Dame i gospodo poslanici, podneo sam na član 28. stav 2. amandman da se reči "ministra nadležnog za unutrašnje poslove, uz saglasnost ministra nadležnog za zdravlje" zamene rečima "ministarstva nadležnog za unutrašnje poslove, uz saglasnost ministarstva nadležnog za zdravlje".
Obrazloženje - u pravnom sistemu Republike Srbije samo državni organi imaju pravo da donose propisa kojima se uređuje ostvarivanje određenih prava, izgled i sadržina javnih isprava, dok to pravo ne pripada rukovodiocima tih organa.
Mislim da je trebalo da ovaj amandman bude prihvaćen zbog toga što se u obrazloženju kaže da to pripada institucijama, kao što je ministarstvo pravde i ministarstvo zdravlja, a ne da pripada ministru unutrašnjih poslova i ministru zdravlja.
Dame i gospodo, ovaj amandman i ovaj član su vrlo ozbiljni zbog toga što prilikom ulaska stranca na teritoriju Srbije on na neki način ne samo što će da ima zdravstveno osiguranje, već na neki način on biva i praćen.
Praćen zbog toga što ću vam reći jedan primer koji se desio pre desetak godina lično u mojoj porodici, gde je bila oružana pljačka i gde je došlo tako reći do smrtnih posledica, ali bilo je i ranjavanja onih koji su takve zločine izveli.
Oni nisu mogli daleko otići, ali nisu smeli normalno ni da se prijave u zdravstveni centar, jer bi vrlo brzo bili otkriveni, ali su zato imali mogućnost da se prijave privatnoj zdravstvenoj ustanovi koja još tada nije funkcionisala, ali bilo je i onih institucija koje su privatne, lekarske klinike koje su bile na teritoriji šabačke opštine, gde su im pružili određenu lekarsku pomoć, odnosno sanirali te njihove posledice.
Moram vam iskreno reći da do današnjih dana, iako je postojala nekakva određena pretpostavka, nije došlo do otkrivanja tih lica, koja su na neki način bila praćena od ulaska sa graničnog prelaza do dolaska na teritoriju šabačke opštine.
Vidite i sami da je ovo i ovaj član, a i ovaj moj amandman, vrlo ozbiljan zato što se njime rešava jedna značajna stavka, koja u datom momentu oslobađa i ministra unutrašnjih poslova i ministra zdravlja, gde to prelazi u nadležnost ministarstva. U tom slučaju može da se kaže, pa ako je neko dobar sa jednim ili sa drugim ministrom, ipak može da ostvari ta svoja određena prava.
Ono što takođe mogu da kažem jeste da jedan veliki broj izbeglih lica na teritoriji Srbije danas ne može da ostvari ova prava, odnosno da ima svoje zdravstveno osiguranje.
Bio sam lično prisutan kada su izbegla lica morala da se vrate, da im se ne pruža adekvatna lekarska pomoć zato što nemaju zdravstveno osiguranje, što smatram da je baš Srbija i Vlada, i Ministarstvo zdravlja, i MUP dužno na neki način da obezbedi ovi izbeglim, odnosno raseljenim licima, koji svoj život na teritoriji Srbije, još ako su u tim izbeglim centrima, vrlo teško provode ove dane, bez određene materijalne pomoći ovog društva.
Takođe, moramo napomenuti da jedan veliki broj ovih ljudi koji su izbegli traže državljanstva. Vrlo je teško takođe da dobiju državljanstvo, jer postoje velike peripetije da bi ih oni ostvarili, odnosno da bi postali državljani svoje matice Srbije.
Mislim da za zdravstveno osiguranje lica koje ulazi na teritoriju Srbije treba da brine ambasada, odnosno da svi troškovi koji su vezani za osiguranje državljanina koji dolazi na teritoriju Srbije, treba da bude praćeno i preko ambasade, što se u mnogim slučajevima ne ostvaruje zbog toga što verovatno veliki broj ima onih koji nelegalno borave na teritoriji Republike Srbije.
U subotu sam pričao baš vezano za nevladine organizacije. Veliki broj tih nevladinih organizacija, da li namerno ili nenamerno, se ne prijavljuje ili jedan broj tih građana se prijavi u ambasade radi obavljanja određenih poslova, ali jedan deo njih se uopšte ne prijavljuje. Ne prijavljuje se zato što bi u tom momentu verovatno njihov boravak bio praćen.
To je jedan veliki problem, moram vam reći, još od perioda osamdesetih godina, kada je Kosovo i Metohija još u to vreme bilo jedno veliko leglo obaveštajnih službi, koje su još od tog perioda radile za mnoge obaveštajne službe Evrope i Amerike. I tada, u tom vremenu, kada su granice Jugoslavije i granice Srbije dobro bile čuvane dolazilo je do ilegalnog boravka ili do legalnog boravka, ali kažem legalnog na takav način što se svi nisu prijavljivali nego je određen broj samo prijavljivan, a onaj ostatak je boravio nelegalno na teritoriji Srbije.
Moram vam iskreno reći, razgovarajući sa ljudima još iz tog vremena koji su bili u obezbeđenju, govorili su i tada da je granica Republike Srbije jedna od najlakše ili najmanje obezbeđena, gde je na njenu teritoriju moglo lako da se dođe, da se prođe ili da se uđe na raznim graničnim prelazima, kao što su bili granični prelazi povezani sa Albanijom.
Dobro znate da je postojao sporazum u školstvu, da su iz Albanije dolazili na teritoriju KiM, dolazili su profesori da bi držali predavanja. Dešavalo se da su baš ti ljudi, koji su dolazili u svojstvu naučnih radnika, u stvari bili povezana grupa mnogih obaveštajnih službi, gde se preko njih obezbeđivao i prolaz, a i saznanje šta se u političkom, ekonomskom i kulturnom životu Srbije tada odvijalo.
Da ne govorimo sada između graničnih prelaza, između privremeno zauzetog KiM, jer se nadamo da će jednog dana i ta srpska teritorija biti slobodna i da ovaj celokupni svetski atak, gde mnogi žele ili gde je mnogima cilj da KiM postane nezavisna država, da do toga neće doći, ali da je to područje koje je danas najmanje obezbeđeno što se tiče sigurnosti, prolaska svih mogućih roba, a mislim da, ne daj bože, da se desi, baš i terorizma.
U ovom slučaju sada, još tada se na neki način Evropa njima umiljava i kada i ona je na njihovoj strani, verovatno još ne znaju njihovo razorno dejstvo tih albanskih organizacija, koja može da ugrozi njihove države putem terorizma. Otvorena su vrata i prozori ove kuće što se zove Srbija. Smatram da uništenjem vojske, koje je počelo još 2000. godine, kada je Boris Tadić postao ministar vojne odbrane, tada je počelo sistematsko uništavanje i vojne opreme, a normalno i značaja vojnog osiguranja srpske granice i srpske teritorije. Sada se pokušava policijom da se na neki način obezbede granice, odnosno zato što je, verovatno, u viziji DS postojala teorija da će Srbija ući EU i da će postati i članica i postati deo porodice EU.
Ide se na to Srbiji ne treba vojska, odnosno potrebni su veliki vojni izdaci da bi se mogla normalno kupiti savremena vojna oprema i da bi se na tom polju mogla sačuvati i vojno obezbeđenje i vojna industrija, po kojoj smo bili poznati.
Dobro se sećam, dame i gospodo, 80-tih godina, vojna industrija u Kragujevcu je bila jedna od, da ne kažem najjača, ali jedna od najjačih u Evropi.
Kada sam završio fakultet trebalo je da se priključim toj instituciji, ali nisam i zbog toga sam bio u mogućnosti da vidim koji su njeni proizvodni programi. Ali se pitam šta je danas sa tom vojnom industrijom i gde se danas nalazi Srbija.
To je ono najbolnije i najteže što pada svakom građaninu Srbije, nije teško da se od njega odvajaju određeni doprinosi, ako ti doprinosi su značajni da se obezbedi sigurnost zemlje, koja je danas takoreći ugrožena, jer mislim da nekada kada smo se podsmevali i govorili šta od vojne opreme ima Albanija, pitam se šta danas ima Srbija.
Da ne govorimo o raznim aferama koje su, bar što se tiče vojne industrije, vojnih objekata, naročito posle bombardovanja, gde su se nalazili smešteni vojna oprema i vojska, toga uopšte više nema. Zato i pitam, zato i kažem u svom izlaganju da dolazak nelegalnih stranaca na teritoriju Srbije je danas vrlo moguć, dok što se tiče onih koji se redovno prijavljuju, oni su pod kontrolom državnih organa. Hvala vam.