Hvala, gospođo Božić.
Pravo na repliku ima narodni poslanik Petar Jojić. Izvolite.

Hvala.
Pravo na repliku ima Sandra Božić.
Izvolite, gospođo Božić.

Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, slažem se da sa mnogim stvarima koje su se dešavale u prošlosti tužilaštvo treba da reaguje mnogo oštrije, ali isto tako je tačno…

Kolega koji dobacuje, ja bi mu preporučio da konačno počne da sedi u sali jer će nešto i da nauči. Ovako će da vrti priču samo oko „Behtela“, oko EU i saradnje sa Evroazijskom unijom i to je vrhunac njegovog znanja. Kada bude sedeo u sali naučiće nešto.

Koliko se ja sećam, kada je u pitanju ta „Azotara“, mislim da je tu čak i bivši ministar poljoprivrede uhapšen i njegovi saradnici. Pa, što to ne kažete? Što to ne kažete, nego postavljate pitanje – što ne hapsite? Prvo, ne hapsimo mi, hapsi policija na osnovu naloga tužilaštva. To je prva stvar. Druga stvar, oni koji znaju Zakon o javnim nabavkama…

Mladi kolega, jako je nevaspitano to što radite. Čini mi se da morate da se učite lepom ponašanju i vaspitanju i Poslovniku.

Činjenica jeste, oni koji malo duže poznaju zakone o javnim nabavkama, da je pregovarački postupak do 2012. godine bio 60% postupka javne nabavke.

(Predsedavajući: Kolega Šešelj, stvarno nemojte da dobacujete, molim vas. Pustite kolegu Arsića da završi.)

Druga stvar, isto tako bi kolege kada pričaju o ranijim zloupotrebama morale da znaju da je bilo dozvoljeno aneksiranje osnovnog ugovora na 25%, pa je to bilo moguće i po više puta.

Sad to što su gospoda pisali zakone da bi mogli da kradu, kažnjeni su na izborima, ali je jako teško kazniti nekoga zbog jako lošeg zakona koji je bio do 2012. godine u primeni. To odmah da raščistimo. Apelujem na tužilaštvo da agresivnije postupa u svim slučajevima korupcije, pa čak i ovaj koji se dešava u opštini Stari grad, pogotovo zbog toga što postavljam pitanje i kako odbornici koji se predstavljaju za poštene mogu da glasaju za završne izveštaje i završne odluke o završnom računu budžeta u takvim opštinama gde je evidentno da se krade novac.

Član 106.

Kolega Marinkoviću, evo i sad se dešava, stav 3. za vreme govora narodnih poslanika ili drugih učesnika u pretresu nije dozvoljeno dobacivanje, odnosno ometanje govornika, na drugi način nisu hteli da napišu ružnije reči, kao što je – rikanje i tako dalje, ali to upravo doživljavamo. Evo i sada.

Što se tiče Fiskalnog saveta, tu moram da priznam da je moj uvaženi mladi kolega bolji političar od njih, ali samo od njih. Znači, tu neću uopšte da polemišem, zaista su bolji od njih.

Još nešto moram da kažem. Nisu izbori stvar koja će da se desi za dve ili tri godine, nego za samo nekoliko meseci. To kakav je životni standard u Srbiji i koliko građani Republike Srbije veruju u rezultate kojima Aleksandar Vučić i SNS i koliko veruju u budućnost u koju ih vodi Aleksandar Vučić i SNS, reći će na izborima, za svega nekoliko meseci.

Mi se tih izbora ne plašimo. Imamo rezultate. Ako građani kažu da smo zaslužili poverenje za sledeće četiri godine, u redu. Ako kažu da nismo, opet u redu, idemo čistog obraza sa vlasti. Ali, to ne daje za pravo da ono što postoji i što se vidi, da bude osporavano, odnosno da se ti građani koji to vide prave ludi da oni to ne vide, ne znaju da su to stelt putevi, stelt mostovi, stelt fabrike, stelt plate, da je sve stelt.To je probao Mirko Cvetković. Ne znam zašto kolega nevidljivi pokušava da ubedi građane Srbije u ono što je pokušavao i Mirko Cvetković 2011. godine. Nije ni njemu pošlo za rukom, neće ni mladom stelt kolegi.

Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, evo, ja sam sad čuo za institut nameštenih nabavki…

(Miljan Damjanović: Tendera.)

… Ili tendera, svejedno. Ja mislim da je to krivično delo, nikako ne može da bude institut. To prvo da raščistimo odmah.

Druga stvar, javne nabavke malih vrednosti, isti je postupak kao i za svaku drugu javnu nabavku, samo su nešto kraći rokovi oglašavanja i prikupljanja ponuda, tako da i to ne može nikako da bude predmet zloupotreba, osim da ne bude pod udarom zakonom predviđenih sankcija.

Međutim, ovo što stalno ide jedna priča, a to je da je Vlada Republike Srbije namestila posao koji se smatra javnim radovima na izgradnji Moravskog koridora. I cela priča se vrti oko toga da je ministar Zorana Mihajlović namestila taj posao.

Koliko je meni poznato, ministarstvo u ovom slučaju ne može da učestvuje bez Vlade Republike Srbije. Znači, ministarstvo može da vodi pregovarački postupak, ali pre toga mora da ima saglasnost Uprave za javne nabavke, pa kad završi pregovarački postupak, da o tome obavesti Vladu Republike Srbije, Vlada Republike Srbije da donese posebnu odluku i da na osnovu te posebne odluke ovlasti nekog ministra ili potpredsednika Vlade da potpiše ili predsednika Vlade da potpiše jedan takav ugovor.

Na kraju, ako je to međudržavni sporazum, što u ovom slučaju nije, saglasnost bi morala da da i Narodna skupština.

To je ceo jedan postupak da bi neko mimo, odnosno primenjujući samo jedan deo Zakona o javnim nabavkama, mogao da dobije posao u pregovaračkom postupku, kada je u pitanju Vlada Republike Srbije.

Sad, da li neko hoće da mi kaže da je, evo, ovde ovlašćen predstavnik predlagača, Vlade, gospodin ministar Zoran Đorđević korumpiran i da je učestvovao u jednoj takvoj prevari? Hoće li neko da mi kaže i da me ubedi da je predsednik Vlade, gospođa Ana Brnabić, kriminalac koji je učestvovao u jednom ovakvom postupku? Da ne nabrajam redom sve ministre.

Ovde je u pitanju samo jedna želja da se na osnovu političkih poena, što je legitimno pravo, ali legitimno pravo je i da mi odgovorimo i da objasnimo šta je istina, steknu određeni politički poeni.

Nemam ništa protiv toga, ali imam da kažem tu potrebu da odgovorim da to nikakve veze nema sa istinom.

Druga stvar, zasnivati tu svoju teoriju na osnovu ponude koju je dala neka druga kompanija, kad nije čak ni vođen pregovarački postupak, i da je navodno ta ponuda jeftinija za 300 miliona evra, moram da kažem da u svakom postupku, pa i u pregovaračkom, postoji specifikacija javnih radova koji treba da se izvrše i da na osnovu te specifikacije radi se procena vrednosti javnih radova, a na osnovu procenjene vrednosti javnih radova pozivaju se kompanije koje mogu, pozivaju se sve koje žele, naravno, da učestvuju u tim javnim radovima.

Sad da li zaista neko veruje da, pored čitave jedne ovakve procedure koja se sprovodi, može da se dodeli posao koji je skuplji, verovali ili ne, za 300 miliona evra. Ja zaista u to ne mogu da poverujem. Nije u pitanju tri, nije u pitanju 13, u pitanju je 300 miliona evra, pa postavljam pitanje, kada neko nešto tako kaže, da li može da zamisli šta je to 300 miliona evra?

Druga stvar, takođe kroz ovu diskusiju se sprovodi jedna kampanja, kažem opet, legitimno, ali moramo da odgovorimo da niko još nije postavio pitanje – da li je u toj prvobitnoj ponudi, koja je data pre četiri ili pet godina, bilo uređivanje korita reke Morave i njenih pritoka?

Sad postavljam još jedno drugo pitanje – da li neko stvarno normalan može da pravi auto-put, a da ga ne obezbedi od poplava, od poplava koje su bile tu, jer to je plavno područje? Ja mislim da je to možda moglo za vreme bivšeg režima, Dragana Đilasa, Borisa Tadića, tad je bilo sve moguće, da se pravi auto-put iz njive u njivu, s tim da se neka druga njiva preskoči, jer nije završen postupak eksproprijacije.

Dalje, čitava jedna fama se napravila oko te eksproprijacije. Ko vrši eksproprijaciju? Eksproprijaciju vrše lokalne samouprave na osnovu odluke o javnom interesu. Postoji i zaštita, naravno. To je sudska zaštita, ali se obavezuju i svi drugi organi u tom postupku, postupku eksproprijacije, da budu efikasni i da na vreme donose odluke ili presude.

Sad neko kaže – pravićemo auto-put, a nećemo da uredimo korito reke Morave, pa, ne daj Bože, još dok budu ti radovi da to sve bude poplavljeno i odneto vodom. Hajde da vidimo da li je ta ponuda, ekskluzivna ponuda, za koju neko tvrdi da je i povoljnija, predviđala i uređenje korita reke Morave.

Dalje, hajde da vidimo, nije u pitanju samo izgradnja auto-puta, koji je preduslov za ekonomski razvoj tog dela Srbije, nego valjda kroz izgradnju tog auto-puta zaštitićemo i poljoprivredno zemljište i naselja koja se nalaze pored auto-puta, odnosno, rešićemo višedecenijski problem koji imaju naši građani na toj deonici auto-puta. Ja sad postavljam pitanje – da li neko zaista misli da je to besplatno? Ne možete tek tako, odokativnom metodom, da procenjujete da li je nešto zloupotrebljeno ili nešto nije itd.

Ko vrši procenu radova? Valjda preduzeća koja za to imaju odgovarajuće i licence i bave se projektovanjem takve vrste radova. Ne moraju da budu državna. Imamo i CIP, ali ne mora da bude državno.

Na kraju, sve to treba da bude i predmet rada DRI koja će da obavesti Narodnu skupštinu da li je dobro urađena procena vrednosti radova i da li je novac zaista potrošen u onom obimu kao što bi to trebalo.

Još jedna stvar. Tu je i sud koji daju građani da li je to zaista tako ili nije, da li to njima zaista treba ili ne treba i da li je, kao što to neko priča, otet novac od građana Srbije. Nije ništa oteto, sve se vidi. Znači, može svaki poslanik, svaki građanin može, bukvalno, da vidi kako se novac troši.

Hajde da pravimo uporedno sa nekim drugim deonicama, ne mora u Srbiji, ne mora ni u Hrvatskoj, evo, da pravimo uporedne cene sa auto-putevima i sličnim radovima koji su rađeni u zemljama zapadne Evrope. Kad nam odgovara zapadna Evropa je dobra, po nekima, kad ne odgovara, onda je zla, nameće nam rešenja, nameće nam Zakon o javnim nabavkama itd.

Samo ja još jedno pitanje da postavim – ako neko naše preduzeće želi da učestvuje u postupku javnih radova u nekoj drugoj zemlji, da li je ono to može i da li će da bude sposobno ako ne radi po sličnom ili istom zakonodavstvu koje je u toj zemlji? Hajde onda da ne donosimo takve zakone da sprečimo naše kompanije, koje imaju želju da radne negde u zemljama EU, da ne rade zato što ćemo, eto, da usaglašavamo naše zakonodavstvo. Manite se te priče više. U to više niko neće da poveruje. Možete nastaviti, to je vaše legitimno pravo, ali kad se sve to bude završilo, pitajte građane šta misle o tome, ali nemojte da se krijete tada iza „Behtela“ ili nekog drugog, nego ih zaista pitajte da li im je to bilo potrebno, da li im je bolje i da li smatraju da je novac iskorišćen na pravi način.

Ako u Srbiji ima dva miliona zaposlenih koji primaju minimalac ili nešto malo iznad minimalca, znači da Srbija ima 20 miliona stanovnika. Otprilike, to bi bio taj red veličine. Upravo o tome pričam i o toj banalizaciji.

Dalje, nije kesa kod Zorane Mihajlović, nego je kesa kod Bastaća i to odmah da raščistimo i to kao pravnik i kao laik treba da znate, i to kažu vodonepropusna. Isto tako, nemam ja nameru da pravnike učim pravu, oni sigurno to znaju bolje od mene, ali govorim neke stvari zbog građana Srbije i građanima Srbije da znaju o čemu se zaista radi.

Isto tako, ja nikad ne bih kao pravnik postavljao pitanje vrednosti radova, pogotovo na zaštiti sliva reke Morava u delu autoputa koji se zove Moravski koridor, jer zaista kao pravnik bih to prepustio da drugi ljudi koji znaju, koji su od struke, koji imaju iskustva, to zaista rade. Da li je to vrednost u vrednosti zlata ili u vrednosti običnog betona, to prepuštam njima zato što ne želim da se jedna diskusija svede na najobičnije banalnosti.

O tome ne odlučuje kakva smo vlast vi ni ja, odlučuju građani na izborima. Izmerićemo za nekih mesec šta misle o nama i o vama.

Nešto moram da vam kažem, gospodine ministre. Znate čija je to ideologija i ideja da minimalna zarada mora da bude u visini cene potrošačke korpe? Evo sad ću da kažem. To je ideja Zorana Stojiljkovića, profesora, doktora, predaje na Političkom fakultetu. Nemam ni to ništa protiv, neka se on bavi time.

Međutim, gospodine ministre morate da znate još jednu stvar. On je i predsednik Granskog Sindikata Nezavisnost. Da vam objasnim koji je to sindikat, osim što su građani Srbije trpeli posledice zbog štrajka u Pošti, hajde da kažemo, to možemo da predvidimo da je to neka borba za prava zaposlenih, ali još jedan štrajk su podržavali i to štrajk najobičnijih lopuža i lopova u Republičkom katastru. Podržavao je Zoran Stojljković, to je isti taj čiju ideologiju sada slede sa minimalnom cenom rada i potrošačkom korpom, podržavao je kriminalce koji nisu dozvoljavali građanima da uđu u Republički katastar recimo ovde u Beogradu, 27. marta, i da ostvare svoja prava kod radnika koji nisu u štrajku. Prebijali su građane. Takvu ideologiju slede Zorana Stojiljkovića koji je podržavao štrajk korumpiranih radnika u Republičkom geodetskom zavodu.

Znate šta, da biste bili na listi SNS moraćete puno toga da uradite i da naučite da biste bili na jednoj takvoj listi. To odmah da raščistimo. Znači, s te strane odmah da raščistimo. Uslovi su vrlo teški, konkurencija vrlo ozbiljna zato što u SNS se ne bavimo demagogijom, ne bavimo se banalizacijom, nego se bavimo rešavanjem problema građana Republike Srbije i bavimo se jednom jedinom temom, a to je da Srbija mnogo lepše mesto za život, da sarađujemo sa svima, i sa istokom i sa zapadom i sa severom i sa jugom, sa svima koji žele da sarađuju takođe sa nama, da ne podležemo političkim pritiscima i da ne gledamo sve crno - belo, nego onako kako je realno i da u toj realnosti živimo i sačuvamo i zemlju i narod.

Ovako, tumačiti lik i delo Aleksandra Vučića je zahvalno. Međutim, stavljati mu reči u usta koje nije rekao nije baš ni zahvalno, ni pametno. Svi građani u Republici Srbiji, koji su to pratili, čuli su sledeće – da on želi da podmladi poslaničku grupu SNS sa mladim poštenim ljudima i da je to njegov cilj zato što kao čovek koji razmišlja i o budućnosti Srbije, razmišlja i o budućnosti SNS i to je ono što je zaista Aleksandar Vučić rekao.

Možemo personalno da pričamo hoće li biti ovaj na listi ili onaj. To mene u ovom trenutku zaista ne interesuje. Ono kada sam rekao – izmerićemo se na izborima, mislim rezultati Aleksandra Vučića i SNS protiv opozicije i bivšeg režima. Znači, kao što to obično i biva bićemo sami protiv svih i pobedićemo kao što smo pobedili i 2012. i 2014. i 2016. i 2018. godine. Pobedićemo i 2020. godine.

Izgleda mi da to vama najviše smeta.

Ja malo drugačije gledam na ovu temu jer je reč i o sredstvima koja dobijamo kao donaciju od EU ili po povlašćenim uslovima, pa je do sada često taj postupak vođen bez učešća naše države i naših naručilaca. Ne razumem zašto je tu nešto sporno.

Ono što se stalno ovde provlači jeste da Srbija i Aleksandar Vučić izvršavaju diktate EU ili vodećih zemalja EU. Da je to tačno, kao što se to stalno provlači, danas bi naša AP KiM bila priznata kao samostalna država. Da je to tačno danas Republika Srpska ne bi postojala, već bi postojala unitarna država BiH, čiji teritorijalni integritet poštujemo, ali poštujemo i integritet Republike Srpske kao entiteta.

Da izvršavamo diktate EU danas ne bi neki od mojih uvaženih kolega sedeli u poslaničkim klupama, već na optuženičkim klupama u Hagu. Iskren da budem nisam za to, treba da budu ovde narodni poslanici, treba da zastupaju svoje političke programe, da učestvuju u radu svojih stranaka i u krajnjem slučaju ako nešto ima to tužilaštvo protiv njih neka ustupi domaćem pravosudnom sistemu, da mi vidimo o čemu se radi.

Kada sve ovo navedete, neka mi neko ozbiljan kaže da Republika Srbija i Aleksandar Vučić izvršavaju tuđe diktate vodećih zemalja EU ili Aleksandar Vučić vodi isključivo politiku koja je u interesu građana Republike Srbije.

Zaista zanimljive teorije - da mi tražimo podršku Amerike da bi opstali na vlasti u Republici Srbiji. E, odmah da kažem - ne treba nam ničija podrška osim građana Republike Srbije da bi bili na vlasti u Republici Srbiji. Nas oni interesuju. Mi njihove interese zastupamo, ne Amerikanaca, ne neke druge zemlje, nego isključivo interese građana Republike Srbije. I da mnogima smetamo zbog toga, smetamo, i u regionu, i u svetu.

Kažete da nam treba podrška Amerike. Nama ne. Nikad je nećemo tražiti, ni iz jedne druge administracije, ni iz jedne druge zemlje. Tražićemo podršku od naših građana. To odmah da raščistimo.

Još nešto. Da je to tako, odakle onda i ovim patkarima sredstva da organizuju sve one mitinge po pitanju Beograda na vodi? Ko im donosi pare? Ko im daje? Šta će predstavnici američke administracije na tim mitinzima? Zašto se finansiraju tzv. vladin ili civilni sektor, koji izmišlja afere po Srbiji, kao što je afera "Krušik"? Odakle se finansiraju? Kome predaju svoje projekte? Ko im plaća te projekte? Ko im plaća da napadaju Aleksandra Vučića? Ko im plaća da napadaju i SNS, ali i interese građana Republike Srbije?

I ako zaista mislite da smo mi naivni, da ako "Behtel" dobije posao, da to neće da se nastavi u Republici Srbiji, pa nismo naivni. I to nema nikakve veze ni sa "Behtelom", jednostavno, velike sile imaju neke svoje interese u ovom delu Evrope, sa nekima se interesi naši poklapaju sa njihovim, sa nekima se ne poklapaju i to je njihov problem. Mi ćemo isključivo da vodimo politiku u interesu građana Republike Srbije.

Tako to bude kada se neko informiše, da li od Ćulibrka, da li od Brkića, pa onda zažali što je nešto rekao.

Ja ću sad da pročitam uslov: "Poslovni kriterijumi predviđaju, između ostalog, izjavu poslodavca o broju izgrađenih kilometara auto-puteva u jugoistočnoj Evropi u poslednjih 15 godina. U slučaju da je podnosilac prijave konzorcijum, iskustvo konzorcijuma će se računati zbirno. Podnosilac prijave sa najvišom vrednosti, izgrađenih kilometara, biće ocenjen sa 15 poena, ostali će biti ocenjeni proporcionalno u odnosu na najvišu podnetu vrednost". Gde je tu eliminacioni uslov od 800 kilometara? Sad se gledamo u oči. Gde je taj uslov koji ste malo čas rekli?

Da čitam dalje: "Izbor strateškog partnera sprovodi radna grupa Vlade javnim prikupljanjem ponuda za izbor strateškog partnera". Radna grupa Vlade. Postavio sam pitanje - da li neko misli da je gospodin Đorđević lopov? Ili predsednik Vlade, Ana Brnabić? Ili ostali ministri?

Ovo je zaista bilo u oglasu. To što se drugi nisu javili je stvar njihove poslovne politike i njihovog poslovnog interesa. Nije naša. Znači, data je ponuda. Svi su mogli da učestvuju. I te kompanije za koje pričate da su bile znatno jeftinije, mogle su, takođe. Zašto nisu, to je njihov problem. Nećemo da se bavimo tim i da čekamo da li će oni da donesu odluku. Da li su dobili neki drugi posao pa im nije u interesu da sada učestvuju na javnim radovima u Srbiji, to je njihova stvar i njihova poslovna politika. Ali, nemojte više da iznosite neistine.

Eliminacionog uslova nije bilo. Da je bio eliminacioni uslov, već bi Komisija za zaštitu prava u postupku javne nabavke oglasila uredbu da je nezakonita i obustavila postupak. Znači, u svakom trenutku danas, od objavljivanja oglasa do izricanja prvostepene odluke komisije, možete da izjavite žalbu Komisiji za zaštitu prava u postupku javnih nabavki.

Zašto izmišljate više? Nađite mi tih 800 kilometara, osim ako nisu kod Ćulibrka ili kod Brkića.

Evo, ja pozivam kolegu da pronađe u uredbi Vlade Republike Srbije tih 800 kilometara. Evo, pozivam kolegu da pronađe.

Zašto sam tako siguran? Pročitaću još jednom – poslovni kriterijumi predviđaju, između ostalog, izjavu poslodavca o broju izgrađenih kilometara autoputeva u jugoistočnoj Evropi u poslednjih 15 godina. U slučaju da je podnosilac prijave konzorcijum, iskustvo konzorcijuma će se računati zbirno. Podnosilac prijave sa najvišom vrednosti, znači, napravljenih kilometara, biće ocenjen sa 15 poena, ostali će biti ocenjeni proporcijalno u odnosu na najvišu podnetu vrednost.

Aman, to znači da nije eliminacija 800 kilometara.

(Aleksandar Martinović: To su Kinezi izgradili, Azerbejdžanci.)

Da nacrtam. Toliko su i Kinezi i Azerbejdžanci pravili u jugoistočnoj Evropi.

Šta mene briga za Hrvatsku? Ona neka vodi računa o sebi, Albanija neka vodi računa o sebi, mi ćemo da vodimo računa o sebi.

Znači, tih 800 kilometara postoji u nečijoj mašti. Meni je zaista žao ako vas je neko u svoje snove ubedio. Zaista mi je žao, ali nemojte, znači, da iznosite neistine. Eliminacija od 800 kilometara u javnoj ponudi ne postoji. Ko bude izgradio najviše kilometara dobiće 15 poena, ostali srazmerno broju izgrađenih kilometara autoputeva na teritoriji zemalja jugoistočne Evrope.

Znači, postoje drugi uslovi da neko dobije, ne mora da bude samo broj napravljenih kilometara. Postoje i cena i rokovi, evo, sada da ne ulazim u to, postupak javne nabavke je prilično složen i komplikovan, ali ne možete po sadašnjem zakonu da napravite diskriminatorsku ponudu koja nije predviđena zakonom. Ovako nešto nije predviđeno zakonom.

Evo, ja bih voleo da mi date tu knjigu. Vrlo rado bih je pročitao. Ali, kad pitate zašto to mora da bude u oglasu? Zato što ko želi da se bavi izgradnjom autoputa, prvo mora da ima iskustvo u vezi toga, mora nešto da zna, mora da ima opremu, mehanizaciju. To se u struci zove reference. Znači, mora da ima reference.

Dešava se da kompanije koje su novoosnovane nemaju povezana lica, žele po svaku cenu da dobiju posao i daju često da se radovi rade ispod cene, da bi šta dobili? Reference. To se u Zakonu o javnim nabavkama tretira kao neuobičajeno niska ponuda. Nažalost, u ovom slučaju u Srbiji nije bilo neuobičajeno niske ponude, da je neko hteo zbog svojih referenci da se odrekne dela profita kada vrši neke radove za Republiku Srbiju.

Znači, dobio bi posao, jedva bi možda neko pokrio troškove, ali bi dobio reference da učestvuje na nekim drugim projektima gde bi kasnije ostvarivao profit. To je stvar toga ko vrši javne radove, je li to u njegovom poslovnom interesu ili nije.

Nemojte tek tako da paušalno dajete ocene. Da ste pročitali sve do kraja, videli biste da radna grupa Vlade vrši izbor najpovoljnijeg strateškog partnera za izgradnju autoputa, da o tome obaveštava Vladu Republike Srbije, sa predlogom da Vlada Republike Srbije donese konačnu odluku i ovlasti određenog ministra ili člana Vlade, potpredsednika da potpiše sporazum.

Pročitajte lepo ceo oglas. Znate šta, ne valja matematika Ćulibrku. On je pomešao. On ne zna koliko jedan hektar ima kvadratnih metara. On sve množi sa 10, pa je i ovo pomnožio sa 10. I kad pomnoži sa 10, jedan ide izvođačima radova, a devet Bastaću, Đilasu, Tadiću i kompaniji.

Meriti naše firme sa američkim, kineskim, ruskim, azerbejdžanskim, mislim da nije baš realno. Znate šta, ja vam preporučujem da krenete malo kroz Srbiju, pa da vidite koliko gradilišta i radilišta ima, pa da onda kažete da li je premijer Ana Brnabić u pravu ili nije. Tad imate pravo, ali da budete zaista iskreni.

To da li je ponuda diskriminatorska ili ne, mogu da vam kažem, ako jeste – zašto se ni jedna zainteresovana strana nije žalila? Da raščistimo, niko se nije žalio. Još nešto – što se niste vi žalili? Kao Aleksandar Šešelj, napišite žalbu Komisiji za zaštitu prava u postupcima javnih nabavki da uredba Vlade Republike Srbije sadrži diskriminatorske odredbe i eliminacije ponuđača koji bi da učestvuju u postupku javne nabavke. Tog trenutka mora da se zaustavi postupak prikupljanja ponuda i da se o vašoj žalbi odlučuje u Komisiji za zaštitu prava u postupcima javnih nabavki. Što niste? Ko vam to brani? Šta je problem? Tih 60.000 dinara što će da se uplati taksa?

Nije SNS crtala „Behtel“. Ako pitate, američku administraciju u Srbiji predstavlja ambasador, to je ovaj kako vi zovete Skot. Da li je tako?

(Vjerica Radeta: Kako ga ti zoveš?)

Molim vas samo, kratko ću. Taj isti ambasador je delegiran od predsednika SAD Trampa. Nisam ja crtao Trampa na majici, nego vi ovde u Skupštini Srbije. Nisam ja crtao „Behtel“. Možda ste vi. Ja to ne znam, ali sva sreća što te vaše slike u Vladi Republike Srbije ne važe ništa.