Zahvaljujem.
Reč ima Tamara Milenković Kerković.
Izvolite.

Zahvaljujem.
Reč ima ministarka Maja Popović.
Izvolite.

Hvala predsedniče.

Ja umem da ne čujem dobro, ali mi se učinilo da je jedan od govornika pomenuo Ivicu Dačića i neko potpisivanje, i moram da kažem nešto - Ivica Dačić je vrlo oprezan čovek kada je u pitanju potpisivanje i u svoje ime i u ime države Srbije.

(Narodni poslanici opozicije dobacuju.)

Imate nešto da mi kažete? Osušio se vazduh u sali, slažem se sa vama. Tri dana radimo ozbiljno, bar jedan procenat nas.

I koliko je on ozbiljan kada je u pitanju potpisivanje akata, dokumenata, saglasnosti čak da budete deo Socijalističke partije Srbije govori činjenica da smo neke nepopularne primerke imali, istina je, u nekom ranijem periodu, ali nije to tada potpisivao Ivica Dačić, nije nažalost ni Slobodan Milošević, to je bilo više onako odluka nekih lokalnih mini lidera, pa se tu napravi greška iz ovog ili onog razloga.

Kolega Arsiću, ja uvažavam momenat da ste vi predsednik Odbora za finansije i znam da ste došli da razgovaramo o nekim ozbiljnim tehničkim stvarima vezano za Odbor, ali nemojte da više ometamo kada tiho govorimo one koji vrlo glasno osporavaju svakoga od nas, čak i u momentu gde eto, na primer žive.

Hvala, kolega Jovanov, što ste se setili tog nemilog ekscesa od juče, i hvala mojim kolegama koje su na to reagovale onako bratski kako to inače socijalisti rade, ali moramo da naučimo svi jednu stvar - među nama postoje razlike. Da to nije tako pa, mi bi svi imali isti procenat ne bismo morali da smanjujemo cenzus da bi neki ušli u parlament. Hvala vam.

Hvala, predsedniče.

Možda je bilo pametnije i da ništa nisam rekla posle kolege Braunovića, ali nekako mi sve ovo, poštovani predsedniče, imali smo ranije narodnu izreku koja kaže: „Lupa ko otvoren prozor.“ Ova sala nema prozore, ali se lupnjava ipak čuje.

Dobro bi bilo da napokon ukapiramo da se na vlast u Srbiji ne dolazi pričanjem praznih priča, ne dolazi optužbama ko je izdajnik i da ovaj narod, posle tri decenije postojanja političkih partija kakve su SNS i SPS, neće baš moći neka kombi verzija da ubedi da smo izdajnici i da smo tačno seli ovde danas da bilo šta izdamo.

Nisam ni reagovala zato što je izgovorena rečenica i zato što su u istu ravan, a nije prirodno, stavljen Vuk Jeremić, Aleksandar Vučić i Ivica Dačić. To ne može ni na jednu listu govornika u Skupštini da stane i nikad nije stalo istovremeno. Zato što su, dok su neki u Skupštini branili integritet Srbije, drugi olako isti taj suverenitet blanko dali pred međunarodnim organizacijama.

Pa, nije prirodno ni danas, nekoliko godina posle, da u pokušaju da sitno profitiramo napravimo neku paralelu koja ne postoji. Ali, hvala, dobro je ostaviti prostor svima nama da ukažemo građanima kolika je ta razlika i kolika je glupost kada neko pokuša da to izjednači. Hvala vam.

Hvala predsedniče.

Mogu ja da govorim uvek, čak i kada imam samo minut i 20, ili se bar tako čini.

Jednu mnogo važnu stvar želim da ovde kažem, ne zato što je ne znate, nego da podsetim one koji su se Kosovom površno bavili. Ima poštenih Albanca. Jedan od njih je predsednik opštine Peć koji je bio na ustoličenju Patrijarha Porfirija, gospodin Muhađeri i sigurno bi on prihvatio. Ja ne znam šta je tamo radio jedan od kolega i zašto je išao u Peć, sa kojom ambicijom šta da sadi. Postoji možda mogućnost da bi tamo uspevale jagode. Znate na kojoj njivi? Onoj oko Pećke Bistrice u Goraždevcu. Ali, tamo Albanci neće da sade jagode. Naročito ne sa Srbima. Tamo su nam pobili decu.

I još nešto da vam kažem. Nadala sam se da smo sve čuli. Nažalost nismo. Završnica je očigledno iskorišćena da nam kažu sve ono što bi rekao Aljbin Kurti, lično. Nismo se mi ovde bavili žrtvama. Danas ne znam gde su nam kidnapovani, ali znamo gde su hladnjače. Sram vas bilo, poštovane kolege.

Zahvaljujem, poštovani predsedniče Skupštine.

Uvaženi predsedniče Republike, poštovane koleginice i kolege, građani i građanke Republike Srbije, i vi na balkonu i vi kraj malih ekrana, na početku ću reći da će poslanici SPS glasati za ovaj izveštaj. To je, naravno, manje važno i očekivano u odnosu na ono drugo što ću reći.

Uvaženi predsedniče, kada smo o istoj temi razgovarali u septembru, opomenuli ste me ili, da ne bude to prejak termin, bratski savetovali da jednom od naših kolega ne dajem ogroman prostor, da ne ostavljam prostor da od sebe napravi žrtvu i bili ste u pravu, pogrešila sam ja, usled sopstvenog napada patriotizma ili kako god.

Pametno ste savetovali mene i možda je bilo bolje da ste ostali pri svom stavu da na konsultacije dođu predstavnici poslaničkih grupa. Ovo kažem svesna momenta da je ozbiljan procenat odbijao da dođe kod vas na konsultacije i insistirao na sednici, ali bi za državu Srbiju bilo bolje čak i da se s njima niste konsultovali, nego slika koja je danas viđena.

Ovi ljudi koji sede na balkonu, došli su iz jednog beznađa, ozbiljnog, po malo nade, nisam sigurna da će odavde otići sa bar malo nade više, nego što su došli. Iako mislim da bi bilo pogrešno da na taj način percipiraju i ovu sednicu i ovo što su videli. Važnije je od onoga što sam, moram priznati, očekivala, nadala sam se da do toga neće doći, ali sam apsolutno očekivala da će ovo biti plejada političkih parola, politikanstva i pokušaja da se profitira.

I, možda smo kao poslanička grupa SPS-a ili kao koalicija ostali zatečeni i nevino sve što se desilo, ali ne zato što imamo različit stav. Istina je da se bijemo, baš nešto nismo imali nameru, niti mislim da treba, ali da odgovorimo na sve što se ovde čulo i što vam je upućeno, hoću.

Ja sam prilično rasterećena u jednom delu u kom, niti vas volim, niti vas mrzim, pa neću biti ostrašćena na način na koji ste to, moram priznati trpeli do sada, ali sam glasala za vas da budete predsednik Republike Srbije, zato što vam verujem. I to sam vam rekla i na prošloj sednici. E, zbog toga što vam verujem, moram danas da kažem i odakle crpim to poverenje.

Nismo mi uvek bili na političkoj strani, ali smo oko pitanja Kosova i Metohije uvek bili na istom mestu. Pominjali su ovde, danas i devedesete i 1999. godinu i 2004. godinu i 2008. godinu i sve ih na žalost, moju žalost pamtim. Pamtim tu 2004. o kojoj ste govorili i prosto sam ostala šokirana svim što sam ovde čula, jer te 2004. godine ja sam bila koordinator jedne metohijske opštine kada se desilo, zapravo ne, 2008. godine, 2004. godine smo imali poziv kao poslanička grupa SPS da tačno u 20,00 časova, budemo ispred Ministarstva spoljnih poslova, jer kod Nebojše Čovića dolaze predstavnici, ambasadori zemalja Kvinte i da to bude zajednička akcija sa Demokratskom strankom Srbije.

Na poziv predsednika SPS Ivice Dačića, naravno da smo otišli da probamo da makar tu ukažemo šta se dešava Srbima na Kosovu i Metohiji. Nije tamo bilo nikoga iz Demokratske stranke Srbije, šta više, tamo su se kao posledice snimka na B92 okupili raseljeni Srbi i neke patriote koje su prepoznale da bi trebali da budu tu, da podrže taj narod, a mene su u Vladu Republike Srbije zvali Dejan Mihajlov i ministar Jočić da me pitaju – da li imam kapacitet da kontrolišem skup koji se dešava ispred Vlade? Tako to izgleda u nekim ranijim vremenima kada se brani Kosovo i Metohija na jedan način. Taj protest je trajao tri dana i dve noći. Vi ste, ako se ja dobro sećam bili na tom protestu. Onog trena kada su shvatili da je u riziku Vlada Vojislava Koštunice, autoritetom ih je spasio patrijarh Pavle.

Godine 2008. kada je proglašena nezavisnost, e tada sam bila koordinator jedne metohijske opštine. Pozvani smo bili na sastanka u Vladu, od gospodina Koštunice i sedela sam ja za stolom sa Radim Trajković i sa Momom Trajkovićem. Pošto ja pripadam ovoj izdajničkoj većini sada, da govorim malo o ovim patriotama koji su to i danas. Maksimum koji smo doneli kao odluku, jeste da kao zvaničnici države Srbije siđemo na tu teritoriju, tada već samoproglašene države i ministar Naumov i ja smo otišli u Goraždevac. Na putu do tamo, neću vam pričati kako je to izgledalo, ali tamo kad smo stigli imali smo apsolutni sukob Srba među sobom. Da nije bilo vladike Teodosija, ja ne znam kako bi se to završilo.

Mi danas ovde govorimo o pogrešnoj formi ZSO. Mi danas ovde govorimo da ne treba da razgovaramo, pri tom, potpuno svesni momenta da nikada nismo makar seli preko puta da vidimo kako to izgleda, da čujemo kako to izgleda. Da shvatimo da se razgovarati mora, da sve žrtve srpske koje su se desile na Kosovu i Metohiji bez razlike o kojoj godini govorimo, ako hoćete od 1947. godine, svejedno je da li pričamo o slučaju Martinović ili pričamo o dečaku koji je upucan samo zato što je nosio badnjak, nema tu razlike, osim u godinama, pristup je isti.

Kada god pomenete svoje žrtve, neko će da ih stavi pod tepih zato što je uvek na tim razgovorima veća bila žrtva Sarande Bogujevci za koju smo rekli, jeste, žrtva je, istina je, jeste uhapsili smo ljude koji su napravili taj zločin. Nikome ne treba da pobiju porodicu, niko ne sme da bude ranjen sa devet godina. A kada su upucali dečaka, onda su to bili ranjeni su, ako se ne varam, formulacija je bila, stanovnici Kosova i Metohije, čak i ne, predstavnici srpske zajednice, nego stanovnici Kosova i Metohije, odnosno Kosova. U pravu ste, otkud njima Metohija, čak mi je u nekim razgovorima aktuelni ministar tzv. Kosova policije ili tzv. ministar kako mu je slatko jednom prilikom rekla Dubravka Kralj, rekao kad čujem da kažete to Metohija, ja se slatko nasmejem. Za razliku od njega, mene duša boli kad god čujem da oni ne kažu Metohija ili kada god moram da kažem Metohija ili kad god moram da opomenem nas u parlamentu Srbije, da nemamo svest ni o čemu i o kome pričamo.

Da li je neko danas pokupio neke političke poene? A šta ćemo? Ako i jeste, pitam, šta ćemo? Tačno je, potpuno ste u pravu, 2012. godine premijer je bio Ivica Dačić. Tačno je i slažem se sa vama, bilo je mnogo grešaka u politici Slobodana Miloševića, ali ako bih vam ja sada rekla šta mu zameram, vi biste mene opet onako bratski savetovali da to ne radim, pa neću. Svi mi pravimo greške ako nešto radimo. Ako ništa ne radimo, onda grešaka nema, onda nam je najlakše da sednemo i da kritikujemo jedni druge.

Sa druge strane, kada se pojavio taj predlog, platforma za razgovore, ultimatum, kako god ga zvao, prvo što se desilo da sam imala bezbroj telefonskih poziva nekih ljudi koji su meni prijatelji, koji su me pitali, nećeš valjda da glasaš za ovaj izdajnički dokument? Tada nisam znala ni da se pojavio u novinama, moram da vam priznam, jer ga nisam očekivala uopšte. Neko je srpsku javnost prilično zaludeo objašnjavajući da ako sednemo da razgovaramo na temu nečega što su nam doneli jači, moćniji od nas, oni koji su nas i pre ovoga terali da dovde dođemo, pa, nismo mi dovde došli juče. Pa, mi smo dovde došli onomad kada smo objašnjavali Srbiji da je dovoljno samo da srušimo Miloševića i socijaliste i sve će da procveta. Kosovo više nije pitanje, Kosovo je rešena situacija. Tako, korak po korak.

U ovoj sali ima ljudi sa kojima sam ja o Kosovu i Metohiji decenijama i razgovarala i borila se i gledam u Natašu Jovanović, nju sam na Kosovu i upoznala. Ima onih koje sam poznavala, pripadali su jednoj politici pa su otišli u drugu, ni to nije greška, ali nema niko pravo, pa taman i ako je novi DSS, kolega Jovanoviću, da ospori legitimitet bilo kog Srbina sa Kosova i Metohije i Srpske liste koja je dobila preko 90%. Ako pamtite svoju partiju iz perioda o kome govorimo, ili ako pamtite ljude koji su bili u DSS-u, možda neke i prepoznate na balkonu. Oni su uvek išli za državom Srbijom, verujući u jedino u šta mogu.

Oni mogu da veruju samo u Beograd. Mi možda možemo i u Pariz i u Brisel i u Vašington. Oni, samo u Beograd. Ako je ovo Beograd u koji treba da veruju, skoro da, ajde to ne mogu ni da kažem.

Aljbin Kurti, koga danas niko nije spomenuo, kao da nam je taj čovek lovorike sve same prosuo. Juče je imao izjavu da nema razgovora o ZSO, da on već ima zajednicu opštine i da ne postoji nikakva nacionalna manjina koje može na taj način da se organizuje. Da li je prirodno da posle njegove takve izjave, iako suštinski ne razumem zašto mu smeta ZSO, osim što razumem da mu smetaju Srbi, da li je prirodno da danas i za nas u Beogradu bude upitna ZSO? Jel ništa nismo naučili iz ove tri decenije unazad?

Kažu vam da ste izdajnik. Ne znam čega. Ne znam kako. Ne bi seli da razgovaramo i ne bi smeli da se usudimo da pričamo dalje pre nego budemo shvatili šta će nam se desiti sa onim što smo zaista potpisali i ispregovarali, kada je u pitanju ZSO. Nema razloga da ne sednemo i pričamo o najgorim pasusima koji su tamo citirani i članovima koje ste svi čitali na glas. Da bismo objasnili koliko su ti članovi loši, mora neko da sedne prekoputa i da argumentima objasni zašto su loši. Ne čini vas većim patriotama poštovane kolege ni to što ste danas imali transparente, ni to što ste ustajali, od nas koji smo ćutali i čekali svoj red.

Kada je SPS u pitanju, ja ne znam koji epitet za ove tri decenije i nešto malo jače postojanja nismo poneli i dobili, ali ste svi ipak rekli jednu važnu rečenicu. Videćemo šta će biti na kraju. Kraj je uvek najteži. I na tom kraju ćemo verovatno biti svi ovako kao što smo danas, plus, minus. Nismo svi ovako ni počeli. Verovatno ćemo se osuti u međuvremenu, na ovaj ili onaj način. Ali, put do tamo je put koji je samo naš i pomalo ga pamti istorija. Sa jedne strane pamti, čak kada imate polemiku u Prištini, ona se svodi na to da Aljbin Kurti viče – ne može ZSO, a da Ramuš Haradinaj kaže – mora da se formira, to je deo Briselskog sporazuma. Ni jedan ni drugi ovom drugom nisu rekli da su izdajnici, jer bogami nisu, njihove ideje oni izdajnici nisu. Mi, mi smo u stanju da bez razmišljanja optužimo jedni druge, samo da bi se dopali, kome? Građanima Srbije.

Imam jednu ružnu vest za vas. Ako su nas danas gledali, u najmanju ruku su imali razloga samo da im se smučimo, a nikako da im se dopadnemo. Sve svesno pričam o svima nama, da mi ne biste zamerili ni levo, ni desno, da se ne pozicioniram. Niti mi je danas važno koja će kamera da me snimi i sa koje strane, niti mi je važno da li ću da dobijem aplauz, radovaću se ako čak ni moje kolege ne budu aplaudirale, što po difoltu rade, ali mi je važno da vama predsedniče kažem jednu stvar.

Kada budete seli da razgovarate, kada budete došli do situacije da morate da donosite odluke, e onda ću sigurno da stojim tamo gde budete rekli da vam trebam i da stojim kao narodni poslanik, kao ime i prezime, kao neko ko će biti na strani politike koja znači samo tri stvari. Nema nezavisnog Kosova za Republiku Srbiju. Nema članstva tzv. Kosova u UN. Mora ZSO. O svemu ostalom možemo da razgovaramo i moramo da razgovaramo, jer svidelo se nama ili ne, u južnoj srpskoj pokrajini žive Albanci i to kao većina. Samo po srpskom, ko je ovde dovodio u pitanje Ustav.

O kom Ustavu vi govorite, poštovana moja koleginice? Zajednica srpskih opština samo po srpskom Ustavu, samo po srpskom Ustavu ili samo po toj kvazi tvorevini kosovske sprdnje koja je napisana kao ustav. Dvesta četrdeset hiljada Srba vam je u centralnoj Srbiji, bez mogućnosti da se vrati.

Vi stvarno mislite da o njima niko ne sme i ne treba da razgovara. Niko ovde nije doveo u pitanje ni Ustav, ni teritorijalni integritet, ni celovitost Srbije. To što se potura, nekorektno je.

Da je ovde neko došao sa kompletnim predlogom da priznamo nezavisno Kosovo, e onda bismo možda mogli i da se bijemo. Ali, da na ovaj način razgovaramo o platformi za pregovore, ovo je čist amaterizam.

Bilo bi dobro da sa manje ostrašćenosti nastupamo kao odgovorni ljudi, kao političari, kao ljudi koji su dobili poverenje naroda. Bilo bi dobro da političku borbu ostavimo za vreme kada budu raspisani izbori. Koliko se sećam i u predizbornoj kampanji za ove izbore, slušali smo neke parole koje se baš ne poklapaju sa ovim što slušamo danas. Niti ću prihvatiti da postoje veće patriote od nas, niti ću prihvatiti da me bilo koji nivo patriota zove izdajničkom većinom.

U ime SPS ja sam mogla da kažem samo ovo što ste čuli. Politika ove vladajuće koalicije su i ono otpriznanja za koja ste se često uhvatili kao za alternativni put ovome što mi radimo, kao da je to radio neko drugi. Radi se ono što se može. Koliko sam shvatila ovo je dovitljiva politika. Ako se može tom linijom, ajmo do kraja. Kad ne budemo mogli, možda ćemo razgovarati i o nekim težim odlukama. Ne bi nam bilo prvi put kao državi Srbiji. Hvala vam.

Mislim da sada već morate da mi nadoknadite ceo minut, u pokušaju da odgovorim na, ne znam ni kako se to zove.

Savršeno pamćenje uvaženog ministra Martinovića. Nisam ni imala dilemu da će odgovoriti na sve ono što se čulo. Međutim, ima jedna stvar koja čak i ne mora da se brani. Ivicu Dačića ni u jednoj vladi nije postavio niko. Predložili su ga socijalisti koji su bili koalicioni partner svim vladama od 2006. godine naovamo. Da li to nekome smeta? Ne čujem šta dobacujete. Rado bih čula, ako treba da odgovorim.

Ono što me zanima jeste – da li je bez socijalista bilo koja od navedenih vlada imala većinu i da li su socijalisti ikada upravljali na način da smo imali apsolutno i isključivo po partijskom sistemu uposlene ljude u ministarstvima koja smo dobijali kao resorna unutar Vlade Republike Srbije? Da li ćete se, gospodo, među sobom optuživati osnovano ili neosnovano, stvar je vašeg izbora. Da li ćemo dozvoliti da socijalisti Ivicu Dačića zloupotrebite u tom kontekstu? Nećemo.

Mnogo je ružnih stvari iza nas. Ja ne vidim nikoga u sali ko može da kaže da nije bio deo bar jednog ružnog poteza koji se događao. Bilo bi bolje da tako govorimo nego što pokušavamo, vi koji podižete ruku da niste bili deo toga, to samo znači da se tada niste bavili politikom ili bar niste imali tako ključne pozicije u svojim strankama, ne znači da niste bili zastupnici te politike. Ne znam ja na kojim ste pozicijama vi bili kada ste bili mladi i neiskusni, ali to ne menja situaciju da danas ne možete svoje rasprave voditi na način što ćete da objasnite da je za pogrešne odluke i delovanje unutar Ministarstva unutrašnjih poslova kriv isključivo i samo Ivica Dačić. U najmanju ruku je sramota. Ako vi mislite da nije, nastavite, ali građani Srbije su vam na to odgovorili, čak ne tako daleko, u aprilu. Socijalisti imaju 100.000 glasova više, a dobar procenat vas je u parlament ušao zahvaljujući smanjenju cenzusa. Hvala.

Hvala, predsedniče.

Reklamiram član 107. Kaže – govornik na sednici Narodne skupštine je dužan da poštuje dostojanstvo Narodne skupštine.

Znam da sa pozicije predsedavajućeg nije uvek lako objasniti jednom procentu kolega da ovaj Poslovnik treba prvo pročitati i da je elementarno poštovanje dostojanstva ne kršiti ga i ne zloupotrebljavati. To je prva stvar.

Druga stvar – čulo se da je nešto uvreda ili nije. Mene lični stavovi bilo koga ne zanimaju, ali me zanima da ako smo već sa pozicije jedne male poslaničke grupe naučili da je važno govoriti u „prajm tajmu“, pa taman govorili gluposti, onda bi bilo dobro da gluposti pričamo o sebi, bez da zloupotrebljavamo ostale poslaničke grupe kojima sa ove distance možemo samo da se divimo.

Ne tražim da se Skupština izjasni, jer mi je jasno da na to predsedavajući, na žalost, ne možete da utiče, osim da možda isključi mikrofon usred ovakve budalaštine.

Hvala.

Vreme, koleginice Kučević.

Hvala.
Kolega Jovanoviću, po Poslovniku?
Izvolite.

Kolega Jovanoviću, hajte sad malo ja pošto ste ukazali na povredu Poslovnika. Kolega Jovanoviću, da bih mogla da zaštitim vas otkako ste rekli tzv. „zlostavljanja“ bilo bi lepo da svi zajedno zaštitite mene od istog.
Dakle, ja vas molim, ja neću primeniti kaznene odredbe, nemojte da vičete sad me saslušajte, ja sam vas slušala. Ja neću primeniti kaznene odredbe i molim kolege da se ponašaju u skladu sa onim što građani Srbije očekuju od njih kada im ukažu poverenje i izaberu ih za poslanike. Hvala.
Želite li možda da se izjasnimo o povredi Poslovnika?
(Aleksandar Jovanović: Da.)
Hvala.
Kolega Imamoviću, vi po amandmanu? Izvolite.

Oprostite kolega Imamoviću, samo da probam da vas čujem, a za to mi treba mir u sali, ja uporno zvonim, ali ne reaguju kolege, molim vas.

Obratite pažnju na vreme, molim vas, završite.

Vreme, kolega Imamoviću. Uz moju toleranciju niste uspeli da završite, a molila sam.
Iskoristili ste dragoceno vreme objašnjavajući nam vaš odnos sa pisarnicom. Ja nekako ne znam kako bih sa ove pozicije mogla da vam pomognem ili odgovorim, osim da napomenem da Skupština Srbije ima dve pisarnice.
Sa druge strane, ono što, koliko shvatam, imate nameru da uradite, jeste da formirate poslanički klub i ja vam želim sreću. Svakako će nadležni organi Skupštine Srbije odgovoriti na jedan takav vaš zahtev.
Kolega Fehratoviću, napominjem, javljate se po amandmanu. Ovo je pet minuta, odnosno treće u nizu koje će biti potrošene i to znači da za samostalne poslanike više nema vremena. Izvolite.

Hvala kolega, hvala vam.
Kolega Puškiću, povreda Poslovnika.