Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, danas razmatramo dve večite teme. Jedna su večiti studenti, a druga je večiti predlozi Vlade, odnosno Narodne skupštine Republike Srbije da se ovoj kategoriji studenata izađe u susret kako bi i dalje zadržali status studenta. Međutim, ovakvim pristupom ni izbliza nećemo rešiti ove probleme koji postoje u našem visokom obrazovanju.

Svrha obrazovanja je sticanje odgovarajućeg znanja, odnosno sticanje diplome kao ulaznice da bi moglo da se sa tim vrše određeni poslovi. Zato mi nije jasno zbog čega se ova stvar ne rešava na jednostavan način, zbog čega svima onima koji to žele i koji to mogu, koji to mogu sebi da priušte ne dozvoliti da studiraju onoliko koliko hoće Ovo, tim pre, ako znamo da je sada u modi da ljudi upisuju fakultete sa 40, 50, pa i više godina, da ne ulazimo u to kako ih završavaju i gde ih završavaju.

Jedna osoba koja je upisala fakultet sa 40 ili 50 godina nije stara za studiranje, a neko ko ima 30 i nešto godina produžio je svoje studije nekada iz opravdanih, nekada iz neopravdanih razloga, e takvoga treba sankcionisati u skladu sa Zakonom o obrazovanju. Dakle, SRS se zalaže da u ovom pogledu ne treba da bude nikakvog ograničenja. To bi vam bilo isto kao kada bi, recimo, nekoga kažnjavali zato što nije zasnovao radni odnos na vreme i onda ga kažnjavate – eto, nisi počeo da radiš na vreme, nećeš više moći da se zaposliš, jer ti si već prestario za radni odnos.

Moramo znati da činjenica da je neko završio fakultet, da je bio odličan student, da je imao visoki prosek, nije obavezna garancija da on poseduje veliko znanje i da će od takve osobe sutra biti veliki stručnjak. Imamo mnogo slučajeva gde su neki bili odlični studenti, ali to im nije donelo sreću. Nije im donelo ni materijalnu korist. Na ovaj način samo se vrtimo u krug i s jedne strane studentima izlazimo u susret, a s druge strane zakonskim propisima ih ograničavamo vremenskim rokom koliko će studirati.

Znamo da u svim zakonima iz oblasti obrazovanja postoje tendencije i namere da se forsira tzv. celo životno studiranje, a mi ovde određenu kategoriju studenata ograničavamo, po meni, sasvim bespotrebno. Nauka se stalno razvija. Sa naukom nikada nije moguće završiti, jer se stalno razvija i nauka ne poznaje nikakve rokove koje propisuje ministar ili Ministarstvo prosvete.

Jasno je da ovde postoje određeni problemi, ali takve probleme treba prepustiti fakultetima, da oni sami odrede nivo razlike ispita, nivo gradiva koji trebaju da polažu ti stariji studenti i ovde od jednog kolege smo čuli za jedna dobar primer u ovom pogledu. To je primer Ekonomskog fakulteta u Nišu. Naravno, meni kao čoveku iz Niša je poznata ta činjenica i zaista mogu da uputim sve pohvale ljudima sa ovoga fakulteta.

Mi imamo u našem obrazovanju da je nastupila, hajde tako da kažem, dekadencija, da je nastupila obrnuta evolucija. Međutim, niko se zbog toga ne uzbuđuje zato što ovaj proces nije vidljiv na prvi pogled, nije vidljiv golim okom i nije vidljiv trenutno, ali već sada oni koji se malo bave i koji se samo malo upuštaju u ovo, vide i osećaju posledice bolonjskog procesa koji je uveden u vreme DOS-a, pre petnaestak i više godina.

Bolonjski sistem obrazovanja probio se do svetinja nad svetinjama, do formiranja svesti naših građana. Lično smatram da bi nam bolje bilo da se probio do najvećih tajni ove države. Na taj način bi naneo mnogo manje štete nego što je slučaj sa ovim.

Ove, kao i mnoge druge stvari nasledili smo od EU i mi stalno upozoravamo da sve ono što dolazi iz EU nije dobro, jer znamo da je zapad jedina civilizacija u istoriji čovečanstva koja je imala razoran, poguban efekat po sve ostale civilizacije u svetu sa kojima je dolazila u dodir.

Danas imamo intelektualce koji od svog znanja, opšteg znanja, koriste od znakova interpunkcije samo „.rs“, ali zato, s druge strane, znaju sve druge stvari – kako se upravlja državom, kakve su planetarni odnosi, šta se dešava u kosmosu itd.

Takvima svaka kašika vode iz okeana pokazuje da u okeanu nema kitova. Dakle, moramo učiniti sve da se povrati ugled našeg obrazovanja, jer ovo sada što imamo ide u obrnutom smeru.

Mnoge stvari koje nam se naturaju iz EU već imaju svoje uporište još u vremenu nacizma, a ovo je posebno vidljivo u našem obrazovanju. Evo, recimo, nacisti smatrali da robovi Rajha moraju biti lišeni svakog obrazovanja i svake vrste umetnosti. Za takve je bilo dovoljno samo da znaju da čitaju da bi mogli da shvate njihove ukaze i njihove naredbe i da znaju najprostije melodije i tu se njihov nivo obrazovanja završavao.

Mi danas sa ovim bolonjskim procesom od gotovog pravimo veresiju, od jednog sasvim solidnog procesa obrazovanja došli smo do ovoga za šta još uvek nismo svesni i za šta ne znamo, barem ne svi ili većina, do čega će to sve dovesti.

Mene ovo podseća na Papuance koji su menjali zlato za staklene perle. Znači, imali smo sasvim solidan sistem obrazovanja, ali pod pritiskom EU ili već bilo koga, pristali smo na nešto što svakako nije dobro. Odustajanje od samog sebe sigurno vodi u propast.

Mnogi uviđaju da sa ovim stvarima nešto nije u redu, ali ne mogu da shvate šta to nije u redu, ne mogu da utiču na to, pa hajde, znaju da ovo ne može ni bolje, ni gore, po, hajde, nije zgoreg, neka se nešto dešava i na taj način prihvataju ono što je trenutno stanje.

Sa obrazovanjem ne sme biti igranja. Obrazovanje je ozbiljna stvar. Tu je potrebna doslednost, istrajnost itd, a svaka doslednost i svaka istrajnost se uvek isplati. Da je Sizif odustao, niko za njega ne bi čuo. Ovako, mi ćemo biti prva generacija u istoriji civilizacije koja će imati manje znanja na svom kraju nego sa svom početku. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, podneo sam amandman na član 1. ovoga zakona i iz samog zakona se odmah može da zaključi da je ovo još jedan od zakona koji se donosi po preporuci EU. Doduše, kada je u pitanju EU i kada je u pitanju ova oblast, ne možemo sporiti da su u ovoj oblasti oni iznad nas i da neka njihova rešenja treba da primenjujemo ali ih ne primenjujemo na pravi način.

Nije sporno da se ova intelektualna svojina zaštiti. To je sasvim normalno, jer imali smo situacije da je bilo mnogo zloupotreba u tom pogledu, ali ovaj zakon govori i o patentima, recimo unutar jedne firme, jednog preduzeća, jednog poslodavca. Kaže se tamo da se neki ugovori potpisuju o tome ako je neko od ljudi koji je učestvovao u neposrednom procesu proizvodnje unapredio neke stvari, znači on treba da potpiše ugovor prema kojem će zaštiti tu svoju inovaciju, taj svoj pronalazak.

Međutim, potpisivanje jednog takvog ugovora ne garantuje da će zaista doći do zaštite odnosno do obezbeđenja intelektualne svojine i zato smatram da je trebalo usvojiti ovaj moj amandman, koji sam tražio da se na drugi, precizniji i bolji način definišu neke stvari. Međutim, Vlada nije usvojila ovaj amandman ali smatram da je ipak to trebala da učini. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, Zakon o autorskim i srodnim pravima koji razmatramo kompatibilan je sa Zakonom o patentima čije smo razmatranje upravo završili.

Moram da priznam da je dobro što je Vlada uzela u razmatranje ovakvu jednu problematiku, jer intelektualna svojina je ozbiljna stvar i sa time ne sme da bude igranja.

Međutim, ono što nije dobro je činjenica da su mnoge stvari prepisane iz evropskog zakonodavstva koje su neprimenjive u našim okolnostima. S druge strane, imamo i stvari koje se ne primenjuju dovoljno. Sa ovim stvarima u EU, koliko god mi kritikovali nju, nema igranja, ali kod nas je sasvim drugačija situacija.

Mi imamo dosta autora, dosta autorstava, dosta autorskih dela, ali imao i slučajeve da ogromna većina autora nije dobila nikakvu satisfakciju za ono što su radili, ni novčanu, ni moralnu, niti bilo koju drugu. Čak, šta više, imamo i situacije da su pojedinci imali i problema na radnim mestima na kojima su zaposleni upravo zbog toga što su se trudili, što su radili ta autorska dela, pa su saplitani od strane kolega, zaposlenih, najčešće rukovodioca i tako dalje.

Imamo slučajeva gde su ljudi zbog svog autorskog dela, zbog svog autorskog rada i gubili poslove, gubili posao na onim radnim mestima gde su bili zaposleni ili su degradirani, pa su vraćeni na niže i slabije plaćena radna mesta.

To su stvari o kojima je ovaj zakon trebao da vodi računa, ali nisam primetio da se u zakonu o tome razmišljalo, jer kako stimulisati ljude da vrše autorska dela, da rade inovacije i slične stvari ukoliko im se ne garantuje nikakva sigurnost? Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, član 10. na koji sam podneo amandman govori o kopiji odnosno reprodukciji dela likovne umetnosti. Upravo zbog toga je ovaj član zakona i te kako važan, jer se jasno i precizno, na najjasniji mogući način, mora znati šta je kopija a šta je original.

Ja sam svojim amandmanom taksativno naveo šta treba da se smatra kopijom, odnosno originalom.

Recimo, ja sam tražio da se kopijom smatraju i dela originalnog umetnika koja su urađena u odnosu na delo o kojem se radi, u određenom broju primeraka, s tim da se ta dela numerišu i da svoj potpis stavi autor, odnosno umetnik koji je radio delo o kojem se radi. Takođe, smatram da kopijom treba smatrati i originalna dela koja je uradio neki drugi umetnik, po ovlašćenju originalnog autora, s tim što takođe mora da se stavi potpis i da se numerišu ta dela.

Mislim da nije potrebno još obrazlagati zbog čega je ovo važno, ako znamo i imamo u vidu činjenicu da, recimo, danas dela nekih poznatih autora koji više nisu živi dostižu basnoslovno velike cene na aukcijama i zbog toga imamo pojavu da se negde javljaju i kopije, odnosno reprodukcije i da bi se razlikovalo jedno od drugog i da ne bi dolazili u pravne situacije da se tumači šta je original, šta je kopija, odnosno reprodukcija, zato se mora taksativno navesti ovde o čemu se radi. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, ovaj član 24. ovoga zakona govori o tome na koji način video program treba da se stavi na uvid javnosti. U mom amandmanu smatrao sam da to kako će se videti program stavljati na uvid javnosti treba da bude isključiva stvar autora. Svi znamo, a valjda je i logično da je svakom autoru najvažnije to da njegova produkcija, znači, njegovo delo, njegovo stvaralaštvo ugleda svetlost dana. Kako će se to desiti i na koji način, da ne ulazimo sada u tehniku, tehničke detalje, ali te stvari treba prepustiti samom autoru.

Autori video programa su ti koji su najviše zainteresovani za svoja dela i oni sigurno znaju ili pretpostavljaju, možda nekada i pogreše, ali pretpostavljaju s obzirom na ono što su stvarali kako će to najefikasnije doći do ušiju, odnosno očiju ovih gledalaca i šire publike. Znamo da je reklamiranje, reklama autorskih dela video programa danas najjači i najveći finansijski izdatak kod samih tih stvaralaštva, ne ulazimo u one, hajde da kažem, duhovne elemente gde su ljudi mnogo toga dali sebe, potrošili sebe da bi stvorili neko delo i zbog toga ne treba zakon da se meša, odnosno zakonodavac ne treba da se meša u to kako će se dela stavljati na uvid javnosti, nego to treba da bude isključiva stvar autora, jer je to stvar koja se njega najviše tiče.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, član 6. ovoga Zakona o topografijama poluprovodničkih proizvoda govori o eventualnim sporovima koji mogu nastati prilikom zloupotrebe kod ovih topografija.

Ovde se kaže, recimo, u ovom članu da se prijava zbog ove zloupotrebe ne može podneti nakon proteka 15 godina od nastanka topografija. Znači, prijava, misli se na prijavu koja se podnosi nadležnom organu.

E, sad, tu i jeste problem. Ovde se pominje ovaj vremenski period, rok od 15 godina, ali iz zakona nigde se ne može jasno utvrditi tačan datum nastanka pomenute topografije. Tako da, to može stvarati velike zabune kod eventualnih sporova, jer u pitanju je jedna procesno-pravna materija gde ti vremenski rokovi moraju biti tačno definisani.

Ja sam zato svojim amandmanom tražio da se tačno, taksativno utvrdi nastanak, datum nastanka pomenute topografije, kako ne bi imali problema na eventualnim sporovima. Ovo tim pre što se radi o jednoj materiji, o topografijama, jer znamo da se tehnika ubrzano razvija i neki period od 15 godina, obično te topografije zastare, ali da ne dođemo u situaciju da vodimo spor o nečemu što je već zastarelo i čija komercijalna upotreba više nije isplativa i nešto što se gotovo ne koristi. Dakle, o tome se radi u ovom mom amandmanu.

Dame i gospodo narodni poslanici, nema ministra, ali dobro, mi ćemo nastaviti sa diskusijom po ovom zakonu.

Ja sam podneo amandman na član 5. predloga ovog zakona. Inače, ovaj član 5. govori o izradi studijskih programa, odnosno modula, odnosno govori o tome ko sve treba da učestvuje u ovoj izradi. I u zakonu se kaže da, između ostalog, treba da učestvuju i predstavnici poslodavca, što nije sporno.

Međutim, sporno je nešto drugo, što sam ja tražio svojim amandmanom. Iskustvo iz srednje škole, iz dualnog obrazovanja u srednjoj školi je pokazalo da su poslodavci apsolutno nezainteresovani za učešće u izradi studijskih programa i modula. I zbog toga sam amandmanom tražio da predstavnici poslodavaca mogu učestvovati u izradi studijskih programa i modula, ali samo onda ako to žele. U svakom drugom suprotnom slučaju, sama ta činjenica nametanja obaveze njihovog učešća u svemu ovome usporavaće i kočiće ovaj proces.

Ali, dobro, hajde da pretpostavimo da je Vlada bila u pravu kada je odbila ovaj moj amandman. Mi ćemo sad za nekoliko dana usvojiti ovaj zakon. Za osam dana posle toga on će biti objavljen u „Službenom glasniku“ i stupiće na snagu. I, pojavi se sad neki novi poslodavac, koji nije učestvovao u izradi ovih studijskih programa. Onda prema ovom bukvalnom tumačenju ovog člana zakona ispada da pošto nije učestovao u izradi studijskih planova i programa, da takav poslodavac neće moći ni učestovati u samom procesu dualnog obrazovanja.

Dakle, smatram da je ovaj moj amandman trebalo usvojiti, jer su to stvari sa terena, stvari koje je praksa dokazala, odnosno neke stvari je praksa i demantovala.

Mi stalno, ne samo ova Vlada, nego i sve druge vlade, uglavnom vrše reformu obrazovanja, ali sve te reforme nekako ili idu traljavo ili idu bukvalno u obrnutom pravcu.

Videli smo, imali smo i reformu u gimnazijama i ostalim srednjim školama, ali nikad se niko nije setio, recimo, da u matematičkoj gimnaziji uvede predmet nacrtna geometrija, jer ogroman broj gimnazijalaca koji završe matematičku gimnaziju posle se opredeli na studiranje na tehničkim fakultetima i nacrtna geometrija je jedan od krucijalnih predmeta za sve tehničke fakultete, ali o tome niko nije razmišljao.

Međutim, pošto ministar nije ovde, ja bih na ovaj način i završio ovo moje izlaganje.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovo o čemu su pričale uvažene koleginice Vukojičić i Kovačević je tako, ali samo u teoriji, a ja sam govorio o praktičnim stvarima i o praktičnim problemima koji se javljaju na terenu, jer sam na najdirektniji način inkorporiran u ovaj posao.

Nemam ništa protiv toga i slažem se sa time da poslodavci treba da učestvuju u izradi studijskih planova i programa, modula itd. Međutim, najveći broj poslodavaca koji želi da uzme učešće u sistemu dualnog obrazovanja, da li je to srednje ili visoko obrazovanje, nije spreman da uzme kompletno učešće. Znači, oni ne žele da šalju svoje zaposlene, čak i nemaju takve kadrove koji bi mogli da idu na edukaciju i kako bi mogli da učestvuju u tim programima. Oni su spremni da učestvuju u onom delu gde im trebaju određeni učenici ili određeni studenti. O tome sam govorio.

Inače, ovde je bilo reči o tome da je određeni broj, veliki procenat, 70 i nešto procenata, onih koji su završili srednje dualno obrazovanje našao posao. Jeste, to je tačno, ali nije našao posao zbog toga što je završio baš to dualno obrazovanje. Nalaze posao i drugi sa srednjem obrazovanje, jer uglavnom dualno obrazovanje se primenjuje kod onih zanimanja koja su deficitarna. Znači, oni su našli posao zbog toga što su u pitanju deficitarna zanimanja, a ne zato što su završili dualno obrazovanje. Danas u Srbiji ni jednog jedinog keramičar nema na birou i još mnoga druga zanimanja. Znači, u tome je suština.

Evo, kratko ću.

Pošto smo koleginica Žarić Kovačević i ja iz istog grada i pošto ona sumnja u moje tvrdnje koje sam ovde izneo, a što je praksa dokazala i pošto je ona pravnik i advokat, evo ja je pozivam da sa ugovorom koji sam ja ponudio mnogim poslodavcima u Nišu i koji su odbili da potpišu, da odemo zajedno i da im ona objasni zbog čega su to učinili. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, podneo sam amandman na član 28. ovog zakona. Inače, ovaj član govori o kompetencijama mentora kod poslodavca i načinu obuke tih mentora kod poslodavca. Sada, ako bi za trenutak zanemarili činjenicu da smo protiv ovog zakona, da smo mi iz SRS protiv ovog zakona, mentor kao mentor je potreban u ovom zakonu. Međutim, način njegove obuke, način ocenjivanja njegovih kompetencija je apsolutno diskutabilan.

Naime, visokoškolskim ustanovama data su široka ovlašćenja kada je u pitanju ocenjivanje kompetencija mentora kod poslodavca i njihove obuke i onda, sa jedne strane, ispada ono što naš narod kaže – kadija te tuži, kadija ti sudi. Sada je pitanje kakvi će biti ti mentori, ako znamo da su pojedini fakulteti, odnosno visokoškolske ustanove ušle u sistem dualnog obrazovanja i njihov interes je da imaju studente, da imaju profit itd. i oni ocenjuju kompetencije tih mentora i vrše njihovu obuku. Naravno, njima će od kvaliteta tih mentora, reč je o mentorima kod poslodavca, biti važniji njihov profit, nego kvalitet tih samih mentora. Neko iskustvo i praksa uvek pokazuju da je ovo jedno od najkritičnijih mesta gde dolazi i gde može doći do različitih zloupotreba.

Zato sam mojim amandmanom tražio da se izbriše ovaj član, a da se ova materija uredi na jedan drugačiji način. Znači, nisam tražio da se ukinu mentori, jer mentori su potrebni, ali da se njihove kompetencije i način obuke vrše na jedan drugačiji način.

Dame i gospodo narodni poslanici, podneo sam amandman na član 10. ovoga zakona o regulisanim profesijama i priznavanju profesionalnih kvalifikacija.

I, ako se samo vratimo malo unazad videćemo da se ovaj zakon nadovezuje na jedan zakon koji smo nedavno usvojili u ovom parlamentu, a to je Zakon o nacionalnom okviru kvalifikacija u Srbiji, i ja neću da sporim da je Vlada imala i dobru nameru, jer mnoge stvari treba da se urade i sistematizuju na jednom mestu, da se otprilike zna šta je šta, ali ovaj zakon, kao što je lepo primetio moj kolega Dubravko Bojić, odnosi se pre svega na one profesije koje su korektne tamo na zapadu, a gde smo se mi, odnosno naša deca, naši studenti pokazali kao uspešni.

Pretpostavljam da bez obzira na sve ono što sa zapadom imamo saradnju, da oni nikada neće ispoštovati onaj reciprocitet koji bi trebalo da stoji u ovom zakonu, da one diplome i one profesije koje ovde postoje, a njima ne trebaju, oni će praviti veliki broj opstrukcija kako bi ometali te naše mlade ljude koji bi eventualno odlazili tamo. Ali, ovde nije u pitanju samo ono, hajde da kažem, puko inostranstvo, te zapadne zemlje, nego i zemlje iz regiona, kako se to sada zove ili bolje reći zemlje bivše Jugoslavije.

Ne može se sve urediti zakonima, bez obzira što vi stalno prepisujete evropske zakone, jer ne postoji ni jedan zakon koji može obuhvatiti sve nijanse stvarnosti. Stvarnost je ipak uvek nešto drugo i čovek nije u stanju da predvidi mnoge te stvari i mislim kao i ostale moje kolege da se ovaj zakon, pre svega, donosi zbog preporuke, pritiska, direktive ili kako već to da nazovemo, EU, iako moram da priznam neke stvari nije postojala loša namera da se ove neke stvari urede, jer danas imamo toliko zvanja, toliko diploma, toliko profesija da se niko živ ne može snaći u svemu tome, čak i unutar samog našeg obrazovanog školskog sistema, a ne još ako to uporedimo sa nekim obrazovanim sistemima, profesijama koje postoje izvana.

Inače, kod onih zanimanja, kod onih delatnosti gde su se ljudi pokazali kao uspešni, nije ni potrebno nikakvo priznanje. Našim vrhunskim sportistima ne treba nikakav papri od ni jedne ustanove da su vrhunski sportisti da bi mogli nastupati u nekim inostranim klubovima, jednostavno dovoljno je videti kako oni to rade i kako igraju i to je dovoljno da bi uspeli, odnosno da bi mogli da nastupaju i da rade u stranim državama. Tako je slično i sa našim uspešnim lekarima i ostalim zanimanjima.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, podneo sam amandman na član 82. predloga ovog zakona i nadam se da ovaj zakon nije put da naši mladi ljudi na brži i na lakši način odu u inostranstvo i na taj način poprave statistiku nezaposlenosti na našim biroima, odnosno ovde u Srbiji.

Ministar je u replici nekom od kolega poslanika rekao da će u dogledno vreme pojedina zanimanja, pojedine profesije kod nas biti deficitarne i da ćemo biti sa manjkom radne snage, što je možda i moguće kada su u pitanju neke profesije.

Ovaj zakon najviše govori o profesijama, kao što je profesija lekar i profesija arhitekta i svi znamo da je država Srbija uložila mnogo u školovanje ovih kadrova, ali nažalost ova Vlada još uvek drži na snazi Zakon o zapošljavanju, pogotovu zapošljavanju mladih kadrova. I šta onda?! Čovek je učio za lekara, učio je za arhitektu i još neka druga zanimanja, ne može naći posao, pokušao ovamo, pokušao tamo na određeno, preko agencije tamo-ovamo i na kraju vidi ne preostaje mu ništa drugo nego da uči nemački ili engleski jezik i da ide vani.

Dakle, treba pod hitno ukinuti ovaj Zakon o zabrani zapošljavanja, barem kada su u pitanju lekari i ove druge profesije, jer ipak lekar je profesija koja iziskuje najveći period, najveće vreme učenja, stažiranja, specijalizacije, usavršavanja itd. Lekar se postaje negde u onom pravom smislu, specijalista, blizu 40-te godine i država je mnogo uložila u to, a zbog toga što ne mogu da se zaposle neki kadrovi dešava se da nam ti ljudi odlaze u inostranstvo i mislim da se to ne sme dozvoliti, nego u ovom smislu, kao što sam ovde rekao, treba pod hitno da se reaguje, da se ti ljudi zapošljavaju i da ostanu ovde u Srbiji.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, obrazovanje je disciplina za koju se slobodno može reći da je jednako stara koliko i ljudska vrsta. Sve što je čovek u svojoj istoriji stvorio, unapredio i usavršio može zahvaliti obrazovanju. Iz tog razloga ne čudi činjenica da su sve najrazvijenije, najveće i najjače zemlje na svetu postale to zahvaljujući tome što su ulagale i što i dalje ulažu u svoje obrazovanje.

Što se tiče Srbije, kod nas je, nažalost, situacija nešto drugačija. Kod nas se obrazovanje i dalje shvata kao određena nužnost, bez neke posebne obaveze da se postignu proklamovani ciljevi koji su zatraženi tim obrazovanjem.

Ovde naravno ne želim da svalim krivicu na vas, gospodine ministre. U odnosu na neke važe prethodnike, vi ste, moram priznati, nekoliko klasa iznad, ali to ne znači da je ovaj zakon o kojem danas raspravljamo dobar.

Umesto da se našim mladima prenosi istinsko znanje, da im se prenose moralne i neke druge vrednosti, obrazovanje je nažalost počelo da služi, pre svega, za indoktrinaciju i u nekim slučajevima čak i za zatupljivanje mladih. Cilj današnjeg obrazovanja je formiranje najobičnijeg potrošača.

Kao dugogodišnji radnik u obrazovanju, navešću nekoliko primera. Šta se danas uči u školi? Uči se, recimo, kako uraditi video prezentaciju, kako napisati CV, uči se i to da pol više nije fiziološka nego psihološka kategorija i još neke druge stvari, ali zato neke fundamentalne nauke, kao što je fizika, hemija, to je za današnje obrazovanje zastarelo, od toga nema vajde, iako danas najnaprednija svetska tehnologija počiva upravo na ovim naukama.

Danas se deca i studenti uče da ne treba ništa znati, ništa znati u smislu ne treba ništa držati u glavi, sve se može naći na „Guglu“, ali čovek koji ništa ne zna podložan je svakoj vrsti manipulacije i može mu se naturiti bili šta, jer prazna glava je pogodna da se u nju strpa sve što se poželi.

Država mora svoju strategiju da okrene malo i ovim stvarima, znači, nije u pitanju samo stručno obrazovanje, nego se mora voditi računa i o nekim drugim stvarima i drugim kategorijama. Nažalost, kapital se ustremio danas i na ovu oblast. Glavni resurs liberalnog kapitalizma danas su postali nepismeni i zato im treba pružiti što manje onog pravog i istinskog obrazovanja.

Ovo je vidljivo i na premeru dualnog obrazovanja koje danas ovde razmatramo. Biznismeni u ovoj oblasti po pravilu nemaju pojma šta je to pravo obrazovanje. Oni smatraju da obrazovanje čoveku daje samo stručna zvanja, ali u stvarnosti takva znanja ne stvaraju čoveka, već stvaraju biošrafove za ekonomsku mašineriju.

Obrazovan čovek je onaj čovek, ona osoba, koja zna odgovore na najvažnija pitanja. Danas, današnjem društvu potrošačkom ne treba obrazovan čovek već mu treba jedan potrošač koji je uvek spreman da troši. Šta da troši? Da troši sve ono što mu se kaže. Današnjem čoveku treba „Ajfon 10“ iako nije savladao funkcije ni „Ajfona 5“, ali važno je da mu se sugeriše da treba da troši, a neke moralne i neke druge vrednosti to za današnje društvo nije bitno.

Učenicima i studentima se danas ne daje vrednosna skala koja pokazuje svu lepotu uzvišenog i svu odvratnost nedostojnog toga nema ni u jednom programu i takva strategija smišljeno uskraćuje integralno znanje našoj mladoj populaciji.

Razlika između obrazovanog i opismenjenog čoveka je u tome što obrazovan čovek poseduje potpuno znanje o svetu koji ga okružuje. Što se tiče opismenjenog, opismenjeni čovek danas je namenjen samo na tržištu rada i ovaj Zakon o dualnom obrazovanju upravo asocira i upućuje na to. Ove dve stvari se mogu posmatrati odvojeno, ali imaju naravno i dodirnih tačaka i to se naziva tzv. sistem dva koridora.

Danas u Srbiji ne postoji ni jedna škola čiji je cilj da obrazuje čoveka, ali u pravom smislu te reči. Stalne reforme našeg obrazovanja, našeg obrazovnog sistema, napunili su naše društvo poluobrazovnim elementom koji predstavlja idealan materijal za sve vrste manipulacije. Takav sistem je možda i prihvatljiv na nižem, eventualno i na srednjem nivou, ali na višem nivou takav sistem obavezno proklizava i stvara probleme.

Nama ne trebaju nedorečeni intelektualci, pristalice ovoga ili onoga, takvih imamo i previše. Nama su potrebni ljudi koji problem, a obrazovanje je zaista suštinski problem, suštinska stvar, koji problem osmišljavaju na jednom višem, na jednom zaista izuzetno visokom nivou.

Nemojmo se zavaravati ovim zakonom. Ne može se napraviti zakon koji će obuhvatiti sve nijanse stvarnosti. Nema ni jednog takvog zakona i to naravno neće ni ovaj Zakon o dualnom obrazovanju.

Duhovni kriterijumi nisu tako jasni kao matematički i to mora da se shvati i zbog toga postoje i nastaju problemi. Čak i kada se neki put najiskrenije teži najboljem dolazi se do potpuno obrnutog rezultata i ja verujem da vi niste imali lošu nameru kada ste predložili ovaj Zakon o dualnom obrazovanju, najpre u srednjem, a sada i u visokom obrazovanju, ali praksa već počinje, a verujem da će vas i demantovati da je to tako. Obično zabluda, obmana se ne vidi na kraju, već na početku puta.

Gospodine ministre, kao čovek koji je najdirektnije na poslu koji radim, inkorporiran u dualno obrazovanje u srednjoj školi, video sam sve nedostatke ovoga i verujte da se sve škole, pogotovo pošto je ovo sad druga godina primene ovog obrazovanja, odnosno treća, da se sve škole suočavaju i dalje sa ozbiljnim problemima. Ja sam, recimo, cele prošle nedelje išao od, hajde da kažem, mesta gde deca treba da izvode praktičnu nastavu i opet iako smo to već imali prošle godine, opet ti privatnici, ti subjekti koji treba da prihvate takve učenike, još uvek i dalje zaziru od onih ugovora famoznih koje moramo da potpišemo, pa da li će oni biti u stanju da ispune to. Inače, realno, oni imaju potrebu za kadrovima, za učenicima i za svim tim drugim stvarima.

Bez obzira što sam od većine kolega danas u ovoj sali slušao da je ovo nešto dobro, možda je to i dobro zamišljeno, ali verujte ovakav sistem obrazovanja ne verujem da daje neke rezultate i u nekim razvijenim zemljama, mislim da se čak u još jednoj švajcarskoj nije najbolje pokazalo, jer tu ima mnogo međusobno uslovljenih stvari, a kada postoji mnogo subjekata onda se uvek dolazi teže do rezultata.

Tako da, mislim da ovaj zakon, mi iz SRS nećemo podržati ovaj zakon, jer jednostavno nije se pokazao ni na srednjoškolskom nivou kao adekvatan, a na nivou visokog obrazovanja to će biti još teže prihvatljivo. Hvala.

Gospodine ministre, ovde nije u pitanju loš i dobar poslodavac. Problem je u tome što pravih poslodavaca bukvalno i nema. Zbog čega nema? Zato što je administracija, prateća administracija svega ovoga takva da je malo onih poslodavaca koji su u principu dobri i kojima su potrebni produkti ovog dualnog obrazovanja, baš zbog te administracije ne usuđuju da stupe u ovako nešto. Jednostavno, ko može da izdvoji novac da plaća učenika, sada i studenta, studenta verovatno više? Kažem, radim u srednjoj saobraćajnoj školi i znam, obišao sam sve tehničke preglede, tehničke servise u Nišu znamo, dugo sarađujemo sa njima, imaju potrebe za našim učenicima, ali jednostavno ne mogu odgovoriti svim onim zahtevima koji se traže ovim zakonom.

Ovde ste pomenuli Finsku. Ja se slažem sa vama da je model obrazovanja u Finskoj takav, ali znate zbog čega? Finska je nasledila u najvećoj meri model obrazovanja od bivšeg Sovjetskog Saveza. Zbog toga je dobar njen model. I mi smo imali nešto slično u bivšoj Jugoslaviji, kasnije u Srbiji i u SRJ, ali sada je to neka druga priča.

Dame i gospodo narodni poslanici, pohlepa je jedna opaka bolest koja je, nažalost, zahvatila sve pore našeg društva i ogroman broj pojedinaca.

Uvođenjem izvršitelja u naš pravni sistem stvoren je savršen most, savršena konekcija da se sve te vrste tih pohlepa realizuju.

Nisu samo izvršitelji ogromno zlo ovog društva, nego su zlo i svi oni koji čine njihovu logistiku, koji im nabacuju poslove i koji čine da oni budu to što jesu.

Meni se sinoć javila jedna beogradska porodica koju poznajem, par meseci su bili odsutni, van Beograda, došli su pre nekoliko dana i zatekli su račun, odnosno bolje reći opomenu za struju. Reč je o nekom dosta malom iznosu, sedam-osam hiljada dinara je u pitanju i ukoliko taj račun ne plate u roku od mesec dana, biće im isključena struja. Naravno, radi se o vrlo odgovornim ljudima. Čovek je odmah otišao u distribuciju i isplatio to. Kao da je znao, pitao je - da li vam ja još nešto dugujem? Oni su njemu tamo odgovorili - ne dugujete nama ništa, ali dugujete izvršiteljima. I zaista, ako je opomena upućena u roku od 30 dana, da li je morala ta institucija, EPS, da odmah to proslede izvršiteljima, kako bi taj čovek pored tih sedam-osam hiljada, koliko je dugovao, možda, ko zna koliko još platio?

Znači, nisu samo izvršitelji zlo, nego i svi oni koji im pomažu, a mnogo je takvih.