Po Poslovniku narodni poslanik Aleksandar Martinović.

Po Poslovniku, narodni poslanik Vjerica Radeta. Izvolite.

Zahvaljujem.
Po Poslovniku, narodni poslanik Aleksandar Martinović.

Po Poslovniku, narodni poslanik Vjerica Radeta. Izvolite.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Borisav Kovačević. Izvolite.

Pravo na repliku, narodni poslanik Vjerica Radeta.

Pravo na repliku, narodni poslanik Borisav Kovačević.

Pravo na repliku, narodni poslanik Vjerica Radeta.

Pravo na repliku, narodni poslanik, Borisav Kovačević.

Pravo na repliku, narodni poslanik Vjerica Radeta.

Pravo na repliku ima narodni poslanik Borisav Kovačević.

Pravo na repliku narodni poslanik Vjerica Radeta.

Po Poslovniku, dostojanstvo, zato što se ovde stalno tvrdi da je neko opljačkan. Ne može biti umanjenje penzije pljačka, zato što je donet zakon. Pljačka podrazumeva nezakonito delovanje i protivpravnu radnju.

Druga stvar, ponižavaju se narodni poslanici i njihova inteligencija. Prosečna penzija danas u Srbiji je preko 23.000 dinara. Znači, da bismo dostigli magičnu cifru od 37.000 dinara potrebno je negde skoro 14.000 dinara po penzioneru, a takvih je preko milion. Ali da uzmemo najgoru varijantu, da uzmemo povoljniju varijantu, po ideji za koju se zalaže SRS, da ih bude samo milion, to je 14 milijardi svakog meseca, puta 12 meseci, to je 158 ili 168 milijardi, ne mogu napamet da izračunam. Ja bih voleo da vidim da mi neko to izračuna, da ukinemo sve agencije, da ukinemo Ministarstvo odbrane, da ukinemo Ministarstvo unutrašnjih poslova, možemo da obezbedimo sredstva.

Druga stvar, po pitanju minimalne potrošačke korpe i minimalne zarade, kažu – 37.000 dinara. Takva treba da bude i penzija, 37.000 dinara za četvoročlano domaćinstvo, a ne za jednog ili dva penzionera, ne za jednog ili dva zaposlena. Znači, da to odmah raščistimo, demagogijom kojom se bave. Šta bi imali kao posledicu? Prvo, država bi morala još više da izdvaja za zaposlene u organima državne uprave, s jedne strane. Hajde da kažem da bi obezbedili sredstva. A šta ćemo sa malim i srednjim preduzećima koja se bore na tržištu da budu konkurentna i da omoguće svojim zaposlenima i veće plate? Bila bi zatvorena. E, takva obećanja – mi smo za ovo programski, ali ne znamo kako ćemo da sprovedemo, osim da upropastimo državu, su jeftini politički poeni i nepoznavanje osnovnih pravila ekonomije.

Povreda Poslovnika član 101, nije ovo privatni odnos nego pravno pitanje i u tome je razlika između zakona i obligacionog odnosa između privatnih ugovarača, ali ja nisam pravnik to bi koleginica Radeta trebalo da zna. Međutim, ono što znam jeste da onaj koji prima platu 37.000 dinara, kao što oni kažu da je to minimalna potrošačka korpa, objasnite mi da li može da prima i penziju od 37.000 dinara? Da li zaposleni može da prima istu penziju kao što je primao platu negde na svetu? Evo, negde na svetu mi nađite. Valjda taj ko je zaposlen ima dodatne troškove u vezi odlaska na posao, dolaska s posla, obroka van porodice itd. itd. Zato i imaju zaposleni veće plate nego što bi imali penzije.

Druga stvar, znači na 37.000 dinara, da bi imao 37.000 dinara penziju, on mora da uplati doprinose koji su maltene, ako ne i veći nego što je njegova zarada, ko će to da uplaćuje? Otići će vam svi ljudi iz Srbije, otići će naši investitori, domaći za koje se toliko zalažete, pobeći će odavde glavom bez obzira. To je totalno nepoznavanje.

Dalje, opet još jednom nepoznavanje, ako neko ceo svoj život uplaćuje na osnovu zarade koja je recimo 50.000 dinara, da li on može da ima istu penziju, a za to se zalažu, njegova penzija bi bila 37.000 dinara otprilike, kao i onaj ko je uplaćivao na 28.000, 29.000 i 30.000 dinara. To je već otimanje. To je već komunistička ideologija. Moramo svi da budemo isti. Ma ne, svi smo isti pred zakonom, ali očekujem ona prava koja nam pripadaju srazmerno našem učešću u tim pravima. Znači ne može da to bude proizvoljno.

Još jedna stvar. Nikako mi nije jasno odakle bila napravljena finansijska konstrukcija koja bi bila održiva osim da napravimo istu finansijsku konstrukciju kao 2008. godine kada smo iz kredita zaduživali državu da bi sticali političke poene.

Član 104.

Evo, ovako, 107. dostojanstvo, ne može država, odnosno da se administrativnim merama pokušava napraviti politički uspeh jer smo jednu takvu situaciju imali 2008. godine u vreme Borisa Tadića. Da li želimo da se ponovo vrate 2008, 2009, 2010, 2011. i 2012. godina. Iskreno, ne želim. Još uvek nisam dobio, znači, politički ciljevi su jedno, životna realnost je drugo, nisam dobio odgovor kako i iz kojih sredstava će se finansirati takve penzije i nisam dobio odgovor kako bi zadržali poslodavce bilo oni domaći ili strani, da bez njihove saglasnosti povećamo minimalnu cenu rada bez dogovora sa sindikatima, sa Unijom poslodavaca i tako dalje zato što je to nečiji politički program. To je bilo u vreme SKJ kada su radnički saveti i sindikati vodili državu koja je neprestano štampala novac i na taj način pravila privid blagostanja, a mi i dan danas isplaćujemo te kredite koji su podizani 70-ih i 80-ih godina.

Da budemo jasni, takav privredni sistem nije održiv. Mi hoćemo da imamo održiv privredni sistem u kome će zarade i penzije da budu iz realnih izvora rezultat rada realnog sektora i rezultat uslova koji Vlada Republike Srbije ekonomskih, makroekonomskih uslova koje Vlada Republike Srbije postavlja na teritoriji Republike Srbije. To je naš cilj, sve ostalo van toga mi bi ovo, mi bi ono, ali niko ne zna da kaže kako, je za mene čista politička demagogija radi najjeftinijih i najprezemnijih političkih poena.