Hvala, gospođo predsedavajuća. Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, ja sam podneo dva amandmana, u amandmanu na član 25. preinačeno je, vidim da je nađeno rešenje, da se ne otežava, u vezi sredstava, jemstvo, jer će na narednim izborima ionako biti veoma teška situacija.

Više ću oko člana 17. i promenjene formule za raspodelu sredstava, u Radnoj grupi dao sam svoje primedbe, umesto onog 1,5 korekcionog koeficijenta za broj glasova do 5% predložio sam koeficijent 3 za glasove do 0,5%.

Dame i gospodo, vama je poznato ako neko postigne 5%, pa to je 13 poslanika, a manjine apsolutno nemaju šanse da dobiju toliki broj poslanika. Ako je to bila ideja da zbog stranaka nacionalnih manjina treba uvesti korekcioni faktor, onda ga je trebalo uvesti u meri koja je baš mogla da popravi i ovu situaciju. Već sam rekao da 0,5 donekle odgovara, jer čuva neki ''status kvo'' stranaka koje će imati četiri i više poslanika ili mandata.

A, za stranke koje se bore za jedan mandat to ništa ne znači, jer dolazi do smanjenja sredstava u odnosu na dosadašnji način finansiranja za, jedno, najmanje tri puta, 3,3 puta je smanjenje u odnosu na dosadašnji način finansiranja. Nemoguće je da sada apsolutno toliko nije valjao taj sistem koga je prethodno ova skupština izglasala prethodnim Zakonom o finansiranju političkih stranaka. Ako je potrebno, te promene treba da idu postupno i zato sam ja, kada nije prošao predlog za taj korekcioni faktor 3, za stranke koje mogu da imaju do 0,5% važećih glasova, podneo amandman da se vrati raniji sistem finansiranja, kao što je vraćen u članu 21.

U članu 21. mi smo vratili stari sistem: 20% u jednakim delovima, 80% po osnovu izbornih rezultata. Zašto onda nije mogla ta ista logika? Ako je bilo previše 30%, bilo je realno da u prvoj fazi bude 20%, što bi bilo u slučaju tih manjih stranaka neko smanjenje od jedne trećine.

Ali, vidim i u štampi, koliko je ovde bilo govora, zbog zloupotrebe da su jednako tretirane u finansiranju i stranke, a u prethodnim izborima bila je samo koalicija Albanaca, ispred koje sam ja kao poslanik Partije demokratskog delovanja, direktno, sa samostalnom listom, dobili jedan mandat, mi smo bili izjednačeni sa svim drugim strankama koje su do mandata došle preko koalicije. I, što nije isto. Jer, ako neko ulazi u nekoj većoj koaliciji, ima njihovu podršku, njihovu pomoć, a ako neko samostalno izlazi onda tu treba i struktura na terenu i treba adekvatno finansirati.

Sada je pitanje koncepcije. Da li je mislite zrela situacija, a vidim da je to preovladalo, da i manjinske stranke treba da se uključe u centralne stranke. Govorio sam nekoliko puta do sada da ne mogu te mere još uvek kod Albanaca, evo, sa ovim trenutnim merama i sa onim od 10.000 potpisa koji će biti potrebni za podršku, jedno, 90% šanse da nećemo imati predstavnika Albanaca u narednom sazivu, kao što nemamo predstavnika romskih stranaka u ovom sazivu.

Ako je poenta u tome da se ukrupnjavanjem i tim stilom da se manjinske stranke uključe unutar centralnih, to je jedna koncepcija, ali ja govorim sve vreme da još nisu sazreli uslovi u ovom tranzicionom periodu, jer imamo još uvek dosta problema na terenu, imamo problema sa integrisanjem manjina, pre svega Albanaca u državni sistem. Ipak je trebalo ispoštovati taj tranzicioni period i ne menjati drastično uslove.

Po meni su drastični uslovi. S jedne strane, nije bilo spremnosti, pismom sam se obratio predsednici Narodne skupštine, tokom onih promena, izmena i dopuna koje su napravili u Zakonu o izboru narodnih poslanika, da pored blanko ostavke bude tretirano i ovo, da li mora i kod manjina 10 hiljada potpisa, jer smo imali ono rešenje od 3 hiljade ranije, a trenutno ostaje 10 hiljada i plus ove drastične promene u načinu finansiranja, rezultat će biti, po meni, da u narednom sazivu ove Skupštine, manji broj predstavnika manjinskih stranaka, a ako vam je to cilj, to će sigurno da se postigne. Hvala vam.

Hvala, gospođo predsednice. Dame i gospodo narodni poslanici, u policijskoj stanici u Preševu prošle nedelje, 31. maja, saslušan je predsednik Odbora za ljudska prava Belzim Kamberi. On je tom prilikom ispitivan na temu postavljanja bilborda, tokom uredno prijavljenog protestnog skupa, u vezi poznatog problema nepriznavanja diploma Prištinskog univerziteta. Ovaj informativni razgovor u policiji obavljen je na osnovu pokrenutog postupka za krivično delo povrede ugleda, zbog rasne, verske, nacionalne i druge pripadnosti, od strane Osnovnog tužilaštva u Vranju.
Upravo, zbog tog famoznog bilborda, u kojem je pisalo da je –na Pravnom fakultetu Univerziteta „5. oktobar” u Beogradu, student Milan Marković dobio opštu ocenu 10 za nepoštovanje ljudskih prava građana Preševa, Bujanovca i Medveđe.
(Predsednik: Dame i gospodo narodni poslanici, uopšte ne čujemo gospodina Halimija. Ja vas molim, da…)
Nakon medijske aktuelizacije ovog slučaja, ministar Marković je izjavio da ga ta rečenica ne vređa i da ne želi da se ovaj postupak vodi. Onda se s pravom postavlja pitanje – ako ministar nije uvređen, što se uostalom potvrđuje i činjenicom da krivični postupak nije pokrenut njegovom privatnom tužbom, ko je onda zadužen, u okviru tužilaštva i po kom zakonskom osnovu, da procenjuje navodnu povredu ugleda javne ličnosti, u ovom slučaju ministra za ljudska i manjinska prava, državnu upravu i lokalnu samoupravu?
Takođe, postavlja se pitanje – po kom osnovu se smatra kao povreda ugleda javna kritika upućena ministru Markoviću, koji je ujedno i predsednik Koordinacionog tela, zbog nerešavanja pomenutog veoma osetljivog problema diploma, koje ima za posledicu uskraćivanje prava na rad mladim Albancima ovog područja? Ako se pokreće krivični postupak protiv predsednika Odbora za ljudska prava, koji, kao prva nevladina organizacija, već 12 godina uspešno radi u ovoj oblasti i za taj rad ima niz domaćih i međunarodnih priznanja, onda je to veoma jasna poruka drugima da ne smeju da kritikuju državne institucije, pa ni Koordinaciono telo, koje je Vladin organ za Preševo, Bujanovac i Medveđu, pa čak i kada se Koordinaciono telo neovlašćeno drastično meša u zakonske kompetencije lokalnih vlasti, pa i Nacionalnog saveta Albanaca.
Zapravo, ova drastična inkriminacija ukazuje na diskriminaciju, koja, nažalost, još uvek postoji u ovoj državi, jeste samo vrhunac prakse koja se čitavo vreme odvija preko prakse Osnovnog i Višeg tužilaštva u Vranju.
Naime, već sam preko poslaničkih pitanja tražio objašnjenja, prvo, za pokrenut krivični postupak protiv novinara TV „Bujanovac”, zbog izveštavanja sa jednog manifestacionog skupa u Bujanovcu, a zatim, drugo, i za krivični postupak protiv lekara „Doma zdravlja” u Bujanovcu, zbog optužbi da su vakcinisali decu za koju je navodno neizvesno da li su rođena u kućnim uslovima ili u porodilištima Kosova.
Bujanovački lekari su optuženi da su oštetili državu za iznos koji je primalo nekoliko porodica iz Bujanovca preko dečijeg dodatka za njihovu rođenu decu.
Ostvarivanje dečijeg dodatka, vakcinacija odojčadi, sloboda izražavanja i informisanja, kao i osnovano pravo na rad, zbog čega je i održan protestni skup, na kojem je istaknut diskriminisani bilbord, pripadaju korpusu osnovnih ljudskih prava, koji se, nažalost, još uvek ne ostvaruju na ovom području. Rešenje ovih problema sigurno se ne može postići preko navedenih krivičnih procedura Tužilaštva u Vranju.
(Predsednik: Vreme.)
Zapravo, ova životna pitanja mogu se rešiti samo kroz demokratski postupak.
(Predsednik: Gospodine Halimi, vreme.)
Zato postavljam pitanje, da li će neko da preduzme odgovarajuće mere da se spreči dalja destruktivna aktivnost Tužilaštva u Vranju? (Čuje se jedan aplauz)

Hvala gospođo predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, na početku ja ću da podržim nastojanje da se dobije zakon o finansiranju političkih aktivnosti, po kome bi svi tokovi i redovnog finansiranje, a i finansiranja izborne kampanje, bili transparentni. Mislim da je situacija jasna.
Međutim, pokušaću bliže da razmotrim predložene novine finansiranja redovnog rada političkih subjekata iz sredstava javnih izvora, a pre svega političkih subjekata koji predstavljaju nacionalne manjine. Još za vreme pripreme Predloga ovog zakona imao sam prilike da iznosim primedbe na predložene promene finansiranja redovne delatnosti i uvođenja formule proporcionalne raspodele sredstava. U završnoj pripremnoj fazi uveden je korekcioni faktor od 1,5, koji čuva dosadašnji nivo finansiranja kod stranaka nacionalnih manjina koje mogu da obezbede četiri ili više poslaničkih mandata. Ovom prilikom nije se obraćala pažnja na stranke nacionalnih manjina koje se bore da imaju jednog predstavnika u Narodnoj skupštini, što je slučaj sa većinom nacionalnih manjina, kojima će se orijentaciono oko tri puta smanjiti sredstva u odnosu na dosadašnji način finansiranja.
Zbog toga sam upravo podneo amandman, kojim predlažem da se, kao i kod finansiranja troškova izborne kampanje, sačuva dosadašnji model raspodele sredstava iz javnih izvora, s tim što bi se procenat sredstava koji se deli na jednake delove za sve parlamentarne stranke umesto dosadašnjih 30% smanjio na 20%, što bi ublažilo predloženo drastično smanjenje finansiranja stranaka nacionalnih manjina koje ne mogu da osvoje više od jednog poslaničkog mandata.
Sigurno će, dodatno, još veći problem biti član 25. Predloga zakona, ako ostane predloženo rešenje o izbornom jemstvu, jer će većina stranaka nacionalnih manjina biti eliminisana još na samom startu. Zapravo, ovim članom je predviđeno polaganje izbornog jemstva i za sredstva koja se ostvaruju nakon objavljivanja izbornih rezultata, što je po meni sasvim nelogično.
U toku prepodnevne diskusije izneta je procena da bi taj iznos mogao biti oko 26 miliona dinara, što bi bilo nedostižno skoro za sve stranke nacionalnih manjina, ako je taj podatak tačan. ''Koaliciji Albanaca preševske doline'' na prethodnim izborima bilo je preneto oko tri miliona dinara nakon proglašenja izborne liste i oko milion dinara za jedan osvojen poslanički mandat. Za sredstva koja se ostvaruju nakon proglašenja izborne liste, a računam da će biti između tri do četiri miliona dinara, mogla bi nekako da se obezbedi, naravno, iz redovnog finansiranja, uz dosadašnji način finansiranja, bankarska garancija, ako to zakon dozvoljava.
Ako uzmemo u obzir da imamo manjinske stranke koje trenutno nisu parlamentarne, imamo romske partije koje su u prethodnom sazivu bile prisutne, a sada ih nema, pa je verovatno bilo i drugih nacionalnih manjina koje nisu uspele da prođu prirodni prag na prethodnim izborima, onda je tu situacija veoma dramatična, pa ne vidim uslov jemstva kako će da se obezbedi. Ako se ovim restriktivnim izmenama načina raspodele sredstava iz javnih izvora doda i činjenica da je nakon usvajanja izmena i dopuna Zakona o izborima narodnih poslanika ostala obaveza obezbeđivanja 10 hiljada overenih potpisa za podršku izborne liste i kod manjinskih stranaka, onda je jasno da će naredni saziv Narodne skupštine biti bez poslanika stranaka nacionalnih manjina, sa izuzetkom predstavnika SVM, koji, pretpostavljam, neće imati ovaj problem, i, eventualno, stranaka Bošnjaka.
Po meni, sada je to jako problematično, ovim merama mi se vraćamo nazad, slično je bilo kao kada je onom zakonskom regulativom iz decembra 2000. godine uveden cenzus od 5%, a cela Srbija je bila jedna izborna jedinica, i onda nijedna manjina, nijedna stranka manjina nije mogla da uđe u parlament.
Mislim da ovim merama idemo u ovom pravcu. Priča, maločas smo je čuli, da su ravnopravni poslanici, i oni koji preko centralnih stranaka ulaze u parlament i oni koji idu preko stranaka nacionalnih manjina, to poslanici jesu ravnopravni, ali vidite u praksi – kad se ti poslanici javljaju da brane interese manjina, i u kojoj meri, kad pripadaju jednoj centralnoj stranci, i na kraju krajeva, kakva je situacija u društvu, koliko su manjine integrisane, uključene u društveni i politički život?
Mislim da u je ovoj fazi u kojoj se trenutno nalazimo to nedopustivo, da je iluzorno očekivati kod dosta manjina, pa i kod Albanaca, da će u nekom tamo narednom izbornom roku biti dovoljno glasova da preko centralnih partija imate ovde predstavnike, zbog niza okolnosti, nemamo vremena za tu neku dublju analizu. A, kada pogledamo okruženje, nije to slučajno, pogledajte i Mađarsku i Hrvatsku i Crnu Goru, da ne govorimo o ''parlamentu Kosova'', kako se ova problematika rešava.
Doduše, ja nisam bio pobornik ni toga da se preko rezervisanih mandata i sa daleko manje glasova ulazi u parlament, jer ne vidim da bi to bilo legitimno, ali ove, da tako kažem, možda neopažene mere da se preduzimaju, ponovo tvrdim, vode nas nazad i, apsolutno, dovešće do toga, sa izuzetkom jedne ili dve stranke koje zastupaju manjine, da ostale ne mogu da ispune uslove da se prijave za izbore. O tome treba ozbiljno razmišljati, ponavljam, u ovim aktuelnim trenucima, mislim da nije neki prioritet da se, baš, od stranaka manjina, i ja postavljam pitanje koliko će dobiti većinske centralne stranke što će sada proporcionalnim sistemom, kažem, imati nešto veća sredstva, ali neka se izmeri koliko su to veća sredstva, a na račun drastičnog smanjenja stranaka nacionalnih manjina, koje se bore samo da uđu u ovaj parlament.(Predsedavajuća: Narodni poslaniče, vreme.)
Ovo je suština, i dajte isto kao onih 10 hiljada potpisa, a ja sam pisao predsednici Narodne skupštine, i nije moj zahtev uvažen kada smo na prethodnoj sednici imali izmene i dopune Zakona o narodnim poslanicima.

Hvala, gospođo predsednice. Dame i gospodo narodni poslanici, za dva dana će biti tačno dve godine od ubistva odbornika Partije za demokratsko delovanje u SO Preševo Isufa Azizija. U ovom dvogodišnjem periodu nije ništa urađeno da se rasvetli ovo svirepo ubistvo; ubice (ili ubica) šetaju slobodno. Stvara se jedan niz nerazjašnjenih ubistava i kidnapovanja još iz perioda ratnog stanja, o čemu sam par puta ovde govorio; iznosio sam da je za vreme ratnog stanja ubijeno jedanaest civila. Veći broj ubistava civila bio je i u periodu od 1999. do 2001. godine. Nažalost, i nakon tog perioda, kada imamo potpunu stabilizaciju prilika na tom području, takođe ima nekoliko ubistava koja nisu razjašnjena.
Pored ubistva odbornika Azizija, naveo bih slučaj kidnapovanja vlasnika benzinske pumpe iz Preševa Nebi Nuhijua 2000. godine, koji je nasilno pokupljen iz njegove kuće; kad je nakon sat vremena zatražen novac, u postupku predaje novca kidnaperima... Bila je upoznata i policija. Posle toga je procesuirano nekoliko policajaca, ali kidnapovanje nije razjašnjeno, nije rasvetljeno. Zapravo se ne zna sudbina kidnapovanog Nuhijua. Apsolutno, znači, nema procesuiranja i odgovornosti za ova mučka i svirepa ubistva ili, u ovom slučaju, kidnapovanje.
U situaciji kada je broj pripadnika lokalne policije veći nego u ranijim periodima, a pogotovo kada se zna da je na tom području popriličan broj pripadnika specijalne policije i žandarmerije, pitanje je kako se, prvo, mogu desiti ubistva? Još je veće pitanje, kako može, na primer, u slučaju ubistva odbornika Azizija od pre dve godine da još uvek nema razjašnjenja tog ubistva ili eventualno procesuiranja tog gnusnog ubistva?
Na tom području se onda stvara utisak, pošto je toliko velika koncentracija specijalne policije i žandarmerije, da je to više za situacije kada treba spektakularno hapsiti ili izvršiti pretres u određenim kućama. To je ranije vršila lokalna policija sa nekoliko policajaca, a sada se višestruko veći broj specijalaca za to angažuje. Dobija se utisak da je to više zbog nekog efekta, po meni, ponekad i nepotrebnog sprovođenja sile koju država u tim slučajevima primenjuje, a ne da je u funkciji stabilizacije prilika i rasvetljavanja ovakvih teških situacija, kada govorimo o tim ubistvima koja ostaju nerasvetljena.
Zato postavljam pitanje, zapravo, po drugi put se obraćam MUP-u za sve slučajeve. Posebno je u ovom aktuelnom slučaju apsolutno neshvatljivo da se dve godine... da se ubistva, kidnapovanja usred bela dana dešavaju, a da niko ne može, pa ni celokupni državni aparat, da izvrši svoje zakonom predviđene obaveze. Hvala vam.

Gospođo predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, razmatramo veoma kompleksnu temu. Problematika slobodnog mandata i uopšte poštovanja volje građana izražene kroz izborni proces je veoma osetljiva tema.
U opštini Preševo imamo loše iskustvo koje proizilazi iz ovih dilema o kojima danas raspravljamo i svih ovih upadanja i intervencija Ustavnog suda. Opštine Preševo, Bujanovac i Medveđa su 2003. godine prve krenule s proporcionalnim izbornim sistemom i prvi smo došli, nakon odluke Ustavnog suda, pod udar, nešto pre nego što je pala Vlada na centralnom nivou, nakon gubljenja većine u parlamentu. To je zadesilo opštinu Preševo.
Po meni je nesretno što se u toku jednog mandata menjaju uslovi i time se ruši i napada ta izborna volja, i to drastično. Kad se pravila igre menjaju u toku mandata, mislim da niko o tome ne raspravlja, da smo imali nekoliko slučajeva da se ta izborna volja ruši u toku mandata, to je situacija neusklađenosti našeg predstavničkog, najvišeg organa, Skupštine i sudskog, u ovom slučaju Ustavnog suda. Verovatno tu treba neka dublja analiza kako da se uskladi izborni sistem. Ovo što imamo sigurno neće da obezbedi najadekvatniju vezu između birača i predstavnika u parlamentu.
Imate u okruženju primere sa tim otvorenim ili personalnim listama, gde se pored stranke vrši izbor i među kandidatima unutar jedne stranke. Verovatno tu može malo bliže da se poštuje izborna volju građana. Doduše, to je komplikovanije.
S druge strane, imali smo većinski sistem; tu se direktno u jednoj jedinici, jednoj, dve ili tri opštine, dobije jedan predstavnik preko tih direktnih izbora. Verovatno je u tom slučaju daleko bliža ta biračka volja u odnosu na ovaj trenutni, proporcionalni sistem.
Kada je u pitanju predstavljanje manjina, onih koje su koncentrisane u određenim prostorima, otprilike su isto prolazile i kod većinskog sistema i kod proporcionalnog sa više jedinica. Čak smo najlošiju situaciju imali kada je uvođen proporcionalni sistem, gde je cela Srbija jedna izborna jedinica. Zbog toga manjine nisu mogle u dva mandata da budu zastupljene preko svojih stranaka u parlamentu.
Apsolutno se slažem sa svim primedbama i zahtevima da se mora dopuna uraditi da bi se prekinulo sa praksom „preletanja“, kupovine mandata; od svih negativnih aspekata verovatno je to najteži. Tražimo od stranaka da ulažu; čak se mora u jemstvo ulaziti radi kampanje, koja poprilično košta, a onda se slobodno može, na osnovu volje pojedinca (a u lokalu i samo zarad zaposlenja), menjati stranka. Nažalost, dešava se to. To je kontraproduktivno.
Još da dodam jednu situaciju: govorimo o tom redosledu, ali ako stranka ističe 250 kandidata, a idu npr. prvih 50, šta je sa doprinosom preostalih, koji su dali veliki doprinos da ta stranka dobije tih 50? Bilo koja varijanta je diskutabilna. Treba nastojati da se u narednom periodu napravi što adekvatniji izborni sistem.
Kada je u pitanju predstavljanje manjina, već duže vreme ukazujem da moramo, ako ne na sledećim izborima... Sa ovakvim izmenama i dopunama nećemo daleko stići u obezbeđivanju adekvatnog predstavljanja manjina u Narodnoj skupštini. Šta imamo trenutno? Svega sedam poslanika koji su zastupnici njihovih zajednica preko stranaka koje zastupaju te manjine. To je drastično.
Govorimo o rodnoj ravnopravnosti, kojoj takođe treba dati veliku važnost. Dobro je što ćemo obezbediti 30% ovim dopunama, ali je degradirajući procenat učešća manjina u parlamentu u odnosu na njihovo stvarno učešće u strukturi stanovništva, jer je daleko niži.
Ovom prilikom uopšte nismo raspravljali o tome kako možemo unaprediti zastupljenost manjina u Narodnoj skupštini. Možemo veoma lako i brzo doći do toga da sem Mađara i Bošnjaka, preko njihovih stranaka, ne bude nijednog drugog predstavnika manjina u ovom parlamentu. Tu bi vredelo da se dodatno analiziraju stvari. Ako smo u škripcu sa vremenom i nemamo za sledeće izbore mnogo komoditeta da se nešto bolje uradi, ipak vredi da se o ovom procesu stalno diskutuje da bi se našla adekvatna i najbolja rešenja. Hvala.

Hvala, gospođo predsedavajuća. Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, poštovani gospodine ministre i predstavnici Ministarstva, ovih dana je aktuelno pitanje tzv. lažnih azilanata. U vezi s tim, tražim obaveštenja od predstavnika Vlade kako u praksi izgledaju pooštrene mere na graničnim prelazima. Kako to praktično izgleda?
Ministar Đelić je ovih dana najavio izmene niza zakona u domaćem zakonodavstvu u koje će biti uvedeno i krivično delo organizovanja nelegalnih migracija. U Skupštini pokušavam u poslednje vreme, nekoliko meseci unazad, da pokrećem zaista veoma ozbiljne teme povodom katastrofalne ekonomske situacije u opštinama Preševo, Bujanovac i Medveđa, gde je stopa nezaposlenosti preko 80%. Takođe sam u nizu situacija postavio pitanje predsedniku Vlade šta će Vlada preduzeti da se spreči veliki talas migracija usled kojih se u poslednjih dvanaest godina prepolovio broj Albanaca u Preševskoj dolini. Izneo sam podatak da Medveđa, od 5.500 Albanaca, u ovim trenucima ima svega 500 Albanaca. Inače, celokupno to područje je prepolovljeno.
Od ministara dobijamo određene odgovore, u smislu – to se dešava i u drugim sredinama. Ali, često se mešaju migracije u brdsko-planinskim područjima, što je proces koji je duže prisutan, sa opštinama kroz koje prolazi Koridor 10. Ne izgleda li vam da tu nešto ne štima? Nije normalno da se iste pojave kao u brdsko-planinskim područjima dešavaju upravo u ključnom, najznačajnijem koridoru, gde ipak ima nekih mogućnosti za privredni razvoj, a to se ne dešava.
U poslednje vreme čujemo o basnoslovnim sumama, i to od ozbiljnih ljudi, ali ja mislim da je neozbiljno kad iznose takve cifre. Prvo se govorilo o pedeset miliona evra uloženih u Preševo, Bujanovac i Medveđu. Sad čujemo, ovih dana, mislim da je gospodin Đelić spomenuo čak osamdeset, ili je taj podatak dat iz Koordinacionog tela. Ako je to dato za deset godina, šta je onda sa tom privredom, zašto je toliki stepen nerazvijenosti tu prisutan? Zbog čega se tako neozbiljno, po meni čak i bahato, barata tim ciframa?
Kada su u pitanju međunarodne donacije od 2004. ili 2005. godine, uglavnom su to zajedničke donacije za čitavo područje Pčinjskog i Jablaničkog okruga, sa 13 opština. Sad imate projekat „Progres“, koji se odnosi na 25 opština, gde su uključeni i Preševo, Bujanovac i Medveđa, ali zašto se ponekad tendenciozno, samo za ove opštine, barata tim basnoslovnim sumama?
Zatim, u periodu od 2000. do 2008. godine izlaz je verovatno bio pedeset miliona, ali ne samo za ove opštine, već i za potrebe vojske, i policije i za neke greške koje su u prethodnom periodu bile urađene. Znam samo privrednu firmu „Eurofleks“, koja je dobro radila, u koju je ʼ90. godine upala vojska i prekinuta je proizvodnja. Da bi popravilo tu grešku, Koordinaciono telo je plaćalo radnike koji su sedeli kod kuće. Kada su posle mašine vraćene bile su neispravne, pa su kupljene nove; milion maraka je dato za jednu takvu grešku. Ako se sada sve to što je dato za vojsku, policiju i greške koje su napravljene…
(Predsedavajuća: Narodni poslaniče, vreme koje vam je na raspolaganju je iskorišćeno.)
Moj zahtev je da se napravi jedna ozbiljna analiza zašto ljudi odlaze i šta može da se preduzme da se popravi ekonomska situacija.

Hvala, gospođo predsedavajuća. Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani predstavnici Vlade, Vlada Republike Srbije je 9. aprila 2009. godine donela odluku o uređenju Koordinacionog tela za opštine Preševo, Bujanovac i Medveđa, čime je trebalo da se obezbedi ostvarivanje ciljeva Vladinog programa iz 2001. godine. Ciljevi ovog programa su predviđali ekonomsku revitalizaciju ovog područja, integraciju Albanaca u državni sistem, uspostavljanje bezbednosti i mira, slobode kretanja i povratak raseljenih.
Međutim, u prethodne dve godine Koordinaciono telo se nije bavilo rešavanjem najtežih i najosetljivijih životnih problema. Zato je aktuelna ekonomska situacija mnogo teža nego 2001. godine, kada je donet pomenuti Vladin program o rešavanju krize na ovom području, tako da je stopa nezaposlenosti znatno iznad rekordnih i dramatičnih 70%.
Umesto povratka raseljenih, zbog katastrofalne ekonomske situacije i nepriznavanja univerzitetskih diploma stečenih na Kosovu, u Albaniji i Makedoniji, Albanci su primorani da masovno napuštaju ovo područje, tako da je u opštini Medveđa od ranijih 5.500 ostalo svega 500 Albanaca na svojim ognjištima, a sličan dramatičan proces je u toku i u opštinama Preševo i Bujanovac.
Koordinaciono telo se još uvek ne bavi osnovnim životnim problemima ovog područja, pored ostalog i što nije sprovođena pomenuta Vladina odluka, što znači da je Koordinaciono telo nastavilo da radi po starom, bez finansijskog plana i bez operativnih programa, iz razloga što nisu konstituisani i ne funkcionišu radna tela ni širi sastav Koordinacionog tela, predviđeni ovom Vladinom odlukom. Zapravo, imali smo improvizacije rada predsednika i službe Koordinacionog tela, a legitimni predstavnici Albanaca, i poslanik i opštinski rukovodioci, do sada su služili samo kao demokratski dekor.
Zato sad postavljam pitanje – šta će Vlada da uradi da bi se ova odluka konačno počela u praksi primenjivati, jer je prošlo dve godine? Zatim, pošto se može lako konstatovati da je ministar Marković, kao predsednik Koordinacionog tela, prezauzet drugim obavezama, zašto Vlada ne razmatra mogućnost postavljanja novog predsednika Koordinacionog tela, opet iz redova Vlade, koji bi ozbiljnije radio na sprovođenju ove odluke od 2009. godine, a naravno, vraćajući se na onaj osnovni program iz 2001. godine, kada su ozbiljni ciljevi postavljeni pred Koordinaciono telo? Hvala vam.

Gospodine Đeliću, vi ste spomenuli, ako se ne varam, da je 50 miliona evra u prethodne dve godine uloženo, a ja nemam takve informacije. Znam za period od 2001. do 2004. godine, ali ne govorim o tom periodu. Govorim za ovo što smo se dogovorili pre dve godine, kada smo potpisali i ministar Marković i ambasador OEBS-a i ja u ime albanske zajednice. Govorim o tome da u ove dve godine mi i dalje…
Zapravo, mi ranije nismo bili dekor. Mi smo kao predsednici opština sarađivali s predsednikom Koordinacionog tela, a sad smo deo Koordinacionog tela a niko nas ni za šta ne pita. Mi smo samo demokratski dekor. U tome je suština, da se celokupni rad sprovodi preko službe, koja je administrativna struktura koja sve više raste i troši skoro četvrtinu budžeta za Koordinaciono telo, a da mi kao legitimni predstavnici, ni predsednici opština ni ja, koji smo pristali da uđemo u Koordinaciono telo, u tome apsolutno ne vidimo našu ulogu, jer nas niko ni za šta ne pita.
Prvo, to je neodrživo. Drugo, koordinaciono telo se ne bavi problemima kao što je ekonomija, jer je sad situacija teža nego pre deset godina, kad je Vladin program postavljen. U međuvremenu smo imali katastrofalnu privatizaciju, a Koordinaciono telo u tome nije imalo nikakvu ulogu. Nije se uopšte mešalo, kao da se radilo o nečemu na Marsu, a ne o oblastima za koje je Vlada zadužena.
Govorim o tome da se ništa ne čini po rešavanju ogromnih problema koje imaju ljudi u kopnenoj zoni bezbednosti, niti se omogućavaju uslovi za povratak, a u poslednje vreme se onemogućava administracija i oni gube pravo na lične dokumente, gube pravo na prebivalište u poslednjih godinu-dve dana.
Govorim o tome da se Koordinaciono telo bavi pozorišnim komadom za koji je otišlo četiri miliona dinara, i samo je jedna predstava prikazana u Bujanovcu, a ostalo je bilo po Kikindi, Beogradu ili drugim sredinama. Za koga su ta četiri miliona data? Umesto da se rešavaju akutni problemi, jer kažem, stopa nezaposlenosti je preko 70%.
Pitam – ako mi ovako dugo čekamo, koja je funkcija Koordinacionog tela kad se tamo ceo prostor prazni? Kopnena zona bezbednosti je ostala skoro bez stanovnika, a taj trend ide i u drugim mesnim zajednicama. Pitanje je da li Koordinaciono telo, da li Vlada stoji iza ovakve situacije gde se ne bavimo životnim problemima ljudi na tom području. To je moje suštinsko pitanje.

Spomenuli ste, gospodine Đeliću, projekat multietničke policije i niko ne spori da je to najvažniji projekat do sada urađen na toj teritoriji, u tim opštinama. To je vidljivo i apsolutno ne nameravam da to osporavam. Pozdravljam i što će sada opet pedesetak novih policajaca objavljenim konkursom da se primi.
Ali ja govorim…, hajde uzmite prvo odluku Vlade od prošle godine da se prime 63 nova radnika da bi se ostvarili ciljevi Koordinacionog tela, a jedan od tri osnovna cilja je integracija Albanaca. Šta se desilo u praksi? U ovih 10 meseci ostvaren je jedan konkurs za carinu, primljeno je sedam Srba i pet Albanaca Onda se postavlja pitanje ko se tu integriše.
Znam da u carini ni Srbi iz Preševa nisu zaposleni nego dolaze iz drugih sredina, ali ako smo postavili cilj još pre 11 godina da integrišemo Albance u državne strukture i 11 godina čekamo i sada se jedan konkurs objavljuje i opet se zapošljava veći broj Srba nego Albanaca, onda da li mi stvarno želimo da integrišemo Albance u državne strukture? Ili, da li stvarno funkcioniše ono što je odlukom od pre dve godine Vlada donela, pa kaže - Koordinaciono telo treba da radi na omogućavanju delotvornog učešća albanske zajednice u državni društveni sistem?
Ako sam ja kao poslanik dve godine pokušavao u Koordinacionom telu i nisam mogao da dođem do izražaja, nego se pitam samo na kraju, kada predsednik i služba Koordinacionog tela odradi nešto i samo formalno treba nešto da potvrdim, onda osećam da sam ja tu dekor, a apsolutno ništa suštinski tu nije omogućeno, i to legitimnim, legalno izabranim predstavnicima Albanaca na terenu, šta ostaje drugim građanima? Kako oni da se integrišu? Hvala vam.

Gospođo predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine predsedniče Vlade, premijer Cvetković je 24. februara na moja pitanja vezana za niz veoma osetljivih i teških životnih problema prisutnih u Preševskoj dolini odgovorio da će dobar deo njih biti predmet predstojećeg dijaloga.
U međuvremenu je dijalog započeo i načete su veoma važne teme, pored ostalih i sloboda kretanja i pitanje pečata, koje su direktno povezane za niz, već 12 godina nerešenih, životnih problema na ovom području. Zapravo, problem s pečatima dovodi do nepriznavanja dokumenata koji se izdaju na Kosovu, a to se direktno odražava na ugrožavanje slobode kretanja, ugrožavanje osnovnih ljudskih prava što je intenzivno prisutno u opštinama Preševo, Bujanovac i Medveđa.
Upravo zbog toga postavljam pitanje Vladi – da li su teme koje se tiču građana opština Preševo, Bujanovac i Medveđa bile predmet dosadašnjih razgovora? Tu pre svega mislim na najosetljivije pitanje nepriznavanja diploma Prištinskog univerziteta, što je takođe problem zbog pečata, kako se bar službeno iznosi, a koje ugrožava veoma drastično osnovno pravo na rad mladim Albancima na ovom području. Zapravo ovaj problem, a i niz drugih problema koji su takođe veoma teški, zatvaraju perspektive za normalan život na ovom području.
Tu bih, pre svega, još spomenuo nepriznavanje prava na dečiji dodatak za decu rođenu u porodilištima Kosova nakon 1999. godine i nepriznavanje penzijskog staža za period odrađen na teritoriji Kosova, i to pre 1999. godine (o tome sam dva puta negativne odgovore dobio od ministra Ljajića). Zatim, još uvek su blokirani lokalni putevi, putni pravci između susednih naselja u opštinama Preševo, Bujanovac i Medveđa sa opštinama Gnjilane i Kosovska Kamenica. Ti putni pravci znače život, bez njih ljudi tamo ne mogu opstati.
Uskraćivanje prava na lična dokumenta, pa i osporavanje prebivališta izbeglicama iz Preševa, Bujanovca i Medveđe koji se od 1999. godine nalaze na teritoriji Kosova, a za čiji povratak nisu do sada stvoreni ni minimalni uslovi.

Dobro, Preševska dolina nam je naziv još sa izborne liste, a nisam shvatio gospodina Stefanovića kad je pomenuo najviše evropske standarde, na koju je temu on mislio.
Zapravo, čitavo vreme pokušavam i sa ministrom prosvete, čak sam ponudio ono što kancelarija Unmika, koja još trenutno funkcioniše, i kao privremene, kao uverenja koja su bila u praksi dugo vremena i jesu još uvek u ovoj državi, a koja se daju u zamenu za diplome koje se zvanično daju od strane Univerziteta Prištine, da je to bila varijanta da se ovde prihvati kad bi bilo, da kažem, minimalne svesti i odgovornosti za sudbinu ljudi koji tamo godinama čekaju da rade i da stvaraju osnovne premise za normalan život. O tome sada govorim.
Prepuštam da to vi radite i želim vam uspeha u tom dijalogu, ali ipak podsećam Vladu da se radi o veoma osetljivim životnim problemima koje mora direktno ova vlada da reši, pošto se radi o građanima koji su lojalni ovim strukturama i ovoj državi, a trenutno na terenu situacija ne valja. Ljudi odlaze, i to masovno. Ako ovo bude trajalo, bojim se da neće biti za koga dalje posle rešavati te probleme.
Jer je situacija katastrofalna kad imaš stopu nezaposlenosti preko 70%, kada je sve što je živo tamo i što je u onom ranijem sistemu živelo propalo, a ništa se konkretno ne preduzima. O tome govorim, da bi trebalo, pored ovoga što ćete vi direktno rešavati ove probleme, ali ne možda ono što je najavio gospodin Ivanović, da će to biti za deset i kusur godina. Ko će da sačeka to?

Gospođo predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, poštovana gospođo ministre, amandman koji sam podneo tiče se prakse, da je tu predviđeno pet godina nakon polaganja pravosudnog ispita, što smatram da je predug period, jer je sasvim dovoljna praksa koja je neophodna pre polaganja, uz dve godine dodatno, a stvorila bi se mogućnost za veću konkurenciju i bolji izbor i iz toga bi proizašao veći kvalitet za obavljanje ove funkcije.
Ovom prilikom ću pozdraviti i usvajanje amandmana koje je podnela poslanička grupa manjina, a koji se tiču preciziranja i kompletiranja prava manjina, upotrebe maternjeg jezika i u oblasti javnog beležništva. Mislim da će to doprineti da se u praksi do kraja sprovodi dvojezičnost, ali uglavnom ta službena primena jezika manjina. Kod nas je praksa da to veoma teško ide u glavnim državnim organima, u sudstvu, tužilaštvu.
Nažalost, i pored toga što se zakonima to predviđa, možda i zbog određenih nepreciznosti koje sadašnji zakoni sadrže i možda nisu dovoljno obavezivale institucije u sprovođenju dvojezičnosti, imamo tu praksu da je još uvek nizak stepen primene tog prava koje Ustav garantuje, koje je zakonom predviđeno. Nažalost, imamo veoma nizak procenat korišćenja tog prava.
Već sam rekao da je možda ta situacija zbog toga, ne samo u sudstvu nego u svim državnim organima, da je svim izvršiocima koji primenjuju i jezik manjina to dodatni posao, povećava obim posla. Zamislite dva izvršioca, jedan će da radi na jednom jeziku, samo na srpskom, a on bi trebalo da radi na oba jezika, i na srpskom i na albanskom ili nekom drugom jeziku manjina. Njemu je to povećani obim posla, jer on će da obradi manji broj predmeta, ako je sudija, nego kad se radi samo na jednom jeziku, npr. na srpskom. Onda će ovaj imati posledice zbog manjeg broja predmeta.
Opet koristim ovu priliku da objašnjavam da se mora tu nešto dodatno, kao kod javnog beležnika, prihvatanjem ovih amandmana do kraja kompletira ta problematika. Računam da će u praksi to pozitivno da se odražava. Nadam da ste to učinili, nisam stigao da vidim, da je slična situacija i u advokaturi.
Kažem, morao bi čitav kompleks pravosudnih zakona da bliže i preciznije ovu materiju obrađuje, da bi do kraja u praksi zaživela ta ustavna obaveza službene primene i jezika manjina. Smatrao sam potrebnim da ovom prilikom i ovu problematiku iznesem. Uglavnom, mislim da će sa ovim dopunama ovo biti dobar zakon i zbog toga ga podržavam.

Gospodine predsedavajući, gospođo Malović, dame i gospodo narodni poslanici, samo ću kratko o predlozima zakona o javnom beležništvu i o advokaturi.
U principu podržavam ova dva predloga zakona, valjda će se amandmanima dopuniti i da ćemo imati celovitije zakone koji će što bolje obrađivati ove veoma važne oblasti pravosudnog sistema. Doduše, tu je jedan amandman u vezi sa članom 25. stav 1. tačka 5) u vezi sa potrebnim iskustvom od pet godina nakon položenog pravnog ispita za javnog beležnika, mislim da je ipak veoma preterano jak kriterijum, uzimajući u obzir iskustvo koje se stiče do polaganja pravosudnog ispita, sasvim je dovoljno nakon toga dvogodišnje iskustvo.
Ujedno bih podržao amandmane koje je grupa poslanika SVM podnela u vezi sa problematikom primene Zakona o manjinama u ovim oblastima i u delu koji se tiče javno-beležničkih isprava, tabli, pečata, štambilja. Čim se zakonskim odredbama ne preciziraju ove stvari, onda u praksi veoma malo ostane od dvojezičnosti i uopšte od službene primene jezika manjina. Imamo to iskustvo iz pravosudnog sistema. Velike su muke da se to u praksi ostvari.
Imam mišljenje, verovatno je to i ovim postojećim zakonima koje smo nedavno usvojili utvrđeno, da nismo dovoljno precizirali te obaveze upotrebe jezika manjina. Uzimajući u obzir da ta upotreba povećava obim posla, to je povećana količina rada koji jedan sudija mora da odradi.
Onda po inerciji ljudi pribegnu onome što je lakše, a obično je lakše da se radi u jednom jeziku i onda nadvladava jezik koji je, pod jedan, službeni i zbog toga onda u praksi imamo slabu primenu jezika manjina, pogotovo sada u slučaju Preševa, Bujanovca, veoma slabu primenu albanskog jezika.
Doduše, u Osnovnom sudu u Vranju su primljeni prevodioci, imaju zapisničara, ali već ima problema npr. kod Suda za prekršaje, gde verovatno još u sistematizaciji nije predviđeno neko mesto na kojem bi trebalo da bude zapisničar i za poznavanje albanskog jezika, kako bi mogao da se primenjuje i albanski jezik u sudskim postupcima u Sudu za prekršaje.
Vidim da imaju problem. Objavili su konkurs i onda žalbeni postupci zbog ovih nedefinisanih stvari traju. Kao što traje, vidim, tri meseca najmanje žalbeni postupak za jedno mesto pripravnika u Osnovnom sudu u Vranju, a nema nijednog pripravnika koji zna albanski jezik trenutno u Osnovnom sudu u Vranju. Jedan je primljen pre dva-tri meseca, ali još uvek traje taj žalbeni postupak.
Ako mi nemamo pripravnike, nećemo imati sudije, onda nećemo imati kandidate kada se ističu konkursi, ne samo za sudije Osnovnog suda, ali govorimo o Višem sudu. Kako da imamo Albanca u Višem sudu, ako nismo jedva obezbedili četvoro od 43 u Osnovnom sudu u Vranju, jer je ta loša praksa bila? Da nije bilo pripravnika, da nije bilo sudijskih pomoćnika, onda ne možeš da dođeš ni do sudija.
U ovom slučaju mislim da se ova praksa odražava i kod advokature, gde su advokatske kancelarije nakon primene novog sistema znatno smanjile posao, jer se sve stvari sada odvijaju u Vranju. Gospođo Malović, vi ste pre dva-tri meseca ovde javno izneli da nema problema da sudske jedinice rade skraćeni postupak, ali to ne ide u praksi.
Ko kaže da sprečava to tužilaštvo, da bez određene volje u tužilaštvu ne može to u praksi da se odvija? Ali, činjenica je da su te sudske jedinice u Preševu i Bujanovcu, sem civilnog predmeta, apsolutno ne mogu, još nisu počele nijedan predmet po onom skraćenom postupku.
Ne vidim zbog čega, jer je to daleko racionalnije. Onda bi advokatske kancelarije verovatno imale više posla i onda bi i ovaj zakon o advokaturi imao jaču primenu, a nadam se i o javnom beležništvu da će da sredi neke poslove i da će da oslobodi sudove preteranih poslova koje su do sada imali.
Na kraju ističem da bi trebalo da se vidi da se ovim dopunama, amandmanima poboljšaju ovi predlozi zakona i da bi što bolje sredili ovu veoma važnu oblast.

Gospođo predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, dame i gospodo ministri, pre mesec dana sam postavio premijeru Cvetkoviću nekoliko pitanja, pa sam dobio odgovor da će dobar broj njih biti predmet dijaloga za koji je Vlada Srbije već odavno spremna. Tu pre svega mislim na pitanje diploma, koje treba da bude rešeno kroz taj dijalog. U međuvremenu imamo sledeću situaciju.
Prošlog ponedeljka je ministar Marković izjavio da država neće priznati diplome Prištinskog univerziteta jer ni eksplicitno ni implicitno neće priznati republiku Kosovo. Otišao je još dalje, pa je proglasio dodatnim pritiskom to što se deca šalju i dalje u Prištinu, iako je, kako kaže ministar, Srbija obezbedila stipendije za studiranje u Medveđi i u Novom Sadu. Pored roditelja, ministar optužuje i političare Preševa i Bujanovca što nisu pomogli u afirmisanju studiranja u Medveđi, da bi ih u nastavku optužio da su još odgovorni i za, kako kaže, provokacije sa pečatom republike Kosovo jer nisu digli glas protiv toga.
Moje pitanje je upućeno Vladi. Da li Vlada stoji iza ovih izjava i optužbe ministra Markovića? Da li, zapravo, ove tvrde i agresivne izjave znače prejudiciranje rezultata tek započetog dijaloga i da se na ovaj način šalje poruka da ni preko započetog dijaloga Beograda i Prištine neće biti rešena ova veoma osetljiva problematika, kao i niz drugih životnih problema građana ovog područja koji se tiču slobode kretanja i ostvarivanja osnovnih ljudskih prava?
Kako drugačije tumačiti optužbe za sprečavanje studiranja u Novom Sadu kad se zna da je obezbeđeno samo pet ili šest stipendija, koje će biti verovatno iskorišćene? Kako drugačije tumačiti optužbe da se ne koriste veoma dobri uslovi u Medveđi i veoma visoke stipendije kad se zna da je na grupama Pravnog i Ekonomskog fakulteta u Nišu moglo da studira pored sada postojećih 17 studenata u prvoj i drugoj godini i još po dvadesetak studenata iz Preševa i Bujanovca, kad bi tu bilo normalnih uslova za studiranje? Ali ne da nema ni minimalnih uslova, nego je u Medveđi Albancima obezbeđeno eksperimentalno simultano prevođenje…
(Predsednik: Gospodine Halimi, prošlo je tri minuta.)
…nestručnih prevodioca, pa je pitanje zbog čega ove manipulacije sa Medveđom i Novim Sadom.

Hvala, gospođo predsednice. Gospodine ministre, kada je u pitanju Medveđa, opet tvrdim da je manipulacija. Jer Medveđa, sa nekim kapacitetom od eventualno plus dvadesetak albanskih studenata u jednoj i drugoj grupi, nema više kapaciteta jer tamo nema ni dom studenata, ona je udaljeno 180 kilometara od Preševa, i ovi kapaciteti, otvoreni bez konsultacije sa nama u Medveđi, gde osam učenika završava srednju školu, a ne u Preševu i Bujanovcu, gde srednju školu završava oko 800 maturanata, mislim da je to svojevrsni apsurd.
Dalje, i kad bi išlo pet studenata u Novi Sad sa tim stipendijama, i neka ode i ovih 30-40 studenata u Novi Sad, a šta da se radi svake godine sa po 400 onih mladića koji se upisuju na fakultete Prištine, Tirane, Tetova? Jer, nije u pitanju ovde samo diploma Prištine, koja se ne priznaje zbog ovih političkih razloga koje vi navodite, nego se ne nostrifikuju ni diplome Albanije.
U tome je problem, da se zatvara perspektiva mladim ljudima koji završavaju fakultet o svom trošku, ne uz pomoć države. Oni završavaju studije, a s tim ne mogu doći do posla. I pored katastrofalne ekonomske situacije, sa stopom nezaposlenosti preko 70%, oni dodatno imaju problema, administrativnih, jer im se stečene diplome ne priznaju.
Više puta sam se obraćao, ali zašto da se obraćam vladi na Kosovu? Obraćam se vladi koju je izabrao ovaj parlament, da se ona bavi životnim problemima svojih građana. Makar to bilo i preko dijaloga sa Prištinom, ali je to problem ove vlade.
Stvarno insistiram na tome da se ova problematika daleko ozbiljnije i kompleksnije shvati, jer se ona ne može rešiti samo preko Medveđe, pa ni otvaranjem fakulteta u Bujanovcu naredne godine, jer neće svi Albanci da studiraju samo ekonomiju i pravo. Oni hoće da studiraju i na drugim fakultetima, a to im dosad nije omogućeno od strane ove države.
Zato govorim da je u pitanju veliki problem. U pitanju je budućnost omladine na tom području, njima se zatvara perspektiva i Vlada mora da nađe rešenje za ovu problematiku. Nek bude neke političke pozadine u svemu tome, ali moramo da se bavimo ozbiljnije ovim životnim problemom. Tu je, po meni, suština celokupne ove problematike. Hvala.