Poštovani predsedniče, dame i gospodo, dosta toga sam promenio od namere što sam na početku imao da kažem.
Moram prvo da konstatujem da ako je bio cilj homogenizacija političke atmosfere u Srbiji, ona je bila i u prethodnoj sednici 14. februara dostignuta. Ne vidim ništa novo.
Tamo gde se vladajuće partije i najveća opoziciona partija slažu, ne vidim gde ima većeg jedinstva, i zbog čega te frustracije da nema jedinstva kod Srba? Mislim da apsolutno to ne stoji, čak je ovde mnogo kritičkog razmišljanja o stvarno ozbiljnim problemima. Nema uopšte dovoljno novog pristupa u rešavanju i te kako osetljivih problema koji nas muče ne sada, već duži period.
Večeras, nažalost, vratili smo se u osamdesete godine, tirade iz tog vremena, i u novinskim člancima i u TV emisijama, u malom koncentrisano smo ovo veče ponovo slušali. Mi znamo uopšte ta homogenizacija, ta indoktrinacija, čime je završila, kakvim je katastrofama na našim prostorima završena.
Šta sad? Imamo situaciju, sa časnim izuzecima, kao da se ovde zaboravlja zbog čega je potpisan Kumanovski sporazum, zbog čega imamo Rezoluciju 1244. Pa zbog humanitarne katastrofe na Kosovu, kada je egzodus od 800 hiljada Albanaca prema Makedoniji i Albaniji nastao proterivanjem. Vi ste spominjali BBC i druge međunarodne novinske i informativne agencije. To su dokumenti poznati iz tog vremena.
Ako ovaj parlament to neće da vidi, onda je ozbiljan problem i apsolutno je veliki problem ako nakon toliko vremena i takvog iskustva, da najviši predstavnici, najviši organ jedne države ne uzima u obzir to iskustvo i ne pokušava na osnovu tog iskustva da ima novi pristup u rešavanju društvenih, socijalnih i političkih problema koji muče državu u dužem periodu.
Sada u ovom pogledu postavljam jedno pitanje. Čitavo vreme govorimo da želimo u EU, bez obzira na izuzetke koji bi sa Belorusijom i Kubom.
Ali, čitavo vreme govorimo da je cilj, ozbiljan cilj svih balkanskih naroda da se uključe u evropske tokove i evropske procese. Ovamo čeka rezolucija da se Evropska zajednica uključi da reši efikasnije problem građana Kosova, životne probleme građana, a mi sada u neku ruku euforično konstatujemo da smo uspeli da to sprečimo - da sprečimo rešavanje životnih problema i Srba, i Roma, naravno i većinskog albanskog naroda na tom prostoru.
Znači, gde je logika da se odbije ono što svi delovi Evrope, i oni koji su upravo ušli i oni koji čekaju na red, čitavo vreme insistiraju na integraciji u evropske tokove, a mi uporno to odbijamo i hvalimo se tim odbijanjem. Gde ima tu logike?
Mislim da je ovde maločas rečeno, kaže, 15 posto prostora i žitnicu. Pa ko će da stvori tu žitnicu? Sam li će prostor da bude žitnica ako nema ljudi, ako se mi uopšte ne bavimo problemom ljudi?
Gde su ljudi u našoj politici? Šta ćemo sa ljudima koji su tu na terenu? Da li treba sa tim da se bavimo?
Kada vidim ovaj izveštaj, prvi put sam ga danas video, zamislite Ahtisari predlaže dvostruku većinu u donošenju najvažnijih zakona za Kosovo, maltene svih najvažnijih zakona, a naš tim je tražio trostruku većinu, jer nema poverenja, ako ima obezbeđenih 20 poslanika, ne na osnovu rezultata, od 120 - 20 poslanika, gde bi 10 bilo Srba, 10 iz drugih manjina. I šta sad? Ne, kad izlaze, Srbi će imati 11 ili 12 plus. Vi znate da je u prvom sazivu bilo 32 poslanika manjina, 22 Srba i 10 drugih. I šta sad?
Kaže u materijalu Vlade sledeće: i oko Ustava i oko svih zakona nije dobro da od tih 20 - 11 odlučuje da li će prihvatiti, 10 iz drugih manjina, znači bez Srba ne mogu. A ako budu izašli na izbore još 12, znači bez šest-sedam Srba, a ostalo manjinski predstavnici, ne mogu da prihvate te zakone. Sada kaže, ne dvostruka nego trostruka većina, posebno će morati predsednika Kosova i zakone da da saglasnost - klub manjina, klub Srba i onda klub većinskih poslanika.
Zamislite, znači nedovoljna je dvostruka, to nigde u svetu nema, traži se trostruka većina, a to je zapravo samo da se odbije, jer nema ozbiljne logike da se stvarno te nemoguće stvari, gde nigde toga u svetu nema, ali ipak je po meni preovladala logika da se samo glatko odbija to što međunarodna zajednica pruža i apsolutno onda idemo u prolongiranje unedogled.
Šta dobijamo prolongiranjem? Gde je kraj? Kako se rešavaju životni problemi, ako se mi hvalimo ruskim vetom, a ne idemo u rešavanje životnih problema građana na Kosovu. Mislim da je tu suština.
Mislim da je krajnje vreme da, u saradnji sa međunarodnom zajednicom, jer ako nisu Albanci i Srbi tokom čitavog 20. veka imali mogućnosti da reše međusobne sporove, onda je apsolutno red da međunarodna zajednica bude ta koja će u ovom slučaju jednostavno reći tačka, više tih nesporazuma, više tragedija, više humanitarnih katastrofa ne može u 21. veku biti, nego ćemo ići ljudski i da u Evropi Evropljani odlučuju, neka Putin rešava svoje probleme. Hvala vam.