Dame i gospodo narodni poslanici, raspravljamo danas o dva izborna zakona za koja mogu da kažem da su podigli jako veliku debatu u javnosti, pogotovo pred predstavnicima političkih stranaka koje uglavnom ne žele da učestvuju na predstojećim parlamentarnim i lokalnim izborima, a malo ćemo kasnije da popričamo o tome da li je to zaista iskreno i koji su to njihovi motivi.
Ono što moram da istaknem jeste da SNS i njen predsednik Aleksandar Vučić mesecima unazad pokušavaju da stvore mnogo bolje izborne uslove za sve učesnike u izbornim kampanja nego što je to bilo pre dolaska SNS na vlast. Mogu da kažem da i pre nego što su ovi zakoni koje smo promenili u decembru mesecu izborni uslovi su u Srbiji bili mnogo bolji nego što su bili 2008. godine i 2012. godine. Sa izmenama i dopunama zakona se ti izborni uslovi se poboljšavaju, ali sa ovom sada trenutno izmenom izbornih zakona, Zakona o lokalnim izbornima i Zakona o izboru narodnih poslanika, povećava se demokratičnost u društvu.
Ono što je zaista ružno i što čujemo stalno u javnosti, to je da bivši režim, znači, bivši nosioci vlasti u Republici Srbiji, da li lokalne, da li republičke, tvrde da SNS i vladajuća većina menjaju izborni sistem. Koliko je meni poznato postoji nekoliko vrsta izbornih sistema. Jedan je bio većinski jednokružni, drugi izborni sistem je većinski dvokružni, treći izborni sistem je proporcionalni kakav mi danas imamo, četvrti izborni sistem je mešovit, kakav je na teritoriji AP Vojvodina. Pa, neka mi neko od tih koji tvrde da menjamo izborni sistem pronađe u ovim izmenama i dopunama bilo koju odredbu koja utiče na to da izbori u Republici Srbiji održani za nekoliko meseci, budu promenjeni kao sistem izborni. Evo, nađite mi jednu jedinu odredbu.
Međutim, valjda u toj kampanji da se ovo prikaže kao uvođenje u diktaturu imamo raznih teoretičara, raznih propalih političara, a mogu da kažem i da nekih političara koji imaju određene amnezije, odnosno gubitak pamćenja. Eto, Vladimir Goati kaže da je to deo izbornog procesa jako bitan koji ne treba menjati u danima i mesecima, pa i godini koja prethodi kada se održavaju izbori.
Na to se nadovezuje čini mi se Bojan Klačar ispred CESID koji kaže, pazite ovo, da nije prethodila neka analiza itd, neće svim akterima biti ista pravila jer možda imate neke stranke koje su pravile strategiju na 5% i da su bespotrebno trošile sredstva, ističe Klačar iz CESID.
Pa, ljudi, ne menjamo mi cenzus sa 5% na 10%, nego se cenzus smanjuje sa 5% na 3%, to je obrnut proces. Ako je trošio novac, a izgleda mi da svima ovima iz bivšeg režima ili koji su podržavali bivši režim samo novac na pameti onda je to jako ozbiljan problem. Ako je pravio strategiju na 5%, a smanji cenzus na 3%, pa dobro još bolje, lakše mu je. Ono što mu je bilo nedostižno sada može lakše da dođe i da preskoči taj cenzus. Je li bacio novac? Pa nije.
Ako je pravio strategiju na 5% i ima politički potencijal za 5%, osvojiće 5% mandata. Nije mu valjda jedini cilj da uđe u parlament. Ali to tako, kada ljudi koji su sa ulice ili političari koji su iz bivšeg režima i koji su navikli na neke druge vrednosti onda se to naziva promene izbornog sistema i uvođenje u diktaturu.
Ajde da popričamo šta je to diktatura. Diktatura je valjda kada nemate legitimno i legalno izabranu vlast. Evo imamo u nedavnoj našoj prošlosti primer jedne takve diktature. Ne tako daleke. Da se vratimo samo nekih desetak godina unazad.
Kada je preminuo gradonačelnik Beograda 2007. godine Nenad Bogdanović, pošto je tada gradonačelnik biran direktno na izborima i da u roku od 30 dana od kada gradonačelnik, a zna se kako ne može i pod kojim uslovima ne može da vrši dužnost, dužni su da se raspišu i održe izbori. Predsednik parlamenta je tada bio Oliver Dulić, predsednik Republike Srbije bio je Boris Tadić, neki ministar je bio Dragan Đilas. Jesu li ti izbori za gradonačelnika grada Beograda ikada bili raspisani i održani? Nisu nikada.
Nije smeo Đilas tada da izađe direktno, iako je bio na vlasti, da direktno bude suprotstavljen Aleksandru Vučiću koji je bio kandidat tada za gradonačelnika. Zato Oliver Dulić nije raspisivao izbore, čekali smo pola godine da se promeni izborni zakon, pa još pola godine da se raspišu izbori po novom izbornom zakonu, da bi taj isti Đilas, koji sada poziva na bojkot, došao na vlast, ne onda kada su bili ispunjeni uslovi za raspisivanje izbora nego je menjao zakon da bi postao gradonačelnik Beograda.
Sada taj poziva građane na bojkot, taj koji nije smeo da izađe na izbore, taj koji nije raspisao izbore, taj koji nije održao izbore. Da li to ima nekog smisla? Sada mu smeta jedna, da kažem, tehnička izmena u samom zakonu koja će da omogućava da možda političke stranke koje imaju potencijala uđu u naš parlament. Da li će one poverenje građana koje budu dobile da iskoriste ili ne, to je njihov problem, njihovo pridržavanje izbornog programa i ponašanje u parlamentu. Valjda trebamo da omogućimo da što više stranaka učestvuje u političkom životu Republike Srbije.
Ili, kao što to neki kažu, velike političke stranke odlučuju ko će biti sveparlamentaran. Pa, evo velike političke stranke o tome više da ne odlučuju. Evo, da one stranke koje po novom cenzusu mogu da izađu na izbore preskoče taj cenzus, uđu u parlament, ne zavise više od velikih stranaka. To će vam reći ovi iz CRTE. I da ne nabrajam sve gluposti kojih sam se naslušao.
U čemu je ovde problem? Slušam danas onog Aleksića, nije on veselko, dobre pare je taj uzimao dok je vodio lokalnu samoupravu u Trsteniku kako mi ovim zakonima hoćemo da pobedimo bojkot i kako je to nemoguće. Ma, nećemo mi da pobeđujemo nikakav bojkot. Mi izlazimo na izbore da proverimo šta građani misle o SNS i o svim drugim političkim strankama koje će da se pojave na tim izborima. Neki da kažu mišljenje i o onima koji ne izađu na izbore, ali moramo neke stvari da razdvojimo i da postavimo pitanje zašto.
Jedan od razloga je i taj, reče moj kolega Martinović, da Dragan Đilas ima više firmi sa kojima barata, da je jedna Savez za Srbiju, ti bojkotuju izbore, drugi su „Jedan od pet miliona“, oni izlaze na izbore. Tu moram da se složim sa kolegom Martinovićem, tačan izraz je dao.
Firma. Politička stranka je politička organizacija, koja je po karakteru neprofitna i sredstva koja prikuplja, prikuplja isključivo za unutrašnje funkcionisanje i pripreme za izbore.
Šta je firma? Firma je privredno društvo kome je jedini cilj sticanje profita.
Možemo o tome da nagađamo ovako ili onako, kako ko želi, ali Dragan Đilas je dokazao da je njemu najvažnija firma, jer je svoje bogatstvo uvećavao dok je bio prvi čovek grada Beograda. Grad Beograd po svom budžetu ima više novca nego bilo koje ministarstvo u Republici Srbiji. Onda ne treba da se čudimo što je čovek jako sposoban, pa je zaradio blizu 650 miliona evra za četiri godine, dok je vodio firmu, koju je smatrao da je privatna i zvala se Beograd. Tako oni posmatraju Srbiju, kao privatnu firmu Dragana Đilasa, Vuka Jeremića, Borisa Tadića, Miškovića, Šolaka, da ne nabrajam dalje.
Njima je, ljudi, Srbija privatna firma u kojoj oni treba da budu još bogatiji i još moćniji i zato neće na izbore, zato što, kao i 2007. godine kada nisu raspisivali izbore, misle da na vlast treba da dođu tako što će ponovo da spale ovu Skupštinu, što će ponovo da razbijaju Beograd, što će ponovo da uništavaju Srbiju, što će ponovo nečiju, tuđu decu da guraju u sukobe sa policijom i drugima koji su zaduženi za bezbednost, jer su tako navikli. I njima nije stalo ni do čega osim do profita.
Kad su videli kakvu su Srbiju ostavili, setite se, i nisu se nešto mnogo borili za vlast i za Srbiju. Ej, ljudi, država je u problemu, nema para, propada, rešavajte vi to.
Kako je Srbija finansijski postajala sve jača, nezavisnija, kako su počeli da je vode odgovorniji ljudi, na čelu sa Aleksandrom Vučićem, tog trenutka se sve promenilo. E, sad, ponovo u Srbiji ima novca. Hajmo taj novac ponovo, kao što smo to radili pre šest ili sedam godina, da trpamo u džepove, da budemo još bogatiji a Srbija još siromašnija.
Ali, pošto ne mogu više da pobede na izborima nikoga, treba na vlast da dođu sa ulice, tako što će da ih postavljaju valjda pregovarači u neke privremene vlade, u neke privremene organe, tako što ćemo da suspendujemo izbore, kao što su suspendovali 2007. godine. I tako da vladaju Srbijom. Kako se to zove? Diktatura. Nikako drugačije.
To je alternativa ovim zakonima koji su izborni. Diktatura koju hoće da sprovode Dragan Đilas i Vuk Jeremić. Ništa više. Da bez ikakve kontrole opljačkaju sve ovo što je poslednjih godina sa teškom mukom svih, i građana Srbije, svih nosilaca vlasti, prikupljeno, da to ponovo završi u njihovim džepovima.
Ovi zakoni jesu i dokaz da SNS želi da što više političkih stranaka učestvuje u političkom životu. Neka oni suprotstavljaju nama svoje programe. Neka bivši režim, ako sme, suprotstavi nama svoje rezultate, a mi ćemo njima svoje rezultate. I neka građani odlučuju. To što građani odluče na izborima, mi ćemo da poštujemo, za razliku od Dragana Đilasa, Borisa Tadića, Vuka Jeremića, Miškovića, Šolaka i ostalih.