Mislim da je malo ostalo neprimećeno ono što je gospodin Pejčić objasnio svojim amandmanom, onaj drugi deo. Okrug nema svoje ime, nego ima naziv. Kada se kaže ime, onda se kaže ime i prezime, a organi imaju svoje nazive. Tako da ste taj deo možda mogli da usvojite.
Inače, neću da komentarišem ono što ste rekli - nivo dostignutih prava. Sve što budem rekao ne odnosi se na to, da me ne bi neko prozivao. Prihvatam, to jeste obaveze itd.
Stičem utisak da je gospođa Popović otvorila vrlo zdravo rezonski jednu važnu temu. Doduše nije rekla koji su u pitanju članovi Ustava, ali sam iz njene diskusije prepoznao da se radi o članu 10. stav 2. Ustava Republike Srbije i o članu 75. i 79. Ustava Republike Srbije. Ona je lepo otvorila temu na nivou principa. Mislim da iz njene diskusije i ono što je ona otvorila je cela sadržina praktično ovog zakona definisana. Uvažavam sve inicijative, šta se želi itd.
Skrenuo bih pažnju na član 10. stav 2 – službena upotreba drugih jezika i pisama uređuje se zakonom na osnovu Ustava. Ovde je malo trapavo rečeno ovo - na osnovu Ustava. Podrazumeva se - u skladu sa Ustavom Republike Srbije.
Kada su u pitanju pojedinačna prava, strancu je zagarantovano da u toku bilo kog postupka koji se vodi u Srbiji koristi svoj jezik. To je nesporno. Svako ima pravo da upotrebljava svoj jezik. Pričamo sada o službenoj upotrebi jezika.
Nesporno je u jedinicama lokalne samouprave sa značajnim brojem pripadnika nacionalnih manjina, kako god hoćete tumačite to značajnim, ali imamo dostignuti nivo, da se paralelno u službenoj upotrebi pored srpskog jezika nalazi još nekoliko jezika. To ništa nije sporno i to nikada nije bilo sporno.
Molim vas, sada vam skrećem pažnju zbog ovoga - na osnovu Ustava. Znači - u skladu sa Ustavom. Vidite, mi smo vas upozoravali i kada je bio donošen onaj zakon koji se ticao nacionalnih manjina 2002. godine, o kome je Marković pričao ovde u ovoj zgradi, pravima pripadnika nacionalnih manjina. Kasnije je to prebačeno u Ustav Republike Srbije, u poseban deo o posebnim pravima pripadnika nacionalnih manjina. Neću sada član 75, gde se govori o individualnim i kolektivnim, međutim, gospodine Marković, u članu 75. nema jasne distinkcije gde su individualna, a gde su kolektivna.
Vidite li da se službena upotreba gura prosto nacionalnim savetima. Pogledajte stav 3 – radi ostvarivanja prava na samoupravu, kulturu, obrazovanje i obaveštavanje na službenoj upotrebi jezika itd. na nacionalni savet. Nepotrebno. Apsolutno je nepotrebno. Ovde pričamo o službenoj upotrebi. Znači, državna stvar. Nije stvar očuvanja identiteta, gde postoji plus, ne pričam o tome.
Pogledajte sada član 79. kaže – pripadnici nacionalne manjine imaju pravo - na korišćenje svog jezika i pisma, da u sredinama gde čine značajnu populaciju državni organi, organizacije kojima su poverena javna ovlašćenja, organi autonomne pokrajine, jedinice lokalne samouprave, vode postupak na njihovom jeziku. Sve je definisano. Ništa nije sporno.
Sada se vraćam na ono što je Judita otvorila kao temu. Čovek kao pojedinac verovatno u 98% slučajeva povodom njegovih statusnih stvari kada se obraća prvostepenom državnom organu, po pravilu su povereni državni poslovi prepušteni lokalnoj samoupravi, nekom organu jedinice lokalne samouprave, da bi bila država bliža građanima. Da li je tako? Znači, ni tu ne postoji spor. I to je sve regulisano i lepom praksom, i dostignutim nivoom, i obavezom koju su morali da ispune jedinice lokalne samouprave, da propišu koji je službeni jezik na njihovoj teritoriji. Sada preko toga otvarati te teme o kojima se malopre pričalo, a Judita s pravom ukazala, nemate potrebe da otvarate nešto jer možete samo da zakomplikujete stvari. Onda je ministar rekao upravo ono što je Judita rekla. On je samo to prilagodio, hajde da kažem, na državu i na svoje ministarstvo. Šta da radi sa 20 prevodilaca? Realno pričajući, šta da radi? Javlja se tehnički problem.
Svaki pojedinac koristi svoj jezik u svakom državnom postupku. To je njemu zagarantovano. Stranac, ne daj bože, prođe kroz Srbiju i napravi udes, on ima pravo da u toku postupka koristi svoj jezik. Državni organ je dužan da obezbedi tumača prevodioca. Nemoguće je sada da se strancima daju veća prava nego našim ljudima. Iluzorno je pričati. Samo dajte da ne iskomplikujemo rešenja, pa da u praksi to postane svojevrsna suprotnost.
Samo zbog toga sam se javio. Inače, gospodin Pejčić je potpuno u pravu. Ako se kaže – opština ta i ta, to nije njeno ime, nego je naziv. Ako se kaže – Ministarstvo za državnu upravu i lokalnu samoupravu, to je naziv državnog organa, a nije ime državnog organa. To je možda malo promaklo u ovom amandmanu. Mislim da je bilo osnova da se to usvoji i da se malo urede ti naši propisi.
Inače, ne treba praviti probleme tamo gde problema nema. Jednostavno svi podržavamo ovo jer Ustav nije problematičan, Ustav ima dobra rešenja, i ovaj nivo dostignutih prava i to mora da se poštuje, kao što se poštuju i sva stečena prava svakog pojedinca. Znači, ne postoji nikakav problem. Da ne odemo u neku drugu krajnost tražeći nešto preko, pa da zakomplikujemo ceo sistem i onda ispadne veća muka. To je to.

Ovim amandmanom sam samo tražio da se iz člana 2. stav 2. izbriše i da objasnim o čemu se u stvari radi.
Gospodin Munjić je lepo pokrenuo ovu temu. Nije dobro kada se u Predlogu zakona u okviru jednog člana kaže da se objavljuju i druge odluke za čije objavljivanje zaključi da je neophodno predsednik Republike.
"Službeni glasnik RS" je zvanični službeni list u kome se objavljuju zakoni, ukazi, pojedinačni opšti akti itd, sve ono što deluje i što obavezuje građane. "Službeni glasnik" je vrlo važan instrument, ne samo obaveštavanja ljudi o tome koje norme u budućnosti važe, nego je i sredstvo preko koga se i meri da li je neki pravni akt stupio na snagu ili nije stupio, bez obzira u kom roku stupa od dana objavljivanja. Tu je neophodna preciznost. Ne može da se kaže – i ono što zaključi predsednik Republike.
Uzeo sam naziv, zato što je u tom prvom stavu bilo govora o predsedniku Republike kao o državnom organu. Slična je situacija i sa drugim organima. Ovim amandmanom koji sam podneo samo tražim da se izbaci ova stvar. Zašto bi mi morali da objavljujemo presude Evropskog suda za ljudska prava koje se odnose na Republiku Srbiju, kako je to navedeno u ovom stavu?
Mi nismo protiv toga da se one ključne presude, fundamentalne, značajne presude objave, kako bi se obavestili svi oni koji primenjuju propise šta su neki standardi. Ali, ako bi se sve odluke, sve presude Evropskog suda za ljudska prava objavljivale u našem "Službenom glasniku", onda bi naš "Službeni glasnik" postao sredstvo za nešto što je iz inostranstva, a ne naše sredstvo.
Šta da radimo ako bude nekoliko hiljada sporova pred Evropskim sudom za ljudska prava? Onda treba da angažujemo posebne brojeve "Službenog glasnika" za te presude. Nepotrebno. Imamo obavezu da objavljujemo odluke Ustavnog suda. Zahvaljujući i SRS, i ustavna žalba je dobila svoj pravi značaj u Zakonu o Ustavnom sudu i Ustavu Republike Srbije, s ciljem da se preduprede sporovi pred Evropskim sudom za ljudska prava. Tako smo pričali i pre pet-šest godina, nemamo razloga da sad ne podsetimo na to.
Protiv toga smo da se sve te presude Evropskog suda za ljudska prava koja se odnose na Srbiju objavljuju. To ne znači da smo protiv tih presuda. Ne, ali one ključne, fundamentalne za neke oblasti, morale bi da se objave, da bi jednostavno i naši sudovi saznali o čemu se radi.
Naš Ustavni sud se uključio i razmatra mnoge ustavne žalbe – suđenje u razumnom roku, pravično suđenje itd. Uzeli su u razmatranje sve one sporove gde 20 godina sud nije doneo presudu i na taj način predupredili da ta bruka ne izlazi pred Strazbur. Ali, to je potpuno druga dimenzija. To je naš Ustavni sud, bez obzira kakav je i šta odlučuje, ima i on kontradiktornih odluka.
Pre neki dan su doneli odluku koja je potpuno kontradiktorna odluci iz 2003. godine, čak je bio isti predsednik suda. Ali, o tom potom, doći će vreme kada ćemo i o tome da pričamo.
Protiv toga smo da se objavljuju sve presude Evropskog suda za ljudska prava koja se tiču Srbije. Zašto? Važne su one ključne, temeljne za pojedine oblasti. I bez objavljivanja tih presuda, naš Ustavni sud je počeo da tumači čl. 5. i 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, poprilično na dobar način to tumači.
Mada, i nije teško da se pogreši, ako je 15 godina vođena parnica, pa nije doneta presuda, ili sedam godina čeka na izvršenje. Baš je bilo teško da pogodi da je prekršeno neko pravo pojedinca. Jeste, to se iz satelita vidi, a kamoli da gospođa Nenadić to prizna.
Šta stoji kao odgovor Vlade? Oni ne kažu – imamo obavezu itd. Ne, Vlada se otvoreno poziva, zamislite na šta? Na član 6. stav 1. Uredbe o zastupniku Republike Srbije pred Evropskim sudom za ljudska prava. Sada je uredba, praktično, ustavni osnov za nešto što se piše u zakonu. Kako sad to čovek da protumači?
Jutros smo slušali jednog ideologa koji kaže da je stočar i da, jednostavno, mora da se uključi u razmatranje nekog predloga zakona, da zaštiti struku. Evo, ja sam u ovoj pravnoj struci i moram da se javim da zaštitim struku. Nikada uredba nije bila pravni osnov za zakon. To je samo kod Gaše Kneževića nacrt zakona mogao da bude pravni osnov za jedno pojedinačno rešenje.
Ali, ovo nije prvi put. Imamo sada, verovatno sutra ili prekosutra, ovaj zakon o centralnom registru. Ta materija je bila regulisana kompletno uredbom, a sada to prelazi na zakon. Postavlja se onda pitanje – u čemu je razlika između zakona i uredbe? Oni će da kažu ko je doneo. Uredbu je donela Vlada, a zakon treba da donese Narodna skupština. Nije to osnovna poenta. Poenta zašto se nešto donosi kao zakon, a nešto kao uredba je u mesu, u sadržini. Kako je moguće da sadržina bude ista jednog akta, i kada ga donese u formi podzakonskog i zakonskog akta?
Mislim i da pitanje ovog našeg agenta treba da regulišemo zakonom, a ne uredbom, bez obzira što on zastupa interese Republike Srbije pred Evropskim sudom za ljudska prava, ali treba da donesemo i zakon o njemu, da ne bi on pričao bajke na sednicama Administrativnog odbora ili da predlaže nešto, kao neku svoju improvizaciju, stavio prst na čelo.
Znači, nema adekvatnog odgovora što se ne prihvata amandman. Amandman se ne prihvata zbog toga što je nekada neko uredbom nešto propisao. Da se sada nasmejem na to, a svi bi se smejali na to, dobio bih opomenu, a vi se ponosite nečim što izaziva smeh, koliko je strašna nebuloza.
Je l' vi znate da, evo, sada je ova naša delegacija u Strazburu, da već tri-četiri godine veliki problem pred Parlamentarnom skupštinom Saveta Evrope je kako obavezati države da poštuju odluke Evropskog suda za ljudska prava? Na čelu liste država koje ne poštuju odluke Evropskog suda za ljudska prava su Velika Britanija-Ujedinjeno Kraljevstvo, Rusija, Belorusija, Nemačka itd. Ali, to može da se čuje samo ovako, inače, od strane zvaničnih predstavnika naše vlasti ne, to ne može da se čuje.
Nađite mi neku državu gde se odluke Evropskog suda za ljudska prava obavezno objavljuju u njihovom službenom listu. Da ste mi to napisali u odgovoru na ovaj amandman, pa da sagnem ramena i da prihvatim, ali vi se pozivate na uredbu o agentu Republike Srbije pred Evropskim sudom za ljudska prava. Šta da vam više pričam?

U suštini, amandman gospodina Palalića i ovaj amandman Petra Jojića (Predsednik: SRS-u je ostalo 43 minuta.), u suštini to je sličan amandman, da ne kažem identičan i otvara pored ovog pitanja o kome je gospodin Palalić pričao – da li postoje (Predsednik: Izvinite, 41 minut.)... Dobro. Hvala vam.
Pored ovog pitanja o kome je gospodin Palalić pričao – da li postoje tajni i javni sporazumi, verovatno je jasno, ako je neki tajni sporazum onda se on ne objavljuje, jer ako bi se objavio ne bi više bio tajni sporazum. U istoriji postoji mnogo tih tzv. tajnih sporazuma. Nažalost, i na ovim našim prostorima ovde, kako su to nekada pričali, bilo je i previše tajnih međunarodnih sporazuma.
Da se vratimo onome što je glavna tema. Skoro svakodnevno se u ovoj skupštini suočavamo sa nečim što se zove ratifikacija, odnosno potvrđivanje međunarodnog sporazuma. To je neki put memorandum, deklaracija, konvencija, ugovor, protokol itd. To je sve u rangu međunarodnog ugovora, ukoliko je jedna od strana ugovornica RS, a druga da li neka država, pa se radi o bilateralnom sporazumu, ili neka međunarodna organizacija ili skup država, koje su multilateralni sporazumi.
Od kada je veka, od Bečke konvencije naovamo zna se da se čin ratifikacije obavlja u formi zakona. U Srbiji je to oduvek tako bilo. Donosi se zakon o ratifikaciji, zakon o potvrđivanju. Član 3. tog zakona je uvek nalog da se međunarodni ugovor objavi u "Službenom glasniku".
Dok je bila Savezna Republika Jugoslavija, to je bilo u saveznoj nadležnosti, pa je bilo u "Službenom listu". Od kada je stvorena ova konstelacija onda je "Službeni glasnik RS", posebno izdanje "Međunarodni ugovori", gde se objavljuju svi potvrđeni i ratifikovani međunarodni ugovori.
Ne postoji drugi propis u kome bi bio nalog o objavljivanju. Ne postoji. Znači, postoji Ustav, postoji svaki konkretni zakon o potvrđivanju nekog sporazuma i po pravilu član 3. i član 4. Neki put član 3. može da bude ograničenje, isključenje primene određene konvencije, određenog ugovora na određenoj teritoriji u pogledu nekih pitanja, jer u zavisnosti od nivoa pregovora dozvoljava se državama članicama, potpisnicama neke međunarodne konvencije da ograniče primenu konvencije na delu svoje teritorije ili da proberu šta hoće iz nomenklature ponuđenih rešenja da tu državu obavezuje.
Uvek u tom zakonu o potvrđivanju stoji nalog o objavljivanju u "Službenom glasniku". Zašto? Zato što se vezuje sa stupanjem na snagu.
U praksi i na ovoj sednici imamo nekoliko takvih zakona o potvrđivanju nekih međunarodnih ugovora. Imamo situaciju da se u samom tekstu međunarodnog ugovora navodi prevremena i privremena primena tog ugovora pre nego što se izvrši ratifikacija, što ne sme da se dešava.
Sećate se čuvenog sporazuma koji je Vuk Drašković zaključio sa Amerikancima o prolasku njihovih trupa itd. Počelo je da se primenjuje odmah čim je potpisano, a na ratifikaciju je čekalo nekoliko godina. Tako je bilo.
Danas imamo u pravnom prometu nekoliko sporazuma koji su svakako u rangu međunarodnih, gde je naše tužilaštvo zaključilo sa nekim tužilaštvima. To nikada nije došlo u Narodnu skupštinu na potvrđivanje. To je ono Vukčević u Zagrebu, Vukčević u Sarajevu itd.
Sada da se vratim na samu suštinu ovog amandmana. Znači, nalog o potrebi objavljivanja ili o obavezi objavljivanja može da stoji samo u zakonu o potvrđivanju odgovarajućeg međunarodnog ugovora. Zato su ove reči – ili drugim propisom, nema taj drugi propis.
Taj drugi propis bi mogao da bude Zakon o inostranim poslovima. Taj drugi propis bi mogao da bude o spoljnim poslovima, kako bi trebalo sada pravilno da se zove i tim zakonom da se predvidi čitava procedura kako se dolazi do međunarodnog ugovora, koje su faze, kako se pravi platforma, ko pregovara, ko platformu odobrava, prvi krug razgovora, drugi krug razgovora, šta Vlada odobrava, šta Vlada ne odobrava, ko zastupa, ko potpisuje.
U ovoj zemlji sad svako potpisuje međunarodni ugovor. I državni sekretari su počeli da potpisuju međunarodne ugovore u ime države. Naravno, imaju uvek zaključak Vlade da ih ona ovlašćuje da u ime države potpišu. Tu stoji ta glavna opasnost u ovih nekoliko reči, tri reči – ili drugim propisom. Nema tog drugog propisa. To je Ustav i zakon o potvrđivanju nekog međunarodnog sporazuma.
Kada se stavi ovako nešto, pa se još slepo brani taj stav, onda s pravom Palalić može da sumnja. S pravom svi možemo da sumnjamo. Da li ima nekih tajnih sporazuma? Ima sigurno, ali su tajni zato što nisu objavljeni i oni nikada neće ni biti objavljeni i to nije tema ovog amandmana.
Tema amandmana je da nema tog propisa kojim se daje nalog ili propisuje obaveza objavljivanja u "Službenom glasniku", osim zakona o potvrđivanju određenog međunarodnog ugovora.

Ovde je situacija vrlo jednostavna. Kada se donosi Zakon o vojsci, Zakon o odbrani, Zakon o službama, materijalnoj, radnoj itd, to ide u "Službeni glasnik".
Mi imamo i ''Vojni službeni glasnik RS". Onda se postavlja pitanje – šta se u njemu objavljuje? Samo smo tražili da se izvrši odgovarajuća terminološka intervencija – ukazi i drugi akti predsednika Republike, pošto je on vrhovni komandant, to mora, propisi i drugi akti Vlade, mora, zato što je podeljena nadležnost između predsednika, ministarstva i Vlade, odnosno ministra nadležnog za odbranu, sve je to u redu. Ovde sada stoji – koji se odnose na Vojsku Srbije.
Mi kažemo – koji se odnose na pripadnike i službu. Želimo da definišemo šta se to tamo objavljuje, jer bi neko mogao da protumači da se tamo objavljuje sve i svašta.
Ima nekih stvari koje se nikad ne objavljuju. To su oni planovi tajni itd, ali unapređenje, podzakonski akti koji se tiču statusa lica u oružanim snagama itd, to treba u tom listu da se objavi, ali po svojoj definiciji, ti opšti akti su uski i primenjuju se na ono što je sektor Vojske i sektor odbrane. Na to se primenjuje. To nema potrebe da ide u Službenom glasniku nego da bude u specijalnom vojnom listu.
Mi smo samo pokušali da definišemo kakav bi bio karakter tih opštih akata, doduše ima tu i pojedinačnih akata koji se objavljuju, ukazi o postavljenju komandanata, načelnika službi itd, i to sve treba da se objavljuje, ali ovako kad se kaže šta se odnosi na vojsku to je preširoko i u tom velikom širokom tumačenju može da se desi da se neke stvari i ne objave, a neophodne su za funkcionisanje vojske i sistema odbrane.
Eto, to je ta bila svrha ovog amandmana. Ništa drugo nije bilo. Svesni smo činjenice da takav list mora da postoji i da on, pre svega, svi akti koji se tu objave direktno se tiču službe i pripadnika vojske. Ne tiču se običnih građana, ne tiču se direktno njih. Mogu biti interesantni. Ono što se tiče svih građana, što je obaveza, to je Zakon o vojsci, Zakon o odbrani, o službama, ono što smo već doneli ovde u Narodnoj skupštini, bezbednosti itd. To ide u Službeni glasnik.
Ovde se govori o aktima vrhovnog komandanta, Vlade i Ministarstva, po pravilu su to sve podzakonski akti i želimo da definišemo da se ti podzakonski akti odnose na pripadnike vojske i na funkcionisanje službi unutar vojske. Samo da pokušamo da definišemo da se ne bi desilo da u tom službenom glasniku vojnom se objave recimo sastav generalnog sekretarijata predsednika Republike. Možda ima neke dodirne tačke sa vojskom, možda ima neke, u istoj zgradi se nalaze, a nema nikakve druge, eto zbog toga.

Ovaj amandman je dobar povod, pošto se nalazimo pri kraju ove rasprave, da zaokružimo celinu koja se zove ovo što ste stavili u dnevni red. Znači, devet meseci vam je bilo potrebno da shvatite da od onog evropskog koncepta postoji još više evropski koncept, pa ste ga sada ponudili. Pošto dobro znamo s kim imamo posla, samo smo u ovoj raspravi načeli neke teme, a onda ste sami obesmislili koncept i evo sada nekoliko primera za to.
Prvo je gospođa koja predstavlja Vladu ovde rekla da je bio neki koncept i da Vojvodinu podelite na tri regiona. Pa smo vas onda podsetili da kada se otvori ova tema da rastu centripetalne i centrifugalne sile i da se neminovno otvaraju neka politička pitanja. Pa ste od predstavnika ljudi koji dolaze iz Užica i okoline čuli ste sve moguće vrste podela i diskriminacije. Sada smo čuli i ko je s kim. Videli smo i da ukoliko nema Skijališta, obrali smo bostan ili ćemo da se sankamo. Bez Skijališta nema regionalnog razvoja.
Verovatno u sledećoj etapi ćemo doći u priliku da razmatramo o zakonu koji će da ukine penzije, jer su penzije takođe veliki trošak.
Sve ste ispričali. Onda su neki pričali – dobro je, ovo je regionalizacija, pa decentralizacija i sve ste izbrkali i sve ste pogrešili.
Ustav RS ne dozvoljava ovo u šta ste se upleli. Ustav RS samo garantuje kao pravo građana na ravnomerni razvoj. Pogrešili ste potpuno koncept.
Samo da vas podsetim, još 2001. godine nekim podzakonskim aktima koje donosi Vlada RS utvrdili ste da u nekim mestima treba da se naprave neki centri, neke institucije koje treba da razmatraju o regionalnom razvoju. Sada ste otišli korak dalje. Sada od toga želite da napravite institucije, ali ne znate kako da definišete. Hteli bi da to liči na nešto što priznaje EU, kako bi navodno pristupili nekim fondovima da uzmete neke pare. Vas interesuju samo pare. Ne interesuje vas razlog.
Samo da vas podsetim, kada je bio Zakon o finansiranju lokalne samouprave takođe ste radili neke kriterijume, ali ne leži vraže, sledeće godine ste odmah za 15 milijardi smanjili transfere sredstava iz budžeta prema lokalnim samoupravama. Vi ste to uradili. Koji kriterijum? Po glavi stanovnika, po teritoriji, po površini, rasporedu zdravstvenih institucija, obrazovnih institucija? Zaboravili ste na to.
U kampanjama obećavate zapošljavanje i dovlačenje para iz budžeta, a istovremeno u budžetu se zalažete za smanjenje broja zaposlenih i za ukidanje transfernih sredstava prema opštinama.
Zapamtite jednom za sva vremena, deetatizacija znači kada se nešto što je nadležnost države prepušta nečemu što se zove lokalna samouprava ili ne postaje više državni posao. Decentralizacija je kada se menja nadležni organ, pa više nije u Beogradu ili u nekoj centrali nego se seli u neku mesnu zajednicu. Malo sam to karikirao.
Tokom ove rasprave smo imali prilike da čujemo da potencirate svađu među okruzima, asocirajući na buduće regione, a ne sme Srbija da ima regione. To znate i sami. Ne bi me iznenadilo ako nastavite ovim tempom da za godinu dana napravite svađu između ulica u naseljenom mestu. Uopšte vas nije briga kako će da se razvija koji deo Srbije. Vas interesuju pare i ubacili ste u tu priču i Skijališta i master planove i neku javnu raspravu.
Htedoh da padnem u nesvest kada sam čuo malopre – središnji oblik vlasti. To ne postoji u Srbiji. Vlast je ono što radi država, a ono što radi lokalna samouprava je lokalna samouprava. To nije vlast. Srbija ima upravne okruge da se koordiniraju neki državni poslovi. Ne, niste zadovoljili apetite sa načelnicima okruga i sa okruzima i hteli ne hteli došli ste upravo na ono na šta smo vas upozoravali.
Znači, regionalizacija zaboravite. To što vam je zinulo za te pare iz inostranstva, pa se pozivate na pristupne fondove i na neki sporazum, samo da vas podsetim zbog amandmana na sporazum, nekome ste omogućili da napravi stranku.
Znači, samo pare su u pitanju. Nema tu građana RS. Nema tu po glavi stanovnika da se uravnoteži razvoj svake opštine, svakog grada, svakog sela. Nema tog kod vas.
Pravite navodno neke vaše regionalne centre. Ne znate kako da ih osmislite, da prave studije o izvodljivosti, a oni i ne znaju šta su prirodni potencijali neke sredine, niti šta su ekonomski potencijali, šta je saobraćaj, šta je komunikacija. Ne, fotelja i mogućnost sticanja sredstava. Naravno da ne želimo da učestvujemo u tome.
Podneli smo samo nekoliko amandmana na Predlog zakona o izmenama i dopunama da bi dobili prostor da vas podsetimo. Vrlo radu ću da iskoristim stenogram današnje sednice da vas podsetim šta ste sve koristili kao argumentaciju.
Decentralizacija – prvi korak, deetatizacija – prvi korak, regionalizacija – prvi korak. Počeli ste da se pozivate i na evropske standarde o izgledu i o veličini regiona, pa ste rekli statistički, pa nije statistički nego je ekonomski, pa nije ekonomski nego je politički, pa nije ni politički ni ekonomski. Šta je onda? Onda se svodi na skijališta. Ovo je projekat kako da se prave skijališta da bi se građani sankali.
Pozivamo građane da znaju. Bićete nasankani sa ovakvom vlašću. Mi smo protiv ovog zakona.

Podneli smo ovaj amandman zato što je prosto neverovatno da se najbolji evropski propis posle godinu dana ili dve menja još evropskijim propisom. Onda dolazimo do priče o tome koliko koštaju te besplatne akcije od 1.000 evra. Uspeli ste čak da devalvirate i evro.
Po logici stvari, ako se dele besplatne akcije, onda one ništa ne koštaju, ali vlasnik tog papira, kada ih odnese, može nešto da dobije. Koliko će da dobije, zavisi od mnogih kriterijuma. Međutim, kod nas se javlja i ta svetska finansijska kriza, a bogami i kriza kada državu vode ovi eksperti.
Dok su državu vodili ovi nesposobni, neškolovani, država je rasla, povećala se. Kada su došli ovi pismeni, država se smanjila, rasturila se, nema ništa od nje. Nije to od pre godinu i po dana, to je odavno, već 20 i 30 godina možda, ali ovih 10 godina se to intenzivno razgrađuje.
Treba građani Srbije da znaju pravu istinu. Kada su dolazili na vlast 2001. godine sve je dogovoreno, sve je zacrtano, sve je zapisano. Priča o besplatnim akcijama, a sada član 2, ima još 15 članova koji se ubacuju preko člana 2, osnova se akcionarski fond, stapaju se dva fonda u ovaj fond, da bi se zaboravilo mnogo štošta što se desilo 1. januara 2001. godine pa naovamo.
To je njihova obaveza, da se proda EPS, NIS, Aerodrom "Nikola Tesla". Ima još ovo četvrto, zaboravio sam koje je preduzeće.
Pošto je to veliko bogatstvo, veliki monopol, da bi to mirno prošlo, da se ne bi kršile pritke, da ne bi narod izlazio na ulice, dosetili se, pa kažu – svima će da vam bude dobro ako se to raskrčmi jer ćete i vi, građani, radili-ne radili, sa 18 godina i na gore da dobijete nešto. Dobili ste besplatne akcije od hiljadu evra, samo ne znamo koliko vrede. Prošle godine ste čuli da je to bilo 1.700 dinara. Znači, laž, prevara.
Još malo bih da nastavim, nećete da se ljutite, gospođo Čomić, ovo naše vreme koje imamo kao stranka, može.
Sada kako ozbiljno ući u nešto što se zove projekat prevare? Podnesemo tako poneki amandman, samo da podsetimo građane o čemu se radi. Znači, nacionalni zadatak broj jedan – ne treba nam elektroprivreda, trebaju nam pare. Koje pare? Besplatne akcije od hiljadu evra. Koliko koštaju? Ne znamo koliko koštaju. Čućemo, verovatno.
Ko je zainteresovan za elektroprivredu? Beše neki anketni odbor, kada se pre godinu dana pravila Vlada, svi se grabili da budu ministri energetike, svi se grabili. Zašto? Tamo kajmak, pa ko šta može da drmne.
Sada kažete – moramo da napravimo taj akcionarski fond, da on posluje kao akcionarsko društvo. Izvinite, molim vas, je l' imamo mi zakon o fondovima i zadužbinama? Nemamo. Gde mi imamo regulaciju ovog fonda? Imamo u Zakonu o budžetskom sistemu. Vi ni to ne primenjujete.
Da li je ovo fond Katarine Rebrače možda? Jeste li raščistili dugovanja i potraživanja ovih javnih preduzeća? Prema tim javnim preduzećima imaju potraživanja naše banke koje su u stečaju. Još deset godina neće da se završi stečaj ove četiri banke.
O čemu vi pričate? Da mi saučestvujemo s vama u ovome? Ne pada nam na pamet. Ali, samo vam šaljemo poruku – pratićemo sve šta se dešava, verovatno će Zabela da isprazni svoje kapacitete. Ono što imate dva sprata ispod zemlje, vodite računa da to bude što bolje, što lepše, jer će neki morati tamo da se presele, hteli-ne hteli moraće tamo da se presele. Ko će da bude, sami procenite.
Samo da znate, jedna ekipa iz Agencije za privatizaciju je odavno napustila Agenciju za privatizaciju. Nalazi se baš u ovim javnim preduzećima, gde se javljaju kao privatizacioni savetnici, vode sektore za korporativnu delatnost, peru papire i misle da je neko toliko naivan da će da zaboravi. Neće niko da zaboravi ovo što se dešava.
Ovo ne može da se zaboravi. Zašto? Zato što neko krčmi nešto što je društveno bogatstvo. Ovde ima i prirodnih monopola, sve na izvolte. Uslov – evroatlantske integracije. Nije tačno, nego da se sakriju tragovi. Zato nema s naše strane neke diskusije u koju ste hteli da nas uvučete, da mi pričamo šta je taj član, šta on reguliše, zašto je zakonit i zašto nije zakonit.
Gde vam je predstavnik Vlade povodom ove tačke dnevnog reda? Nema ga. Koga ste odredili? Ministra za sport, nekada pomoćnika ministra za odbranu, nekada službenika norveške ambasade. Vi devalvirate vaše propise.
Poštovani građani, stavite prst na čelo pa se zapitajte koliko koštaju besplatne akcije od hiljadu evra? Koliko koštaju? Time ste 2008. godine dobili neke izbore. Kako? Prevarili građane. Jedan je pre 20 godina prodavao stanove, društveni stambeni fond za dve marke, za 10 maraka, za 100 maraka da bi očuvao svoju vlast.
Dajte, napravite neku inovaciju malo inteligentniju, nemojte ono već viđeno. Lepo zvuči, ljudi gube posao, lepo zvuči, nemojte da se iznenadite ako u sledećoj tranši izmena ovih propisa neki blistavi um se smisli da treba da se ukinu penzije, pošto se nalazimo u drugoj godini kada nema usklađivanja penzija. Vi ste na sve spremni. Onda
kažete – imamo 126 glasova, narod baš to hoće što vi radite. Što reče Aleksandra, malo morgen.

Pre nego što krenem sa obrazlaganjem tog amandmana, samo da kažem da se ovaj zakon odnosi i na akcije JP "EPS", hvala bogu, još nije prodato, imaju nameru da ga prodaju, preduzeće "Telekom Srbija", pripremaju se da ga prodaju, Aerodrom "Nikola Tesla", pripremaju se da ga prodaju i NIS.
Članom 5. se menja nešto u postojećem članu 13. Amandmanom tražimo da se poštuje onaj zakon koji je počeo da se primenjuje. O čemu se radi?
Prema postojećem zakonu, ovom i Zakonu o privatizaciji, pored Privatizacionog registra postoji i Akcijski fond. Pored njega se završava sve ovo sa vašim besplatnim akcijama koje ne znamo koliko koštaju, a kažete da vrede hiljadu evra.
Vi sada ubacujete Akcionarski fond, da ne maltretiram publiku sa time, pošto je to obična podvala. Prema postojećem zakonu, Akcijski fond je bio dužan da akcije i udele proda do 31. decembra 2008. godine. Ovo je april 2010. godine. Pobrkali ste malo kalendar.
Ukoliko se neke akcije prenesu Privatizacionom registru, Akcijski fond je dužan da ih proda u narednom roku od šest meseci. Po nekoj logici stvari, da ste krenuli, da nije naišla ta svetska finansijska kriza, vi biste raskrčmili i sva ova javna preduzeća o kojima sam pričao i začepili usta svakom građaninu koji bi bio saučesnik u rasprodaji društvenog bogatstva.
Sada ću da vas malo podsetim na nešto, pre 17, 18, 19 godina šta sam radio u Nišu. Napao sam jednog direktora da je veliki lopov i kriminalac i to pred njegovim radnicima, nekoliko stotina radnika je bilo. Ljudi su samo slegnutih ramena ćutali i slušali šta pričam. Poneko klimne glavom u znak odobravanja. Niko nije rekao da lažem.
Kada se završila tribina pitam ljude, pa dobro da li znate za to da on krade. Kažu ovako – znamo da krade, nego dokle on krade biće i za nas. To je sada malo logistički promenjen sistem, ali je matrica ista.
Računate da u toj rasprodaji i uništenju društvenog bogatstva možete da sprečite narodni bunt tako što ćete svakome da tutnete neku besplatnu akciju, pa neka on razmišlja koliko će to da bude, a na taj način će svako da postane saučesnik u ovome što se dešava.
Niste vi građani saučesnici, ma koliko da ste lakomisleni, nego su mnogo veći prevaranti.
Molim vas, nemojte današnju raspravu i današnju kritiku da svodite samo na jednu stranku i na jednog ministra, izbegavam da pričam to. Krive su ove vlade od 2001. godine, koje su pristale da po diktatu sa zapada rasprodaju budzašto sve što vredi u ovoj zemlji.
Prvi koji se ofirao bio je Miroljub Labus 2001. godine, kada je prilikom ratifikacije jednog od silnih sporazuma sa Evropskom bankom za obnovu i razvoj greškom u to vreme saveznom poslaniku Filipu Stojanoviću dostavljen aneks, na kome je tačno napisan spisak šta sve mora da se proda i u kojim rokovima, šta mora da se uradi, zašto mora da se diže cena lekovima, šta mora da se proda, koliko preduzeća.
Nekada su pravili spisak od 400 preduzeća. Znate i sami zašto je Sartid onako morao da ode. Znate i sami zašto su ugašene one banke. Zapamtite, još deset godina neće moći da se razreši pitanje aktive i pasive banaka u stečaju i likvidaciji. Imate vi tu ove eksperte koji su tamo radili.
Doći će i pitanje osiguranja Dunav, Mercedes Benca, sve će to doći – dokumentacija postoji, nemojte se sekirati. Sva dokumentacija postoji i zna se ko je učestvovao. Mi imamo samo malo problema da dobijemo to narodno poverenje da raščistimo te stvari, ali verujte i to će doći na red. Obično nas ne shvataju, pa posle nekoliko meseci kažu – vidi oni radikali opet bili u pravu. Ma uvek smo mi u pravu – uvek smo mi u pravu.
Pošto ste krenuli po onom zakonu da krčmite, mi smo vam amandmanom stavili rok 31. decembar 2010. godine, da vam skrenemo pažnju da onaj zakon "evropski" kako vi kažete, a vi kažete da nije evropski, a sada je ovo novoevropsko – to su te podvale, to su te podvale. Zato mi i dižemo glas – da upozorimo građane.
Nije nam baš mnogo drago kada se gađate, a do juče ste lepo krčmili, u zajednici u nekoj koaliciji imali ste demonstraciju koalicionog kapaciteta, kao onaj akumulator sa 18 volti, vati, ampera itd. Samo terajte vi to tako, ali sazreva svest kod građana. Shvataju oni zašto svakim danom sve teže i teže žive i svakog dana će im biti sve teže i teže. Svesni su toga i znaju odakle to kreće. Znaju gde ovi ovaj evroatlantski put – nekritičko sagledavanje svega što se traži.
Nekada je neko zbog amandmana Zakona o potvrđivanju Sporazuma o pridruživanju se naljutio, pa ste ga lepo podsetili – ne može evropski put i čuvanje Srbije. Evropski put – znači razaranje Srbije. Svako razaranje Srbije znači – da će građanima biti teže i teže.
Naše je da ih upozorimo, da im skrenemo pažnju. Ne delimo veštačko đubrivo u kampanjama, ne delimo plazma televizore, ne delimo blokove. Delite vi to slobodno, neka grabi narod, nema veze. Samo zapamtite – narod se nešto ućutao, presabire. Presabire, nema još odgovora na pitanje – koliko vrede ili koliko koštaju te besplatne akcije od hiljadu evra?

Ova ideja oko akcionarskog fonda je suprotna svemu što postoji u pravnom poretku Republike Srbije, a postaće, nažalost, legalna ukoliko 126 poslanika izglasa ovaj zakon o izmenama i dopunama ovog zakona.
No, vratimo se članu 11. Moram, evo, teška srca da pohvalim Vladu. Dali su stvarno kvalitetno mišljenje. Odgovorili su na amandman, da ukoliko bi se prihvatio ovaj amandman, obesmislio bi se ceo zakon. Tako je. Zato smo i napisali amandman, da bi pokazali koliko je besmislen ovaj zakon. Upravo to. Hvalim te bože, jedanput da pogodite. Znači, tačno je.
Sada građani da shvate zašto mi želimo da obesmislimo ovaj zakon. Vrlo prosto i jednostavno. Ako u jedan nedefinisani i u suprotnosti sa pravnim poretkom, nešto što se zove akcionarski fond, ubacite ove besplatne akcije, a za koje niko ne zna koliko vrede, onda građani da znate, ući će 15% ukupnog broja akcija JP "EPS", koliko će to da bude ne znamo; da li će da obezvrede privredu, ne bi nas iznenadilo, tako su uvek radili kada je nešto u privatizaciji; zatim, 15% ukupnog broja akcija JP Aerodrom "Nikola Tesla", i to mogu da obezvrede, 15% akcija koje pripadaju Republici Srbiji u "Telekomu Srbija", i tu mogu da obezvrede.
Bio je, doduše, amandman PUPS-a da se u ovaj koš ubace još i JAT ervejz i "Galenika", to nisu prihvatili ovi, kažu – to je mala vrednost i ne vredi klati vola zbog dva kilograma džigerice. To ide u onu tzv. insajdersku privatizaciju.
Pre nekoliko dana čujemo da JAT neće više biti ovakav, gase JAT ervejz. Otvaraju nešto drugo. Po čijoj želji? Po nalogu stranog strateškog partnera. Ko je? Videćemo.
Ko vodi vlast u ovoj zemlji? Stranci. Čije interese oni zadovoljavaju? Stranaca. Šta će ovo da se deli besplatno građanima? Ništa. Ništa građani neće da dobiju. Dobiće šarenu lažu, kao što je dobila ova vlada šarenu lažu.
Godinama je bilo iz EU: morate da uradite, to, to, to, a šta vi nudite? Kaže – evropsku perspektivu, evropsku budućnost. Šta je to? Niko živi ne zna. U očekivanju evropske perspektive i evropske budućnosti, tamo negde 2050. godine, šta će biti s narodom? Šta će biti s ljudima?
Šta će biti sa radnim mestima? Šta će biti sa imovinom ove države? Šta će biti sa onim što je prednost ove države? Sve ima da rasture. I ko je posle kriv? Ma neće oni biti krivi, nego svi oni koji saučestvuju s njima, koji prihvataju i pristaju na ovu priču.
Dosta je više te priče 10 godina. Deset godina se samo daje neka iluzija. Medijska dokolica, nema rada, nema porodice, nema tradicije, gledajte televiziju, igrajte nagradne igre i uživajte. Kada se okrenete – pustoš. Šta će da kažu ovi što kreiraju to – narod je prihvatio to.
Da vas samo podsetim u vreme Jeljcina, onog čuvenog Čubajsa itd, u Rusiji su radili tu tzv. besplatnu vaučersku privatizaciju, nešto se muvao tamo i Đelić u to vreme. Šta se desilo? Dobili ljudi papire. Za gajbu piva svako je prodao svoje papire i mafija uzela privredu, dobar deo. Prevaranti.
Ovde kod nas to ide malo kobajagi nešto drugačije, evropski umiveno, niko ne priča o KiM, niko ne priča o organizovanom kriminalu. To je sada samo vest na televiziji, u novinama, država se bori, a organizovani kriminal u porama društva. Gde god se okrenete.
Šta će biti od ovih akcija? Šta sutra ćemo da se iznenadimo ako vlasnik ovih akcija bude neki navodno Darko Šarić. Da li on uopšte postoji? Ili neko drugi? Zato mi na vreme upozoravamo i hvalimo Vladu što je napokon shvatila da smo podneli amandman da obesmislimo zakon, da ga obesmislimo.
Vaša ekspertska grupa je pre desetak godina napisala da vrednost društvenog kapitala koji treba da se privatizuje je 35 milijardi. Kada se uzmu svi efekti privatizacije ne dođe se ni do tri i po, 10% i kako koji tender ili neka aukcija padne svaka sledeća pada vrednost početna cena je niža, niža, niža.
Sada se dosetili da mole tajkune koji su upropastili srpsku privredu da uđu u proces restrukturiranja posrnulih preduzeća koja ne postoje. Dokle više mi da gutamo to? Dokle: 126, mogu da radim šta god hoću. Jak vam je kriterijum.
Sve ovo pričamo zbog naroda, zbog naroda da shvate u kakvoj se situaciji nalaze i oni, i njihova deca, i njihovi unuci i njihovo potomstvo buduće, da sutra kada se okrenu i oko sebe vide pustoš, da svako shvati da je na neki način pristao. Kako pristao? Ono što sam malopre pričao, dokle ima za njega, ima i za nas.
Nisam završio onu priču, ispostavilo se na kraju da ne postoji ni ta firma više, niti da postoje ti ljudi. Pamet u glavu.

Ovim amandmanom SRS samo je htela da skrene pažnju na Komesarijat za izbeglice, da to, sada, posle izmena i dopuna ovog zakona i usaglašavanja sa nekim novim zakonima, statusa Komesarijata, postane prepoznatljiva upravna organizacija. Amandmanom se obuhvata ono u stavu 4, a to je, da nadležni organi autonomne pokrajine, jedinice lokalne samouprave, kada određuju poverenika zaduženog za te poslove to rade uz pribavljeno mišljenje Komesarijata. Mi smo tražili da se izbaci to mišljenje, a u nekim sledećim amandmanima biće malo više priče o tom Komesarijatu, s obzirom na to da ima i vrlo negativnih tumačenja, mišljenja i informacija o tome kakve aktivnosti oni preduzimaju, ne u ovom sazivu, nego od početka kada je u pitanju taj komesarijat, jer tu važi ona narodna izreka "gde i kajmaka, ima i abonenta za taj kajmak".
Pošto pada kiša, pa to malo stvara depresiju, melanholiju, treba neki mali gas da se da, jer tema koju danas obrađujemo zaslužuje pažnju i o njoj treba glasno da se progovori, da zveči. Oni koji to vole u novim terminima da shvate, to je ono "gas, gas"! Treba da se da gas. Evo, sada ću da promenim taj ritam.
Gospodine Čipliću, Srbija je prva u Evropi po broju izbeglih osoba. Čini mi se da smo na trinaestom mestu u svetu, prema nekim podacima, ali to se stalno menja. Kada se rešava problem izbeglištva, a svrha ovog zakona i cilj ovog zakona jeste upravo to, onda se koriste dve metode. Prva metoda je da se izbeglica vrati na svoj kućni prag i, druga metoda jeste, da, ako ne može da se vrati, da se vrši svojevrsno utapanje, uklapanje u novoj sredini. I jedna i druga metoda se finansira od strane država međunarodnih organizacija, komesarijata za izbeglice itd. I UN imaju poseban fond za te stvari.
Gospodine Čipliću, najveći broj lica koja imaju status izbeglica, taj status su stekli 1991, 1992, 1995. godine, u one dve, kako kažu ovi iz Hrvatske, njihove oslobodilačke akcije, a to je bio progon, "Oluja" i "Bljesak". Ako pogledamo kako se kretao broj izbeglica registrovan u Republici Srbiji, verifikovan od strane Visokog komesarijata za izbeglice, to je u jednom periodu bilo oko 600.000, prema poslednjim podacima, što se tiče Hrvatske, pre svega, tu je preko 100.000 izbeglih lica, nezvanični podaci kažu da ima oko 300.000. Ako uzmemo u isti korpus da stavimo i ove naši ljude koji su proterani sa Kosova i Metohije, to je dvesta i nešto hiljada i onda smo na neslavnom prvom mestu u Evropi.
Prošli put sam vas poučio – pročitajte stenografske beleške sa sednice Narodne skupštine održane 1. i 2. aprila 1992. godine. Tada je jedan jedini srpski radikal u Narodnoj skupštini bio Vojislav Šešelj i 249 poslanika ga je napadalo. Zašto? Zato što je prigovarao tom prvom tekstu Zakona o izbeglicama, jer po tom zakonu, izbeglice u Srbiji nisu mogle da kupuju nepokretnosti i da se zapošljavaju. Kritikovali su ga svi. Dobro je da ste posle 17 – 18 godina revidirali vaše mišljenje o statusu izbeglica.
Ono što treba javnost da shvati, neću da se bavim tehničkim pitanjima, ne sporim da su vrlo važna ova pitanja o kojima je gospođa Radeta pričala, kao i Milorad Buha malopre, ali vraćam se suštinskom pitanju. Moram malo slikovito da vam pokažem, jer računam da će bolje da uđe, da se shvati. Ovo je mesto A, ovo je mesto B. Između ta dva mesta postoji Drina. Ako iz mesta A dođe u mesto B 600.000 ljudi koji su proterani samo zato što su pripadnici srpske nacionalnosti, onda su vlasti u mestu A izvršile zločin protiv čovečnosti, koji se zove prisilno premeštanje, kasnije se to može nazvati i deportacijom. To je u nadležnosti našeg tužilaštva, našeg suda i ovog kvazisuda u Haškom tribunalu.
Ako posle 17. godina u mestu B i dalje postoje ljudi sa statusom izbeglice, znači da su žrtve prisilnog premeštanja i deportacije. Ko je odgovoran? Zašto se ne proganja onaj za dela u mestu A? To je centralno pitanje danas, a ne ova vaša gluma humanosti, pa ste u obrazloženju rekli – Evropska unija traži da se promeni Zakon o izbeglicama, jer i to se nalazi na nekoj agendi, da bi ste se što pre priključili Evropskoj uniji. A onda vaš predsednik Tadić kaže – integracijom u Evropsku uniju rešavamo i pitanje izbeglica. Šta su ova dva predsednika pričala u Opatiji, pre nekoliko meseci, nije Opatija nego "Apatija". O čemu su to pričali?
Franjo Tuđman je završio sa svojom politikom, od 12 do 14% Srba u Hrvatskoj kao konstitutivnog naroda sveo je na manje od 2%. Ko zna koliko posto ima toga? Gde je njihova imovina? Gde je povratak? Pedeset i nešto hiljada ljudi ima problema kako da reši stambeno pitanje. Stanarsko pravo im se ne priznaje. Ne pomaže ni Evropski sud za ljudska prava, ne pomaže ni Evropska komisija, ne pomaže ni Evropska unija! Ko god želi izbegličku vizu da ide u Australiju, Kanadu, Ameriku, ako je iz onog dela tamo kod Kinina sve države mu daju i azil i sve ako treba. To je centralno pitanje koje nas interesuje, a ne vaša humanost. Kobajagi humanost.
Pa, evo koliko ste bili humani 1992. godine, kada se donosio zakon. Sednica je završena tako što se u to vreme predsednik Narodne skupštine gospodin Bakočević ogradio od izjave Vojislava Šešelja. I šta, mi smo krivi i 1992. godine, srpski radikali, i 2010. godine smo krivi, zato što imamo isti politički stav i isti pravni stav po određenom pitanju? Vi ste bili u pravu i 1992, vi ste u pravu i 2010. godine, kada ste promenili stav. To treba javnost da zna.
Dosta je više te manipulacije. To je centralno pitanje. Povratak, pre svega, povratak, pre svega, njihova prava tamo da se zaštite. I dobro je što ovaj zakon brani ministar za ljudska i manjinska prava, zato što ovo što sam rekao ne može da ospori ništa. To su sve gole činjenice. Ko je odgovarao za prisilno premeštanje, deportaciju i progon?! Niko! Vidite kako ide postupak Gotovini i ovima drugima. Nema ništa od tog postupka, ali, kada je u pitanju optuženi Srbin, sve može. Problem je i u knjigama, problem je u obelodanjivanju informacija, sve su to problemi. Zašto? Zato što je u pitanju Srbin.
Vodite računa kada pričate, pošto znam dosta činjenica. Za svaku činjenicu imam da vam izvučem papir. Dosta nam je te vaše lažne humanosti. Sada ćete da brinete brigu o izbeglicama. Što niste brinuli 1991, 1992. godine. Godine 1992. vam je smetala ideja da izbeglica može da se zaposli u Srbiji, da može da stekne imovinu u Srbiji, iako su još bili istog državljanstva, jugoslovenskog. Pročitajte stenograme, prošli put sam vas vrlo kulturno upozorio, pročitajte stenogram te sednice 1. i 2. april 1992. godine, pa se kvalifikujte za razgovor, a ne to, sad, šta ćemo medijski, šta će mediji pod kontrolom ovog tajkuna, onog mafijaša da objave, ovo neće da objave, ovo će da objave, to će da bude afirmativno, dobićete 2%. Kojih 2% ćete dobiti?
Zašto ne pričate o tome kako su izbeglice prevarene u Pančevu. Donacija, napravljeni stanovi. E sada idu u socijalno stanovanje. Gde vam je tu humanost? Kako vam se menja humanost od lokacije do lokacije, od bega i age u nekoj lokalnoj sredini? Naravno da postoji veliko nepoverenje prema Komesarijatu za izbeglice, naravno, da ne postoji, s pravom postoji.
Toliko, gospođo Čomić. (Aplauz)

 S obzirom na to da je ovo interesantan amandman, ali eto, nemam sreće sa predstavnicima Vlade, čim uzmem reč, odmah mi pobegnu, šta da radimo. Ali, gospodine Novakoviću, objasniću nešto povodom ovog amandmana.
SRS nema obavezu ni da podržava ovaj amandman niti da kudi amandman. Radi javnosti, i kada se podnose amandmani, samo da se razumemo, ovo je zakon o izmenama i dopunama Zakona o regionalnom razvoju, mi ne podražavamo ni ovaj zakon o izmenama i dopunama, a ni onaj osnovni tekst. To vam je valjda jasno.
Mislim da imamo potrebu da objasnimo u čemu se ogleda taj naš stav. Naravno, ravnomerni regionalni razvoj jeste ustavna obaveza Republike Srbije, ali Republike Srbije. Ova priča o statističkim regionima, o kriterijumima, o standardima EU, takođe, postoji. To niko ne spori.
Samo da vas podsetim, vi ste u obrazloženju ovoga zakona rekli – idete na ovu izmenu i dopunu da biste bili u mogućnosti u periodu za 15, 20 godina da koristite pristupna sredstva EU. I, naravno, po logici stvari, odmah se otvara politička tema. Ovaj zakon jeste politički propis, ma koliko da se on uobličava sa nekim navodno kriterijumima, standardima koji važe. Pitanje je da li oni i ovako važe u EU, pošto svaka država autonomno primenjuje ove kriterijume.
Zato ne želimo da učestvujemo u ovoj priči. U ovoj priči vidimo pripremu za nešto što može biti vrlo opasno i ružno po Republiku Srbiju. Želimo da budemo centralizovana država kao što je Francuska. Ako Francuska ne ispunjava evropske kriterijume, onda, 'ajde da i mi ne ispunjavamo te evropske kriterijume.
Inače, ima ovde interesantnih predloga – oko 20 regiona. Verovatno je u tih 20 regiona, po ovim standardima od osam stotina hiljada do dva miliona ljudi, tu i neki region Knin, Petrinja itd. To je nama interesantno, naravno.
Vi znate da od početka pričam o regionalizaciji po evropskom modelu. Moderna evro-regija "Velika Srbija", šta fali? (Aplauz) Isti jezik, ista ekonomija, narod isti, kompatibilne privrede itd. Naravno, mene će neko da optuži za velikosrpski hegemonizam, ali, zašto ste me sve optuživali, to je nešto najmanje zašta možete da me optužite.
Molim vas, kada pominjete Nikolu Pašića, vi iz DS, pozovite se na Grola, na Davidovića, na Mićunovića, na neke druge, nemojte na naše da se pozivate. Kako to demokrate nalaze pokriće za svoju političku platformu u ideologija SRS? Hvaliću vas uvek kada vi pogodite. Pre neki dan sam hvalio i Šutanovca. Sve ću da vas pohvalim, kada prihvatate ideologiju SRS, ali budite malo oprezni, znate. Bolje povedite računa o tome, zašto su ona goveda prema Aranđelovcu crkla u kamionu. Povedite malo računa, što dele neki veštačko đubrivo, po 50 tona, u subotu. Povedite računa, šta ste napravili, šta ste iznedrili, o tome vodite računa.
Inače, što se tiče naših stavova, nama je drago kada vi sa zakašnjenjem prihvatite naš stav. Mi ne sporimo, i prošli put smo u načelnoj raspravi rekli – jeste, nešto se koristi od strane Evropske statističke organizacije za praćenje itd. Međutim, to je preuranjeno za Srbiju. Apsolutno preuranjeno za Srbiju. Zašto? Zato što su još uvek jake političke tenzije u Republici Srbiji.
Samo da vas podsetim, neko već u srpskoj političkoj eliti pravi dogovor o tome, da četiri opštine na KiM pripadnu Srbiji, a da se ostatak podeli i postane nezavisno Kosovo. To su one mesije koje se kunu biračima. Koriste svaku priliku da prevare birače.
Naše je kao SRS da oštro kritikujemo, da na vreme upozorimo, da na vreme kažemo. Vi naravno to ne prihvatate. Posle nekoliko godina se pojavi naknadna pamet i onda imam potrebu da vas pohvalim zbog naknadne pameti, ali i da vas upozorim i da obavestim javnost koje su, u međuvremenu, štetne posledice nastupile.
Malopre ste čuli, u Sporazumu o pridruživanju, nalazi se i stavka regionalizacija. Bili smo protiv tog sporazuma. Videli ste i sami i prihvatanje tog sporazuma nije sprečilo da 22 države, od 27 koje čine EU, priznaju nezavisno Kosovo. Sada vi solite na to pitanje, čisto političko, gde se javljaju centripetalne i centrifugalne sile koje bitno utiču na teritorijalni integritet i suverenitet Republike Srbije.
Sada idu ove priče – neko podstiče nacionalnu mržnju, neko želi da kroji regione kako želi itd. Mi smo protiv. Molim vas, dragi građani, mi smo i protiv Zakona i protiv izmena i dopuna. Podnosimo amandmane samo da podsetimo javnost na naše političke stavove koje 20 godina nismo promenili.
Ako Francuska nije demokratska država, onda, ne treba ni Srbija da bude demokratska država. To je isti princip – visokorazvijena centralizovana država, to želimo da budemo i mi u Srbiji. Ako ona ispunjava te uslove EU, verovatno i mi ispunjavamo.
Sada se ovde promoviše novi princip – dajte te pare iz inostranstva, pristupni fondovi, 'ajde da to mi organizujemo da bi koristili pare.
Gde će te pare da završe? Do sada je 35% svih para koje su došle iz inostranstva završile u inostranstvu. Kako? Konsalting usluge, usluge savetovanja, platnog prometa itd. itd. Zašto povećavate obaveze građanima? Vodite računa. Mi moramo da vodimo računa i o deci i o unucima, o čukununucima. Nama se gadi na takve standarde od kojih Srbija propada kao država. Vodite računa.
I, molim vas, gospodine Novakoviću, sa ovim stvarima mi nemamo nikakve veze, da se zna! (Aplauz)

Ovo je poznata tema, to je gospođa Đukić-Dejanović objasnila. Tačno je da je 2005. godine veliki broj naših građana, roditelja koji smatraju da su doživeli, morao bih ipak da upotrebim reči, "ličnu i porodičnu tragediju", u to vreme su pričali o tome da postoji neka velika sumnja. Moram da kažem da su sve poslaničke grupe, u to vreme, prihvatile da se formira Anketni odbor, da se obavi razgovor sa predstavnicima, mislim, čak, da ima i Udruženje na tu temu. Bilo je dosta informacija, dosta podataka, jednostavno, očaj je ljude naterao da nam se obrate. Možda nisam baš preterao kada sam upotrebio ovu reč "očaj", ali nešto slično tome.
Ne postoji veća tragedija za oca i majku ako izgubi dete, dete umre ili pogine, ali ovo je vrlo specifično, oni čak nisu ni mogli da imaju taj do kraja izvedeni osećaj roditelja, majke i oca, zato što je neko zamenio ili ukrao dete. To je bilo stvarno šokantno, znam da je većina gledala sa nevericom, ali su neki podaci bili stvarno neumoljivi.
Narodna skupština je formirala Anketni odbor. Kažem, sve poslaničke grupe su učestvovale, sve su se uključile u to. Više sam se javio zbog ove tačke dnevnog reda, pre svega, u znak poštovanja prema našem pokojnom poslaniku dr Nedeljkoviću, koji je bio aktivan u tom odboru i maksimalno je doprineo da se što bolje sagleda taj problem.
Reći ću malo o tome da postoje neki problemi oko rada te radne grupe i zbog čega postoje. Nisu problemi vezani za članove te radne grupe, nego načelni problemi postoje. Moram da kažem, radi javnosti, i to idem redom kako je navedeno u Predlogu odluke, da su na ovu inicijativu odgovorile poslaničke grupe: LDP, DS, Poslanička grupa manjine, SRS, G17 plus, SPS, DSS, PUPS i Nove Srbije. Naravno, vi ste ovde rekli da će u Radnoj grupi biti i predstavnici Ministarstva pravde, zdravlja, unutrašnjih poslova i dva redovna profesora Pravnog fakulteta u Beogradu.
Sada moram da se osvrnem na nešto što je tačka 3) Predloga ove odluke, a to je zadatak radne grupe. Sve se ovde lepo navodi, da je Narodna skupština na sednici održanoj 14. jula 2006. godine razmatrala Izveštaj Anketnog odbora, da je Narodna skupština odlučila da treba i Narodna skupština da se uključi u jednu vrstu zakonodavne aktivnosti koja se odnosi na izmenu propisa u oblasti krivičnog prava, upravnog prava, porodičnog prava i u oblasti zdravstva.
Naravno, kada se govori u oblasti zdravstva, pre svega, misli se na porodilišta da se ne dešavaju te stvari, da se dete rodi, a roditelji dobiju uverenje ili neku potvrdu da je dete mrtvo rođeno, ili da se ne dese neke druge stvari, zamene dece itd.
Međutim, ovde se otvara jedan veliki problem, moram da kažem, on prevazilazi značaj samo ove radne grupe. Rekao bih za ovu radnu grupu da je ad hok radna grupa, da ona treba da sagleda samo ovaj problem, da neka rešenja da i da se onda uključi neko ko bi mogao da bude zvanični predlagač. Zvanični predlagač po Ustavu može da bude Vlada, može da bude predsednik Republike, mogu da budu narodni poslanici. Ne može Skupština sama sebe da predlaže, čak i odbor ne može da bude predlagač po Ustavu. Prema tome, neko bi trebalo da preuzme tu inicijativu. Smatram da taj koji treba da preuzme inicijativu jeste Vlada Republike Srbije, jer ona i najviše treba da predlaže zakone koje bi možda, na neki, trebalo da doradimo, da bi bili naši, tako da to malo pojednostavim.
Međutim, neshvatljivo mi je, zar je moguće da u našem pravnom sistemu, citiram baš ove oblasti, dakle, krivičnog prava, upravnog prava, porodičnog prava i onoga što zovemo zdravstvo, ne postoje odgovarajuće odredbe koje sprečavaju da se te stvari dešavaju i da ne postoje odredbe koje omogućavaju da se vodi neki postupak odgovornosti protiv lica koja krše propise? Meni je neshvatljivo, prosto se plašim da ne bude po onom Čerčilovom, znate, kad nešto ne želiš da rešiš napravi komisiju, radnu grupu, oni će samo nešto da rade, da se svađaju, ne mogu da se dogovore, puj-pik ne važi, te imali smo dobru nameru. Koji su rezultati? Ništa!
Razgovarao sam sa predstavnici ovog udruženja i sve stranke su razgovarale sa tim ljudima, uvažavajući njihovu situaciju. Kažem vam, u početku je bila neverica da li je moguće da se to nešto dešava – kad su ljudi su počeli da iznose neku dokumentaciju, bilo je sasvim osnova da se sumnja. Išli su toliko konkretno da pričaju čak po imenima i prezimenima, to je degutantno danas pričati; te blizanci, sad je neko, te ovo, te ono, ne želim o tome da pričam da se ne bi devalvirala ova današnja tema, da neko pogrešno ne shvati ovo što pričam. Neshvatljivo je, zar je moguće da ta oblast nije regulisana našim propisima i zar je moguće da tužilaštvo i policija i drugi nadležni državni organi, pri postojećem stanju propisa, ne poseduju tu vrstu nadležnosti u delu koje se tiče odgovornosti ako je nešto prekršeno?
Mislim da postoji nadležnost. Ne želim da devalviram temu, ali ako ništa drugo nisu mogli da nađu Canetu Žapcu, pa su mu našli zloupotrebu službenog položaja, pa verovatno su mogli i ovde da nađu neko delo.
Sa gledišta sudske prakse postoji mogućnost i da se nekim tumačenjima ovo podvede pod neku odredbu, da li krivičnog zakona, da li nekog drugog propisa, itd. Zašto? Verovatno je ova tema značajna, prevazilazi strogo usko tumačenje nekih normi. Ovo moram da kažem zbog budućeg rada Radne grupe.
Mi smo gospodina Paju Momčilova predložili da bude član ove radne grupe. Mi želimo da se uključimo u ovaj posao. Želimo da pomognemo.
Ovo nije stvar koja se tiče političkih stranaka, to je valjda svima jasno. Ovo prevazilazi sve. Čovek 30 godina traga za svojim detetom, neki 40 godina tragaju, zato što imaju sumnju nisu dobili adekvatan odgovor, moram da kažem da neki nisu dobili čak ni logički odgovor. Moram da pomenem grupu ljudi iz Niša koji su maltene inicijatori ovoga, jer stvarno kada pogledate onu dokumentaciju to na prvi pogled deluje naučno-fantastično. Ali, verovatno ima nečega povodom toga.
Ovako kako je formulisana tačka 3) ovog predloga odluke može da se protumači da će Radna grupa da učini nešto, na bazi toga ćemo mi kasnije da izmenimo ove propise, pa na bazi tih izmenjenih propisa neko će da sprovodi na radnje od pre 30, 40 godina. Tako to izgleda kada se pročita ovo.
Možete vi da klimate glavom do mile volje, ali se kaže upravo ovako – da sačini tekstove predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona u onim oblastima radi stvaranja formalno-pravnih uslova za postupanje pravosudnih i drugih nadležnih organa po prijavama roditelja koji sumnjaju, prema tome, po onim prijavama koje već postoje 30 godina.
Pazite, nešto deluje od danas za ubuduće. Ne može od danas da deluje u prošlost. Zato vraćam temu. To je u našem pravnom poretku već bilo. Ne smemo mi ovom odlukom da amnestiramo Republičko javno tužilaštvo i sva druga javna tužilaštva koja su bila nadležna da postupaju po ovome. Samo vam skrećem pažnju. Ne želim niti replike, niti bilo kakva osporavanja. Samo skrećem pažnju da, ako se upustimo u neki posao da ga radimo, onda taj posao treba da radimo ozbiljno, ne po Čerčilovim metodama – formiraj radnu grupu, posvađaće se, ništa neće biti od tog posla.
Mi imamo vrlo negativno iskustvo sa anketnim odborima, počev od prvog Anketnog odbora koji je formiran tamo, negde, u drugoj polovini 1993. godine. U ovoj zgradi, isto. Anketni odbor za ispitivanje Dafine, Jezde i stare devizne štednje. Nikad taj izveštaj nije ugledao svetlost dana. U međuvremenu je bilo još puno tih anketnih odbora. Jedva se stranke u Skupštini dogovore oko formiranja anketnog odbora, anketni odbor nešto radi, završi nešto. Nema!
Ovo je jedan od retkih slučajeva gde je Izveštaj Anketnog odbora došao na Narodnu skupštinu, Narodna skupština ga usvojila, preuzela obavezu 2006. godine. U međuvremenu se promenilo nekoliko predsednika Narodne skupštine, ne hvalim gospođu Slavicu Đukić-Dejanović, daleko od toga, ali ovo ne treba izbeći. Dobro je da se i 2010. godine krene sa realizacijom onoga što je Narodna skupština odlučila 2006. godine.
Pa, naravno da će to da predloži neki poslanik iz vlasti, da je neki iz opozicije, vi koliko ste tvrdoglavi ni ovo ne biste uvrstili u dnevni red, ali ovo je obaveza predsednika Narodne skupštine i nema tu da se sad pravi neko čudo od toga.
Sad je kod nas čudo ako neko ispunjava obaveze po zakonu. Nije. To je normalno stanje. Nenormalno je stanje kad se krši zakon, a kad se poštuju propisi to je normalno stanje. Znate, mi treba da kritikujemo one koji krše, a sada smo uveli manir da hvalimo one koji poštuju zakon. Dobro, medijski posmatrano i to nije loše.
Ne izražavam niti sumnju niti bojazan, nego upozoravam da ukoliko se nešto radi to treba kvalitetno da se uradi. Izražavam i stav da u postojećem pravnom sistemu postoje i propisi, postoje i odredbe koje ovo pitanje mogu i moraju da reše. To što nadležni državni organi nisu bili aktivni, samo da vas podsetim, u tim grupama ljudi koji su sumnjali u ovo da se desilo bilo je i sudija i tužilaca i, koliko se sećam, jedan od funkcionera tog udruženja je čovek u penziji, ali nekada je radio u policiji pa je on svoja profesionalna znanja iskoristio da se prođe kroz te izvode matičnih knjiga rođenih, izveštaja porodilišta, itd.
Sada moram da vas podsetim, pošto je SRS, za razliku od drugih stranaka, u mogućnosti samo da podseća na ono što je nekada pričala, za šta se nekada zalagala. Mi se uvek zalažemo za to, i danas i sutra ćemo da se zalažemo. Ne stidimo se onoga što smo radili. Mi se ponosimo sa svim onim što smo uradili na političkoj sceni Republike Srbije, ali na neke stvari moramo da podsetimo. Kada je bio na dnevnom redu Zakon o porodičnim odnosima i kada su se prvi put u oblasti porodičnog prava ubacivale odredbe o usvajanju neke dece, nekada je bilo ograničenje kada su u pitanju bolesna deca itd, ne obično bolesno, nego, ono, ne daj bože da se ikome desi itd, mi smo tada izražavali sumnju da li te odredbe treba da stoje, tada smo nekima delovali vrlo brutalni u argumentaciji, ali smo pričali o tome da neki iz inostranstva žele da trguju ljudskim životima i organima.
Naravno, po običaju, kada SRS kaže vi se nasmejete itd. Već, kada je posle nekoliko godina izišla priča o "Žutoj kući" mnogi su zaledili svoj osmeh i ozbiljnije su shvatali na šta mi upozoravamo. Činjenica je da idemo nekoliko meseci ili nekoliko godina ispred, to je u osnovi radikalizma, korenita promena, nešto iz temelja da se promeni. I to vas treba da čudi, nas ne čudi. Navikli smo na to početno nerazumevanje.
Da ne bih širio ovu temu i nikako ne želim da devalviram Predlog odluke, da vam bude jasno, mi ćemo ovo podržati, ali upozoravamo, obaveštavamo sve buduće članove ove radne grupe da, pored toga što treba da taj posao efikasno da urade, i Narodna Skupština na adekvatan način odgovori sa promenom ovih propisa, ali i skrećemo pažnju da u postojećem pravnom sistemu postoji sasvim dovoljan broj odredbi u ovim propisima koji omogućavaju da se ovo pitanje razreši. Ako ne može da se reši ono fundamentalno pitanje koje interesuje ove građane onda može da se reši pitanje odgovornosti onih koji su, očigledno prekršili propise i pričinili svima nama štetu.
Verujte, velika je šteta kada o ovome moramo da raspravljamo. Ovo teška i bolna tema. Svako ko je roditelj shvatiće ovu situaciju. Hvala vam. (Aplauz)

Samo da nastavim tamo gde je gospodin Jojić stao. Gospođo Čomić, valjda niste loše shvatili gospodina Jojića. Poslovnik obavezuje nas, ali ne obavezuje Tijanića, o tome se radi. Ali, dobro, da se vratimo na temu.
Bez dubljeg ulaska u ovo što je suština ove teme, neminovno ovde mora da se kaže i o tome šta znače naši propisi, šta znače naši zakoni. Zakoni i propisi, ako se primenjuju selektivno ili se primenjuju ograničeno, ako se to meri u kilogramima, 200 grama se primenjuje, a 800 grama se ne primenjuje ili ovaj zakon se primenjuje, ovaj zakonske se ne primenjuje, onda, ljudi, nas uopšte ne treba da iznenađuju ovakve situacije.
Jedno je kvalitet zakona, a drugo je posvećenost onih ljudi koji treba da primenjuju taj zakon. Svi mi treba da poštujemo zakon, ali znate, kada se promeni taj vrednosni kriterijum ili kada se pojave neki, ne bih rekao paradržavni, parapsihološki interesi onda imamo situaciju da se, ne znam, više u medijima priča o kućnim ljubimcima nego o deci. Mislim da je ova tema danas dobra, upravo da se skrene pažnja i vlasti i onima koji kreiraju javno mnjenje u Republici Srbiji da mora da se napravi neki prioritet.
Ovo pitanje sumnje da li su neka deca zamenjena, nestala, itd. u porodilištima, mora da dobije odgovore, kako zbog tih roditelja, zbog te dece, tako i zbog buduće dece i budućih roditelja. Žena kada ide u porodilište treba da ide sa poverenjem da ide u državnu instituciju gde se poštuje zakon, primenjuje, gde su zagarantovana prava.
Dajem jednu ideju Radnoj grupi i ovima koji treba da rade na ovim propisima. Da li eventualno krivično delo u ovoj oblasti može da zastari? Otvaram temu. Da li uopšte može da zastari? Jedno je krivično delo, drugo je zločin. Zločin u sebi sadrži skup krivičnih dela, da li istih ili različitih, nije bitno.
Ovo moramo da rešimo u ime naših građana, zbog naših ljudi. Ako se nema poverenja u državu, ako se nema poverenja u vlast, bez obzira ko je na vlasti, nemojte da vezujete to personalno, džaba radimo ovaj posao. Ne želimo više da pričamo o ovoj temi, povodom ove tačke dnevnog reda. Iznosim stav SRS.
Želimo aktivno da učestvujemo u ovome. Naš predstavnik biće dr Paja Momčilov. On je pokazao za ovih nekoliko desetina godina kao član SRS i poslanik i stručnjak u oblasti koja ima dodirnih tačaka sa ovom temom i da je kompetentan i da će maksimalno da pomogne i, ponovo podsećam, i prisutne poslanike i javnost, na našeg dr Nedeljkovića koji je nekada kao član Anketnog odbora, tu obavezu imamo prema njemu kao članu i prema njegovoj porodici, prema njegovim pacijentima, pošto je bio dosta ugledan čovek u Gornjem Milanovcu. To uverenje su delili ostali članovi Anketnog odbora. Slučajno se sećam da je iz G17, mislim Sneška, vodila taj anketni odbor, da je to dobro urađeno. Mislim da je bila Snežana? Da, Živodarka Dacin, izvinjavam se gospođi Dacin. Znam da je to bila jedna od retkih tema gde smo svi bili jedinstveni.
Gospođo Čomić, izvinite ako sam malo preterao sa ovim vremenom. Izneo sam stavove SRS. (Aplauz)

Pa, dobro, teško mi je da se snađem posle Mikovića. Nevena Petrušić, rođena Petrović je moja koleginica, gospodine Mikoviću. Lepo ste te stvari ispričali. Ne očekuje se od nas da sada pričamo o toj univerzitetskoj karijeri, dekan na pravnom fakultetu. To bi bilo iluzorno. Čovek koji je magistrirao, doktorirao i to na najtežem predmetu koji smo imali na pravnom fakultetu, Građansko procesno. Nevena je brilijantan student bila. Dobar čovek. Verovatno je zbog toga i dekan.
Ovo je svakako politička tema i krenuću od one matrice koju je gospođa Čomić napravila na početku svog izlaganja, jer je rekla da postoje tri dela: prvi deo koji se odnosi na kandidata, drugi deo na zakon i treći deo, kako rekoste, klima povodom izbora, predlaganja itd. itd.
Da krenemo od klime. Ako je neko napravio radni staž u Fondu za humanitarno pravo, kod Nataše Kandić i Vojina Dimitrijevića, neću ni da pričam. To nikakav radni staž nije! Gospođo Čomić, potpuno vas podržavam povodom one vaše konstatacije da u nevladinom sektoru postoji velika privatizacija, u svakom pogledu privatizacija.
Naprave neki program, konkurišu kod nekih međunarodnih organizacija, od 2002. godine, i kod Vlade Republike Srbije dobijaju neka sredstva. Pričao sam vam o onom Buci Kovačeviću iz Kragujevcu, koji je imao nekoliko desetina nevladinih organizacija unutar svoje familije. Ova nije takva, Fond za humanitarno pravo.
Po meni nikakav kriterijum nije – podražavaju predlog 92 nevladine organizacije i desetak-petnaest pojedinaca na nekim funkcijama, kao što mi nije nikakav kriterijum, kao što je malo pre Kenan rekao, da je nekog, navodno, protivkandidata, u pokušaju, podržalo 220 nevladinih organizacija, a protiv ovog vašeg kandidata je 150 nevladinih organizacija.
Znam kad me je tužila jedna nevladina organizacija, ja, rek'o, da vidimo adresu, gde je, šta je, nisu me tužili nego u novinama napisali podneli neku krivičnu prijavu, rek'o, daj da vidim na toj adresi da li su tamo, da vidim šta je problem. Odem tamo i poljubim vrata. Pitam komšiluk, kažu – ma, ne dolaze tu mesecima, a na sajtu su tako aktivni da je to strašno.
Tako da taj kriterijum nevladine organizacije kod nas iz SRS ne igra nikakvu ulogu, ako neko misli da to može da plus, grdno se vara. U startu da razrešimo tu dilemu. To je naš vrednosni sud prema tome.
Ne sporim da neki drugi obožavaju nevladine organizacije, naročito kada su u pitanju izborna kampanja, jer podržavaju neku opciju, neku napadaju itd. ali to nije današnja tema. S obzirom na to da je začeta rasprava i na tu temu, povodom tih pitanja, nadam se da se ne ljutite što se i to komentariše.
E sad, moram da kažem da mi se sviđa jedan stav, gospođo Čomić, koji ste rekli. Evo, ne znam šta me tera ova dana, samo vas nešto hvalim. Nešto je opasno. Ne, ne, dobro da li će biti na dobro, ne znam, ali evo, moram da, znate zbog čega vas hvalim? Zato što ja to godinama pričam. Protiv sam te vrste animoziteta i mržnje prema ljudima koji su politički opredeljeni. Ovde se stvorila jedna praksa, jedno mišljenje u javnom mnjenju – ako je čovek iz političke stranke to je apriori nešto loše, ako je iz nevladine organizacije to je mnogo dobro. Pa, kakvi su to eksperti, stručnjaci, moralisti itd, nekad smo imali 500 i nešto stranaka, sad imamo ne znam, negde, tridesetak, ukoliko nije mogao da nađe neku opciju za svoje neke političke stavove, nešto onda nije u redu.
Protiv toga sam ako je neko pripadnik, član neke političke stranke da on apsolutno ne ispunjava uslove. Zašto devalviramo političke stranke? Generalno, sve političke stranke treba da se izbore za svoj status u ovoj borbi protiv ovih sporednih uticaja na politiku, poput tajkuna, organizovanog kriminala, špijuna, itd, ali to je jedna druga tema.
To što neko dolazi iz nekog drugog sektora, predstavlja se kao neki veliki stručnjak i to je meni problematično, moram da vam kažem. Evo samo da načnem temu, predsednik Saveta Narodne banke ujedno je i savetnik predsednika Vlade. Mislim da je to nespojivo jedno sa drugim. Apsolutno sam siguran da je to nespojivo.
Znate, u svim naši propisima, koje smo mi doneli ovde, kada se tiče izbora nekog pojedinca da bude član nekog kolegijalnog organa uvek smo pokazivali veliki stepen bolećivosti prema univerzitetskim profesorima i rekli smo nema sukoba interesa. Može da bude sudija Ustavnog suda i može da se bavi katedrom, može da se bavi predavanjem itd. I samo smo tu pravili neku vrstu, ako mogu da kažem, izuzetaka i bolećivosti.
Međutim, moram da postavim pitanje – kada čovek postigne svoj maksimum u svojoj profesionalnoj karijeri, verovatno biti dekan Pravnog fakulteta da je to nešto najviše što može univerzitetski profesor prava da postigne, šta njega goni da se bavi nekim drugim poslovima koji su u pogledu i sa gledišta akademskih položaja niži u društvenoj strukturi?
Ovaj poverenik, to je nekoliko stepenica ispod nivoa i značaja i ugleda dekana Pravnog fakulteta. Nevena je dekan Pravnog fakulteta u Nišu, koji sada u maju slavi 50 godina postojanja. Pošto ona gleda ovu emisiju i sve ovo zna pošto smo pričali, nemojte da se sekirate, pozivam je da lepo organizuje tu proslovu pedesetogodišnjice, jer je to veliki jubilej za Niš i to je jedan od najboljih fakulteta. Vi iz Beograda možete da skačete koliko god hoćete, niški je bolji. Vi iz Sarajeva, šta da vam radim?
Ovo je samo da vam objasnim koji su naši politički stavovi, da nemamo ništa protiv Nevene, zašto da pričamo o tome kako je ona magistrirala, doktorirala. Pa, bila je dobar student i ako su je kolege izabrale za dekana, verovatno ste joj pomogli vi iz DS, možda je član a možda i nije, nije ni bitno, ali mi nismo ovlašćeni da tumačimo tu vrstu njene stručnosti. Kako učenik da profesora ocenjuje? Ne može! Ona ispunjava taj uslov stručnosti. Ispunjava uslov radnog staža. Siguran sam da ispunjava i onaj treći uslov.
Znam da se ona odavno bavila SOS telefonom, 1993. godine itd. I znam da je bila sa Vodinelićem u nekim kombinacijama, i prigovarao sam joj – beži dalje od Vodenilića! Imao sam pravo da kažem koleginici šta mislim o tome.
Ovde se sve na neke političke razloge. Stvarno ne vidim razlog zašto bi neko ostavio katedru da se bavi ovim, a pri tom još treba da se formira neka služba.
Sada moram da vas podsetim, gospođo Čomić, onaj drugi deo vašeg izlaganja, zakon, nadležnost itd. Takođe moram samo da vas podsetim da je apsolutno nepotreban zakon. On jeste u nekom kalendaru pridruživanja EU, ne sporim. Ima ga na onom spisku. Tu ste proknjižili ''plus''. Završen posao. I tada sam vam rekao, donositi zakone gde stoji o zabrani diskriminacije, oni, iz Brisela ima da iskoriste i da kažu – e, možemo da stavimo plus, sada je Srbija završila sa diskriminacijom, do donošenja ovog zakona sve bila diskriminacija.
Samo da vam skrenem pažnju, imamo Zaštitnika građana i imamo Poverenika za informacije od javnog značaja kao ustavnu kategoriju. Ova je neka zakonska kategorija.
Sećate se kada je bilo govora još prilikom donošenja Zakona o Zaštitniku građana, tada je delovalo da se šalim, ali ozbiljno sam smatrao, surobatno je pričati ombudsmanu, pa zaštitniku građana, tražio sam da to bude ''narodni tribun'', onaj ko se bori za ljudska prava. Izvinite, molim vas, zabrana diskriminacije je podoblast ljudskih prava Zakona o zabrani diskriminacije, Poverenik za zaštitu ravnopravnosti, to vam je kao pismo i glava od iste novčanice. Mislim da to kapilarno sagledavanje i pravljenje institucija i organa, koje, kako se to kaže, nemaju zube, može samo da vrišti, da upozorava, da malo koristi medije, da se digne galama, da se skrene pažnja itd. Ali, nema efikasnosti, jer zavisi od nekog drugog.
Malopre smo imali prilike da čujemo priču o nasilju, a između nasilja i sile samo je razlika u legalitetu, instrumenti su isti.
Kada bije policija ona bije po zakonu, kada bije navijač on ne bije po zakonu. Samo je to razlika, ali bije. Podsećam vas samo malo na nasilje i silu, da su to, takođe, dve različite strane jedne iste novčanice. Naravno, plediram da se uspostavi red. Protiv sam nasilja. Protiv sam bilo kakve diskriminacije.
Molim vas, ako mi ovde u Narodnoj skupštini usvojimo zakon o budžetu, pa usvojimo izmene i dopune zakona o PIO, pa kažemo, pored toga što u 2009. godini nije vršeno usklađivanje penzija, neće penzije da se usklađuju ni u 2010. godini, da li je to vrsta nasilja i diskriminacije prema građanima? Razmislite.
Suštinski jeste, zato što je jedna populacija, zbog godina i zbog statusa penzionera pomerena u stranu. Još je Skupština rekla – nećemo da poštujemo zakon. Šta ćemo da poštujemo? Poštovaćemo nešto što smo izmenili. Dakle, samo forma legaliteta i legitimiteta, koji izvire odavde, jeste pokriće – pa to nije diskriminacija, ali je suštinski diskriminacija. Suštinski jeste! Najviši oblik političke diskriminacije je u ovoj sali ovde!
Mnogo lep amandman sam podneo – 126 neće da ga usvoje. Zašto? Zato što dolazi iz opozicije.
(Srđan Milivojević, narodni poslanik, sa mesta: Nije.)
Pa, tako je, jeste. Čime pokrivate tu vrstu diskriminacije? Poslovnikom! Juče je neki vaš pričao o tome da 126, pa milion itd. a Mićun pre nekoliko meseci reče: ''Demokratija, to je većina'', i kraj priče. Doduše, tačno, ali samo u jednom delu pojma demokratije.
Zašto vam ovo pričam? Budite oprezni, ovde ne postoji kantar za merenje, da se to sad izmeri vrlo precizno, vrlo jasno itd.
Dalje, da li postoji diskriminacija u pogledu onoga što se garantuje ljudima, to je zdravstvena zaštita? Pa, postoji! Neko plaća lekove, neko ne plaća lekove. Juče sam vam rekao – dijabetičare pod hitno vraćajte na onu listu gde se lekovi ne plaćaju, pod hitno vraćajte! To jeste diskriminacija. To, da li je neko ispunio zakonom propisane uslove da uživa neko pravo, e, to, već, ulazi u pitanje poštovanja zakona. Ali, mi ovde imamo suštinsku diskriminaciju, koja ide iz ove sale. To treba da se kaže. Naravno, ne treba preterivati u tome šta sve možemo da proglasimo diskriminacijom – ne treba preterivati.
Sledeća stvar za koju smatram da je značajna, vidite, ovaj sistem, ova metodologija, ovaj postupak kako se biraju, ako mogu tako da kažem, državni funkcioneri, i kada se ta izborna procedura ubaci, ako mogu tako da kažem, od inicijative do odluke o izboru, da bude u Narodnoj skupštini, nastupaju veliki problemi.
Ovo je izuzetno loše rešenje da je poslanička grupa prvi predlagač, a da je predlagač odluke, ovde, u ovom slučaju, Odbor za ustavna pitanja. Imamo sličnu situaciju, kada su u pitanju prosvetni propisi, finansijski itd. Neminovno se postavlja pitanje politizacije, neminovno. Smatram da taj postupak koji je propisan, ne samo kod ovog zakona, nego i kod drugih, jeste loš. Ne može da nas izvuče iz jedne vode, koja se zove politizacija, a kako da se dođe do 126. Možda u ovom slučaju to nije, ali takva je slika, apsolutno je takva slika, znate.
Kenan je malopre pričao nešto, moguće da je čovek u pravu. Moguće da je u pravu. Dakle, ta politizacije ne bi mogla da se izbegne, ali opet otvaram pitanje – da li nam je neophodno da sve budu nestranačke ličnosti? Da li nam je neophodno? Da li se na taj način devalviraju političke stranke? Ko je tu u sastavu političkih stranaka? Verovatno stranke imaju neke koji se razumeju u neke oblasti. Nisu tu valjda samo koristoljubivi tipovi, kojima neka politička funkcija ili pretpostavljena politička funkcija garantuje neko materijalno blagostanje. Valjda se ljudi učlanjavaju u političke stranke dobrovoljno, odriču se dela svoje slobode, podvode se pod program i statut koje prihvataju i zastupaju. To je nešto normalno i očekivano.
Zato ne može da se izađe iz terena politizacije i politike i kada se predlažu kandidati, nemate potrebe vi da dokazujete da neko nije član neke političke strane ili neke nevladine organizacije. Jednostavno, takva je slika, jer vam apsolutno niko neće verovati. Sad ću uzeti jedan primer, jer se na televizijama vrti, sada, možda nema veze sa ovim, ali kao poređenje može da koristi. Nekada su pričali da je Žak Kusto veliki ljubitelj, zaštitnik divljih životinja itd. Kad je on umro, posle toga se otvorila neka arhiva, pa, kaže – on je ranjavao životinje da bi snimao filmove kako spasava, znate.
Prema tome, sve može da se okrene i sve može da bude istina, apsolutno sve može da bude istina. Ne mora onda da bude činjenična, već može da bude istina u glavama nekih ljudi. Zašto? Zato, što, današnji svet je nemoguć bez te vrste propagande i reklame, a koja u svojoj osnovi ima manipulaciju. Tako da možemo da imamo percepciju čoveka da je veliki borac protiv nečega – a, u stvari, on pritajeno zastupa nešto. Naravno, ovo se ne odnosi na Nevenu. Mi tu sliku ne možemo da promenimo.
Ne možemo da promenimo, kao što niko ne može da promeni sliku – da tajkuni imaju veliki uticaj.
Mi pričamo o tome, kad, pre nekoliko dana – evo ga dokaz. Deset familija tajkunskih se skupilo sa Cvetkovićem – predsednik Sindikata obećao – neće da se štrajkuje, Vlada obećala "smanjićemo poreze", oni kažu, mi nećemo da izvlačimo kapital, radićemo tu. Samo je trebalo Dačić da opkoli i da otera u CZ, ništa ne bi pogrešio, mnoge bi se stvari rešile.
Mnoge stvari bi se rešile, odnosno ja vam to pričam, vi ćete da se smeškate, a posle nekoliko meseci ima da kažete – pa, nije baš ono bilo bez veze, imalo je nekog osnova što je rekao.
Mi smo principijelno protiv ovog zakona. Ne želim da ponavljam raspravu o tom zakonu. Taj zakon je završen. Ne sporim da zakon obavezuje, da se razumemo. Donet je zakon i svaki zakon koji je izglasan u Narodnoj skupštini proizvodi pravno dejstvo – obavezuje sve. Mi koji smo u Narodnoj skupštini možemo poneki put da izrazimo sumnju, kritiku, mišljenje povodom nečega, ali nam to ne daje za pravo da ne poštujemo zakon, to da se razumemo.
Iz lošeg zakona, iz lošeg rešenja ne može ništa kvalitetno i dobro da nastane. Ajde, setite se, kada je ova odluka morala da bude na dnevnom redu, prošlo je vreme, odnosno trebalo je do 1. januara 2010, je li tako?
(Srđan Milivojević, narodni poslanik, sa mesta: Trebalo je u martu 2010.)
Marta? Dobro, ako je to marta to je malo prekoračeno, ali, dobro, u krajnjem slučaju. Ja znam da je za 1. januar, ali, dobro, u krajnjem slučaju i nije to ni bitno.
Pazite, razara se ozbiljna državna organizacija i prave se neke, moram da kažem – paradržavne institucije, koliko god da ih vi predstavljate državnim. Prave se paradržavne institucije, seli se nominalna, faktička vlast iz državnih organa, koji mogu to da primenjuju u nešto što treba da glumi državnu vlast – to je najveći problem. Imate razvlašćena ministarstva.
Pre neki dan je bila ova gospođa što je ministar za telekomunikacije. Ona nema više ni inspektora za telekomunikacije, kod sebe u Ministarstvu. Ne znam da li Ministarstvo ima i 10 ljudi – nema! Otišlo na stranu, u neke paradržavne organizacije, a ne možeš da dobiješ ni izveštaj o tome. Onda da se ne čudimo što je haos, što se ne zna ko je nadležan. Onaj ko je nadležan kaže – nisam ja nadležan za taj deo, za tej deo je nadležan ovaj, za treći deo je nadležan ovaj. Gde da se organizuje čovek i kako da se orijentiše? Kako da se reši problem? Svako beži od problema, kaže – nije to u mojoj nadležnosti, idi u to ministarstvo. Ode tamo, kažu – nije to u mojoj nadležnost, nego idite u agenciju. Pa, nije agencija nego poreska uprava, pa, nije ovamo, pa, nije onamo!
Tako država ne sme da funkcioniše. Ovde imamo kvazidržavni organ bez zuba, koji će da piše lepa pisma, da pokrene eventualno neke postupke, a onda se postavlja najvažnije pitanje: a, čemu svi zakoni gde smo uveli sankcije za sve što je narušavanje ravnopravnosti i jednakosti građana?
Čemu Krivični zakon? Čemu neki drugi propisi koji uvode sankcije za sve one koji zloupotrebljavaju svoja neka prava i svoja neka ovlašćenja i narušavaju ljudska prava, krše ljudska prava ili čine nešto što je akt diskriminacije? Zar je moguće da Poverenik treba da upozori javnog tužioca šta treba da radi? Ne ide, apsolutno ne ide! Ne pruža se zaštita koja je neophodna građanima.
Mi jesmo opoziciona stranka. Mi nemamo obavezu da glasamo o predlozima koje predloži vladajuća većina. To svi znaju i predlagači to znaju. Nemate potrebe da tražite od nas da podržimo vaš predlog i da glasamo. Izbegao sam da što manje stvari pričam na ličnost, jer stvarno nema šta, niti da se kaže povodom predloženog kandidata.
Malo da se našalimo, gospođo Čomić, sećate se onog perioda kada smo imali ''vršalicu'' dužnosti predsednika. A, ''vršioca'' dužnosti? Dobro. Imali smo sve i svašta, pa budite malo oprezni apropo onoga što je Miković pričao da Nevena zna. Mikoviću, Nevena zna i srpski jezik, samo si to zaboravila da kažeš!

Gospodine Novakoviću, samo da objasnim neke stvari. Nadam se da će gospođa Čomić da shvati o čemu se radi. Vrlo je prosto. Evo da vam objasnim to.
Poštovanje ljudskih prava i zabrana diskriminacije i garancije jednakosti i ravnopravnosti svih građana su ustavne kategorije. Neko ljudsko pravo može da se uredi zakonom, ali samo u delu načina ostvarivanja tog prava, ukoliko je Ustav dao nalog da se to uradi ili ukoliko postoji procena da je to neophodno da se uredi zakonom, način ostvarivanja ljudskih prava. Mi se u Skupštini nalazimo povodom skoro svih propisa, osim onih tehničkih, u tom dijapazonu.
Shvatite sad jednu stvar, sve propise koje donosimo, krivični propisi koji regulišu porodicu, odnose dece i roditelja, zdravstveni propisi, saobraćajni propisi, svi mogući propisi u sebi moraju da sadrže odredbe koje zabranjuju diskriminaciju i kršenje te vrste zabrane diskriminacije ima po pravilu sankciju, da li u materijalnom zakonu, da li u krivičnom zakonu. I nema tu šta više da se radi.
Ko to mora da sprovodi? Tužilaštva, policija, inspekcijski organi, građani da prijavljuju itd. Tako to funkcioniše stotinama godina? Stotinama godina to tako funkcioniše.
Ovde je bilo potrebno kada ste donosili taj zakon zahvaljujući glasovima LDP, na osnovu kojih je došao beli šengen, da onaj poslednji koji izađe ugasi struju, nepotreban! Sad ste napravili instituciju koja nema zube, čak nema ni protezu. Ne zube, nego nema ni protezu. Omalovažili ste javnog tužioca, policiju, sudove, inspekcijske organe, sve moguće ste omalovažili, jer sada treba njih da podseti Poverenik šta oni treba da rade. To je jedna stvar. Onda, ako ste imali potrebu i ovo da regulišete, što ovo niste ubacili kao nadležnost Zaštitnika građana?
Nije zaštitnik građana upravna inspekcija, kako ste ga vi definisali Zakonom o zaštitniku građana. I on se bavi pitanjem ljudskih prava. U tom smislu je ovaj zakon apsolutno nepotreban, jer je sve to već regulisano našim propisima.
Mi smo juče na sednici imali nekoliko konvencija, čini mi se da je i danas bila jedna međunarodna konvencija, mi imamo obavezu, ratifikujući te konvencije, da to što je standard ugradimo u naše odgovarajuće propise.

Gospođo Đukić-Dejanović, molim vas da obratite pažnju na početku kako će ova današnja rasprava da ide, a gledaocima preporučujem da ovaj program mogu svi da gledaju. Nema ono "14", "18", "20" godina. Poželjno je da danas ovu sednicu prate svi, naročito mladi, punoletni od 18 do 27 godina, da shvate da treba da vole svoju otadžbinu, da vole svoj narod, treba da vole svoju vojsku, treba što masovnije da se odazivaju na pozive za regrutaciju, jer i na taj način pokazuju da vole i svoje roditelje, svoje dede, svoju prošlost i da razmišljaju o svojoj budućnosti.
Sada ću da dam jedno lično iskustvo za sve ove koji su u mojim godinama. Ja sam 56. godište i kada sam bio mali i kada smo se igrali ispred zgrade niko nije hteo da bude Nemac, nego je hteo da bude partizan. To je bila ideološka godina, ali od 1991. godine naovamo i partizani su postali četnici.
Danas kada se igrate, deco, nemoj niko da bude NATO-vac, već budite srpski dobrovoljac ili četnik. Imajte svoj vrednosni sud prema svojoj prošlosti. To je vrlo važno. To je sistem vrednosti. Nije patriotizam beli šengen, da putujem po svetu, kao što je nekada neko pričao, nego voleti svoju zemlju. Mi nemamo rezervnu, mi koji nemamo dva državljanstva. Hteli, ne hteli, moramo da volimo ovu našu državu i ovu našu Srbiju. Od ovoga ne postoji bolje. Moramo samo malo da sredimo vlast koja ne vodi računa.
I znate, kada oni pričaju o ružnoj prošlosti devedesetih godina, pokušavaju da bace neki pepeo ili neku maglu da podignu. Oni su bili na vlasti. Milan Panić je pripadao tom bloku. Setite se ko je bio prvi ministar informisanja u Saveznoj vladi, ko je bio Momčilo Grubač, ko je bio Ilija Đukić.
Setite se ko je držao lokalnu vlast u Beogradu u kontinuitetu. Ovde sada neko napada SPS, a bio je član SPS-a u to vreme. Mogu da shvatim da SPS sada mora da ćuti, ali ne možete da napravite tu vrstu inverzije.
Srpska radikalna stranka i Vojislav Šešelj pretežno su u tim kriznim trenucima bili u zatvoru zato što su se suprotstavili takvoj politici, politici gde se bezrezervno veruje zapadu. Setite se i kada ste došli 2000. godine da ste rekli kontinuitet i kontinuitet u odnosu na JNA, Vojsku Jugoslavije je ova naša današnja vojska. Nema potrebe toga da se odričete.
Naše neslaganje sa ovim predlozima zakona u osnovi ima ovo što sam naveo. Prvo, nedostatak elementarnog patriotizma, nedostatak volje da se sačuva naš autentični sistem vrednosti. Nemamo čega da se stidimo, samo treba da se ponosimo.
JNA je bila velika vojna sila o kojoj su mnogi razmišljali kako da se razori. To je bio koncept razbijanja bivše SFRJ. Naravno, neki su učestvovali u tom razbijanju. O tome su pričali gospođica Jovanović i gospodin Todorović. Izneli su suvoparne činjenice, ali vi ne želite ni činjenice da prihvatite, već da ih obojite na neki svoj način.
Naravno, vojska, odbrana menja se. Taktike, strategije, menja se sve u svetu. Treba to da se prati. Videli ste sami, 99. godine je to bio kompjuterski rat. Agresori su imali male žrtve – dva-tri vojnika, dva-tri aviona, kod nas dve i po hiljade do 3.000 stradalih, pretežno civila. Naš vrednosni sud prema NATO paktu je negativan. Nalazimo se u nekom konglomeratu koji se zove partnerstvo za mir. I Rusija se nalazi u jednom specijalnom statusu Savet NATO-Rusija. Godinu i po dana nisu imali nikakve kontakte zato što je NATO napale Rusiju zbog situacije u Gruziji. Sada su obnovili te odnose.
To može velika Rusija. Kako mi da se ponašamo? Priznalo je 66 država nezavisno Kosovo. Državna politika, a to stalno priča predsednik Republike da on neće da prizna, da neće da potpiše. Kako da ulazimo u neke ugovorne odnose, a svaki ugovor ove vrste je ugovor i o prijateljstvu sa onima koji omogućavaju da se cepa naša teritorija i dovodi u pitanje, gospodine Ratkoviću, član 1. Ustava Republike Srbije? Koji je to akt narušavanja suvereniteta i teritorijalnog integriteta ako ne, neko pomaže nekome da ti se oduzme teritorija, a ti s njim piješ kafu?
Da li može normalan čovek da pije kafu s nekim ko je ubio njegovo dete – ne može? Odložiće tu kafu. Godinama je, znate i sami 90 i neke godine kad je nemački ambasador došao u Berlin, pitali ga kako je bilo, a on kaže – ma nije loše, ali i deca na ulici - Nemci i partizani, ostalo je. Rano je još za ove stvari o kojima vi razmišljate. Preterano rano.
Mi vapimo za istinom i za pravdom. I ako se mi ne borimo na svakom koraku za istinu i za pravdu, a zašto bi nas neko podržavao? Kako će ove države, koje su i u Međunarodnom sudu pravde u Hagu iznele stav protiv nezavisnosti Kosova, da nam veruju da li smo mi stvarno toliko ozbiljni, kada trčimo u zagrljaj onima koji nam otimaju i pomažu otimanje?
Slovenija godinama priprema civilne i vojne strukture nezavisnog Kosova. NATO pakt priprema posebne snage na Kosovu i Metohiji, dve i po hiljade vojnika, 800 rezervista. Zbog čega ih priprema - da budu snage bezbednosti kada se NATO povuče. Sad su na deset hiljada, za nekoliko godina svešće i oni na samo dve i po hiljade vojnika.
Znači, pravi se država, nova država se pravi na našoj teritoriji. To Ustav kaže, to građani su rekli na referendumu, to svi pričaju ovde u Narodnoj skupštini i to moraju da pričaju, bez obzira na vrednosni sud.
Sad pogledajte, Sporazum koji predlažete sa Portugalijom, a Portugalija je osnivač NATO pakta 1949. godina, a NATO pakt nam otima Kosovo i Metohiju. Sledeća država, Kraljevina Norveška, osnivač je NATO pakta i ima specijalno zaduženje ispred NATO pakta da se približi našim oružanim snagama da bi NATO bio što prisutniji. Sećate se one gospođe što je bila nekada pomoćnik ministra, sada je neki ministar za sport. Prednost je ta što zna norveški.
Sledeća država je Ujedinjeno kraljevstvo Velike Britanije i Severne Irske, osnivači NATO pakta 1949. godine. Pogledajte sada Nemačku, 1955. godine je ušla u NATO pakt, a 1990. kao jedinstvena Nemačka. Sledeća je Španija, od 1982. godine u NATO paktu. Slovenija je od 2004. član NATO pakta, odnosno Bugarska 2004. u NATO paktu, a Makedonija od 1994. godine u partnerstvu za mir i mi pričamo danas o NATO paktu, bez obzira na pojavni oblik, da vas ne maltretiram podacima kako ide to partnerstvo za mir.
Šta želi ipak nama da pokaže vlast? Da je ona otvorena za saradnju, da želi da napravi sporazume pre svega sa državama u regionu, jer su ovakvi sporazumi navodno garancija mira i oni se istovremeno bore za suverenitet i teritorijalni integritet, istovremeno žele da šalju, a sada imamo u četiri države mirovne misije u okviru UN, odnosno pripremaju još tri.
Interesantne su naša Vojna akademija i VMA, naučno-tehnička saradnja i ovo drugo itd. Biće uslov za buduće oficire da znaju i strane jezike, verovatno će po NATO standardima morati engleski i francuski ili samo engleski, nije bitno. Puj pike – ne važi se, završen posao – umiveni, lepi, evrofanatici, poželjni, povoljni da padnu u zaborav šta je bilo 1999. godine, da padnu u zaborav naše žrtve.
Pravimo se da ne postoji Haški tribunal, a u Haškom tribunalu se vodi postupak, gospodine Šutanovac, protiv svih srpskih snaga, na čelu sa JNA. Njima odgovara ova transformacija, da bi vas pohvalili kako ste se oslobodili – zločinački JNA. To pričaju u Hagu, to nije moja, odnosno to piše u svakoj optužnici i vi sledite tu politiku. Kao što polako klizi KiM, tako polako klize i ove druge stvari – ko ima pare i želi da dođe u Srbiju on je poželjan. Poželjni su Slovenci, poželjan je Šarić, poželjan je Cane – samo daj, daj, daj.
Gde je tu ponos? Gde je tu dostojanstvo? Gde su tu naši interesi? Moguće je sutra u okviru Partnerstva za mir ili u nekom drugom sistemu da vlast bude dovedena pred svršeni čin – da je potrebno da se izvrši, hajde da kažem, neka vrsta mobilizacije, obezbeđenje nekih snaga koje bi išle na Rusiju. To sada deluje naučnofantastično – stvarno deluje naučnofantastično, s obzirom da i Rusija i Amerika pričaju o tom svom strateškom partnerstvu itd. Nikada ipak ne treba isključiti i takve mogućnosti.
Mi trpimo 20 i kusur godina velike sankcije kao narod. Zašto? Zato što smo slovenskog porekla, zato što nas tretiraju kao tradicionalne prijatelje Rusije. Mi se nalazimo u tom tzv. trećem stepenu ruskih strateških interesa. Da znate, da će to uvek biti tako, a ovaj narod i ova država uvek stradaju, kad političari koji vode državu ili kreiraju politiku, bezrezervno veruju u sve što dolazi sa Zapada.
Slobodan Milošević je takođe verovao Zapadu, pa je od balkanskog kasapina postao faktor mira, pa je po nalogu Zapada pravio granicu na Drini, pa je hapsio ovde nacionalnu opoziciju da mu ne smeta. Sećam se kada ga je Mile Ilić predlagao za Nobelovu nagradu za mir – pa posle tri godine Zapad uhapsio Miloševića, sudio mu i preko njega sudio svima.
Ne verujte Zapadu. Kako da verujete onima koji su nas bombardovali? Evo ga američki ambasador u Prištini, znači američki ambasador pri nezavisnoj državi Kosovo, kako oni to kažu, pre dva dana je održao predavanje, gospodine Šutanovac, kompletnoj Vladi Republike Srbije – zaboravite sudski spor, savetodavno mišljenje; zaboravite da sledi neka nova runda razgovora, Kosovo je nezavisno i prihvatite ga kao komšiju i razvijajte dobrosusedske odnose. Da kada se peru narko-pare preko Raiffeisen Bank u Prištini, to ide preko Beča i završava u Beogradu.
Nemate vi veze sa tim, to znam, ali vam kažem šta su strateški interesi nekih, koji nam se predstavljaju da su nama navodno prijatelji, dok delima ne pokazuju to prijateljstvo – delima ne pokazuju to prijateljstvo.
Ne treba mi da se svađamo sa celim svetom. Ovo treba sve da se povuče. Preuranjeno je za dnevni red. Moramo da raščistimo neke međusobne odnose. U narodu izreka kaže – čist račun, duga ljubav. Da se orijentišemo dalje – prioritetna saradnja i prijateljstvo sa državama koje ne priznaju nezavisno Kosovo, koje ne priznaju, jer to je državna politika, izvinite molim vas. To piše u Ustavu. To priča i predsednik Republike, predsednik DS i vi iz stranke bi trebalo da slušate vašeg predsednika.
Možda on zbog vas beži po inostranstvu, ne sme da uđe u zemlju ovde? Jer svaka vaška obaška, svako tera neku svoju politiku, a zna se šta je državna politika – teritorijalni integritet, suverenitet, po mogućnosti što bolji život građanima Srbije, pa onda hvatajte priključke sa inostranstvom.
Ali ne, vi pobrkali prioritete kao onaj sa frulom, pa se sviraljka obrnula i ono što je bila deveta, postala je prva rupa – ne može tako. Naši problemi kao stranke, kao SRS, su upravo ti što vam na vreme kažemo šta treba da se radi.
Možete vi, gospodine Šutanovac, da se pozivate na Vojislava Šešelja i na Acu Stefanovića, i na Sadama Huseina. Takođe možete da pričate da smo 2000. godine ovde na mišiće izgurali onaj Sporazum o prijateljstvu sa Rusijom, pa ste nas napadali i šta sve niste radili. Možete da uzmete i 1995. godinu kada ste Miloševića, kada ste mu stavljali cipele ovde, sećate se – performans "cipele za predsednika".
Sve to možemo mi da pričamo, ali gde je tu budućnost gospodine Šutanovac? Mi smo svesni toga da je potrebna transformacija, modernizacija, odnosno svesni smo toga, ali put – put nije dobar, put ne gleda državne prioritet, ne gleda prioritete naših građana.
Sluđuje se naša javnost – šta je to sistem vrednosti? Da li se ovde promoviše – zaboravi državu, zaboravi patriotizam, zaboravi obaveze, zaboravi ovo itd? Dokle više to? Sve jedno po jedno se zaboravlja. Dokle smo došli? Ekonomska kriza, socijalna beda, organizovani kriminal.
Pre godinu dana smo vam pričali o tom organizovanom kriminalu, smejali ste nam se ovde, aplaudirali ste nekome kad kaže – to vi fantazirate, teorija zavere. Sad i Tadić ima teoriju zavere, izgleda. Znači, kad mi kažemo, to je teorija zavere, a kad vi posle nekoliko meseci ponovite naše reči, to je u redu.
Dobro, neka bude i tako, ali ozbiljno shvatite reči, ozbiljno shvatite ovu situaciju. Neozbiljna je država, ukoliko se pred Hagom bori za kvadratni santimetar svoje teritorije s puno prava, da onda trčite, hrlite u dobre prijateljske odnose sa onima koji su priznali nezavisno Kosovo, a da vam ne čitam ove koji su bombardovali.
Da vam kažem jednu stvar. Sećate da je 1999. godine pokrenut postupak protiv država NATO pakta, četiri tačke tog postupka su bile. Četvrta poslednja tačka je bile optužba za genocid, upotreba sile nedozvoljeno itd.
Prve države koje su otpale u postupku bile su Španija i SAD. Znate li zbog čega? Zato što, kada su ratifikovali konvenciju o genocidu, stavili su u rezervu da se ne može suditi i njima. Sada se pozivamo na taj Međunarodni sud pravde. Od slučaja do slučaja se menja pravni stav, ali uvek se formira takav stav da bude na štetu Srbije. Zašto? Rešili su da nas zgaze i kulturno i ekonomski itd.
Vidite koje pritiske rade prema Republici Srpskoj da nestane. Uništavaju srpski pojam u Crnoj Gori. To sve mora da se kaže. Možda se to vama ne sviđa, možda se to ne uklapa, možda verovatno ova naša dvojica koja su u Briselu treba da demonstriraju veliko prijateljstvo, ali oni da špijuniraju NATO pakt i da nama dostavljaju podatke, zaboravite, molim vas, to. Zaboravite da možete da se nadigravate sa zapadom u takvoj igri.
Ono što zapad shvata, to je samo jasan, precizan politički stav. Naš politički stav, mi nismo ofanzivci, mi čuvamo svoje, ali moramo da kažemo šta je naš politički stav, šta je politički stav ovog naroda. Politički stav ovog naroda izvire i iz Ustava Republike Srbije i izborne volje građana Republike Srbije.
Manite ove dimne bombe, šta je bilo 1990, 1991. godine itd. Ništa nije tačno od onoga što se spočitavalo Srbiji i JNA, ništa nije tačno. U Hagu je dokazano da ništa nije tačno. To što su presude filovali, to je druga stvar. Znate i sami zbog čega. Ali, nemojte sami sebe da pokopavate. Sve se ovo vraća ko bumerang. U sledećoj etapi kad nas stiskaju ima da se pozivaju na ovo što ste većinom sa 126 izglasali. Ovi zakoni su samo kao primer.
Najelegantnije jeste da se povuku ove tačke dnevnog reda, ovi zakoni. Imate tu i iz 2006. godine neke sporazume i ugovore, pa ništa nije falilo što ste zaključili 2006. godine, pa nije ratifikovano 2007, 2008, 2009. godine, nego ste dali 2010. godine. Povucite i kažite da smo i dalje na pozicijama da je prioritet KiM. Nemojte da šaljete poruku – to je drugi prioritet, a prvi prioritet je EU koji treba da nam da pare da preživimo, jer to je ta poruka koju vi dajete.