Dame i gospodo narodni poslanici, problemi u zdravstvu su sigurno izuzetno složeni i kompleksni. Ti problemi su iz prethodnog perioda, a neki su načeti u poslednje vreme. Sigurno je da oni nisu samo u sferi Zakona o zdravstvenom osiguranju. Pored tog zakona, značajan zakon je i Zakon o zdravstvenoj zaštiti, koji bi morao da ide paralelno sa ovim zakonom, a pogotovu sa Zakonom o lekarskim komorama i informacionom sistemu.
Zbog čega mislim da moraju da idu paralelno. Ovog momenta mi ćemo da određujemo eventualno da li će uspeti u ovako teškoj ekonomskoj situaciji obezbeđenje više sredstava za funkcionisanje zdravstva, a u isto vreme ostavljamo jedan Zakon o zdravstvenoj zaštiti, koji je prevaziđen i koji sigurno sa ovakvim pravima i onome što zdravstvo ovog momenta može da pruži, ne prati situaciju koju treba da obezbedi preko doprinosa za zdravstvo.
Tu se raspravlja samo o tome da li je to na neto osnovicu i sada imamo na bruto osnovicu, odnosno da li ćemo uspeti na bruto osnovicu da obezbedimo više para koje će ući u zdravstveni fond. Mislim da nećemo uspeti i to će biti glavni problem, koji će nas pratiti u narednom periodu, a kada dođe reforma zdravstva odraziće se vrlo nepovoljno.
Logično bi bilo da kada povećate osnovicu i izbacite sve zloupotrebe koje su bile u prethodnom periodu, kada su mnogi direktori izbegavali da plate doprinos za zdravstvo, kada su prodavanjem roba jednostavno izbegavali sve doprinose i pokušavali da smanje sebi izdvajanja, logično bi bilo kada toga ne bude, da ćemo uspeti da ubacimo u fond za zdravstvo veća sredstva.
Ali, šta će se desiti kada vi ovako restriktivnim i represivnim metodama opteretite privredu, koja je praktično na izdisaju. Desiće se da ćemo imati smanjenje broja zaposlenih, da će pojedinci, privrednici, poslodavci, morati da idu na otpuštanje određenog broja radnika. U razgovoru sa nekim ljudima, poslodavcima, u poslednje vreme rečeno mi je otvoreno da ko ima šest radnika, jednostavno tri će morati da otpusti, jer u ovoj situaciji neće moći da plaća sve te poreze koji su određeni.
Tu ćemo doći u jednu situaciju da ćemo praktično imati još manje sredstava za zdravstvo nego što želimo, a zakonodavac želi da ima više para. Rečeno je da je 200 dolara u 1990. godini bilo uplaćeno u zdravstvo. To je tačan podatak. A, sada smo negde na 30 dolara. Međutim, tu se zaboravlja da u ono vreme nismo imali toliko privatnih ordinacija, a sada ih imamo. Zaboravlja se i nešto još važnije. Kada danas idete u bolnicu, sem kreveta sve drugo morate da ponesete.
Vi ste 1990. godine u bolnicu išli sa peškirom i eventualno papučama. Danas ćete vi tamo platiti lekove, tamo ćete platiti ispitivanja, tamo ćete poneti od kuće hranu. Kad sve to uračunate, vi ste došli na isto, znači, suštinski se to ništa mnogo nije promenilo, i ne može nešto mnogo da se promeni. Vi imate jedan nivo zdravstvene zaštite, koji pokušavamo da održimo, i to toliko košta, i to je taj kolač koji tu postoji. Ne možete vi sada uzeti toplu vodu i kazati - e, sada ćemo tu nešto mućkati, pa će to biti jevtinije, jer ćemo odjedanput stvoriti pare, pa će nam zdravstvo procvetati.
Nema od toga ništa, jednostavno, to tako mora da ide, moramo da budemo svesni toga da, dok u Zakonu o zdravstvenoj zaštiti ne rešimo problem i nivoa zdravstvene zaštite, znači da idemo na nekoliko nivoa, da se zna šta je osnovna zaštita, šta mora da se plati, a šta je nešto što, jednostavno, ne može ući u ono što će se izdvajati preko poreza, nego pojedinac koji to hoće da ima mora i da izvadi pare da plati. E, do tog momenta, dok ne dođemo u jedno sveopšte strateško praćenje svih problema koje zdravstvo ima, ovo je krpljenje nečega što, na kraju krajeva, neće dati nikakve rezultate.
Ministar je je ovde govorio od dve milijarde maraka duga. Nije rekao kakav je to dug i kako je dug napravljen. To je jako značajno pitanje, zato što je to dug zdravstva, koje je zdravstvo pravilo radeći, a ne imajući sredstava da plaća sve ono što je koristilo. Prema tome, lako bi se mogao steći utisak da je te dve milijarde maraka neko jednostavno pokupio i odneo, i sada je zdravstvo ostavljeno u dubiozi, pa neko drugi treba to da nadoknadi sada. Mislim da to nije korektno, ali sigurno da je bilo i da još uvek ima stravične dezorganizacije u zdravstvu, jer, verujte, nema tih para, nema te države, nema te privrede, koja je u stanju da plati dezorganizovano, loše organizovano zdravstvo.
Imali smo zdravstvo u kome su se kupovali skeneri u nekoj tamo zabiti, ogromne pare davali, a ostavili smo, recimo, čitavu Srbiju bez ultrazvuka, ili bez nečega što je neophodno za dijagnostiku, pa smo centre u provinciji ostavili da se "sa štapom i kanapom" lekari snalaze kako znaju, a gradili smo, recimo, na Dedinju svetski centar, ulagane su milijarde i milijarde.
Znači, tu je sigurno bilo velilkih propusta u organizaciji. Nadam se da će ti propusti biti otklonjeni, ali ne može se baš sada sve kvalifikovati, a pogotovo reći - vi ste išli u Kinu (ko je ovde, iz ove sale, išao u Kinu, ne verujem da je iko išao u Kinu), ili ko je to radio? To su te paušalne, uopštene priče, koje su već svima dosadile, kao da svako može i hoće da putuje u Kinu.
Ono što je ovog momenta suština i što će još više opteretiti zdravstvo je cena lekova koja je 120% otišla u poslednje vreme. To je katastrofa, to se nije smelo dogoditi, jer to baca zdravstvo iz jedne teške situacije u potpunu katastrofu. Farmaceutska industrija je poslovala pozitivno, farmaceutska industrija je pravila sportske hale i imala silne pare, a u farmaceutskoj industriji, funkcionisanju te industrije, i pogotovu privatnih apoteka, pa i nekih drugih nabavljača, bilo je najviše zloupotrebe. Tu se zdravstveni dinar najviše gubio, na tom putu.
Međutim, na tom polju se bukvalno ništa nije uradilo. Ali šta se sada dešava - jednoj industriji, koja je radila pozitivno i dobro i koja je imala viška para da ulaže u sportske klubove i ostalo, daje se 120% da se podignu cene lekova, da idemo na evropski nivo lekova. Pa kakav evropski nivo, cena lekova, kada je ovo afrička mogućnost građana da to plate. I šta sada imamo - rumunske i mađarske lekove, kojih ima na pijaci, koje sada građani kupuju na pijaci, da obezbede sebi lek. Katastrofalno, uopšte, bez ikakvog razloga dizanje cene leka na nivo da ćemo doći u situaciju da građani stvarno neće moći da obezbede ni osnovne lekove.
Mi smo imali ovde priču o participaciji. Participacija, gospodo, ima efekta jedino ako je u funkciji ušteda. Pare koje će se dobiti kroz participaciju, ako se ide na sve lekove, nisu ništa, to je kap vode u moru. Ništa time ne dobijate. Ako to ide u funkciju uštede, znači, ako ide u funkciju da najskuplji lekovi, koji koštaju po nekoliko hiljada dinara u jednoj dozi, idu na participaciju, da bi se sprečilo da lekari te lekove daju, ako baš nisu neophodni i da onaj ko hoće da prima te lekove mora da ih dotira, to onda ima nekog smisla, nekog efekta.
Ovako, to će biti veliko opterećenje za građane ponovo, jer je na onu osnovnu cenu, koja je stravično velika, nadodata participacija, nadodat novi porez koga nije bilo, pa to već stvarno nema nikakvog smisla. Bilo je ovde govora o preventivi, mislim da je gospodin Lune pričao o toj preventivi, kako Japanci vrše gastroskopiju na šest meseci, pa su sprečili povećan broj karcinoma želuca. To je potpuno tačno, ali uopšte se ne uklapa to sa pričom da je nedostatak para, pa mi nemamo preventivu. Preventiva ne traži nikakva velika sredstva. Za tako nešto je potreban jedan gastroskop, i ništa više. Ne radi se ni preventiva ranih otkrivanja, recimo, ne idu žene na redovne preglede, niti se rade druge stvari, kao što smo nekada imali fluorografisanje pluća, ili rano otkrivanje šećera itd.
Znači, nije stvar u parama, nego je često stvar, i najčešće stvar kod nas u dezorganizaciji. Zbog toga, i ovaj zakon, ovako kako je nabačen, neće biti bruto, neće biti neto, pa će to tako da prođe, u suštini ništa ne donosi i ništa se ne dobija u zdravstvenoj zaštiti, ako on ne bude pratio i Zakon o zdravstvenoj zaštiti, o reformi zdravstva, o lekarskim komorama, o informativnom sistemu, ako se sve te stvari koje su se godinama nagomilavale i predstavljaju veliko opterećenje, ako se sve one ne eliminišu, ako se jedna zdrava strategija, i da znamo šta hoćemo i koliko možemo, kao država i kao društvo, u zdravstvu, ako ne stanemo na noge, onda od ovoga neće biti ništa.