
Konačno, istaknuto je sledeće – takvo ponašanje predsednika državnog organa samo podgreva agresivnost građana koji su nezadovoljni sudskim odlukama itd.
Dame i gospodo, ovo sam želeo da istaknem i da saopštim i stručnoj javnosti, i Narodnoj skupštini, i našim građanima i našim sudovima, da uputim upozorenje onima koji se usuđuju da ovako omalovažavaju, bez obzira što je tu bilo primedbi – niko nema pravo da najvišu pravnu instituciju ovako omalovažava i da se sudske odluke ne poštuju! U ovoj državi, a jesmo država, ali ako ćemo da budemo pravna država, moramo da poštujemo odluke suda, jer smatramo da su odluke suda ravne zakonu. Prema tome, niko nema pravo, kao što su ovi ljudi iz ove institucije, da ovako napada pravosuđe, i ovim dokazuju da moćnici u našem društvu, odnosno u Srbiji, još uvek mogu i te kako da utiču na izvršenje sudskih odluka, a ujedno i na donošenje. Ja sumnjam i na donošenje ovih odluka.
Naše pravosuđe mora da doživi slavu. Ono ima tradiciju. Pravosuđe mora da bude nezavisno, sudija mora biti poštovan, kao što se to poštuje svuda u svetu. Ali, i taj sudija mora da gradi svoj integritet, svoj autoritet, on ne sme biti pilićar, šibicar i ja smatram da sudija nije šibicar, niti ikada sme da bude, ali ne može da se bavi poslovima koji su nespojivi sa sudskom funkcijom. Drugo, sudija ne može da dozvoli sebi da presudi danas, a dogodine, u isto vreme, na godinu, dana da napiše presudu. To nije sudija. Takav sudija u pravosuđu nema mesta, sudija koji ne poštuje zakon, koji krši zakon, a to se dokazuje, gospodin Batić to dobro zna, u brojnim postupcima koji su pokrenuti protiv sudija koji su izvršili krivično delo, kršenje zakona od strane sudije
Mi hoćemo da dokažemo kako mi sada hoćemo pravnu državu, hoćemo dobro pravosuđe, ali ja sam da se na drugi način pravosuđe digne u visine i da doživimo pravdu pred pravosuđem, a to znači da izbor bude pravičan. Da se svakome garantuje da će biti pravičan izbor i da niko neće uticati, ali ćete u praksi, gospođo ministre, imati ogromne probleme. Vi ste danas ministar, vi ćete poneti iskustvo iz Ministarstva. Ali, jednoga dana ako se budete bavili drugom profesijom naići ćete na brojne probleme. Videćete u praksi šta nam rade sudovi.
Hoćemo dobrog sudiju, ali hoćemo proceduru da on bude biran kao i svaki sudija, i onaj koji ulazi u Visoki savet visokoga sudstva. Ne mogu članovi Visokog saveta sudstva da budu zaobiđeni, a da ostali svi doživljavaju selekciju i lustraciju. Zbog toga SRS neće podržati ovaj zakon, jer smatra da je ovo čista lustracija. Jesmo za odstranjivanje onih koji su skloni korupciji i kriminalu, ali da se dokaže i da budu odstranjeni. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospođo predsedniče, podneo sam amandman na član 45. i predložio da se ova odredba briše.
Naime, iz predložene norme nije jasno kako će se utvrđivati ostali uslovi za izbor sudije kod njegovog prvog izbora. Pre nego što se pristupi izboru svakog nosioca pravosudne funkcije, nužno je i potrebno da budu izgrađena merila i kriterijumi na osnovu kojih treba da bude izabran ili sudija ili javni tužilac ili zamenik javnog tužioca.
Bez utvrđenih merila i utvrđenih kriterijuma, nije moguće izvršiti adekvatan i pravi izbor. Zbog toga je potrebno da se pre svega izgrade kriterijumi i merila, a potom da se pristupi izboru nosioca pravosudne funkcije.
Ovako imaćemo situaciju da će se mnogi koji nisu za obavljanje sudijske funkcije ili nosioca pravosudne funkcije, bilo da su tužioci u pitanju ili sudije, provući i imaćemo takve kandidate i takve kadrove koji neće zadovoljavati potrebe našeg društva.
Ako uzmete Englesku, Francusku, Nemačku i ostale zemlje uporednog prava, videćete da se sudija postaje posle 20 godina iskustva, koje provede kandidat za sudiju na određenoj dužnosti i određenim poslovima u okviru pravne struke, a pre svega u pravosuđu u svim mogućim referadama. Tek potom se nakon ozbiljne pripreme za sudijsku funkciju, jer je sudijska funkcija privilegija velika. Bar se u uporednom pravu tako tretira sudijska funkcija.
Pošto se radi o izuzetnoj privilegiji, mnogi roditelji, a i sam kandidat koji želi da bude sudija, nosilac pravosudne funkcije, ulažu ogromna materijalna sredstva za njegovo školovanje i njegovu pripremu, da bi on mogao da konkuriše i da bude kandidat za nosioca pravosudne funkcije.
S tim u vezi ću napomenuti ponovo da se u Engleskoj postaje sudija u 52. godini, a da se sudija Gornjeg doma lordova, kao najviša pravna instanca, postaje u 62. godini.
Dakle, ne možemo prihvatiti kriterijume koji se nude po ovom zakonu, pogotovo kada je u pitanju radni staž ili radno iskustvo gde je kandidat za sudiju ili tužioca pre konkurisanja i kandidature radio. Zato je potrebno duži vremenski period propisati, da se dođe do kvaliteta kadra koji treba da bude imenovan i biran za sudije i javne tužioce. U Francuskoj je, samo da napomenem, takav slučaj redak u svetu, jer je Francuska preuzela određene institute iz engleskog prava. Francuski kandidati za sudije školuju se pod specijalnim tretmanom, budu čak i izolovani, 30 dana odlaze u zatvor da bi doživeli atmosferu kakva je u zatvoru, da bi znali kakve odluke treba da donose.
Prema tome, kada su u pitanju nosioci pravosudnih funkcija, o tome se mora, dame i gospodo narodni poslanici, strogo voditi računa. Sudija nije šibicar. Tužilac nije šibicar. To su ozbiljne profesije, ozbiljni ljudi i ozbiljni kadrovi moraju da dođu.
Kod izbora nosilaca pravosudnih funkcija, posebno naglašavam, treba imati u vidu i voditi računa i prekinuti sa politizacijom pravosuđa. O jednoj vrlo negativnoj pojavi želim da govorim kada je u pitanju rad pravosuđa. Mnogi će se složiti, koji znaju određene slučajeve, a to je nepotizam u pravosuđu.
Sada ću vam na jednom primeru to bliže objasnim. U jednom malom sudu, predsednik suda je zet, ćerka je sudija opštinskog suda, druga ćerka jeste predsednik organa za prekršaje, a tast je advokat. To je bio slučaj u Novoj Varoši. U Novoj Varoši je to bio slučaj kada sam vršio obilazak i u drugim mestima.
Sad, drugo da vam kažem, šta kažete kada imate ovakav slučaj, veza advokatura, sud i tužilaštvo. Supruga sudija ili suprug sudija, i obratno advokat. Sada sudija drugostepenog veća rešava žalbu supružnika advokata, a uz to, da zlo bude grđe, iz tužilaštva ima kumovsku vezu.
Dakle, veliki se problemi u pogledu nosilaca pravosudnih funkcija i sudija i tužilaca pojavljuju kao negativna pojava. Ta je pojava kumovske, prijateljske veze i veze po drugim osnovama, o kojima ću govoriti kada budu drugi amandmani na dnevnom redu. Dakle, nepotizam u pravosuđu.
Šta je opasno još? Tužilac postane advokat, sudija ode u advokaturu, radi u mestu u kome ima određeni mali broj sudija. Možete mislite kakva je to situacija. Problemi su tu. Tu se javlja korupcija i kriminal. To moramo jednom da raščistimo i da otvoreno u lice kažemo. Kada bi se moglo iskoreniti da ne može onaj koji je iz pravosuđa došao na funkciju tužioca ili sudije, tu bi situacija daleko bila bolja u odnosu korupciju.
Dame i gospodo narodni poslanici, kada je u pitanju rad pravosudnih organa, rekao bih nešto vezano za privredne sudove. Gospođo predsedniče, dozvolićete mi, posedujem pravilnik o osnovama i merilima za određivanje nagrade za rad i naknade troškova stečajnih upravnika.
Samo da vas informišem, ko nije imao priliku da vidi odredbe člana 4. ovoga pravilnika, koje donosi Ministarstvo za privredu. Jedan pravilnik je donet 2005. godine, ovaj pravilnik koji posedujem je donet 2008. godine. Gledajte, u članu 4 - visina nagrada za celokupan period trajanja stečajnog postupka se utvrđuje na sledeći način, obratite pažnju, osnovica 2.001 evro, nagrada za stečajnog upravnika je 2.000 evra, i ako samo jedan evro preko 2000 pređe, on ima još uvećanje za 20%. To znači, ako je osnovica bila da se neko preduzeće pod stečajem i da je vrednost njegove imovine samo 2.001 evro. Dakle, 2.400 evra treba iz stečajne mase da uzme.
Dalje, ako je vrednost stečajne manje u iznosu od 25.001 evro, do 50.000 evra, dok je nagrada za stečajnog upravnika 6.600 evra, uvećana za 8%. Dakle, vidite koja je to pljačka, ovo je novi vid i novi oblik u Srbiji kriminaliteta, novi vid i novi oblik kriminaliteta, dame i gospodo narodni poslanici.
Samo ću vam na jednom primeru reći šta se događa. Proverio sam u Trgovinskom sudu danas u Pančevu, vodi se stečajni postupak nad Agroživom. Nad Agroživom se vodi stečajni postupak, a stečajni upravnik je Moldovan Stevan iz Subotice. Otkud taj gospodin Stevan Moldovan iz Subotice da se nađe u Pančevu? Ko je njega imenovao i odredio, kojom odlukom, ko je odluku potpisao, a u Pančevu imate na stotine i stotine i ekonomista, i pravnika i ljudi od struke baš za tu oblast.
Samo jednu stvar da vam saopštim, prema mojim podacima do kojih sam došao u tom sudu, treba da bude isplaćeno Moldovan Stevanu 650.000 evra za stečaj nad Agroživom u Pančevu. Dame i gospodo, sudija taj ne može da dođe iz Subotice do Pančeva bez 4.500 do 5.000 evra, jedan dolazak.
Drugo, postavljam pitanje i tražim odgovor, gospođo predsedniče, koliko Moldovan Stevan vodi stečajnih postupaka? Koliko je vodio od 2001. godine do današnjeg dana i koliko je uzeo para kod subjekata gde je vršio veštačenje?
Osim toga, gospođo predsedniče, preko nadležnog Vrhovnog suda, molim da prosledite pitanje, i preko nadležnog Ministarstva za privredu zatražite obaveštenje i odgovor na naše postavljeno pitanje: koliko je isplaćen u evrima stečajni upravnik Robnih kuća Beograd? Prema nekim mojim saznanjima, radi se o milionima evra, što bi znači, ako to bude utvrđeno, a mi ćemo dobiti u Skupštini sigurno taj izveštaj, da je svaki radnik oštećen sa više hiljada evra koji je bio zaposlen u robnim kućama Beograd.
Dakle, dame i gospodo, stvar je vrlo ozbiljna, danas saopštavam vama i građanima Srbije, radi se o novom pojavnom obliku kriminaliteta organizovanog u oblaku stečajne mafije. Stečajna mafija nije obuhvaćena.
Ko ovde učestvuje? Mora da se stavi pod kontrolu i stečajni upravnici, i veštaci i svi oni koji učestvuju da se utvrdi visina stečajne mase. Koliko iz stečajne mase treba da bude sada izuzeto i, kako ovde u pravilniku kaže, da se nagradi stečajni upravnik? E to je nagrada, ali koja je nezakonita i to predstavlja pljačku.
Molio bih jedno istraživanje da sprovede nadležno ministarstvo i da utvrdi sve stečajeve unazad pet godina u privrednim sudovima, kako bi mogli da imamo informaciju o tome ko su stečajni upravnici bili, kolika su plaćanja izvršena, kolika je šteta naneta poveriocima.
Radnici u tim firmama koje idu pod stečaj, upravo su oštećeni, jer se iz njihove mase oduzima i daje nagrada, kako kaže ovaj pravilnik.
(Predsednik: Vreme.)
Evo, gospodine Todoroviću, ovaj pravilnik je potpisao ministar Dinkić. Molim ministra Dinkića i molim nadležno ministarstvo da stavi van snage ovaj pravilnik i više ne može biti nagrada, jer to nije baš ni u ovim uslovima u kojima živi siromašna Srbija dobro da se kaže - nagrada za veštaka.
(Predsednik: Gospodine Jojiću, hoćete, molim vas, da privedete misao kraju.)
Hvala. Završiću.

Dame i gospodo narodni poslanici, ono što je objasnio kolega Krasić i što je govorila prethodno koleginica, apsolutno treba biti prihvaćeno. Zašto? Ako pogledate odredbe predloženog člana 45, sa odredbama člana 50, pa ih usaglasite, videćete da se odnose upravo na isti događaj, na iste činjenice i na iste uslove.
Ponoviću odredbu koja se odnosi na član 45. Kako to može Visoki savet da proveri dostojnost, kako može da proveri poštenje, kako može Visoki savet, a da nema kontakt sa kandidatom, da proveri i utvrdi savesnost, pravičnost, dostojanstvenost, istrajnost i uzornost, a ponašanje u skladu sa tim osobinama podrazumeva čuvanje ugleda sudije i suda u službi i izvan nje? Svest o društvenoj odgovornosti, održavanje nezavisnosti i neprikosnovenosti itd.
Pitam vas koji ćete možda glasati za ove odredbe - kako može Visoki savet, a da nema nikakvog kontakta sa nekim kandidatom, da utvrdi sve ove kriterijume i ova merila? Ne može nikako. Šta će se dogoditi? Predsednik suda će da predloži svoju saradnicu, svog ranijeg stručnog saradnika i on će poslati svoje mišljenje. Ko to mišljenje proverava? Ko utvrđuje ove činjenice? Ne utvrđuje niko. Sve ovo ne može da bude utvrđeno.
Smatram da je ovde potrebna jedna intervencija kada je u pitanju prijem prvi put, provera znanja. Gospođo ministre, provera znanja od strane Visokog saveta za sudstvo. Dolazi ne jedan kandidat, mora da bude predloženo više kandidata za određeno mesto u pravosudnom organu, da svi idu na test i da se proveri znanje, s tim da se angažuje i neuropsihijatar, da se angažuju profesori, da se angažuju ljudi iz struke, dakle iz suda i tužilaštva i da onda Visoki savet za sudstvo može da ima jasnu situaciju o kom kandidatu se radi i ko treba da dođe.
Jedan primer, kolega Ratković, izneću samo da narodni poslanici čuju nešto.
(Predsednik: Vreme.)
Nastaviću kasnije. Hvala.