Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Miroslav Aleksić. Izvolite.

Kolega Aleksiću, vi ne postavljate pitanje.
Prvo, da bih vam objasnio sistem funkcionisanja države, predsednik Republike ili predsednik Vlade ne mogu ništa da uzmu. Narodna skupština je donela Zakon. Možete da pitate kolege poslanike, ne predsednika Republike kada će Skupština da izmeni zakone. Je li u redu?
Zatražite reč.

Kolega Aleksiću, potrošili ste vreme.

Isteklo vam je vreme od pet minuta.

Nisam vam ja uzeo ništa.

Ne uzimam ja nikome ništa.

Ne uzimam ja nikome ništa.
Zahvaljujem.
Da li još neko od ovlašćenih predstavnika poslaničkih grupa želi reč? (Ne.)
Obaveštavam vas da je sprečen da sednici prisustvuje narodni poslanik Miletić Mihajlović.
Nastavljamo sa radom.
Prelazimo na jedinstveni pretres o 21. tački dnevnog reda – PREDLOG ODLUKE O OBRAZOVANJU KOMISIJE ZA ISTRAGU POSLEDICA NATO BOMBARDOVANJA 1999. GODINE PO ZDRAVLJE GRAĐANA SRBIJE, KAO I UTICAJ NA ŽIVOTNU SREDINU, SA POSEBNIM OSVRTOM NA POSLEDICE KOJE JE OSTAVILA UPOTREBA PROJEKTILA SA OSIROMAŠENIM URANIJUMOM.
Molim poslaničke grupe, ukoliko to već nisu učinile, da odmah podnesu prijave za reč sa redosledom narodnih poslanika.
Saglasno članu 192. stav 3. Poslovnika Narodne skupštine, otvaram jedinstveni pretres o Predlogu odluke o obrazovanju Komisije za istragu posledica NATO bombardovanja 1999. godine po zdravlje građana Srbije, kao i uticaj na životnu sredinu, sa posebnim osvrtom na posledice koje je ustavila upotreba projektila sa osiromašenim uranijumom.
Da li predlagač – narodni poslanik Maja Gojković, odnosno predstavnik predlagača – narodni poslanik Darko Laketić, želi reč?
Kolega Laketić, izvolite.

Zahvaljujem kolegi Laketiću.
Reč ima narodni poslanik Vojislav Šešelj. Izvolite.

Privodite kraju, kolega Šešelj.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Petar Petrović. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, reklamiram povredu člana 107. Poslovnika.

Čini mi se da neki, valjda za jeftine političke poene, vređaju dostojanstvo Narodne skupštine i svih građana Republike Srbije. Znate, pričati o nekim temama koje možda jesu, ne možda, nego su sigurno važne na današnjoj sednici sa ovom tačkom dnevnog reda jednostavno je neprimereno.

Bolestan čovek može i da ozdravi, možda se i tragično završi njegova bolest, ali dejstvo osiromašenog uranijuma ostavlja posledice na naše potomstvo, na našu decu, na našu budućnost. I sramota je jednu ovako važnu temu suprotstaviti dnevnim događajima. Ko je to uradio, treba da ga bude sramota.

Desio se zločin 1999. godine prema jednoj zemlji i prema svim njenim građanima. Oni koji su zločinci gledaju da opravdaju svoj zločin, i suđenjima u Hagu i hapšenjem našeg političkog rukovodstva i vojnih oficira koji su branili zemlju, pokušavaju da odbrane i opravdaju svoj zločin. A naš šljam ovde, naš, kome izgleda vire dolari iz džepa, radi zajedno sa njima da srpskom narodu, građanima Srbije nabije osećaj kolektivne krivice zato što su nas bombardovali 78 dana. Pa treba da ih bude sramota.

Još nešto i završavam. Svakome od nas, možda i poremetimo nešto iz našeg domaćeg vaspitanja pa se odmetnemo negde, ali deca svih nas čitaće jednog dana šta smo radili ovde u ovoj Skupštini. Nemojte, kolege poslanici, da se naša sopstvena deca stide nas za ono što smo radili i govorili ovde.

Reč ima narodni poslanik Gordana Čomić.

Po Poslovniku, narodni poslanik Miroslav Lazanski.

Predsedavajući: Zahvaljujem, kolega.

Zahvaljujem, kolega Lazanski.
Samo polako, gospodine Miličiću, po kom osnovu?
(Radoslav Milojičić: Uključite me, pa ću vam reći. Pa, po Poslovniku, rekao sam.)
Po Poslovniku? Nećemo da se cenkamo, ili kažite i ako hoćete pravo na repliku recite da znam kojim redosledom da dodeljujem reč poslanicima. Izvolite.