Poštovani predsedavajući, gospodine ministre sa saradnicima, kolege poslanici, pre izvesnog vremena sam bio u društvu pripadnika bataljona vojne policije, jedinice koja je prošla sva ratišta, od Slovenije, preko Hrvatske, Bosne i Hercegovine, a 1999. godina, aprila meseca sam ih našao u Batuši, kada su krenuli da pomognu našim graničarima na području karaule Košare. Neverovatno hrabri ljudi. Mnogi su izginuli. Sloba zastavnik, koji je bio sa njima odlazi u penziju ovih dana i nema rešeno stambeno pitanje, jer odgovornost države Srbije za to što on nema ostvareno osnovno ljudsko pravo, pravo na dom. Garantovano Evropskom poveljom o ljudskim pravima. Jeste. Zato ću podržati ovaj zakon. On mora da omogući ljudima koji su krvarili za Srbiju, da mogu da ostvare pravo na dom. To je naša dužnost da im omogućimo sve to.

Podnetim amandmanom želim da ukažem da se ovim zakonom podižu ukupni odbrambeni kapaciteti zemlje. Kako se podižu? Prvo se donose normativna akta, zatim strategija nacionalne bezbednosti usklađuje sa realnošću, doktrinalna dokumenta. Na osnovu toga se formira struktura vojne organizacije, prilagođava savremenim bezbednosnim izazovima, vrši se modernizacija opremanja raznim sredstvima naoružanja. Ali, ono što je najvažnije u svakoj vojnoj organizaciji i u svakoj drugoj instituciji jesu ljudski resursi. Moramo da imamo motivisane pripadnike oružanih snaga, pripadnike koji mogu da dugoročno planiraju svoj život, da mogu da planiraju porodicu, a ne da budu u neizvesnosti. Ako imaju mogućnosti da reše stambeno pitanje, oni će biti motivisani, biće zadovoljniji, imaće porodicu.

NJihova motivisanost će uticati na povećanje broja onih koji se interesuju za vojno školstvo, za vojne škole da bismo imali što veći broj, što kvalitetnijih kandidata za upis u vojne škole. NJihova motivisanost će uticati na rad u trupi, što je najvažnije i naravno za nedaj Bože, uvek će biti spremni da svoje živote daju za Srbiju.

Zato smatram da je ovaj zakon izuzetno važan za sve pripadnike snaga bezbednosti i oružanih snaga i Ministarstva unutrašnjih poslova, svih naših jedinica, posebno za one ljude koji su krvarili, ginuli, izranjavani za ovu Srbiju.

Srećan sam što će ovaj zakon biti usvoje. Hvala.

Član 108. – dužni ste da se starate o redu na sednici.

Znate, kada od mlađanog kolege čujete da je Srbija odgovorna za zločinačko bombardovanje NATO-a, kada se negira postojanje terorističke OVK i njeno zločinačko delovanje, možda se setite one narodne „mladost, ludost“. Ali, ovo je mnogo više od toga.

Ovo je primer i građani treba to da znaju, hibridnog rata koji se vodi protiv Srbije i srpskog naroda, svih ovih godina, od 5. oktobra 2000. da bi se dokazala laž da je Srbija odgovorna zato što je NATO izvršio nezakonitu agresiju.

Odgovor su dale UN, one su zabranile upotrebu sile protiv tadašnje SRJ. Čak su i u britanskom parlamentu smogli snage, za razliku od mlađanog kolege, da kažu da je to bila nezakonita agresija i da je izazvala humanitarnu katastrofu na KiM.

Samo nešto drugo hoću da kažem svima onima, promoterima NATO istine o zločinu koji je počinjen nad našom zemljom. Pitanje je bilo – ko je pobedio 1999. godine? Mlađani kolega, pobedilo je 100.000 pripadnika naših snaga bezbednosti na KiM koji su sa 18, 19 godina branili i vašu slobodu. Sramno je da govorite nešto drugačije.

Da se oni nisu uspešno odbranili, da nismo uspešno odbranili Srbiju, ona bi bila okupirana. O tome svedoči Vesli Klark, taj zločinac koji je vodio agresiju na našu zemlju, u knjizi „Moderno ratovanje“ gde piše doslovce da su spremali 170.000 vojnika da uđu i okupiraju Srbiju. To je istina i nemojte da pljujete po grobovima onih koji su branili vašu slobodu. Sramno je to i nečasno.

Poštovani predsedavajući, kolege narodni poslanici, čuli smo jednu ozbiljnu utemeljenu raspravu, mnogo činjenica na temu posledica zločinačkog bombardovanja NATO pakta, uprkos nekim varničenjima i iskakanjima, nekim nesuvislim ocenama, ja izražavam zadovoljstvo što smo, kao Narodna skupština uspeli da prevaziđemo stranačke podele i da se saglasimo oko neophodnosti formiranja ove komisije i to je dobra osnova za početak rada komisije.

Pred njom će biti veoma težak posao. Treba dokazati nešto što će mnogi osporavati, nešto što sa protokom vremena gubi snagu dokaza, zato treba da angažujemo sve naše naučne potencijale, institute koji su se bavili time, bilo je mnogo ljudi koji su u vreme bombardovanja merili nivo radijacije na mestima gde su padale NATO bombe, ugrožavajući sopstveno zdravlje.

Sva ta saznanja, sva ta iskustva, sve te analize, mnoge naučne radove komisija treba da uzme u obzir, da angažuje i strane stručnjake po mogućstvu, da one koji su radili izveštaje poput Bakari i Kantea, a izveštaji sakriveni, onda na svetskom nivou angažuje da budu svedoci, verodostojni, sa referencama.

Srpska napredna stranka pruža punu podršku radu komisije. Još jednom ponavljam da smatramo da će kolega Laketić uspeti da punom posvećenošću, predanošću, objektivnošću i spremnošću na dogovor i kompromis sa ostalim kolegama, bez obzira iz kojih stranaka dolaze, ispuniti očekivanja Narodne skupštine.

Još jednom, izražavam zadovoljstvo što smo danas kao Narodna skupština pokazali spremnost da preuzmemo odgovornost, svi zajedno, kada su u pitanju vitalni nacionalni interesi, a utvrđivanje posledica zagađenosti životne sredine i uticaja na zdravlje ljudi zbog NATO bombardovanja, svakako jeste nacionalni interes. Hvala vam.

Poštovani predsedavajući, kolege poslanici, stav SNS o događajima 1999. godine je kristalno jasan. Hoću da ga ponovim. NATO predvođen SAD bez objave rata izvršio agresiju na našu zemlju koja je po svim aspektima zločinačka. Zbog toga što je neselektivno ubijao civilno stanovništvo, decu, stare, bolesne, žene, što je ubijao pripadnike naših snaga bezbednosti, naših heroja koji su branili svoju otadžbinu. Zbog toga što je pogodio samo sedam tenkova legendarnog Prištinskog korpusa od preko 450, ali je junački pogodio preko 370 industrijskih objekata. Zbog toga što nas je bombardovao municijom koja je zabranjena i naneo nepopravljivu štetu. Mi to ne zaboravljamo i zato i formiramo ovu komisiju koju niko pre nas nije uspeo, niti je imao hrabrosti da formira.

Srpska napredna stranka neće ostati zarobljena u ratu, u prošlosti, već će biti okrenuta budućnosti. Tu budućnost moramo da gradimo na području na kome je dominantan vojni činilac upravo NATO pakt, bez saradnje sa NATO paktom možemo samo da uđemo ponovo u sukobe sa tom Alijansom. Ako neko drugi dobije mandat da to uradi, izvolite. Mi nismo dobili taj mandat od građana, niti ćemo uraditi.

Što se tiče komisije, SNS će punim kapacitetom pružiti podršku osnivanju i radu komisije, a sa ciljem da se utvrdi činjenično stanje o posledicama NATO bombardovanja, o tome koliko te posledice utiču na zdravlje ljudi, a da bismo mogli da preduzmemo određene aktivnosti, sistemske, dugoročne, da umanjimo štetu tog negativnog dejstva NATO pakta 1999. godine, jer se staramo o zdravlju građana Srbije, o zdravlju nacije, posebno o zdravlju pripadnika naših snaga bezbednosti. Tih naših heroja kojih se tu i tamo neki sete. To su isti oni heroji koji su junački branili otadžbinu i na Paštriku, i na Gorožupu, i na Čičevici, i na Bajgori, i na Košarama i sada mnogi od njih umiru od posledica dejstva municije sa osiromašenim uranijom.

Želim da ispred SNS odam priznanje kolegi Laketiću koji je godinama sistematski, uporno, istrajno skupljao materijale da bi ova komisija mogla da bude formirana, uspostavljao kontakte i završio ogroman posao. Hvala mu na tome. Ubeđeni smo da će on biti potpuno posvećen ovom poslu na čelu komisije i da ćemo imati očekivane rezultate.

Sada bih hteo nešto da kažem i da vas podsetim, a i sve nas zajedno i građane Srbije o nekim činjenicama koje pokazuju zbog čega je opravdano stavljanje na dnevni red formiranje ove komisije.

Tokom agresije NATO, NATO je vodio posredan hemijsko-biološki rat protiv građana tadašnje SRJ i životne sredine. U eksplozivima i raketnim gorivima tokom bombardovanja korišćena su hemijska jedinjenja koja svojim sagorevanjem u toku eksplozije oslobađaju velike količine veoma otrovnih i kancerogenih jedinjenja ili hemijske radikale.

Osiromašenim uranijom gađano je ukupno 113 lokacija na području tadašnje SRJ. Većina je bačena na teritoriju KiM. Upravo što ćemo veliku pažnju posvetiti tim područjima koja su kontaminirana na KiM pokazuje naš stav prema južnoj Pokrajini. Apsolutno su neistinite tvrdnje, spadaju u domen brutalnih političkih laži, da je aktuelna vlast ili SNS spremna da potpiše nekakav pravno-obavezujući sporazum sa državom Kosovo. To ćete, gospodo,, koji tvrdite možda vi učiniti ako nekada dobijete mandat, kroz hiljadu godina, da možete da vodite državu. Mi to nećemo uraditi.

Da vas podsetim Briselski sporazum je postignut u statusno neutralnom okviru. S obzirom da ne znate šta to znači, da vas malo podučim. To znači da to nije sporazum između dve države. Da je takav sporazum postignut, onda bismo imali slavlje na ulicama Prištine, među Albancima.

Bačeno je na Srbiju oko 13 tona osiromašenog uranijuma. Inače, nekoliko lokacija se nalazi na području Crne Gore, na području juga, centralne Srbije, Preševo-Bujanovac. Prvi dokaz da je osiromašeni uranijum upotrebljen je upravo zrno koje sam ja snimio na području sela Srpska Kuća kod Bujanovačke banje i od tog trenutka traje i moja lična borba da se dokažu posledice osiromašenog uranijuma.

Upotreba ove municije na civile zabranjena je Rezolucijom Podkomiteta za prevenciju diskriminacije i zaštitu manjina Komisije za ljudska prava iz 1996. i 1997. godine. Dakle, ne samo da je bila nezakonita agresija, nego je upotrebljena i nedozvoljena zabranjena municija.

Detonacijom različitih projektila, koji sadrže konvencionalne eksplozive, u atmosferu je izbacivana velika količina gasova od kojih nastaju kisele kiše. Oslobođeni gasovi su otrovni, a kada se kombinuju sa produktima sagorevanja određenih hemijskih jedinjenja daju efekte hemijskog rata. Bombardovanjem ciljanih meta, industrijskih postrojenja i skladišta, hemijskih sirovina, kao i paljenjem naftnih rezervoara i naftnih postrojenja posredno se izazivaju efekti sa posledica kao da se koriste bojni otrovi. Usled eksplozije i požara u vazduh, zemljište i vodotokove su dospele ogromne količine vrlo otrovnih i po zdravlje opasnih materija. Takvim bombardovanjem se izaziva ekološka katastrofa ugrožavanje područja sa izvorima ne zagađene vode i hrane. Gađanje fabrika hemijske industrije, kao što su „Petrohemija“, „Azotara“ i rafinerija nafte u Pančevu i Novom Sadu, „Prva iskra“ u Bariču, rezervoari nafte na više lokacija i drugi objekti koji se inače nalaze na obalama reke Save i Dunava, osim zagađenja atmosfere i zemljišta, izazvalo je zagađenje vodotokova.

Dakle, stratezi NATO su planski, namerno zagadili vazduh, vodu i zemlju u Srbiji i time opasno ugrozili zdravlje njenih građana. Zato se i formira ove komisija.

Čak je i američki Kongres, ovo je moja poruka američkom ambasadoru u Beogradu, da nam nađe taj dokument ili da ga sam pogleda malo, formirao Komisiju koja je ispitivala stepen zagađenosti životne sredine Srbije nakon agresije NATO. U izveštaju koji je Komisija podnela zapisano je da je stepen zagađenosti izuzetno visok, a da su najzagađeniji gradovi Pančevo, Kragujevac, Novi Sad. Komisija je u izveštaju navela da su tražene dodatne informacije od američkog Ministarstva odbrane o bombardovanju, ali da nisu dobijene. Vaša ekselencijo, gospodine Skot, nađite nam te dodatne podatke, da vidimo da li nešto skrivate. To je bitno za izgradnju naših bilateralnih odnosa i za jačanje međusobnog poverenja.

Da je NATO počinio zločine namerno i planski svedoči izjava američkog generala Majkla Šorta, glavnokomandujućeg vazdušnim operacijama nad Saveznom Republikom Jugoslavijom, čiji je sin, inače, u avionu A10 bio pogođen iznad teritorije Kosmeta od strane naših heroja. Kad kažem naših, mislim heroja države Srbije i srpskog naroda. Šort kaže - ne može se dobiti rat ako ne uništimo mogućnosti normalnog života za većinu stanovništva. Moramo oduzeti, citiram, vodu, struju, hranu, pa čak i zdrav vazduh. Rečeno učinjeno.

Koliko su užasne razmere te prljave i zločinačke agresije SAD i NATO na Srbiju pokazuje uputstvo koje su američki vojnici, koji su došli na Kosmet, za razliku od italijanskih vojnika, recimo, dobili. Uputstvo je napisano da ništa sa zemlje ne dodiruju golim rukama, da ne piju vodu sa terena, niti da uzimaju bilo šta od hrane od lokalnog stanovništva.

Ono čime će se komisija, kada bude formirana, baviti, dr Laketiću sam predložio da pozove kao mogućeg svedoka Bakari Kantea. Naime, zašto je ovaj čovek bitan?

U maju 1999. godine UN je u celini sakrio od javnosti šokantan izveštaj senegalca Bakari Kantea, šefa prv misije programa UN za čovekovu okolinu o ekološkim posledicama bombardovanja SRJ. Ovaj tekst UN nikad nisu objavile, ali su njegovi delovi procureli u javnost zahvaljujući američkom nezavisnom novinaru Robertu Parsonsu, izveštaču iz međunarodnih institucija u Ženevi.

On je uspeo da dobije Kanteov izveštaj od svog izvora u UNEP-u i 17. juna 1999. godine, objavi njegove delove u ženevskom dnevniku „Kurijeu“, pod naslovom „Skriven alarmanti izveštaj o posledicama bombardovanja Jugoslavije - otrovi koje UN neće da vide“. Robert Parsons svedoči o tome kako se u kancelarijama UN, u atmosferi unutrašnjeg razdora, cenzurisali i frizirali izveštaj o zdravstvenim posledicama upotrebe oružja sa osiromašenim uranijumom na Balkanu.

Posle 12 dana boravka u još bombardovanoj SRJ, u maju 1999. godine, gde je bio sa misijama drugih agencija sistema UN, Bakari Kante je UNEP-u podneo izveštaj koji govori o ekološkom užasu - atmosfera i tlo u bivšoj SRJ trajno su zagađeni otrovnim materijama zbog bombardovanja industrijskih hemijskih kompleksa i zbog upotrebe oružja sa osiromašenim uranijumom. Izveštaj je kategoričan u oceni da će naredne generacije koje žive na bombardovanom tlu patiti od kancerogenih oboljenja, leukemije, biće povećan broj spontanih pobačaja i deformiteta novorođenčadi, što se i dešava.

U izveštaju Bakari Kantea piše da su zbog bombardovanja prirodu u SRJ zagadile otrovne supstance među kojima su najopasniji polihlorobifenili, visoko kancerogeni i odgovorni za imunološke bolesti. U izveštaju se naglašava da je jedan litar te supstance dovoljan da se zagadi milijarda litara vode. Upravo ta supstanca se nalazi u električnim transformatorskim stanicama i u brojnim naftnim rafinerijama koje su bile meta NATO-a.

Bombardovanje brojnih fabrika u kojima su upootrebljavani teški metali izazvalo je, između ostalog i širenje kadmijuma i metilizovane žive, što je najotrovniji oblik žive. Reč je o metalima koji ostaju otrovni čak i ako se raznesu na prostoru od više hiljada kilometara.

U osmom poglavlju cenzurisanog izveštaja Bakari Kantea, govori se o zagađenju koje je prouzrokovala upotreba oružja sa osiromašenim uranijumom. Dakle, predstavnik UN je apsolutno siguran da upotreba municije sa osiromašenim uranijumom ostavlja posledice po zdravlje ljudi, što neki čak i u ovom parlamentu pokušavaju da neuspešno demantuju.

Prema raspoloživim podacima snage NATO-a, piše Bakari Kante, upotrebile su municiju sa osiromašenim uranijumom gađajući vojne i civilne ciljeve. Upotrebljena je municija kalibra 30 milimetara, ispaljivana je uglavnom iz aviona tipa A10, kao i krstarećih rakete „tomahavk“. NJihovo punjenje je radioaktivno, ovo je izveštaj UN. Smatra se da sadrži uranijum 238. Uranijum pripada grupi toksičnih elemenata koji ulaze u drugu grupu radio nukleida veoma visoke toksičnosti. Ova vrsta municije je nuklearni otpad i njegova upotreba je veoma opasna po zdravlje, zaključak Bakari Kantea. Upotreba ove municije ima užasne posledice po stanovništvo, jer pored telesnih povreda prouzrokuje radiološku kontaminaciju. Ta kontaminacija ima toksične i radijacijske posledice koje uzrokuju kancer, piše u Kanteovom izveštaju koji je tokom 1999. godine, generalnom direktoru UNEP-a Klausu Toferu poslao.

Kante dalje navodi - prilikom upotrebe, odnosno eksplozije sa osiromašenim uranijumom nastaje uranijumski oksid, kao između ostalog, veoma reaktivni gasovi radijum i radon. Oksidne čestice su širine između 0,5 i 5 mikrona i vetar može da ih raznosi.

Novinar Robert Parsons, koji je došao do ovog izveštaja i objavio ga, kaže da mu je jedan neposredno upućeni diplomatski izvor preneo da je u julu 1999. godine jedna grupa švajcarskih naučnika došla do još dramatičnijih zaključaka o posledicama osiromašenog uranijuma na Balkanu, nego onih koje sadrži zabranjeni izveštaj Bakari Kantea.

NJihovo istraživanje bilo je deo aktivnosti diplomatske grupe Fokus, koju su činili Švajcarska, Austrija, Rusija i Grčka. Pošto je Švajcarska bila ta koja je pokrivala sve troškove, ostali članovi grupe su morali da ćute, kaže Robert Parsons. Sve ovo vam citiram da bi ste shvatili kolika je bila užasna kampanja prikrivanja istine o zagađivanju naše životne sredine i o posledicama koje će generacije i ove i buduće trpeti.

Boraveći u Jugoslaviji u maju 1999. godine, dok još traje bombardovanje, Kante je svedok ekološke katastrofe. On piše – ozbiljna šteta nanesena je čovekovoj okolini uništavanjem naftnih rafinerija, naftno hemijskog kompleksa, hemijskim i fabrikama veštačkog đubriva, farmaceutskim i drugim industrijskim postrojenjima. Pitanje je da li je NATO mogao da razlikuje ova postrojenja od vojnih ciljeva? Naravno da je mogao. Pitanje zašto je oda zašto je gađao namerno ova postrojenja? Odgovor ne može da bude drugačiji nego da nanese nepovratnu štetu zdravlju naših građana i štetu okolini. Da, to jeste zločinačko bombardovanje.

Naselja su najteže pogođena na KiM, ističe Bakari Kante. On zaključuje da su različite vrste ciljne međunarodne pomoći potrebne kako bi se SRJ suočila sa posledicama koje je bombardovanje nanelo kako čovekovoj okolini, tako i stanovništvu.

Sada sledi objašnjenje zašto ova komisija treba da raščisti sa propagandom, kako reče jedna poslanica, i da činjenice izbaci u prvi plan. Evo ko je vodio propagandu. Klaus Tofer, generalni direktor UNEP-a, naredio je da se od javnosti sklone saznanja o ekološkoj katastrofi u Srbiji, bez presedana u evropskoj istoriji. U cenzurisanom izveštaju, Bakiri Kant je takođe upozorio - bombardovanje NATO-a dogodilo se u vreme seče poljoprivrednih kultura od životnog značaja za stanovništvo, kukuruza, suncokreta, soje, šećera, šećerne repe i povrća. Bačeni osiromašeni uranijum uticao je na kvalitet vazduha, tla, vode, što je imalo, kako dugoročno, tako i kratkoročno negativne posledice po lanac ishrane.

Čim je predat, izveštaj je klasifikovan u UN i sklonjen od javnosti i verovatno završio u sedištu u UNEP-u u Najrobiju. Nijedna od humanitarnih organizacija u Ženevi nije bila u toku događaja, pa čak ni zaposleni u sedištu u UNEP-u u Ženevi, tvrdi američki novinar Parsons.

UNEP je u jesen u 1999. godine osnovao Balkansku radnu grupu čiji je zadatak bio da izradi definitivni izveštaj o ekološkim posledicama bombardovanja. Na čelo ove grupe imenovan je Peka Havistov, bivši finski ministar ekologije. Ovaj drugi izveštaj takođe je prepravljao Robert Bise, potparol i desna ruka Klausa Tofera, generalnog direktora UNEP-a.

Konačno, ta Balkanska radna grupa u okviru UNEP-a bila je ta koja je 16. februara 2001. godine uzbunila svetsku javnost objavivši da je na Kosovo bačen prljavi uranijum. Tada je saopšteno da je analiza 340 uzoraka tla vode itd. pokazala prisustvo trans uranijumskih elemenata U236 i tragove plutonijuma i fisionog procesa. Prisustvo plutonijuma potvrdile su dve laboratorije, švedski Institut za radiološku zaštitu i švajcarska laboratorija.

Mislim da i ovo što sam rekao i ovo što je pre mene kolega Laketić rekao, stavlja van razumne sumnje potrebu formiranja ove komisije i utvrđivanja činjenica. Te činjenice ne treba da budu utvrđene emotivno, one su jako bitne za zdravlje nacije, za zdravlje građana Republike Srbije. Kada govorim o građanima Republike Srbije, mislim i na sve one koji žive na KiM i na Albance i na Srbe i na Rome, na Gorance i Bošnjake. To je naša dužnost prema pokolenjima koja će se tek roditi, da njima omogućimo da se suoče sa što manjim posledicama zločinačkog bombardovanja NATO pakta 1999. godine. Hvala.

Poštovana predsednice, ministre sa saradnicima, kolege, podneo sam amandman da bih ukazao na suštinski značaj koji vojno obrazovanje ima za podizanje ukupnih kapaciteta odbrane, a to se najbolje videlo 1999. godine, tokom zločinačke NATO agresije.

Da vas sve ovde podsetim, 1998. godine je gotovo cela jedna generacija potporučnika raspoređena na Kosovo i Metohiju. Upravo su oni sa svojim starim kolegama bili nosioci uspešne odbrane otadžbine. Na koji način? Tako što su stečenim znanjima u teoriji, koju su primenili u praksi, uspeli da se odupru jednom sofisticiranom agresivnom napadu udarima sa distance, udarima iz vazdušnog prostora. Da nije bilo izuzetno vojničko osposobljenosti tokom vojnog obrazovanja tih starešina imali bismo hiljade i hiljade mrtvih. Imali bismo klasičan vojni poraz na Kosovu i Metohiju.

Ja sam apsolutno pristalica da naša Vojska proučava i ocenjuje da li smo i koje ratove dobili, a koje izgubili, da bismo izvukli pouke o tome kako treba ratovati, kako treba podići moral vojnika. Kad imate iskusnog starešinu, moralno čvrstog, herojskog, junačkog starešinu, on u najtežim situacijama, kao što je bilo, a to sam gledao svojim očima na području Košara, kada preti opasnost da padne linija, da dođe do rasula među vojskom, podiže moral te vojske i sprečava i beg i ostalo i drži se ta linija. Zato je značaj vojnog obrazovanja izuzetno bitan, ali način ratovanja se promenio. Sada imamo izuzetno sofisticirane savremene bezbednosne izazove, tehnološki veoma napredne, bez obzira da li se radi o klasičnoj agresiji, da li se radi o tzv. sajber ratovima, hibridnim ratovima ili se radi o onome što su asimetrični izazovi bezbednosti. Upravo zbog toga mislim da ovako koncipiran sistem vojnog obrazovanja, koji je predloženo ovim zakonom, će biti osposobljen da školuje starešine koje će moći da se nose sa tim najsavremenijim i bezbednosnim izazovima i sa savremenim načinima vođenja rata.

Sada, stotine, pa i hiljade kilometara daleko od bojišta se nalaze štabovi koji upravljaju realnom situacijom u realnom vremenu na tim bojištima. Zato je potrebno visoko stručno obrazovanje, kombinovano sa iskustvom koje imaju oni koji su branili svojim životima i svojom vojničkom sposobnošću zemlju.

Ono što je najvrednije u svim oružanim snagama jesu ljudi sa borbenim iskustvom. NJih nemojte nikada zaboraviti. Koristite njihovo iskustvo u svim oblicima koji su i predviđeni ovim zakonom kada je u pitanju vojno obrazovanje.

Verujem da će ovaj sistem vojnog obrazovanja, ovako postavljen, uspeti da regrutuje najbolje za vojno školstvo, da će uspeti da regrutuje najbolje predavače i da će stvoriti starešinu koji će biti sposoban da na najbolji način primeni stečena znanja tokom školovanja u uslovima kada moramo da se odupremo ili preventivno delujemo protiv savremenih izazova bezbednosti.

Na kraju, poštovana predsednice, apsolutno podržavam formiranje komisije koja treba da utvrdi posledice NATO bombardovanja i stavljam vam se na raspolaganju u punom kapacitetu.

Ja sam jedan od svedoka koji je snimio kao novinar RTS prve dokaze o upotrebi osiromašenog uranijuma, o upotrebi kasetnih bombi. To su neoborivi dokazi. Nažalost, mnogi moji ratni drugovi su umrli upravo od posledica tog osiromašenog uranijuma. Zato ću u potpunosti podržati rad ove komisije. Hvala.

Poštovani predsedavajući, gospodine ministre, kolege poslanici, podneo sam amandman koji glasi – U članu 1. Predloga zakona dodaje se stav 2: „Planskim sistemom se afirmiše sveukupni razvoj Republike Srbije s posebnim osvrtom na unapređenje odbrambenih kapaciteta“.

Predmet uređivanja planskog sistema Republike Srbije svakako treba da bude razvoj Srbije putem unapređenja i odbrambenih kapaciteta, posebno u novonastalim međunarodnim okolnostima. Javne politike koje definišu pravce delovanja Republike Srbije neizostavno u svakom segmentu utiču na podizanje kapaciteta i unapređenje odbrambenih kapaciteta.

Kada se planira ekonomski razvoj, finansijska politika, energetska održivost, prehrambena održivost, infrastruktura, informacioni napredak, uvek treba i mora se imati u vidu da se na taj način direktno utiče na planiranje i izgradnju odbrambenih kapaciteta Republike Srbije. Stvaranje predvidivog pravnog okruženja, odnosno naprednog, precizno određenog i uređenog planskog sistema Republike Srbije, obezbeđuje smanjivanje neizvesnosti za uspešno planiranje i izgradnju odbrambenih kapaciteta.

Realno planiranje, priprema i podizanje odbrambenih resursa u skladu sa mogućnostima države definisanim i kroz planski sistem su neophodni elementi za strukturiranje, modernizaciju, razvoj i efikasnost ukupnog sistema odbrane. Zato smatram da član 1. Zakona o planskom sistemu Republike Srbije treba da bude dopunjen amandmanom koji sam podneo. Hvala.

Poštovani predsedavajući, gospodine ministre, kolege, podneo sam amandman koji glasi: „Nacionalnim okvirom kvalifikacija Republike Srbije se afirmiše sveukupni razvoj Republike Srbije, s posebnim osvrtom na unapređenje odbrambenih kapaciteta.“

Pored ovog, podneo sam još tri amandmana, sa ciljem da se prepozna značaj NOKS-a za unapređenje sistema odbrane, jer savremeni sistemi odbrane, da bi bili efikasni, da bi mogli da odgovore izazovima, moraju da budu precizno definisani i vrednovane kvalifikacije pripadnika sistema odbrane.

Modernizacija svakog sistema je ključ njegovog napretka i razvoja, a za to su potrebni kvalifikovani pripadnici koje treba precizno razvrstati.

Samo da vas podsetim, gospodine ministre, sistem vojnog školstva, koji objedinjuje obrazovnu i naučno-istraživačku delatnost, ne može da bude izvan NOKS-a, univerzitet odbrane koji školuje kadrove za potrebe sistema odbrane, a koji sadrži Vojnu akademiju, Medicinsku akademiju, Vojno-medicinsku akademiju, Institut za strategijska istraživanja, Institut za naučna istraživanja i ono što je posebno važno, Školu nacionalne odbrane. Upravo je koncept celoživotnog obrazovanja u Školi nacionalne odbrane.

Postoje i drugi oblici usavršavanja, kada su u pitanju pripadnici sistema odbrane. Pored raznih kurseva, usavršavanje oficira i podoficira, ali i visoke studije bezbednosti odbrane, koje pohađaju i oficiri ali i visoki državni zvaničnici, ministri, državni sekretari. Stoga mislim da bi NOKS morao da uključi sistem vojnog školstva i obrazovanja, odnosno univerziteta odbrane i da unapredi sistem odbrane.

Zato sam i predložio ovaj amandman i mislim da on treba da bude usvojen, jer ne možemo izvan NOKS-a da ostavimo ovaj sistem koji funkcioniše a kojim se školuju pripadnici sistema odbrane, od kojih zavisi budućnost i razvoj svake države. Hvala.

Poštovana predsednice, gospodine ministre sa saradnicima, kolege poslanici, pred nama je zakon od posebnog značaja, odnosno Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o policiji.

Koliko sam uspeo da primetim iz svih ovih zakona sa vaših dolazaka na Odbor za unutrašnje poslove, priprema se i sprovodi se jedna ubrzana, sveobuhvatna reforma MUP i policije, sa krajnjim ciljem da se ono što je nataloženo decenijama, a što je negativno u sistemu koji je od kritične važnosti za unutrašnju bezbednost države i građana, dovede u jedan prihvatljiv okvir koji će biti efikasan, moderan i koji će odgovoriti savremenim i bezbednosnim izazovima. Upravo mislim da je i za nas poslanike i za vas u MUP-u, da zakoni koji su pred nama i budući zakoni, da bi ih trebalo uskladiti sa tim bezbednosnim izazovima.

Bez valjane analize problema sa kojima se naše društvo suočava u oblasti bezbednosti, ugrožavanja bezbednosti građana i države, sistema, ne možemo da imamo ni dobre zakonske predloge.

Ako uskladimo te dve stvari, onda ćemo biti na dobrom putu. Verujem da će vam pomoć nas poslanika biti značajna. Ja sam nekoliko stvari hteo da kažem vezano za ovaj zakon.

Naime, gledao sam opis policijskih poslova i slažem se da na prvom mestu treba da bude prevencija kriminala i unapređenja bezbednosti u zajednici, ali očekujem da vidim jedan potpuno razrađen definisan mehanizam za tu prevenciju, da vidimo koliko će taj mehanizam biti efikasan, da li ćemo imati mogućnosti da ga dopunjujemo zajedničkim radom narednih godina.

Takođe, izvršavanje poslova utvrđenih propisima oružja u privatnom obezbeđenju i detektivskoj delatnosti, mislim da je tu neophodan pojačan nadzor, jer je do sada bilo mnogo incidentnih situacija i nepoštovanja zakona upravo u toj oblasti.

Ono što mi je posebno drago jeste Fond za solidarnu pomoć koji će biti formiran. Koristim priliku da se svi zajedno setimo onih pripadnika MUP koji su svoje živote dali na Kosovu 1998. i 1999. godine, a koji su posle toga ostali, nekako, čini mi se, zajedno sa ostalim pripadnicima snaga bezbednosti, prilično zaboravljeni od države, društva i svih nas.

Mislim da to ne smemo da dozvolimo, da dugujemo veliku zahvalnost i da moramo da rešimo statusna pitanja porodica onih kojih nema više među živima, koji su svoje živote dali da bi branili državu i bezbednost naroda.

Ono što mi je posebno interesantno. Kad reformišete jedan sistem, idete u dva pravca – modernizujete sredstva kojima se taj sistem služi i, s druge strane, morate da poboljšate kadrovsku politiku odnosno kvalitet ljudi koji će nositi taj sistem koji će ga reformisati.

Vidim da ste prionuli ozbiljno na posao da se uočene negativnosti u funkcionisanju Ministarstva unutrašnjih poslova odnosno policije konačno počnu da rešavaju na jedan efikasniji način nego što je to bilo do sada.

U obrazloženju ovog zakona piše da su značajno unapređene i precizirane preventivne aktivnosti Sektora unutrašnje kontrole i novi instrumenti uvedeni u pravni sistem važećim Zakonom o policiji. Sada su razrađeni i njihova primena će obezbediti podatke za dalju analizu i predlaganje mera za iskorenjivanje korupcije u Ministarstvu. Slažem se.

Ključna stvar, ako hoćete da uspete u reformi Ministarstva unutrašnjih poslova, je u stvaranju jednog izuzetno efikasnog, odgovornog sistema, koji će služiti građanima i njihovoj bezbednosti jeste da se iskoreni korupcija. Korupciju nose ljudi, pojedinci. Policija mora da ima taj unutrašnji mehanizam koji će svakodnevno prepoznavati takve negativne pojave. Ako se napravi taj mehanizam, onda će poverenje građana u policiju da bude mnogo veće.

Vidim da govorite o inoviranom postupku postupanja u Sektoru unutrašnje kontrole. Verovatno je u značajnoj meri inoviran u odnosu na ono što je bilo. Mene malo podseća na neke sisteme koje imamo u nekim efikasnim policijama na zapadu, recimo, u SAD ili nekim drugim državama, ali, sve ono što je dobro, mislim da treba koristiti i kod nas.

Odredbom člana 69. menja se član 230. i predviđa da u cilju prevencije korupcije Sektor unutrašnje kontrole sprovodi tekst integriteta, analizu rizika od korupcije, vodi evidenciju, vrši kontrolu prijave i promene imovnog stanja, što je svakako veoma značajno. Dalje se kaže da se prikupljeni podaci i evidencije o spoljnim aktivnostima vode u skladu sa propisom o evidencijama i obradi podataka u oblasti unutrašnjih poslova.

Vidim da je test integriteta veoma dobro razrađen i to podržavam. Ključno pitanje u tome je – kako će se taj test u praksi pokazati? Mislim da će to umnogome zavisiti od onih koji će ga sprovoditi, i sprovođenje analize rizika od korupcije i provera, prijave i promene imovnog stanja. Sve su to dobre stvari da bi se utvrdilo ima li nepravilnosti unutar sistema.

Ali, mene nešto drugo zanima. Ja ovde nisam video detaljno razrađen sistem kontrole onih koji kontrolišu – Sektor unutrašnje kontrole. Vidim da je precizirana nadležnost za vršenje bezbednosnih provera za zaposlene u Sektoru unutrašnje kontrole i Službi za bezbednost i zaštitu podataka. Moram da priznam da me taj mehanizam jako zanima.

Dakle, Sektor unutrašnje kontrole u narednom periodu treba da bude izuzetno bitan, da bi se sprovelo ovo što nam predlažete ovde kao predlog promene zakona. Ali, nešto mi tu nedostaje. Nedostaje mi kontrola u okviru unutrašnje kontrole.

Ja ću vam reći jedan primer, koji treba svima nama da bude upozorenje. Imate čoveka u unutrašnjoj kontroli. Ja, kao poslanik, na sreću ili nažalost, dobijam mnogo predstavki od građana, pa i od ljudi koji rade u unutrašnjoj kontroli. Recimo, imate slučaj jednog čoveka koji je dobio negativnu proveru iz BIA, sa napomenom da je nepodoban za službu u BIA. Taj isti čovek, recimo, ima fizički napad na šefa BIA u jednoj opštini, podneta prekršajna prijava, zataškana, suspendovan je i dok je bio pod suspenzijom dobio je rešenje da prelazi u Sektor unutrašnje kontrole policije. Pa onda imamo prijavu njegove supruge za fizičko maltretiranje i mnogo toga drugog.

Mislim da ovaj mehanizam koji gradite mora da pojača i kontrolu onih koji će kontrolisati sve pripadnike Ministarstva unutrašnjih poslova i da trebate da iskorenite ove nasleđene probleme. Bez toga, ovaj zakon će biti faličan. Jer, dati u ruke nekome toliku moć da može da kontroliše sve ostale pripadnike a da sam bude nedovoljno kontrolisan, da sam ima iza sebe neke negativne stvari koje ga kompromituju da se bavi tim poslom, to jednostavno nije prihvatljivo.

Očekujem da ćete u narednom periodu svakako poboljšati i sistem kontrole ljudi koji rade u Sektoru za unutrašnju kontrolu, a onda će već biti potpuno otvoren put da se borba protiv korupcije efikasno sprovodi u policiji, što vam od sveg srca želim. To je zadatak svih nas, jer samo u tom slučaju ćemo imati mnogo efikasniju policiju i mnogo veće poverenje građana, a to je u uslovima kada imamo i raslojavanje društva i velike socijalne probleme i turbulentne periode veoma bitno. Hvala vam.

Uvažena predsednice, gospođo Brnabić, kandidati za ministre, kolege narodni poslanici, program koji nam je prezentovan je napredan koncept izgradnje moderne, prosperitetne države koja će biti u funkciji građana, podizanja kvaliteta života.

Za realizaciju tog programa, gospođo Brnabić, imate punu, snažnu, jedinstvenu podršku SNS, koja ima podršku većine građana.

Ja ću se fokusirati samo na nekoliko elemenata programa koji ste izneli. Poglavlje povezivanje Srbije sa Evropom i svetom. Činjenica je da se stvari jedan policentričan međunarodni poredak. Srbija se međutim nalazi u središtu, uslovno da kažem, južnog krila evroatlanskog prostora i to definiše naše mesto u svetu, strateške prioritete i odnos prema centrima moći.

Pored našeg strateškog opredeljenja za članstvo u EU, veoma dobre bilateralne saradnje i strateškog partnerstva s državama poput Rusije i Kine, smatram da je od posebnog značaja, upravo zbog ove novonastale geopolitičke pozicije Srbije, izgradnja stabilnih, razvojnih bilateralnih odnosa sa SAD, koje imaju najveći kapacitet da utiču na procese u ovom regionu.

Poglavlje – Bliska saradnja sa zemljama u regionu. Smatram da je saradnja sa susedima prvi i najvažniji prsten našeg spoljnopolitičkog delovanja i pozicioniranja. Srbija je izborila sebi mesto regionalnog lidera, temeljni stub je regionalne bezbednosti i saradnje. Tu poziciju treba u narednom periodu da unapređujete, jer ćemo time jačati i našu ukupnu bezbednost.

Pitanje Kosova i Metohije je od presudnog značaja za budućnost Srbije, srpskog naroda, budućnost Republike Srpske, naše evropske perspektive. To pitanje se, međutim, ne rešava veleizdajničkim diskvalifikacijama, emocijama, teškim govorima, teškim rečima, zalaganjem za nekakva vatrena rešenja i to odavde iz Beograda. To je pogrešan put. Na taj način nećemo rešiti pitanje Kosova i Metohije.

Naveli ste kao jedan od ciljeva Vlade istorijski kompromis i pomirenje srpskog i albanskog naroda. U tome imate moju punu bezrezervnu podršku. Neophodno je, međutim, definisati održivi model za taj proces. Ne možemo biti večiti neprijatelji. To je bez perspektive i za nas i za njih, i za srpski narod i za albanski narod. Moramo konačno da zatvaramo tu ogromnu pukotinu između nas i Albanaca.

Predlog predsednika Republike da se pokrene unutrašnji dijalog o daljoj politici prema kosovskom pitanju mislim da je od posebnog značaja, upravo zbog promenjenih geopolitičkih okolnosti u kojima se Srbija nalazi. Politička podrška Rusije nam je neophodna da bismo sprečili članstvo Kosmeta kao nekakve paradržave u UN. Ali, neophodno nam je, radi odbrane Kosmeta, stalni napredak u izgradnji naših odnosa sa EU i sa SAD. Ko to danas ne uviđa na potpuno je pogrešnom putu kada govori o odbrani Kosmeta.

Snažna podrška srpskom narodu na Kosovu i Metohiji, prevashodno, preko Kancelarije Vlade Republike Srbije za Kosovo i Metohiju, mora da se nastavi u narednom periodu, da se isprave uočeni nedostaci i da se pomogne našem narodu da opstane. Nastavak dijaloga je nešto što nema alternativu. Zapravo, alternativa postoji, a ona će nas voditi u novo bezumlje.

Zajednica srpskih opština je temeljni stub procesa normalizacije odnosa i Briselskog sporazuma. Bez njenog formiranja nema procesa normalizacije odnosa, ni nastavka, ni onoga što je bilo.

Međutim, mislim da ćemo se suočiti sa činjenicom da moramo da vidimo šta ćemo raditi sa Poglavljem 35. Neophodne su promene u ocenjivanju napretka u tom poglavlju. Mi ne možemo da dozvolimo da budemo taoci neodgovornog ponašanja Prištine u procesu normalizacije odnosa. Naš odnos i naš doprinos u normalizaciji procesa mora odvojeno da se tretira kroz Poglavlje 35, od onoga što Priština radi, a to je potpuna blokada tog procesa i konačna realizacija i stvaranje zajednica srpskih opština.

U Poglavlju – Zalaganje za mir, stabilnost i bezbednost, želim da vam kažem da je terorizam, prevashodno radikalni islamistički terorizam i džihadizam dugoročna pretnja bezbednosti naše države i naših građana. Naveli ste da Srbija podržava borbu protiv islamske države. Najvažniji aspekt te borbe, međutim, je unutar Srbije. To znači sprečavanje finansiranja, regrutovanja, delovanja, a za to nam je potreban novi model objedinjene protivterorističke strategije, koji će ova Vlada, uveren sam, uspeti da pronađe i da izgradi. Ta borba će biti dugotrajna. Moramo da pripremamo kontinuirano kadrove, da ih edukujemo, da ih obučavamo, opremamo, usavršavamo, da zajedno mogu i na međunarodnom planu da se bore protiv terorizma.

Neophodni su nam jači kapaciteti za sprečavanje i ugrožavanje bezbednosti zemlje i sajber prostora, što će u narednom periodu sve više dolaziti do izražaja. Takođe, mislim da je neophodno, gospođo Brnabić, da definišete u narednom periodu sveobuhvatnu strategiju suprotstavljanja hibridnom ratovanju protiv naše zemlje, tj. pokušajima da se preko tzv. meke moći utiče na unutrašnje političke, ekonomske, bezbednosne procese u zemlji. To mora da bude jedan od stubova doktrine odbrane i nacionalne bezbednosti u narednom periodu.

Takođe ste naveli, očekujemo veći intenzitet i učestalost prirodnih nepogoda. Naravno, za to nam je neophodno jačanje kapaciteta kojima možemo da se suprotstavimo prirodnim nepogodama, poput kapaciteta Rusko-srpskog humanitarnog centra koji, nažalost, u poslednje vreme postaje predmet geopolitičkog sučeljavanja velikih sila.

Zbog toga je neophodno znati istinu o centru. Ne mogu da prihvatim da je taj centar nekakav špijunski centar. Nek neko navede koju je to špijunsku opremu video u tom centru. Samo da napomenem, grupacija snaga centra od 100 ljudi je u vreme katastrofalnih poplava spasila preko 2.200 ljudi, od toga 604 dece. Pomogli su i Sloveniji i Bosni i Hercegovini i Albaniji, pomažu migrantima, vrše razminiranje. Do sada je očišćeno četiri miliona kvadratnih metara. Koristi se najsavremeniji metod prognoziranja i modeliranja vanrednih situacija i koriste podaci sa ruskih satelita. Centar je predao 18 vatrogasnih vozila, vrši obuku i trening i ima saradnju npr. sa spasilačkom asocijacijom Mađarske. Pa, gde su tu špijuni?

Neka ambasador jedne zemlje, koji govori da Srbija nema kontrolu ni mogućnost inspekcijskog nadzora nad centrom objasni tu činjenicu, ko direktor tog centra, članovi sa srpske strane u nadzornom odboru, u upravnom odboru su delegirani od strane Vlade Republike Srbije. Dakle, imamo punu kontrolu nad onim što centar radi.

Ako dozvolimo da zbog neodgovornih izjava pojedinaca, kojih je bilo u ovom parlamentu, prihvatimo nametnutu tezu da se radi o špijunskom centru, onda smo postali talac geopolitičkog sučeljavanja Rusije i SAD, a to nikako ne može biti interes naše države.

Naveli ste, takođe, gospođo Brnabić, punu posvećenost ljudskim i manjinskim pravima. U potpunosti vas podržavam. Ali, posebnu pažnju mislim da treba da posvetite izgradnji međunacionalnih odnosa na jugu centralne Srbije, gde žive i Albanci i Romi i Srbi, posebno opštine Preševo, Bujanovac i Medveđa. Ekonomskom razvoju tog kraja, da bi se suzio prostor za ekstremne političke ideje, poput one o velikoj Albaniji, intenzivnije uključivanje Albanaca u državne institucije, nešto što će biti najbolja odbrana od svega toga.

Nema govora u programu o otkrivanju i procesuiranju ratnih zločina. Očekujem da ćete pružiti punu podršku Tužilaštvu za ratne zločine, posebno novom tužiocu i spremnost da se procesuiraju i zločini nad srpskim narodom, što do sad nije bio slučaj jer je veoma restriktivno rađeno.

Želim da vas obavestim da je i Odbor za Kosovo i Metohiju Narodne skupštine formirao Radnu grupu koja prikuplja dokaze o zločinima koji su počinjeni od strane pripadnika terorističke OVK i da smo u direktnoj komunikaciji sa Specijalizovanim tužilaštvom suda za OVK. Mislim da ćemo odraditi veliki posao da zločinci budu privedeni pravdi. Zato očekujem da ovoj Radnoj grupi pružite punu podršku.

Na kraju, naveli ste – ljudi su najveća vrednost. U središtu delovanja Vlada treba da bude građanin, da razumete probleme građana, da razumete muku naroda, da učinite život boljim svim ljudima. Zato vam dajem podršku. Nemojte da izneverite ni nas poslanike koji vam ukazujemo poverenje, ni građane koji očekuju bolji život. Hvala.

Poštovana predsednice, ministri, kolege narodni poslanici, izbor Tužioca za ratne zločine je od presudnog značaja za utvrđivanje istine, razotkrivanja zločina i procesuiranje onih koji su počinili zločine.

Na to nas snažno opominje i ovaj „Zid plača“ ispred Doma Narodne skupštine koji bi trebao da bude zapravo naša savest svih nas i budućih tužioca za ratne zločine i nas poslanika. Mora da nam nametne pitanje da li smo položili ispit savesti, da li smo uradili sve što smo mogli da se razotkriju zločini i zločinci procesuiraju.

Ja sam se opredelio za kog kandidata glasati kada je u pitanju izbor Tužioca za ratne zločine. Međutim, ne mogu da budem zadovoljan onim što je dosadašnji rad Tužioca za ratne zločine. U jednom delu su procesuirali one koji su iz redova srpskog naroda počinili zločine nad pripadnicima drugih nacionalnosti i taj posao podržavam. Međutim, mislim da je apsolutno nedovoljno učinjeno da se procesiraju zločini koji su počinjeni nad srpskim narodom i tokom rata u Hrvatskoj, u BiH, posebno na KiM.

Zato od novog tužioca za ratne zločine očekujem da reši neke probleme, prvo unutar Tužilaštva za ratne zločine na koje ću da ukažem, a onda da se maksimalno posveti procesuiranju onih, i to u odsustvu ako nisu dostupni, koji su počinili zločine posebno nad srpskim narodom, jer vidimo da situacija u Hrvatskoj, u Bosni i Hercegovini i Kosmetu nije takva da možemo očekivati od sudova koji funkcionišu na toj teritoriji da će oni procesuirati one koji su počinili zločine nad srpskim narodom.

Ono što me posebno zabrinjava i na šta, gospođo ministarka, ukazujem, u Tužilaštvu za ratne zločine postoje osobe koje su na nezakonit način izabrane. To je neviđen skandal. Ne može da radi u Tužilaštvu za ratne zločine, posebno na mestu zamenika, neko ko je, recimo, deset dana nakon isteka konkursa podneo prijavu za zamenika i koji nije prošao izbor kroz Skupštinu. To nije samo posao budućeg Tužilaštva za ratne zločine da razreši, nego i vaš u Ministarstvu pravde. Ne može da se dozvoli falsifikovanje dokumenata.

Pogledajte zapisnik sa sastanka sa pravnim savetnikom jedne zapadne ambasade, gde se Tužilaštvo, tadašnji tužilac za ratne zločine obavezuje da će jednom mesečno informisati pripadnike ambasade o toku svakog predmeta, o toku predmeta. Ali, taj zapisnik je falsifikovan u više navrata, jer ono što su govorili na sastanku i što je u prvom zapisniku je mnogo, mnogo gore. Ne može se dozvoliti da tužilac za ratne zločine tuži poslanike koji žele da znaju šta je urađeno da bi se procesuirao zločinac Ramuš Haradinaj, da poslanika tuži i ometa ga u radu, ukida njegovo ustavno pravo. Tuži ga američkom ambasadoru. Ako se u narednom periodu nastave takve nepravilnosti u Tužilaštvu za ratne zločine, onda ja ne očekujem da će ono ispuniti svoju funkciju.

Zatim, mislim da je neophodno da se ispitaju detaljno i precizno načini trošenja sredstava koje je Tužilaštvo za ratne zločine u minulom periodu dobijalo na osnovu donacija. To nije utvrđeno. Ja sam dobio bezbroj primedbi, bezbroj informacija od pojedinaca koji mi ukazuju na te nepravilnosti, a posebno na funkcionisanje neke nevladine organizacije, sada ugašene, pod nazivom „Centar za tranzicione procese“. Ne radi se o iznosima od 5-10 hiljada evra ili dolara, radi se o mnogo većim iznosima. Uticaj sa strane na Tužilaštvo za ratne zločine je išao u dva pravca iz pojedinih ambasada koje nisu bile zainteresovane za procesuiranje onih koji su počinili zločine nad srpskim narodom, nego samo za one koji su iz redova srpskog naroda počinili zločine nad drugim nacionalnostima. Zatim, neviđen pritisak i neviđene uloge.

Moram da vas pitam, gospođo ministar, kako niko do sada nije objasnio ulogu Fonda za humanitarno pravo u radu Tužilaštva za ratne zločine? Kako je Nataša Kandić godinama imala, ne znam da li još uvek ima, kancelariju u Tužilaštvu za ratne zločine? Podmetali su lažne svedoke na osnovu kojih su ljudi bili osuđivani. Kako niko nije reagovao na saopštenje za javnost upravo Tužilaštva za ratne zločine od 14. novembra 2011. godine gde, citiram, piše - direktorka Fonda komentariše suđenje, rad suda i Tužilaštva pristrasno i nestručno, u postupke ulazi sa unapred stvorenim predubeđenjem o krivici i nevinosti. Postupanje sudija i tužilaca u predmetu vezuje za ličnosti koje postupaju, a ne sa sadržinom radnje koje se u postupku preduzimaju, uvek polazeći, obratite pažnju na ovo, sa stanovišta svojih interesa da se po svaku cenu, bez postojanja validnih dokaza, dokaže da je naša država, tj. država Srbija odgovorna za sve zločine u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini i na Kosovu, a ne sami izvršioci protiv kojih se vodi postupak.

Dakle, nekome je izgleda u interesu svih ovih godina da država Srbija bude označena kao odgovorna za zločine koje su počinili svi drugi i da se samo srpski narod proglasi nekakvim zločinačkim narodom. Ukazujem na ove nepravilnosti i opravdane sumnje zato što mislim da je sve ovo uticalo na rad Tužilaštva za ratne zločine, a da je upravo taj uticaj rezultirao time što imamo izuzetno mali broj optužnica koje je Tužilaštvo za ratne zločine podiglo za zločine protiv srpskog naroda. Kakav je to bio izgovor da nema suđenja u odsustvu? Pa, nijedan Albanac koji je počinio zločine neće biti osuđen onda.

Prikrivanje dokaza o zločinima nad Srbima, u više navrata sam o tome govorio i to je izuzetno važno. To se odvijalo u vrhu Tužilaštva za ratne zločine i ti ljudi moraju da snose odgovornost za to prikrivanje zločina. U toku 2011. godine policijski službenici Službe za otkrivanje ratnih zločina došli su do saznanja da se u magacinskom prostoru Tužilaštva za ratne zločine nalaze desetine hiljada neobrađenih izjava lica koja su u Srbiju došla iz Hrvatske i Bosne i Hercegovine za vreme i nakon ratnih dešavanja, a koje su prikupili predstavnici Komiteta za prikupljanje podataka o zločinima protiv čovečnosti i međunarodnog prava, kao i predstavnici boračkih i Udruženja žrtava rata iz Republike Srpske i dostavili Tužilaštvu za ratne zločine na dalji rad i postupanje. U originalnim izjavama pred policijskim i sudskim organima Srbije izbegla lica su svedočila o svojim stradanjima i stradanjima svojih sunarodnika, često navodeći imena izvršilaca ratnih zločina, Hrvata i Muslimana, u svojim izjavama.

Neblagovremenom obradom i držanjem ovako dragocenog materijala u magacinskom prostoru tužilaštva do kraja 2011. godine u mnogome je otežano istraživanje i procesuiranje ratnih zločina koji su izvršeni nad Srbima u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, kao i odbrana haških optuženika koji nisu imali pristup ovoj dokumentaciji. Ko je to radio? Za čiji interes? Ko plaća ljude koji rade u Tužilaštvu za ratne zločine? Ili, pogledajte ovo, jedna od pritužbi koju sam kao poslanik i predsednik Odbora za KiM dobio. Kako je moguće, piše u pritužbi, da tužilac 5. maja 2012. godine smatra da opisane radnje krivičnog dela predstavljaju ratni zločin protiv civilnog stanovništva, radi se o Albancima koji su bili optuženi za zločine, a 1. juna iste godine da one nisu ratni zločin, već udruživanje u vezi terorizma i da potpadaju pod Zakon o amnestiji? Ako je ovo u skladu sa zakonom, onda ja zaista uopšte ne znam šta znači funkcionisanje po zakonu.

Takođe, u narednom periodu očekujem da budući tužilac za ratne zločine skine kompletnu ljagu od ljudi koji su nadasve vrhunski, rukovođeni otkrivanjem istine, radili svoj posao kao novinari i u predmetu „Novinari, ratni huškači“. Oni koji su izmislili taj predmet, njima je cilj da sakriju zločine koji su pričinjeni i počinjeni nad srpskim narodom i u Hrvatskoj i u Bosni i Hercegovini i na Kosmetu.

Konačno, mislim da ćemo i od novog tužioca, iskreno se nadam da će to biti osoba za koju sam se opredelio da ću glasati u danu za glasanje, dobiti i dalje veoma aktivnu podršku Radnoj grupi, koju je formirao Odbor za KiM, za prikupljanje dokaza o zločinima koji su počinjeni nad pripadnicima srpskog naroda.

U potpunosti podržavam ove kriterijume, gospođo ministarko, kada ste rekli da pored regionalne saradnje, koja treba da se nastavi i to je taj drugi deo naše savesti koji mora da bude uvek čist, da se procesuiraju zločinci u odsustvu ako nisu dostupni našim organima i da se veća pažnja posveti istraživanju, otkrivanju i procesuiranju zločina nad srpskim narodom. Jer, ko će, ako ne mi, ako ne država Srbija, da procesuira sve one koji se tako smeju i tako sprdaju sada kada mi pokazujemo „Zid plača“ ovde? To je naša savest, to je posao koji nam predstoji u narednom periodu. Hvala vam.

Hvala predsednice.     
Ministre sa gostima, kolege poslanici, u više navrata sam proteklih godina insistirao da naša vojska učestvuje u većem broju misija EU, imajući u vidu strateško opredeljenje naše zemlje za članstvo u Uniji.
Pre nego što pređem na multinacionalne operacije samo bih jednu napomenuo hteo, gospodine ministre. Video sam u ovom izveštaju kada je u pitanju delovanje VOA da ste napisali, inače je VOA veoma bitna za prikupljanje informacija na osnovu kojih se procenjuje bezbednost naših vojnika koji odlaze u multinacionalne operacije – u ovom periodu primljeno je i obrađeno 2.184 telegrama i materijala informativnog karaktera i čak 3.962 stranice materijala iz otvorenih izvora na osnovu čega je izrađeno 403 dokumenta sa informativno analitičkim sadržajem koji su korišćeni u radu VOA.
Kada pogledam ove podatke pretpostavljam da pod otvorenim izvorima podrazumevate internet, novine, televizije, razne studije, imam osećaj da je VOA izgleda postala umesto ofanzivne, defanzivna služba koja svoja saznanja pretežno temelji na otvorenim izvorima koji često mogu da budu neprovereni, odnosno moram da postavim sebi pitanje, ako operativac VOA dođe do nekog dokumenta ili informacije iz direktnog kontakta sa svojim izvorom i ako ta informacija nije potvrđena na internetu – da li će biti odbačena ili ne? Voleo bi zaista da umesto 4.000 ovih stranica iz otvorenih izvora bolje da imamo 4.000 operativno agenturnih izveštaja, a ne toliko iz otvorenih izvora i verujem da će pukovnik Stojković, novi direktor VOA u temelj delovanja te službe staviti opet operativno agenturni rad. Uostalom, i vodeće službe u svetu i pored izuzetno savremene tehničke opreme sve se više okreću čoveku kao primarnom osnovcu delovanja obaveštajnih službi.
Samo da vam kažem jedan primer, kada sam pre nekoliko godina došao sopstvenim radom kao novinar do materijala centralno-obaveštajne jedinice UN o radikalnom islamu na KiM, otišao sam kod urednice jednih uglednih dnevnih novina da objavimo taj materijal. Veoma je dragocen bio jer ukazivao na to da zapadne službe veoma dobro znaj kakva se baza džihada stvara na Kosovu. Ona je odmah ušla na internet i tražila centralno-obaveštajnu jedinicu i rekla – pa nema je. Rekao sam – pa i ne treba da bude na internetu. Tek posle godinu dana kada je u jednom izveštaju UN spomenuto delovanje te centralno- obaveštajne jedinice i materijal do koga sam došao, onda su svi smatrali za shodno da treba objaviti. Želim samo da vam to napomenem oko tih otvorenih izvora.
Što se tiče multinacionalnih operacija naveli ste angažovanje pripadnika Vojske Srbije u multinacionalnim operacijama pod mandatom EU, što mene sada interesuje, u okviru zajedničke bezbedonosne i odbrambene politike Republika Srbija se integriše u ovu važnu oblast aktivnosti EU. Slažem se.
Ja mislim da je od posebno značaja za Poglavlje 31 pregovora sa EU, koji se tiče zajedničke spoljne i bezbedonosne politike, a koja može da postane goruće političko pitanje u Srbiji. zajednička bezbednosna i odbrambena politika sastavni je deo zajedničke spoljne i bezbedonosne politike EU i ona ume i pruža operativnu sposobnost koja se oslanja na civilna i vojna sredstva. Unija ih može koristiti u misija izvan, za očuvanje mira, sprečavanje sukoba i jačanje međunarodne bezbednosti, ali u skladu sa načelima Povelje UN za razliku od misija NATO pakta.
Ostvarivanje tih zadataka obavlja se korišćenjem sredstava koji osiguravaju države članice. Srbija aktivno učestvuje u zajedničkoj bezbednosnoj i odbrambenoj politici od 2012. godine stvaranjem pravnog okvira za saradnju, odnosno usvajanjem sporazuma o bezbednosnim procedurama za razmenu i zaštitu tajnih podataka između Srbije i EU, sporazuma o uspostavljanju okvira za učešće Srbije u operacijama upravljanja krizama EU i donošenjem Zakona o upotrebi Vojske Srbije i drugih snaga odbrane u multinacionalnim operacijama van granica Srbije, čime je u potpunosti stvoren naš okvir za saradnju sa EU na tom planu.
Učešće Srbije u zajedničkoj bezbednosnoj odbrambenoj politici EU je od suštinskog značaja u fazi pregovaračkog procesa za članstvo naše zemlje u UN, jer obaveze iz poglavlja 31 imaju poseban značaj u pregovorima sa EU, iako se na to poglavlje gleda kao na relativno tehničko pitanje.
Usklađivanje spoljne i bezbednosne politike zemalja kandidata sa politikom EU nije lako, jer to znači da je potrebno uravnotežiti sopstveni nacionalni interes sa interesima glavnih aktera u regionu i svetu, a to su EU i SAD svakako, iako je i sama EU podeljena kada je reč o mnogim temama iz spoljne politike, kao što su pitanje KiM, pa onda Sirije, Iraka i Ukrajine. U slučaju Srbije, specifičnosti ili odstupanja u njenom pristupu određenim međunarodnim temama koje su od značaja za članice EU odnose se, između ostalog, na odnos prema NATO i posebno prema pitanju članstva u ovoj organizaciji, pitanje jednostrano proglašene nezavisnosti KiM i indirektne posledice ove situacije na spoljnu politiku Srbije, kao i na odnos prema Rusiji i njenoj spoljnoj politici, posebno u kontekstu krize u Ukrajini.
Upravo se, po mom mišljenju, negativan efekat tih spornih pitanja u poglavlju 31 može u značajnoj meri kompenzovati, a ocena o napretku biti povoljnija, preko učešća u zajedničkoj bezbednosnoj i odbrambenoj politici EU, a što se najsnažnije manifestuje u misijama EU.
Iz ovog plana upotrebe i učešća u mirovnim operacijama vidim da za 2016. godinu se značajno predviđa povećanje broja misija EU u kojima učestvujemo sa vojnim i policijskim snagama. Srbija je, koliko je meni poznato, sedma u Evropi, a prva na Balkanu po učešću u misijama EU. Te činjenice uverljivo potvrđuju stav da je članstvo u EU ključni prioritet Srbije koja treba da u svim kontaktima sa zvaničnicima u Briselu insistira na objektivnom vrednovanju našeg značajnog doprinosa zajedničkoj odbrambenoj i bezbednosnoj politici EU, te na ukupnoj pozitivnoj oceni kada se radi o napretku u poglavlju 31.
U izveštaju takođe kažete, što je novina, u cilju definisanja modaliteta učešća pripadnika Ministarstva odbrane Vojske Srbije u sastavu borbenih grupa EU. Helbrou, Generalštab Vojske Srbije prema planu međunarodne vojne saradnje predložio je termine za ekspertske razgovore. Planira se dakle naše učešće pored civilnih operacija i vojnih misija i u borbenim grupama EU, čime bi se zaokružio naš okvir saradnje sa EU u zajedničkoj odbrambenoj i bezbednosnoj politici.
Zemlja koja poput Srbije teži članstvu u EU svakako da ne može i ne treba da izbegava da učestvuje, već treba da puni doprinos zajedničkom evropskom odgovoru globalizovanju bezbednosnim izazovima, ali da pri tome kao država kandidat maksimalno zaštiti svoje specifične političke i bezbednosne interese. Zato je potreban određen oprez kod angažovanja u borbeni grupama.
Šta su uostalom borbene grupe? To su jedinice koje se sastoje od 1.500 vojnika oficira, koje se mogu rasporediti u roku od deset dana od odluke EU o započinjanju operacije i mogu biti održane na terenu do 30 dana, odnosno 120 dana sa rotacijama. Veće države članice samostalno formiraju svoje borbene grupe, dok se manje države udružuju, formiraju zajedničku u kojima mogu učestvovati države partneri. Učešće naših snaga u borbenim grupama EU predstavlja će suštinski pomak u saradnji na tom planu. To su snage za brzo reagovanje, elitne trupe koje idu u borbu, pa je neophodno podići planiranje našeg učešća u borbenim grupama EU na najviši nivo, bez prava na grešku, jer će angažovanje tih grupa nositi najveći mogući rizik po naše vojnike, ali više zbog mogućih negativnih implikacija u slučaju da borbena grupa u kojoj će biti naši vojnici eventualno bude upotrebljena u području i protiv strane sa kojom Srbija nema razloga da se sukobljava i mogla bi u tom slučaju da pretrpi veliku geopolitičku štetu. Zato je kod odlučivanja učešća u borbenim grupama EU neophodno izbeći moguće političke zamke.
Konačno, naše strateško spoljno-političko opredeljenje jeste članstvo u EU, te je potrebno stalno unapređivati, podizati na viši nivo naše učešće u zajedničkoj spoljnoj bezbednosnoj i odbrambenoj politici EU. Hvala.

Poštovana predsednice, mandataru, kandidati za ministre, kolege poslanici, u potpunosti podržavam opširan ekspoze koji je izneo mandatar.
Gospodine Vučiću očekujem da će ovo postati standard i uobičajena praksa svih narednih mandatara iz ključnog razloga. Ovako opširnim trasiranjem puta kojim Srbija treba da ide u naredne četiri godine pokazali ste puno poštovanje prema građanima Srbije, jer sve ono što će buduća Vlada raditi se direktno tiče kvaliteta života svih građana. Oni moraju detaljno da budu upoznati sa onim što planirate da radite.
Sa druge strane, pokazali ste puno poštovanje parlamentu i poslanicima, jer ste nas upoznali …

Dakle, gospodine Vučiću, sa jedne strane ovako opširnim ekspozeom smo pokazali puno poštovanje prema građanima, sa druge strane prema parlamentu i poslanicima.
Podržaću ovaj sastav Vlade koji ste predložili, ali nemate moju blanko podršku. To znači da sam se opredelio da podržim ovaj sastav Vlade na osnovu snage argumenata koje ste izneli u ekspozeu i na osnovu vašeg autoriteta koji ste izgradili u minulom periodu tako što ste pokazali da ste maksimalno posvećeni Srbiji, dobrobiti građana i celini interesa zaštite i celini interesa srpskog naroda.
To takođe znači da ću detaljno pratiti rad Vlade u narednom periodu, po potrebi kritikovati, ali ćete u meni imati maksimalno snažnu i posvećenu podršku za sve što vodi boljitku Srbije.
Želim da se fokusiram na nekoliko elemenata, odnosno tačaka koje ste izneli u ekspozeu. Spoljna politika, u ekspozeu ste rekli – nova Srbija je izašla u svet i svet je prihvatio i to je veoma dobro. Prvi put posle dužeg perioda mi smo na međunarodnom planu pozicionirani i što je najvažnije i oni čiji su interesi direktno suprotstavljeni našim počinju da uvažavaju naše interese.
Za naredni period je jako bitno kakav će svet biti oko nas da bismo mogli da ponađemo svoje mesto. Sa jedne strane stvara se jedan multipolaran međunarodan poredak koji predvode nove ekonomske sile, sve više i vojne sile poput Rusije, Brazila, Indije i Kine. Sa druge strane imamo jednu izraženo snažno geopolitičko sučeljavanje velikih sila koje preti da pretvori ne samo Srbiju već i čitav region u kojem se nalazimo u taoca tog geopolitičkog sučeljavanja.
Koliko je teško da se pozicioniramo na međunarodnom planu i koliko napora ćete vi sa vašom Vladom morati da uložite u narednom periodu da izbegnete sve zamke tog jednog sukobljenog, turbulentnog sveta pokazuje najbolje izjava američkog državnog sekretara Kerija iz novembra 2014. godine kada je rekao da se na liniji sučeljavanja između Rusije i Amerike po pitanju Ukrajine nalaze Makedonija, Srbija, Crna Gora, Moldavija i Gruzija. Interes Srbije nikako nije da bude na liniji vatre. Naš je interes da budemo na liniji prosperiteta, saradnje, partnerstva i sveopšteg napretka. Upravo tu zamku da se nađemo na liniji vatre ćete morati u narednom periodu da izbegnete.
Kojim putem ići na dalje na međunarodnom planu? Visoka predstavnika za spoljnu politiku i bezbednost Federika Mogerini je pre dva dana rekla, citiram – Evropska unija mora da se poveže i sa novim akterima u svetu, jer ni jedna članica sama ne može adekvatno da odgovori na nestabilnosti i nove bezbednosne pretnje. Ti novi akteri su svakako zemlje čija je ekonomska snaga narastajuća. To su nove grupacije poput Briksa, Šangajske organizacije za saradnju na vojnom planu organizacije dogovora kolektivne bezbednosti.
Mislim da je upravo ovo put kojim Srbija ide u minulom periodu i koji je doneo taj benefit, odnosno izvanredan rezultat da bude uvažavana i da može između ostalog da spreči članstvo samoproglašene države Kosovo u UNESKU.
Rekli ste da treba poboljšati saradnju sa grupacijama poput Briksa, da u potpunosti se slažem. Mislim da je to velika šansa za ekonomski razvoj Srbije, za smanjenje našeg spoljnog trgovinskog deficita, jer svi ekonomisti predviđaju da će Briks veoma brzo postati vodeća grupacija i čak preteći po BDP Grupu sedam najrazvijenih zapadnih zemalja.
Što se tiče nacionalne bezbednosti, u ekspozeu ste rekli da je naš sistem odbrane u 34 najboljih rangiranih na svetu. To je svakako rezultat niza mera koje su preduzete od spoljnopolitičkog plana tog snažnog međunarodnog pozicioniranja do pokazivanja da smo opredeljeni da i najteže probleme poput kosmetskog problema rešava na jedan miran način, dogovorom i kompromisima, do onoga što je urađeno na modernizaciji Vojske Srbije, pri čemu je osnova naša namenska industrija.
Mislim da je modernizacija, gospodine Vučiću, ključ reforme bilo koje organizacije, posebno Vojske Srbije. Moramo da nastavimo sa intenzivnom organizacijom Vojske i da se pri tome prilagodimo onim novim bezbednosnim izazovima sa kojima se sada u manjoj meri suočavamo, a sa kojima ćemo se u narednom periodu posebno suočavati kao što su nedržavne pretnje poput radikalnog islamističkog ekstremizma i terorizma i u tom smislu podržavam i mislim da je prava odluka u pravo vreme, izjavili ste u Pančevu, ako se ne varam nedavno, da će biti povećan broj pripadnika specijalnih jedinica Vojske Srbije. Mislim da je to veoma dobar potez. Takođe mislim da Specijalna antiteroristička jedinica u okviru MUP koja nastala spajanjem SAJ-a i PTJ-a da treba da bude unapređena i da treba da napravimo jedan možda novi koncept obuke ljudi za suprotstavljanje i prevenciju prevashodno radikalnom islamističkom ekstremizmu i terorizmu.
Što se tiče Kosova, ja sam od početka i kao poslanik, kao građanin, kao predsednik Odbora za Kosovo i Metohiju u potpunosti podržavao proces normalizacije odnosa između Beograda i Prištine, između Srba i Albanaca. Mi moramo da počnemo da zatvaramo tu ogromnu pukotinu koja je između Srba i Albanaca, koja remeti normalan život i budućnost i srpskog naroda, ali i samih Albanaca, destabilizuje region. I ovo je početni korak u svemu tome.
Nismo mi postizanjem Briselskog sporazuma ni dali, ni izdali, ni prodali Kosovo i Metohiju, već smo počeli polako korak po korak da vraćamo državu Srbiju na Kosovo i Metohiju, koje nam neko silom oružja i jednostranim proglašenjem otima.
Mislim da u narednom periodu, gospodine Vučiću, pažnja mora da bude, da se formira zajednica srpskih opština. Ne sme više da bude oslovljavanja od Prištine, to je u osnovi prvog Briselskog sporazuma, Zajednica srpskih opština. Ako konačno Albanci ne odustanu od blokiranja realizacije, onda možda da proglasimo na osnovu prvog Briselskog sporazuma pa da vidimo šta će raditi, ona mora da funkcioniše.
Povratak preko dve stotine hiljada proteranih Srba, ali i proteranih Roma i Goranaca, zatim, imovina i ratni zločini, nastavak procesa normalizacije su svakako prioritet.
Želim samo da vas podsetim da je Odbor za KiM formirao oktobra 2015. godine Radnu grupu koja se bavi prikupljanjem činjenica koje su jako bitne za dokazivanje zločina terorističke OVK. Ono što me je, gospodine Vučiću frapiralo, da vam kažem, na jednom sastanku te radne grupe na kojoj su bili prisutni predstavnici svih naših službi, SORZ, Komisija za nestala lica, Kancelarija Vlade Republike Srbije, Tužilaštvo za ratne zločine, konstatovali smo da materijal koji je BIA svojevremeno predala Tužilaštvu za ratne zločine, da ga nema u Tužilaštvu za ratne zločine, neko ga je sakrio, a taj materijal je zapravo kompletan dosije počinjenih zločina od strane terorističke OVK nad pripadnicima srpskog naroda, naših snaga bezbednosti, ali i samim Albancima.
I s druge strane takođe, prvi put smo preko te Radne grupe napravili koordinaciju svih nadležnih državnih organa koji raspolažu bilo kakvim saznanjima o počinjenim zločinima.
Očekujem vašu, kao i do sada, punu podršku prema Radnoj grupi koja će se baviti prikupljanjem činjenica sa namerom da sve do čega dođemo predočimo Specijalnom istražnom timu koji će raditi, koji će podizati optužnice u Specijalnom sudu koji treba da sudi pripadnicima terorističke OVK i da onda objavimo neku vrstu „bele knjige“ i da je dostavimo svim nadležnim, međunarodnim institucijama, da bi se pokazalo da je teroristička OVK imala genocidan plan, a ne da nam Hašim Tači preti nekakvog tužbom za genocid protiv Srbije.
Ponavljam, strateški cilj terorističkog OVK uz podršku Republike Albanije je bio što više Srba pobiti i sve ostale proterati. Mi tome moramo da se suprotstavimo i da istina konačno izađe na videlo.
Što se tiče, gospodine Vučiću, još nekih elemenata - pravda, pravosuđe, nikad dovoljno pravde u Srbiji, ali ja samo moram, evo tu nam je i buduća ministarka za pravdu, samo bih želeo da vam kažem jednu stvar. Pravdu ne mogu da dele oni koji su tako jasno politički deklarisani. Oni koji su postavljali samo na osnovu kriterijuma pripadnosti Demokratskoj stranci u ranijem periodu.
Ja ću da vam citiram jedan dokument koji je objavio dnevni list „Politika“ 8. marta 2014. godine, a koji je „Politici“ dostavljen od društva sudija, gde se vidi jasno kako su pravljeni spiskovi sudija u Opštini Vlasotince na osnovu preporuka lokalnog Odbora Demokratske stranke. 6
Dakle, lokalni odbor DS odlučuje ko treba da bude sudija ili tužilac. Iz dokumenta citiram sledeće, imena ne spominjem – „kada su sudije u pitanju lomio se između DS i DSS, zaslužuje šansu, simpatizer, supruga član DS, zainteresovan za Apelacioni sud u Nišu, nesporan, sarađivao bez pogovora, nesporan, simpatizer, simpatizer, nesporan, jedina mana – suprug bivši predsednik JUL, naravno nepodoban, predsednik suda do 2000. godine, okoreli neprijatelj DS, nesporno negativan“.
U zemlji Srbiji sa ovakvim sudijama i sa ovakvim partijama koje su uticale na pravosuđe, bila im puna usta pravde, nezavisnosti sudstva, nikada neće biti pravde.
S obzirom na vreme koje sam već iskoristio, da ne širim temu, rekli ste, ako se ne varam, na kraju ekspozea da trebamo svi da se menjamo. Prihvatam da se menjamo, da menjamo Srbiju na bolje. Srbija je naša jedina otadžbina. Suviše se dugo i suviše se teško živi u Srbiji. Konačno dolazi vreme da u naredne četiri godine, gospodine Vučiću, i to je vaša najveća odgovornost, promenimo Srbiju tako da u Srbiji ogromna većina građana počne da živi dobro. To je vaš najveći prioritet. Hvala vam.

Poštovani predsedavajući, gospodine ministre, gosti, koleginice i kolege, policija je svakako najvažnija karika unutrašnje bezbednosti, zato je ovaj zakon od posebnog značaja.
Ja zaista moram da pohvalim to što je reprezentativan tim MUP, policije, danas u Skupštini, što pokazuje jedno puno poštovanje prema Narodnoj skupštini, to treba da postane obrazac za ponašanje ostalih ministarstava.
Takođe, iz ova tri predloga zakona, video sam da je napravljen veoma ozbiljan posao od strane tima koji je radio ove predloge i želim to da pohvalim. Vidi se jedan sveobuhvatan pristup, jedan pogled okrenut budućnosti, jedna opširna analiza izazovima sa kojima će se suočavati policija i traženje najboljih organizacionih odgovora.
Mislim da zakon daje pravni osnov, Zakon o policiji, za stvaranje unapređenog sistema organizacije i delovanja policije, usklađuje delovanje policije sa visokim standardima poštovanja ljudskih prava. Istovremeno treba da omogući takvu reformu policije koja će značajno unaprediti borbu protiv organizovanog kriminala, korupcije, porodičnog i ostalog nasilja, terorizma.
Ja bih ovde samo ukazao na nekoliko aspekata Zakona o policiji. Ono što posebno na mene ostavlja utisak je definicija sredstava prinude i njihove upotrebe.
Mislim da je ovo precizno regulisana oblast koja je od posebnog značaja, jer ona treba maksimalno da zaštiti građane od nezakonitog postupanja policije i prekomerne upotrebe sile.
Vidi se da su predviđena i neka nova sredstva. Vidi se da se poštuju maksimalno ljudska prava, da se građani štite od nanošenja teških telesnih povreda. Mada, imam jednu dilemu, moram da priznam, da li sve ovo možda može da oteža postupanje policije u određenim trenucima? Jer, čini mi se da smo poslednjih decenija imali situaciju koja je neprihvatljiva u najrazvijenijim zemljama, da se najlakše okidač povlači upravo prema policajcima i da oni jednostavno postaju možda mete zbog kojih se niko ne plaši da će odgovarati ako bude ugrožen njihov život.
Član 108. definiše da o svakoj upotrebi sredstava prinude policijski službenik u pisanom obliku podnosi izveštaj nadređenom policijskom službeniku. Naravno da je to neophodno, ali čini mi se da do sada u praksi ima možda mnogo više, da je taj proces birokratizovan i da otežava ponašanje policajaca u svim aspektima.
Drugo, nova sredstva prinude su proizvod težnji kod savremenjivanja opreme policijskih službenika, piše u obrazloženju zakona. Jedan od najvažnijih aspekata bilo koje reforme je modernizacija sistema koji se reformiše. U ovom smislu neophodno je, dakle, modernizovati i u smislu opreme i u smislu naoružanja policiju, posebno specijalnu antiterorističku jedinicu, koja treba da bude formirana, žandarmeriju, svakako, helikoptersku jedinicu.
Takođe bih rekao da je za zaštitu policajaca veoma važan član 124, koji definiše napadom vatrenim oružjem na policijskog službenika u smislu stava 2. ovog člana smatra se i samo potezanje vatrenog oružja ili pokušaj da se ono potegne. Dakle, mora da se zaštita policajca podigne na jedan mnogo, mnogo viši nivo.
Oko nivoa bezbednosnih provera, član 141, veoma važan član. Te bezbednosne provere predstavljaju zapravo preventivan potez protiv zloupotreba u MUP-u. Navešću, recimo, jedan primer koji sam nedavno uočio, da je čovek visokopozicioniran i to u Sektoru za međunarodnu saradnju, saučestvovao u izvršenju jednog užasno teškog krivičnog dela gde je bio maltretiran građanin, gde je došlo do njegovog teškog telesnog povređivanja, da je taj policajac lažno svedočio, da je ovaj drugi osuđen za to, a da je ovaj iz nekih drugih razloga ostao nedostupan pravdi, a da je onda napredovao u MUP-u. Ja se onda pitam kakve su to onda bezbednosne provere izvršene ako takav profil čoveka može da bude tako visoko pozicioniran? Zato mislim da će ovaj član 141. u narednom periodu sprečiti da ponovo do toga dođe.
Takođe, sistem karijernog napredovanja. Definisanje sistema karijernog napredovanja je neophodno za funkcionisanje i za efikasan rad policije, jer on definiše da će se pod napredovanjem podrazumevati napredovanje u znanju i veštinama, principi profesionalnog planiranja, odabira, selekcija. Dakle, stalna edukacija, stalno usavršavanje pripadnika policije jesu garancija da će se oni profesionalno ponašati i da će povećati efikasnost u radu policije. U tom smislu, baš podržavam ovu odredbu koja definiše taj sistem karijernog napredovanja, naravno, sa očekivanjem da neće biti zloupotreba i nekog subjektivnog tumačenja.
Zatim, ono što skreće pažnju svakako je policijsko-obaveštajni model. Mislim da nam je to do sada nedostajalo i da je taj model jako bitan da bi omogućio policiji da mnogo efikasnije donosi odluke i da radi. Dakle, kriminalističko-obaveštajna informacija jeste skup prikupljenih, procenjenih, obrađenih, analiziranih podataka koje predstavlja osnov za donošenje odluka u obavljanju policijskih poslova. Samo jedan primer da navedem zbog koga mislim da je ovo jako bitna stvar. Imate npr. slučaj u Bosilegradu, gde je oštećena stranka, odnosno sud tražio 13 puta asistenciju policije da sprovede svoju odluku preko izvršitelja. Trinaest puta policija ne pruža asistenciju, jer lokalni pripadnik BIA, koji je u srodstvu sa jednom osobom koja protestvuje protiv tog izvršenja, pravi nekakvu bezbednosnu procenu koji kaže da ne treba sprovesti izvršenje. Pa, kako je moguće da bilo ko može svojom procenom da blokira sudsku odluku? Zato je sada procena od strane policija, koja je definisana članom 34, veoma bitna da se isprave takve nelogičnosti. To je od posebne važnosti za efikasnost policije i tu je najvažnije izbeći subjektivnost i nedovoljnu stručnost.
Takođe, član 27, i skrećem pažnju, policija u zajednici, policija razvija saradnju i partnerstvo sa građanima i drugim subjektima zajednice u cilju obavljanja policijskih poslova. Ja bih samo jednu sugestiju, gospodine ministre, imao. Mislim da policija nema dovoljnu komunikaciju sa romskom zajednicom, da bi u narednom periodu tu trebalo načiniti značajne pomake, jer kod romske zajednice je prisutan svakodnevni kriminal, trgovina ljudima, nasilje u porodici, nad ženama, nad decom, i ako bismo možda imali više pripadnika romske populacije u bilo kom segmentu uspostavljanja te komunikacije, da bismo mogli da poboljšamo efikasnost u radu policije prema romskoj zajednici i da stvorimo međusobno veće poverenje. Tu bismo možda mogli da dobijemo podršku OEBS-a i nekih drugih međunarodnih organizacija za takav jedan program.
Što se tiče Predloga zakona o javnom okupljanju, mislim da je veoma liberalan, dozvoljava građanima, organizacijama, udruženjima, strankama, da se nesmetano okupljaju i da pri tome ispunjavaju i ispoštuju neophodne uslove radi sopstvene bezbednosti.
Ali, imam jedno pitanje konkretno za vas, gospodine ministre, član 4. definiše mesto okupljanja. Između ostalog, u stavu 2. se kaže – zatvoreni prostor u smislu ovog zakona jeste prostor, objekat ili prostorija ograđena ili označena, u kojoj se vrši okupljanje. Šta zapravo ovo znači – prostor ograđen ili označen? Da li to znači npr. ovako – evo, setih se sada, nedavno sam bio u opštini Bosilegrad. Tamo je u predizborne svrhe bila iskopana jedna velika rupa, predsednik opštine je hteo to da pokaže da će tu biti bazen. Bazena, naravno, nema. Sada grupa građana hoće ispred opštine da organizuje javnu manifestaciju, gde će ograditi deo prostora stiroporom, kao imitacija bazena, i tu da održi prostor, da pozove tog predsednika opštine, da prvi otvori bazen na tom mestu. Da li taj skup ne treba prijavljivati? Da li se to tretira kao zatvoreni prostor? Ili, ako se recimo u parku neki prostor ogradi, improvizovano ili obeleži nekom trakom, da tu može da se organizuje skup i da to bude mesto okupljanja?
Još jedna napomena, vezano za Zakon o javnom redu i miru, član 12. prosjačenje. Mislim da je ovo dosta značajno pitanje, naročito za velike gradove. U Beogradu imate svakodnevno ugrožavanje bezbednosti ne toliko vozača od prosjačenja na ulicama, na semaforima, već upravo dece koja su predmet zloupotrebe za prosjačenje. Ja sam nedavno, moram da priznam, imao jednu neverovatnu scenu koja me strahovito uznemirila kao roditelja. Imao sam ispred automobila dete koje možda ima jedva dve godine, koje uopšte nisam video, koje je učestvovalo u prosjačenju, a valjda su mu roditelji bili nedaleko 30-ak metara i malo je falilo da pregazim to dete. Jednostavno, ne možete da ga primetite.
Dakle, ove odredbe moraju da se konstantno primenjuju i da svi oni koji zloupotrebljavaju decu u cilju prosjačenja, da budu sankcionisani, jer ta stalna zloupotreba dece, ponavljam, ugrožava prevashodno njihovu bezbednost.
Rečju, mislim da će ovi predloženi zakoni omogućiti policiji efikasniji rad, da će u mnogome poboljšati statusni položaj pripadnika policije, da imamo jedan savremen zakon koji će moći u narednom periodu da odgovori bezbednosnim izazovima sa kojima će se policija i mi kao društvo suočavati. Hvala.

Hvala.
Poštovane koleginice i kolege, predsedavajući, ministre, pažnju ću usmeriti na izbor tužioca za ratne zločine, pri tome se neću izjašnjavati o svakom predloženom kandidatu, već ću nešto reći šta očekujem da novi tužilac za ratne zločine uradi da bi unapredio rad Tužilaštva. To, šta očekujem da uradi proizići će iz jedne analize, dakle, mog poslaničkog viđenja šta je Tužilaštvo za ratne zločine do sada uradilo.
Kada god uđem u Dom Narodne skupštine, pogledam fotografije ubijenih srpskih civila, pripadnika naših snaga bezbednosti, kidnapovanih, nestalih, i osetim težinu bola porodica koje su ostale bez najdražih. Ali, kada pogledam onaj deo natpisa na kome stoji pitanje – zašto nema pravde za srpske žrtve, moram da priznam da sam užasno postiđen.
Gospodine ministre, ja pitam zašto nema pravde za srpske žrtve? Možda zbog toga što je, recimo, Tužilaštvo za ratne zločine u Beogradu uspelo da pravosnažno okonča samo dva postupka za zločine koji su počinjeni nad Srbima na KiM, to je prvi Gnjilanska grupa, ali 17 pripadnika te grupe je oslobođeno.
Drugi slučaj, jedna čovek osuđen za zločine nad Srbima na KiM, dakle, jedan jedini, pravosnažni slučaj za zločine nad Srbima.
Možda je odgovor zašto nema pravde za srpske žrtve je u dopisu, i mi dobijamo dopise, a ne samo neki opozicioni poslanici, dopis od advokata Ivana Maksimovića iz Prokuplja, koji mi se obratio kao predsedniku Odbora za KiM. Obraćam vam se ovim podneskom ne samo kao advokat i opunomoćenik oštećenih, već kao i oštećeni u predmetu Tužilaštva za ratne zločine u Beogradu, Kt.rn.br. 662/07 i to kao unuk pokojnog Živojina Milića iz Obilića, koga su pripadnici tzv. oslobodilačke vojske Kosova, zverski ubili u selu Trnavce, opština Srbica, na mestu zvanom Vojteš u neposrednoj blizini regionalnog puta Kosovska Mitrovica – Peć, i to udarcima tupinom mehaničkog oruđa, ispaljenje više hitaca iz vatrenog oružja. U dopisu dalje piše – ovaj predmet pred Tužilaštvom za ratne zločine u Beogradu vodi još od 2007. godine, kada je u vezi istog slučaja krivičnu prijavu podnelo udruženje Kidnapovanih sa KiM, po kojoj prijavi nije ništa preduzimano sve do dana 19. decembra 2012. godine. Dakle, nakon pet godina, kada sam ja istom tužilaštvu dostavio krivičnu prijavu sa mnoštvom dokaza od kojih je tek posle godinu dana posle moje urgencije Tužilaštvo izvelo samo jednu radnju, ispitavši samo jednog od oštećenih, i na tome stalo, iako su više puta kontaktirani usmeno, telefonom, i dostavljeni su im dodatni pisani dokazi do kojih sam došao, koji bi zasigurno identifikovali izvršioce krivičnog dela i njihove nalogodavce i taj se ratni zločin rasvetlio. Ali, očito je da ne postoji volja od strane postupajućih.
Možda nema pravde za srpske žrtve i zbog toga što takođe, u jednom drugom dopisu, između ostalog stoji, kako je moguće da tužilac, inače predmetni tužilac je jedan od kandidata sada za tužioca za ratne zločine. Dakle, kako je moguće da tužilac 5. maja 2012. godine, da opisane radnje krivičnog dela u jednom predmetu predstavljaju ratni zločin protiv civilnog stanovništva, a već 1. juna iste godine, samo nekoliko dana kasnije, dakle, da one nisu ratni zločin već udruživanje u vezi terorizma i da potpadaju pod Zakon o amnestiji.
Ili, možda zbog toga što je u toku 2011. godine, Služba za otkrivanje ratnih zločina došla do saznanja da se u magacinskom prostoru Tužilaštva za ratne zločine nalaze desetine hiljada neobrađenih izjava lica koja su u Srbiju došla iz Hrvatske i Bosne, za vreme, i nakon ratnih dešavanja, a koje su prikupili predstavnici Komiteta za prikupljanje podataka o zločinima protiv čovečnosti Međunarodnog prava, kao i predstavnici boračkih udruženja žrtava rata iz Republike Srpske i dostavili Tužilaštvu na dalji rad i postupanje.
Neblagovremenom obradom i držanjem ovako dragocenog materijala, a mogu da posumnjam da je neko namerno sklonio taj materijal u magacinskom prostoru Tužilaštva do kraja 2011. godine, u mnogome je otežano istraživanje, procesuiranje ratnih zločina koji su izvršeni nad Srbima u Hrvatskoj i Bosni.
Ili, da li možda nema pravde za srpske žrtve zato što je u vreme bivšeg režima Tužilaštvo za ratne zločine postalo primer političkog zapošljavanja koji možemo videti iz predmeta i spominjanja dve osobe koje recimo rade u Tužilaštvu. Gospodine ministre, vas pitam, šta bi se desilo da ste npr. sekretara Ministarstva pravde zaposlili kao zamenika Tužioca za ratne zločine kao što je recimo slučaj sa sadašnjim zamenikom, gospodinom Bruno Vekarićem?
Da li je recimo, bivša ministarka Snežana Malović takođe predmet političkog zapoljšavanja ili supruga bivšeg premijera sadašnjeg opozicionog poslanika sa platom verovatno negde oko 200.000. Da bih vam dokazao zašto govorim gospodine ministre o politizaciji, zapoljšavanju u Tužilaštvu za ratne zločine i zbog čega je to bitno da se preseče?
Upravo ću vam obrazložiti ocenu da su možda gospodin Vekarić i gospođa Malović primer tog političkog partijskog zapošljavanja. Bruno Vekarić zamenik Javnog tužioca za ratne zločine protivustavno se nalazi na stalnoj funkciji, pretpostavljam da vam je to gospodine ministre poznato iz dokumentacije koju sam vam svojevremeno dostavio, iako nikada nije prošao izbor kroz Narodnu skupštinu Srbije. Pogledajte ko je vršio u stvari partijska i politička zapošljavanja.
Vlada Republike Srbije 2003. godine usvojila je zakon o izmenama Zakona o javnom tužilaštvu. Između ostalih,izmene su se ogledale u tome što je Vlada na predlog ministra pravde imenovala zamenike javnih tužilaca. Tim izmenama zakona smanjenje su godine iskustva potrebne za izbor na funkciju zamenika opštinskog i okružnog javnog tužioca. Važno je to što je Ustavni sud Srbije izmene tog zakona oglasio neustavnim i objavio svoju odluku u „Službenom glasniku“. Nakon toga Vlada je imenovala određeni broj zamenika javnih tužilaca. Konkretno 2003. godine rešenjem Vlade Srbije o imenovanju zamenika i javnog tužioca, broj 127. od 23. decembra, Bruno Vekarić imenovan je za zamenika Okružnog javnog tužioca. Imenovanje je izvršeno protivno tada važećim odredbama Zakona o javnom tužilaštvu, odnosno protivno odredbama zakona o izmenama i dopunama Zakona o javnom tužilaštvu.
Dakle, stav 1. član 62. Zakona o javnom tužilaštvu je jasan. Vekarić nije mogao biti imenovan od strane Vlade, već biran od strane Narodne skupštine, pa je njegovo imenovanje na mesto zamenika Okružnog javnog tužioca nezakonito i predstavlja primer političkog zapošljavanja. Na tom spisku imenovanih na takav način između ostalih, imenovana je i Snežana Malović za zamenika Opštinskog javnog tužioca u Četvrtom opštinskom javnom tužilaštvu. Do imenovanja ona je obavljala funkciju šefa ministra tadašnjeg Batića u njegovom kabinetu, a Vekarić je bio sekretar. Snežana Malović nije primila dužnost u Četvrtom okružnom javnom tužilaštvu kako stoji u rešenju o imenovanju, već je navodno funkciju zamenika obavljala u tadašnjem Drugom opštinskom javnom tužilaštvu.
Bruno Vekarić nikada nije ni obavljao posao zamenika Okružnoj javnog tužioca, jer je dobio naknadno rešenje da obavlja poslove portparola u Tužilaštvu za ratne zločine. Dakle, odmah stupa na posao u Tužilaštvu za ratne zločine i tu ostaje nakon aprila i maja 2004. godine, kada Ustavni sud objavljuje odluku da su izmene prethodno navedenog zakona neustavne.
Od 2004. godine do danas, Vekarić ostaje u Tužilaštvu za ratne zločine, dok Snežana Malović ostaje do 2007. godine kada postaje sekretar u kabinetu ministra pravde Dušana Petrovića, nakon toga i ministarka pravde. Sada radi u Tužilaštvu za ratne zločine. Smatram da je to primer političkog zapošljavanja.
U još jednom dopisu koji sam dobio između ostalog se kaže – osnovu nezakonitosti u radu tužilaštva čini i predstavlja Bruno Vekarić, nezakonito izabrani zamenik. Po njegovom nalogu je u Tužilaštvu zaposleno više nepotrebnih lica sa platama koje su kao zamenik tužioca. Na prvom mestu je sekretar sa preko 200.000 dinara, pretpostavljam da su podaci tačni. U Tužilaštvu je na platnom spisku i osoba koja tu uopšte ne radi, da je ne spominjem.
Zbog toga gospodine ministre, mislim da u narednom periodu, tužilac koji će biti izabran treba da uradi sledeće, odnosno od Tužilaštva za ratne zločine očekujem da ovaj veoma važan organ gonjenja vrati u izvršno pravosudni sistem države Srbije, jer je u proteklom periodu radom dosadašnjeg tužioca ovaj organ izmešten iz sistema državne vlasti Republike Srbije i stavljen pod uticaj pojedinih stranih ambasada i nevladinih organizacija. Tužilaštvo za ratne zločine mora biti u službi zvanične državne politike, krivičnog progona Republike Srbije i obavljati svoju delatnost u okviru Ustava i zakona, a ne naloga pojedinih stranih ambasada i nevladinih organizacija.
Glavni zadatak Tužioca za ratne zločine koji će biti izabran je svakako depolitizacija Tužilaštva za ratne zločine. Od novog Tužioca se posebno očekuje da preispita zakonitosti i ustavnog odluka o imenovanju nezakonito postavljenih pojedinih zamenika u Tužilaštvu, kao i preispitivanje delatnosti nevladinih organizacija koje su osnovane i funkcionisale su u okviru Tužilaštva za ratne zločine.
Takođe od novog tužioca se očekuje da obezbedi transparentnost finansiranja i trošenje sredstava pribavljenih iz raznih donacija raznih ambasada i nevladinih organizacija.
Na kojim činjenicama ja zasnivam izneta očekivanja? Te činjenice se nalaze u disciplinskoj prijavi koju sam svojevremeno prosledio disciplinskom tužiocu Državnog veća tužioca, a protiv Vladimira Vukčevića, Tužioca za ratne zločine i Bruna Vekarića, zamenika Tužioca za ratne zločine.
U periodu od 2004. godine do danas Vladimir Vukčević, kao Tužilac za ratne zločine, a Bruno Vekarić, kao zamenik Tužioca za ratne zločine, svoju javnotužilačku funkciju vršili su nezakonitu i nepravilnu, pri čemu nisu štitili čast i ugled javnotužilačke profesije i nisu štitili javni interes Republike Srbije, nisu štitili privatnost učesnika postupka, nisu obezbedili poštovanje i zaštita o ljudskih prava osumnjičenih i svedoka, a funkciju javnog tužioca su vršili pristrasno u korist lica koje je kao oštećena je zastupala Nataša Kandić, osnivačice i ranije izvršna direktorka nevladine organizacije - Fond za humanitarno pravo koja nije advokat ni pravnik, već sociolog, a sve na štetu osumnjičenih te su očigledno kršili obavezu pravilnog postupanja prema strankama i svedocima.
Upuštali su se neprimerene odnose sa strankama i njihovim pravnim zastupnicima, kršili načelo nepristrasnost i ugrozili poverenje građana u javno tužilaštvo zbog čega je došlo do ozbiljnog poremećaja o vršenju javnotužilačke funkcije i obavljanja radnih zadataka o javnom tužilaštvu i do teškog narušavanja ugleda i poverenja javnost u javno tužilaštvo.
Novi tužilac za ratne zločine moraće da se suoče sa ovim činjenicama i da ih u najskorije vreme ispravi, tako što su bez znanja i odobrenja Republičkog javnog tužilaštva, Vlade RS, Ministarstva pravde i Ministarstva spoljnih poslova RS održavali neposrednu ličnu komunikaciju sa pravnim predstavnicima jedne ambasade u Beogradu, kao i drugim službenim licima ambasade i najmanje jednom mesečno se sastajali sa njima na kojim sastancima su podnosili detaljne i precizne izveštaje o toku svakog predmeta u kome postupa Tužilaštvo za ratne zločine koji izveštaji su s obzirom na vrstu krivičnih postupaka sadržavali i ono što se po zakonu ne može objaviti ili odlukom suda ili drugog nadležnog organa proglašenog kao tajna, čije saopštavanje ugrožava suverenitet ili interese bezbednosti RS, ometa tok krivičnog gonjenja i ugrožava sigurnost učesnika i postupka.
U budućem radu novi Tužilac za ratne zločine apsolutno ne sme ni da dođe u iskušenje da ponovi ove nezakonite radnje dosadašnjeg tužioca, pri čemu su omogućili predstavnicima jedne ambasade u Beogradu i Nataši Kandić da određuju poslove Tužilaštvu za ratne zločine, da utiču na način postupanja i odlučivanje tog tužilaštva u svim krivičnim predmetima i da odrede obim i značaj uloge Fonda za humanitarno pravo o suđenjima za ratne zločine shodno obimu novca koji mu se doznači iz inostranstva, što je prema rečima samih prijavljenih, dakle, Vukčevića i Vekarića, Nataša Kandić shvatila kao njeno pravo da, citiram, „preuzme ulogu tužioca i sudije“ pri čemu održavanje takvih sastanaka i davanja takvih izveštaja predstavnicima strane ambasade u Beogradu od strane Tužioca za ratne zločine i njegovih zamenika, bez znanja i ovlašćenja nadležnih državnih organa RS povređuju javni poredak, suverenitet i bezbednost RS u kojoj Tužilaštvo za ratne zločine je samostalni organ koji mora da poštuje Ustav RS, a ne da ga krši, zakone RS i propise donete na osnovu zakona, pa su Vladimir Vukčević i Bruno Vekarić opisanim postupanjem prekršili pravne propise RS.
Konačno, dana 14.6.2013. godine Vladimir Vučkević kao Tužilac za ratne zločine i Bruno Vekarić kao zamenik Tužioca za ratne zločine svoju javnotužilačku funkciju vršili su nezakonito i nepravilno pri čemu nisu štitili čast i ugled javnotužilačke profesije i nisu štitili javni interes RS, njenu suverenosti i javni poredak, nisu štitili privatnost učesnika postupka i nisu obezbedili poštovanje i zaštitu ljudskih prava osumnjičenih čime su ugrozili poverenje građana u javno tužilaštvo, zbog čega je došlo do ozbiljnog poremećaja u vršenju javnotužilačke funkcije i obavljanja radnih zadataka u javnom tužilaštvu i do teškog narušavanja ugleda poverenja javnosti u javno tužilaštvo tako što su osmislili protivustavno i protivzakonito obraćanje dvojici stranih ambasadora u Beogradu pismom od 14..6.2013. godine koje je potpisao Tužilac za ratne zločine Vladimir Vučkević koje je u Tužilaštvu za ratne zločine zavedeno istog dana pod brojem A 169/13, pismo nema naslov, ali po svom sadržaju predstavlja pritužbu na rad i postupanje Milovana Drecuna narodnog poslanika i predsednika odbora Narodne skupštine RS koji je u skladu sa svojim zakonskim ovlašćenjima postavio svoje poslaničko pitanje o zakonitosti izbora Bruna Vekarića na funkciju zamenika javnog tužioca u Tužilaštvu za ratne zločine i zakonitosti njegovih honorara u vezi sa izdavanjem publikacija, kao i pitanje postupanja Tužilaštva za ratne zločine sa dokazima protiv Ramuša Haradinaja, odnosno da li su ti dokazi dostavljeni Haškom tribunalu, jer ako nisu to bi moglo da predstavlja krivično delo – pomoć učiniocu posle izvršenog krivičnog dela iz člana 333. Kaznenog zakona ili krivičnog dela – sprečavanje i ometanje dokazivanja iz člana 336. iznoseći podatke iz predistražnog postupka koji u toj fazi postupanja nisu dostupni javnosti, navodeći da je Milovan Drecun između ostalih predmet predistražnog postupka, lažno predstavljajući da je Tužilaštvo za ratne zločine nezavisno i da postavljanje poslaničkih pitanja o zakonitosti izbora Brune Vekarića na javnotužilačku funkciju i zakonitosti rada tužilaštva predstavlja napad na Tužilaštvo za ratne zločine, što je protivno odredbama člana 4. Ustava koji propisuje da je pravni pored jedinstven, da uređenje vlasti počiva na podeli vlasti.
Ovo govorim zbog toga da bismo potpuno isterali na čistac sve nezakonitosti i sve ono što je dosadašnji vrh Tužilaštva za ratne zločine radilo da bi protivzakonito i protivustavno ometalo narodne poslanike u svom radu i da se takve greške novom tužiocu ne ponove.
Pravilnik o upravi javnim tužilaštvima propisano je da je javni tužilac dužan da o svakom uticaju na rad javnog tužilaštva od strane izvršne ili zakonodavne vlasti obavesti Republičkog javnog tužioca preko neposredno višeg javnog tužioca, te da u zavisnosti od vrste uticaja na rad javnog tužilaštva, javni tužilac može obavestiti Narodnu skupštinu, Državno veće tužilaca, Poverenika, agenciju i ostale što ni Vladimir Vučkević, ni Bruno Vekarić nisu bili učinili već su se obratili predstavniku strane države, pokazujući da ne poštuju pravni poredak RS, njene nadležne organe i obavezu da postupaju po Ustavu, zakonu i propisima donetim na osnovu zakona, upućivanje predmetnog pisma stranom ambasadoru u Beogradu i sadržaj pisma predstavljaju napad na ustavni poredak RS i ugrožavanje njene nezavisnosti.
Zbog svega toga što sam naveo, smatram da je izbor tužioca za ratne zločine izuzetno važan i tu mora biti izabran odvažan čovek, vrhunski profesionalac, koji neće praviti kompromise sa istinom. Samo tada možemo dobiti odgovor na pitanje – zašto nema pravde za srpske žrtve? Hvala.