Dame i gospodo narodni poslanici, tražio sam da se u dnevni red ove Skupštine unese i tačka koja govori o izmeni i dopuni Zakona o udžbenicima.

Naime, radi se o jednoj izuzetno važnoj oblasti, ali nažalost ovde ova oblast još uvek nije uređena na adekvatan način, da ne kažem neku težu reč.

Imamo situaciju danas da udžbenike piše svako ili gotovo svako, da svako vrši njihov odabir, jednostavno, to su stvari koje ne smeju i ne mogu da se dopuste.

Ovo pogotovo važi kada su u pitanju udžbenici koji tretiraju i obrađuju nacionalnu istoriju i nacionalnu kulturu, mada i u ostalim udžbenicima ima puno materijalnih grešaka, ali najbitnije su ove dve stavke koje se odnose na nacionalnu istoriju i na nacionalnu kulturu.

Meni je jasno da svaki režim, i to ništa nije novo, se trudi da u svim udžbenicima gde je to moguće provuče ideološku nijansu koju zastupa i to ništa nije sporno, to je u svim zemljama, kod svih režima, ali ovde sa ovim režimom oni čak ni to ne rade, oni se ne trude da neku svoju ideološku nijansu udenu ovde, nego jednostavno kao da su ovu stvar prepustili stihiji.

Recimo, u ono komunističko vreme, mi stariji sigurno, koji smo učili po tim udžbenicima i po tom nastavnom planu i programu, sigurno se sećamo da i znamo da je bila zastupljena ta ideološka nijansa i to značajno zatupljena. Međutim, ti udžbenici, ako se izuzme ova stavka koja se odnosi na tu ideološku nijansu, ti udžbenici su imali dobar kvalitet i konzumenti, odnosno učenici i studenti tih udžbenika nisu srozani tim udžbenicima, nego naprotiv, oni su uzdizani, jer su udžbenike pisali obrazovani, stručni i kompetentni ljudi. Danas je situacija potpuna obrnuta.

Naši preci su i nepismeni i bez udžbenika i bez bilo kakve pismenosti, uspeli da prenesu sa kolena na kolena, generacijama našu istoriju sve najvažnije događaje iz naše istorije i naše kulture i to se očuvalo do današnjih dana.

Međutim, danas kada se informacione tehnologije dostigle nivo čiji smo svi svedoci javlja se jedan paradoks, bukvalno postoji opasnost da se tako nešto izgubi.

Evo, unazad par godina, hajde da kažem, ljudi najširi krug auditorijuma građana Srbije ništa nije nešto mnogo znao značajno o bitkama na Košarama, bitkama na Paštriku i tim slavnim epopejama naše vojske, Vojske Srbije u suprotstavljanju NATO agresiji. Na svu sreću, eto i tu se polako nešto dešava, ali jednostavno moramo voditi računa da to bude više zastupljeno. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, za razliku od zakona koji sam maločas obrazlagao, u ovom zakonu radi se o čistom pragmatizmu. Jednostavno, postoji nedorečenost u određenom članu zakona, a taj član zakona odnosi se na regulisanje saobraćaja na raskrsnicama, odnosno, govori o tome ko ima pravo prvenstva.

Baš zbog nekih nedorečenosti u ovom zakonu dolazi se do situacije kada nakon saobraćajne nezgode nije jasno i precizno i definitivno moguće utvrditi ko je vinovnik saobraćajne nezgode.

Pravnici, stručnjaci iz oblasti prava, ovu materiju tretiraju na jedan način, stručnjaci iz oblasti saobraćaja tretiraju na drugi način, tako da dolazi do kolizije u mišljenjima i često puta sporovi oko toga ko je izazvao saobraćajni udes traju i po nekoliko godina. Ovo se jednostavno može rešiti na jednostavan način, izmenom samo nekoliko odredaba ovog zakona, gde će se jasno i precizno znati ko ima prvenstvo, pogotovo kada su u pitanju kružni tokovi i neke veće raskrsnice po našim gradovima.

Zato apelujem na vladajuću većinu da stavi na dnevni red predlog ovog zakona, jer se radi o jednoj tehničkoj stvari koja izaziva velike probleme, a za ovu vladajuću većinu to nije nikakav problem da se samo neke stavke u zakonu izmene. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, danas razmatramo set od nekoliko zakona, od kojih je jedan i onaj koji se odnosi na poštanske usluge. Svi mi ovde prisutni, a pogotovo oni stariji, pamtimo vreme kada je pošta bila simbol svih vrsta komunikacija na daljinu. Poštom su se slale razglednice, čestitke novogodišnje, pisma vojniku u vojsci i obrnuto, paketi, novac studentima na studijama i sve ostalo. Poštari su donosili kući penzije, uglavnom su donosili i nekad su znali da donesu i loše vesti, ali sigurno nisu bili omraženi kao danas, jer danas kada ispred kuće vidite poštara to je uglavnom zbog nekog sudskog rešenja, nekog neplaćenog računa i odmah je asocijacija na nešto što nije prijatno svakom od nas.

Nekada su redovi ispred telefonskih govornica bili veći nego što su danas redovi ispred razno raznih šaltera, ali vreme je učinilo svoje i komunikacija je danas dostigla neslućene razmere, tako da se sve vrste komunikacija odvijaju trenutno i odvijaju u realnom vremenu.

Elektronska pošta je preuzela primat od klasične pošte o kojoj sam govorio i kakvu poznajemo. Mnoge stvari se šalju mejlovima, elektronskom poštom i drugim vidovima i oblicima elektronske komunikacije.

No, bez obzira na ovoliko dinamičan razvoj informacionih tehnologija koje svakako pospešuju sve oblike komunikacije, klasična pošta, poštu kakvu poznajemo nikada neće biti ukinuta, jer dostava određenih pošiljki može da se izvrši samo nekim oblikom transportnog sredstva. Paketi nikada neće moći da se dostavljaju elektronskim putem, nego kao što rekoh, nekim transportnim sredstvima.

Da malo konkretnije kažemo nešto, da vidimo šta se desilo sa nekada jedinstvenim i javnim preduzećem PTT Srbija, preduzećem za poštanske usluge. Nekada je to preduzeće bilo jedinstveno koje je u sebi objedinjavalo i telefonski i poštanski saobraćaj i sve vrste drugog saobraćaja, ali smo došli u poziciju da se iscepalo to javno preduzeće, gde su se pojavili i privatne pošte i drugi oblici privatnog vlasništva u ovoj oblasti. Mislim da nije ništa sporno da konkurencija vlada i ovde, ali čini mi se da konkurencija o kojoj govorim u ovoj oblasti nije dovela ni do nižih cena, ni do boljeg kvaliteta usluga.

Deo infrastrukture Javnog preduzeća PTT preuzeli su privatni operateri, pre svega kablovski operateri, i oni imaju monopol u jednom delu snabdevanja kablovskom infrastrukturom. Diktiraju i cene i sve ostalo, da je običan čovek, jednostavno nemoćan da utiče na to. Mi imamo situaciju da zahvaljujući kablovskim operaterima koji su preuzeli deo infrastrukture od PTT diktiraju da li će se neki događaj prenositi ili neće, i imamo situaciju, što je nedopustivo po meni, da utakmice nacionalnog tima nacionalne reprezentacije u drugim sportovima ne prenose se na Nacionalnoj televiziji nego na nekim sportskim kanalima, što naravno, nije dopustivo, ali o tome više ne odlučuje ni PTT niti bilo ko, nego jednostavno ovi kablovski operateri.

Imamo takvu situaciju da se na prvom programu RTS, prvi program RTS više nije pod brojem jedan na našim daljinskim upravljačima kao što je to uvek bilo po nekom običaju, po nekoj navici, nego je sada pod brojem tri. Što je najgore, mi ne možemo sami da biramo da li ćemo pod brojem jedan staviti RTS ili neku lokalnu televiziju, ili neku koja forsira program koji je nama zanimljiv i koji nam se sviđa, ali to je jednostavno tako.

Na sličan način kao što je iscepkana PTT Srbije, iscepkana su i neka druga javna preduzeća, kao što je Elektroprivreda, Naftna industrija Srbije, i od nekada velikih i moćnih sistema došli smo u poziciju da se mnoge stvari ne mogu kontrolisati, i običan čovek još uvek misli da je recimo EPS jedinstven sistem i kada ima neki problem, kada ide negde da se žali, ili da nešto traži oni ga šalju, to sada nije naša firma, to je nešto drugo, to je EPS „Snabdevanje“, EPS „Proizvodnja“ itd. Mislim da su to stvari koje nije trebalo dopustiti, ali naravno to je počelo još pre nego što je ova Vlada došla na čelo Srbije i mislim da bi trebalo na neki način stati ovome na put.

Pojavili su se i razni poštanski operateri, znači došlo je do stvaranja privatne konkurencije u ovoj oblasti, kao što sam već rekao, nismo mi protiv toga da nema konkurencije, konkurencija treba da vlada u svim oblastima, pa i ovde, ali je problem u tome što ta konkurencija u ovoj oblasti, privatni operateri u poštanskim uslugama nije dovela niti do boljeg kvaliteta, niti je dovela nižih cena usluga.

Ovo mogu da tvrdim slobodno i na osnovu ličnog iskustva i navešću nekoliko primera. Više puta sam imao potrebu da koristim usluge privatnih poštanskih operatera tzv. brze pošte kako se to kolokvijalno naziva u narodu. Šta se desilo? Lično sam se uverio da niti je dostava pošte bila brža, niti je bila jeftinija, čak šta više, dešavalo se i obrnuto.

Konkretno u pitanju su bile stvari koje sam naručivao, to su stvari i male težine i male zapremine i male vrednosti. Kada sam naručio te stvari jasno sam ostavio broj telefona i rekao i naznačio da te stvari ne moraju obavezno da mi se dostave na kućnu adresu, nego takve stvari mogu da mi se dostave i na poslu, ili na nekom mestu u gradu, ili na nekoj lokaciji na kojoj se trenutno nalazim, jer ovi dostavljači špartaju gradom. Pretpostavljam da je i njima tako lakše, ali dešavalo se sledeće. Oni su dolazili na moju preporuku, zahtev ili molbu da tako postupe, oni su dolazili na kućnu adresu i onda sa kućne adrese ukoliko nisam bio kod kuće zvali su me i rekli – pokušali smo dostavu pošte, niste bili kući, javite se u naš centralni magacin koji radi od toliko do toliko časova.

Naime, reč je o gradu Nišu, ja dolazim iz grada Ništa, a magacin, neću govoriti o kojoj kurirskoj službi je reč, nalazi se nekih 10 do 15 kilometara od grada. Sad, recimo, za vrednost od 500, 600 do 1.000 dinara ja sam morao da idem 10 ili 15 kilometara do njihovog magacina da bi preuzeo poštu.

Jednom mi se desilo da je u pitanju bio vikend, pa taj njihov magacin nije radio i onda sam morao da čekam da prođe vikend, tako da je ispalo da je tzv. brza pošta da je stigla, prošlo je celih pet, šest dana, a troškovi dostave poštarine su uveliko prevazilazili vrednost same pošiljke.

Što se tiče ovog drugog zakona o kojem želim da kažem reč, reč je o informacionoj bezbednosti. Ovaj zakon se odnosi na aktuelnu situaciju, pošto su informacione tehnologije dostigle takav nivo, ali najslabija karika u informacionom tom lancu je da se ne može garantovati, niti pouzdanost, niti bezbednost.

Mnogo puta smo čitali u novinama da je oboren sajt ove ili one institucije među kojima ima i dosta velikih i poznatih kompanija, pa čak i nekih vlada. Bez obzira što se donosi ovaj zakon, ja bih voleo, ali nisam siguran da će odredbe ovog zakona o kojem se ovde radi, uspeti da spreče one koji žele da nanesu loše stvari u ovoj oblasti.

Ako se sećate, negde sam pročitao odavno, da su recimo u Kremlju počeli najvažnije, znači ruska Vlada, najvažnije odluke i najpoverljivije dopise da opet kucaju na onim kucaćim mašinama. Tako da, izgleda da u ovoj oblasti nema apsolutne i totalne zaštite, jer oni koji prave programe su sigurno ti koji mogu da naprave problem i znaju kako to funkcioniše. Mislim da ovaj zakon, bez obzira na dobre namere predlagača, neće u potpunosti rešiti probleme koji se javljaju u ovoj oblasti. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, tražio sam da se dnevni red ove Skupštine dopuni tačkom – izmene i dopune Zakona o udžbenicima.

Naime, poslanička grupa SRS smatra da udžbenici po kojima uče naša deca nisu adekvatni i nisu primereni uzrastu naše, pre svega, najmanje dece.

Naime, danas imamo situaciju da udžbenike piše svako, izdaje svako i svako vrši njihov odabir. Tu moramo razlikovati dve kategorije udžbenika. Posebno su osetljivi oni udžbenici koji se odnose na nacionalnu istoriju, na nacionalnu kulturu. Upravo zbog toga sam tražio da se izvrši izmena ovog zakona, jer su to dve stvari koje su najosetljivije za svaku državu i za svako društvo.

Naime, svedoci smo danas da se otima srpska kulturna baština, da se menja naša nacionalna istorija i ako se nešto ne preduzme u ovom pogledu, imaćemo velikih problema u vremenima koja su ispred nas.

Videli smo da se, recimo, u crkvi u Novom brdu, da je istaknuta albanska zastava. To je drevna srpska crkva. Naravno, ja ne osuđujem nikoga zbog toga, jer država Srbija nema sad instrumente da te stvari spreči, ali milion drugih stvari korak po korak se vrše u tom pogledu i polako se prisvaja i otima naša i kulturna i istorijska baština, što je nedopustivo.

Trebalo bi da se svima onima koji pišu udžbenike i koji se tiču nacionalne istorije, nacionalne kulture, a videli smo da su ti udžbenici puni falsifikata, nedorečenih ili pogrešnih činjenica, svima takvima bi trebalo da se oduzme licenca za pisanje tih udžbenika i da se formira jedna komisija koja će striktno da vodi računa o ovome.

Mi nismo za to da vlada monopol, da jedna izdavačka kuća ima monopol u ovoj oblasti, ali jednostavno, ovde ipak mora da postoji neki red. Ne smeju izdavačke kuće iz Hrvatske, Slovenije, koje su pod patronatom Nemačke ili nekih drugih zemalja, posedovati monopol u ovoj oblasti, jer udžbenici su ozbiljna stvar. Naša deca, prva ozbiljna stvar sa kojom se sreću u životu je udžbenik, bukvar ili udžbenik iz neke druge oblasti, i to ostaje trajno zapisano u njihovom pamćenju. I, ako se dopusti da se u toj oblasti vrši improvizacija, svakako da će to ostaviti trajne posledice po naše mlade generacije.

Ovo je još jedan zakon za koji sam tražio da se uvrsti u dnevni red ove sednice kako bi se izvršile njegove izmene i dopune.

Naime, za razliku od prethodnog zakona koji sam obrazlagao i koji je ozbiljnije prirode, ovde se radi o nečemu drugom, o tehničkim stvarima, o nedorečenostima u Zakonu o bezbednosti saobraćaja na putevima.

Naime, radi se o regulisanju saobraćaja na raskrsnicama, o tome ko ima prvenstvo na raskrsnicama i pojedini članovi tog zakona su nedorečeni, tako da je veliki broj saobraćajnih nezgoda izazvan baš zbog nedorečenosti ovog zakona, a stručnjaci nisu mogli da ustanove zbog čega i ko je krivac i vinovnik te nezgode.

Zato smatram da ovaj zakon treba izmeniti. Ovo je jedna tehnička stvar. Ovde nema nikakve ideologije. Ovde ne treba da se mnogo mudruje. Jednostavno se pogleda zakon, pogledaju propisi, izmeni se stvar i ovo pod hitno treba promeniti.

Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, Zakon o otvorenim i investicionim fondovima je još jedan od zakona iz serije tzv. evropskih zakona koji i ne daju baš neke rezultate ovde kod nas u našem ekonomskom i finansijskom ambijentu. Da je to tako govori i podatak da je ovo treći put da se menja ovaj zakon, odnosno da se on unapređuje, kako se kaže u obrazloženju od 2006. godine, pa 2008, 2011. godine i tako dalje. Međutim, vidimo sada da se ovaj zakon menja opet iz temelja. Znači, da je nešto bilo dobro, da je bilo primenljivo kod nas već bi dalo rezultate.

U obrazloženju ovog zakona kaže se da on neće prouzrokovati dodatne finansijske troškove građanima i budžetu Republike Srbije, međutim, odmah već u sledećoj stavci se kaže da li će primena ovog zakona opravdati troškove njegove primene. Što se odmah negira ova činjenica da će biti određenih nekih troškova. Dobro, to i nije toliko važno.

Zakon suštinski se donosi iz više razloga, ali jedan osnovni je da se omogući, da se olakša investitorima pristup na tržištu kapitala. Iz iskustva znamo pristup tržištu kapitala će uvek, to je bilo kod svih režima, da će uvek imati privilegiju. To se najbolje vidi na primeru izgradnje Moravskog koridora gde je bukvalno bez tendera, bez ikakve tržišne utakmice „Behtel“ dobio tender za izgradnju tog koridora. Hvala vam.

Dame i gospodo narodni poslanici, podneo sam amandman na član 20. Predloga zakona o alternativnim investicionim fondovima. Suština ovog zakona je, ovo je jedan nov zakon, da se formira društvo koje će upravljati ovim fondovima i svim stvarima koje su vezane za njih. To samo po sebi ne mora da bude loše. Ovo su stvari koje treba staviti pod jedno okrilje, pod jedan krov, da se to sistematizuje i da se nađe na jednom mestu. Međutim, nema nigde garancije da će ovako nešto dati rezultate. Iz iskustva znamo da su mnogi ovakvi i slični zakoni bili neprimenjivi ili su davali neke minimalne rezultate, u nekim slučajevima su proizvodili i više štete nego što su donosili koristi. Jedan od zakona smo već razmotrili pre ovog zakona.

Ako je već Vlada krenula u jedan ovakav projekat, treba da razmisli na temu da u onim stvarima gde Srbija ima performanse da može da se nosi sa najjačima ili sa jakima u svetu i u Evropi, a naravno to je svakako IT sektor, gde su se naši mladi ljudi pokazali veoma uspešnim. Evo, juče sam čuo neku informaciju, ne znam baš tačno na kom mediju, prema rangiranju u svetu da se Srbi nalaze na petom mestu po prepoznavanju i uspešnosti u IT sektoru. Znači, ako već ovako nešto treba ili mora da postoji, onda svakako da se usmeri u jednu ovakvu oblast koja je od velikog značaja i za Srbiju i za sve one aktere u informacionim tehnologijama. Hvala.

Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, podneo sam amandman na član 11. Predloga zakona o budžetskom sistemu, gde sam svojim amandmanom tražio brisanje navedenog člana.

U obrazloženju svog amandmana sam naveo da sam ovaj zakon i njegova primena ne doprinose uspešnoj primeni fiskalne strategije ove Vlade i ove države.

Naravno, Vlada nije prihvatila ovaj amandman. Ništa čudno. Vlada po principu i ne prihvata amandmane opozicije. Ali, ono što je indikativno je obrazloženje zbog čega Vlada nije prihvatila ovaj moj amandman.

Naime, u obrazloženju Vlade se kaže da se amandman ne prihvata iz razloga što se on ne može dovesti u vezu sa njegovim obrazloženjem. Ja smatram da je to obrazloženje u najmanju ruku nekorektno, jer ako jedna poslanička grupa podnese veliki broj amandmana na predlog jednog zakona, od čega većina ili gotovo svi, a ponekad i svi amandmani, zahtevaju brisanje članova tog zakona, to je itekako jasan stav i jasan znak Vladi da sa tim zakonom nešto nije u redu, da treba drugačiji pristup, da možda prethodni zakon, stari zakon treba da ostane na snazi ili tako neke druge stvari.

Zaista, ovo obrazloženje koje je Vlada dala, da se ne može dovesti u vezu amandman i njegovo obrazloženje, apsolutno ne stoji, jer iz svih amandmana koje je podnela poslanička grupa SRS, jasno se izražava naš stav o ovom zakonu. Hvala.

Zahvaljujem, gospodine predsedavajući.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, razmatramo amandmane na Predlog jednog veoma važnog zakona, reč je o zakonu na dodatu vrednost, znači, zakon o PDV-u.

Kada je u pitanju ovaj zakon ne možete se vaditi, odnosno žaliti na prethodni, bivši, DOS-ovski režim, jer je njihov PDV bio niži od ovoga. Znamo da je taj PDV, znači porez na dodatu vrednost bio 18%, a sada je 20%. Znači, povećan je za nekih 2%, odnosno relativnim iznosima kada se to preračuna to je nešto preko 10%, odnosno, tačnije 11,11%. U pitanju je transcendentni broj, pa ne može baš tačna cifra da se izrazi, jer je 11, pa sad beskonačan broj jedinica, pošto vidim da ministar dobro i lepo barata brojevima.

Dakle, mora se priznati da su, samo onako, ako se usko posmatra, DOS-ovci u ovom pogledu bili uspešniji. Naravno, i ovakav PDV od 20% je jedan od najmanjih poreza na dodatnu vrednost u Evropi, pogotovo je manji u odnosu na naše okruženje. Izuzev BiH, Makedonije i Crne Gore u svim drugim zemljama i u našem okruženju i u EU je veći, pogotovo ako, recimo, kod naša dva suseda koji su članica EU, u Hrvatskoj je 25%, u Mađarskoj čak 27%. Znači, suština nije u tome. Njihove su plate veće, penzije su veće, primanju su veća i suština je da vidimo sa primanjima koja običan građanin ima, odnosno prosečan građanin, da li može da se živi. Pokazalo se da ova minimalna plata koja se najavljuje, minimalna cena rada i dalje je daleka od one minimalne potrošačke korpe i kada se ti parametri izjednače, kada minimalne penzije, minimalna plata budu u situaciji da pokriju minimalnu potrošačku korpu, e, onda se može govoriti o uspešnosti fiskalne politike.

Hvala, gospodine predsedavajući.

Dame i gospodo narodni poslanici, tražio sam da se dnevni red ovog zasedanja dopuni Predlogom zakona o izmenama i dopunama Zakona o udžbenicima. Udžbenici su suviše ozbiljna stvar da bi se tek tako mogli prepustiti slučaju, na udžbenicima odrastaju naša deca, naše generacije, formiraju svoje životne stavove, svoje mišljenje i sve ostalo.

Svi režimi su se trudili da onim udžbenicima koji obrađuju društvene nauke daju neku ideološku nijansu koja će ići u prilog tom režimu i njegovim stavovima, a danas kao da imamo obrnutu situaciju. Imamo udžbenike koji obrađuju nacionalnu kulturu i nacionalnu istoriju u kojima se nalaze činjenice pre svega koje su materijalno neutemeljene i činjenice koje izvrću neke stvari koje su od vitalnog značaja za ovaj narod i ovu državu.

Lično smatram da udžbenike ne može da piše svako nego tu treba da bude stroga selekcija kome će se dati licenca za pisanje udžbenika, ali danas imamo situaciju da ljudi koji nisu dorasli tom zadatku pišu udžbenike, govorim pre svega o onim udžbenicima kao što sam rekao, koji obrađuju nacionalnu kulturu i nacionalnu istoriju.

Mi smo se održali kao narod, kao nacija. Kroz sve ovo vreme zahvaljujući tome što smo prenosili i dok nije bilo udžbenika sa kolena na koleno našu istoriju, našu tradiciju, našu kulturu, sve ono što je bilo najvažnije u našoj istoriji, sve one najvažnije stvari koje su radili naši preci, a sada kada imamo dostupne i udžbenike i internet i sve ostalo, kao da smo u tom poslu omanuli. Ovde pored mene sedi general Božidar Delić, zbog čega se u udžbenike ne ubace slavne bitke, za Košare, za Paštrik, da se vidi da su naši junaci suprotstavili se mnogo moćnijem, mnogo brojnijem neprijatelju i to je stvar koja treba da se nađe u udžbenicima.

Da ne govorim o tome ko danas sve štampa udžbenike, monopol u ovoj oblasti imaju izdavačke kuće iz Hrvatske, Slovenije, naravno iza toga sve stoji nemački kapital. Mi, naravno se ne zalažemo za to da jedna izdavačka kuća ima monopol u ovoj oblasti, ali ipak mora da postoji jedna izdavačka kuća kao što je ranije bio Zavod za izdavanje udžbenika i nastavnih sredstava iza koje će da stoji država Srbija i da se zna da baš ove najosetljivije stvari po pitanju nacionalne kulture i istorije, da oni sprovode pisanje tih udžbenika.

Dame i gospodo narodni poslanici, podneo sam predlog za dopunu dnevnog reda ovog zasedanja - izmene i dopune Zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima.

Ovo nije prvi put i prva sednica na kojoj ja podnosim predlog izmene i dopune ovog zakona i verujte mi dosadilo mi je više da obrazlažem i da pričam jedno te isto, pogotovo što se radi o jednoj trivijalnoj stvari koju je vrlo lako izmeniti. Znači, treba samo preformulisati par rečenica u stavu 7. član 47. Zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima, jer tamo postoje mnoge nelogičnosti i kontradiktornosti i gde jednostavno nije moguće utvrditi ko je vinovnik saobraćajne nezgode kada do nje dođe.

Stručnjaci iz oblasti prava ovaj član odnosno stav ovog zakona tumače na jedan način, stručnjaci iz saobraćajne struke ga tumače na drugi način i još postoje sporovi, vode se sporovi. Neki sporovi su otišli čak i do Ustavnog suda, gde jednostavno nije moguće utvrditi ko je glavni krivac za saobraćajnu nezgodu.

Zato apelujem na resorno ministarstvo da obrati pažnju da se ova stvar izmeni u zakonu. Za to nije potreban nikakav novac, nikakva sredstva, jednostavno samo da se pogleda taj član, da se preformuliše i to bi bilo sve. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, podneo sam Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o udžbenicima, radi se o jednoj veoma osetljivoj oblasti u kojoj stanje poodavno nije onako kako bi trebalo da bude i zbog toga smatram da treba pod hitno da se interveniše u ovoj oblasti.

Naime, danas imamo situaciju da udžbenike piše svako, izdaje svako i bukvalno, svako vrši njihov odabir. Monopol na tržištu učenika u Srbiji imaju hrvatske i slovenačke firme, i naravno, nismo mi iz SRS protiv toga, nismo mi za to da jedna izdavačka kuća drži monopol, ma o kome da se radi, ali smatramo da mora da postoji Zavod za udžbenike, i država treba da pomogne toj instituciji koja se u ranijim vremenima dokazala, da ona stane na svoje noge.

Ovo se posebno odnosi na udžbenike koji obrađuju nacionalnu kulturu i nacionalnu istoriju. To su stvari koje su od vitalnog značaja za svako društvo i svaku naciju, pa tako i u našem slučaju. Mi vidimo danas da se otima srpska kulturna baština, da se falsifikuju istorijske činjenice i mnogo toga, a ne smemo to gledati, ovako, mirne glave, jer vreme prolazi i ti pokušaji naših neprijatelja će kad tad dati rezultate.

Videli smo da Šiptari otimaju srpsku crkvu, da je istaknuta albanska zastava na jednoj od najstarijih srpskih crkava u Novom Brdu. S druge strane, Hrvati otimaju kulturnu, istorijsku baštinu Srba, prisvajaju dinarske pesme, dinarska kola itd. To se isto radi i u Crnoj Gori. Imali smo situaciju da je Matija Bećković, jedan od najvećih srpskih pesnika još pre tridesetak godina proročki napisao u jednoj svojoj poemi, kada je govorio o Crnogorcima, kaže - „Gorski vijenac“ smo napamet naučili da ga imamo kada nam ga otmu. Sada vidimo da se upravo to dešava, da se u Crnoj Gori otima sve ono što je srpsko, i naravno, i Njegoš kao izraziti srpski pisac.

Dakle, mora se uvesti red u ovu oblast, jer ne sme svako izdaje udžbenike, i treba oduzeti licencu svima onima koji su do sada izdavali udžbenike u kojima su postojale ove stvari o kojima sam ovde govorio, a imamo i udžbenika ne samo iz nacionalne kulture, istorije kojima se …

Dame i gospodo narodni poslanici, podneo sam Predlog izmena i dopunama još jednog zakona, radi se o Zakonu koji se doslovno i bukvalno tiče svakog građanina Srbije, bez obzira da li je on vozač, pešak, svi smo mi učesnici u saobraćaju na ovaj ili onaj način.

Naime, u članu 47. stav 7. Zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima koji reguliše prvenstvo prolaza na raskrsnicama postoje određene kontradiktornosti, nelogičnosti i nedoslednosti, koje dovode do velike zabune kod vozača, a pogotovo dovode do zabune kada se desi saobraćajna nezgoda, gde nadležna i stručna lica bukvalno nisu u situaciji da utvrde vinovnika nezgode. Imamo baš slučajeva gde imamo mnogo takvih primera, stručnjaci iz oblasti saobraćaja ove stvari tumače na jedan način, pravnici, stručnjaci za pravnu nauku, to tumače na drugi način, a u suštini, ovo samo je potrebna jedna manja intervencija da se izmeni stav 7. člana 47. ovog zakona.

Naime, on govori o regulisanju prvenstva saobraćaja na raskrsnicama i tamo se kaže kada ne radi svetlosna signalizacija onda samo važi pravilo desne strane i pravilo levog skretanja i tu ništa nije sporno, ali je sporno nešto drugo. Kada radi žuto treptujuće svetlo, tu dolazi do nedoumice onda je u funkciji, znači, bukvalno svetlosna saobraćajna signalizacija je u funkciji i onda otpada pravilo desne strane i levog skretanja i to su stvari koje treba da se izmene u ovom zakonu.

Dame i gospodo narodni poslanici, danas govorimo o Komisiji za istragu posledica NATO bombardovanja sa posebnim osvrtom na posledice bombardovanja od osiromašenog uranijuma. Svi mi koji imamo 30-ak i više godina sećamo se dobro tog neprijateljskog čina i kada se pomene mesec mart, prva asocijacija nam je 24. mart kada je nastupila NATO agresija. Naravno, mesec mart je, hajde da kažem, crnim slovima upisan u istoriju srpskog naroda. Tu imamo još mnogo stvari koje su se dogodile u tom mesecu. Imali smo ubistvo predsednika, odnosno ubistvo Miloševića u Hagu, pa ubistvo premijera, pa čuveni 27. mart, da ne govorim o tome, ali prva asocijacija, ono najvažnije i najteže po Srbiju i srpski narod, je upravo ovaj 24. mart kada je nastupila NATO agresija.

Dolazim iz grada Niša, a poznato je da je grad Niš jedan od gradova koji je pretrpeo najveće posledice ovog neprijateljskog čina. Moje kolege, koji su članovi ove Komisije, a to smo čuli ovde i od gospodina Laketića, govoriće više o konkretnim stvarima, jer su upućeniji u to. Ono što mogu da kažem jeste da široj javnosti nije poznata činjenica da su pripadnici jedne vojne jedinice, gotovo svi pripadnici jedne vojne jedinice iz Niša, da ne govorim o kojoj jedinici je reč, nastradali tj. umrli od posledica NATO bombardovanja. Mislim da tako nešto treba da zna šira javnost i ti naši heroji su imali tu nesreću da su branili onaj deo neprijateljske teritorije na koju je agresor izručio najsmrtonosniji teret u ovom bombardovanju.

Želim ovde da istaknem i da pohvalim da je dobro što je formirana jedna ovakva Komisija i u tom smislu sve pohvale za ovaj saziv Narodne skupštine Republike Srbije.

Dokle je stigla ova Komisija sa njenim radom, čuli smo ovde jednim delom od predsednika te Komisije. Nadamo se da će oni ovaj zadatak, težak zadatak koji im je poveren od strane ove Skupštine i države Srbije i srpskog naroda, dovesti do kraja.

Srpska radikalna stranka ima svog predstavnika u ovoj Komisiji, to je profesor Dubravko Bojić i on se, znajući njega, sa najvećim entuzijazmom uhvatio u koštac sa ovim i čuvši od njega neke stvari, mislim da ova Komisija radi dobro svoj posao.

Nažalost, možemo primetiti i neke druge stvari koje ne idu baš u prilog svemu ovome, a to je da u vezi ovoga svega imamo određene opstrukcije, pre svega neformalnih krugova. Svi smo čitali, čuli, slušali izjave dr Danice Grujičić, koja tvrdi, a koja je na najdirektniji način uključena u sve ovo i akter je i svedok svega ovoga o čemu treba da raspravlja i što je zadatak ove komisije, da ima mnogo problema, pa čak i pretnje otkazima, smrću, itd. Tako nešto zaista ni pod kojim uslovima ne sme da se dozvoli. Država Srbija mora da stane u zaštitu svih svojih građana, pogotovo ovakve jedne osobe, koja radi jedan izuzetan posao, posao od vitalnog interesa za državu Srbiju.

Srbija je iskusila mnoge tragedije kroz svoju istoriju, ali ovo je jedna od najvećih. Konačne posledice ovoga nećemo moći sagledati mi koji danas živimo u Srbiji, nego će to biti u prilici tek naredne generacije.

Ako se osvrnemo na svetska zbivanja, trend maltretiranja malih naroda je i dalje prisutan i ako se ovo ovako nastavi i dalje, onda neće tu biti izlaza za ljudsku civilizaciju. Izgleda da veliki ne razmišljaju o sudbinama malih i oni smatraju da su samo oni ti koji treba da uživaju blagodeti ove planete i ovoga sveta, a da za male narode nema mesta u ovom poretku, nego da jednostavno oni moraju da igraju onako kako oni kažu.

Zapadna civilizacija koja personifikuje NATO pakt i koja je personifikacija NATO agresije na našu zemlju je civilizacija koja je izvršila poguban uticaj na sve ostale civilizacije, počevši od američkih indijanaca, afričkih, azijskih, australijskih plemena i, naravno, malih naroda Evrope. Zapadno-evropska civilizacija smatra da oni imaju veće pravo na život od svih ostalih, pogotovo smatraju da imaju veće pravo na bolji život. I zaista to ne vodi ničemu i to će dovesti i celu Evropu i ceo svet, ako se ovome ne stane na put, do određene katastrofe.

Danas mnogi ljudi, pa i ljudi iz tih zapadnih civilizacija, vide da nešto nije u redu, da mnogo toga nije u redu, ali ne mogu ili da shvate šta to zaista nije u redu ili, jednostavno, nisu u stanju, nisu u poziciji da se tome suprotstave, pa onda po sistemu - hajde, valjda će to proći. To je možda stvar koja je trenutna, ali, izgleda da baš i nije tako.

Ni jedna obmana se ne vidi na početku puta, nego se uvek vidi na kraju puta. Tamo gde postoji sila, a danas znamo da u svetu vlada sila, tamo ne može biti reči o nikakvoj slobodi, o nikakvoj pravdi, o nikakvoj demokratiji itd.

Svedoci smo toga da je dosovski režim, tamo, 2001, 2002. godine, kad je već to bilo, povukao tužbe protiv 19 zemalja članica NATO pakta koje su izvršile agresiju na Republiku Srbiju i mi smatramo da je to bila katastrofalna greška. Tako nešto se nije ni po koju cenu smelo dozvoliti i zato ovaj režim koji ipak, moramo priznati, vodi nešto više računa o interesima naroda i države, mora da uzme u razmatranje ovo pitanje i da nađe način da se te tužbe obnove, jer svakom razumnom čoveku na ovoj zemlji i u ovom svetu je jasno da je to bio eklatantan primer i eklatantan čin najbrutalnije agresije.

Uvek postoji način. Srbija je kroz svoju istoriju imala tu nesreću da su mnogi osvajači, mnogi neprijatelji nasrtali na nju. Naš narod i naši preci su se suprotstavljali koliko su mogli, i ne samo koliko su mogli nego i mnogo više od toga i to čini istoriju jednog naroda. Mi svi znamo da se, recimo, i danas kroz istoriju uči kako su se Spartanci u Termopilima, u Termopilskom klancu, suprotstavljali mnogostruko jačem neprijatelju persijskom i to je nešto što je ostalo zapisano u istoriji. Sama ta činjenica govori o veličini toga naroda koji se suprotstavljao tome.

Ako bi sad pominjali ovu NATO agresiju na našu zemlju, to bi zaista moglo, možda nekom ovo izgleda i patetično, ali to bi možda zaista moglo da se uporedi sa tom agresijom u Termopilima od strane Persijanaca, jer istorija nikad nije zabeležila slučaj da je na jedan narod, na jednu zemlju, nasrnula veća sila i da nije bilo neravnopravnijeg odnosa snaga. I ako se ima u vidu taj faktor, taj odnos snaga, materijalni, vojni, ekonomski i svi drugi resursi, u tom smislu mi nemamo čega da se stidimo. Naprotiv, naša tadašnja vojska, naš narod i naše rukovodstvo, uostalom, učinili su i više od onoga što je bilo moguće u tom pogledu, jer znamo da je Amerika, a Amerika je personifikacija NATO pakta, vodila mnogo ratova, bezbroj ratova posle Drugog svetskog rata i svuda gde su oni vodili ratove, nigde nisu bili prinuđeni da potpišu kakav-takav sporazum, nego Kumanovski sporazum. Znači, nisu stupili vojničkom čizmom na naše tle, dok pre toga, na ovaj ili onaj način, da ne ulazim u to, nisu izdejstvovali neki sporazum. U tom smislu to se, s obzirom na odnos snaga, može tretirati i kao naša, u jednom delu, pobeda.

Naravno, niko se ne zalaže za ratnu opciju. Te stvari treba izbegavati. Uvek postoji način da se suprotstavi neprijatelju. Branko Ćopić je jednom rekao u svojoj pesmi da još nije iskovana sablja koja može seći naše mesečine, naše zore i naša svitanja.

Postoji uvek način da se suprotstavimo neprijatelju. On ne mora da bude vojni. Po pravilu je uvek bolje da to ne mora da bude vojni. Zato treba da se suprotstavimo neprijatelju i našom kulturom, istorijom, našim sportistima koji svakako postižu uspehe na svakom koraku i naravno našim mladim studentima i učenicima i našim mladim naučnicima.

Zato želim da još jednom pohvalim da je dobro što postoji ova Komisija i dobro je što ova vlast ulaže sve više u jačanje naše armije jer znamo da onaj koji nema svoju armiju imaće tuđu. Naša armija ne može da se i sada i kada bude najsposobnija nosi sa mnogim armijama, ali u svakom slučaju vidimo da naši bivši susedi i ljudi koji su živeli u zajedničkoj državi na sve moguće načine provociraju, nasrću, traže nešto od države Srbije i vidimo da pokušavaju da tužbama razno raznim pred sudovima, UN izdejstvuju od Srbije ratnu odštetu.

Zbog toga naš je put da se vežemo za one naše istinske vojne prijatelje, a to je, pre svega, Rusija i u poslednje vreme Kina i kroz jačanje svoje armije i svojih resursa, zaštitimo našu teritoriju.

Nadamo se da ove posledice, gde ljudi umiru svakodnevno, neće doseći onaj najtragičniji, najviši nivo, ali treba razmisliti još jednom o tome da se obnovi tužba i da se tuže te zemlje koje su izvršile bombardovanje Republike Srbije i na naš narod. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine predsedavajući, samo ću kratko.

Sve ono što smo danas čuli u vezi ove teme najbolji je dokaz da Srbija treba da preispita svoj evropski put, ako ni zbog čega drugog, ono zbog činjenice da članstvo u EU sa sobom neminovno povlači i članstvo u NATO-u, pre ili kasnije. Da se ne zavaravamo.

Eventualnim ulaskom u NATO, Srbija bi ušla u društvo razbojnika i možemo se osvrnuti i pogledati šta su naši susedi, Bugarska, Rumunija, Crna Gora, Severna Makedonija, dobili članstvom u NATO-u? Ništa. Dobili su samo obavezu da svoje mlade ljude šalju u Irak, Avganistan i druga ratišta na zemljinoj kugli da tamo služe kao topovsko meso.

Varaju se svi oni koji smatraju da ulaskom u NATO da će dobiti zaštitu. NATO nije stvoren da bi nekoga štitio, nego da bi nekome pretio. Tu ne mislim na one zemlje koje su sami osnivači NATO, od početka članice NATO. Najbolji dokaz za to je Kipar. Engleska koja je jedna od glavnih članica NATO na Kipru poseduje svoje baze. Već 40 godina deo teritorije Republike Kipar je okupiran. Čak je sad NATO i deo Evropske unije. Niko od tih članica NATO nije prstom mrdnuo da zaštiti taj narod i da vrati suverenitet Kipru na čitavoj njihovoj teritoriji. Hvala.