Zahvaljujem.
Poštovani gospodine ministre, predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, juče smo već razgovarali o ovoj temi i uvaženi ministar je rekao da je ministarstvo, odnosno Vlada Republike Srbije, prihvatila amandman poslaničke grupe SVM, ali na tzv. krovni zakon, iliti Zakon o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, koji se odnosi na osnivačka prava.
Podsetiću vas, kao što smo to čuli iz prethodne diskusije, da na osnovu člana 11. Zakona o nacionalnim savetima nacionalnih manjina, nacionalni savet može samostalno ili sa Republikom Srbijom, autonomnom pokrajinom, ili jedinicom lokalne samouprave da osniva ustanove vaspitanja, obrazovanja, učeničkog i studentskog standarda, kao i vršiti prava i obaveze osnivača. To je zakon koji smo mi doneli 2009. godine, trenutno važeći zakon i logično je, ako mi ozbiljno radimo i ako pravni sistem treba da bude u skladu, ako mi sada donosimo zakone iz sfere obrazovanja, da i tu postoji ova odredba. Tu smo verovatno na istom stanovištu, pošto ste vi prihvatili taj amandman.
Nejasno je, međutim, zašto u ovom zakonu o osnovnom obrazovanju i vaspitanju, koji smo zapravo i čuli, a mogu da ponovim, član 14. se upravo odnosi na podelu, na kriterijum kako se dele škole. Prema osnivaču škola može da bude javna ili privatna. Ovde se nabrajaju osnivači javnih škola – Republika Srbija, autonomne pokrajine i lokalne samouprave. Mi smo predložili da se tu dodaju i nacionalni saveti nacionalnih manjina, upravo zbog toga što smatramo da ovo precizno formulisanje ili preterano objašnjavanje je neophodno jer, nažalost, u praksi postoje negativna iskustva, što se tiče ove teme, pa ne bi bilo dobro ovde budu izostavljeni nacionalni saveti, a u krovnom zakonu budu uključeni. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.
Samo ukratko, pošto verovatno javnost to nije čula. Nacionalni saveti imaju svoj budžet. To je odgovor na prethodnu diskusiju. Ali, ovaj naš amandman se odnosi na mreže škola. Juče sam na Odboru za obrazovanje pokušala da objasnim koliko je značajno i da je i to problem u praksi, naravno, jasno, svi oni kriterijumi koji se spominju u ovom članu 15. vezani su za mreže škola, kao što su objekti, dostupnost obrazovanja, i svi su značajni i logični kriterijumi za pravljenje te mreže.
Ono što je još značajno je i mogućnost sticanja obrazovanja i vaspitanja na maternjem jeziku. Ustav Republike Srbije dozvoljava tzv. pozitivnu diskriminaciju pripadnika nacionalnih manjina. Moram da naglasim da dolazim iz Zrenjanina, gde je procenat mađarske nacionalne manjine, nažalost, zbog demografskih promena sve manji i manji.
Trenutno u Zrenjaninu postoji jedna jedina osnovna škola u kojoj se obrazovanje odvija dvojezično i na mađarskom i na srpskom. Postoji bojazan, ukoliko ne zaštitimo ove škole, da će se, recimo, u vrlo bliskoj budućnosti spojiti sa nekom drugom osnovnom školom zato što se dve osnovne škole nalaze vrlo blizu teritorijalno jedna drugoj. Mi smatramo da bi na taj način postojala mogućnost, jer ipak ta škola ima tradiciju itd, da se izgubi na kvalitetu i dostupnosti obrazovanja na jeziku nacionalnih manjina. Zbog toga smatramo da je značajno kao kriterijum uključiti i mogućnost sticanja obrazovanja i vaspitanja na maternjem jeziku, kada pričamo o osnovnim školama i o formiranju mreže tih osnovnih škola. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.
Poštovana potpredsednice, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, nažalost kao predstavnica nacionalne manjine, odnosno pripadnica mađarske nacionalne manjine, ne treba da pričam o veličini odeljenja već o malim odeljenjima i to odeljenjima koja imaju manje od 15 učenika. To je realnost i verovatno među ovim odeljenjima koje ste, gospodine ministre, spomenuli sa brojem učenika manjim od pet, između pet i 10, između 10 i 15, ima realno mnogo odeljenja koja pohađaju učenici pripadnici nacionalne manjine, pa i Mađari i to je činjenica.
Svake godine, pred početak školske godine se svi borimo da opstanu ta odeljenja i, naravno, ponovo moram da vas pohvalim, jer juče na Odboru za obrazovanje nisam to učinila, da zaista do sada nije bilo većih problema. Moguće je da dolazi do nekih manjih, kada ne mogu ipak da se odobre posebna odeljenja, kada ipak mora da dođe do razno-razne kombinatorike, odnosno kombinacije tih odeljenja, ali realno većina njih se odobrava.
Naš amandman se upravo odnosi na saglasnost Ministarstva, zato što smatramo da kada bi ova saglasnost Ministarstva, znači da postoji posebno odeljenje sa brojem učenika manjim od 15, važila ceo prvi ciklus obrazovanja, odnosno od početka prvog razreda do kraja četvrtog, iliti pre prelaska na predmetnu nastavu, peti razred kod nastavnika, da bi to dalo pravnu sigurnost, da ne bi trebalo svake godine strepiti od toga da li će to odeljenje koje je odobreno u prvom razredu, drugom, trećem, možda ipak biti kombinovano sa nekim drugima. Smatramo da bi to olakšalo kako vaš posao, tako i posao Pokrajinskog sekretarijata i svih nas i nadali smo se da ste vi otvoreni za prihvatanje ovog amandmana.
Zanimljivo da u obrazloženju Vlade piše da se amandman ne prihvata, jer će se bliži uslovi za ostvarivanje programa obrazovno-vaspitnog rada na stranom jeziku, odnosno dvojezično, urediti podzakonskim aktom. Nama nije baš bilo jasno ovo obrazloženje. Onda je gospodin ministar rekao na Odboru da se amandman ne prihvata zbog toga što postoji bojazan da će se taj broj od 15 smanjiti, iliti manje od 15 još više smanjiti tokom godina, ali zaista ne verujemo da je realno da toliko učenika baš iz tog istog odeljenja se preseli, ili ode negde. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.
Poštovana potpredsednice, predsedništvo, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, odmah da vas obavestim da ću koristiti vreme ovlašćenog predstavnika poslaničke grupe SVM.
Svašta nam se izdešavalo ovih dana od kad imamo pet zakona iz sfere obrazovanja na dnevnom redu. U raspravi u načelu i kao ovlašćeni predstavnik i posle u raspravi sam naglasila da je poslanički klub SVM izuzetno konstruktivno prišao ovim zakonima i nijednom, ako pogledate u stenografskim beleškama, nijednom nisam rekla da li ćemo glasati za ili protiv ovih zakona, baš zbog toga što ova naša odluka zavisi od toga kakav će stav Ministarstvo, odnosno Vlada Republike Srbije zauzeti prema našim amandmanima. Mi smo od pet predloga zakona na četiri podneli 19 amandmana. Dobra vest je da je najznačajniji amandman prihvaćen. Loša vest je da ima tu još dobrih i značajnih amandmana koji nisu prihvaćeni.
Ne želim da se ponavljam, više kolega je danas naglasilo šta se sve izdešavalo u proteklih nekoliko dana i žao mi je što gospodin predsednik trenutno nije u sali, ali on je danas, kada smo počeli raspravu posle višečasovnog natezanja, rekao da mi ne možemo da čekamo Vladu Republike Srbije. Mi smo kao narodni poslanici omalovažavani dva dana, jer upravo to radimo, čekamo Vladu Republike Srbije.
Juče smo na Odbor za obrazovanje došli, bez obzira što se toliko štedi uzalud, jer nismo imali mišljenje Vlade. Danas smo od pola jedanaest čekali da mišljenje neko potpiše, da ono stigne, da se fotokopira, da možemo da radimo. Onda na Odboru za obrazovanje, izuzetno je dobra praksa, ja nisam član tog odbora, ali sam bila pozvana kao podnosilac amandmana, smo se natezali oko toga da li ćemo mimo Poslovnika da glasamo u paketu, da sve to brže ide, pa su onda neki to predložili, pa nisu znali kako da se glasa, ali ne želim time da se bavim.
Želim preostalo vreme da iskoristim i da kažem da se zaista nisam javila po Poslovniku, mada je nekoliko puta bilo ogromnog razloga za to. Svi insistiramo koliko su značajni ovi zakoni, bliži se nova školska godina, treba ih usvojiti što pre i onda počinjemo raspravu, umesto u 10,00 časova, u 17,00 časova, a od toga se minimum sat i po do dva razgovara, odnosno u prajm tajmu vodi bitka dve stranke, a možda i još jedne. Znači, mi smo, dame i gospodo, ako još neko prati ovu raspravu, trebali od 366 amandmana, od kojih je usvojeno 50, da raspravljamo bar o nekolicini, ako toliko žurimo, a trenutno smo kod 19 amandmana.
Dozvolićete mi da sada malo za početak i pohvalim Ministarstvo, pa da onda naglasim šta bi još trebalo da se uradi. Najpre, gospodine ministre, u raspravi sam govorila i o problemima obrazovanja pripadnika nacionalnih manjina. Jedno od velikih problema, o kome sam govorila i na odboru ranije i ovde, je izdavanje udžbenika, odnosno nedostatak tzv. nisko tiražnih udžbenika, među koje spadaju udžbenici na jezicima nacionalnih manjina. Sinoć sam dobila informaciju da ste vi potpisali to što ste trebali da potpišete i da se to pitanje izgleda rešava u pozitivnom pravcu, pa vam se zahvaljujem.
Sa druge strane, kao što je gospodin ministar u svom uvodnom izlaganju rekao da je prihvaćen amandman poslaničke grupe SVM, koji zapravo cilja usklađivanje zakona sa postojećim Zakonom o nacionalnim savetima nacionalnih manjina, koji je ovaj visoki dom usvojio 2009. godine, zaista je tako, i to je najznačajniji amandman koji se odnosi na osnivačka prava da i nacionalni saveti nacionalnih manjina mogu da budu osnivači obrazovno-vaspitnih ustanova. Doduše, taj amandman je na krovni zakon, nije na ovaj zakon, a mi smo sličan amandman imali i na Zakon o osnovnom obrazovanju i vaspitanju, ali značajno je da je to ušlo u krovni zakon i nadamo se da će zaista u praksi to dovesti do poboljšanja tih procedura, jer, i o tome sam pričala, već su u toku procedure prenosa osnivačkih prava sa Vlade Republike Srbije na Nacionalni savet nacionalnih manjina.
Što se tiče Nacionalnog saveta mađarske nacionalne manjine, ako pričamo o osnovnim školama, u proceduri je prenos osnivačkih prava dvadesetak osnovnih škola. To jako sporo ide, bez obzira na to što se zaista fino dopisuju nacionalni saveti i Ministarstvo. Realizacija je izuzetno spora, a trebalo bi bar nešto da se završi pre početka nove školske godine.
Zaista nismo dobili mnogo odgovora. Rasprava u načelu je bila duga, iscrpljujuća. Moram da priznam da nisam mogla da budem ovde u 22,55 časova, kada ste vi završili vaše izlaganje. U stenografskim beleškama sam pročitala šta ste vi nama odgovorili. Vi ste tada rekli da ćete se zaista truditi da svi zakoni u sferi obrazovanja budu u skladu sa Zakonom o nacionalnim savetima nacionalnih manjina. Nažalost, ni danas na odboru nismo vodili pravu raspravi, jer vi niste odgovarali na sve zamerke, bez obzira što sam se ja zaista trudila da branim naše amandmane.
Šta nije dobro i šta je još značajno da razmislite i ukoliko bi moglo da se usvoji još u roku od ovih par sati ili par dana koliko ćemo raspravljati? Izuzetno je značajno da pripadnici nacionalnih manjina imaju pravo na obrazovanje, kako u osnovnoj, tako i u srednjoj školi, na svom jeziku i pismu, i to je zaista tako i po važećem Ustavu Republike Srbije, a i po ovim zakonima. Ono što je problematično je dvojezično obrazovanje i tako kao što je ovde formulisano došlo bi do razvodnjavanja prava pripadnika nacionalnih manjina ukoliko bi u predlogu - ili dvojezično ili na svom jeziku. Stoga smo mi predložili staru formulaciju, odnosno da ostane sve kao što je bilo.
U jednom delu svog amandmana smo predložili da se briše dvojezično obrazovanje, odnosno da se dozvoli dvojezično obrazovanje, a ukoliko je u skladu sa krovnim Zakonom o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja i u skladu sa Zakonom o pravima i slobodama pripadnika nacionalnih manjina. Nažalost, vi ste ovaj amandman odbili. Mi smatramo da treba da razmislite o tome jer, pored osnivačkih prava, ovo je zaista najznačajniji od svih amandmana koji smo podneli. Pitali bi ste se zašto? Imate vi pravo po Ustavu, to će tako da se desi. Međutim, verujte, u praksi postoje ogromni problemi. Kada je nešto u jednom zakonu regulisano ovako, na drugom mestu onako, zaista je potrebna ogromna borba da se to posle na terenu reši i da zaista niko ne gubi već stečena prava, jer tako stoji u Ustavu Republike Srbije, da jednom stečena prava ne smemo izgubiti.
Ono na šta ste mi odgovorili zapravo, ali o čemu treba da razmislite, i sada ću vas pohvaliti, da ne kažete da ne hvalim, jeste ono što se tiče odeljenja gde su učenici pripadnici nacionalnih manjina, a koja su manja od 15 učenika. Zaista moram da kažem da u ogromnom procentu slučajeva kada se traži saglasnost za odobrenje ovih odeljenja sa učenicima manjim od 15, uglavnom se ta saglasnost i dobija. Naravno, nije to jednostavno svake godine, jer, nažalost, demografske promene su takve kakve su. Ne suočavamo se samo mi sa tim, već svi. Dece ima sve manje i manje.
Mi smo tražili da ako se u prvom razredu već odobri i dobije se saglasnost za to odeljenje, da ta saglasnost važi do kraja prvog perioda učenja u osnovnoj školi, što znači od početka prvog do kraja četvrtog razreda. Međutim, ovde nismo naišli na razumevanje. Smatramo da ne bi bio toliki broj dece koja bi se odselila, koja bi otišla. Smatramo da ako taj razred već postoji kao poseban, ako je to odeljenje dobilo saglasnost, da bi to zaista trebalo da važi dok ta deca ne pređu u peti razred, odnosno na predmetnu nastavu.
Šta je još značajno, o čemu se dosta raspravljalo i za šta očigledno nemamo razumevanje Ministarstva? To je razlika između fakultativnih i izbornih predmeta. Odnosno, ukoliko pripadnici nacionalnih manjina, to se više odnosi na srednje obrazovanje, ali ipak uče na srpskom jeziku, pohađaju razrede na srpskom jeziku, da imaju pravo da uče maternji jezik sa elementima nacionalne kulture kao izborni predmet. Zašto izborni predmet? Složićete se da jednog srednjoškolca od 15 i više godina neće motivisati, verovatno sada ne razume koliko će mu kasnije tokom života to biti značajno, da uči svoj maternji jezik sa elementima nacionalne kulture ukoliko je to predmet koji se ne ocenjuje, koji mu ne utiče na prosek.
Čak smo tražili i da pripadnici nacionalnih manjina, kada bi imali prilike da uče maternji jezik kao izborni predmet, još imaju pravo na dva izborna predmeta. Vidim da je i taj amandman odbijen, pa vas molim da zaista u narednih nekoliko dana razmisliste još o tome, a najviše o dvojezičnom obrazovanju ili o ne smanjivanju već stečenih prava, jer Ustav Republike Srbije ne prepoznaje to tako, već na način da pripadnici nacionalnih manjina imaju pravo da uče na svom jeziku i pismu. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.
Poštovana potpredsednice, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, juče sam kao ovlašćeni predstavnik poslaničkog kluba SVM već iznela naše osnovne zamerke i sugestije vezane za ove predloge zakona i postavila sam nekoliko pitanja sa molbom na vas gospodine ministre da urgirate ili da pomognete brže i lakše rešavanje nekih konkretnih problema koji se javljaju na terenu.
Ti problemi, odnosno naše zamerke i naši amandmani se uglavnom tiču obrazovanja na jeziku i pismu nacionalnih manjina ali i usklađivanja ovih predloga zakona kako sa Zakonom o nacionalnim savetima nacionalnih manjina tako i sa Zakonom o nadležnostima AP Vojvodine.
Naglasila sam da od pet predloga zakona iz oblasti i sfere obrazovanja imamo zamerke na četiri i devetnaest amandmana. Imamo šest amandmana na izmene i dopune Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja. Šest amandmana na Predlog zakona o osnovnom obrazovanju i vaspitanju. Pet na Predlog zakona o srednjem obrazovanju i vaspitanju i dva amandmana na Predlog zakona o obrazovanju odrasli, ali o tome ćemo detaljnije pričati u raspravi u pojedinostima. Svesna sam toga da vi možda niste ni stigli da vidite sve amandmane pošto ih zaista ima mnogo, ali se nadam da ćete ovih dana podrobnije pogledati sve njih.
Juče sam već naglasila da je zaista za pripadnike nacionalnih zajednica, ili nacionalnih manjina, zavisi kako ko to zove, od esencijalne važnosti da imaju pravo, mogućnost, znači da kako osnovno tako i srednje obrazovanje pohađaju na svom maternjem jeziku. Vrlo je dobro što ovi predlozi zakona kako o osnovnom tako i o srednjem obrazovanju i vaspitanju zaista daju mogućnost da se obrazovno vaspitni rad izvršava na jeziku i pismu nacionalnih manjina, ali i dvojezično.
Mi smo predložili, znači poslanička grupa SVM, da se to dvojezično koliko je moguće briše zato što bi se na ovaj način nekako razvodnila ta mogućnost koja postoji u našem najvišem pravnom aktu, u Ustavu Republike Srbije iz 2006. godine, da pripadnici nacionalnih manjina imaju pravo na obrazovanje na svom maternjem jeziku, ukoliko im se dozvoli ovo dvojezično, znači ili – ili, izgubilo bi se ovo i zbog toga tražimo da se to briše kako bi oni u državnim ustanovama, ali i u ustanovama AP zaista mogli da se obrazuju na svom maternjem jeziku.
Naravno, postoji drugi deo amandmana, oko koga se moj kolega, gospodin Varga i gospodin ministar, još ranije, oko čega ste razgovarali, i slažemo se sa tim, tako da smo na minimalan način ostavili i formulaciju dvojezično i nadam se da ćemo se oko toga složiti, ali ova formulacija dvojezično izvršavanje nastave jedino ako je u skladu sa ovim krovnim zakonom ili ti u skladu sa Zakonom o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, ali ono što je značajno sa Zakonom o zaštiti prava i sloboda nacionalnih manjina.
Juče sam takođe spomenula da je vrlo značajno da ukoliko škola obavlja obrazovno-vaspitni rad na jeziku nacionalnih manjina, da se obezbedi učenje srpskog jezika. Izuzetno je značajno da i pripadnici nacionalnih manjina koji čuli su uglavnom u Vojvodini, nadam se da žive u većem broju ili imaju prilike da kada koriste zvanični jezik države, da zaista dobro nauče i srpski jezik.
Postoji problem neadekvatnog ili ti neefikasnog programa učenja srpskog jezika kao nematernjeg jezika ili kao jezika društvene sredine. Juče sam spomenula da koliko smo mi obavešteni postoji radna grupa Zavoda za unapređivanje, obrazovanja i vaspitanja koja bi trebalo da završi taj novi program za učenje srpskog jezika, to je nešto što je osnovno za pripadnike nacionalnih manjina da bi se olakšao kako njihovo zapošljavanje, tako i dalji život u Republici Srbiji.
Nadalje, potrebno je precizirati da ukoliko ipak pripadnici nacionalnih manjina pohađaju nastavu na srpskom jeziku, znači, ne pohađaju razrede na jeziku manjina, da imaju ipak prilike da uče svoj maternji jezik sa elementima nacionalne kulture, kako u osnovnoj školi, tako i u srednjoj. U osnovnoj školi je problem ako je to kao izborni predmet, a ako je to izborni predmet da ne gube pravo da biraju još dva izborna predmeta, kao i na primer predstavnici većinskog naroda, a u srednjoj školi je problem što se predlaže da maternji jezik sa elementima nacionalne kulture bude fakultativni predmet, koji nikako ne bi motivisao đake da ga izaberu zato što ne postoji obaveza finansiranja tog predmeta, a zbog toga što ne bi bili ocenjivani, ta ocena ne bi išla u njihov prosek, pa bi zbog toga bilo mnogo bolje da je ovo izborni predmet i da bi oni bili motivisani ili možda sada u tim godinama oni ne znaju koliko im je to značajno da izaberu ove predmet, da se on ocenjuje i da ta ocena ulazi u njihov prosek.
Pošto mi vreme juče nije dozvoljavalo, samo sam ukratko spomenula, odnosno postavila pitanje – da li se planira donošenje novog zakona o udžbenicima i nastavnim sredstvima, jer mediji su spekulisali i pisali o tome, ali ono što je za nas značajnije i što je realan problem na koji smo ukazivali, ne samo mi već nacionalni saveti Pokrajinski sekretarijat za obrazovanje i mnogi i ostali pripadnici Nacionalnog saveta, znači, ne samo Nacionalni savet Mađara, je realan problem udžbenika, jer gospodine ministre, predstavnici manjina se žale da postoji nedostatak udžbenika na njihovim jezicima.
Naime, još početkom proleća, početkom marta ove godine mnoge škole su obavestile, na primer Nacionalni savet Mađara da u katalogu udžbenika koje je Zavod za izdavanje udžbenika prosledio školama nedostaju brojni udžbenici.
Među udžbenicima koji nedostaju je naprimer što se tiče mađarskog jezika bilo 34 naslova od kojih 23 udžbenika uopšte nema na zalihama, dok 11 udžbenika ima, ali u nedovoljnom broju, znači, u broju manjem od potrebnog.
Među udžbenicima za osnovce na mađarskom jeziku naprimer nema njenih osnovnih udžbenika, znači, hvale neki kao što su učim da pišem, znači, osnovni udžbenik za prvi razred osnovne škole ili čitanka za šesti razred, udžbenici iz gramatike, istorije, geografije, biologije za peti razred itd.
Kao što sam spomenula više, konkretno šest, nacionalnih saveta nacionalnih manjina, se zajednički obratilo Pokrajinskom sekretarijatu za obrazovanje da bi se zajednički obratili i ministarstvu i pre izvesnog vremena, već da ne kažem nekoliko meseci, ali više nedelja je dopis Pokrajinskog sekretarijata sa bojaznim od ovih nacionalnih savete zbog nedostatka udžbenika otišlo u vaše ministarstvo i mi smo na Odboru za obrazovanje postavili pitanje, vi niste bili prisutni, bili su prisutni vaši saradnici i rekli da je to zaista stiglo.
Međutim, ja sam se juče, sinoć raspitivala iz Pokrajinskog sekretarijata kažu da se nije desilo ništa novo i da ovog problema još uvek ima. Naime, vi vrlo dobro znate da je Zakonom o udžbenicima predviđeno da se izdavanje udžbenika sa malim tiražima finansira iz jednog posebnog fonda, a među ove udžbenike sa malim tiražima spada upravo i ovi na jezicima nacionalnih manjina i u taj fond bi trebalo da se uplati određena suma novca. To bi trebalo da uplaćuje svaki izdavač koji se bavi izdavanjem udžbenika, ali to trenutno u poslednje vreme čini jedino Zavod za izdavanje udžbenika.
Sa druge strane, važeći Zakon o udžbenicima predviđa da što se tiče naredne školske godine, izdavači bi već do kraja januara, do 31. januara, trebali da sastave katalog. Ukoliko se uspostavi da nedostaju neki naslovi, da ima teškoća upravo u štampanju ovih naslova, da bi ministarstvo trebalo da raspiše konkurs na koji bi mogli da se prijave izdavači ukoliko bi izdali ove nedostajuće udžbenike.
Međutim, konkurs, bez obzira što je sada već sredina juna, još uvek nije raspisan. Naravno, znamo da postoji problem nedostatka novca, jer u ovom fondu nema dovoljno novca za izdavanje malotiražnih udžbenika, ali smatramo da treba taj konkurs da se raspiše i da se obezbedi novac za taj fond. Jedini izdavač koji je obavezan da izda manjinske udžbenike je Zavod za izdavanje udžbenika, ali oni tvrde da su oni onemogućeni jer nemaju neophodna sredstva za ovo.
Mi smatramo da bi ovakva konfuzna situacija koja postoji, na koju ukazujemo već izvesno vreme, mogla da se reši, tako da ministarstvo raspiše konkurs ili da reši ovaj problem, da izabere među prijavljenim izdavačima, a ukoliko ipak ne bude prijavljenih, da se posao naravno poveri jedino mogućem Zavodu za izdavanje udžbenika.
Naravno, znamo da nema dovoljno novca, ali da se ipak obezbede sredstva. Smatram da jednostavno moramo omogućiti da đaci pre početka nove školske godine ili ti pre 1. septembra dobiju nedostajuće udžbenike kojih za sad ili nema ili ih je nedovoljno. Iskreno se nadam da ćete uspeti da rešite ovaj problem, jer svi pričaju o tome, Nacionalni savet i mediji su se bavili o tome, kako manjinski mediji, tako i televizije sa nacionalnom frekvencijom, ali kažu da to stoji, verovatno postoji neka začkoljica zbog čega to još nije rešeno.
Kao što sam spomenula u uvodu, verujem da niste stigli da podrobnije pogledate sve amandmane, ali kao što ste to vrlo lepo rekli juče u vašem zanimljivom uvodnom izlaganju, trudićete se da prihvatite sve što cilja poboljšanju ovih zakonskih predloga, pa videćemo u raspravi u pojedinostima sledeće nedelje. Zahvaljujem.

Poštovana potpredsednice, predsedništvo, gospodine ministre, saradnici, dame i gospodo narodni poslanici, u ime poslaničkog kluba SVM ću u narednih 20 minuta da iznesem sugestije i zamerke naše poslaničke grupe. Od predloženih pet zakona smo na četiri podneli ukupno 19 amandmana koji se uglavnom odnose na obrazovanje na jezicima nacionalnih manjina i trudiću se da što jasnije obrazložim neke zamerke i da postavim pitanja gospodinu ministru.
Da krenem od Predloga zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja. Slažemo se da kada se obrazovno vaspitni rad ostvaruje na jeziku nacionalnih manjina svako lice prilikom zasnivanja radnog odnosa treba da dostavi dokaz o znanju jezika na kome se ostvaruje obrazovno vaspitni rad, ali smo u formi amandmana predložili da Vlada RS bliže opiše šta se konkretno podrazumeva, šta se može uzeti kao dokaz o znanju određenog jezika.
Nadalje, odredbama Zakona o nacionalnim savetima nacionalnih manjina propisano je da ustanove obrazovanja i vaspitanja mogu osnivati i nacionalni saveti nacionalnih manjina, odnosno da nacionalni saveti mogu osnivati ustanove vaspitanja, obrazovanja, učeničkog i studentskog standarda i vršiti prava i obaveze osnivača i smatramo da na ovaj način izostavljanje nacionalnih saveta nacionalnih manjina iz reda osnivača javnih škola može imati negativne implikacije na status obrazovno-vaspitnih ustanova kod kojih je već osnivač preneo ili je u toku prenos osnivačkih prava u skladu sa Zakonom nacionalnih saveta nacionalnih manjina.
Kada smo već kod ove teme, odnosno kod osnivačkih prava, dozvolite mi da postavim konkretno pitanje koje se odnosi na proces prenošenja osnivačkih prava sa Vlade RS na nacionalne savete koji traje već izvesno vreme. Radi se o Nacionalnom savetu Mađara koji se dopisuje sa Vladom RS već nekoliko meseci i onda je došao odgovor da što se tiče konkretnog prenosa osnivačkih prava školski odbor je taj koji treba da donese odluku, dok Vlada RS kao osnivač osnovnih škola samo daje odobrenje na to.
Svega je kod jedne škole odrađeno do sada sve, kao što je to zadnjim dopisom ministarstvo naložilo. Radi se o osnovnoj školi iz Čantavira kod koje je školski odbor odradio sve što je trebalo i pre nekoliko meseci je poslato to na odobrenje Vladi RS. Nažalost, nikakv odgovor još nije stigao, pa vas molim gospodine ministre ako može to nekako da se ubrza, jer ne bi bilo loše da se sve to završi do 1. septembra ili do početka nove školske godine.
Sledeće pitanje koje bih spomenula je nostrifikacija diploma. Pošto se nekoliko zakonskih predloga spominje kada je obrazovanje stečeno u inostranstvu, kada se sa studija vrate nastavnici ili profesori, najveći problem je nostrifikacija diploma.
Iskustva mnogih kažu da dugo čekanje nije neuobičajeno, odnosno da je to nažalost praksa, a i u samom Predlogu zakona o srednjem obrazovanju stoji da i državljanin Republike Srbije koji je u inostranstvu stekao srednje obrazovanje ili pojedini razred škole, ima pravo da zahteva priznavanje stečene strane školske isprave. Pitanje je – kada zaista možemo da očekujemo olakšavanje priznavanja diploma. Naime, kod nas je praksa da se daje, kroz raznorazne komisije, nastavno naučno veće proverava svaki mogući ispit, nastavni plan i podudarnost sa našim programima. Ukoliko se u ovom programu utvrdi da strani nastavni plan i program odstupa od našeg domaćeg, sa kojim se upoređuje, priznavanje se uslovljava polaganjem dodatnih određenih ispita, čak i izradom nekih radova ili proverom znanja.
Mi iz poslaničke grupe SVM smatramo da bi procedura nostrifikacije diploma i nostrifikacije uopšte određenih ispita trebalo da bude jedinstvena, da se ne desi kao do sada da određeni fakulteti neće da priznaju diplomu, dok je kod drugih to moguće, a da ne pričamo o tome što je realan problem, da je nostrifikacija izuzetno teška, pa čak i nemoguća, ako određeni smer npr. ne postoji u našem obrazovnom sistemu.
Što se tiče izmena krovnog zakona i spomenutog penzionisanja, smatramo da treba zadržati postojeće rešenje koje upućuje Zakon o radu. Dakle, ako lice napuni 40 godina staža osiguranja ili 65 godina života, ne bi bilo primorano da čeka kraj školske godine, to smo predložili u formi amandmana, da se briše ovaj predlog, jer već postojeći Zakon o radu daje mogućnost, ukoliko postoji obostrana volja, da se produži radni odnos do kraja školske godine. Znači, postoji već ova mogućnost.
Takođe, još samo jedan amandman na izmene i dopune tzv. krovnog zakona. Smatramo da donošenje akta kojim se uređuje mreža srednjih škola na teritoriji AP Vojvodine treba i dalje da ostane u nadležnosti AP Vojvodine.
Sledeći predlog zakona je Predlog zakona o osnovnom obrazovanju i vaspitanju koji, vi ste to vrlo lepo u svom uvodnom izlaganju rekli, precizira rešenja koja se odnose na osnovno obrazovanje, a ono se pre svega odnosi na pokazatelje, kako o dostupnosti, tako o kvalitetu i efikasnosti celog našeg osnovnog obrazovanja. Kao što znamo, u praksi postoji problem sa upotrebom stečenih znanja, što nažalost ukazuje da naše osnovne škole nisu baš funkcionalne. Verovatno je jasno da je za pripadnike nacionalnih manjina od osnovne esencijalne važnosti upravo mogućnost da pohađaju, kako osnovne, tako i srednje škole na svom jeziku. Predlozi zakona, kako o osnovnom, tako i o srednjem obrazovanju i vaspitanju dozvoljavaju da škola može da ostvaruje obrazovno-vaspitni rad na jeziku i pismu nacionalne manjine ili dvojezično.
Amandmanom tražimo da se otkloni ova nedoumica u vezi sa ostvarivanjem obrazovno-vaspitnog rada za pripadnike nacionalnih manjina, odnosno da se precizira mogućnost ostvarivanja na jeziku nacionalne manjine, što je u skladu sa važećim Ustavom Republike Srbije kojim je utvrđeno da pripadnici nacionalne manjine imaju pravo na školovanje na svom jeziku u državnim ustanovama, kao i u ustanovama autonomnih pokrajina. Formulacija predloga zakona – ili ovako, ili onako – može dovesti do razvodnjavanja ovog prava pripadnika nacionalnih manjina na obrazovanje na maternjem jeziku. Istovremeno ovim našim amandmanom, predlažem da razmotrite, ostavljamo mogućnost organizovanja dvojezične nastave, ali isključivo pod uslovima predviđenim kako Zakonom o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, tako i Zakonom o zaštiti prava i sloboda nacionalnih manjina.
Vrlo je značajno, kada se obrazovno-vaspitni rad obavlja na jeziku nacionalne manjine, da škola organizuje nastavu srpskog jezika, da bi se naučio i zvaničan jezik države. Kada smo već kod ove teme, postoji i pitanje programa srpskog jezika kao nematernjeg ili srpskog jezika kao jezika društvene okoline, koliko smo obavešteni, predstavnici vašeg ministarstva, pokrajinskog sekretarijata i predsednik Nacionalnog saveta Mađara, imali ste zajednički sastanak gde je doneta odluka da Zavod za unapređivanje obrazovanja i vaspitanja osnuje radnu grupu koja bi odradila, pripremila program za učenje srpskog kao nematernjeg jezika. Međutim, prošlo je tu već nekoliko meseci izvesnog vremena i ništa se ne dešava na tom polju, bar mi nismo obavešteni, pa molim da i to pogurate ili ako znate i sada odgovor da nam kažete kako stojimo.
Nadalje, spomenula sam ukoliko je obrazovanje na jezicima nacionalnih manjina. A ako je obrazovanje na srpskom, neophodno je da učenici, pripadnici nacionalnih manjina, koji nastavu pohađaju na srpskom jeziku, imaju mogućnost da kao izborni predmet pohađaju maternji jezik sa elementom nacionalne kulture, a da im se omogući, bez obzira što bi ovo bio jedan izborni predmet, da još mogu da biraju dva izborna predmeta, kao i ostali pripadnici većinskog naroda, da im se ne bi smanjila ova mogućnost, da ne budu uskraćeni za to.
Imamo amandman takođe na Predlog zakona o osnovnom obrazovanju kojim se precizira odredba da dobije na saglasnost, za odeljenje sa brojem učenika manjim od 15, važi ne samo za jednu godinu, već za ceo prvi ciklus obrazovanja. Znači, ako se odobri odeljenje sa manjim brojem učenika od 15, da ta saglasnost važi od prvog do četvrtog razreda.
Naravno, u potpunosti podržavamo odredbu prema kojoj je škola dužna da realizuje slobodne aktivnosti učenika, po pravilu u vidu rada u sekcijama, ali se pitamo da li to danas zaista funkcioniše, u praksi. Postavlja se pitanje – da li su nastavnici i profesori motivisani za takav rad, jer nažalost, u praksi se stiče utisak da možda i nisu.
Sledeći predlog zakona je Predlog zakona o srednjem obrazovanju i vaspitanju i njegov osnovni cilj je da škola omogući formiranje zrelih i odgovornih ličnosti sposobnih da donose odluke o vlastitoj profesionalnoj budućnosti. Ovde bi bilo izuzetno značajno da pri određivanju broja učenika i smerova škole zaista vode računa o potrebama privrede i mogućnostima daljeg školovanja upravo ovih učenika nego do sada, da se ne bi uzaludno proizvodili profili zanimanja za koje znamo da se vrlo teško zapošljavaju.
U ovom predlogu se predlaže da škola u okviru školskog programa, pored nastave, treba da realizuje i program školskog sporta. Nadamo se da će u budućnosti sve škole imati mogućnosti da odgovore ovoj obavezi i imati fiskulturne sale, jer znamo da, nažalost, trenutno nije takva situacija na terenu.
U obrazloženju Predloga zakona o srednjem obrazovanju je navedeno da je izvršeno usklađivanje ovog predloga zakona sa Zakonom o nacionalnim savetima nacionalnih manjina i Zakonom o utvrđivanju nadležnosti AP Vojvodine, ali to usklađivanje po nama nije potpuno. S toga vam predlažemo, gospodine ministre, dame i gospodo saradnici, da pogledate naše amandmane, jer većina naših amandmana upravo cilja na usklađivanje sa Zakonom o nacionalnim savetima nacionalnih manjina, usmereni su ka tome.
Postoji potreba za još jednom izmenom Predloga zakona o srednjem obrazovanju i vaspitanju, jer je u nastavnom planu za srednje obrazovanje izuzetno značajan nastavni predmet Maternji jezik sa elementima nacionalne kulture svrstan u fakultativne nastavne predmete sa nedeljnim fondom od dva časa. Problem je što finansiranje ovih fakultativnih predmeta nije u obavezi vašeg ministarstva, Ministarstva prosvete i praksa je, odnosno činjenica, da se vidi da mlađi učenici, deca u nižem uzrastu biraju ovaj predmet, opredeljuju se za učenje Maternjeg jezika sa elementima nacionalne kulture, dok u višim razredima sami učenici se teže, odnosno vrlo retko odlučuju za to, izbegavaju ovo. S obzirom na status fakultativne aktivnosti, gotovo da ovog predmeta i nema u našim srednjim školama.
Zbog toga, kada ne bi bio fakultativni, već izborni predmet, kada bi postojala na taj način i obaveza finansiranja, kako u srednjoj, tako i u osnovnoj školi, uvođenje ocene koja bi ušla u prosek ovih đaka, sigurni smo da bi to zaista doprinelo motivaciji učenika za opredeljenje i izučavanje ovog predmeta, Maternjeg jezika sa elementima nacionalne kulture, kako u osnovnoj tako i u srednjoj školi, a možda oni sami nisu ni svesni koliko im je to značajno tokom života.
Čuli smo u vašem izlaganju da novinu u ovim predlozima predstavlja pripremna nastava koju škola treba da ostvari za učenika koji je upućen na polaganje popravnog ispita, u ovom slučaju u obimu od 10% od ukupnog godišnjeg broja časova iz tog predmeta, ali, škola je dužna od sada po novom organizuje pripremnu nastavu za sve učenike za polaganje maturskih i završnih ispita u obimu od najmanje 5% od ukupnog godišnjeg broja časova iz tih predmeta. Ovo je značajno da bi rasteretili roditelje koji inače daju puno para za privatne časove.
Ono što smo čuli je da se očekuje da se od školske 2017/2018. godine polaganje prijemnog ispita za fakultete jednostavno zameni polaganjem mature. Videćemo kako će to da ide.
Sledeći, četvrti predlog zakona iz sfere obrazovanja je Predlog zakona o obrazovanju odraslih. Nažalost, kod nas do sada još uvek nije postojao adekvatan mehanizam za povratak odraslih u obrazovanje, iako je obrazovni nivo celokupne populacije izuzetno nizak. Stoga, ovaj predlog reguliše sticanje kompetencije i kvalifikacija potrebnih za lični i profesionalni razvoj, rad i zapošljavanje.
Moram da izrazim zadovoljstvo kako poslaničkog kluba SVM tako i svoje lično što ovaj predlog, konačno, pored formalnog obrazovanja priznaje i neformalno obrazovanje i informalno učenje, koji su isto tako značajni i prisutni u praksi. Priznavanje kompetencija kvalifikacija stečenih neformalnim obrazovanjem zaista predstavlja veliki korak kod nas. Izuzetno je bitno i priznavanje prethodnog učenja koje se ostvaruje procenom znanja, veština i sposobnosti stečenih obrazovanjem, životnim ili radnim iskustvom i koje omogućava da učenjem imamo i povećanje konkurentnosti na tržištu rada.
Na ovaj predlog zakona takođe imamo amandman kojim predlažemo da se Pedagoškom zavodu Vojvodine poveri posao vezan za sprovođenje postupka priznavanja prethodnog učenja na teritoriji AP Vojvodine.
Predlog zakona o obrazovanju odraslih predlaže da jedinice lokalne samouprave mogu osnivati savete za obrazovanje odraslih za čiji rad obezbeđuje finansijska sredstva ili ih mogu formirati kao deo već postojećih lokalnih socijalno-ekonomskih saveta odnosno lokalnih saveta za zapošljavanje. Donošenjem ovog zakona po prvi put se na sistemski način uređuje ova oblast, što je bitno, i pružaju bolje mogućnosti ljudima koji žele da se dodatno obrazuju ili da im se prizna prethodno znanje, stvara se pravni okvir za poboljšanje obrazovne i kvalifikacione strukture stanovništva a samim tim i povećanje zapošljivosti stanovišta, kao i profesionalne pokretljivosti. Smatramo da će donošenje ovog zakona biti zaista uspešno i značajno ako budemo videli konkretno i realno smanjivanje nezaposlenosti.
Poslednji predlog zakona iz ove sfere je Predlog zakona o učeničkom i studentskom standardu. Posle trogodišnje primene ovog zakona je konstatovano da postoje problemi u obezbeđivanju studentskih stipendija. Čuli smo da je praćenjem realizacije konkursa za dodelu studentskih stipendija uočen kontinuitet, što je dobro, u povećanju broja studenata koji ispunjavaju uslove – da očiste godinu i da ostvare prosek minimum od 8,5 prosečnu ocenu, ali, naravno, imajući u vidu da su budžetska sredstva vrlo ograničena, a radi podsticanja upravo tih najuspešnijih studenata, ova izmena se odnosi na to da se povećava zahtev prosečne ocene sa 8,5 na 9, što nije jednostavno. Ali, želela bih da podvučem da je značajno da studenti kojima je prosek 8,5 ne mogu da konkurišu za stipendiju ali mogu da konkurišu za kredit i oni neće imati obavezu vraćanja tog kredita ukoliko zadrže taj uspeh.
Gospodine ministre, pored ovih pitanja koje sam spomenula, imam još možda jedno ili dva kratka: da li se očekuje novi predlog zakona o udžbenicima i nastavnim sredstvima? Neku kažu da, neki kažu ne. Mediji su pisali o tome i verujem pošto smo i mi na Odboru za obrazovanje pričali o problemu finansiranja odnosno nedostatka tzv. niskotiražnih udžbenika koji se uglavnom odnose na udžbenike na jezicima nacionalnih manjina, da li ste upoznati sa tim problemom i šta se s time dešava?
Još jednom, želim da sumiram da SVM ima 19 amandmana na četiri predloga zakona. Jedino nismo imali zamerke ovom prilikom na učenički i studentski standard. Verujemo, i zbog prethodne uspešne saradnje sa vama, da ćete temeljno pogledati ove amandmane i ozbiljno razmisliti o istima. Zahvaljujem.

Zahvaljujem. Poštovani potpredsedniče, predsedništvo, gospođo ministarko, saradnici, dame i gospodo narodni poslanici, kao što smo čuli u izlaganju uvažene ministarke, razlog za donošenje posebnog zakona o zaštiti prava pacijenata je zapravo jedna osnovna potreba da se prava pacijenata, njihov način ostvarivanja i zaštita ovih istih prava urede sada na potpuniji i precizniji način.
Budimo realni, nažalost u praksi nije retka situacija da dođe do uskraćivanja ili otežanog ostvarivanja prava građana iz oblasti zdravstvenog osiguranja i zdravstvene zaštite, kao i da kvalitet pruženih zdravstvenih usluga bude nižeg nivoa. Uprkos ogromnim problemima u ostvarivanju zdravstvene zaštite, moram da naglasim da tokom vrlo kratkog mandata novog Ministarstva zdravlja mogu da se uoče napreci u rešavanju razno raznih problema, kao i unapređivanje načina rada raznih zdravstvenih ustanova kao i samog Ministarstva zdravlja i Fonda.
Međutim, to ne menja činjenicu da ogroman broj građana još uvek se svakodnevno suočava sa problemima u ostvarivanju prava na zdravstvenu zaštitu i zdravstveno osiguranje. Veličina i broj spomenutih problema u zdravstvu ne ostavlja veliki prostor za zadovoljstvo.
Smatramo da bi bilo normalno da za cenu koja plaća Fond, za razne vrste usluga, da bi pacijenti trebali da imaju najbolju medicinsku uslugu i nadalje da sami pacijenti ne treba ili ne moraju da znaju da li je sektor ili organ u sastavu istog ministarstva nadležan za postupanje po njihovim raznim prigovorima, prijavama i da sami pacijenti ne bi trebali da trpe posledice međusobnog prebacivanja nadležnosti. Nedopustivo je međusobno prebacivanje nadležnosti za sprovođenje inspekcijskog nadzora u zdravstvenim ustanovama.
Da se vratim na konkretan zakonski predlog. Najpre bih želela da pričam o Predlogu zakona o pravima pacijenata, pa ukoliko mi vreme dozvoli kao ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe SVM i o drugom predlogu, o pravima osoba sa mentalnim smetnjama.
Prevencija je neophodna i ona predstavlja prvi korak za uspešno lečenje pojedinih bolesti. Stoga je vrlo značajno što se ovde konkretno spominje pravo na prevenciju i što zdravstvena ustanova ima obavezu sprovođenja preventivnih mera, podizanja svesti ljudi i obezbeđivanje zdravstvenih usluga u odgovarajućim vremenskim intervalima.
Ovde najpre kao žena, moram pohvaliti činjenicu da je Republički fond za zdravstveno osiguranje od ove godine ponovo utvrdio pravo na preventivni pregled za rano otkrivanje karcinoma dojke i grlića materice ženama između 25 i 69 godina života, jednog godišnje, a ne jednom u tri godine.
Ovim zakonom je prvi put utvrđeno pravo pacijenta da na sopstvenu odgovornost napusti zdravstvenu ustanovu, kao i pravo deteta u stacionarnim zdravstvenim ustanovama i ono što je možda za sve nas zanimljivo, pravo na drugo stručno mišljenje, kao pravo pacijenta da kako od doktora medicine, tako i od samog stomatologa zatraži drugo stručno mišljenje o stanju svog zdravlja.
Pacijentu se garantuje jednako pravo na kvalitetnu zdravstvenu zaštitu u skladu sa njegovim zdravstvenim stanjem, što zvuči dobro, ali drugi deo - sve u granicama materijalnih mogućnosti sistema zdravstvene zaštite, koje nažalost kao što svi znamo i svi smo svesni toga, da trenutno nisu nešto velike. Dakle, pacijent ima pravo na odgovarajuće zdravstvene usluge radi očuvanja i unapređenja svog zdravlja, sprečavanja, suzbijanja i ranog otkrivanja bolesti.
Sledeće pravo koje se utvrđuje je pravo na poštovanje pacijentovog vremena, koje podrazumeva da u slučaju da ne postoje uslovi da se medicinska usluga pruži odmah, pacijent ima pravo na zakazivanje pregleda, dijagnostičkih pregleda i sličnih procedura i da je zdravstvena ustanova dužna da poštuje pacijentovo vreme i da ga blagovremeno obavesti u slučaju da se promeni termin pružanja zakazane zdravstvene usluge. Smatramo da je ovo jedan od najvećih manjkavosti našeg sistema, jedan od najvećih problema. Svi znamo da se određeni pregledi zakazuju pa i nekoliko meseci, da ne kažem čak i više od godinu dana unapred i da su strašne liste čekanja. Lično sam za jednog starijeg pacijenta pokušala da se raspitam i nekada vam kažu – idite privatno jer niste tako hitan slučaj da ikada dođete na red za magnetnu rezonancu ili bilo šta drugo. Zbog toga smatramo da bi trebalo posvetiti posebnu pažnju načinu i funkcionisanju zakazivanja pružanja određenih specijalističkih i dijagnostičkih pregleda.
Ono što je jedna od većih novina koju uvodi ovaj predlog je da ukoliko pacijent smatra da mu je uskraćeno pravo na zdravstvenu zaštitu ili da mu je postupkom zdravstvenog radnika ili saradnika uskraćeno neko pravo iz oblasti zdravstvene zaštite, ima pravo da podnese prigovor. To je mogao i ranije u prethodnih nekoliko godina, ali ovim rešenjem se sada izmešta ovo pravo pacijenta iz same zdravstvene ustanove u jedinicu lokalne samouprave u skladu sa decentralizacijom zdravstva, što podržavamo, u skladu sa prenošenjem osnivačkih prava domova zdravlja na jedinice lokalne samouprave.
Dakle, zaštita prava pacijenata na ovaj način rešava se na jedan potpuno novi način i na jedinicama lokalne samouprave će biti da one odrede lice, tog diplomiranog pravnika koji je ovde spominjan danas više puta, koji će biti savetnik za zaštitu prava pacijenata. Data je mogućnost da savetnik za zaštitu prava pacijenata obavlja ovaj posao za više jedinica lokalne samouprave. Naravno, ovde se verovatno misli na manje jedinice lokalne samouprave.
Ove poslove su, kao što smo to čuli, i u prethodnom periodu obavljali diplomirani pravnici, ali oni su fizički sedeli, odnosno pripadali samoj zdravstvenoj organizaciji i ove poslove su uglavnom obavljali kao dodatne, jer vrlo je zanimljivo kada pogledamo kako izveštaj samog Zaštitnika građana, kako i razne službene podatke, spremajući se za ovu raspravu, malo sam se zanimala za podatke, broj prigovora raznih pacijenata je bio vrlo nizak, mali i to verovatno ne zbog toga što oni nemaju problema, prigovore, nego verovatno malo njih zna za ovo svoje pravo.
Oni su svoje poslove uglavnom obavljali kao dodatne i stoga, pošto se sad predlaže da ovaj posao u budućnosti organizuju same lokalne samouprave, da će biti dovoljan broj već postojećih diplomiranih pravnika koji rade u okviru lokalnih samouprava i da će oni moći da obavljaju zadatke. Videćemo kada zaživi ovaj zakon. U svakom slučaju, SVM smatra da je neophodno obezbediti dovoljan broj stručnjaka koji zaista mogu ozbiljno da se bave prigovorima građana, odnosno pacijenata i zaštitom njihovih prava.
Ovde smo nedavno u Narodnoj skupštini Republike Srbije raspravljali o Zakonu koji se tiče osoba sa invaliditetom. Tada smo konkretno pričali o zapošljavanju i profesionalnoj rehabilitaciji osoba sa invaliditetom. Moram naglasiti da, što se samog normativnog okvira tiče, mi smo u proteklih nekoliko godina doneli dosta dobre propise, a i Vlada, za postavljanje kakvog-takvog normativnog osnova za ostvarivanje i zaštitu prava i osoba sa invaliditetom. Ali, svedoci smo toga, moramo to reći, da pripadnici ove posebno osetljive društvene grupe osoba sa invaliditetom imaju dosta teškoća i da se svakodnevno suočavaju sa složenim problemima, koji ih onemogućavaju da svoja prava ostvare i da postignu željeni nivo društvene uključenosti.
Osobe sa invaliditetom se u našoj zemlji suočavaju sa problemima ostvarivanja prava kako na socijalno, tako i na zdravstvenu zaštitu. Uzroci neostvarivanja ovih prava su uglavnom postojeće predrasude prema tim ljudima, diskriminacija i "nedostupnost" prava svih. Da postoji potreba za rešenje kako normativnog, tako i faktičkog ili realnog stanja prava osoba sa invaliditetom dokazuje i to da je samo Ministarstvo zdravlja predložilo i ovaj drugi predlog, da se donese posebno zakon o pravima osobama sa mentalnim smetnjama.
Kao što smo čuli, osnovni razlog za donošenje tog zakona o pravima osoba sa mentalnim smetnjama je upravo da se uspostavi viši nivo kvaliteta zaštite mentalnog zdravlja u skladu sa savremenim dostignućima u ovoj oblasti. Mi iz SVM pozdravljamo činjenicu da ukoliko uspemo da adekvatno primenimo ovaj dobar zakon, da bi to trebalo da obezbedi zaštitu ljudskih prava i socijalno uključivanje osoba sa mentalnim smetnjama.
Nažalost, prema tome što smo mogli da čitamo kako u ovom obrazloženju, a i iz drugih izvora, nije mali broj onih ljudi koji pate od raznih mentalnih smetnji. Među najčešće i najviše onesposobljavajuće treba dodati smetnje usled zloupotrebe psihoaktivnih supstanci koje su sve veće i veće – epilepsije itd. Ova lica su upravo najosetljivija na kršenje njihovih osnovnih ljudskih prava, a ostali građani, ako mogu tako da kažem, su vrlo skloni da ih posmatraju kao drugačije, kao možda i opasne, što vrlo često dovodi do izolacije ovih ljudi.
Zbog toga je izuzetno značajno što ovaj propis zabranjuje diskriminaciju na osnovu mentalnih smetnji i svako zlostavljanje, zanemarivanje, eksploataciju, zloupotrebu ili ponižavajuće ponašanje prema ovim osobama.
Opštoj javnosti skoro da je nepoznata uloga socijalne mreže porodice i same zajednice u oporavku i održavanju kvalitetnog života lica sa mentalnim smetnjama, kao i da je za njih izuzetno važno uključenje u porodičnu sredinu, radnu i društvenu sredinu, uz uvažavanje njihovog ličnog izbora, ukoliko je to moguće, izmeštanje kad god je to moguće lica smeštenih u psihijatrijske bolnice i ustanove socijalne zaštite u primarnu društvenu sredinu trebalo bi da obezbedi njihovo socijalno uključivanje i zaštitu osnovnih ljudskih prava.
Naime, brojne su negativne posledice dugoročnog zadržavanja osoba sa mentalnim smetnjama u dislociranim psihijatrijskim bolnicama, što još uvek postoji na terenu. U mnogim slučajevima ovi pacijenti se ne otpuštaju iz psihijatrijskih bolnica kada prestane potreba za njihovim bolničkim lečenjem, a upravo zbog toga što u njihovoj zajednici nije uspostavljen adekvatan sistem koji bi omogućio pružanje adekvatne zdravstvene zaštite i socijalne podrške za njih.
Takvi pacijenti, od kojih su mnogi zatvoreni ne više meseci, već i više godina, su potpuno izopšteni iz redovnog socijalnog okruženja. Vremenom postaju sve manje podobni, ponekad i potpuno nesposobni za kasnije socijalno uključivanje.
Propisano je ovim drugim predlogom i da lice sa mentalnim smetnjama ima pravo na zaštitu i unapređenje mentalnog zdravlja kroz prevenciju, negu, lečenje i psihosocijalnu rehabilitaciju u odgovarajućim zdravstvenim i drugim ustanovama. Propisano je, takođe, da lica sa mentalnim smetnjama imaju pravo na jednake uslove lečenja, koji su primereni njihovim zdravstvenim potrebama, pod istim uslovima kao bilo koji drugi korisnici zdravstvenih usluga.
Međutim, nekako je realno, vidi se da za sada ovi pacijenti nisu bili dovoljno ohrabreni da učestvuju u donošenju odluka značajnih za njihov boravak i lečenje. Kao što sam već spomenula kod prethodnog zakona, uzevši u obzir službene podatke koji ukazuju na vrlo mali, a mogu da kažem i minimalan broj pritužbi upućenih zaštitnicima pacijentovih prava, u ovom slučaju konkretno ne znamo na zadržavanje osoba sa mentalnim smetnjama ili njihov tretman u bolnicama, može se zaključiti da osobe sa mentalnim smetnjama, koje su sada trenutno ili u prošlosti bile smeštene u psihijatrijskim bolnicama, nisu adekvatno poučene o svojim pravima i o zaštitnim mehanizmima.
Utvrđeno je da se lečenje lica sa mentalnim smetnjama obavlja u psihijatrijskim ustanovama i u domovima zdravlja. Tačnije, predviđeno je da će se u ovim zdravstvenim ustanovama, da će se prema ovome obrazovati organizacione jedinice koje će obavljati poslove zaštite mentalnog zdravlja. Propisano je da se lečenje i zaštita mentalnih smetnji prilagođava svakom licu sa mentalnim smetnjama posebno i da se lečenje tih osoba vrši po njima prilagođenom tzv. individualnom planu.
Ono o čemu je uvažena gospođa ministar zdravlja u uvodnom delu i pričala je da kada stručnjak, doktor medicine ili psihijatar proceni da usled mentalnih smetnji određena osoba je opasna kako za svoju bezbednost, za svoje zdravlje ili za zdravlje i bezbednost drugih lica, mogu se smestiti u psihijatrijske ustanove i bez svog pristanka, odnosno prisilom, ali isključivo u slučaju da na raspolaganju nisu manje restriktivni načini za pružanje zdravstvene zaštite.
Savez vojvođanskih Mađara svakako pozdravlja da se takvo lečenje, tako i resocijalizacija zaštite interesa i prava osoba sa mentalnim smetnjama sprovode u najmanjem restriktivnom okruženju, a sve u skladu sa potrebama ovih lica, tako podržavamo i napore Ministarstva zdravlja u donošenju ova dva nova zakona i iskreno se nadamo da ćete imati u budućnosti još energičnije mere da pratite i sprovođenje ovih zakona i da će se oni sprovoditi u potpunosti. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.
Poštovani predsedniče, predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, kao što smo obavešteni iz medija, nezapamćena oluja, vrlo jako nevreme, neki čak i nazivaju tornadom, je pogodilo naseljeno mesto Torda u opštini Žitište, u blizini Zrenjanina, za vikend…
(Predsednik: Izvinite samo sekund.
Molim narodne poslanike za malo pažnje.)
Tačnije, u nedelju popodne za Uskrs, nevreme je bilo tako jako da je čupalo drveće, rušilo krovove. Prema za sada nezvaničnim informacijama, u naseljenom mestu Torda je oštećeno više od stotinak kuća i pomoćnih objekata.
Kao što sam rekla, počupano je drveće, iz krovova su odleteli crepovi, čak i delovi nekih kapija, i ono što je još strašnije i čega smo svi svesni u takvim mestima ima dosta i starijih trošnih kuća i kod nekih od njih su čak i zidovi potpuno urušeni, pali su. Kažu meštani da je zaista prava sreća što u tom nevremenu nijedno fizičko lice nije stradalo.
Iz preventivnih razloga, u nedelju popodne je isključena čak i ulična rasveta u Tordi da ne bi došlo do daljih komplikacija, odnosno eventualne nesreće sa strujom. Moram da naglasim da su stanovnici, meštani tog sela sa baterijskim lampama bili na krovovima i pokušali da saniraju to što je bilo moguće da vrate crepove. Svakako, na ovom mestu moramo da pohvalimo zajedništvo tih ljudi, samih meštana, koji su, svako od njih ko je iole sposoban za rad je bio na krovu da pomogne komšiji, prijatelju ili poznaniku.
Ovo, doduše, nije prvi put da ovo naseljeno mesto pogodi ovakvo nevreme, ali nikad nije imalo ovolikih srazmera i zaista, materijalna šteta koja je načinjena nikad nije bila ovako velika. Zbog toga je u nedelju popodne, predveče proglašeno i vanredno stanje u opštini Žitište, koje je nažalost jedna od najnerazvijenijih opština u Republici Srbiji, pa je zaista tim ljudima pomoć sa svih strana više nego neophodna.
Za sada je iz opštine Žitište, kao i iz opštinskih javnih preduzeća, stigla pomoć u Tordu u vidu materijalne pomoći, materijala, crepa i neophodne radne snage. Zaposleni u javnim preduzećima su tu već dva dana i pomažu ljudima, čak je i "Potisje" Kanjiža poslala neophodan crep. Čelnici ove opštine apeluju na sve koji imaju mogućnosti da im pomognu.
Ovom prilikom bih, u ime poslaničke grupe SVM i svih nas, želela da im pomognemo, ovim apelom, da učestvujem u njemu, da im se pridružim. Oni očekuju i pomoć od susednih opština, ukoliko je to moguće.
Da iskoristim institut postavljanja pitanja, postavila bih pitanje Ministarstvu trgovine, odnosno Vlade Republike Srbije – da li je moguće u što kraćem roku iz robnih rezervi obezbediti neophodnu pomoć naseljenom mestu Torda u opštini Žitište, blizu Zrenjanina, zato što kažu da im je crep i dalje više nego neophodan? Zahvaljujem.

Zahvaljujem.
Poštovani predsedniče, predsedništvo, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, svi smo svesni da je problem visoke nezaposlenosti jedan od osnovnih gorućih problema u Republici Srbiji. Kada pričamo konkretno o nezaposlenosti osoba sa invaliditetom, svi znamo da je slika još gora, da ne kažem tužnija. Stoga smo mi iz Saveza vojvođanskih Mađara i sredinom 2009. godine, kada je ovaj cenjeni dom, Narodna skupština raspravljala, pa i usvajala, tada potpuno novi, Zakon o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba sa invaliditetom, naglasili kako je neophodno regulisanje ove oblasti, kako smo na ovom polju imali pravnu prazninu, da bi konačno uticali na realno poboljšanje situacije na ovom polju.
Kao što znamo, osnovni cilj ovog zakona o čijim izmenama i dopunama danas raspravljamo je zapravo povećanje zaposlenosti, da dođemo do što većeg stepena zaposlenosti osoba sa raznim vrstama invaliditeta.
Savez vojvođanskih Mađara, naravno, podržava sve vrste pozitivnih, afirmativnih akcija usmerenih ka teže zapošljivim grupama lica. Svi smo svesni da, kada pričamo o tim licima koja spadaju u teže zapošljivu kategoriju, to su najčešće, u najvećem broju slučajeva, upravo osobe koje zbog svog zdravstvenog stanja, raznih vrsta invaliditeta, izuzetno teško danas nalaze zaposlenje.
Suština ovog zakona je da mere koje se preduzimaju, u skladu sa Zakonom o profesionalnoj rehabilitaciji zapošljavanja osoba sa invaliditetom, ciljaju upravo tu grupu ljudi koja se najteže zapošljava i čiji je položaj, samim tim, kako ekonomski položaj, a tako i njihov svakodnevni život, izuzetno težak.
Mi iz poslaničke grupe Saveza vojvođanskih Mađara smatramo da je pitanje socijalnog uključivanja osoba sa invaliditetom i društvena uključenost tih ljudi, jedno od osnovnih pitanja i ono bi trebalo za sve nas da znači poštovanje osnovnih ljudskih prava. Treba svi da se prisetimo na ovom mestu da je pravo na rad zagarantovano svima, stoga bi i osobe sa invaliditetom trebalo da imaju potpuno ista prava i iste mogućnosti za ostvarivanje ovih prava kao i svi ostali građani naše zemlje.
Dakle, složićemo se ovde da je sredinom 2009. godine, između ostalog, donošenjem ovog zakona, a i kasnije donošenjem ostalih zakona, kao što su ovde spomenut Zakon o socijalnoj zaštiti itd, da je koliko-toliko obezbeđen pravi normativni okvir za ostvarivanje i zaštitu prava osoba sa invaliditetom, međutim, kada pitamo ove ljude i kada pogledamo kakva je situacija na terenu, onda nam je jasno da još uvek postoje ogromni problemi i da se pripadnici ove posebno osetljive društvene grupe suočavaju svakodnevno sa veoma složenim pitanjima, problemima u životu. Jednostavno, to ih onemogućuje, ne dozvoljava im da uživaju u svojim pravima i da ih ostvaruju i da zaista dostignu taj željeni nivo socijalne i društvene uključenosti.
Predlog zakona koji je danas na dnevnom redu, o kojem raspravljamo, su zapravo izmene i dopune spomenutog Zakona o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba sa invaliditetom. Kao što sam rekla, cilj tog osnovnog zakona, koji sada određenim delovima menjamo i dopunjujemo je da zaista na pravi način podstakne zapošljavanje i obezbeđivanje radnih mesta za osobe sa raznim vrstama invaliditeta.
Zašto su, međutim, problemi na terenu i u realnom životu opstali, bez obzira što postoji zakon, recimo, adekvatan normativni okvir? On, a to dokazuju i sada predložene izmene i dopune, jednostavno kao da nije dovršen, znači, nije idealan. Mi smo tada, u aprilu 2009. godine, doneli nešto potpuno novo u našem pravnom sistemu, ali posle nekoliko godina njegove primene je viđeno da kao da nije dovršen i da pojedina normativna rešenja koja su predložena u ovom zakonu jednostavno kao da u realnom, stvarnom životu ne doprinose delotvornom sistemskom i trajnom rešavanju ovih problema.
Položaj osoba sa invaliditetom i njihovo trajno društveno uključivanje zapravo zavisi, jednostavno, od podrške koju oni dobijaju iz svog neposrednog okruženja, kako kroz sisteme socijalne i zdravstvene zaštite, tako, naravno, i kroz sistem obrazovanja, pa i onog o čemu raspravljamo i što je najznačajnije, zapošljavanja.
Trajni cilj Zakona o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba sa invaliditetom je radno angažovanje tih ljudi, a samim tim i poboljšanje svih aspekata života osoba sa invaliditetom.
Ono što je značajno, to su bile najveće novine koje smo uveli pre tačno četiri godine u naš pravni sistem, je propisivanje obaveze obezbeđivanja kako prostora, tako i odgovarajuće tehničke i druge opreme za radno osposobljavanje i rad osoba sa invaliditetom, a sve to u skladu sa njihovim kako psihičkim, tako i fizičkim mogućnostima, potrebama, sposobnostima, ali, naravno, i njihovim željama, ukoliko je moguće da se one usklade.
Kao što smo to čuli od nekoliko prethodnih govornika, iz ovih zakona, zapravo, proističe obaveza zapošljavanja osoba sa invaliditetom, a on se odnosi na sva privredna društva, organe državne uprave, pa spomenute lokalne samouprave, javne službe, banke, finansijske organizacije i mnoga druga pravna i fizička lica koja, prema zakonu, imaju taj minimum, odnosno najmanje 20 zaposlenih.
Planirano je da se, primenom ovih odgovarajućih odredbi zakona, omogući socijalna uključenost za mnogo veći broj osoba sa invaliditetom, pošto je, naravno, pored spomenutog razvijanja efikasnih sistema i servisa podrške i zaštite, izuzetno važno, kad god je to moguće, odgovarajućim mogućim, neophodnim merama obezbediti što veću samostalnost, rehabilitaciju i zapošljavanje ovih osoba.
Nažalost, nekoliko godina posle primene ovog zakona, ali moram ponovo naglasiti, i nekoliko godina posle primene novog Zakona o socijalnoj zaštiti, postoje saznanja da se Zakon o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba sa invaliditetom, a i svi ostali koji se tiču ove teme, ne primenjuju dosledno, da probam to fino da formulišem. Naime, na terenu se dešava da mnogi poslodavci imaju problem sa ovom svojom obavezom, da nisu srećni što postoji ta obaveza, da nerado zapošljavaju osobe sa invaliditetom. Realnost je da mnogi poslodavci, da bi takoreći kako-tako formalno ispunili ovu svoju obavezu, oni zapravo svoje radnike šalju na razne komisije da bi oni dobili papir o tome da imaju možda i neku sitnu vrstu invaliditeta. Šalju ih na utvrđivanje stepena invalidnosti, da bi oni, recimo, formalno ispoštovali ovu obavezu, što je zapravo izigravanje ovog zakona.
Nažalost, ono o čemu je takođe prethodna koleginica govorila, bez obzira na obavezu, u mnogim delovima Republike Srbije, čak i u većim gradovima, a da ne pričam o manjim opštinama i naseljenim mestima, jednostavno, nisu ukinute te prepreke povećanog zapošljavanja osoba sa invaliditetom.
Postoji mnogo, mnogo prepreka. Spomenuću samo neke od njih. Jedna je da, jednostavno, ne postoje adekvatni sistemi podrške zaposlenih osoba sa invaliditetom. Svi znamo i za ostale fizičke ili tehničke prepreke nepristupačnosti samih radnih mesta raznih preduzeća, pa i ustanova, javni prevoz je neadekvatan. Ono o čemu se malo govori, a što je isto realnost, je da velika većina osoba sa invaliditetom nije dovoljno kvalifikovana, odnosno nemaju adekvatnu stručnu spremu.
Naime, kao što sam spomenula zakonom čije izmene i dopune se danas spominju kojim raspravljamo, jeste, zaista, ustanovljen normativni okvir za otklanjanje pomenutih sistemskih prepreka za normalniji i lakši život osoba sa invaliditetom. Međutim, zbog problema tokom sprovođenje ili primene ovog zakona, realna tužna slika je da se ne poboljšava samostalni život osoba sa invaliditetom i društvena uključenost. Znači, njihova uključenost još uvek nije u adekvatnoj meri na željeni način rešena.
Mi iz poslaničkog kluba SVM smo zaista ubeđeni da kada bi se recimo Nacionalna služba za zapošljavanje više angažovala na ovom problemu, kada bi više radila, Nacionalna služba na usklađivanju ponude i tražnje na tržištu rada, kao i recimo kada bi se još više radilo na organizovanju odgovarajućih programa prekvalifikacije, dokvalifikacije ili osposobljavanjem nezaposlenih osoba koje zaista traže posao, da bi to na terenu, u praksi zaista doprinelo većoj zaposlenosti tih ljudi.
Najznačajnije izmene i dopune koje su zapravo pred nama i o kojima raspravljamo se odnose, jedna od njih je, jeste na obavezu poslodavca da ukoliko ne zaposli osobu sa invaliditetom mora da uplati iznos od 50% prosečne zarade po zaposlenom u Republici Srbiji za svaku osobu sa invaliditetom koju ne zaposle, a ima tu obavezu. Potrebno je naglasiti da sredstva koja će se na ovakav način prikupiti, znači, novac koji se prikupi se uglavnom koristi za podsticaje zapošljavanja, profesionalnu rehabilitaciju, finansiranje zarada osoba sa invaliditetom zaposlenih u preduzećima za profesionalnu rehabilitaciju ili zapošljavanje osoba sa invaliditetom koja rade recimo, u socijalnim preduzećima, organizacijama. Znači, ova sredstva i ovaj iznos svakako pozitivno utiču na podizanje nivoa zapošljavanja osoba sa invaliditetom što svakako podržavamo.
Sledeća značajna novina ili izmena ovog zakona je zapravo usklađivanje sa pravilima o dodeli državne pomoći što znači da se vrši usklađivanje iznosa sredstava koji se obezbeđuje za odgovarajuće namene, podsticaja zapošljavanja osoba sa invaliditetom, ali i održavanja njihovog zaposlenja, zaposlenja ovih osoba u preduzećima za profesionalnu rehabilitaciju. Istovremeno se ovim obezbeđuje pravo na subvencije.
Naime, preduzećima za profesionalnu rehabilitaciju i zapošljavanje osoba sa invaliditetom se na osnovu ovoga dodeljuje subvencija zarada zaposlenih osoba sa invaliditetom u tim preduzećima i to u visini do 75% ukupnih troškova zarade sa pripadajućim doprinosima za obavezno socijalno osiguranje, ali sa naznakom da to ne bude više od 50% prosečne zarade po zaposlenom u Republici Srbiji. Uvode se na ovaj način stroga pravila u vezi državne pomoći koja bi trebalo, nadamo se, znači, to je plan zakonodavca, odnosno predlagača i nadamo se da će se to tako i dešavati na terenu, da će ovo omogućiti potpunu punu kontrolu dodele sredstava, a tako i utroška ovih sredstava državne pomoći.
U obrazloženju ovog predloga zakona, odnosno predloženih izmena i dopuna, možemo da pročitamo da su troškovi poslodavca nastali kao rezultat obaveze zapošljavanja osoba sa invaliditetom. Povećavaju se ovim izmenama za oko sedam hiljada dinara na mesečnom nivou. Ukoliko se poslodavac ipak odluči na alternativni način ili ti da svoju obavezu izvrši svojim učešćem u finansiranju zarada osoba sa invaliditetom zaposlenih u preduzećima za profesionalnu rehabilitaciju ili socijalnom preduzeću ili organizaciji kao što sam spomenula.
Ovakvo rešenje svakako je prihvatljivije od trenutno postojećeg koje je bilo za sedam hiljada manje. Pošto je osnovna svrha donošenja ovog propisa najpre obezbeđivanje odgovarajućih egzistencijalnih uslova za same zaposlene osobe sa invaliditetom.
Suština na koju zaista moramo da pazimo je da poslodavci izvršavaju svoje obaveze koje proističu iz ovog zakona prvenstveno zapošljavanjem osoba sa invaliditetom. Tačnije, bitno je da dođe do ravnoteže između stvarnog zapošljavanja i alternativnih načina izvršavanja njihovih obaveza i to u korist zasnivanja radnog odnosa sa osobama sa invaliditetom što bi prema ovom predlogu poslodavcima bilo najpovoljnija, najisplativija varijanta. Jer, ukoliko bi se na neki način narušila ova ravnoteža ili ti poslodavci više odlučivali za alternativne načine, a ne za stvarno zapošljavanje osoba sa invaliditetom onda bi se jednostavno izgubio smisao celog zakona. Cilj donošenja i tog prvog i ovih izmena i dopuna je da što više osoba sa invaliditetom zaista uđe u svet rada, da budu zaposleni i da se integrišu u društvene tokove. Naravno, SVM će u Danu za glasanje podržati ovaj predlog. Zahvaljujem.

Poštovana predsedavajuća, predsedništvo, gospodine predsedniče, predlagaču, dozvolite da u ime poslaničke grupe SVM iznesem naše mišljenje o predloženim izmenama i dopuna Zakona o radu.
Kao što smo to naglasili u našem izbornom programu SVM zaista želi da aktivno doprinese izgradnji jedne normalne države, kako smo to formulisali. Mi iskreno želimo da živimo u jednoj zemlji koja svojim stanovnicima obezbeđuje životni standard koji je dosledan evropskom građaninu.
Zalažemo se za izgradnju zdravstvenog i socijalnog sistema koji su najpre zasnovani na demografskim parametrima. Očekujemo da se u skorijem periodu odradi celokupna i sveobuhvatna reforma u oblasti socijalnog osiguranja. Smatramo da je prilikom izrade zakonskih propisa o socijalnom osiguranju neophodno da svi mi i predlagači zakona u prvi plan stave motivisanje rađanja.
Kao što smo to čuli i u uvodnom izlaganju gospodina predsednika, predlagača ovog zakona, jedan od najvećih problema svih nas je da se broj građana Republike Srbije a između ostalog nažalost i vojvođanskih Mađara konstantno smanjuje. Osnovni razlog za iskazani pad broj stanovnika i za starenje populacije je veoma nizak nivo nataliteta.
Smatramo da je zbog toga neophodna izrada jedne potpune sveobuhvatne strategije za podsticanje rađanja i zaustavljanje depopulacije, ne samo da razgovaramo o raznim dokumentima i strategijama, već da se sedne i izradi jedan primenjivi dokument koji za svoj cilj treba da ima efikasnu pomoć kako porodicama tako i majkama sa decom.
Svi smo svesni da je praksa takozvanog porodičnog dodatka takva da su to uglavnom improvizovana ad hok rešenja, kako kad. Nekad kada se rodi beba, pričam o prvom detetu, Republika dala određeni iznos. Ranije su ovi koji žive na teritoriji AP Vojvodina primali od AP Vojvodine. Od ove godine oni ne primaju. Prošle godine je došlo do problema, bebe koje su rođene do septembra, ti roditelji su primili dodatak i oni koji su rođeni posle septembra nisu, očekuju da će to naknadno dobiti. Znači, smatramo da ova improvizovana ad hok rešenja nisu dobra, već da ako se izgradi zaista jedna dobra strategija, treba da se zameni dugoročnim, predvidivim sistemom podrške porodicama, da jednostavno mladi roditelji znaju šta mogu da očekuju, kakvu vrstu pomoći od države.
Porodica je osnovna ćelija društva i samo uravnotežene porodice su sposobne za izgradnju zdravog društva. Kao što sam to već spomenula, realna, tužna slika je da je, nažalost, dece u Republici Srbiji sve manje, da je broj abortusa ogroman, naročito broj abortusa među mlađim ženama. Mi smo kao žene imale priliku da slušamo predavanje na nekim seminarima i zaista je poražavajuće da smo imali samo zvanične podatke o namernim prekidima trudnoće koji su iz zvaničnih državnih klinika, a verovatno ih ima mnogo više u privatnim klinikama i da je ne tako davno, pre par godina, zvaničan broj namernih prekida trudnoće, abortusa i živo rođenih beba u toj godini bio skoro identičan.
Realna situacija u našoj zemlji je da se žene, naročito one visoko kvalifikovane, obrazovane, sve kasnije odlučuju za rađanje. Mnoge imaju veoma ozbiljne teškoće pri usklađivanju svojih porodičnih obaveza sa poslovnim. Neke od njih su, jednostavno, čak i primorane da biraju između majčinskih obaveza i svoje karijere.
Uzimajući upravo u obzir okolnosti ovih zaposlenih žena i potrebu da se obezbedi zaštita trudnoće kao zajedničku obavezu svih nas, kako državne tako i samog društva, potrebno je adekvatnije regulisanje nekoliko oblasti, kao što su na primer, spomenuto pravo na novčanu naknadu tokom porodiljskog odsustva i odsustva sa rada radi nege deteta i posebne nege deteta. Ove nakande, najpre bi trebale da se isplaćuju redovno, a iznos bi trebalo da bude takav da zaista obezbeđuje održavanje dobrog zdravlja majke, odnosno žene i deteta, uz odgovarajući životni standard.
Drugi veliki problem o kome cenjeni predlagač nije pričao, pošto se ne tiče konkretno ovih izmena, ali tiče se situacije upravo trudnica je da nisu sve trudnice u tom položaju da imaju zdravu i laku trudnoću i mnoge od njih moraju da budu na takozvanom održavanju trudnoće ili na bolovanju.
Mi smo u ovom cenjenom domu već pričali o ovom problemu koji država još uvek nije uspela da reši. Planira se, ali nema adekvatnih sredstava i one koje su na bolovanju, odnosno održavanju trudnoće, uglavnom primaju 65% plate. Zaista nije u redu da u Srbiji danas još uvek nije svejedno da li je trudnica iz Beograda, Jagodine, ili živi u nekoj drugoj opštini.
Smatramo da je neophodno unaprediti ravnopravnost žena u radnoj snazi, kao i zdravlje i bezbednost majke i deteta i razvoj zaštite materinstva u našem domaćem pravu i praksi i ove predložene izmene i dopune, koje ćemo mi svakako podržati, su upravo jedan korak ka tome.
Pravo majki na porodiljsko odsustvo je nešto osnovno. To osnovno sredstvo da se zaštiti zdravlje majke i njenog deteta, odnosno ono o čemu, možda manje pričamo, pravo na porodiljsko odsustvo može da ima ne samo majka, već roditelj, znači bilo majka ili otac. Pravo roditelja na to porodiljsko odsustvo je sredstvo zaštite porodice.
Mene izuzetno raduje što se konačno u Narodnoj skupštini priča o pravu na dojenje, jer mislim da nismo imali prilike da razgovaramo o tome ovde. Pravo na dojenje generalno je izuzetno značajno, a naročito dojenje nakon povratka na posao, naročito u slučajevima povratka na posao pre isteka od godinu dana na porodiljsko odsustvo, jer dojenje je veoma bitan deo zaštite materinstva. Dojenje je izuzetno značajno za zdravlje, najpre za zdravlje deteta, pa i same majke.
Svetska zdravstvena organizacija preporučuje, ukoliko je to moguće, da se beba doji do šest meseci i sa odgovarajućom komplementarnom hranom čak i do dve godine svog života. Zbog toga je zaista potrebno obezbediti ove pauze. U idealnom slučaju, bilo bi dobro da se radi o, ako se priča o tom vremenskom periodu, radnom vremenu dužem od šest sati, recimo, od osam sati, idealno bi bilo da se obezbede dve pauze, kako bi žena zaista mogla da podoji svoje dete.
Stoga, kao što sam rekla, poslanička grupa SVM svakako podržava ovaj predlog, mada je možda bilo bolje, kao što je sam predlagač rekao, da se možda konkretnije definiše, pošto u predlogu stoji jedna ili više pauza, znači, da li mislimo na jednu ili više pauza? Ukupno trajanje je ovde predloženo od 90 minuta. Mi smo predložili, pošto u razgovoru sa tim majkama, kada se priča o dve pauze, onda bi idealno bilo kada bi za to imali 120 minuta ili dva sata. Predlagač je dao objašnjenje da kada saberemo 90 minuta i 30 koji već postoje, onda dolazimo do te cifre od 120 ili od dva sata, ali smatram da i žene dojilje treba da ručaju, jer tih pola sata imaju da bi se hranile.
Mi smo predložili amandman. O njemu ćemo detaljnije pričati kada budemo pričali o ovom zakonu u pojedinostima. Smatramo da ove pauze treba da se računaju kao redovno radno vreme i da se plaćaju u skladu sa tim. Moram da naglasim da su novinari danas već pitali da li je to primenljivo u Srbiji, da li su poslodavci spremni da primene ove odredbe zakona. Mi smo tu da kažemo da je to pitanje za poslodavce i da se nadamo da će zakon zaista da zaživi u praksi.
Kao što ste vi rekli, gospodine Stefanoviću, iz predloženih izmena i dopuna neke stvari nisu baš potpuno jasne, odnosno nedvosmislene. Odnosno ne vidi se da li se predlaže dnevna pauza ili dnevne pauze, da li dojilja tu pauzu ili te pauze dobija ili ostvaruje na sopstveni zahtev, znači, da li je to obavezno ili ona mora da se izbori za to, da li ona sama na osnovu ovog predloga ima prava, to nije jasno, da traži jednu pauzu ili dve pauze, znači, da ona sama odluči. Da li ona sama odlučuje da li možda umesto ove jedne ili više pauza, kako vi to predlažete, jednostavno želi skraćenje radnog vremena, pošto je i to u samom predlogu? Pretpostavljam da ste vi mislili na ovo da dojilja sama to odlučuje, ali bih volela da to malo razjasnite.
Ono o čemu nismo razgovarali i čega nema u predlogu je, a pretpostavljam da neće biti tako, pošto toga nema, da li će poslodavci biti obavezni da obezbede prostorije za ličnu higijenu, znači, prostorije gde bi se dojile bebe ili se najverovatnije, a pretpostavljam da je drugi slučaj, misli na to da će majke iskoristiti ove pauze, ovo vreme, da odu kući, da tamo podoje dete i da se vrate. Možda smo i zbog toga trebali da razmislimo o dve malo duže pauze. Odavde se ne vidi gde će se to dojenje vršiti i da li će neko doneti bebu na radno mesto, da li će tu biti adekvatnih uslova, prostorija. Ima tu dosta nejasnoća.
Zanimljivo je i mišljenje Poverenice za zaštitu ravnopravnosti, gospođe Nevene Petrušić, koja je stigla u Narodnu skupštinu čini mi se juče ili prekjuče. Upravo ovim predloženim izmenama i dopunama Zakona o radu, Poverenica za zaštitu ravnopravnosti predlaže i neke specifičnosti. Ona kaže da bi trebalo predložiti posebna pravila npr. za zaposlene majke čije je radno vreme kraće od šest sati, jer mi smo se ovde bazirali samo na one koje rade duže od šest sati ili, što je vrlo zanimljivo, zaista nismo razgovarali o tome, nije se razmišljalo o tome, ali nije kasno do usvajanja zakona.
Trebalo je razmišljati o dužim pauzama za majke koje su rodile npr. blizance, ili čak više od dvoje dece, kao i za one koje su prevremeno rodile svoje dete i ono što nedostaje su i usvojitelji koji, takođe, treba da hrane malu decu koju su usvojili.
Značajno je, pored zabrane, otkaz ugovora o radu. Nismo razgovarali, a vrlo je značajno pitanje, da kada roditelj, uglavnom majka, iskoristi porodiljsko odsustvo i kada se vrati sa tog porodiljskog odsustva, izuzetno je značajno da se ona vrati na isto radno mesto, ili bar na radno mesto sa istim uslovima i, naravno, sa istom platom i to odmah po povratku sa odsustva. Trebalo je i to nekako regulisati, da žena ili muškarac, ja volim da kažem i muškarac, mada po statistikama znamo da bez obzira što postoji ova mogućnost, u Republici Srbiji je izuzetno nizak procenat onih muškaraca koji koriste svoje pravo na porodiljsko odsustvo, da se oni vrate na odgovarajuće radno mesto, sa istom platom.
Nažalost, praksa je najčešće takva da se roditelj, uglavnom majka, zaposlena žena koja se vrati sa porodiljskog odsustva, bilo ranije, bilo po isteku 12 meseci, ona uglavnom bude raspoređena na neko drugo radno mesto, na manje plaćeno radno mesto ili na neodgovarajući posao, tako da apelujem da je možda trebalo razmišljati o tome da se zakonom izričito prizna pravo zaposlenog roditelja da, kada se vrati sa porodiljskog odsustva, poslodavac jednostavno mora da obezbedi da ta osoba radi iste poslove koje je radila i pre odlaska na porodiljsko odsustvo. Naravno, postoji mogućnost, i verovatno bi se na ovo pozivali i poslodavci, da npr. u međuvremenu prestane potreba za obavljanjem tih poslova, ali i tada bi trebalo naći rešenje da se ponude poslovi čiji uslovi nikako ne mogu biti nepovoljniji od uslova onih prethodnih poslova koje su radile pre odlaska na porodiljsko odsustvo.
Odsustvo sa posla zbog trudnoći ili roditeljstva, takođe ne bi trebalo nikog da sputava, kao što ste to naglasili, u razvoju karijere, odnosno da bude smetnja, recimo, za izbor u više zvanje, napredovanje uz stručno usavršavanje, kao ni osnov za raspoređivanje na neodgovarajuće poslove i otkaz ugovora o radu.
Ovde bih naglasila i ono o čemu se isto u našoj javnosti malo raspravlja, a što predlažu same majke iz iskustva sa bebama, da bi se posle par meseci one vrlo rado vratile na posao, možda za početak sa nepunim radnim vremenom, tzv. "part tajm džob" i ta mogućnost postoji u našem Zakonu o radu. Nažalost, praksa koja živi je potpuno drugačija, zato što su u tim situacijama poslodavci obavezni da plaćaju pune poreze i doprinose kao da je puno radno vreme. Naravno, ovo se čini potpuno besmislenim za njih i obeshrabrujuće, zbog neisplativosti.
Garancija za trudne žene i žene nakon porođaja da neće izgubiti posao, osnovna je komponenta zaštite materinstva. Za trudnice i majke je izuzetno značajno da znaju da će im biti sačuvan posao. Želela bih da podvučem i zaista da naglasim da materinstvo nikako ne sme biti osnov diskriminacije u zapošljavanju, uključujući i mogućnost zapošljavanja.
Prvobitni cilj ovih predloženih izmena i dopuna je da se upravo tim trudnicama, koje su zasnovale radni odnos na određeno vreme, obezbedi opšta zaštita od otkaza ugovora o radu, i to kako za vreme trudnoće tako i za vreme porodiljskog odsustva. Ova izmena, kao što smo čuli, dobro je što neće nikako oštetiti poslodavce, pošto će isplate zarade ići na teret budžeta.
Kao neko ko aktivno učestvuje u radu Parlamentarne skupštine Saveta Evrope, želela bih samo da podsetim da je Republika Srbija članica Saveta Evrope i da od 47 zemalja članica, neke jesu neke nisu članice EU, i neke jesu neke nisu uvele zajedničko porodiljsko odsustvo. Možda bi u bliskoj budućnosti trebalo razmišljati i o tome da uvedemo podeljeno porodiljsko odsustvo za roditelje, da uvedemo nekoliko meseci koje bi morali da iskoriste očevi.
Postoji značajna razlika, upravo zbog ovoga, u zemljama članicama Saveta Evrope, između plata muškaraca i žena, pa kasnije i penzija, baš zbog toga što se žene, verujte i u drugim evropskim zemljama, suočavaju sa teškoćama prilikom povratka na tržište rada. Naravno, ovo je uglavnom posle perioda posle porođaja, porodiljskog odsustva. Njima je teže da nađu posao i vraćaju se na manje plaćene poslove. Zbog toga imaju te manje ispade u svojim karijerama, manje plate, a samim tim i niže penzije. Sve ovo naglašavam upravo zbog toga što su žene potpuno diskriminisane na tržištu rada.
Da zaokružim, LSV će podržati ove izmene i dopune. Drago nam je što zajedno sa svima, pretpostavljam, možemo da učestvujemo u izmeni, pa i u poboljšanju zakonskih rešenja i u unapređenju zaštite i položaja zaposlenih trudnica, majki i roditelja. Iskreno se nadam da u praksi neće doći do problema u sprovođenju ovog zakona. Naravno, zajedno ćemo raditi na praćenju sprovođenja, ali smo svesni da neće svi poslodavci oberučke prihvatiti ove predloge i verovatno da ćemo onda čuti i neke kritike.
Nadamo se da će ova rešenja u budućnosti zaista obezbediti bolju zaštitu materinstva, veću sigurnost radnih mesta za trudnice i roditelje, da će smanjiti razlike u radnom angažovanju žena sa i bez dece i da će se jednostavno sprečiti diskriminacija na poslu na osnovu pola. Zahvaljujem.

Zahvaljujem. Vrlo kratko.
Gospodine predsedniče, potpuno se slažem sa vama, ali smatram da je jedna od osnovnih stvari da moramo ekonomski da osnažimo žene i ukoliko one budu ekonomski samostalne i jače, onda će se verovatno lakše, brže i na vreme odlučivati i za to da imaju jedno, dvoje, troje, pa možda i više dece.
Drugi problem je, znam da vi to ne možete da rešite, o tome sam govorila kada je tu bila i poštovana ministarka zdravlja, da je danas veliki broj lekova koji je potreban upravo trudnicama koje održavaju trudnoću skinut sa liste lekova. One to moraju da plaćaju. Znači, treba da ih koriste u raznim količinama i to nekima dosta znači. Znači, uzmu kutiju lekova koja traje dva, tri dana, a to treba da koriste ili u prvom trimestru ili do kraja i to uopšte nije mali novac.
Drugi problem o kojem sam pričala je, pošto sam poreklom iz Mihajlova, odnosno živim u Zrenjaninu, da treba da se reši organizacija zdravstvenih ustanova u Zrenjaninu. Jedno jedino savetovalište za žene opslužuje sve žene Srednjebanatskog okruga i trudnice koje imaju mogućnosti idu kod privatnika. Strašno je! Znači, žene godinama plaćaju zdravstveno osiguranje, onda idu kod privatnika zato što doktorke, sestrice koje rade u tom savetovalištu su takve, da one, naročito trudne, ne mogu satima da čekaju i da trpe sve do čega dolaze. Znači, problema ima mnogo, ali hajde da probamo da krenemo zajedno od sitnih koraka, pa da radimo na tome.
Što se tiče vrtića, u potpunosti podržavam i nadam se da ćemo u nekoj formi naći rešenje, jer to bi zaista bio idealan primer. Čak ni žene mislim da ne pričaju o tome, nama nije potreban ovde frizerski salon, zaista nam je potreban vrtić.

Zahvaljujem.
Poštovana predsedavajuća, predsedništvo, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, trenutno imamo zajedničku načelnu raspravu o pet predloga zakona, kao što smo čuli, što nije idealno rešenje i mi nismo podržali spajanje svih ovih tačaka, pošto je nemoguće o svemu tome pričati za ovoliko vremena. U svom izlaganju ću se najviše bazirati na takozvani Marijin zakon.
Nažalost, gospodin ministar trenutno ne može da me prati, ali samo da naglasim da je danas, pored svega ovog što smo čuli u prethodnom izlaganju, Narodna skupština imala prilike, možda tehnički još i nismo imali prilike, ali jedna vaša poslanica, gospođa iz najveće vladajuće poslaničke grupe je prošle nedelje novinarima izjavila da će Narodna skupština ove nedelje raspravljati o izmenama i dopunama Krivičnog zakonika. Ne znam da li se ona zbunila, ona je samo rekla da ćemo raspravljati i o ukidanju zastarevanja seksualnih delikata, a to se sada ne dešava. To je trebao da bude predlog ženske parlamentarne mreže. Odbor za prava deteta je raspravljao o tome. Nije nam jasno zašto sada taj predlog nije tu? Mnogo bi bilo logičnije da su se spojile, recimo, te dve tačke, takozvani Marijini zakon i te izmene i dopune Krivičnog zakonika zato što je zapravo ukidanje zastarevanja jedan od način kojim bi mogli da pomognemo deci, maloletnim žrtvama seksualnog nasilja.
Svi ćemo se mi ovde danas najverovatnije složiti da ne postoji ni jedan teži zločin od silovanja maloletnika ili od silovanja deteta. Nažalost, kazne su trenutno još uvek relativno ili veoma blage i mnogo je povratnika. Znamo da oni koji su jednom počinili ovakvo krivično delo često se ne libe toga da to učine više puta.
Zbog toga je izuzetno značajno što se konačno na dnevnom redu ovog cenjenog doma nalazi Predlog zakona o posebnim merama za sprečavanje vršenja krivičnih dela protiv polne slobode prema maloletnim licima, koji kao što smo čuli u izlaganju cenjenog ministra, najpre predviđa policijski nadzor za silovatelje i pedofile posle izdržane zatvorske kazne i kao što sam više puta spomenula u uvodu javnost i novinari ovaj zakon najčešće spominju tzv. "Marijin zakon" upravo zbog tužne priče devojčice koja je pre tri godine, zaista zverski silovana i ubijena, imala je samo osam godina.
Savez vojvođanskih Mađara će svakako u danu za glasanje podržati ovaj predlog zakona kao nadam se i svi ostali poslanici i smatramo da je ovaj zakon zaista neophodan da bi se na adekvatan način kontrolisali svi počinioci ovakvih zločina, jer slažemo se da je prevencija ovakvih gnusnih zločina jedan od najboljih načina izbegavanja istih.
Pitanje koje bih postavila - da li zapravo strože kazne i posebna evidencija lica osuđenih za ova krivična dela, odnosno kao što se to predlaže u ovom predlogu, javni registar pedofila i silovatelja, zaista mogu efektivno da pomognu u sprečavanju zločina? U većini stranih zemalja i evropskih zemalja je poznato ko su pedofili i silovatelji, ko su ti seksualni napasnici, i po izlasku iz zatvora ti ljudi se zaista prate, znači, prati se njihovo kretanje i ono što je logično da je njima u svetu zabranjen pristup kako školama, školskim igralištima, vrtićima, ostalim mestima gde se okupljaju deca.
Posle usvajanja ovog predloga, znači, stupanjem na snagu ovog zakona će se i građanima Republike Srbije stvoriti mogućnost da budu obavešteni ukoliko se recimo, negde blizu njih u komšiluku preseli neko ko je ranije bio osuđen za ovu vrstu zločina, pošto ovaj zakon kao što smo to čuli, nalaže da po izlasku iz zatvora kad god se ta osoba preseli, dakle, promeni prebivalište ili radno mesto, odnosno čak i kada planira, recimo, putovanje u inostranstvo, mora da se javi policiji koja vodi njegov dosije.
Ono što je značajno, što je konačno ovim zakonom o pedofilu zabranjen pristup upravo tim mestima koje sam sada spomenula. Znači, školama, školskim igralištima, vrtićima, dvorištima, mestima gde su deca, gde ima puno dece. Značajno je da je ovim predlogom propisano da se podaci o ovom spomenutom javnom registru ili posebne evidencije moraju čuvati trajno i da je zabranjeno brisanje podataka iz ove evidencije.
Savez vojvođanskih Mađara se nada da će se usvajanjem ovog predloga zaista obezbediti puna zaštita dece i da će svi kako nadležni organi, tako i sami građani znati da u budućnosti, ukoliko je to moguće, prepoznaju potencijalnu opasnost za svoje dete, kako bi dakle, tzv. "Marijin zakon" regulisao, kontrolu silovatelja i pedofila.
Posle usvajanja ovog zakona posle izdržane zatvorske kazne silovatelji i pedovili bi se javljali svakog meseca do sredine meseca u stanicu policije ili u Upravu za izvršenje krivičnih sankcija i za njih bi bili zaduženi posebni službenici, koji bi zaista vodili računa o tome gde oni žive, kuda se kreću, da li su promenili mesto boravka itd. Očekuje se da ove mere zaista odbiju silovatelje, da budu preventivne, da onemoguće da oni ponove ova dela, da nijedno dete ne bi stradalo na ovako brutalan način.
U Republici Srbiji nažalost do sada nije postajala nikakva zaštita. Ispada da je bilo potpuno omogućeno kretanje pedofila i silovatelja, kako oko vrtića i igrališta, tako i na drugim mestima. Nažalost, mnoge su negativne posledice ovog ogromnog problema, i mnogi su osetili na svojoj koži kroz patnju svog maloletnog deteta i tragediju, ukoliko je bilo smrtnog ishoda.
Trenutno kazne u Republici Srbiji su takve da ukoliko usled silovanja dođe do smrti žrtve, ona se prepisuje nehatu počinioca, pa je za najteži oblik silovanja predviđena kazna do 18 godina. Ukoliko je počinilac sa umišljajem ubio žrtvu, koju je prethodno silovao, onda će biti osuđen za teško ubistvo i za silovanje. Propisana kazna u ovom slučaju je od 30 do 40 godina. Ukoliko žrtva silovanja preživi maksimalna kazna za silovatelje iznosi 12 godina zatvora. Dijapazon kazne za silovanje je tri, pet do osamnaest godina, a za ubistvo od 10 do 40 godina.
Značajna mera koja je predviđena u ovom zakonu je član 5. koji zabranjuje ublažavanje kazne i uslovnog otpusta počinioca ovih krivičnih dela na koji se ovaj predloženi zakon primenjuje. Bitno je da država pomoću javnog registra i kontrole ili nadzora uspe da kontroliše sve osuđenike koji izađu iz zatvora. Ovo su izuzetno teška, najteža krivična dela, jeziva i vrlo zastrašujuća i svi mi građani i sami roditelji bi sigurno u ovim slučajevima poželeli najstrožiju kaznu za počinioce ovih dela. Mnogi bi za počinioce takvih dela verovatno poželeli smrtnu kaznu, ali ona je nemoguća u Republici Srbiji, kao ni doživotni zatvor, koji bi možda bio još adekvatniji što se tiče patnje i godina koje prolaze, ali mi nemamo ni tu vrstu kazne.
Ovde je spomenuta i hemijska kastracija. Verovatno mnogi od nas imaju neko lično mišljenje da bi se sa time složili, ali ono što sam pročitala je da u ovim slučajevima, nažalost, ni hemijska kastracija nije adekvatno rešenje pošto u ovakvim slučajevima često nije reč o klasičnoj formi obljube deteta, već o drugim vrstama seksualnog zlostavljanja dece, koje može da izvrši i već kastrirani počinioc.
Zbog toga je najvažnije napraviti mehanizam koji bi maksimalizovao prevenciju. Najvažnija preventivna mera je uvođenje ovog javnog registra pedofila, svih onih koji su kako procesuirani, tako i osuđeni. Taj registar bi u budućnosti trebao da predstavlja pretnju svim pedofilima koji će na taj način biti obeleženi ili strigmatizovani.
Sledeće pitanje koje se postavlja je da li je naš sistem dovoljno razvijen i zreo da ima mogućnost da prati te osuđenike kada izađu iz zatvora. Prema nekim statistikama, ako mogu tako da kažem, na svu sreću, ove vrste zločina nema previše u Republici Srbiji. To bi značilo da će država biti u mogućnosti da lakše kontroliše te osobe posle izdržavanja njihovih kazni. Zbog toga je pored donošenja, izglasavanja, kasnije primene ovog zakona, veoma važno da policija ima što bolji kontakt sa građanima, da obezbeđuje informacije građanima, a da i dobija iste informacije i od samih građana.
Dobro je što je ovim predlogom propisano ono što smo čuli u uvodnom izlaganju gospodina ministra, da danom pravosnažnosti osude za spomenuta krivična dela, nastupaju pravne posledice osude u formi prestanka vršenja javne funkcije, radnog odnosa, odnosno vršenja poziva ili zanimanja koje se odnosi na rad sa maloletnim licima, kao i zabrana sticanja tih istih javnih funkcija ili zasnivanja radnog odnosa, odnosno obavljanja poziva ili zanimanja koje se odnosi na rad sa maloletnicima.
Predlaže se da ove pravne posledice traju 20 godina nakon izdržane kazne zatvora, što je duplo ili dvostruko više nego što je do sada bilo propisano Krivičnim zakonikom.
Kao što smo čuli, Republika Srbija je potvrdila i Konvenciju Saveta Evrope o zaštiti dece od seksualnog iskorišćavanja i seksualnog zlostavljanja, tzv. Lancarot konvenciju među prvima. Ovim se naša zemlja obavezala da radi sprečavanja i gonjenja krivičnih dela ustanovljenih u skladu sa ovim tzv. Lancarot konvencijom preduzme sve neophodne zakonodavne ili ostale mere za prikupljanje podataka koji se odnose na sam identitet ili genetski profil DNK ovih osuđenih lica, za krivična dela ustanovljena u skladu sa konvencijom.
Vođenje podataka o DNK profilu osuđenih lica predstavlja jednu veliku novinu u našem krivično-pravnom zakonodavstvu, koju svakako SVM podržava. Kao što sam rekla, mi ćemo podržati ovaj zakon koji će, nadamo se, zaista doprineti bezbednosti i sigurnosti dece.
Pošto mi vreme još malo dozvoljava, dozvolite mi, kao što sam u samom uvodu svog obraćanja naglasila, smatramo i zalagaćemo se da je značajno da pored donošenja ovog zakona što pre na dnevnom redu Narodne skupštine imamo i inicirane predložene izmene i dopune Krivičnog zakonika, koje se upravo odnose na ukidanje zastarevanja seksualnih delikata nad decom, jer prema trenutno važećem zakonu u Republici Srbiji, seksualno nasilje učinjeno prema detetu trenutno, sada, još uvek zastareva šest godina nakon poslednjeg incidenta seksualnog zlostavljanja.
Prema nekim istraživanjima nevladinih organizacija, koje se bave ovim pitanjem, dobili smo razne podatke. Jedan od njih je da uzrast prvog incidenta seksualnog nasilja je u proseku oko osam godina i nekoliko meseci deteta, a trajanje seksualnog zlostavljanja najčešće je višegodišnje, u proseku čak i iznad pet godina. Ukoliko zaista efikasno želimo da pomognemo i zaštitimo maloletna lica, kao i da uspostavimo kakav-takav funkcionalan mehanizam prevencije zaštite žrtava, potrebno je, neophodno je da se u Krivični zakonik unesu odgovarajuće izmene.
Spomenuta tzv. Lancarot konvencija, Konvencija Saveta Evrope o zaštiti dece od seksualnog iskorišćavanja i zlostavljanja, kao i Konvencija o pravima deteta, obavezuje države potpisnice da svoja zakonodavstva prilagode, između ostalog, u pravcu da obezbede da zastarevanje krivičnog gonjenja ne nastupi tokom dovoljno dugog perioda nakon punoletstva žrtve.
Po nekim procenama, žrtvama je u proseku potrebno više od devet godina da prijave zlostavljanje koje je trajalo više godina. Samim tim, jasno je da su postojeći rokovi zastarevanja veoma kratki i neefikasni su za gonjenje počinilaca krivičnih dela protiv polne slobode učinjene prema maloletnim licima, što znači da trenutno još uvek postojeće zastarevanje ovih seksualnih delikata nad decom u Krivičnom zakoniku dovodi često, u mnogim slučajevima i do onemogućavanja prijavljivanja i procesuiranja izvršioca navedenih krivičnih dela, a posledice seksualnog nasilja nad maloletnim licima su ozbiljne i uglavnom se reflektuju kroz ceo život, pa bi ukidanje zastarevanja bio jedan od najefikasnijih vidova sprečavanja navedenih krivičnih dela. Hvala.

Poštovana predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, dana 20. februara tekuće godine pismeno sam postavila pitanje i na to pitanje sam dobila odgovor 6. marta ove godine. Ali, nekim predstavnicima lokalnih samouprava taj odgovor na moje pismeno postavljeno poslaničko pitanje nije bio dovoljno zvaničan dokument, pa se prethodni gradonačelnik grada Subotice početkom juna, tačnije 4. juna ove godine obratio, tada, Ministarstvu životne sredine, rudarstva i prostornog planiranja, sa zahtevom za davanjem mišljenja o primeni određenih odredaba Zakona o komunalnim delatnostima, koji je prethodni saziv Narodne skupštine doneo krajem novembra, tačnije 22. novembra prošle godine.
Pošto odgovor na ovo pitanje nije stigao ni do dana današnjeg, a očekuju ga, primorana sam da se posle nekoliko bezuspešnih telefonskih razgovora na ovaj način obratim i iskoristim ovaj mehanizam, da postavim poslaničko pitanje, sada Ministarstvu građevine i urbanizma, pošto delokrug komunalnih delatnosti prema novom Zakonu o ministarstvima, koji smo usvojili sredinom ove godine, pripada Ministarstvu građevinarstva i urbanizma.
Tražim da rastumače kako se primenjuju određene odredbe Zakona o komunalnim delatnostima za zahtevom za mišljenje o sledećem: Prvo, šta obuhvata pojam pogrebnih usluga, s obzirom da prema članu 2. stav 1. tačka 6. ovog zakona o komunalnim delatnostima, osim upravljanja grobljima i pogrebne usluge su komunalna delatnost? Međutim, članom 3. stav 1. tačka 6. ovog zakona data je samo definicija upravljanja grobljima, a ne i definicija pogrebnih usluga, pa je ovo ostalo nedorečeno.
Šta obuhvata pojam sahranjivanja, s obzirom da Zakonom o komunalnim delatnostima nije data definicija sahranjivanja, dok je prema važećem Zakonu o sahranjivanju i grobljima član 3. stav 2. data kao pokopavanje posmrtnih ostataka umrlo, odnosno spaljivanja posmrtnih ostataka i ostavljanja pepela na određena mesta i druge radnje koje se u tom cilju preduzimaju.
Nejasno je šta obuhvata ovaj pojam "druge radnje", koje se u tom cilju preduzimaju. Ovo pitanje je od izuzetne važnosti zbog toga da bi se moglo tačno odrediti koje poslove, vezano za sahranjivanje, može u skladu sa članom 5. stav 2. spomenutog Zakona o komunalnim delatnostima da vrši isključivo javno komunalno preduzeće i privredno društvo u kojima je većinski vlasnik od najmanje 51% Republika Srbija ili grad, a koje mogu da obavljaju ostala privredna društva, preduzetnici i drugi privredni subjekti.
Dalje, šta obuhvata pojam "poslovi uređivanja i održavanja grobalja" u smislu Zakona o komunalnim delatnostima, naročito imajući u vidu član 5. stav 3. tog pomenutog Zakona? Da li se ova odredba odnosi samo na ona groblja koja su u vlasništvu gradova ili na groblja koja su u vlasništvu crkve ili verske zajednice? Ako se odnosi na groblja koja su u vlasništvu crkve ili verske zajednice, na koji način se poveravaju ovi poslovi? Koji su to poslovi uređivanja i održavanja groblja, konkretno, koji se mogu poveriti crkvi ili verskoj zajednici? Da li na grobljima koja su u vlasništvu crkava i verskih zajednica sahranjivanje može da vrši isključivo pomenuto javno-komunalno preduzeće ili privredno društvo u kojima je većinski vlasnik od najmanje 51% Republika Srbija ili grad ili grad ili sahranjivanje mogu da vrše i ostala privredna društva, preduzetnici i drugi privredni subjekti? Ovo je izuzetno važno, da dobijemo odgovor što pre, da bi se ove nedoumice razrešile.
Tokom ovih delimično bezuspešnih telefonskih razgovora sam dobila informaciju da još uvek nisu doneta podzakonska akta neophodna za primenu zakona, koji je donet krajem novembra prošle godine. Moje pitanje je upućeno ministarstvu u čijem delokrugu su komunalne delatnosti, znači, građevinarstva i urbanizma, kada možemo da očekujemo donošenje neophodnih podzakonskih akata. Hvala.

Gospodine predsedavajući, koristiću vreme ovlašćenog predstavnika poslaničke grupe SVM.
Radi javnosti, radi ljudi koji prate ovu sednicu, želela bih sve da podsetim da trenutno raspravljamo o izmenama i dopunama Zakona o zdravstvenom osiguranju, da raspravljamo o amandmanu. Rasprava bi trebala da se vodi oko toga da je jedan od osnovnih ciljeva ovog predloga zakona proširenje korisnika osiguranika.
Jedan od osnovnih problema koji sam spomenula u raspravi u načelu je da kada mi kao narodni poslanici dobijemo predlog zakona, onda u obrazloženju Vlade imamo i procenu finansijskih sredstava potrebnih za sprovođenje zakona. Nažalost, ovde piše da za sprovođenje ovog zakona nije potrebno obezbediti dodatna sredstva u budžetu Republike Srbije za 2012. godinu. Smatram da je to jedan od osnovnih problema.
S druge strane, ovde se otvorilo pitanje osiguranja dece, zdravstvenog osiguranja dece, trudnica itd. Želela bih da podsetim narodne poslanike, koji možda nisu sa tolikom pažnjom ispratili raspravu o budžetu, da neke poslaničke grupe koje su se ovde zalagale za finansiranje Vojvodine, tu sam se ja prepoznala, ali nisam htela da koristim pravo na repliku, pa sam čekala minimum pola sata da stignem na red, su isto tako pričale ovde i o punoj plati za trudnice koje nisu te sreće da imaju zdravu trudnoću pa moraju da održavaju trudnoću. Skoro sve poslaničke grupe su se uključile u ovu raspravu. Tada smo rekli da nije dobro što se ovo pitanje koristi za politikanstvo. Jedna poslanička grupa je podnela amandman, nebitno koja, ostale su se uključile, a onda u danu za glasanje samo je opozicija glasala za taj amandman i poslanici iz poslaničke grupe koja je taj amandman dala. Onda smo dobili isti odgovor od gospodina ministra kao i sada od poštovane gospođe ministarke, da će to biti situacija od početka 2014. godine i svesni smo toga.
Molim vas da se zaista vratimo na dnevni red. Uživala sam i u, koliko je već moguće, raspravi u načelu i u raspravi u pojedinostima, jer zaista su se uglavnom javljali stručnjaci i pričali smo o konkretnim problemima zdravstva, da ne koristim ovo za politikanstvo. Ne želim zaista da koristim povredu Poslovnika, ali moram da kažem nekoliko stvari…

Poštovani predsedavajući, samo želim da vam kažem da vi selektivno primenjujete Poslovnik i određenim poslanicima dozvoljavate da pričaju o tome koliko je prethodna Vlada dovela do bankrotstva ovu državu, ignorišući činjenicu da su bili deo prethodne Vlade, ignorišući činjenicu da je čak ministar zdravlja bio iz njihove stranke.
S druge strane, ono o čemu smo pre neki dan pričali, to vas kao žena molim da mi dozvolite još da kažem, povreda je dostojanstva Skupštine ako se poslanicama obraćate sa: "gospođice". To je lično svojstvo poslanice. Niko se ovde ne bavi da li su narodni poslanici muškarci oženjeni, razvedeni ili šta god, ali kod mlađih narodnih poslanica se uvek postavlja pitanje da li su one gospođice ili gospođe. Zaista vas molim da uvedemo solomonsko rešenje da koleginice nazivamo - koleginice narodne poslanice ili kako želite, ali da se ne bavimo njihovim ličnim životom. Hvala.