Ovo je verovatno jedan od najvažnijih članova, ako uopšte može da se vrši takva gradacija u nekom zakonu, koji je član važan a koji nije važan, ali može se reći jedan od osnovnih članova ovog predloga zakona.
Amandmanom smo tražili da se broj osnivača, i to onaj minimalni broj, poveća sa tri na trideset. Da bi jedno udruženje građana moglo da postoji, da deluje, potreban je veći broj osnivača kao oblik ozbiljnosti te grupe ljudi da žele predano da rade taj posao za koji su u svom osnivačkom aktu naveli da je kohezioni faktor koji spaja ljude povodom neke, računa se, društveno korisne i prihvatljive delatnosti.
Naravno, Vlada neće da prihvati ovo zato što polaze od principa jednina, dvojina, množina, pa množina je već tri. Tri je dovoljno i za organizovani kriminal. Znate i sami, kada se zavode neke vanredne mere i ako se zabranjuje sloboda okupljanja, onda se kaže – ne sme više od tri itd. Ali, pošto su iz tog šinjela, oni su to tako najbolje shvatili i naveli.
Međutim, ovaj zakon generalno ima pogrešnu klicu, koja dominira celim zakonom. Sloboda udruživanja je individualno pravo. Ono je dato građaninu, pojedincu. Pod određenim uslovima to pravo može da ima i maloletnik, naravno, ako je stariji. Ali, u suštini, to je pravo koje se priznaje punoletnim građanima koji su poslovno sposobni i oni imaju prebivalište. To pravo Ustav RS ne priznaje pravnim licima, jer pravna lica nemaju identitet. Pravno lice se samo ne zastupa, nego mora da ima zakonskog zastupnika, tutora. Tako ste obesmislili ovaj predlog zakona, jer ste u isti rang osnivača stavili fizička i pravna lica.
Pravna lica ne mogu da budu osnivači nekog udruženja građana, jer nemaju identitet, personalnost. Kada pravno lice odgovara, kod njega je izmišljena odgovornost. Ona nije izvorna. Čovek sa imenom i prezimenom, sa određenom visinom, težinom i svojom imovinom, jeste nešto prepoznatljivo sa gledišta odgovornosti. Kako ćete pravno lice da oterate u zatvor? Treba da bude odgovoran neko ispred pravnog lica, da bude zakonski zastupnik. Ne može zakonski zastupnik pravnog lica da bude osnivač udruženja građana.
Ovde je pravno lice ubačeno kao sponzor za neka udruženja. Tako se vrši svojevrsna amnestija, odnosno legalizuje se neprirodno stanje.
Čitav kompleks dela Ustava gde se nalazi Deklaracija o slobodama i pravima čoveka i građanina podrazumeva pojedinca kao nosioca određenih prava. Ljudska prava se garantuju pojedincu, a ne pravnom licu. Pravno lice ima svoj pravni interes, legitimni pravni interes.
Predlagači su tu smestili i pravna lica da bi bilo pokrića za to da je osnivač udruženja, recimo, organizacija „Žene u crnom“ i neki Centar za kulturnu dekontaminaciju, koji ima status pravnog lica. Tako se pokriva finansijer koji dobija pare iz inostranstva ili sa strane. Možda sam uzeo pogrešan primer. Nije bitno, u krajnjem slučaju, ali pravno lice ne može da bude osnivač udruženja građana, praktično ne može.
Da bi se osnovalo jedno udruženje građana, bez obzira na to da li su u pitanju hobisti koji pasionirano vole određenu oblast, određenu delatnost, potreban je veći broj osnivača, da dobije svojevrsnu društvenu verifikaciju. Trojica mogu i za kafanskim stolom, a tridesetoro malo teže.
Ne želim da devalviram udruženja građana. Ima nekih koje treba zabraniti i čije osnivače treba oterati u zatvor zbog destruktivnog i protivustavnog delovanja, koje utiču na psihu, svest itd. Ali, ima i onih udruženja građana koja su društveno prihvatljiva i ispunjavaju društveno korisnu funkciju, naročito ona koja se tiču zaštite prava dece ili humanitarnih aktivnosti koje preduzimaju. Predmet naše kritike nisu ta udruženja građana.
Amandmanom smo tražili da se poveća broj obaveznih osnivača. Doduše, u amandmanu nismo napisali ovo u vezi s pravnim licima, ali po logici stvari to mora da se izbaci, jer pravno lice ne može da bude osnivač.
Pod određenim uslovima, za neke vrste udruženja, tačno je da postoji standard da mogu da budu i maloletna lica. Bilo bi dobro da se to kod nas izbaci, ali to ne bi bila smetnja da dete bude član nekog udruženja.
Jedna je stvar kada je neko član udruženja, a druga je situacija kada je u pitanju osnivač, da se razumemo. Maloletna deca su članovi nekog udruženja – „Gorani“, ljubitelji prirode itd. Pitanje članstva je jedno, a pitanje statusa osnivača je potpuno drugo pitanje.
Pošto koristim vreme koje stranka ima, skrenuo bih pažnju na još jedan strašno veliki nedostatak ovog predloga zakona, a on se tiče stranih udruženja koja deluju na teritoriji Republike Srbije. Molim vas, Ustav Republike Srbije garantuje slobodu udruživanja građanima Republike Srbije, državljanima Republike Srbije. Strancima ne garantuje, jer sva statusna prava stranci ostvaruju u svojoj zemlji. Ako su iz Švajcarske, oni pravo, odnosno slobodu udruživanja ostvaruju u Švajcarskoj.
A ako bi hteli da deluju ovde na neki način, onda je moguće da se upiše njihovo pravno lice i njihovo pravno lice treba da se upiše ne kao udruženje građana, nego kao pravno lice, da ima neku verifikaciju kao pravno lice. Ali, mora da poštuje sve naše propise, a ukoliko ne poštuje treba da mu se zabrani rad.
Ne može njima zabranu da daje Ustavni sud Republike Srbije, jer oni ne mogu da imaju isti status kao udruženja građana u Republici Srbiji. Udruženja građana u Republici Srbiji su organizacije građana, a udruženje koje deluje iz inostranstva i koje se upisuje ovde je pravno lice i njega treba tretirati kao pravno lice: kao dopisništvo neke strane agencije u Srbiji, „Rojters“, upisuje se kao pravno lice, Komitet Crvenog krsta, Lekari bez granica, ko zna šta sve postoji. Upisuje se kao pravno lice, posluje kao pravno lice. Ako prekorači ovlašćenja i naruši naše propise, zabranjuje mu se rad, delatnost, ali ne Ustavni sud. Nije to isti postupak.
U domaćim udruženjima građana građani Republike Srbije ostvaruju slobodu koju im garantuje Ustav Republike Srbije. U stranim udruženjima građana koja deluju ovde, gde su upisani kao pravna lica, ne ostvaruju tu slobodu. Oni ostvaruju neku svoju osnovnu delatnost. Opet se pravi svojevrsno zamešateljstvo i stavlja se u isti koš nešto što je nespojivo.
Intimno, imam mnogo razloga da prigovaram što se uopšte registruju strana udruženja građana kod nas, pogotovo ta međunarodna, jer se nisu pokazala da poštuju Ustav RS, nego imaju destruktivnu delatnost, pre svega špijunsku, obaveštajnu, vrbovanje radi tog tzv. policentričnog delovanja da se rasturi ova naša država. To otvoreno kažem. Nebrojeno dokaza postoji za to. To što vlast mora to da toleriše je druga stvar.
Ne sme da bude nadležan Ustavni sud, nego potpuno drugi propisi, koji se primenjuju za pravna lica. Naravno, nisam idealista, znam da će Vlada sa gnušanjem da odbije ovaj amandman i sve naše amandmane, jer ona, u stvari, nije projektovana za Ustav Republike Srbije i za slobodu i prava građana koje garantuje Ustav RS. Oni su još u onoj evrofanatičnoj fazi, u evroatlantskim integracijama, nekritički, po svaku cenu itd. Oni smatraju da je ova varijanta i ovaj tip, „na izvol'te“, nešto što svet prihvata. Svet prihvata, ali građani Republike Srbije osećaju posledice toga što vi sve prihvatate.

Javljam se za reč po amandmanu. Zabranio bih predstavnicima Vlade da dva meseca razmišljaju o nekom problemu, jer sam apsolutno siguran da ne mogu da nađu rešenje, a dokaz je ono što je malopre govorio predstavnik Vlade.
O čemu se radi? Radi se o jednom ljudskom pravu. Radi se o nečemu što je zagarantovano, zaštićeno, što po svojoj prirodi nije apsolutno nego relativno. Država je garant, državni organi. Koji organi? Oni koji sprovode državnu vlast. Organi koji sprovode državnu vlast su pre svega organi državne uprave, ministarstva. Posao vođenja registra i upisa, tim pre što se radi o jednoj slobodi za koju nije potrebna prethodna saglasnost ili dozvola, nego obična registracija, a samo minimalno država interveniše kada je u pitanju način ostvarivanja i korišćenja neke slobode, podrazumeva da je država garant za tu slobodu. Država svojim autoritetom završava taj posao.
Ti poslovi vođenja registra, upisa nisu podobni da se prenose kao javna ovlašćenja zato što su eminentno poslovi državne vlasti. Nisu to neki sporedni poslovi. U ovoj oblasti to su najvažniji poslovi koje radi država, u pogledu te slobode, kao što je nemoguće da državni organ, ministarstvo, kao prvostepeni organ u nekoj upravnoj stvari prebaci prvi stepen na neko drugo mesto zato što se radi o državnoj vlasti.
Još jedna stvar. Kod Agencije za privredne registre drugostepeni organ je sud. Ne možete sada da pravite da drugostepeni organ bude ministarstvo. Vi morate da vodite registar, a vama je teško jer ćete imati 20, 30, 40, 50 hiljada udruženja, nije bitno. Za vas je to komplikovano. Ne želite da radite taj posao. Ako ste našli reformatora državne uprave u Mlađanu Dinkiću, onda vam je jasno – gde su pare, tamo je i on. On je začas našao formulu kako da se taj problem reši.
Ovaj posao vođenja registra i upisa u registar ne može da se prenese nikome. Ustav zabranjuje da se prenese. Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava, Deklaracija o ljudskim pravima to zabranjuje, zato što je država garant. Ne možete taj posao da prenesete, kao što ne možete neke stvari iz nadležnosti Vlade, iz nadležnosti ministarstva, po Ustavu, da prenosite na neke druge organe. Koja su to javna ovlašćenja? Ovde se ne radi o javnim ovlašćenjima, to moram da vam kažem, zato što je u pitanju posao državne vlasti i država je garant.
Sutra, ako bude spor pred Evropskim sudom za ljudska prava... Jer, što se tiče zakona o udruženjima, imali smo kao narod i kao država potrebu da to regulišemo, ali na ovakav način kako vi to predlažete imali smo tu obavezu tek onog momenta kada smo ušli u Savet Evrope, a to je bilo za vreme vanrednog stanja 2003. godine. Ako se pojavi problem pred Evropskim sudom za ljudska prava, prvi nedostatak... Videćete, i ovi što vas posmatraju će da vam prigovore zbog ovoga. Država je garant, sa svim svojim atributima najjače vlasti.
Nekome u Ministarstvu je teško da vodi registar sa 20.000-30.000 pravnih lica, jer ste sveli udruženja na pravna lica. Hajde sada da prebacimo Agenciji za privredne registre. Pređi, muko, sa mene na drugoga. Kao, oni su osposobljeni, oni znaju. Postupak upisa se razlikuje. Razlikuje se kada se upisuje privredno društvo. Ovo o upisu udruženja građana, to je obično evidentiranje, to moram da vam kažem.
Još jedna stvar, lepo je Andrić rekao – političke stranke, sindikati, udruženja građana u istom su rangu. Ne možete vi kod političkih stranaka da kažete ministarstvo, a kod udruženja građana Agencija za privredne registre, zato što je to iz istog korpusa. To je samo neko hteo da izvuče, pa kaže – ovo je sindikalno zbog nekih interesa, ovo je političko zbog drugih interesa, ovo je sportsko zbog nekih interesa, ovo je zbog ljubičica, to je neki peti interes. Ali, oni su u rangu svi isti.
Radi se o slobodi udruživanja. Ona trpi neka ograničenja, pod određenim uslovima, koja su dozvoljena jednom demokratskom društvu i koja su neophodna u određenom trenutku, ali da ne dovode u pitanje suštinu samog prava i same slobode. A vi želite da se otarasite posla zato što će biti 20.000-30.000 subjekata, ne želite da se bakćete s tim, nego da to prebacite Agenciji za privredne registre, a odabrali ste genijalca za pare, on se dosetio kako će to da završi.

Smatram da je ovaj član značajan, pored onih prethodnih, a pre svega člana 10. i člana 2. Zašto? Zato što se ovim članom propisuje šta su izvori sredstava za finansiranje delatnosti udruženja građana.
S obzirom na to da je ova vrsta udruženja građana obuhvaćena istim članom Ustava gde se nalaze političke stranke i sindikalne organizacije, smatram da treba i mora da bude identičan način obezbeđenja sredstava za aktivnosti udruženja.
Sada, da svedem to na ono što je javnosti već poznato: članarina, dobrovoljni prilozi, sigurno i oni treba da budu na neki način limitirani, svi prilozi koji su veći od 6.000 dinara morali bi posebno da se evidentiraju. Ponavljam, to ste 2003. godine stavili kao standard u Zakon o finansiranju političkih stranaka, tako da nema potrebe da se čudite nekoj ideji. To je vaša ideja i ja vas na nju samo podsećam.
Tamo imate propisano i na prihode od imovine (tu bi ta zakupnina mogla da bude); tamo ste imali ograničenja u pogledu pravnih lica koja nisu izmirila obaveze prema državi; onda ste imali ograničenja prema onim licima koja se bave uvozom robe, pa prema pravnim licima koja trguju i proizvode akcizne proizvode. Na kraju, mora da stoji jasno napisana zabrana da udruženja građana ne mogu da podižu kredite od banaka.
Imate iskustvo, mogli ste to da ugradite, a namerno niste to ugradili, jer znate i sami da vama komanduju nevladine organizacije. Vi Sonju Liht ne smete da pogledate u oči. Zašto? Ona je promovisala vaše kadrove.
Oni se hvale da su promovisani zahvaljujući nevladinim organizacijama. Samo da vas podsetim, Jelašić je bio stipendista jedne nevladine organizacije kada se školovao u Americi, doškolovao u Americi za epohalna otkrića u finansijama; prethodni predsednik Narodne skupštine, ortoped, zahvaljujući Sonji Liht napredovao je u Demokratskoj stranci, i da ne ređam tako redom.
O Biljani Kovačević-Vučo, o Nataši Kandić da ne pričam. Vi ne smete da napadnete Natašu Kandić zbog nekih njenih izjava. Ona razara ustavnopravno tkivo Republike Srbije. Ne, morate da joj se dodvorite. Ona je ovih dana svedok u Hagu, ona je svedok odbrane Florens Artman; vaša Flo, kako ste je zvali, ovi vaši prijatelji, savetnici predsednika Republike i kućni prijatelji Florens Artman.
Imate iskustvo, možete da rešite, a namerno niste rešili. Omogućili ste, jednostavno, mašete ovim zakonom, da vas hvale neke nevladine organizacije, poput Derete i drugih, kako je to proevropsko (sve je kod vas proevropsko), vrhunsko, dobro urađeno.
Podsećam vas, u prvom stavu ovog člana ste rečenicu završili rečima „i na drugi zakonom dozvoljen način“. Znači, svako može sada da kreditira nevladine organizacije, može i američka ambasada memorandumom, preko onog vašeg Jovana, Rašković, Ratković, ne znam ni ja, iz „Otpora“, koji je bio kurir Jovica između DS i američke ambasade. Vi morate da legalizujete nešto što je bilo i da legalizujete postojeće stanje.
Vi ne smete ništa da uradite, pošto su SAD su ljute na vas jer ste se usudili da pokrenete postupak pred Međunarodnim sudom pravde zbog proglašenja nezavisnosti Kosova. Morali ste da prodate NIS ruskoj strani, što vam Amerikanci nikad neće oprostiti, apsolutno nikada.
Kao što Đinđiću nikada nisu oprostili što je 1992. godine bio prisutan ispred američke ambasade sa Paroškim kada su palili zastavu SAD.
Mi imamo, jednostavno, takvu vladu koja je uslovljena iz inostranstva i ne sme ništa da uradi. Nevladine organizacije su toliko jake da ste morali da napišete zakon koji njima odgovara. U napadima na neke stvari u Srbiji oni se kandiduju kod Amerikanaca i Engleza za dodatna sredstva za svoje aktivnosti; njima ne odgovara red i mir u Republici Srbiji, gube sredstva iz inostranstva i zato inostranstvu predstavljaju da je ovde totalni haos i ne znam šta itd. Na taj način dobijaju sredstva za subverzivne aktivnosti.
Samo da vas podsetim, na sajtu Haškog tribunala postoji velika pohvala od strane tužilaštva, koje se hvali da preko svoje kancelarije u Sarajevu finansira čitav sistem nevladinih organizacija u Republici Srbiji, koje treba da štite svedoke, obezbeđuju dokaze, da rade za Haški tribunal. Kada ste vi čuli Natašu Kandić da je do njenog mozga došla misao da neki Srbin ima prava da mu se poštuju ljudska prava? Nemoguće. Nije projektovano za taj cilj. Kada bi to radila, ne bi dobila pare iz inostranstva. Da ne ređam čitav sistem, koji vi ne smete da dirnete.
CESID nameravate da prebacite, takođe, u državni organ, kao što ste „Otpor“ preselili. „Otpor“ vam je sada u Ministarstvu pravde, „Otpor“ vam je u Narodnoj skupštini, „Otpor“ vam je glavni ideolog Demokratske stranke. Vi morate da ispunite nešto što ste obećali. Kao što ste obećali prilikom pravljenja koalicija na pokrajinskom nivou, pa ste sada zatočenici i morate povodom statuta da pokazujete snishodljivost svakome.
Znači, imate iskustvo, vaše rešenje iz Zakona o finansiranju političkih stranaka samo ste mogli da preslikate ovde. Ne biste ništa pogrešili, apsolutno ništa. Mogli ste da predvidite i javne izvore, mogli ste da predvidite i privatne izvore, kako ste tamo koristili. Ali, ne, vi ne smete da se suprotstavite ideji koju guraju nevladine organizacije u Republici Srbiji.

Činjenica je da pojedina udruženja građana, ako bih mogao da kažem, sa plemenitom oblašću delatnosti vrlo često kubure s tim kako da obezbede sredstva za neke svoje normalne aktivnosti. Onda se neminovno javlja potreba da se obavlja neka delatnost koja može po klasifikaciji delatnosti da pripadne privrednoj delatnosti, gde treba da se napravi neka, zašto ne reći, razlika u ceni ili da se jednostavno naplati neka usluga.
Naravno, niti je cena, niti je ta razlika u ceni, niti cena usluge ona koja je uobičajena u komercijalnim stvarima.
Ali, stvarno, gospodin Šami je u pravu, ovo „manjeg obima“ treba na neki način da se precizira. To može da znači da se svi prihodi koji se ostvare od tih privrednih delatnosti upotrebljavaju za namirivanje troškova osnovne funkcije i ciljeva, ali to na neki način mora da se definiše.
Slažem se i s onim što je ministar rekao, postoje neki propisi koji to definišu, pre svega Zakon o računovodstvu i reviziji, u nekim odredbama, ali ne definišu ovo, nego definišu šta je u odnosu na preduzeće; u poreskim propisima takođe postoji - do iznosa ukupnog prihoda; kod poreza na dodatu vrednost takođe postoji neki limit, da ne trošim vreme, da ne ulazim u detalje. Ali, mislim da ste na neki način morali to da precizirate. Čak bih bio zadovoljan da ste napisali da su ti prihodi namenjeni i da je dokazano da su potrošeni za one osnovne ciljeve koje postiže jedno udruženje. Toga nema.
Inače, moram da pohvalim ovaj pretposlednji stav. Tu je velika zabrana da se eventualna dobit na kraju godine deli među zaposlenima. Zašto? Dobro je što stoji ova odredba, jer cilj nekog udruženja nije dobit. Po definiciji je to neprofitna organizacija. Međutim, kako kod nas sve može da se knjiži sa troškovima, neka nam je bog u pomoći.
Želim da vas podsetim na jednu stvar. U okviru naših finansijskih propisa smo propisali te registar kase, pa obračun PDV-a, pa je Mlađan Dinkić izmislio prenosni sistem za komunikaciju, ne zbog platnih kartica, nego za svako knjiženje. To ne reaguje, to uopšte ne radi, a svaka prodavnica mora to da ima. Ljudi su davali velike pare, sistem ne postoji, svi ga drže uključenog, plaćaju telefonske račune i glume.
Da ne bi bilo te glume, predlažem, ako nije problem, što se tiče amandmana, da od strane Vlade na neki način definišete šta znači ovo „manjeg obima“, jer svrha ovog amandmana jeste da se definiše šta je to „manjeg obima“. Pošto niste dali definiciju, naravno, ljudi su predložili da se to izbriše.

Iskoristio bih priliku da se osvrnem na sve amandmane koji su podneti na čl. 38. i 39, a evo zbog čega: u članu 38. otvara se mogućnost da budžet Republike, budžet jedinica lokalne samouprave i budžet autonomne pokrajine budu izvori sredstava za udruženja građana, pod odgovarajućim uslovima, za realizaciju programa od javnog interesa.
Molim vas, onaj ko se finansira iz budžeta gubi status nevladine organizacije i dovodi u pitanje status udruženja građana.
Zbog javnosti, samo da se zna, ovde, recimo, dozvoljavate mogućnost da se finansira udruženje građana koje promoviše ljudska i manjinska prava. Da li bi neko u Republici Srbiji prihvatio da se iz sredstava budžeta finansira Fond za humanitarno pravo ili, da sada ne pogrešim u nazivima tih udruženja građana, nevladinih organizacija, one organizacije na čijem čelu su Vojin Dimitrijević, Nataša Kandić, Sonja Biserko, Sonja Liht? Da li bi neko od građana Republike Srbije prihvatio da se pare poreskih obveznika daju tim udruženjima, bez obzira na to da li je uslov za korišćenje sredstava neki program, neki koncept i neki projekat?
Niti ste ovde predvideli neko licenciranje, niti opravdanost nekih projekata. Vi nemate saglasnost za ovakvo rešavanje ovog pitanja, da se sredstvima budžeta finansiraju te vrste nevladinih organizacija koje destruktivno deluju, koje ne priznaju Ustav i zakon. Znate i sami sa kakvim oni izjavama idu. Mi sada imamo situaciju da sin Vojina Dimitrijevića možda bude u mogućnosti da odlučuje o tome da li će sa pozicija Ministarstva kulture neka sredstva da se izdvoje za neku, njegovom ocu dragu, nevladinu organizaciju. Imali ste situaciju finansiranja otvaranja sajta za neke nastranosti itd.
Da stvarno ovaj propis nije pisao neko ko se razume u propise, dovoljno je pogledati član 39. i stav 1. Vi ste ovde reviziju izveštaja stavili kao nešto obavezno, ali morate da znate da postoji Zakon o računovodstvu i reviziji, gde mala i srednja preduzeća, prema ukupnom prihodu itd., nisu u obavezi da obave reviziju. Kada biste znali koje su cene za usluge revizije i to preveli na gorane ili dobrovoljno vatrogasno društvo, oni ne bi mogli da plate te troškove.
Mislim da je osnovni problem što ovde nama pišu propise ljudi bez radnog staža, bez životnog iskustva, bez radnog iskustva; jednostavno, sistem prepisivanja ili nekog uslovljavanja sa strane i onda imamo stvarno besmislene propise, nešto što u praksi sutra neće moći ni da se sprovede, niti da se primeni.

I član 63. odnosi se na predstavništva stranih udruženja, konkretno se odnosi na prijavu za upis. Međutim, ono što je mnogo važnije od ovog konkretnog člana jeste da li smo mi u mogućnosti da ovim predlogom zakona ovu oblast uredimo? To je centralno pitanje.
Nama Ustav Republike Srbije ne samo da omogućava, uslovljava, nego u jednom delu i nalaže da način ostvarivanja prava, odnosno slobode udruživanja uredimo zakonom.
Kada su u pitanju stranci, mi ne možemo to da uređujemo. Jer, u okviru slobode udruživanja sadržano je nekoliko elemenata – sloboda većeg broja ljudi da se udruže oko neke ideje, ali to udruživanje je sredstvo, cilj je delatnost. Ta delatnost je političko, sindikalno ili nekog drugog društveno korisno, društveno prihvatljivo, ali, u svakom slučaju, delovanje u skladu sa Ustavom Republike Srbije.
Kada su u pitanju stranci, mi ne možemo da definišemo njihovu slobodu udruživanja, jer su oni to pravo već realizovali tamo u nekoj zemlji.
Postavlja se pitanje registracije njihove organizacione jedinice, odnosno predstavništva, ovde i onda dolazimo samo na onaj drugi deo – to je njihovo delovanje.
To delovanje, koje može biti u skladu sa njihovim ustavom, može biti u suprotnosti sa interesima i ciljevima koji se ostvaruju kod nas. O tome se radi. Zato, kada su u pitanju predstavništva stranih ili međunarodnih nevladinih organizacija, mi prevashodno treba da definišemo i da se odredimo prema delatnostima tih organizacija i udruženja na našoj teritoriji.
Ovako kako ste vi postavili u ovom predlogu zakona, vi za svako udruženje iz inostranstva možete da registrujete njihovo predstavništvo ovde i da vas uopšte ne interesuje njihova delatnost, a ona može biti u suprotnosti sa interesima ovog naroda. Šta vredi? Kako čovek vama da priča kada ste vi čauši tih organizacija iz inostranstva? Jer, svaka ta organizacija iz inostranstva je proevropska, proatlantska, a vi srljate proevropski, proatlantski i morate da primite i prihvatite sve to.
Zašto je važno da se odredi njihova delatnost, da se uredi njihova delatnost? Jer mogu da postanu transmisija za prenos sredstava iz inostranstva da bi se finansirale njihove ekspoziture ovde, koje su formalnopravno domaće. Može to da bude i u formi ljubitelja rođendana kraljice Engleske, može biti i u formi ljubitelja američke zastave, može biti i udruženje ljubitelja francuskog jezika, engleskog jezika. Vi ne ulazite u delatnost, vi ste zdravo za gotovo prihvatili to što je njihova delatnost tamo negde, u Velikoj Britaniji ili nekoj drugoj zemlji. Zato mi kažemo da je potreban poseban zakon. Ne zakon koji reguliše samo registraciju, nego delatnost, koja njihova delatnost može biti dozvoljena ovde.
Onda imamo situacije... Da vas ne podsećam na ove, u narodu omražene, nevladine organizacije. Šta vredi? Ministar je već sat vremena u putu, da ovde nešto reši. Šta bi on rešio, on, predavač na Fakultetu bezbednosti za oblast bezbednosti? Vidi se da je špijunski propis, vidi se.
Naravno da ne možemo da glasamo za ovaj koncept predloga zakona, jer ste vi njihovu delatnost iz inostranstva prihvatili zdravo za gotovo. Neko može legitimno iz inostranstva da se zalaže, Marti Ahtisari, on je, doduše, već član jedne od tih organizacija, sa lordom Karingtonom. Registrujte njihovo odeljenje ovde... Međunarodna krizna grupa, jeste, međunarodna nevladina organizacija, zdušno se zalaže za nezavisno Kosovo. Vi možete da registrujete, po ovom zakonu, njihovo predstavništvo i da oni legalno uništavaju Srbiju. Ne smem da kažem ovde ni Sonja Liht, ni Sonja Biserko, ni ovaj, ni onaj, da ne zaboravim onog Svilanovića, Sokrata. To je problem.
Mene ne čude ovi otporaši iz Demokratske stranke, nego me čudi ljudi iz SPS-a. Kako vi dozvoljavate da vam ovo podmeću? Pa, ti su vas proganjali. Ne samo pisali tužbe, nego šišali decu.

Zaprepašćen sam zbog toga što mi Vlada nije prihvatila amandman, jer šta znači „kvalifikovano učešće“? Ako neko ima akcije u toj količini da može više da se pita i da odlučuje, onda valjda treba reči „kvalifikovano učešće“ zameniti rečju „akcije“, jer osnov za takvo pojačano odlučivanje jeste taj svojinski deo.
No, nije to bitno sada. Bitno je da je pukao koncept Mlađana Dinkića o investicionim fondovima. Već deset godina stalno potenciram da se otvori ova tema, međutim, 2006. godine ste krenuli i odmah ste pogrešili. Uopšte nije jasno koje ste vi koncepte prihvatili. Sada vidimo da je poželjno da društvo za upravljanje ima investicione jedinice i akcije u investicionom fondu, a kada je bio donet zakon rečeno je da to ne bi trebalo da bude. Sada je to evropski standard, sada to može. Kod vas se standardi menjaju kako se menja i meteorološka prognoza.
Međutim, džabe mi sve ovo radimo ako platni promet ne vratimo u SDK. Da vam objasnim to vrlo prosto. I društvo za osiguranje, i investicioni fondovi i svi oni koji bi mogli malo da trguju svojim kapitalom moraju to da rade preko banaka, a banke uzimaju, ni krive ni dužne, zato što je platni promet u njihovim rukama, sav kajmak. Višak sredstava koji imaš daš bankama na čuvanje, a banka to plasira, uzima kamatu, a tebi isplaćuje neku simboličnu kamatu.
Ako želimo normalno društvo, onda se oslobodimo tih trgovaca ljudskim dušama. To su banke, one su prošle godine 400.000.000 iznele iz ove zemlje. Četiristo miliona evra! Ova zemlja je najzaduženija, građani najsiromašniji, a banke izvlače dobit iz Srbije, banke se šire. U istoj zgradi imate šest ekspozitura različitih banaka. Jedino bankarski poslovi cvetaju. Nešto apsolutno nenormalno se dešava.
Dajte da vratimo platni promet u SDK, da ga napravimo ponovo, da kajmak ne nose mafijaši u inostranstvo.

Amandman je podnet, pre svega, da bi se upozorilo da ovaj sistem osiguranja autoodgovornosti postoji da bi se nadoknadila šteta, da bi se sanirala šteta na vozilu, a ne da bi sačuvala premija osiguranja osiguravajućeg društva, a pogotovo ne da bi NBS unapred mogla da zna kakve obaveze predstoje osiguravajućim društvima, pa da ih onda uslovljava na dobro poznat način.
Ovo je član gde se propisuje da postoji obaveza da se u roku od tri dana od saobraćajne nesreće (u kojoj je možda neko izgubio život i cela porodica je u žalosti) osiguravajuće društvo obavesti o šteti. Koja je svrha roka o obaveštavanju? Da bi se zaštitili interesi osiguravajućeg društva.
A celokupan postupak naknade štete, i onaj mirni i onaj sporni pred sudom, takođe je vremenski ograničen, u pogledu zastarelosti potraživanja.
Ovo pitanje treba da se reši opštim uslovima o poslovanju po osnovu autoodgovornosti, koje donosi svako osiguravajuće društvo, a ne da se ovaj rok diže na nivo zakonske odredbe, koju bi posle osiguravajuća društva zloupotrebljavala kako se mirni postupak ne bi završio efikasno, nego da bi se što duže odugovlačilo i tako izgubila osnovna svrha ovog osiguranja, a to je naknada i saniranje štete u skladu sa ovim zakonom.
Moj amandman niste usvojili, usvojili ste neki drugi koji povećava taj rok, ali ne rešava problem, sa tri na 15 dana i opet daje stratešku prednost osiguravajućem društvu da maltretira učesnika u saobraćajnoj nesreći, onoga ko je pretrpeo štetu i prema kome postoji obaveza da se nadoknadi šteta.
Zato vam kažem, zakon postoji da bi se sanirala šteta, a ne da bi se sačuvala premija koju zgrće osiguravajuće društvo.

Radi uvoda, radi građana, da znaju: prošle godine je 1.919.000 vozila u Republici Srbiji obavezno osigurano. Pričam o osiguranju od autoodgovornosti. Premije su oko 17.000.000.000, oko 16.500.000.000 dinara. Štete koje su isplaćene su oko 7.500.000.000 dinara. Vi koji se bavite matematikom, od ovog većeg oduzmite ovaj niži iznos pa kažite gde su te pare.
Ovaj član govori o regresnim zahtevima koje mogu da upute zavodi za penzijsko i invalidsko osiguranje i za zdravstveno osiguranje kada je usled neke štete, a ovde se radi pre svega o nematerijalnoj šteti, došlo do pružanja zdravstvenih usluga, ili je neko ostvario pravo na invalidsku penziju, ili, kada je u pitanju smrtni slučaj, porodice na porodičnu penziju. Postoji obaveza osiguravajućeg društva da tim zavodima naknadi deo štete, po osnovu obaveznog osiguranja od autoodgovornosti.
Šta su se ovi genijalci iz Vlade setili? Oni su se setili da to može da zavisi od dobre volje penzijsko-invalidskog osiguranja i zdravstvenog osiguranja.
I gospodin Kasalović i ja amandmanom tražimo da obavezno penzijsko-invalidsko osiguranje i zdravstveno osiguranje traži i ispostavi svoj regresni zahtev prema osiguravajućem društvu. Zašto? Videli ste koja je razlika u ovim parama – premija i šteta. Gde se dedoše tolike pare?
Drugo, ako su ovi naši obavezni zavodi za osiguranje, penzijsko, invalidsko i zdravstveno, u dubiozama, s kojim pravom onda neko tamo može da odlučuje da li će da tuži ili neće da tuži neko osiguravajuće društvo?
Samo da vas podsetim, kada je donet Zakon o krivičnom postupku ubačena je odredba da javni tužilac mora da izjavi žalbu protiv prvostepene presude koja je oslobađajuća. Nema tu – da li hoće, da razmišlja da li hoće ili neće, nego mora da izjavi. Samo tražim da se isti princip primeni i ovde kada treba da se zaštite državne pare.

Ovim amandmanom sam samo hteo da vas malo orijentišem u vremenu i prostoru, da reči „Evropska unija“ u ovom zakonu apsolutno ništa ne znače. I pre Evropske unije smo imali sporazume sa državama gde je bilo regulisano pitanje predstavnika osiguravajućih društava i informacionog centra da bi se što efikasnije savladale ovakve štete. Međutim, ovo što je gospodin Šami pričao je stvarno interesantno i ja podržavam sve te amandmane koji imaju za cilj da taj sistem komunikacija i praćenja zaživi, iz prostog razloga što, po istraživanjima, u 60% svih udesa uzrok je nepoštovanje propisa o ograničenju brzine kretanja.
Ako se napravi taj video nadzor i s obzirom na to da je pre mesec dana donet zakon sa drastičnim kažnjavanjem, osiguravajuća društva, policija mogu da računaju da nećemo imati 1.000 poginulih svake godine, već bi to moralo da bude mnogo manje. Kamo sreće da ne bude nijednog udesa.
Opet ostaje problem – velike premije, mnogo prikupljenih sredstava, sanirane štete sa 50%, a šta je sa onih 50%? Gde je ono? Sve je pod kontrolom Narodne banke. Gde plasiraju sredstva osiguravajuća društva? Ako plasiraju sredstva, opet bi morala preko banaka, i finansijski sistem je zaokružen. Njima ne treba čak ni berza. Sve se drži pod kontrolom, apsolutnom kontrolom, svaki dinar. Kretanje novca je pod video nadzorom „velikog brata“, koji sve to budno prati, ne dozvoljava da se sredstva ovde plasiraju za normalne stvari, nego se izvlači dobit od građana Republike Srbije i nosi u inostranstvo.

Gospodin Kasalović je napisao amandman, sličan je kao i moj, da ne kažem da su istovetni. Njegov ste usvojili, moj niste. Ali, moj je potpuniji. Njegov se amandman odnosi samo na uvodnu rečenicu, što ste prihvatili, a moj pored toga ima i tačku 5), sa istom tom intervencijom.
I, ako ste razmišljali o tome da usvojite neki amandman, onda je bilo logičnije da usvojite moj, a to podrazumeva da je sublimiran i njegov. Ali, nije poenta u tome. Znam da sve što bih ja vama predložio, to se vama gadi. To vam ne zameram. Jednostavno, vi ste takav put izabrali.
S obzirom na ovo, gotovo patološko, korišćenje reči „Evropska unija“, moram samo da vas upozorim – zašto Švajcarsku i Norvešku dovodite u nepovoljniji položaj, kada je u pitanju ovaj predlog zakona, u odnosu na Francusku i Nemačku? Vidite, ova vlada je poznata po nadimku predsednika Vlade. Njegov nadimak je Mirko Pacer. Tako ga zovu prijatelji, Mirko Pacer. Ne zna da igra karte, gubi, pa onako u šali kažu – Mirko Pacer. Ali, ova vlada je stvarno postala pacerska. Dovodi nas u neprijatnu situaciju prema Norveškoj i Švajcarskoj, dvema najbogatijim državama u Evropi, u odnosu na članice EU poput Bugarske, koja je dva puta veća beda od nas. Zbog čega? Zato što, jednostavno, oni guraju EU svugde, i gde treba i gde ne treba.
Samo da vam skrenem pažnju, kada pišete ove zakone, u članu 70. napisali ste – poslovi koji se vrše kao javna ovlašćenja. Pogledajte poslednju tačku u stavu 1 – obavlja druge poslove utvrđene ovim zakonom. Nisu svi poslovi koji su propisani zakonom poslovi od javnih ovlašćenja. Ubacili ste sve i svašta, samo da biste napravili koliko-toliko neku vrstu podele.
U centralnom propisu koji se tiče osiguravajućih društava data je nadležnost Narodnoj banci Srbije. Sada, kod ovog obaveznog, vi izvlačite nadzor i dajete Ministarstvu finansija. Nemojte vaše koristoljubive svađe između G 17 plus i Demokratske stranke da dižete na nivo državnog problema.

Mada se ovaj član odnosi na statut i na opšte akte, mislim da je mnogo važnije da se konstatuje sledeće: vlasnici motornih vozila, i to vlasnici onih motornih vozila koji imaju nameru da upotrebljavaju ta motorna vozila, u obavezi su da obavezno osiguraju, za slučaj štete. Varijanta da se pojavi vozilo čiji vlasnik nije osigurao tu vrstu osiguranja, ili da se pojavi nepoznato, vrlo je retka.
Međutim, njima je važniji garantni fond zato što, navodno, to postoji u nekoj direktivi EU, pa hajde i kod nas da bude. Važnije je zbog onih osiguravajućih društava koja odlaze u stečaj, pa treba da se namire po ovom osnovu štete, te da se napravi izbor sredstava za namirenje te štete.
Poenta je u sledećem. Postoji opšti zakon, Zakon o osiguranju. Tamo, kada se ide u stečaj, onda je neka druga procedura. Ta procedura koja važi u tom zakonu trebalo bi da važi i za ovu varijantu osiguranja, a to je obavezno osiguranje. Ali, oni beže od toga. To njih jednostavno ne interesuje, nego treba da se približe EU, da oponašaju šta tamo kod njih postoji.
Kada su u pitanju vozila koja nisu osigurana ili su nepoznata, onda postoji odgovornost po opštim principima za krivicu i za vozilo kao opasnu stvar kojom se pričinjava šteta.
Međutim, oni imaju potrebu da vrše potpunu kontrolu svih finansijskih tokova i zato su izmislili ovaj fond, računajući na taj način da će biti nešto slično kao kada su u pitanju banke; imamo tamo Agenciju za osiguranje depozita, likvidaciju banaka itd. I tamo isto brljaju oni koji žele da brljaju ovde. Tamo su malo više oni iz G17 plus, ovde će biti malo više ovih koji su bliži Demokratskoj stranci. Ne znam zašto tražite oduševljenje i saučesništvo svih poslanika.

Član 97. se odnosi na privredne prestupe koje mogu da učine privredna društva i druga pravna lica kao vlasnici prevoznog sredstva. Ovaj amandman se odnosi na tačku 2) stava 1. Amandmanom se traži smanjenje, pre svega, iznosa novčane kazne za privredni prestup. Međutim, ono što je važnije, mislim da je većina ovih tačaka u praksi neprimenljiva, jer sadrži neke odrednice poput „ne omogući“, „stara se“ itd., nešto što je vrlo problematično sa gledišta opisa.
U tački 2) se nalazi nešto što prvi put u životu vidim – da se kao privredni prestup navodi nešto što se nalazi u prelaznim i završnim odredbama. Možete da zamislite šta se nalazi u prelaznim odredbama – poglavlje „Prelazne odredbe koje će se primenjivati do pristupanja Evropskoj uniji“.
Sećam se da smo svojevremeno, dok smo imali sankcije, donosili zakone, koje smo tretirali kao moderne, ali uvek je bilo neko poglavlje „Posebne odredbe za vreme važenja sankcija međunarodne zajednice protiv Savezne Republike Jugoslavije“, i to nikada nije bilo u prelaznim i završnim odredbama, nego u posebnim odredbama. Ovo je stvarno svetsko čudo da iz prelaznih odredaba, član 105, koji se odnosi na strance, strana pravna i fizička lica, kod nas odgovaraju za privredne prestupe. Ovo stvarno do sada nisam, ovakav blistavi um, imao prilike da vidim.
Moram da vam skrenem pažnju da ovo sa dva minuta obrazlaganja stvarno ni na šta ne liči. Jednostavno, broj prisutnih poslanika u Skupštini pokazuje da politička moć i moć ubeđivanja prema poslanicima nije u Narodnoj skupštini, nego je verovatno izvan Narodne skupštine. Onda se stvarno postavlja pitanje ...

Javio sam se povodom ovog amandmana zato što se radi o uvodnom članu za ceo zakon i pokušavam da predstavnike Vlade ubedim zašto je potrebno da se prihvati ovaj amandman.
U pitanju je član 1. Vlada je pokušala da tim članom reguliše, odredi, utvrdi šta je predmet ovog zakona. Do sada je praksa bila ili da se opisno navede šta sve onaj ko čita zakon može u sledećim odredbama da pronađe, ili da se navede samo oblast koja se uređuje ili da se jednostavno nabroje sva ona poglavlja, one glave koje predstavljaju sadržaj predloga zakona. Nikada se u prvom članu nekog zakona ne navodi šta je cilj zakona. Zašto se to ne radi? Zato što je, po definiciji, cilj neka poslednja uporišna tačka kojoj neko stremi.
Ali, kako da neko stremi prema nečemu što se zove kolektivitet, kako da tome stremi neko po zakonu, po zakonskoj normi, a svakim zakonom u suštini treba da se regulišu odnosi između pojedinaca i između pojedinca i grupe povodom nekog konkretnog pitanja ili neke konkretne oblasti.
Kada se u prvom članu u okviru definicije predmeta zakona nađu i neke reči koji ukazuju na to šta je cilj tog zakona, onda znajte da je zakon loš, nedorečen, da ima previše rupa i da se primena tog zakona svodi na voluntarizam i na nedefinisani oblik diskrecionog ovlašćenja onog ko treba da primeni taj zakon.
Druga primedba zbog koje je podnet ovaj amandman... Radi javnosti, samo da podsetim, Lidija Dimitrijević je tražila da se izbrišu neke reči, ali kompletno je mogla da se izbriše, recimo, ova formulacija: „u cilju ekonomskog napretka i dobrobiti društva“. Nije svrha ovog zakona da članovima koji slede uredi ekonomski napredak i dobrobit društva. Na neki način se podrazumeva da je to nad svim propisima, nad svim zakonima, ali ovo je zakon o zaštiti konkurencije. To je vrlo jednostavna tema – kako da se podstiče konkurencija, država garantuje podsticanje konkurencije i kako da se suzbije nekontrolisani monopol, monopol koji ugrožava, uništava konkurenciju, a sve to, ovde ste već u pravu u nastavku: „a naročito koristi potrošača“... Nama je potrošač subjekt u ovom zakonu. Njega treba da zaštitimo od svih tih uticaja na tržištu gde konkurencija može da bude i jedne vrste i druge vrste, ali se sve uvek prelama kod potrošača.
Iznenađen sam što ovi ljudi koji su pisali ovaj predlog zakona nisu shvatili poentu ovog amandmana. Džabe vi u član zakona stavljate nešto što su parole, floskule koje ništa ne znače sa gledišta tog zakona. Da ste možda ovo stavili kao načela, principe koji se primenjuju u oblasti zaštite konkurencije u nekom od sledećih članova, onda bi to imalo nekog smisla, ali kada u predmetu zakona stavljate i cilj zakona, to je nešto najbesmislenije što može da se pročita u jednom zakonu.
To jednostavno izaziva nevericu. Neko se smeje i kaže – pa, ovako mislite da nas prevarite, ovakvim formulacijama, po sistemu „kupus gleda meso vadi“?
Videćete kasnije u odredbama sasvim nešto drugo, i to drugo nema nikakve veze sa ekonomskim napretkom i dobrobiti društva, tim pre što nijedan član ovog zakona nema tu funkciju, ne garantuje to, nego se pretpostavlja da će doći do napretka društva ako se očuva konkurencija, ako se zaštiti konkurencija, ukoliko se suzbije nekontrolisani monopol. Cilj se pretpostavlja. Cilj nije dat ni kao načelo, već je dat u predmetu zakona i zato smo podneli ovaj amandman.
Moram, radi javnosti, da kažem da ovaj zakon ništa ne gubi ukoliko se usvoji ovaj amandman, ali moram da kažem da ništa značajnije i ne dobija ovaj zakon. Pa, ako je već višak, bolje taj višak da se izbaci, jer može da stvori samo zabunu.

Stvarno nije jasno zašto insistirate na ovim rečima „odnosno državne pripadnosti“. Samo zbunjujete, jer su svi učesnici na našem tržištu jednaki i ravnopravni, kako na tržištu, tako su jednaki i ravnopravni sa gledišta propisa i zakona. Zašto sad ubacujete neku priču da, eventualno, i stranac koji posluje i učestvuje na našem tržištu treba da bude ravnopravan sa domaćim licima? Pa, to se podrazumeva. Vi ste samo dali jednu drugačiju formulaciju. Ono što ste mogli pozitivno, vi ste pokušali da definišete na negativan način, potpuno nepotrebno, da bi se stvorila zabuna. Zbunićete pre svega Komisiju, zbunićete učesnike na tržištu.
Moram da vam kažem da ovo što ste napisali nije tačno. Znate li zbog čega nije tačno? Mlađan Dinkić je hteo da padne u nesvest kada je prilikom prodaje „Delta banke“ čuo da se ispostavilo da je vlasnik „Delta banke“ sa Kipra, a ne iz Srbije. Imate naše banke. Kažite mi ko je vlasnik ovih banaka „Rajfajzen“, „Banka Inteza“, da idemo redom? Koja je njihova državna pripadnost? Kako ćete da definišete državnu pripadnost? Gde su registrovane? Kod nas su registrovane.
Drugi kriterijum, koji je osnivački kapital? To teško ko može da utvrdi. Ako utvrdite prema Agenciji za privredne registre, videćete da ima mešovitog kapitala, i našeg i kapitala iz inostranstva.
Zašto ubacujete državnu pripadnost kao nešto? Šta ste hteli da prikažete? Koji je cilj ovih reči da su svi jednaki i ravnopravni? To vam Ustav nalaže. Kako ne nalaže? Valjda tebe, klima glavom da Ustav ne nalaže.
Kako može Ustav da promoviše diskriminaciju? U Ustavu su svi jednaki pred zakonom. Jedina vrsta nejednakosti kada su u pitanju pravna lica su ona preduzeća koja su osnovana sa stranim kapitalom, tzv. strano ulaganje, pa im je zamrznut pravni položaj i beneficije koje su imali u vreme registrovanja takvog preduzeća. Ali, i taj koncept se napušta. Zašto? Zato što kapital više ne zna za granice. Potpuno vam je nepotrebno ovo što ste stavili u zakon.
Kada nešto bez veze stavite u zakon, onda osnovano izazivate sumnju kod svih da je planirano da se nešto muva, jer racionalno ne može da se objasni. Zato smo podneli amandman, da Predlog zakona očistimo od nečega što je glupost, što je balast, što je nepotreban teret, što može da zbuni.
Nedorečenost je nešto što je najgore, kao što je poluistina gora od svake laži. Zato smo podneli amandman.