Gospodine Mihailoviću, sinoć je prekinuta sednica i gospodin Marković, kao predsednik Narodne skupštine ili vi koji ga menjate, trenutno, bili ste u obavezi da date jedno obaveštenje, jer je sednica prekinuta zbog nekih događaja. Vi ste krenuli kao da se ništa nije desilo. To je prva i to velika povreda Poslovnika, koji je gospodin Marković pisao.
Druga velika povreda Poslovnika je što niste izrekli opomenu mom prethodniku.
Devedeset posto vremena je potrošio da priča o nečemu što nije na dnevnom redu, a onih 10% što ima nekih dodirnih tačaka sa dnevnim redom ne odgovara istini. Apsolutno ne odgovara istini, čak ni onoj istini koja se zasniva na nekim statističkim istraživanjima, jer ni statistika ne vodi čoveka sa 44 godine života kao mladog. To treba da znate. Šta vredi, on je zadužen za ove stvari, a između ostalog i za to.
Pošto se moj prethodnik genijalno dosetio da deset zakona spoji da se vodi jedna rasprava, tu postoje dva zakona koja nikako ne mogu da uđu u ovaj paket sa ovih osam. To su ova dva sporazuma, gde predlagač i ovaj ko predstavlja Vladu povodom ovih zakona priznaje da njima nije stalo do državne zajednice, zajedničkog života, zajedničke neke državne tvorevine, koja bi obuhvatila teritoriju Srbije i Crne Gore. Jednostavno, kao da se ništa ne važi, šta se desilo. Kada ste donosili Ustavnu povelju, po nalogu Havijera Solane, onda ste masakrirali jednu državnu tvorevinu, pa ste i carine prebacili na nivo republika, država članica državne zajednice. Sada čujemo da ste ugasili i tu zajedničku kancelariju i sada svako može da potpisuje sporazum u ime Republike Srbije.
Pogledajte predlog zakona, protumačite ko je potpisao ove sporazume, sa nezavisnom državom Hrvatskom i sa Iranom, u ime Republike Srbije. Videćete, neka Emilija. Šta je ona? Ko je ona? Ko je dao ovlašćenje njoj da potpiše nešto? Verovatno ovi koji su malo više na toj lestvici nisu ni smeli da se potpišu, pa su podmetnuli nekog činovnika da se potpiše. Prošlo je Vladu i sad teraj dalje. Znači, razarate državu na svakom koraku, svakim potpisom i svakim potezom.
Kada sam već kod ovog sporazuma, sa vama dragom nezavisnom državom Hrvatskom, moraćete nekako da objasnite građanima Republike Srbije šta ste to napisali u članu 8. Sporazuma. Verovatno da neko neće da shvati ili da niko možda neće da shvati šta ste napisali, pa kažete – kontrolisana isporuka. Naravno, radi se o nekoj pomoći kako da se spreči nelegalna trgovina narkotika itd.
Prvo, u članu 8. stav 1. kaže – carinske službe strana ugovornica uzajamno se dogovaraju itd. Kaže – mogu da koriste metod kontrolisane isporuke radi kontrole pošiljke opojnih droga, prethodnih psihotropnih supstanci ili druge robe u cilju otkrivanja carinskih prekršaja i identifikacije lica koja vrše carinski prekršaj. To može nekako da se shvati, ali ovo što sada ide, kaže – nezakonite pošiljke.
Znači, potpisnici Sporazuma su saglasni da je nešto nezakonito. Kaže – nezakonite pošiljke čije se isporuke kontrolišu (ovo je srpski jezik, a vidim da ovamo ima neka strana varijanta) mogu, uz saglasnost nadležnih organa, biti zaustavljene ili se može dozvoliti nastavak kretanja, a da roba ostane nedirnuta (a u pitanju je nezakonita isporuka) ili da se roba iz stava 1. ovog člana ukloni ili zameni u potpunosti ili delimično.
Gospodine Dinkiću, apsolutno sam siguran da vi ovo ne podržavate, bez obzira šta ja mislim o vama i politički i lično, ali sam apsolutno siguran da vi ovo ne podržavate, jer ovo je, praktično, legalizacija nelegalnog prometa droge.
Kaže ovako, još jedanput da vam pročitam, ministre, možda vam ova hrvatska varijanta teže ide, meni mnogo teško ide, ja ne razumem, ''nekontrolisane pošiljke čije se isporuke kontrolišu'', znači, vi kontrolišete nezakonite isporuke, ''mogu, uz saglasnost nadležnih organa, biti zaustavljene ili se može dozvoliti nastavak kretanja'', vi dozvoljavate kao alternativu nastavak nezakonite isporuke.
Pretpostavljam da vam je ovo Čeda Jovanović diktirao, da više Legija ne ide sa ronilačkom opremom kada iznosi drogu, nego neki drugi da legalno završava preko carine.
Kako možete da donesete ovo, ovako? Kako možete da uspostavljate neke odnose i uzajamnu saradnju u nelegalnom prometu droge? Pogledajte kako vam je podmetnuo taj iz inostranstva. Iran – Srbija – Hrvatska, kao transverzala.
Ne znam koje je boje ta transverzala, samo znam da se radi o transverzali u kojoj treba da se omogući legalan promet droge prema zapadnom tržištu.
Molim vas, ako je to, kako reče gospodin, transverzala, zašto identičan sporazum nije napisan sa državom Iran. Ovakve gluposti u Sporazumu sa državom Iran nema.
Znači, vi dilujete sa nezavisnom državom Hrvatskom. Vi ste u istom poslu. Vi omogućavate da nelegalan promet bude nekažnjen i da se na našim granicama ne zaustavlja put droge. Gde je onaj vaš veliki predstavnik što je tražio da se ovo stavi u dnevni red, neka izađe i neka kaže zašto traži od nas da glasamo za ovaj sporazum. Ne znam na šta je prešao. Mi ne možemo ovo da prihvatimo, ne možemo da glasamo da se uspostave neki prijateljski odnosi sa onima koji su proterali 500.000 naših rođaka.
Ne možemo sa onima koji su 1991. godine, dok je predsednik Vlade bio Stipe Mesić, isterivali ljude iz Zagreba, Varaždina i drugih mesta, samo zato što su Srbi, samo zato što možda ne mogu da prihvate da su građani drugog reda. Bilo je 12% Srba, a sada je samo 2,5%. Kada se uspostavi 12% dajte da razvijamo prijateljske odnose, a ne radi dilovanja droge. Vi sada u tom otvaranju na izvol'te, izvolite, nezakonit promet može da ide dalje.
Ne znam ko vam piše ovaj zakone o kontragarancijama, garancijama i ovim stvarima. Prosto je neverovatno da državna zajednica da garanciju, pa naravno, pošto je to neozbiljna tvorevina, a zna Solana šta je pravio.
Da bi to dobilo na ozbiljnosti, traži se kontragarancija od onoga ko faktički može da odgovara, jer je nosilac prava i obaveza i ima neku imovinu, pa se traži kontragarancija od Republike Srbije; pa, onda u ovim vašim sporazumima Republika Srbija daje kontragaranciju, Republika Srbije je korisnik kredita, Republika Srbija je ovo, ono. Tu ste malo nešto pobrkali.
Ako ste hteli da imate papir o kontragaranciji, onda ste to mogli da završite sa jednim, eventualno dva člana ovog zakona. Ali, vi ste po nekom automatizmu ubacivali tu još dva, tri člana koja su potpuno besmislena. Republika daje kontragaranciju, ona je korisnik kredita i ona preuzima obavezu da ukoliko kao korisnik kredita ne vrati, onda će Republika, kao kontragarant, da vrati. Odakle? Iz iste kase, iz iste kese. Molim vas, ovo se ne piše ovako!
Treća stvar, vrlo bitna, ovde imamo tri aranžmana. Jedan je sa Evropskom bankom za obnovu i razvoj, drugi je sa Međunarodnim udruženjem za razvoj, a treći je sa Evropskom investicionom bankom. Neki sporazumi su potpuno nepotrebni, recimo, ovaj sporazum, odnosno kada je u pitanju zakon, a to je kontragarancija, gde se obezbeđuje 16 ili 17 miliona evra da bi se poboljšala administracija, mislim da se odnosi na penzije, penzijska administracija. Kako reče ministar na početku, pa da bi se bolje naplaćivali doprinosi.
Ministar je mogao da naplati ove doprinose od B92. Ministar to dobro zna, on je zaustavio tu akciju. Bila je neka inspekcija i konstatovala je da tamo svi rade na divlje. Ovi što preko B92 vas kritikuju i kunu se u zakon, te onaj Jugoslav, te ovaj, što ne peru kosu tamo itd. Oni su ljudi od zakona. Otišla neka inspekcija i videla, oni ni pola nisu prijavili u radni odnos, da li je tako, gospodine ministre? Treba da uplate doprinos. Nema. B92 može da radi šta hoće. Slična je situacija i sa drugim televizijama, ali u zamenu ministar je dobio sasvim pristojan termin u B92 i da ne napada G17 plus, već da daju medijsku podršku u nekim akcijama itd.
Sada nešto što ministar vrlo dobro zna, ne vredi da demantuje. U vašoj poslaničkoj grupi mnogi ljudi vas pitaju, gospodine ministre, kakva je ta ekonomska politika, jer ne mogu da shvate ... (Iz sale: Ne izmišljaj!)
Ja izmišljam? Doneću ti papir!
... ne mogu da shvate kakva je to ekonomska politika, jer to ne mogu da objasne građanima, pa su vam kazali na jednom sastanku, gospodine ministre, pa kako kada mi ne shvatamo, kako drugima da objasnimo, kakva je to ekonomska politika.
Znam vrlo pouzdano da Međunarodno udruženje za razvoj, pored ovih sporazuma koje nude tamo, a nude neke kredite, daju poneki aneks.
Od toga se jedan do dva aneksa vide, ali postoje dva-tri aneksa koja se ne vide. Oni služe kao spisak političkih zahteva kojima se uslovljava zajmoprimac.
Samo da vas podsetim, oni su 2001. godine nas uslovili da rast penzija mora da bude manji, da se ide sa uprosečavanjem troškova života i rasta cena na malo. Oni su od nas tražili da dignemo cenu električne energije na neki nivo, postupno, do one prosečne cene u Evropi. Oni su tražili da podignemo cenu lekova, tražili su još neke intervencije u pogledu budžeta. Ispostavili su spisak od 400 preduzeća koja moraju da idu u tzv. tendersku privatizaciju i da se omogući na izvol'te ovima iz inostranstva da završavaju neke poslove.
Siguran sam da i povodom ovoga postoje ti politički zahtevi i treba javnost da se obavesti. Nije politički zahtev, otišla Artmanova, jer Karli treba Mladić. Nije politički zahtev Mladić, pa idemo dalje na pregovore. Kao što vidite, to se rasteže. Uvažavaju oni vaše probleme. Međutim, tu postoje ozbiljni zahtevi koji dovode u pitanje suverenitet ove države, a ako se pogrešno predstave činjenice, što ste vi u dobrom delu svog uvodnog izlaganja i uradili, onda može da se stvori stvarno jedna vrlo loša slika.
Mogu da vam kažem, posle Đelićeve promene statističkog načina, kako statistika iskazuje bruto društveni proizvod, a samo da vas podsetim, da je šest puta menjana potrošačka korpa, za vreme onog Milosavljevića, da bi nas ubedili da ''to malo ima je mnogo'', a to je iskoristio i predstavnik vaše stranke koji se malopre prosto čudio kako neko sme da prigovara, pa sve je najbolje u Srbiji.
Ako zapostavimo tu statistiku i te iskaze, onda moram da vas podsetim, ministre, zato što znam da ćete da shvatite, za razliku od nekih iz vaše poslaničke grupe, mi već dugo vremena otvaramo vrlo važno pitanje, gde se nalazi društveni razvoj Republike Srbije. Ko treba da obezbedi akumulaciju? Kako treba da obezbedi akumulaciju? Da li izgradnja infrastrukture ili ovog svega šireg, što je u obavezi, ima neke dodirne tačke sa državom, da li je to trošak ili nešto novo.
Ako imamo toliki suficit, zašto se zadužujemo. Ne treba neko veliko znanje iz oblasti ekonomije. Ako imamo suficit, znači da smo obezbedili sredstva sa kojima možemo da finansiramo svoj razvoj infrastrukture, a pre svega mislim na infrastrukturu. Gde je politika razvoja? Da li je ovo društvo sposobno da na kraju godine nešto ostavi da bi se razvijalo. To su vrlo važna pitanja na koja ne postoji programski odgovor ove vlade.
Ona prethodna ništa nije mogla, to da znate, ne mogu da vas upoređujem sa njima, stvarno. Kod njih ništa nije bilo. Kod njih, Đelić, pao čovek sa Marsa, nije imao pojma šta se dešavalo u Srbiji, ispričao sve i svašta, napisao neke zakone.
Nijedan zakon nije primenljiv. Gde je razvoj? Ko obezbeđuje sredstva za razvoj i kada se zadužuje? Apsolutno sam siguran da sa ovom stihijom, bez nekog programa, dolazimo u situaciju u kojoj smo bili od pedeset i neke godine do osamdeset i neke godine.
Samo da vas podsetim, kada je '80 i neke godine napravljen jedan presek, pa su se ljudi i za sebe da vide šta je urađeno ovih godina i kada se napravio presek koliki je naš dug prema inostranstvu, onda se došlo do zaključka da sve što je društveni razvoj, neka novostvorena vrednost je rezultat nekih zajmova i kredita. Znači, društvo je pokazalo svoju nesposobnost da izdvaja za svoj razvoj.
Zato otvaram opet pitanje, da li je to trošak, gde se akumuliraju sredstva za budući razvoj i kada dolazimo u situaciju da moramo da se zajmimo? Vidite, ovi sa železnice su pre dve godine ušli u neku koprodukciju, sa ovima iz NDH, sa "Radetom Končarom" da oni poprave lokomotive, da one budu bolje. Naravno, otišlo je na popravku sve, vratilo se, a lokomotive neupotrebljive.
Pogledajte, nema nikakve logike, jer priča se o koncesiji, ovde ste nas prozivali za sve i svašta, rekli ste, sutra će koncesije da budu, nego ovi radikali prave neke probleme.
Zašto je most kod Beške izvan aranžmana koncesija. U Veljinoj varijanti koncesije on daje koncesionaru i onaj deo koji je izgrađen od Toponice do proseka, iako je sve već to izgrađeno, on budućoj koncesiji, ali daje zbog navodnog održavanja. Kada se tako razume, onda nam Direkcija za puteve uopšte ne treba. Sve možete da pogasite.
Pošto ima još mojih kolega koji hoće da pričaju, ja ću ovde da prekinem i iskoristiću priliku kada bude reč o konkretnim amandmanima i zakonima da vam ukažem da mi nismo protiv razvoja, mi smo za to da se prave škole, da se prave putevi, mostovi, ali nam objasnite, ako je suficit na sve strane, rekli ste, milijarda suficita, od toga uložite malo za ove stvari, nemojte da ulazimo u ove zajmove, jer ono što je otpisano, kako vi to tumačite, samo ste zaboravili da kažete da je bilo i nenaplativo.
Dakle, u suštini nije bilo potraživanja prema nama, a država od 1992. godine do 2000. godine – 5. oktobra i da je htela, nije mogla da se zaduži jer je bila pod sankcijama.
Država je izražavala spremnost da uredno servisira svoje obaveze koje ima po međunarodnim kreditima, pa su neke primali te rate, a veliki broj godina nisu hteli da prime, jer je i to bila mera kako da nas unište. Uvek su u saveznom budžetu bila planirana sredstva za servisiranje duga prema inostranstvu. Kada govorite o zaduženju, kada pričate to epohalno, neko je ranije zadužio, napadate Tita, ako ga napadate, ali nemojte da to što mislite o njemu pričate o nekome ko je bio na vlasti 1998. ili 1999. godine.
Taj, 1998. i 1999. godine i da je hteo nije mogao da uzme kredit. Ko je smeo da da kredit. Bila su samo dva aranžmana, jedan je bio za one šine, a drugi je bio za naftu.
Slažem se da postoji mogućnost da se to kritikuje, da li je to bilo dobro, ali kroz zaduženja iz perioda 90-tih godina, znači, savladajte činjenice da biste znali šta je istina, jer stvarno deluje smešno kada kažete, zaduživali se, a onda kažete, izopštili ste se od celog sveta, pa vodili ste politiku izolacije, a ovamo kažete, zaduživali ste se. Nema logike. Hvala.