Poštovani predsedavajući, uvažena ministarko sa saradnicima, uvažene koleginice i kolege narodni poslanici, mnogo toga zaista rečeno je danas o predlozima zakona o kojima diskutujemo. Ja ću se vrlo kratko osvrnuti kada je životna sredina u pitanju, ne na zakone, nego na sam značaj životne sredine o kojoj je zaista bilo mnogo reči.
Još jednom samo da napomenem da se ne radi o nekoj statičnoj oblasti, da se radi o oblasti koja je veoma živa, koja je veoma dinamična, na kojoj stalno treba raditi, koju stalno treba unapređivati, ne samo zbog usklađivanja naših propisa sa propisima i sa zakonodavstvom EU. Naravno i zbog toga pošto znamo koje je strateško opredeljenje naše Vlade.
Ali, mnogo više od toga zaista je nešto što je životna sredina što ostavljamo našim pokoljenjima, o ljudima koji nisu odgovorni za to u kakvu će životnu sredinu da naslede u kojoj će da žive, da rađaju opet neku svoju decu, tako da smo mi odgovorni upravo za to.
Ono o čemu smo pričali, naravno, donošenje zakona, ono što je još bitnije pravilno sprovođenje tih istih zakona. Ali, napomenula bih nije sve samo ni u zakonima. Zaista moramo raditi na tome, nisu to samo reči, da sami promenimo svoj odnos prema našoj životnoj sredini.
Mnogi od nas veruju da neće neki naš sitni postupak da utiče na to kakva će životna sredina da bude. Međutim, onog trenutka kada svako od nas promeni neko svoje razmišljanje, svoj doživljaj, svoj stav prema životnoj sredini, zaista to je trenutak kada dolazi do nekih velikih i krupnih promena od toga da li ćemo baciti taj papirić na ulicu, što nam se u datom trenutku čini totalno nebitnim do toga da li ćemo očistiti ispred svoje kuće.
Znači, od toga nečega što zavisi samo od nas, e to su stvari na kojima treba da radimo. Znači, to stvarno pokazuje naš odnos da smo kao društvo sazreli, da smo kao pojedinci sazreli i da konačno razmišljamo malo i unapred, a ne samo u tom datom trenutku šta radimo.
Ne mogu a da se ne osvrnem, ono što su moje cenjene kolege već pomenule, a to je opet obrazovanje. Jedini način da promenimo svoju svest, svoje doživljavanje stvarnosti životne sredine, jeste da tu istu životnu sredinu odnosno sve ono što ona sa sobom nosi i znači, ubacimo u proces obrazovanja. Znači, da decu od malena učimo šta je to, kako se prema njoj treba odnositi. Da to nije prosto nešto što je nama Bogom dano da možemo da koristimo kako hoćemo, koliko hoćemo.
Da je priroda jednako moćna sila koja može isto tako da uzvrati na naše delovanje, a isto tako bogami i na naše nedelovanje, tako da stvarno vredi ubaciti pitanje životne sredine, odnosno zaštite životne sredine u naš sistem obrazovanja. To je verujem jedini pravi način da stvarno sistemski nešto promenimo, prvo u našem odnosu prema životnoj sredini, a onda naravno sve dalje kako ide i zakoni i primenjivanje istih.
Kada je stočarstvo u pitanju, nešto što je jako važno, čini mi se kao da godinama, rekla bih, rađeno na tome da naše stočarstvo bude u ovakvom stanju u kakvom se nalazi danas, a bojim se da nije ni malo dobro. Znači, što činjenjem, što ne činjenjem. Isto tako potpuno je apsurdno očekivati da se stvari u stočarstvu kao i u poljoprivredi sveobuhvatno promene preko noći, tako da smatram da optužbe nekih mojih kolega da je maltene neko mogao da promeni čarobnim štapićem, naravno, da ne može. Naravno, da sve može da se radi brže i bolje i efikasnije nego što je rađeno, ali zaista mora se priznati da je mnogo toga urađeno, kako na zaštiti životne sredine, isto tako kada je poljoprivreda u pitanju. Mnogo toga jeste urađeno i mnogo toga se radi da se to unapredi.
Verujem da se stvari menjaju sitnim koracima, od nečega mora da se počne, i stvarno verujem da su ove predložene izmene i dopune Zakona o stočarstvu jedan dobar početak i zaista verujem da će se stvari u stočarstvu promeniti i pokrenuti na bolje ovim Predlogom zakona.
Kako je stočarstvo sada, svi jako dobro znamo, kao što sam već rekla, uglavnom na našim selima nažalost žive stari ljudi, to su stara domaćinstva, obrađuju zemlju i gaje domaće životinje onako kako su navikli, tradicionalno. Nisu ni upućeni u to na koji način mogu da iskoriste, recimo, predpristupne fondove EU. Jednostavno, niti su u godinama, niti su u snazi, kada nešto mogu da menjaju, niti imaju volju iskreno rečeno, da tada, u tim godinama nešto menjaju. Šta je ono što mi moramo da uradimo? Pa, moramo da vratimo mlade ljude na selo. Ono što je moj poštovani kolega Marijan Rističević istakao, naravno da nisam ni približno stručna, ni upućena u tu oblast kao što je on, ali ono što u razgovoru sa građanima primećujem jeste da bi se mnogi građani vratili na selo, otpočeli bi neki svoj mali posao u oblasti stočarstva baš, ali ono što ih sprečava, što ih zbuni, što ih na samom startu blokira, pa se praktično uplaše i kažu – ne, nisam ja dorastao tome, jeste upravo neka pravna nesigurnost, nedorečenost koja postoji u važećem zakonu. Znači, da nisu sigurni, da ne smeju da se upuste u tako nešto.
Verujem da će se zaista ovim izmenama i dopunama ohrabriti ljudi, zaista izmene i dopune smatram da su kvalitetne i dobre, da će se ohrabriti ljudi da se vrate na selo, da otpočnu neki svoj posao u oblasti stočarstva. Ono što se menja jeste, na primer neki od postojećih nejasnoća u važećem zakonu – veštačko osemenjavanje. Sada su veoma precizno, veoma jasno definisani, znači, način kao i uslovi na koji se vrši veštačko osemenjavanje, na koje mogu da se koriste domaće životinje u tu svrhu, nešto što je, kažem, u postojećem zakonu nejasno, eto, nešto što se menja.
Zatim, postojeće predložene izmene i dopune rade na očuvanju autohtonih rasa, što je svakako za svaku pohvalu. Zatim, reguliše pitanje gajenja divljači, što je jako bitno, zatim proizvodnja u akva kulturi isto se reguliše, to je samo jedna od stvari.
Opet, kada je ribarstvo u pitanju veoma detaljno je precizirano koja je to papirologija potrebna, što je do sada zbunjivalo ljude, koja papirologija je potrebna koju morate imati kada su proizvodi ribarstva u pitanju. Na taj način se bukvalno omogućava našim proizvođačima da mogu da učestvuju na međunarodnom tržištu i da se ponašaju u skladu sa nekim međunarodnim standardima.
Ono sa čime smo se svi mi složili je da treba u našoj državi pokrenuti proizvodnju. To je nešto na čemu urgentno treba raditi i ne samo da ponudimo ono što je najbitnije, kao do sada da ponudimo kvalitetnu sirovinu na tržištu, nego da na tržištu budemo u mogućnosti da plasiramo jedan dobar, kvalitetan proizvod i na taj način najbolje povećamo svoj izvoz. To je cilj. Kako to uraditi? Prvo, omogućiti ljudima, ohrabriti ih zakonom i pomoći da se upuste u to, znači da krenu u proizvodnju. Drugo, naravno, uskladiti naše zakonodavstvo sa zakonodavstvom EU, da standardi i procedura budu ispoštovani tako da kada plasiraju proizvode nemaju nikakvih problema bar te pravne prirode.
Ono na čemu treba potencirati jeste da se zaista radi na poboljšanju kvaliteta. Prema nam je Bog zaista bio blagonaklon kada je kvalitet u pitanju i kada je sirovina koju imamo da ponudimo u pitanju i naravno od kvalitetne sirovine može da se napravi jako kvalitetan proizvod, tako da smo tu zaista blagosloveni. Sada, da li ćemo to da iskoristimo u budućnosti onako treba i kako valja, to je već na nama. Verujem da hoćemo i verujem da će ovaj zakon upravo u tome i pomoći, što je najbitnije od svega.
Kada je kvalitet u pitanju, požuriću da bih ostavila i svojim kolegama vremena da pričaju, ono što bih pohvalila jeste da će upravo zahvaljujući ovim izmenama i dopunama resorno ministarstvo imati mnogo preciznije informacije kada je kvalitet domaćih životinja u pitanju, što je ključno. Zašto? Da bi tako mogli da planiraju svoju politiku kada je stočarstvo u pitanju, a naravno da bez valjano planiranog nečega ne može da ispadne ništa dobro, odnosno bez dobrog plana na duže staze ne može biti nekog pravog boljitka. Upravo to na duže staze jeste jedna osobina i način rada naše Vlade i upravo su takvi ovi zakoni.
Smatram da su i zakoni koji se tiču životne sredine i stočarstva dobri, da su zakoni kvalitetni, da će pomoći i da će unaprediti oblasti na koje se odnose, tako da će u danu za glasanje dobiti moju podršku. Hvala.

Zahvaljujem.
Poštovani predsedavajući, uvaženi ministre sa saradnicima, uvažene koleginice i kolege narodni poslanici, pre svega, na početku svog izlaganja želela bih da istaknem da osnovni cilj zakona o kome danas diskutujemo jeste upravo unapređenje položaja osoba sa invaliditetom.
Kao što je veliki broj mojih kolega istakao, nije ovo prvi zakon o kojem se diskutovalo u ovoj Skupštini koji ima isti takav cilj, a to je da se unapredi položaj osoba sa invaliditetom. Nedavno smo u ovom domu usvojili dva slična zakona – Zakon o kretanju uz pomoć psa vodiča i Zakon o upotrebi znakovnog jezika. Mislim da to, samo po sebi, dovoljno govori o određenim optužbama koje smo čuli danas na račun Ministarstva, da li se radi dovoljno brzo, da li se radi dovoljno predano. Smatram da to govori o relativno kratkom vremenskom periodu, da su usvojena tri zakona, da dovoljno govori o tome da se u resornom ministarstvu ne štedi ni energija ni trud da se zaista kvalitativno poboljša život osobama sa invaliditetom.
Konkretno kada je u pitanju Predlog zakona o dopunama Zakona o sprečavanju diskriminacije osoba sa invaliditetom, ovaj zakon omogućiće osobama koje zbog specifičnosti svog invaliditeta nisu u mogućnosti da daju svojeručan potpis. Oni će to ubuduće, zahvaljujući ovom zakonu, moći da učine uz pomoć pečata na kome se nalazi ili ugravirano je njihovo ime ili uz pomoć pečata na kome se nalaze njihovi lični podaci.
Do sada su zaista osobe koje su imale takvu vrstu invaliditeta bile, da tako kažemo, u zaista nezavidnom položaju zato što se, kad god je trebalo napraviti svojeručan potpis, od njih tražilo da ili ostave otisak prsta, što je, slažemo se svi danas oko toga, samo po sebi dovoljno ponižavajuće, ne radi se o osobama koje su nepismene da bi prolazile kroz takav jedan tretman i kroz takvu jednu proceduru, ili su bile primorane da naprave punomoćje sa drugom osobom koja bi potpisala u njihovo ime, što je opet, samo po sebi, jedna određena procedura i opet jedno, ja bih rekla, nepotrebno komplikovanje.
Zaista, upotreba pečata, ono što je najbitnije, sprečiće diskriminaciju, ali olakšaće jedan svakodnevni život osobama sa invaliditetom. Jednostavno, sve će ići mnogo brže, mnogo jednostavnije, sve će im biti pristupačnije, što je jako bitno. Ono na šta smo mi svi osuđeni svakodnevno, znači, to je banka, pošta, različite institucije, svakodnevnica je zamarajuća dovoljno za sve nas i nema potrebe zaista da za naše sugrađane sa invaliditetom ta svakodnevnica bude teža i napornija, tako da ovaj zakon upravo radi na tome da ta njihova svakodnevica bude ista kao sa licima koja nemaju invaliditet.
Naravno da se postavilo pitanje da li postoji mogućnost zloupotrebe eventualne pečata. Naravno da ne postoji mogućnost ni najmanja zloupotrebe pečata, zato što se uz upotrebu pečata isto tako traži i lična karta ili neki drugi dokument koji će potvrditi identitet osobe koja nosi pečat, a samim tim i vidljivo je ko je osoba sa invaliditetom, tako da zaista ne postoji nikakva mogućnost eventualne zloupotrebe.
Ono što mislim da je jako dobro jeste da postoje novčane kazne u visini od 5.000 do 50.000 i u visini od 10.000 do 100.000 dinara. Smatram, kada su ovakvi zakoni u pitanju, da je zaista dobro da postoje novčane kazne jer ništa bolje ne podseća građane da treba poštovati zakon i ukoliko ga ne poštuju, ukoliko odluče da se ogluše o isti, da ignorišu isti, da i te kako mogu da plate. Tako da je to zaista najbolji motiv da se zakon poštuje onako kako treba.
Na samom kraju želela bih da istaknem ono što je poenta i u šta zaista duboko verujem, a veruju i svi ostali narodni poslanici kako pozicije, vladajuće strukture, jeste da država zaista treba da učini sve što je u njenoj moći, a to pre sve zakonom i vođenjem računa da li se zakoni sprovode efikasno na najbolje mogući način, a to je da treba zaista zaštititi lica sa bilo kakvim oblikom invaliditeta.
Ono o čemu se uglavnom priča, kada je diskriminacija u pitanju, uglavnom se priča o aktivnoj diskriminaciji, međutim, na šta bih ja skrenula, na samom kraju svog izlaganja, pažnju, to je možda još opasniji vid diskriminacije, a to je ona pasivna diskriminacija. Znate, ne morate uvek nekoga aktivno da povredite da biste mu naneli zlo. Ponekad je mnogo gore, mnogo opasnije, da kažem, mnogo podmuklije ne činjenje ili zaobilaženje sa kojima se, sigurna sam, da se lica sa invaliditetom često suočavaju. To je da budu redovno zaobiđena kada je neko napredovanje u karijeri, a koje su oni i te kako zaslužili ili da budu zaobiđeni pri nalaženju posla iako država, resorno ministarstvo radi sve u najboljoj svojoj moći tako što daje podsticaje da se zapošljavaju. Redovno ti ljudi ne činjenjem, zaobilaženjem, a to je ta tzv. pasivna diskriminacija koja dovodi prosto do toga da se lica sa invaliditetom obeshrabre, da se povuku.
Šta dolazi tada? Dolazi do klasične socijalne isključenosti. To je ono zaista protiv čega aktivno treba da se borimo i protiv čega aktivno moramo da se borimo. Tu bih zaista pohvalila resorno Ministarstvo za rad, zapošljavanje, socijalna i boračka pitanja, da zaista ne stoje nikakve optužbe, da je nešto moglo brže, bolje. Naravno, da uvek može bolje, ali i da i te kako ovo ministarstvo pokazalo je i entuzijazam i jedan konstruktivan i kreativan stav i zaista jednu veliku aktivnost kada je prevazilaženje tih i sličnih problema u pitanju. Tako da će ovakvi humani i slični zakoni zaista uvek naići na našu podršku. Hvala vam.

Zahvaljujem.
Poštovana predsednice, poštovani ministre sa saradnicima, uvažene koleginice i kolege narodni poslanici, konkretno Predlog zakona o oglašavanju, koji je između ostalog danas na dnevnom redu, izuzetno je bitan, naročito ako uzmemo u obzir u kom vremenu živimo, odnosno da smo sa svake strane praktično okruženi različitim vidovima oglašavanja.
Postojeći zakon koji reguliše ovu oblast donet je 2005. godine, a naravno da se mnogo toga promenilo u poslednjih deset godina, mogućnosti za oglašavanje u postale mnogo veće, tako da je samim tim potrebno unaprediti mere zaštite, jer samim tim što su mogućnosti za oglašavanje postale veće isto tako postale su veće i mogućnosti za zloupotrebe, a znamo da su brojne mogućnosti za zloupotrebu barem kada je oglašavanje u pitanju.
Kada pominjemo zloupotrebu ne možemo da se ne osvrnemo na različite vrste zloupotreba kada je internet oglašavanje u pitanju. Gotovo da nema osobe koja na ovaj ili onaj način, bilo da putem interneta ili neki drugi vid oglašavanja, nije bila obmanuta, da nije bila prevarena ili da barem nije bila dovedena u iskušenje, što znači da ovu oblast zaista veoma precizno i veoma detaljno valja učiniti, što ovaj Predlog zakona upravo i čini.
Kada je naravno u pitanju zloupotreba samo jedan kratak osvrt na to, naravno da postoje uvek grupacije koje su osetljivije, bilo da su u pitanju maloletnici, bilo da su u pitanju osobe koje su zbog nekog problema, bolesti ranjivije i kao takve podložne različitim vidovima manipulacije, različitim vidovima sugestije, a naravno da dokle god bude ljudi, a njih će nažalost uvek biti, koji su spremni da itekako zarade na tuđoj nesreći, tako da itekako država treba da se pobrine za to da njeni građani budu na adekvatan način zaštićeni, naročito kada je oglašavanje u pitanju.
Isto tako država treba da se pobrine, što ovim zakonom i čini, da zaštiti i samu sebe od različitih vidova sive ekonomije kada je oglašavanje u pitanju.
Upravo sve to ovim zakonom se čini, zakon je vrlo precizan, vrlo jasno definisan, definiše se tačno šta je to dozvoljeno, šta nije dozvoljeno u procesu oglašavanja, tačno i precizno definisano šta se sve smatra oglašavanjem a šta ne. Isto tako, kada je internet oglašavanje u pitanju, vrlo precizno definisano je šta se to podrazumeva pod internet oglašavanjem, definisano je koji su to kriterijumi koji se jednostavno moraju poštovati i na taj način adekvatnom primenom zaista ćemo doći do jedne situacije kada će stvarno postojati fer korektni uslovi za jednu pravu borbu, za pravo oglašavanje i to za sve one koji su učesnici u proces oglašavanja.
Kako sa jedne strane za oglašivače, kojima će se sada omogućiti jedna fer korektna borba, jedna fer konkurencija, isto tako za potrošače koji će biti praktično od strane svoje države adekvatnom primenom ovog zakona zaštićeni od različitih vidova obmanjivanja, prevare, a isto tako kao što sam već pomenula, naravno od sive ekonomije biće zaštićena i sama država, tako da će svi ciljevi biti ispunjeni.
Isto što bih naročito pohvalila kada je ovaj zakon u pitanju jeste da on podrazumeva, odnosno koncipiran je tako da omogućava efikasnost, što je zaista više nego bitno.
Za razliku od postojećeg zakona gde je postojala ta preopterećenost, tako da kažem, papirologijom, koja smanjuje efikasnost koja zaista u ovom segmentu je neophodna. Tako da zahvaljujući ovom zakonu biće moguće brzo reagovati ukoliko dođe do oglašavanja koje nije u skladu sa zakonom.
Naravno da postoje i kaznene odredbe. Neko od kolega je pomenuo da jesu stroge, slažem se i mislim da je to jako dobro kada je ovaj zakon u pitanju, zato što stroga kaznena politika može da deluje i preventivno, što jeste cilj.
Predviđeno je da nadzor nad adekvatnom primenom ovog zakona vrši i ministarstvo, a isto tako i lokalne samouprave, kao i agencije, što smatram da je jako dobro i da će zaista pospešiti to da ovaj zakon bude primenjen na najbolji mogući način.
Kada je drugi zakon u pitanju o kojem danas diskutujemo – Predlog zakona o informacionoj bezbednosti, naravno, ništa manje bitan i značajan zakon, naročito ukoliko se uzme u obzir da zaista vreme u kome živimo jeste vreme u kome informacija znači pravu i istinsku moć, te je tako zaista svim silama treba i zaštititi, naročito ako uzmemo u obzir da prema anketama ne postoji firma koja radi bez kompjutera, ne postoji firma koja nema internet, preko 60% domaćinstava u Srbiji koristi računar, koriste internet. Znači, jednostavno, sada praktično vi ne možete da poslujete ukoliko ne postojite na internetu. Samim tim, kako napreduje nauka, kako napreduje tehnologija, naravno da napreduje paralelno sa tim i tehnološki kriminal i zaista treba uložiti mnogo napora, mnogo truda, da se stane na put tehnološkom kriminalu.
Ono što ovaj zakon sigurno čini, jeste da je to jedan veoma značajan iskorak u ostvarivanju tog cilja. Konkretno, šta čini ovaj zakon? Tačno i precizno je odredio tela koja treba da se bave zaštitom podataka, znači, koja primenjuju mere zaštite, a isto tako podrazumeva i predviđa i njihovu međusobnu koordinaciju. Jer, kao što znamo, samo jedno telo samo za sebe zaista ne može tu da učini mnogo toga. Zaista je potrebna i neophodna njihova međusobna koordinacija. Naravno, predviđen je i nadzor nad primenom ovog zakona, što je jako bitno.
Na samom kraju, da istaknem da i jedan i drugi zakon predstavljaju jedan korak usklađivanja našeg zakonodavstva sa zakonodavstvom EU, što je jako bitno, naročito ako se uzme u obzir da je to strateško opredeljenje ove Vlade, ali, isto tako, što je bitnije od toga, jeste da su oba zakona koncipirana tako da postoje u najboljem mogućem interesu i da štite interese, kako ove države, tako i naših građana, te ih stoga treba podržati. Hvala.

Poštovana predsednice, uvažena ministarko sa saradnicima, koleginice i kolege, narodni poslanici, ja ću se u svom izlaganju osvrnuti na zakon o kojem je danas bilo manje reči, a to je Predlog Zakona o zaštiti zemljišta. Nešto što je jako bitno.
Upravo zato što u Republici Srbiji ne postoji sada zakon koji se bavi zaštitom zemljišta kao prirodnog resursa, i smatram da je bilo itekako potrebno doneti jedan ovakav zakon i to iz više razloga.
Naravno, usaglašavanje sa propisom o usaglašavanju našeg zakonodavstva sa zakonodavstvom EU, ali naravno da to nije prioritetan razlog. Pravi i osnovni razlog zbog koga je trebalo doneti jedan ovakav zakon, jeste da mi sačuvamo kvalitet našeg zemljišta, zato što je to ono osnovno i zato što je to ono najbitnije, jer svi ćemo se složiti oko jednog, da bez zdravog zemljišta nema zdravog života.
To je ono što mi dugujemo sebi i što dugujemo svojoj državi, a pre svega to je ono što dugujemo svojim pokoljenjima, jer njima smo dužni da ostavimo zdravo i kvalitetno zemljište.
Da postoji potreba da se zemljište zaštiti, više je nego evidentno, i zato postoji potreba da se donese jedan ovakav zakon, ali postoji velika potreba da se to pitanje sistemski uredi i upravo to ovaj zakon čini. On sistemski uređuje jedno jako bitno pitanje koje se tiče zaštite kvaliteta zemljišta.
Tako koncipiran zakon daje sveobuhvatan, celovit i da obuhvata sve segmente zaštite zemljišta.
Bilo, da li se radi o zaštiti zemljišta od zagađivanja, pa da li je sad to zagađivanje hemijsko, ili otpadnim vodama, ili na neki drugi način, da li se radi od opasnosti od požara, od neplanske urbanizacije, znači bilo kog oblika zaštite zemljišta.
Isto tako, kada se šteta već dogodi, odnosno kada je zemljište već ozbiljno oštećeno, ovaj zakon planirao je i to, znači, da postoji nešto što se zove sanacija tog istog zemljišta.
Naravno, ono što bih posebno u ovom slučaju pohvalila jeste što ovaj zakon ima i preventivni karakter, naročito ako se uzme u obzir koliko je upravo skupa ta sanacija, onda se zaista ispostavi da je mnogo bolje sprečiti nego lečiti. Tako da bih naročito pohvalila i istakla ovaj deo zakona koji ima upravo taj preventivni karakter.
Naravno da će ovaj predlog zakona, da će iz njega proisteći niz podzakonskih akata koji će svakako omogućiti jednu bolju praktičnu primenu ovog zakona, što je jako bitno. Naravno da postoji, predviđen je i nadzor upravo nad vršenjem praktične primene ovog zakona, što je izuzetno bitno. Jer, naravno, dok ne postoji jedan adekvatan nadzor, uvek postoje mogućnosti da se nešto ne primenjuje onako kako bi trebalo, a onda nam je zaista suvišno da donosimo zakone ukoliko se ne staramo o tome da ti zakoni budu maksimalno provereni, da li se praktično primenjuju onako kako je propisano i onako kako bi trebalo.
Još nešto što bih pohvalila vezano za ovaj zakon, a to jeste njegova transparentnost. Smatram da je to nešto što je jako potrebno, naročito kada živimo u jednom dobu kada su informacije dostupne i sada informacije i treba da budu dostupne. Kada je ovaj zakon u pitanju, to i jeste. Znači, biće dostupne informacije onim ljudima koji žele da znaju u kakvom se to stanju nalazi kvalitet njihovog zemljišta, jer u krajnjoj liniji imaju puno pravo na to, jer žive na tom zemljištu, jedu plodove iz tog zemljišta, tako da imaju puno pravo na to. Tako da, zaista sve pohvale vezane za ovaj zakon.
Kada je drugi zakon u pitanju, biću mnogo kraća zato što je danas zaista bilo mnogo reči o njemu. Naravno, radi se o Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o poljoprivrednom zemljištu. Uređuje se jedno izuzetno bitno pitanje, a to je poljoprivredno zemljište koje se nalazi u vlasništvu države. Šta uraditi sa njim? Kako ga iskoristiti na najbolji mogući način? Ono što je najbitnije i pre svega što treba istaći, kako ga staviti u korist građana, odnosno kako ga staviti u korist konkretno poljoprivrede i poljoprivrednika, a ne u korist bogatih pojedinaca, kao što je to, nažalost, do sada bio slučaj.
Mislim da je to neka okosnica ovog zakona, nešto što je najbitnije. Mislim da je ovaj zakon upravo uspeo da reši suštinu stvari, da uvede jedan red. Nadam se da će zaista biti pravilno, sigurna sam u stvari, da će biti pravilno primenjivan. Zaista je bilo krajnje vreme da se to stvarno kvalitetno poljoprivredno zemljište, da se da mogućnost kome – malim i srednjim poljoprivrednim proizvođačima, koji su upravo najbitniji, da se konačno razvije ta naša poljoprivreda o kojoj tako stalno pričamo da jeste najbolja razvojna šansa Srbije i jeste.
Ovo je upravo pravi način da se izađe u susret i ovim zakonom se upravo to i čini, da se izađe u susret ljudima, koji za promenu zaista i žive od te poljoprivrede, a ne kao što je do sada bio slučaj pojedincima koji su se zaista enormno bogatili. Ovim zakonom, i to me jako raduje, izlazi se u susret običnom čoveku, običnom poljoprivredniku.
Nije slučajno da smo juče imali Zakon o zadrugama, sada se otvara mogućnost i svim tim malim i srednjim poljoprivrednim proizvođačima, otvara im se jedna nova mogućnost da se udružuju. Juče je bilo dovoljno reči o tome kolika je praktična korist od svega toga. Tako da, ukoliko budu dovoljno pametni, dovoljno organizovani, a verujem da to jesu, nadam se da će ovu datu šansu zaista iskoristiti na najbolji mogući način. Zbog toga smatram, zato što se daje šansa upravo običnom čoveku, običnom poljoprivredniku, daje mu se šansa da može da živi od svog rada, da živi od poljoprivrede i, zašto da ne, da se obogati od iste.
Upravo zato treba dati podršku ovim zakonima zato što znače neki novi početak i znače da se konačno u državi Srbiji nešto menja. Hvala.

Poštovani predsedavajući, uvaženi ministre sa saradnicima, uvažene kolege i koleginice narodni poslanici, ja ću se u svom izlaganju kao i većina kolega do sada osvrnuti na Predlog zakona o zadrugama, možda najviše zbog toga je reči bilo o ovom zakonu, zato što u razgovoru sa nama narodnim poslanicima, ono što građane često interesuje, jeste kada će se oblast zadrugarstva urediti.

To naročito interesuje ljude sa sela, što je sasvim normalno, zato što, kada su zadruge funkcionisale onako kako bi trebalo da funkcionišu, oni su imali nešto što se zvalo izvesnost, nešto na šta su mogli da računaju, što nažalost sada nije slučaj.

Inače, kada se pomenu zadruge i ono što jeste svakome od nas asocijacija, jeste da se radi o poljoprivrednim zadrugama. Naravno, svi smo svesni da postoje brojne druge zadruge i možemo samo da se prisetimo kako su nekada dobro funkcionisale zadruge, kao što su bile omladinske zadruge, studentske zadruge, koje su tada nekim mladim ljudima omogućavale da se samostalno školuju.

Naravno da te zadruge i danas postoje, ali daleko od toga, nažalost da funkcionišu onako kako bi zadruge trebalo da funkcionišu. Zadrugarstvo u Srbiji danas je u veoma teškom stanju i duboko verujem i smatram da je možda srpsko selo najviše osetilo posledice, a o tome će biti definitivno u mom izlaganju najviše reči, da je srpsko selo možda najviše osetilo negativne posledice loše uređenosti ove oblasti.

Da, zadrugarstvo postepeno propada, već godinama i danas je u takvom stanju kakvom jeste, možda je najviše dovelo do toga što ovu oblast trenutno uređuju dva zakona i to nažalost dva zakona koja su međusobno u potpunoj suprotnosti i kao takva, naravno da praksi izazivaju jednu konfuziju, jedno nerazumevanje šta da se u kojoj situaciji radi i naravno da dolazi do opšte atmosfere pravne nesigurnosti, što je dovelo do toga da zadrugarstvo danas izgleda tako kako izgleda.

Upravo ovaj zakon o kojem danas diskutujemo, opet će uticati na selo, najviše na selo, to što bih posebno ja podvukla, ali ovog puta ja duboko verujem u to, na jedan dobar i jedan pozitivan način.

Ono što je osnovni cilj jeste zadruga da se na kratko prisetimo, jeste da se na taj način poljoprivredni proizvođači udružuju, udruživanjem u zadruge, oni prestaju da budu sitni i oni naravno, na taj način bivaju sve snažniji. To je, da se samo na kratko podsetimo šta je osnovni cilj zadruga.

To jeste poenta svega i verujem da će se upravo pravilnom primenom ovog zakona to i povratiti. Do čega sve to može da dovede? To može da dovede do toga da zaista poljoprivreda koja je jedan najveći, nažalost, do sada, daleko od toga da je dovoljno iskorišćen potencijal, da će poljoprivreda zaista moći da se razvija onako kako bi trebalo da se razvija.

Ono što je bitno da prekinemo sa jednom praksom koju imamo do sada, ali to više nije ni praksa, to je u sadašnjim uslovima više jedno moranje, a to je da Srbija plasira najkvalitetniju, najbolju, najzdraviju sirovinu na svetsko tržište. Zašto ne bismo tu tako dobru kvalitetnu sirovinu, pretvorili u jedan dobar kvalitetan proizvod i za promenu plasirali jedan proizvod koji je mnogo skuplji, nego sirovina na svetskom tržištu.

Naravno da do sada to nismo mogli, zato što tako nešto iziskuje mnogo novca, a samim tim i sitni poljoprivredni proizvođači nemaju takav novac koji je za to potreban, ali upravo tu stupaju na snagu zadruge i zato te zadruge upravo otvaraju neka nova vrata, nove mogućnosti, kao što sam već rekla, čim su ljudi udruženi, više nisu tako sitni, već se otvaraju neke nove mogućnosti, što će stvarno, verujem, dovesti do punog razvoja i procvatu naše poljoprivrede.

Nešto vrlo kratko samo o zakonu, pošto je dovoljan broj mojih kolega zaista pričao detaljno o tome, ovaj zakon će konačno rešiti jedan višedecenijski problem, a to su imovinsko pravni odnosi, a to je više nego pozitivno i isto tako, svaki dobar zakon je jednostavan zakon i to je osnovna osobina svega što je kvalitetno, tako da ovim zakonom, osnivanjem rada zadruga biće maksimalno pojednostavljen. Sada da bi se osnovala zadruga, potrebno je pet fizičkih lica i ukoliko se ne varam minimalna suma novca koja je potrebna jeste 100 dinara, koja dodatno pojednostavlja stvari. Detaljno, veoma precizno, sve je definisano ovim predlogom zakona, kako funkcioniše zadruga šta je sve potrebno da bi se osnovala zadruga, koji su to organi zadruge, da, skupština, nadzorni odbor, upravni odbor, kako oni funkcionišu, kako se biraju koji članovi, fondovi zadruga, prestanak zadruga, koji su to međunarodni principi zadrugarstva, sve je vrlo detaljno i precizno definisano, nema mesta nikakvim zloupotrebama i zato je uvek potrebno da zakon bude takav, jednostavan, ali jasan i definisan i precizan, da se ne ostavi mesta za eventualne zloupotrebe koje bi dovele do pravne nesigurnosti, a sve ovo što sam do sada nabrojala i navela, veoma kratko, rekla bih da dovoljno govori o tome da se radi o jednom zakonu koji je kvalitetan i zakonu koji je moderan i koji će definitivno regulisati, ukoliko se bude pravilno i adekvatno primenjivao, definisati zadrugarstvo u Srbiji i koji će pre svega, iskreno se nadam, uticati na život ljudi u selu.

Ali ne samo u onom ekonomskom smislu o kojem je bilo govora, nego, znači, ekonomija je baza, bez toga nema govora ni o čemu, ali da će uticati na onaj socijalni kulturološki aspekt koji je i te kako bitan i koji je, rekla bih, presudan da prestanu migracije sa sela, jer ne možemo očekivati od ljudi, naročito od mladih ljudi, da ostanu na selu ukoliko im ne nudimo ništa.

Verujem da će zakon o zadrugama uspešno zaživeti, da će promeniti neke stvari, naročito kada je selo u pitanju, da će sprečiti migracije i da će to zaista značiti pravi jedan dobar početak i preporod za Srbiju. Zato sam ubeđena da ovaj zakon treba podržati, kao naravno i ostale zakone o kojima je danas bilo reči. Hvala vam.

Zahvaljujem.
Poštovani predsedavajući, poštovani ministre sa saradnicima, uvažene koleginice i kolege narodni poslanici, međunarodna konvencija o kojoj danas diskutujemo, konkretno protiv regrutovanja, korišćenja, finansiranja i obuke plaćenika, smatram da je baš pravi trenutak da o njoj diskutujemo, s obzirom da je Srbija zemlja domaćin ministarskog saveta OEBS-a, tako da je ovo možda jedan najbolji način da se pokaže kako Srbija ima jednu aktivnu ulogu i kako daje svoj aktivni doprinos u borbi protiv svih oblika koji mogu da naruše bezbednost i mir.
Da Srbija čak i prednjači u tome, ja bih rekla, možda najbolje govore činjenice u prilog tome da kada je ova konvencija u pitanju konkretno, da su svega četiri države članice EU do sada ratifikovale ovu konvenciju, tako da bih rekla da to dovoljno govori o Srbiji.
Ne bih se složila sa kolegama da je neko zakašnjenje u pitanju, naročito ako uzmemo ovaj podatak u obzir.
O čemu se radi u ovoj konvenciji? Konkretno, ova konvencija zabranjuje korišćenje, regrutovanje, obuku plaćenika, zabranjuje njihovo delovanje i što je najbitnije, sve ove pomenute pojave ona sankcioniše, tretira kao krivično delo, što smatram da je zaista nešto dobro što je trebalo uraditi i čemu se zaista treba posvetiti, da to zaista bude pravilno implementirano.
U vremenu u kojem živimo, ako sve uzmemo u obzir, jednu globalnu situaciju, migrantsku krizu, brojna ratna žarišta, uopšte na svetskom nivou bezbednosti ugrožena, rekla bih da su na ozbiljnom testu sve organizacije koje se bave bezbednošću. Takođe, svi međunarodni principi kada je bezbednost u pitanju su ozbiljno ugroženi, tako da ovakve i slične konvencije naravno da su dobro došle. Ali, ono što je još bitnije od svega jeste to da mora da postoji međunarodna saradnja kada je borba za očuvanje bezbednosti i mira u pitanju. Ona zaista mora da postoji, jer bez toga neće biti rezultata.
Da bezbednost odavno nije nacionalna kategorija već međunarodna kategorija, to je odavno poznato, tako da se ja zaista nadam da će biti sve više država koje će konkretno ovu konvenciju ratifikovati i na taj način dati svoj doprinos očuvanju mira i bezbednosti.
Tu su i tri sporazuma između Vlade Republike Srbije i Finske, Gruzije i Rumunije. Konkretno, kada je Gruzija u pitanju, u pitanju je Sporazum o ukidanju viza za nosioce diplomatskih i službenih pasoša. Mi smo do sada imali gotovo jednu apsurdnu situaciju da licima sa civilnim pasošem nije bila potrebna viza, a da licima sa diplomatskim pasošem je bila potrebna viza, tako da se ovim sporazumom to ispravlja.
Kada je Gruzija u pitanju, moram nešto da napomenem. To je država koja nije priznala jednostrano proglašenu nezavisnost Kosova, a što je još bitnije, možda zato što se skorije desilo, Gruzija je glasala protiv ulaska Kosova u UNESKO, tako da je to nešto što svakako treba istaći i pohvaliti. Znači, Gruzija se veoma praktično pokazala kao naš prijatelj, a jako dobro nam je svima poznato da zemlje koje nisu priznale Kosovo, moramo to priznati, sve se nalaze pod određenim pritiskom, većim ili manjim, ali sve su pod pritiskom, tako da je svakako na nama da radimo i da ulažemo napore da sa zemljama koje su se pokazale kao naši prijatelji, da na sve moguće načine produbljujemo i unapređujemo našu saradnju. Ovaj sporazum svakako da jeste jedan vid toga.
Tu je i Sporazum sa Rumunijom, gde se konkretno radi o bavljenju plaćenim poslovima članova porodice članova diplomatskih i konzularnih predstavništva. Poslednjih godina ovo je postala jedna međunarodna praksa, zato što do sada to pitanje nije bilo politički uređeno. Ovakvi sporazumi koji omogućavaju da se licima koji rade u diplomatsko-konzularnim predstavništvima, da se članovima njihove porodice omogući posao. To je jednostavno nešto što je jako praktično, što je jako korisno i ovakvi sporazumi uvek su bazirani na principu reciprociteta i, naravno, kao takvi, uvek su na obostranu korist.
Šta je krajnji cilj ovakvih sporazuma? Krajnji cilj ovakvih sporazuma jeste da se porodica održi na okupu, što je naravno neki prioritet, jer u današnjem vremenu u kojem živimo retko ko bi pristao da napusti svoj posao u zemlji i da prati svog partnera, svog supružnika u inostranstvo, a da pri tome izgubi posao. Tako da smatram, naravno, da i ovaj sporazum treba podržati, kao i sve ostale sporazume.
U svojim izlaganjima ja uvek istaknem da sporazume treba uvek podržati i da ih treba biti što više, jer oni uvek otvaraju vrata za neku novu saradnju, za razvijanje nekih novih oblika saradnje, kao što je ekonomska saradnja, koja je, naravno, najbitnija za nas, politička saradnja, Tako da uvek sporazume treba podržati. Zahvaljujem.

Poštovani predsedavajući, uvažena ministarko sa saradnicima, uvažene koleginice i kolege narodni poslanici, zaista mnogo toga je rečeno danas, ja ću se zaista veoma kratko osvrnuti samo na jedna predlog zakona o kome je danas definitivno bilo najviše reči, ali koji je svakako jedan od najvažnijih zakona o kojima diskutujemo, a to je Predlog zakona o ozakonjenju objekata.
Ono što je najviše privuklo moju pažnju konkretno kod ovog zakona, što mislim da je najbolje kod njega, jeste što će moći da stupi na snagu odmah, odnosno sa njegovom praktičnom primenom moći će da se krene odmah. Zašto je to dobro? Zato što je zaista rešiti u ovoj oblasti pitanje, legalizovati stvari, je zaista od ključnog značaja i zato se sa tim ne treba čekati.
Na taj način smatram da se na najbolji mogući način odbacuju optužbe da je ovaj zakon teško primenjiv, da se sve svaljuje na lokalnu samoupravu. Naprotiv, ja mislim da je to jako dobro. Mislim, da to i jeste posao lokalne samouprave, da lokalna samouprava i mora da vodi računa o tome šta se gradi, praktično u njenom dvorištu. Naravno, da treba, jednom rečju da radi svoj posao, što je ovih zakonom i predviđeno, a isto tako je predviđeno da ukoliko lokalna samouprava valjano ne obavlja svoj posao da će snositi naravno i novčane sankcije što smatram da je sasvim korektno.
Krajnji cilj ovog predloga zakona jeste da se konačno i u potpunosti stane na put ovakvoj gradnji, da se stane na put bespravnoj gradnji u Srbiji. Iskreno i duboko verujem, zaista, da će ovaj predlog zakona, odnosno njegova pravilna primena u praksi zaista i postići taj veoma ambiciozni cilj koji do sada nije pošao za rukom da ostvare proteklih pet zakona koji su imali taj isti cilj ali su se pokazali da nisu dovoljno dorasli tom ambicioznom zadatku.
Na samom kraju, postavlja se jedno pitanje da li je to u stvari pravedno, da li je ovaj predlog zakona pravedan za one ljude koji su, sve što su sagradili, sve što su izgradili, da su to učinili u skladu sa zakonom?
Naravno da ovo postoji, da je to jedan od načina da se gleda na celu stvar, međutim, postavlja se jedno veoma značajno pitanje – šta je alternativa? Šta da se radi sa tolikim ljudima koji su sagradili svoje kuće, da li da se krivično gone, da li da se sve to ruši, naravno – ne.
Naravno da je ovo najbolji mogući pokušaj da se na jedan, da se sve to vrati u jedne legalne tokove, da se sve to ozakoni, jer ipak moramo da priznamo da se u najvećem broju slučajeva radi o ljudima koji su, sticajem okolnosti, ili izbeglištva ili nekih drugih okolnosti morali praktično sebi da stvore neki krov nad glavom, tako da je ovo zaista jedan ozbiljan korak da se sve to vrati u legalne tokove i svakako ga treba pozdraviti i podržati naravno.
Što se same procedure tiče, ona je maksimalno pojednostavljena, o tome je zaista danas bilo puno reči. Za lica koja su podnela zahtev za legalizaciju postoji samo taksa i možda upravo ta taksa do 5.000 dinara za one kuće koje su do 100 m2 možda najbolje govori o tome da se zaista maksimalno uzeo u obzir socijalni elemenat, što mislim da je za svaku pohvalu, što stvarno treba pohvaliti.
Međutim, za ona lica koja nisu podnela zahtev za legalizaciju, praktično, sada su im potrebna samo dva papira, to je dokaz o imovinskom pravu nad zemljom i izveštaj o zatečenom stanju. Možda ono što je do sada najviše obeshrabrivalo ljude da krenu u taj, do sada, komplikovan proces, sada će moći zato što su zaista rasterećeni kada je papirologija u pitanju. Zaista je sve svedeno na minimum, tako da je ovo zaista pravi trenutak da oni ljudi koji nisu do sada legalizovali svoje objekte, krenu sa tim.
Smanjena papirologija, novac kada je u pitanju, zaista maksimalno skromno, to sam već rekla, što na najbolji mogući način pokazuje da je resorno ministarstvo zaista vodilo računa i kada je vreme i kada je novac građana u pitanju, te tako svakako sve predloge zakona treba podržati, što će SNS svakako učiniti. Hvala.

Poštovani predsedavajući, poštovani ministre sa saradnikom, uvažene koleginice i kolege narodni poslanici, mnogo toga danas rečeno je i o samom obrazovanju uopšte i naravno najviše reči bilo je o tome da li je predviđena jednokratna pomoć od sedam hiljada dinara adekvatna ili nije.
Meni je drago da smo se složili barem u jednom, a to je koliko je obrazovanje bitno i važno za jedno društvo koje ima ambiciju da bude i da ostane jednu zrelo i civilizovano društvo, a naravno da RS to jeste.
Složili smo se svi oko toga da obrazovanje nije nikakva nadgradnja, već jedna bazična potreba, jedna osnova svakog društva i kao takvo treba ga zaista na taj način i tretirati, kao naravno i ljude koji rade u obrazovanju.
Ono što bih naglasila i što sigurno znam kao prosvetni radnik jeste koliko je to težak i koliko je to zahtevan, pre sve, koliko je to odgovoran posao. Ogromna je odgovornost koju preuzimate kada vama neko daje svoje dete, da ga učite, da mu usađujete određene kriterijume vrednosti, pa brige koje idu sa tim, da li ste dovoljno kreativni kao profesor, da li dovoljno dajete sebe, da li dovoljno umete da zainteresujete učenike na času da zavole vaš predmet.
Ono što je najbitnije i najvažnije od svega, da li dovoljno utičete na to da li će ti vaši učenici postati jednog dana kvalitetni ljudi, da li se dovoljno trudite da u vremenu koje je takvo kakvo jeste da li činite sve što je u vašoj moći, više od toga, da usadite normalne pravilne kriterijume vrednosti, što jeste najbitnije.
Naravno da se svi slažemo oko toga da prosvetni radnici za to treba adekvatno da budu i plaćeni i naravno da se svi slažemo oko toga da sada nisu adekvatno plaćeni.
Ova novčana pomoć jednokratna od sedam hiljada dinara, koje je predviđena za njih, naravno da ne rešava problem, odnosno status prosvetnih radnika. To nije ni bila intencija ove Vlade.
Ono što ova jednokratna pomoć od sedam hiljada dinara čini, pre svega, ja bih rekla, jeste da pokazuje, da dokazuje da ova Vlada itekako vodi računa o svojim prosvetnim radnicima, o svojim učiteljima, nastavnicima, profesorima, da ih nije zaboravila, da se bavi njima, a naravno da je novčana pomoć kao sama novčana pomoć znači, ali možda ovo o čemu sam pričala znači još više.
Ono što bih takođe naglasila jeste i činjenica da pošto je bilo reči o tome kako će, kome će biti isporučena ova pomoć, linearno se pomoć izručuje i ono što bih naglasila jeste da će ta novčana pomoć od sedam hiljada dinara biti isplaćena svima koji rade u obrazovanju bez obzira da li su kolege angažovane 10, 20 ili nekih 100%. Znači, neće biti često, kao što je do sada bio slučaj dok sam ja radila u obrazovanju, da neke kolege koje su možda radno angažovane 10 ili 20% da budu izuzete, što mislim da je jako dobro, što ovom priliko takva vrsta diskriminacije je izbegnuta.
Ono u šta zaista duboko verujem jeste da svi mi narodni poslanici, data su nam sredstva za to, jednostavno svi moramo da radimo na tome da naše obrazovanje unapredimo, da položaj prosvetnih radnika unapredimo putem amandmana, putem poslaničkih pitanja. Zaista, brojni su mehanizmi koje mi imamo i treba da ih koristimo. Znači, neprekidno raditi na tome da im se poboljša materijalni status pre svega, da im se poboljša to da ne budu, često to iznosim u svojim izlaganjima kada je obrazovanje u pitanju, da ne budu prenatrpani papirologijom kao što je to sada slučaj i do sada, da se stalno nešto menja, da oni moraju non stop da budu u toku šta se to menja, da plan i program budu napisani adekvatno. Znači, prenatrpani papirologijom, a praktično to im onemogućava da rade svoj primarni posao, odnosno da rad u učionici i rad sa učenicima zbog toga trpi.
Međutim, ono što je definitivno najbitnije od svega, ja bih rekla, jeste da svi mi zajedno moramo da radimo na tome da se povrati dostojanstvo poslu nastavnika, učitelja, profesora. Mislim da je to poenta i suština svega.
Možda koliko je ta profesija nekada bila poštovana možda najbolje govore nazivi pojedinih opština, odnosno delova Beograda, Profesorska kolonija, Učiteljsko naselje, možda to na najbolji način svedoči koliko je nekada ta profesija zaista suštinski bila poštovana, a koliko to danas nažalost nije.
Međutim, nije se dostojanstvo ove profesije izgubilo u poslednje tri godine, u poslednjih pet godina. Postoji niz godina kako se postepeno i vrlo uspešno, rekla bih, degradira ovaj posao i to na različite načine, tako da se nažalost, još jednom kažem, dostojanstvo, ni novčana moć ne može vratiti odjednom i preko noći.
Ono što se mora priznati ovoj Vladi jeste da se na tome uporno radi. Ova jednokratna pomoć jeste najbolji dokaz za to. Takođe, dokaz za to jeste i 4% koja su predviđena za povećanje plata prosvetarima i još jedan dokaz za to, naime, nešto što je isto jedan krupan iskorak, što bih ja naročito volela da istaknem i nadam se da će taj zakon zaista kvalitetno biti odrađen, jeste Zakon o platnim razredima, nešto što će, verujem duboko, suštinski, sistemski rešiti pitanje prosvetnih radnika.
Znači, u nečemu moramo da se složimo, a to je da ova Vlada itekako predano radi na tome da se položaj prosvetnih radnika poboljša, samo što to nažalost nije ni uništeno preko noći, pa ne može naravno biti ni povraćeno preko noći.
Još jednom šta bih volela da istaknem na samom kraju izlaganja, umesto toga da se raspravljamo da li ova jednokratna pomoć od sedam hiljada dinara je adekvatna ili nije, prosto ne razumem odakle tolika potreba da se nešto što je dobro, što je pozitivno, što je ako ništa drugo sigurno jedan veliki korak napred, otkud tolika snažna potreba da se dočeka na nož, da se omalovaži, potceni, a ništa drugo se ne nudi kao alternativa. Ne vidim šta je alternativa. Da li je bilo bolje da ni do kakve pomoći ne dođe? Naravno da nije.
Jednostavno, kao neko ko je godinama živeo od profesorske plate i to samo od profesorske plate, mogu da kažem, to slobodno smem u ime svih svojih kolega da će ta pomoć biti itekako dobrodošla. Možda za neke ljude koji su enormno bogati, a koji svakako nikada nisu i nažalost neće živeti od svojih plata, možda je to njima mizerno, možda je to njima za potcenjivanje. Nama koji živimo od svoje plate to svakako nije za potcenjivanje i to svakako treba poboljšati. Hvala.

Zahvaljujem poštovani predsedavajući.
Poštovane kolege, danas mi narodni poslanici imamo zaista jedan odgovoran zadatak, rekla bih, a to je izbor članova Nacionalnog prosvetnog saveta.
Ja se neću u svom izlaganju preterano osvrtati na značaj ove institucije. Mislim da se do sada iz govora mojih kolega jasno vidi koliko je Nacionalno prosvetni savet jedna značajna institucija za naše obrazovanje, za našu državu.
Ono na šta ću se veoma kratko osvrnuti jeste naše obrazovanje u celini. Pre svega morala bih da se nadovežem na izlaganje kolege Marka Atlagića, a to je značaj vaspitanja u celokupnom procesu obrazovanja koji je, bojim se, prilično zanemaren u našem obrazovanju i to je ono sa čim se mi profesori, nastavnici, učitelji svakodnevno susrećemo i verujte da stalno vidimo koliko to ima štetnih posledica, a najviše, verovali ili ne, na naše učenike.
Takođe, osvrnula bih se i na reforme koje je naše obrazovanje pretrpelo u poslednjih deset godina. Naravno da je obrazovanje podložno reformama i da kao takvo stalno treba da se modernizuje. Međutim, u želji da modernizujemo naše obrazovanje bojim se da smo previše brzo, previše neprilagođeno prihvatili neke stvari sa strane, a odbacili neke tradicionalne klasične vrednosti, ponavljam klasične vrednosti, koje nikako nije trebalo odbaciti. Možda je zaista ono što smo primili sa strane trebalo malo pametnije, malo mudrije implementirati u naš sistem obrazovanja.
Međutim, ono sa čim se susrećemo jesu naravno posledice svega toga. Jedno jako bitno pitanje – da li je naše obrazovanje savršeno? Naravno da nije. Da li su svi problemi koji postoje u našem obrazovanju nastali u poslednje tri godine i da li se mogu rešiti u poslednje tri godine od kako je SNS na vlasti? Naravno da ne.
Znači, obrazovanje je jedan kontinuiran proces sa čijim problemima, sa čijim izazovima moramo da se suočimo svi, zaista u to duboko verujem i poslanici iz vladajuće koalicije i poslenici iz opozicije, to možemo jako dobro da pokažemo na radu odbora, da zaista svi imamo jedan duboko konstruktivan stav i to bih zaista volela da se prenese u ovoj sali. Znači, umesto što gledamo da li je došlo do zakašnjenja, jeste, i šta sada treba, da se fokusiramo sve vreme da zakašnjenje i šta smo time postigli? Verujte ništa.
Ono zaista u šta duboko verujem, na šta sada treba da se fokusiramo, jesu ovi kandidati, odnosno njihove biografije, da zaista svi zajedno vidimo koji su to ljudi koji imaju najkvalitetnije, najbolje biografije, a koliko sam ja čitala, a i mnoge moje kolege su se složile sa tim, zaista ima jako kvalitetnih ljudi koji mogu svojim radom, svojim iskustvom da značajno doprinesu obrazovanju u našoj zemlji i zaista doprinesu tome da obrazovanje bude bolje, da bude kvalitetnije.
Zato odbacimo sve drugo, zaista se osvrnimo na same kandidate i potrudimo se maksimalno svi zajedno da izaberemo najbolje ljude, najbolje kandidate jer to je ono u krajnjoj liniji što dugujemo našim građanima. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.
Poštovani predsedavajući, uvaženi gosti iz Ministarstva, uvažene koleginice i kolege narodni poslanici, danas diskutujemo o tri predloga zakona, od kojih je jedna konvencija. Konkretno, u pitanju je Konvencija o nadležnosti, merodavnom pravu, priznanju i izvršenju odluka i saradnje u materiji roditeljske odgovornosti i mera za zaštitu dece.
Ova Konvencija pre svega se odnosi na onaj deo zaštite dece gde postoji i veoma bitan faktor, a to je međunarodni element. Pošto je ova oblast sama po sebi dovoljno osetljiva, a naročito ukoliko uzmemo u obzir koliko je danas aktuelna, samo da vidimo svakodnevno koliko dece, izbeglica ima, koliko ima dece koja su međunarodno raseljena, naravno, zbog događaja u njihovoj zemlji, koji su takvi kakvi su, odnosno u njihovim zemljama, koji su takvi kakvi su i koji je broj te dece koja svakodnevno prolaze kroz našu državu i neka se zadržavaju po nekoliko dana, onda smatram da je više nego jasno zašto treba ovu Konvenciju podržati i zašto je ona dobra.
Inače, ono što je karakteristično za ovu Konvenciju je isto tako da će ona omogućiti maksimalno dobro funkcionisanje drugih konvencija, koje je država Srbija do sada ratifikovala, tako da je to još jedan razlog zašto je treba podržati i, hvala Bogu, to je još jedan od obaveznih koraka koje država Srbija treba da učini na putu evrointegracija. To bi bilo o konvenciji.
Sada nešto malo više o dva predloga zakona. Prvi je Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o bezbednosti i zdravlju na radu. Drugi je Predlog zakona o uslovima za upućivanje zaposlenih na privremeni rad u inostranstvo i njihovoj zaštiti.
Ja ću se u svom izlaganju više orijentisati na prvi predlog zakona. Doduše, bilo je dovoljno reči i o jednom i o drugom danas. Pokušaću bar delimično da se ne ponavljam. Ne znam koliko ću u tome uspeti. Ali, ono što je meni posebno privuklo pažnju u ovom Predlogu zakona, naravno, pored njegovog osnovnog cilja, o čemu je već bilo dovoljno reči, a to je, jasno je, da se maksimalno smanji broj povreda na radu, da se smanji broj bolesti na radu, a pre svega tako što će se preventivno delovati, jer prevencija je nešto što treba da zaživi u našoj zemlji i što je najbolji način da se zaštiti ljudsko zdravlje i da se uopšte ljudska bezbednost unapredi.
Kada su članovi u pitanju, ono što je posebno privuklo moju pažnju jeste dopuna člana 34, za koju smatram da je izuzetno značajna izmena i svaka pohvala za resorno ministarstvo kada je taj član u pitanju, zato što sada zaposleni, ukoliko primeti da je njegova bezbednost, njegovo zdravlje u slučaju neposredne opasnosti, ima pravo da prestane sa radom, ima pravo da napusti radno mesto, a sada dolazimo do onog najbitnijeg dela, da pri tome nije odgovoran ukoliko tim njegovim postupkom je nanesena šteta poslodavcu.
Smatram da je ovo jedna sjajna dopuna. Pre svega, tako resorno ministarstvo na najbolji mogući način dokazuje i pokazuje da brine o zaposlenom i da mu je pravo zaposlenog i njegovo zdravlje, njegova bezbednost na prvom mestu.
U postojećem zakonu ovoga nije bilo, tako da, naravno, neko je mogao da se nađe u jako nezahvalnoj situaciji, da je spašavajući svoj život, svoje zdravlje, došao u jednu apsurdnu situaciju da mora da snosi odgovornost za štetu koja je prilikom toga načinjena njegovom poslodavcu, tako da u tom pogledu zaista svaka čast.
Ono što bih takođe istakla kada je Predlog ovog zakona u pitanju, o izmenama i dopunama, jeste to što sada se jasno pravi jedna distinkcija i pravi se razlika između onih radnih mesta gde zaista postoji jasna i neposredna opasnost, visok stepen rizika i sada su tu maksimalno pooštrene mere, što smatram da je sjajno, kada je očuvanje bezbednosti i zdravlja u pitanju, a opet, s druge strane, odvajaju se ona radna mesta gde je bezbednost, zaista, ne postoji neki visok stepen rizika, odnosno gotovo da uopšte ne postoji, tako da, shodno tome, ovaj zakon je prilagođen tim potrebama, što smatram da je svakako za veliku pohvalu.
Kada su u pitanju pooštravanja nekih zakonskih mera za ove poslove gde postoji visok stepen rizika, samo bih navela da tu postoji sada da su znatno pooštrene mere koje su potrebne da bi neko položio ispit za licencu, da bi uopšte mogao da obavlja poslove bezbednosti i zdravlja na radu, da sada ovim Predlogom zakona trajanje te licence je ograničeno na pet godina, što opet smatram da je dobro.
Isto tako, ono što bih naročito napomenula kao pohvalu, evo, moja prethodnica je isto pričala o tome, značaj celoživotnog učenja. Jednostavno, osobe koje su prihvatile ovakav posao da rade ne mogu da kažu – ja sam položio licencu i to je sada to.
Ja mogu da obavljam taj posao do kraja života. Zašto? Zato što je ovo jedna oblast koja je stalno živa. Neprekidno se nešto novo istražuje, neprekidno se dolazi do novih načina kako može zaista vrlo efikasno da se dodatno zaštiti život zaposlenih, njihovo zdravlje, tako da mislim da je ovde zaista za svaku pohvalu lica koja reše da se bave tim poslom u zakonskoj obavezi, podvlačim, to je jako bitno, da stalno, neprekidno rade na usavršavanju svog znanja, svojih veština, svog umeća, tako da zaista svaka pohvala na to.
Tome u prilog samo bih veoma kratko napomenula, pošto sam profesor, da je nekada postojala u srednjim školama odbrana i zaštita, predmet, za koji ja smatram da je bio jako dobar, barem u nekim svojim segmentima, naročito ako uzmemo u obzir poplave koje su se desile. Jednostavno, ne moraju samo stručnjaci da znaju koje su to mere koje je neophodno znati primeniti u nekim situacijama, koje zaista svima nama mogu da se dese, tako da je možda jedan savet za jednu dobru saradnju između ovog ministarstva i Ministarstva za obrazovanje da razmislimo u kojoj oblasti, u kom vidu možda to treba vratiti u škole, možda ne onom klasičnom, ali da svakako naše učenike treba uputiti šta je to što svaki građanin treba da zna u slučaju neke elementarne nepogode, u slučaju toga kako da se zaštite na radu i slično.
Zatim, ono na šta se ovaj predlog zakona posebno fokusira jeste naravno prevencija. To je ono što bih naročito pohvalila, jeste da se radi na tome, da se sve učini da do povreda, da do nezgoda, da do nesreća ne dođe, što je naravno, nažalost, nemoguće u potpunosti učiniti, ali verujem da će ovaj Predlog zakona značajno uticati na to da njih bude što manje i manje.
Kada je prevencija u pitanju, tu postoje sada više stvari koje su učinjene, više koraka, koji su učinjeni. Između ostalog, zaista brojni segmenti ovog zakona, brojne zakonske odredbe odnose se na to koje su obaveze poslodavaca, šta moraju da učine, kako da daju maksimalno dobre uslove, kako bi se naročito, ukoliko su poslovi visokog rizika… Svi znamo koji su to poslovi. Ukoliko je građevina u pitanju, hemijske industrije, prerađivačke, naročito ukoliko se, naravno, rukuje sa različitim hemijskim opasnim supstancama i materijama, tako da ovaj zakon zaista detaljno, precizno, do tančina utvrđuje koje su to obaveze poslodavca koje on mora da učini. U suprotnom, naravno, tu postoji kaznena politika, koja zato i postoji da bi se zakon sprovodio u praksi.
Ono što bih naročito pohvalila, jeste da su sada, kada je prevencija u pitanju, obavezne redovne kontrole da li se sve vrši u skladu sa propisima, obavezne kontrole osposobljenosti. Ono što je novo i što je jako dobro jeste da se sada te kontrole vrše jednom godišnje na poslovima, na radnim mestima za koja posebni rizik postoji i jednom u svake četiri godine, na onim poslovima gde to ne postoji.
Ono što bih pohvalila, što je resorno ministarstvo učinilo za mala i srednja preduzeća, što je i te kako značajno za našu privredu, jeste da su tačno ustanovili i dali mogućnost poslodavcu da ukoliko ima manje od 20 zaposlenih, a ukoliko se zaista radi, to je jasno i evidentno, o nekom benignom zanimanju, recimo nekim kancelarijama, bilo da se radi o advokaturi, bilo nekretnine i slično, ili ukoliko se radi o malim trgovinama, da je više nego jasno da zaista ne postoji nikakav realan rizik ili postoji u najmanjoj mogućoj meri, omogućeno je da se smanji taj trošak malim i srednjim preduzećima, da ona mogu da rade, da im se na taj način pomogne da oni mogu da posluju, da sam poslodavac proverava bezbednost zdravlja na radu, a da pritom stručno lice ne mora da ima položen stručni ispit, što mislim da je stvarno za svaku pohvalu.
Na samom kraju još jedan član koji bih volela da istaknem, jeste član 51. Ovaj član je izuzetno značajan po tome što je ovde sada poslodavac u obavezi da ukoliko se nesreća ipak dogodi, uprkos svim ovim preventivnim merama koje su preduzete, ukoliko do nesreće ipak dođe, ukoliko ipak dođe do profesionalnog oboljenja ili do povrede na radu, da je poslodavac sada u obavezi, znači sada postoji ona čarobna reč „mora“, što u postojećem Predlogu zakona ne postoji, sada je ta rupa u postojećem zakonu popunjena, poslodavac „mora“ svom zaposlenom da da na uvid izveštaj o povredi na radu, o profesionalnom oboljenju, kako? Kako bi zaposleni mogao sva svoja prava da ispuni. Znači, kako bi mogao da koristi taj izveštaj i da sva zakonski garantovana prava može sebi da obezbedi. Tu je još jednom pohvala za ministarstvo, jer pokazuje da vodi računa o zaposlenom, odnosno o tome da zaposleni može da ostvari svoja prava, što i jeste cilj svakoga zakona.
Istakla bih na kraju, nažalost svedoci smo da se nesreće dešavaju, kao i povrede na radu i te povrede budu i fatalne. Sve je to ono sa čime se svakodnevno suočavamo, tako da zaista smatram, pošto je postojeći zakon usvojen 2005. godine, ukoliko se ne varam, zaista je bilo potrebno, pošto se dosta toga promenilo u poslednjih 10 godina, više nego potrebno, da dođe do ovih izmena i dopuna. Svaka čast na delu prevencije, ali nisam dodala da prevencija, pored toga, ljudsko zdravlje, ljudske povrede ne mogu da imaju cenu, ali da je i te kako isplativija. Znači, nema naknada, nema troškova lečenja, tako da se isplati najviše za zaposlene, samim tim za njihove poslodavce, a naravno samim tim i za samu državu. Smatram da su predlozi zakona zaista dobri, da će unaprediti jako bitan deo, tako da će svakako dobiti podršku SNS u danu za glasanje. Hvala vam.

Zahvaljujem.
Poštovani predsedavajući, uvaženi gosti iz ministarstva, uvažene kolege i koleginice narodni poslanici, danas diskutujemo o četiri predloga zakona, od kojih čak tri su sporazumi.
Kada su sporazumi u pitanju, ja uvek volim da naglasim i da podvučem da su oni zaista dobri za sve države potpisnice, da uvek otvaraju neka nova vrata i da uvek stvaraju neke nove mogućnosti, neke nove potencijale za međusobnu saradnju, razmenu iskustava, informacije između država, te da su kao takvi jako dobri i da ih kao takve uvek treba podržati.
Sporazum o kojem smo danas možda najmanje pričali, jeste sporazum u oblasti veterinarstva, a koji je potpisan između Vlade Republike Srbije i između Vlade Kraljevine Maroka.
Ovaj sporazum, što bih želela da istaknem, pokriva sve oblasti kada je veterinarstvo u pitanju, kao što pokriva razmenu iskustava, znanja, kao što sam već napomenula. Isto tako, ništa manje bitno, razmenu stručnjaka kada je veterina u pitanju, što je jako značajno, naročito ako se uzme u obzir da ovo nije neka statična oblast, već da je to oblast u kojoj stalno se dešavaju različite vrste istraživanja.
Znači, u ukrštanju različitih vrsta, stručnjaci bi to znali mnogo bolje naravno da objasne, ali ono što je evidentno, jeste da je to jedan živ proces, da se stalno dolazi do različitih iskustava i do različitih pronalazaka, tako da naravno upravo razmena u oblasti znanja jako puno znači.
Naravno, ovaj sporazum između naših država omogućiće i lakši promet robe, što je itekako značajno, tako da još jednom ovakve i slične sporazume uvek treba podržati.
Sledeća dva sporazuma, jedan je Sporazum između Vlade Republike Srbije i Vlade Mađarske o pravovremenoj razmeni informacija o slučaju radiološke opasnosti. Naravno da je više nego evidentno da se ovde radi o zaštiti, o čemu se radi u ovom sporazumu, da se radi o zaštiti životne sredine, da se radi o zaštiti zdravlja ljudi i naravno da je jasno da kada je ova oblast u pitanju nikakvih nepreciznosti ne sme biti, jer ako uzmemo u obzir materiju koja sporazum pokriva, havarije tu nikako nisu ni bezopasne i ne mogu da budu male i beznačajne, već da se uvek radi o havarijama čak i koje su najmanje, značajno utiču štetno na zdravlje ljudi, tako da je tu svaki oprez više nego dobrodošao.
Kada je inače ovaj sporazum i sledeći o kom ću pričati u pitanju, ono što bih posebno istakla jeste da se ovakvim i sličnim sporazumima unapređuje regionalna saradnja, što je itekako bitno, da se na taj način neguju dobrosusedski odnosi i naravno, kamo sreće da ovakvih i sličnih sporazuma bude što više, jer u proteklom vremenu videli smo koliki je značaj imati dobre, kvalitetne odnose sa državama u neposrednom okruženju. Znači, to je praktično jedini put, a država Srbija i naša Vlada je do sada pokazala da itekako vredno, radno i predano radi na tome zašto je naravno dobila priznanje i od Evropske unije.
Opet kada zaštita životne sredine u pitanju je i unapređenje regionalne saradnje, tu je i sledeći sporazum tačnije Protokol o sprečavanju zagađenja voda prouzorokovanog plovidbom uz Okvirni sporazum o slivu reke Save. Znači, tu je ostalo samo na nama i na Slovencima da ratifikujemo ovaj sporazum. To su Hrvatska i BiH već učinile. Kada je ovaj sporazum u pitanju, ono na šta se posebno fokusira, što je svima nama zajedničko, to je da maksimalno sačuvamo reku Savu, da je sačuvamo od svih oblika zagađenja, a naročito kada je otpad u pitanju.
Konkretno, ono što ne bi bilo loše naglasiti, što svi mi znamo, ali nije loše da se ponovi kako zbog nas, tako i zbog građana Srbije, pre svega, jeste da je država Srbija koja ne dozvoljava uvoz opasnog otpada, što znači, plovila, ukoliko bi se utvrdilo da nose sa sobom opasni otpad, ne bi mogla taj isti otpad, znači, država Srbija ne bi prihvatila takva plovila u svoju zemlju.
Kada je odlaganje otpada u pitanju, ono što bih naročito pohvalila, što je vrlo detaljno, vrlo precizno definisano ovim sporazumom, jeste: definisano je kako to sme otpad da se odlaže, odnosno kakve tehničke mogućnosti moraju da imaju i plovila, ali isto tako i luke, da bi moglo da dođe do pravilnog odlaganja otpada, što mislim da je jako dobro, to preventivno delovanje i da se na taj način najbolje štiti životna sredina.
Zatim, ovim predlogom sporazuma, odnosno protokola, predviđene su crne i bele knjige, znači, još nešto konkretno vezano za taj sporazum, što mislim da je jako dobro da postoji ta pisana evidencija koja se to plovila pridržavaju zakonskih regulativa i poštuju ista, a opet, koja su to plovila na koja posebno treba obratiti pažnju zato što su ili jednom ili čak više puta prekršila zakonsku regulativu.
Isto, ono što smatram da je jako značajno, jeste da postoji ta zakonska mogućnost da se hitno reaguje u slučaju da se utvrdi da je neko plovilo eventualno opasno po životnu sredinu, u tom slučaju dozvoljena je mogućnost hitne reakcije, odnosno dozvoljeno je da se takvom plovilo onemogući dalje plovljenje, što mislim da je jako dobro.
Na samom kraju, pošto je bilo zaista dosta reči o Predlogu zakona o nacionalnim parkovima, ja ću se veoma kratko osvrnuti na taj zakon. Bilo je jako poprečnih mišljenja kada je on u pitanju. Ja lično smatram da je taj zakon dobar i kvalitetan iz više razloga, prvo, zato što je veoma detaljan i zato što je veoma precizan, naročito kada je utvrđivanje granica nacionalnih parkova u pitanju. Zatim, ništa manje detaljan i precizan nije i kada su utvrđivani koji su to tačno mehanizmi kojima će se zaštititi ti naši nacionalni parkovi, a isto tako, koji su to principi, odnosno represivne mere ukoliko dođe do toga, mere nadzora, da se ti isti zakonski principi ne poštuju, što mislim da je jako dobro, da država Srbija, koja je jako bogata kada su nacionalni parkovi u pitanju, da je jako dobro da ima jednu, da kažem, strogu politiku, što smatram da se ovim zakonom uvodi i da barem svojim pokoljenjima, ako ništa drugo, dugujemo to da sačuvamo nacionalne parkove onakvim kakvi jesu.
Upravo sam mišljenja da će to biti jedan pravi uspeh, da sačuvamo nacionalne prakove takve kakvi jesu, prirodna lepota, da ih ssačuvamo i od nas samih, da i dalje i mi i naša pokoljenja možemo da uživamo u njima, da ih sačuvamo od svih potencijalnih opasnosti koje jedan moderan život pruža. Smatram da će to biti jedan pravi uspeh. Takođe, svi ovi sporazumi koje sam spomenula, kao i značaj regionalne saradnje, jako mi je drago da i kod nas raste svest o tome da se ne može delovati ni po jednom pitanju više pojedinačno, već da je potrebna jedna koordinirana saradnja, a naročito koordinirana saradnja kada je u pitanju jedna takva ozbiljna oblast kao što je zaštita životne sredine.
Smatram da su sve to jako dobri i jako valjani razlozi zbog kojih predložene sporazume i Predlog zakona treba podržati, što će SNS naravno u danu za glasanje i učiniti. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.
Poštovana predsednice, poštovani ministre sa saradnicima, uvažene kolege narodni poslanici i poslanice, smatram da amandman ne treba prihvatiti i to iz razloga što smatram da izdavača nikako ne treba uslovljavati da ovim mora da udžbenik sadrži elektronski dodatak, iz jednog jednostavno razloga - zato što nisu svi predmeti, nije priroda svih predmeta takva da zahtevaju elektronski dodatak.
Kada je jezik u pitanju – da. Ali neki predmeti jednostavno po svoj prirodi su takvi da zaista ne zahtevaju elektronski dodatak, tako da smatram da zaista nema potrebe za ovim.
Još nešto, kada je kvalitet udžbenika u pitanju, tu smatram da moramo biti rigorozni, ali nikako znači kada je nešto kao što je u pitanju elektronski dodatak. Zašto? Zato što postoji situacija da udžbenik može da bude jako kvalitetan i dobar a da recimo nema taj elektronski dodatak i sada, hvala bodu, da treba izabrati pre taj udžbenik nego neki koji je, pa da kažem, osrednjeg kvaliteta, ali da ima eto tu tehničku opremljenost bolju.
Ja sam uvek da se izabere kvalitet, ali onaj suštinski, onaj pravi. A u krajnjoj liniji, uvek postoji tu profesor, nastavnik, koji ima mogućnost da odabere koji udžbenik hoće, tako da zaista smatram da, a u krajnjoj liniji, da nastavnik i profesor je tu da, i pravom smislu te reči, nauči učenike kako se uči, kako da razvijaju kreativno mišljenje, kritičko mišljenje takođe, tako da ipak to nijedan elektronski dodatak ne može da zameni. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.
Ja sam veoma pažljivo saslušala svog cenjenog kolegu i slažem se, lepo je priznati na neki način i, naravno, svi smo ovde prosvetni radnici i cilj je diskusija unapređenje obrazovanja u krajnjoj liniji, tako da bih se samo osvrnula na ovo. Naravno da amandman ne treba prihvatiti iz razloga o kojem smo već pričali. Samo bih još jednom bih napomenula da smatram da je to jedna u stari od najboljih odredbi iz više razloga, a meni je konkretno najbitniji onaj praktični razlog koji, verujte, jeste i te kako bitan, a naročito roditeljima koji su stvarno u jednoj jako teškoj situaciji, tako da njima ovo jako puno znači. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.
Poštovani predsedavajući, poštovani ministre sa saradnicima, uvažene kolege narodni poslanici, poslanice, pa uvek je ovako kada je reč o broju ispitnih rokova. Tako je bilo i na odboru. Znači, svako želi da iskaže neko svoje mišljenje. Evo ja obećavam da ću ja barem biti kratka.
Smatram da ministarstvo jeste donelo pravu odluku baš iz ovog razloga, zato što mislim da se nikada ne bismo složili koji je to broj, kako treba.
Ja se izvinjavam samo ako bih mogla da dovršim. Tako da jeste ovo prava odluka i ono što bih zaista htela da napomenem. Ljudi koji odlučuju u tim visokoškolskim ustanovama, koji će to biti broj ispitnih rokova, kada će se održavati.
Pored toga što zaista najbolje poznaju specifičnosti svog fakulteta, naravno da su im interesi sopstvenih studenata na prvom mestu, što smatram da je sve u redu.
Tako da, sve su to razlozi zbog kojih zaista smatram da ova autonomija koja je data visokoškolskim ustanovama jeste jedan prava odluka i da se, rekla bih, nikako neće stvoriti nikakva atmosfera, ni haosa, ni nereda, već naprotiv da će oni na najbolji mogući način urediti stvari.
Još jednom, mislim da je blago rečeno nekorektno govoriti o osobama koje treba da odlučuju o tome na način na koji je govoreno. Ipak su to osobe koje se nalaze tu gde jesu zahvaljujući svom znanju i svojoj reputaciji i da to nikako ne smemo izgubiti iz vida. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.
Poštovana predsednice, poštovana ministarko sa saradnicima, uvažene kolege, narodni poslanici i poslanice, danas diskutujemo o dva predloga zakona, jedan o prevozu putnika u drumskom saobraćaju, drugi o prevozu tereta u drumskom saobraćaju, a osnovni cilj i jednog i drugog zakona jeste da se u potpunosti suzbije, da se u potpunosti iskoreni siva ekonomija, kao što je to više puta do sada pomenuto. Drugi cilj jeste usklađivanje našeg zakonodavstva sa zakonodavstvom EU.
To su ujedno i razlozi zbog kojih se išlo na potpuno nove zakone, a ne na to da se vrše izmene i dopune postojećeg zakona koji pokrivaju datu oblast, jer je izvršena data procena da su izazovi i problemi koji u praksi postoje, kada je drumski saobraćaj u pitanju, takve prirode da se oni mogu rešiti samo uz pomoć potpuno novih zakonskih rešenja. Nekih pokušaja izmena i dopuna već je bilo, ali kažem, nisu se pokazali kao najadekvatniji, tako da je zaista najbolje rešenje potpuno novi zakoni što je i učinjeno.
Konkretno, kada je reč o Predlogu zakona o prevozu putnika u drumskom saobraćaju, ono što bi posebno, kada je međunarodni prevoz u pitanju, ono što bih posebno želela da istaknem jeste to da naša država ubuduće zahvaljujući novom Predlogu zakona neće više biti nemoćna da reaguje kada se suoči sa situacijom da domaći prevoznik na nezakonit način nezakonito obavlja poslove međunarodnog prevoza na teritoriji druge države. Znači, kada resorno ministarstvo te države pošalje nalog našem ministarstvu, našoj državi da reaguje, zahvaljujući ovom zakonu, naša država će konačno kao svaka ozbiljna, odgovorna država biti u stanju adekvatno i da reaguje. Naravno da je to u našem najboljem mogućem interesu, posebno ako se uzme u obzir da je nešto što je izdvojeno kao naš strateški cilj, kao naš najveći i najbolji mogući interes, priključivanje EU, onda naravno da na nama stoji obaveza da se u skladu sa tim ponašamo, odnosno da reagujemo obavezno i da ispunjavamo ono što moramo da ispunjavamo.
Takođe, kada, to bi bilo kada je međunarodni prevoz pitanju, a kada je domaći saobraćaj na tržištu u pitanju, pa nažalost, svi smo svedoci kakvu je pustoš ostavila siva ekonomija i kakve razarajuće posledice ima na osnovu toga što su mnoga domaća preduzeća koja su nekada bila dominantni prevoznici prestali na žalost sa radom. Najgora posledica svega toga jeste što su mnogi ljudi ostali bez svoga posla.
Ono što postoji kao jedan gorući problem, ja bih rekla, koji mi, narodni poslanici, moje kolege iz Kraljeva i ja, a sigurna sam da je ista situacija i da ništa nije bolje ni u drugim gradovima, to je problem tzv, ne tzv, nego ljudi koji i te kako rade, to je problem linijskih taksista, koji naravno nisu prijavljeni, znači nelegalno obavljaju svoje poslove, tako da se postavljalo do sada jedno pitanje – kako im stati na put? Odgovor na to pitanje, i upravo zato ću i pričati najviše o tome kako bi i taksistima koji redovno izmiruju svoje obaveze prema državi, a i građanima koji su se često žalili, da im se praktično objasni da će uz pomoć ovog Predloga zakona, taj problem konačno biti rešen.
Kada je taksi prevoz u pitanju, ono što bih želela da istaknem jeste da ovaj Predlog zakona ima vrlo detaljna i precizna rešenja šta ste to mora da se ispuni da bi neko mogao da se bavi tom delatnošću. Pre svega, naravno onaj uslov koji mora biti ispunjen, jeste da svi budu registrovani, tj. prijavljeni, znači da svi uredno izmiruju svoje obaveze prema državi.
Ono što je jako bitno, u buduće će i te prijavljene taksiste, a drugih nadam se da više nikada neće biti, država sa svoje strane moći adekvatno da zaštiti. Na koji način? Na taj način što će vrlo detaljno, vrlo primenjivati kaznenu politiku koja je prilično oštra, predviđena je i prilično oštra kaznena politika ovim Predlogom zakona, kako bi naravno suzbila sivu ekonomiju i kako bi one taksiste i one prevoznike koji uredno izmiruju svoje obaveze prema državi zaštitila, i kako bi jednostavno na taj način, to je praktično jedini način da se stane na put sivoj ekonomiji i da se prekine jedan začarani krug nelegalnog poslovanja.
Zatim, ništa manje važno za korisnike usluga, znači građane, a isto tako i za opštu bezbednost u saobraćaju i sigurnost, jeste to da, narodski rečeno, da se tako izrazim, da taksista više neće moći baš da bude bilo ko. Dozvolu da se bavi tom delatnošću neće moći da dobije više lice koje je krivično osuđeno na zatvorsku kaznu duže od dve godine, zatim, neke stvari koje su do sada bile negde, postojale negde, kao što je taksi dozvola, zatim odobrenje opštinske vlasti, odnosno gradske vlasti, uredno uključen taksimetar, naravno račun koji je uredno isporučen korisniku usluga. Od sada primenom ovog zakona to će postati jedna praksa, što smatram da je zaista nešto dobro i zaista nešto vredno.
Isto tako, taksistima biće zabranjeno obavljanje linijskog prevoza, u korist svega ovoga što sam do sada pričala, biće zabranjeno da staju na mesta koja su predviđena kao autobuska stajališta za autobuse koji se bave međumesnim prevozom, tako da će se konačno stati na kraj, ovom do sada, da se tako izrazim, otimanju putnika. Jednom rečju, u naš saobraćaj se na taj način ovim Predlogom zakona uvodi jedan red, jedna disciplina, gde se tačno zna ko šta radi i naravno da će koristi od istog imati svi. Od države do građana, što je najbitnije od svega, niko neće biti na gubitku, svi će imati koristi, konačno će se znati ko šta radi.
Zatim, još jednom kada su korisnici usluga u pitanju, građani, želela bi da pomenem da se više nikada, nadam se, neće susretati sa svim onim neprijatnim situacijama o kojima smo svi mi čuli, da se voze u neispravnom autu, baš kad su linijski taksisti u pitanju, da ih često vozi lice koje je alkoholisano ili koristi neka druga sredstva, da je često prenatrpan taj auto, tako da zaista ubuduće će korisnici usluga, naši građani, prema kojima smo mi najviše dužni i odgovorni naravno, za novac koji daju, konačno će moći da dobiju i adekvatnu uslugu.
Naravno, putni list kao kontrolni dokument, biće obavezan u budućnosti kako bi se stvarno regulisao linijski prevoz u našoj državi.
Na samom kraju svog izlaganja ono što bih posebno volela da naglasim i da istaknem jeste da ovaj Predlog zakona maksimalno radi na tome da se na najbolji mogući način poveća, osnaži i unapredi međusobna saradnja koja postoji između nadležnog ministarstva i između jedinice lokalne samouprave, naročito kada je regulatorna politika u pitanju, što jeste najbitnije od svega jer to je preduslov i uslov da bi sva ova zakonska rešenja za koja zaista mislim da su jako kvalitetna, da su jako dobra kako bi u punoj meri i zaživela u praksi.
Pošto naše resorno ministarstvo, sigurna sam da mu ne manjka, kako smo do sada uspeli da vidimo, ni odgovornosti, ni ogromne energije, isto tako i velike posvećenosti, uopšte ne sumnjam da to neće biti slučaj, znači da će zahvaljujući saradnji sa lokalnom samoupravom malo i pogurati stvari ukoliko negde ne ide sve kako treba jer to je nama zaista potrebno i na taj način da obezbedi da oba ova zakonska rešenja, da oba predloga zakona dožive svoju punu primenu u praksi i naravno da će takvi predlozi zakona uvek dobiti podršku SNS. Zahvaljujem.