Ministru pravde sam ja u novembru prošle godine u dopisu objasnio celokupnu situaciju. Zatim, par puta u Skupštini sam ukazivao na teško stanje u ovoj oblasti u pravosuđu, kada su u pitanju Preševo, Bujanovac i Medveđa, i u razgovorima koje smo imali 10. oktobra pokrenuli smo i sa vama to pitanje. Koji je bio rezultat? Da samo dva dana pre glasanja ovde u Skupštini formalno je angažovan državni sekretar da razgovara sa predstavnicima Albanaca, da ih ubeđuje da to što im Vlada pruža je dovoljno i da treba da budu zadovoljni što im se ukidaju sudske institucije koje su imali decenijama, pri tako katastrofalnom stanju koje postoji na terenu, sa ogromnim problemom nedostatka uključivanja Albanaca u sudske institucije.
Ako je ovo logika u narednim temama, da samo na tim sastancima pokušavate da ubedite Albance da imaju sva prava po Ustavu, po zakonima, po međunarodnim konvencijama, jedini je problem da Albanci nisu do sada hteli da ostvare ta prava, što je notorna neistina, i da je u tome samo veština ubeđivanja, kako Albanci da se uklope u ovaj državni sistem. Ja vam govorim, Albanci su bili uklopljeni, bili su uključeni. U opštinskom sudu, od pet sudija je bilo četiri Albanca, pre 20 i nešto godina. To je u međuvremenu, 20 godina unazad, tri godine u ovo vreme se stvara ova diskriminatorna situacija.
Sada postavljam pitanje. Razgovori su počeli i to je bila važna stvar, ali ako se oni svode u veštinu Vlade da ubede Albance da to što imaju više ne mogu u ovoj državi da ostvaruju, a da im je situacija katastrofalna, gde je problem sa azilantima?
Lako je reći da su to lažni azilanti. Šta država radi da ne bude tih azilanata? Zašto oni moraju da traže rešenja po Evropi, čak i na Kosovu? Tamo je jedan broj mladih ljudi uspeo da se zaposli, a ne mogu u svojoj državi. Umesto da rešimo problem sa njima, država sada stvara od njih pravno nevidljiva lica. Oni ostaju bez dokumenata. Ne dobijam ovde nikakav odgovor na pitanje - zašto naši građani, kojima je trebalo obezbediti uslove za povratak, sada postaju pravno nevidljivi, ostaju bez ličnih dokumenata?
Ovo su ozbiljne stvari oko kojih moramo ozbiljno da razgovaramo, a ne na način kako ste uradili povodom pravosuđa - pošaljete državnog sekretara. Šta je on mogao? Da čovek bude mađioničar, da ubedi albanske predstavnike da je to što im pruža država dovoljno i da oni nemaju šanse da u ovoj državi nešto drugo postignu i realizuju.

Hvala, gospodine predsedavajući.
Dame i gospodo narodni poslanici, Predlog rezolucije je dobar i prihvatljiv dokument koji pragmatično reguliše relacije Skupštine i radnih tela Skupštine sa Vladom i svim drugim relevantnim državnim organima i predstavnicima u veoma važnom procesu evropskih integracija, naročito u predstojećoj fazi pregovora o pristupanju EU.
Takođe moram da primetim da je važno što je današnja atmosfera u Skupštini daleko mirnija u odnosu na atmosferu koja je vladala pre pet godina, kada se raspravljalo o Sporazumu o stabilizaciji i pridruživanju.
Međutim, primetiću da je još uvek, doduše u daleko manjim dozama, prisutna logika političkog kalkulisanja i manipulacija sa ovim telom. Još uvek je prisutna logika da brzina pripremnog predpristupnog procesa više zavisi od umešnosti u pregovorima sa EU, nego od činjenice koliko će se stvarno uraditi i činiti na jačanju kapaciteta države kako u pravcu usklađivanja domaćeg zakonodavstva sa propisima koji vladaju u EU ili u prilagođavanju sa principima slobodne trgovine, a još važnije u sprovođenju u praksi novih zakonskih normi, te nove zakonske regulative, odnosno praktično prihvatanje evropskih vrednosti u našoj svakodnevnoj praksi.
U Skupštini do sada smo usvojili niz dobrih zakona, ali se veće teškoće javljaju u sprovođenju novih zakona. Naročito je problematično ostvarivanje zakonskih normi koje regulišu individualna i kolektivna prava nacionalnih manjina.
U ovom planu, nažalost, još uvek ima velikih problema u ostvarivanju manjinskih prava Albanaca u Srbiji, naročito u opštinama gde oni čine većinu.
Spomenuću veoma dobar Zakon o nacionalnim savetima nacionalnih manjina. Istovremeno smo usvojili i Zakon o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, međutim, u praksi imamo još uvek, nakon tri, četiri godine, velikih poteškoća da se zakonske norme, koje treba da obezbede nacionalnim savetima kompetencije u upravljanju školama, ne ostvaruju u praksi. Čak u tome ima velikih problema od stane delova Ministarstva prosvete koji opstruišu sprovođenje tih zakonskih normi.
Ili, uzmite Zakon o službenoj upotrebi jezika. Garantuje se pravo na upotrebu jezika, čak ne samo na upotrebi jezika i pisma, nego se garantuje i pravo u vođenju postupaka na jeziku manjine. Kakva nam je praksa? Uzmite primer kakva je praksa u sudovima? U Osnovnom sudu u Vranju skoro da nema procesa koji se vodi na albanskom jeziku. Zbog čega? Prvo, od 57-58 sudija samo su tri sudije Albanci, a u tom sudskom području Albanci čine 25% stanovništva. Ako ima samo tri sudije kako mogu da oni u praksi ovo ustavno i zakonsko pravo da ostvaruju? U tom planu ima niz drugih zakona koji su dobro reglulisali materiju koja se preuzima iz evropskih konvencija, ali kada ih treba sprovoditi, onda ima ozbiljnih problema u praksi.
Na kraju krajeva, uzmite ono osnovno pravo da su svi ljudi ravnopravni u zapošljavaju. Imaju pravo svi na rad, ali koliko se to pravo ostvaruje u Preševu i Bujavnovcu, gde je stopa nezaposlenosti preko 70%? Albanaca samo simbolično ima u državnim organima i strukturama, a u drugostepenim organima u Vranju apsolutno nijednog nema. Šta onda? To je osnovni problem koji u predstojećem periodu moramo rešiti – kako u praksi sprovoditi zakone koje ovde u Skupštini usvajamo? Hvala.

Hvala, gospodine predsedavajući.
Dame i gospodo narodni poslanici, u dužem periodu Albanci iz Preševske doline su taoci nerešenih odnosa između Srbije i Kosova. Sasvim su normalna bila očekivanja da će se ozbiljnije rešavati njihovi životni problemi kada su započeti briselski pregovori o normalizaciji ovih odnosa. Međutim, dosadašnjim Briselskim sporazumima uglavnom se radilo na rešavanju položaja srpske zajednice na Kosovu, a da pri tom i dalje ostaje težak položaj Albanaca u Srbiji. Formalno su započeti razgovori predstavnika Albanaca sa Vladom o rešavanju veoma teških životnih problema, i to nakon tenzija izazvanih intervencijom žandarmerije za uklanjanje spomen ploče u Preševu, a u Bujanovcu zbog izgradnje provokativnog memorijalnog centra žandarmerije.
Na samom startu, kada je trebalo rešavati težak položaj Albanaca u pravosuđu, ispostavilo se da i ova Vlada ne odstupa diskriminatorskog odnosa prema Albancima ovog područja. Čak šta više, dosadašnje prebacivanje krivice na albansko stanovništvo za ne ostvarivanje vladinog programa za opštine Preševo, Bujanovac i Medveđa iz 2001. godine, jer navodno Albanci ne žele da ostvaruju svoja prava. Sada su predstavnici Vlade otvoreno počeli da se zalažu za drastičnu reviziju još uvek ne ostvarenog programa iz 2001. godine, uslovljavajući to sa njihovim prebrojavanjem, u ovom slučaju, Albanaca.
Perfidno koristeći bojkot popisa stanovništva Albanaca zbog nametanja diskriminatorskih uslova za popis, Vlada otvoreno i još drastičnije diskriminiše sve Albance u Srbiji tako što smanjuje finansiranje Nacionalnom savetu Albanaca za 30%. Opštini Preševo je ukinut osnovni sud i osnovno tužilaštvo, zato što ova opština od 35 hiljada stanovnika iz 2002. godine, falsifikovano se prikazuje samo sa tri hiljade stanovnika. Umesto 32 hiljade postojećih Albanaca u Preševu, Vlada priznaje samo njih 416, a u Bujanovcu umesto 25 hiljada Albanaca, Vlada priznaje svega 244 Albanaca.
U ovoj apsurdnoj situaciji, koju nameće država konkretnim odlukama, kako ukidanjem sudova, kako smanjivanjem finansiranja opština Preševo i Bujanovac, kao i Nacionalnom savetu Albanaca, tako i brisanjem iz evidencije prebivališta izbeglih Albanaca sa ovog područja u toku ratnog i vanrednog stanja, ali i mladih Albanaca koji rade u Prištini ili u Gnjilanu, jer nemaju nikakvih šansi da se zaposle u Preševu, Bujanovcu i Medveđi.
Sada postavljam pitanje – zašto nije do sada ostvaren program savezne i republičke Vlade za opštine Preševo, Bujanovac i Medveđa, koji je bio planiran za period 2001. – 2004. godina? Zašto se ostvarivanje osnovnih ciljeva ovog programa, pre svega ekonomska revitalizacija, integracija Albanaca u državne organe i institucije, uslovljava sa prebrojavanjem Albanaca, kada se zna da je samo u Preševu službeno prijavljeno preko deset hiljada zaposlenih? Zašto u Preševu, a naročito u Bujanovcu i Medveđi nije ništa urađeno za stvaranje barem minimalnih uslova za povratak raseljenog i izbeglog stanovništva za vreme ratnih uslova?
Pošto Vlada očigledno preko svojih odluka i rešenja ne priznaje skoro 99% Albanaca u Preševu i Bujanovcu, znači li to da oni nemaju obaveze prema državi? Jesu li oni onda oslobođeni obaveza da plaćaju poreze i druge naknade?
Da vas sada podsetim, bivša Jugoslavija, njene vlade su u prošlosti imali sporazume o iseljavanju svojih manjina. Da li sada ovim otvorenim potezima ova Vlada pokazuje iste namere da se oslobodi u ovom slučaju albanske nacionalne manjine. Hvala.

Nažalost, u Predlogu budžeta za 2014. godinu je izraženija socijalna u odnosu na razvojnu komponentu. U ovakvoj situaciji i dalje ostaju bez realne podloge težnje o ravnomernijem regionalnom razvoju, što znači da se ovim predlogom nastavlja sa drastičnim zaostajanjem najnerazvijenih područja.
Opštine Preševo, Bujanovac i Medveđa kao najnerazvijenije opštine su bile obuhvaćene Vladinim programom iz 2001. godine, u kojem je osnovni cilj bio ekonomska revitalizacija ovog područja, uz integraciju Albanaca u državne strukture.
Međutim, sem realizacije važnih infrastrukturnih i komunalnih projekata i to uglavnom za vreme Đinđićeve vlade, nije se uspelo poboljšati veoma teška ekonomska situacija. Stopa nezaposlenosti umesto smanjenja je porasla iznad rekordnih 70%, a opština Preševo je ubedljivo najnerazvijenija opština sa sedam puta manjim korigovanim narodnim dohotkom po stanovniku odgovarajućeg državnog proseka.
U situaciji u kojoj se sredstva za koordinacioni telo za opštine Preševo, Bujanovac, Medveđa se smanjuju za nešto preko devet miliona dinara, a nenamenski transferi se opštini Preševo smanjuju za 21 miliona, Bujanovcu za 28 miliona, a Medveđi za dva i po miliona, uz već ovogodišnje smanjenje za 30% sredstava za finansiranje Nacionalnog saveta Albanaca, veoma jasno govore da i ovim Predlogom budžeta se planira još veće zaostajanje ovih, a i drugih ekstremno nerazvijenih opština.
Vladin program iz 2001. godine će i dalje ostati neostvaren u najznačajnijim svojim sadržajima, što znači da će zvučno najavljeni razgovori Vlade sa predstavnicima Albanaca o rešavanju životno važnih problema preševske doline, nakon ukidanja sudova i javnih tužilaštava i u vezi sa drugim veoma važnim temama, da se pretvaraju u klasičnu političku farsu.
U uslovima smanjivanja finansiranja institucija u preševskoj dolini, u uslovima zabrana limitiranja broja zaposlenih u državnim i javnim institucijama, postavlja se pitanje koji je smisao planiranja razgovora o rešavanju katastrofalne ekonomske situacije na ovom području, ili razgovori o rešenju problema drastičnog odsustva Albanaca u državnim organima i institucijama.
Zapravo, da je bilo političke volje, ovi veoma osetljivi problemi bi trebalo da su odavno već rešeni i ne bi morala aktuelna Vlada u toku ove godine da diskriminatorno manipuliše sa brojem Albanaca u Preševu, Bujanovcu i Medveđi i da planira i obračunava životne troškove i aktivnosti po osnovu skoro stostrukog smanjenja broja Albanaca u Preševu i u Bujanovcu. Postavlja se pitanje da li je tu bilo rata, da li je bilo etičkog čišćenja, da se toliko drastično smanjio broj pripadnika jedne nacionalne manjine?
Druga komponenta instrumenata za predpristupnu pomoć EU – prekogranična saradnja. Nije predviđena sa Kosovom, znamo problem. Ali, ja postavljam pitanje – zašto se nekoliko godina uzastopno ne predviđa ta saradnja ni sa Makedonijom? Građani ovih opština su 1992. godine, od postavljanja granice sa Makedonijom, imali ogromnu štetu i u slobodi kretanja i u ekonomskom planu. A sada kada je moguće da se…
(Predsedavajuća: Vreme.)
…koristi pomoć EU, prekogranična saradnja, kao što vidite, ni ovim budžetom nije predviđena ova olakšavajuća mogućnost da bi i ti ljudi na tom području mogli da poboljšaju uslove života. Hvala.

Hvala, gospodine predsedavajući.
Kaže se da se u Predlogu zakona ne dovodi u pitanje upotreba jezika i pisama nacionalnih manjina u postupcima pred višim sudovima, budući da je to pravo garantovano Ustavom i zakonom. Ovako piše u obrazloženju prilikom odbijanja mog amandmana o Višem sudu u Preševu i u Bujanovcu. Doduše, ima nešto manji broj stanovnika, nego sudsko područje Pirota. Red je bio tamo gde Preševo ima dva do tri puta veći broj stanovnika, mislim u opštinama u kojima je dozvoljeno vraćanje osnovnih sudova, da vidimo, kada ima nešto manje broja stanovnika, da li ima šanse da se jedna sudska institucija odobri, ali vidimo da neće.
Međutim, opet se sada vraćam na ono o čemu je sinoć bilo dosta rasprave. Da li može sudski postupak da se vodi na jeziku manjine? Znamo da to Ustav i zakon garantuju, ali šta kad u praksi to nemamo? Šta u slučaju Višeg suda u Vranju, gde ne da nema sudije, već nema nijednog zaposlenog, a nema ni prevodioca? Ako Ustav garantuje, kako to može da se sprovodi ako imamo ovakvu diskriminatorsku praksu prema jednoj manjini u pravosudnom sistemu? Sve dok bude ova klima nepovećanja učešća Albanaca u pravosudnim institucijama, nego njihovog eliminisanja iz postojećeg prisustva, onda ne vidim kako možemo uopšte ovo unaprediti ili otkloniti ovu postojeću diskriminaciju. Hvala.

Gospodine ministre, u odnosu na prethodni dan jedina nam je novina što izgleda na osnovu saznanja vašeg državnog sekretara na terenu je da su Albanci bojkotovali popis i da vi zapravo Preševo i Bujanovac smatrate praznim prostorom, a pre svega Preševo. Preševo po tom lažnom podatku, tvrdim da je lažan, ima svega tri hiljade stanovnika i svega 416 Albanaca, a Bujanovac svega 244 Albanaca.
Po ovoj logici, gospodine ministre, treba ukidati škole, ukidajte i opštinu, jer nema opštine sa tri hiljade stanovnika. Ako tamo ima 7.600 učenika u osnovnim i srednjim školama, dajte ljudi, da li su oni postojeći, pa treba sačuvati te škole ili po ovoj vašoj logici sve to treba brisati kao što to radite sa osnovnim institucijama jer se nisu popisali Albanci pa ne mogu da imaju onda ni čak jedinicu. Opština sa 40 i više hiljada stanovnika, a vi je stavljate ispod onoga što ste satima juče i sinoć pričali, o opštinama i onoj odakle ste vi poreklom, od 12 do 16 hiljada stanovnika. One imaju veću pažnju i viši nivo nego opština sa preko, u ovim trenucima, 40 hiljada stanovnika.
Šta je sada to? Hoću argumentima da razgovaramo. Vi iznosite Beograd. Kakav Beograda, to je posebna problematika. Hajde upoređivanje Preševa sa Beogradom. Dajte, sa ovim opštinama o kojima govorim i koje su tri četiri puta manje od Preševa i koje imaju osnovne sudove, a Preševo nema ni jedinicu. O tome da li imate argumenata ili nemate. Hvala.

Gospodine predsedavajući, mislim da nemate osnova za ovakvo ponašanje, ali to je u vašem ovlašćenju. Gospodin ministar je rekao toliko toga da ja ne mogu i ovo vreme koje imam, da dam sve odgovore.

Član 107. Mislim da nema smisla da se traži od mene da izrazim zadovoljstvo što je 2008. godine u Preševu ukinuto i osnovno…

Ovde smo čuli dosta stvari koje ne stoje, nisu tačne i moram da iznesem svoj stav. Ako ne mogu, šta onda ja tražim ovde, čemu služi moje prisustvo, ako to ne mogu ovde da izrazim?
Gospodo, da se traži od mene da se zahvalim zato što su ukinuti prvostepeni sudski organi i ostao samo sud za prekršaje, mislim da je to jedan prvi osnov.
Drugo, ovde se kaže da se insistira preko nekih ultimativnih mera da se…

U čemu je problem?

Povreda je jer vi niste intervenisali kada su ovde na moj račun iznete dosta nekorektne stvari, šta sada treba drugo da kažem?

Hvala vam, gospodine predsedniče.
Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, vidim da i Vlada i odbori nisu prihvatili moje amandmane, čime se dovode u prilično težak položaj građani opštine Bujanovac, a naročito opštine Preševo.
Ovim se nastavlja sa diskriminacijom Albanaca na ovom području, u Preševu, u Bujanovcu i u Medveđi.
Opština Bujanovac je imala sud za prekršaje. Ona je sada postavljena u rangu već velikog broja opština koje imaju odeljenje prekršajnih sudova, a koje su manje od opštine Bujanovac čak do četiri puta. Ima opština sa 10-12 hiljada stanovnika, a u istom su rangu sa opštinom Bujanovac.
Čak i prekršajne sudove, sudove za prekršaje imaju opštine koje su duplo manje. Na primer, opština Raška sa otprilike duplo manjem broja stanovnika od opštine Bujanovac. Uz to, opština Bujanovac je pogranična koja ima dva veoma prometna prelaza. Jedan je integrisani prelaz kod Končulja sa Kosovom, a drugi je granični prelaz sa Makedonijom kod Prohora Pčinjskog. Zatim, kroz Bujanovac prolazi Koridor 10 i sve su to faktori koji povećavaju priliv sudskih predmeta, a sve to nije uzeto u obzir.
S druge strane, uopšte nije uzet u obzir specifičan faktor da je to multietnička opština sa većinskim albanskim stanovništvom i da i onako katastrofalno učešće Albanaca u pravosudni sistem i konkretno u sudu za prekršaje u Vranju, gde ima samo jednog sudije, nema prevodica, čak nema ni pripravnika i šta to govori?

    Mislim da imam vremena, onih pet minuta, pa jedan deo ću sada da iskoristim.
Završiću sa ovim da ovakav način sa dosadašnjom, trogodišnjom praksom pokazuje da s jedne strane se pogoršava učešće Albanaca, i to drastično u sudskom pravosudnom sistemu, a s druge strane se ne preduzimaju nikakve aktivnosti da se poboljša ta situacija. Tako da ne govorimo o ustavnom pravu da i Albanci imaju pravo da sudski predmeti budu na njihovom jeziku, od toga je samo slovo na papiru. O ovom amandmanu toliko. Hvala vam.

Hvala gospodine predsedavajući.
Gospodine ministre, u obrazloženju kojim se odbija moj amandman na član 3. pored ostalog se kaže da ponuđeno rešenje omogućava ekonomičnost i manje troškove pravosuđa.
Sada postavljam pitanje – kako je moguće da ima racionalnosti ili uopšte da će se štedeti ili da će to biti ekonomičnije, ako svi učesnici sudskog postupka, su dosad putovali 45 do 60 kilometara do Vranja, a sad treba da otputuju od 30 do 45 kilometara do Bujanovca? Gde sad tu ima ekonomičnosti?
Drugi kriterijum kaže – zbog ravnopravnosti građana. Gde vidite ravnopravnost građana ako opština sa najmanje 35.000 građana ne može da dobije ne osnovi sud koga je imao 50 godina, nego ne može da ima ni jedinicu, a jedinicu, onih 23 koliko sam ja izbrojao, samo Smederevska Palanka je bila veća, sve ostale su sa čak i po četiri puta sa manjim brojem stanovnika... Deset osnovnih sudova zapravo je u opštinama sa manjim brojem stanovništva od Preševa.
Kod putovanja ako to uzmete. Uzmite primer Pirota i Dimitrovgrada 22 kilometra. Preševo-Bujanovac daleko su 30 kilometara. Uzmite Rašku i Novi Pazar. Koliko su udaljeni? Manje nego Bujanovac i Preševo. Nema ni jednog kriterijuma ovde i nema ravnopravnosti, a ako uzimamo u obzir da se ovim nastavlja ono što je već degradacijom iz opštinskog suda u jedinicu, koje smo imali pre tri, zapravo pre pet godina, ali se sprovodi tri godine, šta smo zapravo dobili tu? Da se smanjio broj albanskih sudija, sudija albanske nacionalnosti drastično. Sad imamo samo jednog iz Preševa. Pre jedno 30 godina imali smo pet sudija u Preševu četiri albanskih sudija. Sada smo se sveli samo na jednog, jer u ove tri godine funkcionisanja Osnovnog suda u Vranju ni jedan pripravnik Albanac nije primljen, i gde to vodi? Gde tu ima ravnopravnosti?
Ustav je predvideo, zakon je predvideo da pored srpskog sudski postupci treba da se vode i na jeziku manjina, u ovom slučaju albanskom. Kako može pod ovakvim uslovima? Već sam spomenuo da tamo nema ni prevodioca kad je u pitanju ova jedinica, odeljenje suda u Bujanovcu. Isto imate situaciju da nema ni prevodioca kod ovih drugih institucija u Vranju. Apsolutno niti se primaju, onemogućava se da stručni ljudi koji znaju bar albanski jezik, da ne kažem Albanci, budu angažovani i onda nema ni zastupljenosti. Daleko smo od proporcionalne zastupljenosti, nego da bude bar u nivou koji smo imali pre 30 ili 40 godina.
Zašto se sada udaljavamo i to poprilično udaljavamo? Postavljam pitanje, počeli su razgovori sa predsednikom Vlade. Ovim se obezvređuju se. Gubi se smisao daljih razgovora ako ovako na startu se zatvaraju vrata prozori. Gubi se smisao. Čak apsolutno pod ovakvim uslovima ne vidim šta i ja dalje tražim u ovoj Skupštini ako se ovako nastavlja degradacija građana tog područja i ako se dalje nastavlja diskriminacija Albanaca. Ne vidim svrhu pričanja a bez ikakvih efekata u ovoj Skupštini. Hvala.

Današnji razgovor, gospodine ministre, bio bi umesan da se vodio bar pre jedno dve, tri nedelje i da smo ovu raspravu sa argumentima na vreme obavili. Sada kada ste sve doveli pred svršen čin, koji je smisao današnjeg razgovora u Bujanovcu preko koordinacionog tela?
Vi kažete – ne ispunjava se nijedan od kriterijuma koje ste koristili. Ja sad postavljam pitanje – ako je i Preševo i Bujanovac pogranično područje, a mi znamo problematiku, pogotovo ovu aktuelnu, sa ilegalnim prelascima granica, imate u dve opštine, veoma prometne, Preševo sa najprometnijim graničnim prelazom. Jedino ovo gore u Subotici ili Kanjiži može biti prometnije ili je isto prometno. I Koridor 10 je tu. Ja jedino ovde navodim da predmeti koji se procesuiraju, koji se dešavaju u Preševu, do sada su procesuirani u Vranju. To je suština. Opet navodim da svi učesnici sudskih postupaka veoma skupo idu do Vranja. Do sada su išli do Vranja, sada će do Bujanovca. Sve to košta i tu nema racionalnosti. Kao kada bi neko rekao da je racionalnije nastavu obaviti u Vranju, a ne u Preševu, u bilo kojoj školi. Nema logike tu.
Sa druge strane, otkud vaša konstatacija da ni Bujanovac ne bi imao. Preševo i Bujanovac imaju najmanje 80.000 stanovnika, a osnovni sudovi su dodeljeni i na 10.000 stanovnika. Od Dimitrovgrada do Pirota ima 22 kilometra…
(Predsedavajući: Hvala gospodine. Vreme.)
… Raška ima 24 kilometra do Novog Pazara. Tamo ima racionalnosti, a kada su Preševo i Bujanovac u pitanju, nema racionalnosti. Ne vidim logiku ovde.