Sad, banke, pa čak i u SFRJ, su poslovale po osnovu nekih, da kažem, tržišnih i ekonomskih principa. Kako je to Invest banka ulagala u Tuzlu? Davala je kredite. Valjda su ti krediti vraćani. Da li denominovani zbog politike centralne banke ili ne, u to neću da ulazim, ali su na bilo koji način morali da budu vraćeni.

Sad, ako tumačimo to kako podnosilac amandmana govori, znači da te banke koje su poslovale na teritoriji van Republike Srbije, a imaju sedište u Republici Srbiji, da mi tu imovinu koju banke imaju van Srbije, treba da poklonimo tim zemljama gde se ta imovina nalazi. Na to se svodi. Valjda ne. Ali, ne možemo da tražimo nešto što nama odgovara, a da ne prihvatimo i ono što nam ne odgovara. Ne može tako.

Znači, ovde, uvek se vraćam na onaj početak prethodnog mog izlaganja, šta da tim bankama nije bila oduzeta dozvola za rad?

Mogli bi da dođu ti građani sa štednim knjižicama ili nekim drugim dokazom bilo gde na teritoriji Republike Srbije i da kažu - hoću da mi isplatite moju deviznu štednju. I mora da se isplati. Bez protesta, bez mogućnosti neke opstrukcije. Štaviše, ne bi morali da čekamo presude međunarodnih sudova, nego bi to regulisali čak i domaći sudovi. U tome je razlika kako gledamo na rešavanje ovog problema.

Evo, znači, koliko god puta da kažem, banka koja ima registrovano sedište u Srbiji ne može biti predmet sukcesije zato što je to imovina Republike Srbije. Imovina Republike Srbije, gde god da se nalaze filijale, to je imovina Republike Srbije.

Da je neka filijala bila van teritorije SFRJ, čija bi to imovina bila? Opet Republike Srbije. Ne bi ta banka pripala toj trećoj zemlji koja nije učestvovala u SFRJ, nego Republici Srbiji. Znači, odmah da to raščistimo.

Nemojte hipotetička pitanja toliko baš da iznosite. Ovde imamo jednu presudu i nije tužena samo Slovenija, nije tužena Bosna i Hercegovina, tužena je, između ostalih, i Republika Hrvatska i Severna Makedonija i Republika Srbija. I svi će morati, svako, da isplati svoj deo obaveza po ovom pitanju.

Samo da kažem, koliko su još tada gledali na to, na novčane tokove bivše članice SFRJ. Naime, ako ste hteli neku robu da carinite prilikom ulaska u zemlju, a imate kvalitetnu dokumentaciju, da ste u savezni budžet SFRJ uplatili carinu iz, recimo, Osnovne banke Požarevac, to vam slovenačka carina tada nije priznavala. Do te mere je to išlo.

Jedini način da se ovi građani obeštete jeste ovaj. Ali s tim da očekujemo da i ostale članice bivše SFRJ urade isto. Jer, to bi bilo na pravi način snošenje odgovornosti za sve ono što se dešavalo u onom periodu. I još nešto - ja sam potpuno uveren da će to oni morati da urade. Da li sa ovim zakonom, da li sa nekim drugim, da li su već neki uradili, koliko čujem, izgleda mi da jesu i da su čak brži od nas.

Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, nastavljamo sa daljim radom.
Reč ima narodni poslanik Studenka Kovačević.
Izvolite, koleginice.

Zahvaljujem.
Na član 2. amandman je podneo narodni poslanik Milorad Mirčić.
Izvolite, kolega Mirčiću.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Aleksandar Martinović, replika.

Reč ima Nataša St. Jovanović. Izvolite.

Reč ima narodni poslanik Milorad Mirčić, pravo na repliku. Izvolite.

Reč ima narodni poslanik Aleksandar Martinović, pravo na repliku.

Reč ima narodni poslanik Milorad Mirčić, pravo na repliku.

Reč ima narodni poslanik Aleksandar Martinović, pravo na repliku. Izvolite.

Pravo na repliku, narodni poslanik Milorad Mirčić.

Hvala.
Pravo na repliku Aleksandar Martinović.
Izvolite.

Pravo na repliku, narodni poslanik Milorad Mirčić. Izvolite.

Pravo na repliku, narodni poslanik Aleksandar Martinović. Izvolite.

Hvala.
Pravo na repliku ima narodni poslanik Milorad Mirčić.