Dame i gospodo narodni poslanici, mada predlagač tvrdi da ima obezbeđena sredstva u budžetu, već iz člana 7. se vidi da toga nema. Nema, jer se samo 50% uplaćuje pre osnivanja, a ostatak od 12,5 miliona evra najkasnije u roku od godinu dana. Imajući u vidu da je sada rebalans budžeta, kako to najavljuje vladajuća većina, za neki dan, sigurno je da u tom rebalansu neće biti ovih 12,5 miliona evra.
Ono što najviše buni, što se postavlja kao pitanje jeste da li ova agencija stvarno treba da se bavi izvozom i da pomogne privredi, kako to predlagač tvrdi, ili je neki drugi cilj? Pošto već posluje i osniva se kao akcionarsko društvo, u analizi efekata ovog zakona, koju smo dobili uz predlog, kaže se: "Usmeravajuća uloga Agencije bi trebalo u početnom periodu da omogući visok koeficijent obrta kapitala Agencije". Znači, ova agencija je napravljena, smišljena da zarađuje novac. Za koga? Verovatno za neke akcionare. Od koga će da zarađuje? Od izvoznika.
Razumem državu koja hoće da zarađuje od uvoza. Znači, kada neko uvozi u državu neka dobra, neku robu, proizvod, država uvodi carinu, iz dva razloga: prvi je da zaštiti domaću privredu i industriju, da zaštiti svoje tržište, na određen način; drugi razlog je da napuni budžet. Sasvim je razumljivo da država ima želju da kroz uvoz zarađuje novac i sa tim sredstvima obezbedi budžet i budžetske korisnike itd.
Ali, sada, prvi put, valjda smo jedini u svetu koji hoće da neko, čak ne ni država, zaradi na štetu izvoznika. Koji obrt kapitala će imati Agencija? Znači, ona će poslovati kao profitna organizacija. Svaku svoju uslugu će da naplaćuje. Znači, ona će za nekoga obezbeđivati profit.
Ko će imati štetu? Na prvom mestu izvoznici. Na drugom mestu, posredno može i država, jer se u članu 5. kaže: "Agencija posluje kao zatvoreno akcionarsko društvo koje akcije izdaje svom osnivaču, odnosno ograničenom broju drugih lica, u skladu sa zakonom kojim se uređuje pravni položaj privrednih društava. Akcije Agencije su obične sa pravom glasa."
U članu 6, koji razobličava čitavu ovu pozadinu, kaže se: "Za obaveze preuzete u pravnom prometu sa trećim licima Agencija odgovara celokupnom svojom imovinom. Republika Srbija odgovara za obaveze Agencije po osnovu osiguranja izvoza od nekomercijalnih rizika do iznosa koji se utvrđuje zakonom kojim se uređuje godišnji budžet Republike Srbije".
Znači, po članu 7. država će da obezbedi inicijalni ulog u iznosu od 25 miliona evra. Sa tim inicijalnim ulogom neko će želeti da bude akcionar, kupiće akcije, kroz te akcije steći će pravo glasa, pravo odlučivanja, pravo na dobit.
Ukoliko Agencija napravi neku lošu poslovnu procenu u svom delokrugu rada, Republika Srbija će iz budžeta da isplaćuje ta sredstva. Koja je svrha ovoga? Svrha je da neko, ne država, ne izvoznici, zaradi novac.
Ko će biti akcionari? Više puta smo o tome pričali, najverovatnije banke. Jer, pazite, ne izdaju se bankarske garancije samo kada vi treba da platite robu; kada se sklapaju dugoročni ugovori o poslovnoj saradnji sa stranim partnerom itd. razmenjuju se garancije. Onaj koji je izvoznik traži garanciju stranog partnera da u slučaju da on ne plati robu to neka banka uradi umesto njega.
Strani partner traži garanciju da će dobiti neku robu ili uslugu, onog kvaliteta i u onim rokovima kako je nekim poslovnim ugovorom predviđeno. Ko će izdavati te garancije? Te banke koje su akcionari u ovoj agenciji. Ukoliko neko napravi loš poslovan potez, odnosno ne dođe do naplate ili izvršenja nekog posla, banka će aktivirati svoju garanciju. Može i ta domaća koja je akcionar, na štetu Agencije. Ukoliko sredstva kojima raspolaže Agencija nisu dovoljna, moraće da se plati iz budžeta Republike Srbije.
Šta će nam onda taj akcionar? Akcionar tu jednostavno hoće da postoji, da bude u centru zbivanja, da zna šta se dešava i da zna kako će novac, odnosno garancije prema kome i koliko da usmeri. Ko će to da plaća? Plaćaće, u ovom slučaju, izvoznik. Mislim da je sada cena jedne bankarske garancije oko 2-2,5%. Ako je istina, a tvrdi se da jeste, da je do sada bilo izvoza negde u vrednosti oko 2-2,5 milijarde dolara, izračunajte koliko je to 2%.
(Predsedavajući: 2,8, ali vreme, gospodine Arsiću.)
Završavam. Taj koji bude bio akcionar ne treba više ništa da radi. Država stoji i garantuje mu za svaki dinar koji nije uložio, ali će da zaradi.

Dame i gospodo poslanici, moram da kažem sada svom kolegi gospodinu Vlahoviću: dobar mu je amandman, doduše, šteta što nije imao ovu pamet i dok je bio ministar, ali dobro.
Znači, sredstva za rad agencije, odakle se obezbeđuje, a tiče se člana 8, tražimo da se tačka 2) briše. U tački 2) se navodi da agencija može da se finansira od donacija domaćih i stranih pravnih ili fizičkih lica. Postavlja se pitanje koja bi to domaća ili strana pravna lica finansirala rad jedne ovakve agencije. Koja domaća lica?
Uopšte, postavlja se pitanje zašto. Da li će ta lica koja budu finansirala rad agencije biti u privilegovanom položaju kada traže neku garanciju same agencije, kada traže informacije koje su poslovna tajna i koje razmenjuju izvoznici i sama agencija? Samim tim, mogu da budu upoznati sa postupcima svoje konkurencije i da znaju koji su im kupci, po kojoj se ceni pruža ili usluga ili prodaja robe i na taj način da jednim nekorektnim i nezakonitim vidom poslovanja onemoguće konkurentsku firmu da posluje.
Koji su to strani partneri, odnosno strana pravna lica koja bi jednu agenciju koja je u većinskom vlasništvu države sponzorisala? Koji bi razlozi bili? Da ne bi možda razlozi bili iz člana 6. Predloga zakona stav 2. gde se kaže da Republika Srbija odgovara za obaveze agencije po osnovu osiguranja izvoza od nekomercijalnih rizika do iznosa koji se utvrđuje zakonom kojim se uređuje godišnji budžet.
Znači, da neko neće da zatraži možda da agencija garantuje za neku robu ili neku usluge koja će biti pružena, kao nekomercijalni rizik predviđen iz člana 4, a to može da bude npr. neplaćeni dugovi u roku od šest meseci od ugovorenog roka dospelosti, neće biti u obavezi da, recimo, kamatu na zakašnjenje plati strani korisnik robe i usluga, nego će to morati da uradi agencija. Zar taj strani korisnik ne bi mogao možda malo finansijski da pomogne i agenciju, a i ove članove akcionarskog društva koji nisu osnivači od strane Vlade Republike Srbije, odnosno Republike Srbije.
Politički događaji u zemlji dužnika ili ratno stanje – tu je već jedan fin način da se napravi određena zloupotreba. Zašto ne sklopiti neki povoljan poslovni aranžman sa nekom zemljom u kojoj već dolazi do političkih previranja? Zašto ne da roba i stvarno ode tamo, samo proputuje i nestane? Ko će platiti tu robu? Opet agencija.
Ko od toga može da ima koristi? Može da ima sponzor agencije, zašto da ne? Zbog nekog malog sponzorstva, neke provizije koju će akcionari, ako i nisu u vlasništvu države, da ostvare, jednostavno, zašto da ne?
Agencija garantuje svojom imovinom koja je državna, ima osnivački ulog od države koji iznosi 25 miliona evra, ima budžet Republike Srbije, koji će kroz razne finansijske gimnastike upravnog odbora i ostalih članova te agencije da pegla. Zašto da ne? Ko će na kraju da ima štete? Jedino Republika Srbija. Odakle će šteta da se namiri? Iz budžeta. Ko plaća budžet? Građani Srbije. O tome se radi.
Ne verujemo uopšte u dobre namere predlagača, već isključivo smatramo da je ova agencija koja se otvara jedna profitabilna organizacija u kojoj je jedan uzani krug ljudi, jer u članu 5. stav 2. se kaže – agencija posluje kao zatvoreno akcionarsko društvo koje akcije izdaje svom osnivaču, odnosno ograničenom broju drugih lica, u skladu sa zakonom kojim se uređuje itd.
Znači, ograničeni broj ljudi, odnosno pravnih ili fizičkih lica će moći da bude akcionar. Opet se postavlja pitanje po čijem izboru će da budu ti akcionari. Ko će da bira akcionare? Hoće li biti tender za akcionare? Hajde da vidimo to, da li ste razmišljali možda o tom pitanju. Niste.

Dame i gospodo poslanici, mnogo je bilo primedbi zašto na ovakav predlog zakona SRS podnosi amandmane sa ovakvim tekstom. Razlog je sasvim jednostavan: ovakav zakonski predlog ne može da se ispravi, zato što je koncepcija na kojoj je zasnovan zakon sasvim pogrešna.
Agencija je osmišljena tako da posluje kao profitna organizacija, da naplaćuje svoju uslugu izvoznicima, kao da neko žmuri ili jednostavno ne želi da vidi ili zabija glavu u pesak, da naša privreda, ovakva kakva jeste, da naša industrija, ovakva kakva jeste, da tehnološki zaostatak naše industrije u odnosu na zemlje u okruženju, takav kakav jeste, ne mogu bez ozbiljne pomoći države ozbiljnije da plasiraju domaću robu i usluge van zemlje.
Sada se postavlja pitanje kako bi to uopšte bilo moguće. Već je u ranijim raspravama bilo reči da jedan od razloga upropašćavanja domaće privrede, domaće industrije, domaće poljoprivrede jeste uvoznički lobi.
Činjenica jeste da je taj uvoznički lobi akumulirao ogromna sredstava, nekoliko desetina milijardi dolara ili evra, svejedno, i da se taj novac čak ne ulaže ni u privatizaciju. Jednostavno, toliko dobro zarađuju na uvozu robe u Srbiju da nemaju potrebe da se bave ničim drugim nego samo tim. Radiće to tako do poslednje pare, dok poslednji dinar ne izvuku od građana Srbije, dok se zemlja ne bude toliko zadužila, dok oni zarađuju sa tim zaduživanjima, da više nema nigde da podigne kredit.
Prava koncepcija kako rešiti problem izvoza domaće robe i usluga, kako smanjiti deficit izvoza u odnosu na uvoz jeste taj da mora da se uvede reciprocitet prilikom uvoza robe. Šta je tu problem?
Problem je taj što je dolaskom DOS-a na vlast, maltene, izvršena liberalizacija uvoza. Znači, mogao je svako, ko god je hteo, kako god je hteo, pod uslovima kakve je on postavljao, da uvozi robu u Srbiju.
Još veći haos je nastao kada je došlo do potpisivanja Beogradskog sporazuma, do izglasavanja Ustavne povelje, do usklađivanja carinskih stopa sa Crnom Gorom. Dolazi do toga da sada, praktično, na našem tržištu imamo dve carinske stope koje ometaju domaću privredu uopšte u bilo kakvom poslovanju, a kamoli da ozbiljnije mogu da se bave izvozom.
Znači, jedini način jeste reciprocitet. Međutim, tu nam ograničenja, navodno, postavlja Evropska unija. Ona traži slobodno tržište. Za šta traži Evropska unija slobodno tržište – za investicije? Ne. Vrlo malo oni nešto organizovano i ozbiljno finansiraju u Srbiju.
To što neko priča o investicijama, to su uglavnom investicije iz privatizacije, kada je neko kupio neku firmu koja kako-tako posluje, pa sada sa tim sredstvima investira u tu istu firmu; ili investicije tako što se koristi novac koji su strane banke prikupile prilikom razmene evropskih valuta u evro, pa sada je to strana investicija.
Znači, našim novcem nas neko ubeđuje da investira u našu državu, i to samo one grane koje nemaju nikakve veze sa proizvodnjom, već sa nekim pružanjem usluga, gde vrlo mali broj ljudi ima korist od toga i gde je uopšte potreban mali broj radnika, građana koji žive i rade u Srbiji. To je taj problem.
Uvođenjem reciprociteta naterali biste uvoznički lobi da investira u domaću privredu i industriju. Nije tačno da mi baš nemamo šta da ponudimo svetu.
Problem je u tome da i ona preduzeća koja imaju tehnologiju, koja su kako-tako sačuvala tržište u inostranstvu, jednostavno ne mogu u neki ozbiljniji posao da krenu bez ozbiljnih novčanih sredstava.
Jedan od načina da se to uradi je iz budžeta Republike Srbije. Međutim, koliko vidim, čak i prilikom projekcija budžeta za 2005. godinu izuzetno skromna sredstva su bila uložena kao stimulacija za izvoz domaćih proizvoda.
Znači, ostaje da se ipak administrativnim merama natera uvoznički lobi da investira, tako što bi morao, barem u odnosu 1:3, da nešto izveze iz države. Verujte, imaju dobre poslovne veze u inostranstvu, našli bi šta mogu da proizvedu ovde, našli bi šta mogu da prodaju tamo, rastrčali bi se po čitavoj Srbiji da pronađu ko bi tu robu mogao da proizvede za njih. Ulagali bi u proizvodnju te robe, vraćali bi, u stvari, novac koji su opljačkali iz privrede, ulagali bi u proizvodnju.
Ono što je još važnije, ko bi proizvodio tu robu – pa, naša domaća radna snaga. Ko bi primao platu – naša domaća radna snaga. Ko bi punio fondove i čije – penzijske, za naše penzionere. Gde bi ti radnici trošili taj novac?
Trošili bi tu, ne bi imali gde na strani, poboljšavali bi boljim platama kvalitet života. Ko bi onda ubirao porez na dodatu vrednost? Opet ova vlada. Znači, novac bi se vratio u one legalne tokove, ne bi izlazio samo napolje.
U tome i jeste problem, što, čini mi se, ovu vladajuću većinu kontroliše taj uvoznički lobi i da Vlada nema snage ni hrabrosti da se odupre uvoznicima. To je jedan ozbiljan problem. Postavlja se pitanje zašto? Da li su neki od njih bili sponzori vama u izbornim kampanjama, da li su istaknuti članovi vaših stranaka? U čemu je tu problem? Da možda nešto ne radite sa njima? Još crnje i gore.
S druge strane, nemate hrabrosti da kažete Briselu – izvinite, ali mi ne možemo pod ovim uslovima koje vi propisujete još neko vreme, moraćemo da zaštitimo privredu, moraćemo da zaštitimo građane, moraćemo da počnemo malo i da izvozimo, a ne samo da nam plasirate ovde direktive koje nemaju nikakvog smisla.
Jer, čak i ako ih stavite u zakonski predlog, čak i ako budu izglasane onakve kako očekuju od vas, jednostavno ne mogu da zažive, nema ih na tržištu, nema ih u državi. Dok ih nema u državi, Evropska unija je za nas samo san.

Dame i gospodo narodni poslanici, evo sada smo na 10. tački – agencija za osiguranje depozita. Članom 3, na koji sam podneo amandman u ime SRS, definišu se poslovi koje obavlja ova agencija. Između ostalog, obavlja i funkciju stečajnog ili likvidacionog upravnika u bankama i društvima za osiguranje, učestvuje u upravljanju bankama čiji je akcionar Republika Srbija, organizuje i sprovodi postupak prodaje akcija tih banaka, organizuje i sprovodi postupak privatizacije društvenog, odnosno državnog kapitala u društvima za osiguranje i obavlja druge poslove utvrđene zakonom.
Prilično su velike nadležnosti za agenciju koja je do sada imala sasvim drugi naziv. Do sada se ova agencija zvala Agencija za osiguranje depozita, sanaciju, stečaj i likvidaciju banaka. Svi smo svesni i upoznati sa činjenicom da je rezultat rada ove agencije do sada bio da je zatvoreno 29 domaćih banaka, na vrlo sumnjiv način, da je neko iskoristio to zatvaranje banaka kao dobar poslovni potez, da je došao do izuzetnog poslovnog prostora za mali novac i da je, zahvaljujući tom poslovnom prostoru, počeo da zarađuje veliki novac za sebe.
Dalje, šta je još ostalo što nije pod kontrolom šifrovane političke stranke? Već smo pre nekoliko meseci imali da je NBS oduzela dozvolu za rad pojedinim osiguravajućim društvima. Štaviše, u javnosti se o tome mnogo pričalo, ali uglavnom se ta priča usmeravala ka tome šta će građani koji su imali neko osiguranje kod tih osiguravajućih društava, kakva su njihova prava i da li ta osiguranja važe ili ne važe.
Odbor za finansije, kao nadležan za ovu materiju, raspravljao je dva puta. Dobili smo određen materijal iz NBS, koji nije bio potpun, i tražili smo da nam NBS i guverner dostave kompletan materijal da Narodna skupština Srbije i Odbor za finansije imaju uvid u to šta radi NBS. Dobili smo novi materijal, sa oznakom "strogo poverljivo", "državna tajna".
Zakazana je nova sednica Odbora za finansije. Poslanici SRS i članovi Odbora za finansije došli su na tu sednicu i neko je, tumačeći Poslovnik o radu Narodne skupštine, proglasio sednicu zatvorenom za javnost. To i mogu da razumem. Znači, novinari su bili isključeni iz rada Odbora za finansije, ali ne mogu da razumem da je traženo i da narodni poslanici Skupštine Republike Srbije koji nisu članovi Odbora za finansije napuste tu sednicu.
U tome poslanici Srpske radikalne stranke nisu hteli da učestvuju, pa smo izašli i mi. Zašto je pravo narodnim poslanicima da prisustvuju sednicama odbora uskraćeno, šta se to krije od narodnih poslanika koji nisu članovi Odbora za finansije?
Hoće li sada i ova agencija na sličan način da postupa sa Odborom za finansije i narodnim poslanicima koji nisu članovi tog odbora, šta se to toliko u tom materijalu strašno krije i šta se to dešava?
Ja sam pregledao materijal, ništa nisam našao toliko bitno da bude zatvoreno i nedostupno ostalim narodnim poslanicima. Toliko o transparentnosti ove vlasti, dakle, pa i o tome šta se radi, pa čak i da se narodni poslanici ne obaveštavaju u određenim situacijama o određenim pitanjima, pa čak im se ne dozvoljava ni da znaju.
Šta je sada ovde u pitanju? Ostala su još samo osiguravajuća društva, dakle, njih ne kontroliše ili manje kontroliše NBS i sada ćemo da stavimo i osiguravajuća društva pod patronat agencije za osiguranje depozita.
Čudi me da i od osiguravajućih društava niste tražili da oni neki depozit uplaćuju agenciji, da u slučaju da to društvo ne može da isplati premiju osiguranja to uradi agencija, ali je agencija nadležna za rad i kontrolu rada osiguravajućih društava, tako ste to predvideli.
Kako već reguliše Zakon o osiguranju, koji je stupio na snagu, razdvojili ste auto-osiguranje, životno osiguranje i druge vrste osiguranja i sada mora da se formira više osiguravajućih društava iz jednog, a zašto? Da biste ih lakše i jeftinije prodali, jer u članu 3. Predloga zakona se kaže da agencija za osiguranje depozita sprovodi postupak privatizacije društvenog, odnosno državnog kapitala u društvima za osiguranje, pa se postavlja pitanje šta će nama Agencija za privatizaciju.
Hajde lepo za svaku oblast koja postoji u privredi, ekonomiji, za svaku oblast koja treba da se privatizuje, da osnujemo po jednu agenciju. Dakle, da zaposlimo vas šifrovane u tim agencijama i da što pre to rasprodate, provizije potrpate u džepove i da završite posao.
Postavlja se pitanje koji je cilj predlagača? Novac je još jedino ostao kod osiguravajućih društava, izuzetno zanimljiv način sticanja profita.
Dakle, zbog nekih starih pogodnosti iz ranijih sistema, čak i pre prelaska na višepartijski sistem, pojedina osiguravajuća društva su imala monopol na tržištu, a sada je cilj da se kroz postupak privatizacije taj monopol prebaci kod nekoga ko je blizak ovoj vlasti i da se pri tome strpa još koja parica u džep.

Dame i gospodo poslanici, čuli smo nekoliko replika. Ovaj novi predlog izmena i dopuna Zakona vezan je za sve dosadašnje diskusije. Svi ovi zakonski predlozi izgleda da se prave samo u svrhu kontrole jedne političke stranke nad kompletnim privrednim i ekonomskim tokovima u državi. Da su dobre namere te političke stranke, možda to ne bi bio problem, ali su iskustva sa tom političkom strankom, koja je nekada sebe nazivala ekspertskim timom, izuzetno loša.
Izađe za ovu govornicu jedan moj kolega i kaže – najbolja reforma bankarskog sistema, 29 banaka je zatvoreno, ubijeno, uništeno; nekoliko hiljada ljudi je ostalo bez posla; poslovni prostor tih banaka preuzele su druge banke bliske ekspertskom timu, zauzele na nekakav prilično neobjašnjiv i sumnjiv način.
Sada se postavlja pitanje šta je sledeće na redu. Sledeća na redu su društva za osiguranje. Posle banaka ona imaju najveći kapital u državi. Određena osiguravajuća društva čak imaju i neki blagi monopol na tržištu, zahvaljujući ranijem vođenju i uređivanju društvenog, ekonomskog i uopšte finansijskog tržišta.
Sada je potrebno da neko iskoristi taj ranije stečeni monopol, privatizuje ta osiguravajuća društva onako kako njemu odgovara i, ako je moguće, strpa još koju paricu u džep. Videćemo gde bi to završilo, na nekom ostrvu sigurno; to ostrvo je sigurno u nekom okeanu itd, gde će kasnije, kada padne sa vlasti, polako da troši taj novac, ukoliko stigne da pobegne iz zemlje.
Član 35, na koji sam podneo amandman, reguliše sledeću materiju: ″Predmet privatizacije je društveni, odnosno državni kapital u društvima za osiguranje. U postupku privatizacije može se prodati imovina ili deo imovine društva za osiguranje, na način i pod uslovima propisanim ovim zakonom.″
Postavlja se pitanje – koji zakon reguliše privatizaciju državnog i društvenog kapitala? Prvo isti ti koji su učestvovali u izradi Zakona o privatizaciji nisu izjednačili na najbolji način društveni i državni kapital, a trebalo je, to je jedno nasleđe koje nam nije bilo potrebno. Trebalo je izjednačiti potpuno uslove pod kojima se prodaje društveni i državni kapital. Osim toga, postavlja se pitanje čiji je to društveni kapital i koja je razlika između društvenog i državnog kapitala.
″Postupak privatizacije kapitala iz stava 1. ovog člana rešenjem pokreće Ministarstvo.″ Tu jeste problem, koje ministarstvo? Koje je nadležno ministarstvo za ovo? Da li Ministarstvo za privredu i privatizaciju? Da li Ministarstvo finansija? Kako se zakoni pišu i ko je ovlašćen predstavnik predlagača, ja bih rekao da je nadležno Ministarstvo finansija.
Sada dolazimo do najzanimljivijeg stava: "Agencija za osiguranje depozita osnovana posebnim zakonom organizuje i sprovodi postupak privatizacije kapitala iz stava 1. ovog člana". Koja je to agencija? Agencija za osiguranje depozita.
Evo, već drugi dan raspravljamo o toj agenciji, i šta smo utvrdili šta je sve ta agencija? Znači, prvo, bavi se osiguranjem depozita građana. Navodno, radi u njihovom interesu. U ranijim diskusijama videli smo da je to, pre bi se reklo, šarena laža. Počinje da se ponaša kao banka u svom obavljanju posla, tako što može da kupuje hartije od vrednosti koje emituje NBS, koje emituje Republika Srbija, može da kupuje hartije od vrednosti uz saglasnost NBS i drugih banaka i država, znači, da ostvaruje prihode i profite.
Može da vodi stečaj banke, može banku koja je trenutno nelikvidna, a u postupku je likvidacije, svesno i namerno da ošteti, tako što će njen stečajni upravnik, koga agencija imenuje, da uzme kredit od te iste agencije, verovatno pod nepovoljnijim uslovima, nego što bi uzeo od neke druge banke.
Sada još agencija za osiguranje depozita, koja ima jedan vrlo popularan, rekao bih, naziv, koji joj više odgovara – Agencija za osiguranje depozita, likvidaciju i stečaj banaka, agencija za osiguranje depozita, osnovana posebnim zakonom, organizuje i sprovodi postupak privatizacije društvenog i državnog kapitala u osiguravajućim društvima. Ona čak može, pod određenim uslovima predloženim ovim zakonom, da upravlja nekim osiguravajućim društvima.
Da li je ta agencija svemoćna? Šta je ona? Da li je agencija za osiguranje depozita? Da li je agencija za likvidaciju banaka? Da li je agencija za privatizaciju? Da li je agencija za osiguravajuća društva?
Postavlja se pitanje čemu onda Zakon o privatizaciji? Nesporno, zakon je loš, treba da se promeni. Nema volje skupštinske većine da se taj zakon promeni i da se odredbe tog zakona, koji je loš, promene. Ali, sada imamo paralelne druge zakone, koji su još gori od tog Zakona o privatizaciji. Tako da ne treba da pričate o signalima iz Evropske unije kako su vam reforme ovde dobre, pre bi se reklo da su to neki dimni signali.

Dame i gospodo narodni poslanici, ulazimo u završnicu svega što je rečeno. Znači, sve ovo do sada, svi zakonski predlozi bili su radi usaglašavanja Predloga zakona o stečaju i likvidaciji banaka i društava za osiguranje.
Znači, i zakon o agenciji za osiguranje depozita i izmene i dopune Zakona o osiguranju bili su samo prethodnica ovog zakona koji jeste suština svih ovih rasprava od strane poslanika SRS. Znači, nije u pitanju nikakvo uređivanje materije, prilagođavanje zakonskim propisima, već isključivo želja jedne političke stranke, jedne političke organizacije, par ljudi koji vode tu stranku i tu političku organizaciju da kontrolišu sve finansijske tokove u državi.
U članu 1, na koji se odnosi ovaj amandman i čije sam brisanje tražio, kaže se: ″Ovim zakonom uređuju se uslovi i postupak stečaja i likvidacije banaka i društava za osiguranje, kao i uslovi i postupak likvidacije drugih finansijskih organizacija.″ Znači, za svaki slučaj, ukoliko su nešto zaboravili ovim prethodnim izmenama i dopunama zakona da obuhvate, po ovom članu 1. bilo koja finansijska organizacija može doći pod udar ta dva čoveka.
Ne treba da se priča kako je do sada bilo i kako su do sada vođeni postupci, prvo, oduzimanja dozvola za rad bankama, kako je 29 banaka zatvoreno, kako se nad 29 banaka vodi stečaj, kako ni za jednu od tih 29 banaka stečaj nije završen. Postavlja se pitanje da li je stvarno trebalo da te banke idu u stečaj ili ne, šta je sa tim bankama, šta je sa poslovnim prostorom tih banaka, šta su te banke zgrešile da im tadašnji guverner, a sadašnji ministar finansija oduzme dozvolu za rad.
Mnogo pitanja, vrlo malo odgovora, jer oni samo mogu da se naslute – da je neko želeo da na jedan način koji je, u najmanju ruku, kriminalan te banke ukloni sa tržišta i dozvoli nekim privilegovanim novoosnovanim bankama, koje su ušle u taj poslovni prostor banaka koje su u stečaju, da jednostavno ostvare profit i, ako je moguće, da koriste tu imovinu banaka koje su u stečaju i likvidaciji.
Sada su na redu osiguravajuća društva. Već je bilo govora i o tome, drugi po snazi finansijski učesnici su osiguravajuća društva. Imaju određeni monopol, zahvaljujući nasleđu; taj monopol treba da se iskoristi, da opet nekolicina privilegovanih uđe u sistem osiguranja i beleži vanredne profite.
Postoje dva načina: kroz privatizaciju banaka gde je osnivač ili većinski vlasnik država, odnosno društveni kapital, a isto važi i za osiguravajuća društva, ili stečaj.
Ono što ne može ili što bi bilo previše očigledno ili što bi za privilegovane bilo previše skupo da urade u privatizaciji, sada će to uraditi u stečaju. Sama ta politička organizacija kaže da su najveće zloupotrebe u privatizaciji bile baš kod privatizacija koje se vrše u stečaju.
Da se podsetimo prethodnih zakona, stečaj nad društvima za osiguranje i bankama vodi Agencija. Dakle, Agencija koja je produžena ruka Vlade, i slažem se, ali u ovom slučaju produžena ruka i jednog ministarstva, jedne političke stranke i par ljudi.
Agencija će da radi ne u interesu banaka koje su u stečaju i likvidaciji, ne u interesu osiguravajućih društava koja bi bila u ovom slučaju u stečaju, već isključivo u interesu ta dva čoveka i njima bliskih ljudi, a određena osiguravajuća društva i određene banke bi trebalo u postupku likvidacije i stečaja da preuzmu.
Ako bi to bilo previše očigledno, jednostavno da ih zatvore, jednostavno da se ponovo u tom poslovnom prostoru koje imaju kroz svoje razne filijale iskoriste ili privatna osiguravajuća društva i privatne banke koje nisu bliske toj dvojici ljudi jednostavno uklone sa tržišta. Da uklonimo suvišnu konkurenciju. U početku je to malo skupo, neko pretrpi i neku političku štetu, ali je kasnije korist ogromna.
To su razlozi svih onih ranijih diskusija, to je razlog zašto i sada Narodna skupština ima ispred sebe predlog zakona o stečaju i likvidaciji banaka i drugih finansijskih organizacija. Samo se postavlja pitanje mehanizma. To treba ovaj zakon da reguliše.
Postavlja se pitanje šta će nama Zakon o likvidaciji i stečaju, kada su subjekti ovih likvidacija izuzeti iz tog zakona, samo se pojedine odredbe Zakona o likvidaciji i stečaju primenjuju.
Ova materija se reguliše posebnim zakonom, i to zakonom gde dozvolu za rad oduzima Narodna banka Republike Srbije, a Agenciju, članove upravnog odbora, direktora Agencije imenuje, na predlog nadležnog ministra, Vlada Republike Srbije, Ministarstvo finansija, a Agencija vodi postupak likvidacije, stečaja, pa čak i privatizacije.
To je suština svega ovoga, jer gde god da se spomene novac, gde god da se spomene zloupotreba, nekako se uvek na tom mestu nađu i Mlađan Dinkić i Miroljub Labus.

Dame i gospodo narodni poslanici, član 5. se odnosi na rešenje koje NBS daje o pokretanju stečajnog postupka nad nekom bankom i nekim osiguravajućim društvom ili nekom drugom finansijskom organizacijom.
Prvo, u članu 4. u poslednjem stavu se kaže: "Rešenje o ispunjenosti uslova za pokretanje stečajnog postupka je konačno. Rešenje o ispunjenosti uslova za pokretanje stečajnog postupka izvršno je momentom dostavljanja nadležnom sudu". Znači, akcionari, većinski vlasnici nemaju pravo žalbe u upravnom sporu. Jedino što mogu da urade i što im preostaje jeste da to pokušaju da ostvare preko nadležnog suda.
Tu materiju reguliše član 5. koji kaže: "Protiv rešenja NBS o ispunjenosti uslova za pokretanje stečajnog postupka može se pokrenuti upravni spor. Nadležni sud je dužan da odluku u sporu pokrenutom u smislu stava 1. ovog člana donese u roku od 60 dana od dana prijema tužbe."
Sada se postavlja pitanje da li je taj rok mogao da bude kraći, imajući u vidu da trgovinski sudovi često i mnogo efikasnije rešavaju pojedine sporove. Postavlja se pitanje zašto je to baš 60 dana.
Znači, NBS može nekoj banci da oduzme dozvolu za rad, može da preko agencije postavi svog stečajnog upravnika, da se otpočne sa postupkom stečaja i likvidacije, da se već nanese šteta banci i u roku od 60 dana mora da reaguje trgovinski sud.
Šta se dalje dešava ukoliko trgovinski sud odbaci rešenje NBS, odnosno poništi ga? Već smo videli nekoliko puta da NBS jednostavno nije poštovala odluke nadležnih sudova. To je do sada bilo protivzakonito.
Ovim predlogom zakona neke protivzakonite radnje treba da postanu potpuno zakonite i da NBS ima pravo da se meša u posao svuda. Svi se slažemo ovde i svi ističu, pa čak i vladajuća većina, da sud treba da bude nezavisan u odlučivanju.
Sada ćemo da vidimo kako to izgleda u stavu 3. člana 5. Predloga zakona: "Ako je rešenje NBS poništeno u upravnom sporu", znači da je većinski vlasnik bio u pravu i da nema osnova za pokretanje stečajnog i likvidacionog postupka, "pa u ponovnom postupku NBS donese novo rešenje o ispunjenosti uslova za pokretanje stečajnog postupka", sada banka poništava odluku nadležnog suda, "pravne posledice pokretanja stečajnog postupka nastaju danom isticanja prvog oglasa o otvaranju stečajnog postupka na oglasnoj tabli nadležnog suda". Nadležni sud je dužan da odmah reaguje po prijavi Narodne banke, još po članu 4. koji reguliše ovu materiju.
Ukoliko sud donese rešenje da nema osnova za pokretanje stečajnog postupka, NBS će doneti novo rešenje kojim potvrđuje svoje prethodno rešenje, kao da nikada nije ni bilo poništenja rešenja NBS od strane nadležnog suda. Kako to drugačije možete da zovete, nego mešanje u posao sudske vlasti? Valjda je sud institucija koja poslednja ima reč kada je u pitanju neki upravni spor, kada je u pitanju bilo šta kada se krši zakon.
Bez obzira što ste i zakone napisali po vašoj meri, po vašim standardima, prilagodili ih vašim potrebama, prilagodili ih vašim nezakonitim radnjama koje su vršene u proteklih četiri ili pet godina, sada pokušavate da kroz jedan zakon na mala vrata uvedete da imate pravo da poništavate rešenja nadležnih sudova. Ne možemo da se otmemo utisku da je čitav ovaj set zakona koji je donet, donet u korist jedne grupice ljudi koja kontroliše sve finansijske tokove u državi.

Sad imam priliku da nastavim svoje izlaganje baš zbog člana 6. Znači: "Rešenje o ispunjenosti uslova za pokretanje stečajnog postupka dostavlja se banci, odnosno društvu za osiguranje, agenciji za osiguranje depozita, osnovanoj posebnim zakonom, kao i nadležnom sudu, koji je dužan da najkasnije prvog narednog radnog dana od dana prijema ovog rešenja donese rešenje o pokretanju stečajnog postupka nad bankom, odnosno društvom za osiguranje".
Član 6. jednostavno poništava član 5. u stavu 1. i 2. Znači, obavezuje se sud da donese rešenje o pokretanju stečajnog postupka, u ovom slučaju nad bankom ili nekim osiguravajućim društvom. Onda neko iz te banke ili osiguravajućeg društva ima pravo da pokrene upravni spor pred tim istim nadležnim sudom. Taj isti nadležni sud sad ima određenu slobodu da proceni da li je rešenje NBS dobro ili nije, da li je u skladu sa zakonom ili nije, da li uopšte ima uslova za pokretanje stečajnog postupka; zaključi i donese rešenje da NBS nije u pravu, da nema uslova za pokretanje stečajnog i likvidacionog postupka, da nema kršenja zakona od strane banke. Onda nas agencija, odnosno NBS čekaju u stavu 3. člana 5. i u članu 6. Znači, nadležni sud mora da postupi odmah, a po članu 5. NBS ima pravo, na jedan određen način, na mala vrata da poništi presudu nadležnog suda.
Sada ovi koji izlaze za ovu govornicu i brane šifrovanu političku stranku neka se zapitaju da li uopšte ima osnova braniti nekog ko pokušava da kroz zakonske predloge menja rešenja i presude sudova.
Po važećem Ustavu postoji podela vlasti: postoji zakonodavna vlast, a to je Narodna skupština Republike Srbije, postoji izvršna vlast i sudska vlast, svaka je za sebe. Svaka ima određenu nezavisnost, osim izvršne vlasti koja je pod kontrolom Narodne skupštine.
Ali, ovde je sve drugačije, ovde izvršna vlast kontroliše i Narodnu skupštinu preko skupštinske većine i poslanici trpe poniženje od izvršne vlasti. Sada je i to malo, sada će izvršna vlast da utiče i na rad pravosudnih organa. Ne samo da utiče, nego i da menja rešenja. U tome jeste poenta, kako mislite da je set ovih zakona nečija dobra volja koja treba da bude sprovedena u interesu građana Srbije.
Pre bi se reklo ovako kako se zakoni donose, ko ih predlaže, kako se sazivaju sednice, gospodo poslanici, kako trpimo poniženja od te iste vlade, bez obzira da li je vi podržavate ili ne, jer nemamo sada ovde ni ovlašćenog predstavnika predlagača, ministra u Vladi, koji treba da brani ovaj zakon, koji treba da kaže – vaš amandman je dobar ili loš. Nemamo ga. To je opet poniženje Narodne skupštine. U tome jeste poenta.
Onda recite da su ovi zakoni, za koje ćete da glasate u danu za glasanje i da ih usvajate kao da su u interesu građana, u interesu jedne male grupe ljudi koja potpuno kontroliše sve finansijske tokove u državi, ne iz želje da kontrola tih finansijskih tokova bude u interesu građana Republike Srbije, nego isključivo u njihovom ličnom interesu. Sve političke poteze koje su do sada i dok su vršili vlast povlačili, povlačili su isključivo u svom ličnom interesu, pod maskom da to rade za interes građana Srbije.
Pričate o nekoj velikoj štednji po bankama, a što ne pričate koliko od 5. oktobra ima više nezaposlenih? Zašto ne pričate koliki nam je deficit u spoljnotrgovinskoj razmeni? Što ne pričate da je poljoprivreda uništena, što su prinosi manji, što o tome ne pričate? Pričate o tome kako vršite uspešnu reformu banaka, tako što ste zatvorili 29 banaka, ostavili ste nekolicinu, uklonili ste suvišnu konkurenciju.
Sad planirate da tih nekoliko banaka koje su ostale i osiguravajućih društava koja imaju kakvu-takvu imovinu i kakav-takav posao i prihod preuzmete, stavite pod kontrolu i opljačkate. To nije ništa drugo nego baš to. Svi ovi zakoni vuku u tom pravcu. Nema tu interesa građana. Isključivo interes dva čoveka koji vuku kompletne konce upravljanja državom.

Dame i gospodo narodni poslanici, u članu 10. navodi se da agencija, u roku od 20 dana od dana pokretanja postupka stečaja, putem javnog tendera, oglašava prenos celog ili dela portfelja osiguranja itd.
Svrha agencije jeste da isključivo bude i radi u interesu Vlade, tako to bar neko pokušava da nam kaže, jer stečaj nad bankom i osiguravajućim društvom sprovodi sama agencija, tako se kaže u članu 7. Predloga zakona, pa se kaže: "Organi stečajnog postupka su stečajno veće, stečajni upravnik i odbor poverilaca".
Kaže se: "Agencija vrši funkciju stečajnog upravnika u skladu sa ovim zakonom". Još da bude kao šlag na tortu: ″Na predlog Agencije stečajno veće bira članove odbora poverilaca, vodeći računa o veličini njihovih potraživanja.″ Znači, Agencija odlučuje ko će i poverioca da zastupa.
Ko zastupa Agenciju? Agenciju zastupa upravni odbor i direktor Agencije, a kako dolazimo do upravnog odbora? Upravni odbor ima sedam članova, uključujući i predsednika upravnog odbora. U stavu 2. kaže se – članove upravnog odbora imenuje i razrešava Vlada, a u sledećem stavu – članovi upravnog odbora po funkciji koju obavljaju jesu ministar nadležan za poslove finansija...
Mlađan Dinkić će da bude član upravnog odbora i sam sebe će da bira kao član Vlade u taj upravni odbor. Dalje – ministar nadležan za poslove privrede, pa dalje, viceguverner NBS zadužen za poslove kontrole banke. A ko kontroliše Narodnu banku, ko postavlja viceguvernera NBS? Opet Mlađan Dinkić.
Sada opet ostale članove upravnog odbora imenuje Vlada, jednog člana na predlog NBS. I, zar više nema viceguvernera kao predstavnika NBS, zašto jednog člana predlaže NBS, jednog člana na predlog reprezentativnog udruženja banaka, čitaj dalje – Nacionalne štedionice i Komercijalne banke.
To su članovi upravnog odbora. Sada hoćete da kažete, vi koji branite Predlog ovog zakona, da ovde nema vlasti jedne političke stranke, da se ovo radi isključivo u interesu građana. Ako neko počne da čita zakon, videće da sve što se donosi u ovom setu zakona odgovara jednoj političkoj stranci, jednom ili dvojici ljudi.
Nemojte da optužujete poslanike koji podnose amandmane da su lenji, jer u obrazloženju ovog amandmana, sada ću da pročitam obrazloženje, lepo piše da je Narodna skupština u funkciji Vlade Republike Srbije, pa se sednice Skupštine zakazuju tri dana pre održavanja da bi se narodnim poslanicima onemogućilo da podnose amandmane, tako da bi se Narodnoj skupštini poturala ovakva nebulozna zakonska rešenja kojima se omogućava dalje pljačkanje naroda i države.
Ovim predloženim zakonskim rešenjem samo se legalizuje pljačka i uništavanje domaćeg bankarskog sistema i priprema rasprodaja velikih domaćih osiguravajućih društava. Prilično dobro obrazloženje za nekoga koga hoćete da optužite da je lenj.

Dame i gospodo narodni poslanici, već se u raspravi u načelu dotaklo pitanje, zašto je nama potreban zakon o osiguranju depozita. Navodno, da bi se zaštitili građani u slučaju da banka izgubi dozvolu za rad, odnosno  da neka banka ode u stečaj, tako da član 1. na koji se odnosi ovaj zakon, glasi: "Ovim zakonom uređuje se obavezno osiguranje depozita fizičkih lica kod banaka, radi zaštite depozita tih lica u slučaju stečaja banke."
Kada čovek ovako to pogleda, pročita, ne razmisli dobro, rekao bi – ovo je sasvim u redu. Vidimo kako država brine o građanima, (reč je o fizičkim licima) u slučaju da neka banka ne posluje dobro, da postoji neki depozit koji će biti u nekim rezervama, u slučaju da banka izgubi dozvolu za rad. Pre nego što se završi stečaj ili likvidacija banke, građani će moći da povrate taj svoj novac, koji su bili stavili na štednju ili po nekom drugom osnovu u tu banku.
Gledajući sa te strane sve izgleda da je u redu. Međutim, imajući u vidu ko vodi politiku, pogotovu kada su u pitanju banke, javlja se jedan određen, ne baš tako mali, tračak sumnje. Znači, po dosadašnjem načinu obeštećenja fizičkih lica, bila je zadužena Republika Srbija. Dakle, država. Država je izdavala dozvolu za rad poslovnim bankama i drugim bankama, država je garantovala za uloge građana kod tih banaka. U slučaju da država oduzme pravo banci da dalje obavlja svoju delatnost, (odnosno da li će da izgubi dozvolu, da li će da ode u stečaj, u likvidaciju) država bi bila ta, koja bi iz svog budžeta morala da namiri građane. Tako je bilo do sada i to je bio veliki problem u ovoj vlasti.
Zašto bi država namirivala sredstva koje građani izgube kod neke banke? Zar to nije lakše da rade same banke, odnosno građani? Taj novac, taj procenat koji će biti deponovan u nekom depozitu, moraće odnekud da se nadoknadi u poslovanju banaka. Odakle će se nadoknaditi? Nadoknadiće se od kredite koje građani uzimaju od te iste poslovne banke.
Koji je efekat? Nikakav. Građani će kroz kredite i sve ostale dažbine koje se daju bankama prilikom nekog dužničko-poverilačkog odnosa namiriti taj depozit. Ni to ne bi bilo strašno, da ovde trenutno ne vlada jedna klima, da vladajuća koalicija koja vodi resor finansija, bankarskog sektora, jednostavno ima jednu tendenciju uništavanja domaćeg bankarskog sistema, bez obzira da li su to privatne banke ili banke koje su u društvenoj svojini. Ono što potvrđuje takvu jednu teoriju jeste događaj od pre nekoliko meseci, da ne kažem skoro godinu dana, kada je Narodna banka propisivala uslove kako će poslovne banke da daju kredite.
Izgleda da kod nas na tržištu novca postoje dve vrste banaka. Banke koje su bliske vlasti i banke koje imaju izuzetno stroge uslove za davanje kredita, uz visoke kamate i druge banke koje se nalaze na tržištu, a žele da posluju po tržišnim principima.
Imali smo situaciju da se kod nekih banaka, (pre otprilike godinu dana) moglo podizati sa nekom kamatom devet ili deset posto na godišnjem nivou, kod drugih 14, 15 i 16%. Kod banaka gde je kamata bila niža mogli ste da podižete i bez žiranata, kod ovih drugih gde je kamata bila visoka, zato ste morali da imate žirante.
Da li 30% od ukupnog primanja treba da iznosi rata. To je obično bilo kod ovih banaka koje su bile nepovoljnije sa žirantima, sa visokom kamatnom stopom, sa ograničenjem do 30% i kod drugih banaka gde je bilo 50% od plate. Šta se to dešava? Onda se pojavljuje Narodna banka koja propisuje uslove kako neki građanin može da podigne kredit kod banke. Zašto? Zašto banke ne posluju po tržišnom principu? Znači, imate višak novca, plasirate ga, a ako ga ima mnogo više, njegova vrednost je niža, znači, kamata je niža i kredit je jeftiniji. Ako ima manjak novca, samim tim je kamata veća.
Koji su razlozi? Izgleda da su razlozi ti, da poslovne banke koje su poslovale pod nepovoljnijim uslovima za građane imaju, jednostavno, zaštitu, države, guvernera Narodne banke Srbije i ministra. Jer ne vidim zašto bi neko napravio jedan takav potez koji jedino šteti građanima.
Jednim takvim potezom, banke su primorane da traže žirante od građana, da akumuliraju razna sredstva kao sredstva od rizika. Koliki troškovi mogu da budu kod poslovne banke. Do sada je bio običaj da se ti troškovi ograničavaju u gornjoj granici, a sada je donja granica ograničena. Ne može ispod 1,5% ili 2%.
Koje su banke kojima jedan takav politički, neekonomski, i profiterski postupak guvernera Narodne banke i Ministarstva finansija odgovara? To su Nacionalna štedionica, Komercijalna banka, njima je najviše odgovaralo. Njihovi krediti su bili najnepovoljniji na tržištu i sve one uslove koje su oni tražili za davanje kredita Narodna banka je prisilila sve druge banke da traže iste uslove i malte ne izjednačila kamatne stope koje su bile kod drugih banaka sa onim kamatnim stopama koje daje Nacionalna štedionica i Komercijalna banka.
Možda su se neke banke i otele kontroli, možda neke banke žele da posluju, možda neke banke bolje posluju ili su konkurencija koja smeta ovim dvema bankama, Nacionalnoj štedionici i Komercionalnoj banci. Zašto onda, da guverner razbija glavu šta će da se desi kada oduzme banci dozvolu za rad? Zašto Ministarstvo finansija i Vlada Republike Srbije da razbijaju glavu odakle će da obezbede sredstva da obeštete građane koji su imali novac na štednji kod tih banaka?
Jednostavno, da bi rešili taj problem, daje se novi zakon u skupštinsku proceduru koji glasi Zakon o osiguranju depozita. Sada će svaka banka određena sredstva koji svaki građanin ostavi kod nje morati da uplati kao osiguranje depozita. Iz meseca u mesec.
Kažu 0,1% – nije mnogo. Nije mnogo na mesečnom nivou, ali na godišnjem nivou to je 1,2%. Kuda novac ide? Da li se neko, uopšte, zapita šta banke rade sa novcem koji građani ostave na štednji? Plasiraju kroz druge kredite. Ko te kredite koristi? Oni drugi građani koji nemaju novca da sebi obezbede neko dobro. Sada će ti građani posredno da vraćaju novac licima koja su ostavila novac kod banaka koje su otišle ili u likvidaciju ili u stečaj. Znači, nema ovde brige za građane.
Ovde je jedina briga kako manipulisati sa bankama, kako banke otvarati ili zatvarati, kako praviti krug privilegovanih banaka, da to ne košta mnogo državu pod izgovorom da je to u korist građana, a isključivu štetu imaju sami građani.
To su pravi razlozi a ne kako to kaže u članu 1.– da se ovim zakonom uređuje obavezno osiguranje depozita fizičkih lica kod banaka radi zaštite depozita tih lica u slučaju stečaja banke. Građani će u svakom slučaju svaki stečaj svake banke da plate svojim novcem i te kako debelo.

Dame i gospodo narodni poslanici, da vidimo šta se reguliše ovim članom 2. šta su to pojmovi u smislu ovog zakona, pogotovo, koja su to fizička lica, kako to kaže ovaj zakon.
Dakle, u stavu 1. tački 1) – "depozit je dinarsko ili devizno novčano potraživanje prema banci koje proizilazi iz novčanog depozita, uloga na štednju, bankarskog tekućeg računa ili drugog novčanog računa i na osnovu kog nastaje zakonska ili ugovorna obaveza banke na povraćaj sredstava".
Postavlja se pitanje šta banka radi sa tim novcem, da li je u depozitu, da li je u depozitu po viđenju? Sasvim je normalno da banka ta sredstva plasira dalje na tržištu, ne prima ona novac na štednju od građana, a da nema svoj interes.
Sada na svaki dinar koji se bude nalazio na štednji, deo prihoda mora da ide u Agenciju za osiguranje depozita, koja će da raspolaže tim novcem.
Šta se onda dešava kada banka reši da novac pusti na tržište sa određenim interesom. Prvo će morati da izračuna koliki je rizik, (a to joj propisuje NBS) pa će onda morati da odredi troškove, (a donju granicu je već propisala NBS) pa će onda morati da obezbedi sredstva kojima će da pokrije ovaj depozit, pa će tek onda da kalkuliše sa svojom zaradom. Ko će da koristi kreditno-poslovne banke kod banaka?
Kredit će da koriste građani koji nemaju puno novca, koji žele da dođu do najobičnijeg dobra. Najčešće se građani zadužuju za veš mašine, za štednjake, da naprave ili rekonstruišu neki deo kuće ili stana, zato se podižu krediti. Retko ko podiže kredit da bi kupio nešto što je stvarno vredno, što predstavlja neki luksuz, statusni simbol ili slično.
Za njih nema problema, krediti im nisu potrebni, a ako im treba, to je da bi premostili za mesec ili dva, dok ne obezbede novac sa neke druge strane. Znači, ko će ovu šalu guvernera NBS, Agencije za osiguranje depozita i Ministarstva finansija, (a sve je to objedinjeno u političkoj stranci koja se zove G17) da plaća? Plaćaće građani. I da stvar bude još gora, plaćaće što su svoj novac uzeli na kredit, posredno ili neposredno.
U tački 2) – "osigurani depozit je depozit fizičkog lica koji osigurava agencija iz člana 3. stav 1. ovog zakona, a koji ne obuhvata depozite". Pazite sada, "fizičkog lica koje delatnost obavlja radi sticanja dobiti", (podtačka (1) glasi). To je već pojam poslovne banke. Sada se postavlja pitanje zašto i njihov novac da ne osiguravate?
Naterali ste da svi koji obavljaju bilo kakav platni promet rade kod poslovnih banaka, a do sada je to radila NBS, a sada obavljaju poslovne banke. Dali ste im ta ovlašćenja.
Sada ne garantujete za ta sredstva koja poslovne banke imaju, lica koja obavljaju neku određenu delatnost imaju kod poslovnih banaka i koja služe za obavljanje te delatnosti. Ko će te ljude da obešteti? Tu je akumulacija novca velika. Tu će neko da nastrada i to ozbiljno.
Ukoliko neka od velikih banaka uđe u jedan ovakav postupak likvidacije ili stečaja koja ima mnogo deponenata koji koriste svoje račune za obavljanje poslovanja, da naprave nesagledive štete na tržištu.
Na taj način možete da kontrolišete sve bitnije institucije u državi, pa i budžete lokalnih samouprava, koji su najčešće deponovani kod poslovnih banaka. Znači, ukoliko guverner kaže, ova banka gubi dozvolu za rad, budžet neke lokalne samouprave i Republički budžet, mogu na ovaj način da budu oštećeni.
Dalje, ne obuhvata depozite direktora, člana upravnog ili nadzornog odbora banke. Postavlja se pitanje, zar oni nisu građani?
Doduše, direktor, član upravnog ili nadzornog odbora često zbog politike banke ne mogu da budu birani, ukoliko nemaju svoju zaradu, odnosne ne primaju platu na tekuće račune kod tih poslovnih banaka kojim upravljaju. Valjda i to neko osiguranje za njih, da ako novac drže kod svoje poslovne banke ili druge banke, jednostavno je i to garancija drugim građanima da mogu da novac stavljaju na štednju ili kako vi to volite da kažete, deponovanje.
Dakle, akcionar banke, znači, nije onaj koji je nekim čudom, a to su najčešće građani koji su kroz neku privatizaciju neke banke, ali biće sada i toga, znači, nemaju pravo da svoje depozite traže nazad od Agencije za osiguranje depozita, ali će u svakom slučaju Agencija, za njihov novac koji se nalazi na štednji kod te banke, uzimati proviziju od 0,1% mesečno.
Članovi porodica lica iz podtačke (2), (3), i (4), što znači da ni članovi porodice nemaju pravo da budu obeštećeni u ovom slučaju. Ovde još dolazi podtačka (7) tačke 2) koja je izuzetno zanimljiva, a koja glasi: "koji su nastali kao posledica pranja novca u smislu zakona kojim se uređuje sprečavanje pranja novca".
Sada se postavlja pitanje da li vi stvarno znate ko u ovoj državi pere novac, koji su to ljudi, zašto jednostavno čekate da banka preko koje to rade bude zatvorena, pa vi uzmete novac. Zar nije jednostavnije da ih lepo pohapsite, tu dokumentaciju koja postoji upotrebite kao dokazni materijal.
Novac, u svakom slučaju, koji se zarađuje nelegalnim i nezakonitim radnjama pripada državi i potpuno "mirna Bačka", sve je potpuno u redu. Kako se koji god član ovog zakona pročita uvek ostavlja sumnju da neko ovakvim radnjama jednostavno unapred želi da određene banke stavi u privilegovan položaj.

Već u članu 3. ovog zakona tačno se vidi koja je namera predlagača bila. U stavu 1. kaže se: Banka je dužna da depozite fizičkih lica osigura kod agencije za osiguranje depozita osnovane posebnim zakonom  (u daljem tekstu: Agencija).
Da se za trenutak vratimo na član 1. Predloga zakona koji kaže: "Ovim zakonom uređuje se obavezno osiguranje depozita fizičkih lica kod banaka, radi zaštite depozita tih lica u slučaju stečaja banke".
Imamo agenciju za osiguranje depozita. Novac koji se dobije od osiguranja daje se toj agenciji. To nekome ne izgleda čudno, ali ima jedan mali problem. Ta agencija je zadužena za likvidaciju i stečaj banaka i tu je sada problem. Znači, osigurava se kod agencije za osiguranje depozita, a ta ista agencija vodi likvidaciju i stečaj banaka koje izgube dozvolu za rad.
Ako se utvrdi, a utvrđeno je da je guverner Narodne banke Srbije iz G17, da je ministar finansija iz G17, da će novi direktor agencije za osiguranje depozita da bude iz G17 – evo kompletne kontrole bankarskog sistema, a preko kontrole bankarskog sistema možete da kontrolišete bukvalno sve u državi, Ministarstvo odbrane, pa vam Davinić i ne treba.
Ne treba vam Davinić da uništava vojsku, dovoljan je Dinkić. Ne da pare vojsci i gotovo. Ministarstvo unutrašnjih poslova nema novca, ministar ne da – i završen posao. Lokalnim samoupravama, zatvaraćete banke koje ne osiguravaju, koje ne otvaraju depozite na budžetska sredstva kod određenih poslovnih banaka, nego kojima ste vi naklonjeni, kojima omogućavate prihod.
Ukoliko se pokuša neki ozbiljniji depozit kod neke druge banke, ta banka ide u stečaj, likvidaciju. Ukoliko se dogovore oko toga kako će da podele tržište sa povlašćenim poslovnim bankama možda iz stečaja izađe a da ne bude likvidiran.
U stavu 2. – "Filijale strane banke na teritoriji Republike Srbije dužna je da depozite fizičkih lica osigura kod Agencije na osnovu odluke Narodne banke Srbije – ako u zemlji sedišta te banke ne postoji sistem osiguranja depozita ili ona nije uključena u taj sistem".
Da li uopšte ijedna banka koju predstavljate kao stranu banku, da li je stvarno osnivač te banke neka banka iz inostranstva? Da li ona stvarno stoji iza neke poslovne banke koja posluje pod nekim stranim imenom? Koji je interes te banke? Čak i tekuće račune koji su otvarani u inostranstvu ove banke ne žele, banke koje posluju na domaćem tržištu pod istim nazivom ne žele da isplaćuju i obrnuto, ne žele da priznaju jedna drugu. Zašto? Zato što su ovde na prvom mestu nesigurni u vas, skloni ste raznim malverzacijama, skloni ste da zatvarate čak i svetske banke samo da sebi obezbedite neki određen profit, neku određenu dobit, da nešto smuljate, kako bi to naš narod rekao.
Znači, jednostavno banka koja je strana, posluje ovde, uzima novac od naših građana, ne mora da bude osigurana kod agencije za osiguranje depozita. Šta ako baš toj banci oduzmete dozvolu za rad? Kakvu imovinu ima ta banka? Nikakvu. Ima neka sredstva rezerve koja se daju Narodnoj banci, depoziti, 15 ili 20 posto od osnivačkog uloga ili kapitala banke.
To je sve što imate. Nisu plaćali agenciju, domaće banke jesu, njihovi krediti su skuplji. Znači, ona će da uzima novac na štednju građana, plasiraće razne kredite, možda će novac jednostavno da ispumpava iz države, novac građana Srbije, (ne svoj novac, nego naš novac). U jednom trenutku kaže, mi ne možemo građanima da vratimo novac, neka radi to agencija, ali mi nismo u sistemu te agencije, pa će to opet morati da plate građani Srbije.
Dalje, filijala domaće banke u inostranstvu je dužna da na osnovu odluke Narodne banke Srbije depozite fizičkih lica osigura kod agencije u slučaju kada u zemlji u kojoj obavlja delatnost nije osigurala depozit. Šta nas briga šta se dešava sa poslovnim bankama koje posluju u inostranstvu i ko njima izdaje dozvolu za rad.
Nadležni organ tamo, pa neka im on izda i neka on odgovara za njihove depozite. Zašto bi mi odgovarali.
Sada ovde, po meni, jedan član, odnosno tačka koja je suvišna, kada je u zemlji u kojoj obavlja delatnost osigurava depozite, Narodna banka Srbije utvrdi da je taj sistem nepovoljniji za deponente od sistema osiguranja depozita utvrđeno ovim zakonom.
Znate šta, stvarno ne verujem da možete da ubedite nekoga ko je u bankarstvu šta mu je jeftinije, pa ko zna da mu je to skuplje, osim da ga prisilite jednim ovakvim zakonom. Ovaj član je potpuno sulud, jer jednostavno anulira principe tržišnog poslovanja. Normalno je da će neko ko mora da da neka sredstva u određeni depozit i da gleda gde mu je to povoljnije, gde je jeftinije. Zašto bi to bila briga Narodne banke Srbije, da li je to njegov posao.

Dame i gospodo poslanici, sada se sa ovim članom 4. uopšte postavlja pitanje šta će nama ova agencija, šta će nama osiguranje depozita. U stavu 1. člana 4. kaže se: "Agencija osigurava depozite do visine osiguranog iznosa". U stavu 2. istog člana – "Za obaveze iz stava 1. ovog člana jemči Republika Srbija". To znači, ukoliko agencija nema novca, opet će morati da se vraća iz budžeta Republike Srbije.
Sada se postavlja pitanje, zašto ovo uopšte radimo, zašto sada ovo radimo, zašto pravimo neku agenciju za osiguranje depozita u kojoj će, izgleda mi jedino korist da imaju direktor te agencije, ljudi koji budu radili u toj agenciji, članovi upravnog odbora, članovi nadzornog odbora. Ko će to morati da plati? Građani Republike Srbije. Kako? Kroz sada već skuplje kredite kod banaka koje daju krediti, jer će novac morati da se sliva u agenciju za osiguranje depozita.
Ukoliko agencija nema dovoljno novca da ga vrati građanima, a izgleda mi kolike su plate u Narodnoj banci Srbije, odnosno da naš guverner ima platu preko 300.000 dinara, verovatno će i on da drpa od te agencije, znači, moraće to da se uradi iz budžeta Republike Srbije. Znači, dva puta smo opljačkali građane, prvi put kada smo im uzeli novac, uplatili agenciji, deo novca vratili da banka po prvi put opljačka građane koji podižu kredit, a drugi put ukoliko agencija nema sredstava da vrati građanima, onda će morati iz budžeta.
Ko puni budžet? Opet građani Srbije. Nemojte da se zanosite tom pričom da neko drugi plaća poreze i doprinose. Plaćaju građani. Sve što se proda na tržištu, bilo kakva vrednost da se ostvari, bila kakva zarada, po bilo kom osnovu, direktno ili indirektno plaćaju građani. Porez je u svakom slučaju potpuno jedan legalni vid državnog reketa. Onda malo bolje razmišljajte o tome kada derete građanima kožu sa leđa, da li je posao onoga ko raspolaže tim novcem da radi u njihovom interesu ili u svom interesu.
Duže vreme ide cirkularno pismo prema svim lokalnim samoupravama da se broj radnika u lokalnim samoupravama smanji za 10, 15, 20% itd, pod pretnjom da, ukoliko lokalna samouprava to ne uradi, neće dobiti transferna sredstva iz budžeta Republike Srbije.
Šta sada radimo? Izbacićemo ljude na ulicu! Koje? Neke! Verovatno politički nepodobne! Koga ćemo da zaposlimo u agencijama? Nama podobne. Tako razmišlja G17, tako razmišlja ministar Dinkić. Sve što se radi, čini mi se da se radi u tom pravcu. Nema drugog motiva.
Znači, da se obezbedi posao, izvor prihoda za neke naše prijatelje, rođake itd, pod izgovorom da je to u interesu građana. To što će ljudi zbog pritiska koje Ministarstvo finansija vrši na lokalne samouprave, javna preduzeća, organe državne uprave, da smanjuju broj radnika, da ljude otpuštaju sa posla, to nema veze. Ti nisu naši, oni ne treba ni da jedu, ni da piju, ni da imaju decu, ni da ih školuju, ni da idu na more. Njima ništa ne treba. Bolje onda da ih poubijate.

Dame i gospodo narodni poslanici, amandman narodnog poslanika Petra Jojića, koji je podneo taj amandman u ime SRS, odbijen je od predlagača sa istim obrazloženjem. Znači, da obrazloženje koje je navedeno u ovom amandmanu nije dovoljno jasno i da zato predlagač, odnosno Vlada Republike Srbije, ne mogu da prihvate ovaj amandman. Obrazloženje skoro zauzima pola strane. Sasvim se lepo vidi u drugom delu da i te kako odgovara amandmanu koji je podnet u ime SRS.
Čitam obrazloženje, ne zarad vas, jer ga vi imate ispred sebe a ne čitate ga, nego radi građana Srbije. Znači: "Država i NBS garanguju fizičkim licima za sredstva koja se deponuju kod banaka. Imajući u vidu da dozvole za rad bankama daje država, odnosno Narodna banka, sasvim je normalno da oni odgovaraju za deponovanje sredstava fizičkih lica i nije potrebno dodatno opterećivati banke, odnosno povećavati kamate koje poslovne banke daju na depozite fizičkim licima".
Ovakav jedan zakon još više će povećati ionako skupe kredite koje koriste pravna i fizička lica. Znači, smanjuju se kamatna sredstva po viđenju, a povećavaju kamate na kredite. Šta se kaže u članu 6? "Agencija i Narodna banka Srbije razmenjuju informacije u vezi sa osiguranjem depozita". U stavu 2. – ""Narodna banka Srbije blagovremeno obaveštava Agenciju o preduzetim merama u postupku kontrole boniteta i zakonskog poslovanja banaka". Sada kada je u pitanju agencija, njeno prvobitno ime nije bilo agencija za osiguranje depozita. Njeno pravo ime jeste – agencija za saniranje, likvidaciju i stečaj banaka.
Ovo je sada samo neko lepše ime koje se reguliše novim zakonom, a znamo kakve je katastrofalne posledice imao rad te agencije – 29 domaćih banaka je zatvoreno posredstvom te agencije i tadašnjeg guvernera Narodne banke tadašnje Jugoslavije Mlađana Dinkića.
Onda ministar izađe za ovu govornicu i kaže da smo mi imali najbolju reformu bankarskog sistema od svih zemljanja jugoistočne Evrope. Najbolja reforma znači – pouništavati, pozatvarati sve banke, opljačkati njihovu imovinu, dati pod zakup njihov poslovni prostor, određenim, povlašćenim bankama koje će da finansiraju dalji stečaj likvidacije tih banaka, doduše za mali novac, jer se poslovni prostor nalazi u najekskluzivnijim delovima svih gradova na teritoriji Republike. To je posao koji obavlja agencija.
Član 5. kaže: - "Agencija donosi propise za koje je zakonom ovlašćena". Jedine propise koje agencija može da donosi jesu: njihov pravilnik o radu, o nagrađivanju, kakva će im biti sistematizacija radnih mesta, to su odluke koje može da donosi jedna agencija. Ona radi u skladu sa zakonom i ne može da donosi propise kao podzakonske akte. Zato imamo Vladu Republike Srbije koja traba da radi taj posao. Ako su u pitanju zakonska akta, onda treba da radi to ova Narodna skupština, a ne neka tamo agencija, Agencija za osiguranje depozita, odnosno agencija koja je pozatvarala, pouništavala jedan kompletan bankarski sistem.
Zašto? Radi pljačke! Kako je ta pljačka izvršena? Izuzetno se poklapa datum zatvaranja velikih domaćih banaka sa datumom kada počinje zamena zapadnoevropskih valuta za evro. Čak ste u jednom trenutku i napravili pogrešnu procenu. Rekli ste – kod naših građana ima četiri, eventualno pet milijardi maraka, treba taj novac da im uzmemo iz njihovih slamarica, da ga izbacimo iz zemlje, da možemo da uvozimo struju za Vuka Hamovića i Vojina Lazarevića, da možemo da uvozimo ovakvu naftu iz Sirije koju sada ne možemo da prerađujemo bez druge nafte koja je boljeg kvaliteta, pa sada, eto, imamo na tržištu poremećaj nafte i naftinih derivata.
U jednom delu ste se prevarili. Imali su građani malo više novca nego što ste očekivali, ali utoliko za vas bolje. Nastavili ste sa tim poslom i još uvek se ne zna gde su nestale te pare, taj famozni novac koji je bio kod raznih off shore banaka koje su bile na Kipru i tako dalje. Za jedan deo novca se zna, završavao je po nekim raznim ostrvima i pravo je čudo da tamo nije bilo nekog "cunamija", inače biste bili zavijeni već u crno.
Znači, postavlja se pitanje zašto taj posao od osiguranja depozita treba da radi agencija koja se bavi zatvaranjem, odnosno uništavanjem banaka. Da li je to u pitanju da određene banke koje su privilegovane, a koje su izuzetno bliske i prošloj vlasti oličenu u DS i ovoj novoj u G17, da li je to sve što se radi u svrhu političkih prijatelja ove dve političke stranke.

Dame i gospodo narodni poslanici, član 7. na koji je Srđo Komazec, u ime SRS podneo amandman, odnosi se na način finansiranja te agencije. Znači, u stavu 1. člana 7. – "Radi obezbeđenja sredstava za osiguranje depozita Agencija obrazuje poseban fond sredstava (u daljem tekstu: fond za osiguranje depozita).
Fond za osiguranje depozita obrazuje se od: premija za osiguranje depozita koje plaćaju banke", čitaj dalje građani Republike Srbije, "prihod od ulaganja sredstava fonda za osiguranje depozita", znači agencija treba da bude i profitabilni organ državne uprave, bar je to tako predlagač zamislio i sada ćemo da vidimo kako će to da bude, "sredstava ostvarenih naplatom potraživanja Agencije iz stečajne mase banke po osnovu isplate osiguranih iznosa".
Znači, Narodna banka Srbije oduzme dozvolu za rad nekoj banci, agencija, ukoliko ima para, isplati taj novac i još banci koja se zatvara naplati proviziju. Agencija ni za jedan jedini dinar ne sme da bude oštećena. Ukoliko nema dovoljno sredstava, otkinuće malo od građana onaj deo što treba da im otplati, da ne bi, ne daj bože, direktor ostao bez plate.
Međutim, sledeći način finansiranja postaje već pomalo sumnjiv. Kaže se da agencija može da primi donacije. Od koga donacije? Ko će da daje jednom organu državne uprave donaciju? Da li se agencija bavi humanitarnim radom? Da li deli neku pomoć građanima, pomoć ugroženim licima od poplava, zemljotresa ili drugih elementarnih nepogoda? Ko će dati jednom ovakvom organu donaciju?
Postavlja se pitanje da li će možda ta donacija da se daje u svrhu neke zloupotrebe – da je neće dati neki većinski vlasnik neke konkurentske banke da se banka, koja je, recimo, u stečaju ili likvidaciji potpuno zatvori i uništi. Zašto da ne? Kolika god da mu je donacija kada ima jednog konkurenta manje prihod će mu višestruko biti veći. Šta to smeta? Da li piše negde da je to zabranjeno? Ne piše, što znači da je moguće.
Sledećem stavu kaže – "Sredstva fonda za osiguranje depozita koriste se za isplatu osiguranih iznosa u slučaju stečaja banke za plaćanje administrativnih troškova u vezi sa isplatom tih iznosa", to su te provizije koje agencija naplaćuje, "upravljanjem sredstvima fonda za osiguranje depozita, kao i za povraćaj pozajmljenih sredstava upotrebljenih za namene iz ovog stava.
U stavu 4. kaže – "Izuzetno od stava 3. ovog člana, sredstva fonda za osiguranje depozita se mogu upotrebiti za odobravanje kredita banci, ako u toku postupka likvidacije dođe do kratkoročne nelikvidnosti te banke".
Da li je neko normalan da zatvara banku koja je likvidna. Znači, bilo je nekih koji nisu normalni i koji su zatvarali likvidne banke, ali za svaki slučaj da stavimo mi to da ta materija bude regulisana zakonom, da slučajno, ne daj bože, agencija ne uradi nešto protivzakonito, a nije u interesu građana i drugih učesnika u finansijskoj trci za preživljavanje na ovim prostorima.
"Krediti iz stava 4. ovog člana, odobravaju se pod uslovima utvrđenim opštim aktom koji donosi Upravni odbor agencije".
Znači da u tom grmu ne leži zec. Postoji jedna agencija kod koje je novac od osiguranja depozita. Ta agencija, po nalogu Narodne banke Srbije može da otpočne postupak likvidacije i stečaja neke banke koja može, i pored te odluke Narodne banke Srbije, da bude potpuno likvidna i potpuno sposobna da posluje na tržištu, ali nije u skladu sa politikom koju vodi Narodna banka.
Znači, stavimo je u stečaj ili likvidaciju, za trenutak učinimo nelikvidnom i nateramo da se kod agencije koja sprovodi likvidaciju i stečaj zaduži, pod uslovima koje propisuje upravni odbor agencije. Da li su ti uslovi možda povoljniji nego uslovi na tržištu? Hipotetički je moguće, a znajući vas i praktično. Tako, recimo, godišnja kamata kod neke banke bude 14 ili 15% da bi se ta banka, koja nije po volji nekog ko drži sve finansijske instrumente, upropastila, stavite prvo u stečaj kod agencije, naterate da bude nelikvidna i uzima kredit od agencije koji može da bude 100 posto na godišnjem nivou, jer je to, ne daj bože, doneo upravni odbor agencije.
Da li je to moguće? Da li se to dešavalo? Otkad ste na vlasti, jeste, da li u starom DOS ili novom, ali se dešavalo. Znači, banke su zatvarane, kapital banaka je uništavan. Doduše, sada neće da nestane na Kajmanskim, Sejšelskim, Devičanskim ostrvima, sada će da ostane u agenciji pa će neko i dalje da drpa na druge načine. Ali, u svakom slučaju, kroz član 7. vidi se da je moguće jednu potpuno sposobnu banku da učestvuje na tržištu novca, kako može da se uništi na jedan ovakav način.