Imam generalnu primedbu na član 27. Vi vrlo dobro znate da se mi ovih dva, tri dana nismo javljali po Poslovniku, niti smo koristili pravo na repliku. Bilo je jedno javljanje juče oko tehničke stvari i to je sve.
To ima direktnu vezu sa mojom primedbom koju sada imam da iznesem. Ovo naše ponašanje je krajnje suzdržano do sada. Pokušaću da ga objasnim u pet sekundi i da obrazložim povredu Poslovnika na koju ukazujem.
Naime, način vođenja sednice, ne odnosi se na vas lično, gospodine potpredsedniče, vi prosto tu zamenjujete predsednika u ovoj situaciji, i ta vrsta povrede još traje, jer nešto što uzrokuje neprekidno repliciranje i neprekidno podizanje Poslovnika u ruku i odvlači Skupštinu od suštine i rasprave o suštini. Tome doprinose svi. Predsedavajući ima obavezu da povede računa o načinu rasprave, tempu i mora da razgovara o tome sa prisutnim ministrima.
U pravu je gospođa Čomić kada tvrdi da postoji povreda Poslovnika kada je reč o načinu javljanja ministara, ali mi iz DSS nismo insistirali na tome, jer smatramo da je to formalizam koji nije ključna stvar ovde u čitavoj raspravi. To može da se prevaziđe tako što će Dačić stalno tražiti reč, pa onda zamoliti da reč uzme neki od prisutnih ministara. To se može jednostavno prevazići. Jeste, to je formalna prepreka, ali nije suštinska.
Suština je u tome da predsedavajući treba da ima obavezu da u razgovoru koji se obavlja, ne samo u sali, nego i van sale, što da ne, to je prosto normalno u političkom životu, utiče na način komunikacije kako bi se što manje ovakvih situacija izazivalo. Mi dva dana čekamo priliku da naši ljudi dođu i da govore da bi govorili o suštinskoj razlici koja postoji između nas i Vlade, po tome da Vlada ide u pogrešnom smeru, a ne u dobrom, kao što oni pričaju. Mi ne možemo da otvorimo tu priču …

Samo još jedan kratak detalj oko ove skrivljenosti. Dakle, kao što su prethodni rekli, to je subjektivni odnos prema delu, znate. Protivpravno ponašanje može biti svako ponašanje suprotno pravnoj normi. Ako lice nije sposobno za rasuđivanje u potpunosti, zato što inače nije sposobno, ne mislim da je sebe doveo putem alkoholisanosti, nego da, prosto je lice koje nije sposobno, nema ni poslovnu sposobnost, da li ono može da izvrši prekršaj? Da, u smislu protivpravne radnje. Da li može biti odgovorno? Ne, a bez odgovornosti nema kompletne definicije dela.
Dakle, odnos prema prekršaju, subjektivni, mora biti sastavni deo definicije. Mada, kada pogledam tu vašu definiciju, ne mislim da je vaše obrazloženje da se većina prekršaja čini iz nehata dovoljno dobro obrazloženje.
Mislim, dali ste obrazloženje gde namerno niste stavili krivicu kao element prekršaja. To bi bilo u konzistenciji sa onim odredbama zakona koje govore o objektivnoj odgovornosti za prekršaj, a o tome smo govorili u načelnoj raspravi.
Dakle, nema objektivne odgovornosti za prekršaje. To treba brisati. Ako ne danas, ako ne u danu za glasanje, onda vi podnesite nove izmene zakona da objektivnu odgovornost brišete. To ne sme da bude, to nije civilizacijski čin.
Prema tome, skrivljenost dela mora da stoji u opisu prekršaja. Mislim da bi bilo dobro da ove amandmane prihvatite, bez obzira što ih danas niste prihvatili. Imamo vremena do dana za glasanje, da se da signal vladajućoj većini da ovaj amandman prihvati.

Da, ovo obrazloženje, za razliku od obrazloženja o nehatu, više pije vodu.
Međutim, ne bih se sa vama složio. Dakle, problem skrivljenosti ne možemo potpuno da isključimo iz odgovornosti pravnih lica. Da li pravno lice može skriviti nešto? To je staro pitanje. Tog pitanja se sećam sa fakulteta. O tome smo dugo diskutovali. Da, može zato što nema odgovornosti pravnog lica. Da li je tako? Ukoliko neko ne skrivi, ne dođe do skrivljene odgovornosti, čak i kada je reč o odgovornosti odgovornog lica u pravnom licu koji objektivno preuzima odgovornost za prekršaje, on je takođe skrivljen.
Pažljivom analizom načina na koji se vrši prekršaj, kada je reč o pravnim licima, možemo doći do pojma skrivljenosti. To ostaje onda otvoreno pitanje za teorijsku raspravu.
Predložili smo da se vrati pojam skrivljenosti u Zakon zbog toga što ne bi naneo štetu kada je reč o pojmu odgovornosti pravnih lica, a pritom bi uneo potpunu jasnoću kada je reč o odgovornosti fizičkih lica.
To filigransko razgraničenje, o kome ste vi maločas govorili, u redu je, može se i tako gledati na stvar, ali mislim da bi mnogo korektnija norma bila da ostavimo krivicu kao element prekršaja, a onda možete, po principu normi specijaliteta da objasnite sistem i način odgovornosti pravnih lica u odgovarajućem članu. Dakle, mislim da je to daleko bolje nego rešenje koje ste ovde primenili.
Što se tiče nehata, nehat je oblik krivice to svi znamo.

U prilog ovom amandmanu koji je ovde podnet moram da kažem i sledeće i da tu stavim neko distinktno mišljenje. Kada je reč o skupštinama opština, skupštinama gradova, skupštinama autonomnih pokrajina, mi mislimo da je u redu da one mogu propisivati prekršaje. To je sasvim solidno rešenje i u tom delu nemam ništa protiv. Ovde se problem javlja u nečemu drugom, u našoj borbi, i našoj i vašoj, sa anahronim propisima, sa nečim što je otpalo kao civilizacijsko rešenje.
Dakle, ne može izvršna vlast preuzimati na sebe propisivanje ičega, a naročito prekršaja, a ako i može, to mora da predstavlja izuzetak i propisi koje donosi izvršna vlast imaju samo jednu funkciju, da sprovedu zakon. Ako bilo šta propiše opštinsko veće, ono to propisuje samo da bi sprovelo odluku skupštine opštine. Isto važi i za Vladu. Ako tako ustrojimo sistem, on neće biti anahron, onda nemate vladanje uredbama, onda imate vladavinu zakona, a ne vladavinu uredbi.
Ne može Vlada propisivati prekršaje. Mogla je, slažem se sa vama, ali mi treba svi zajedno ovde da kažemo – ne može više, jer ovaj sistem nadalje to neće dozvoliti. Još jedan važan razlog. Vi znate da je opšti princip kod kažnjivih dela, još iz rimskog prava do danas, ignorantio iuris nocet, a to znači – nepoznavanje prava škodi. Kome? Svim građanima. Svi su dužni da poznaju pravo. Ako ga, kojim sticajem okolnosti ne poznaju, to ih ne opravdava ako pravo krše. Međutim, naša je dužnost da učinimo sve što je u našoj moći da što veći broj građana sazna pravo.
Jedan od najboljih načina da pravo ili obaveza koja ne sme biti prekršena da bude saznata jeste da ona bude zakonska obaveza i da kažnjiva dela budu propisana zakonom ili za lokalnu sredinu, u najmanju ruku, odlukom skupštine opštine, skupštine grada itd. Ako idemo na to da uredbama propisujemo prekršaje, prvo, to nije u ustavnoj funkciji uredbe. Uredba, po Ustavu, to ne može da čini. Razmislimo o tome. Pod dva, time kršimo osnovno načelo, a to je, koje je i preče od ignorantio iuris nocet, a to je načelo spoznaje prava, načelo pravo građanina da spozna pravo i da ima priliku da ga sazna. Znam ja da je sve u "Službenom glasniku", ali ne čita se svaki broj "Službenog glasnika" sa istom pažnjom. Vodite računa o tome, od sada pa ubuduće.
Ako niste spremni da amandman prihvatite danas, onda očekujemo da već s jeseni, sa ostalim predlozima koje smo izneli, izađemo sa izmenama zakona.

 Vrlo kratko ću.
Evo, daću jedan predlog kako iz ovoga da izađemo. Mi smo taj predlog već načuli, ali hajde da ga definišemo. Bilo bi dobro da predsednik Odbora za pravosuđe sazove odbor i ako bi kolege iz DS htele da izmene svoj amandman u tom delu da sklone ovu zabranu u odnosu na to da skupštine gradova i SO propisuju prekršaje za koje mi ili većina u Skupštini misli da je to prirodno pravo, onda da se ide na to da se bar Vladi zabrani da propisuje prekršaje. Po kojoj logici Vlada može da propiše prekršaje, a nije dato, recimo, opštinskom veću da propisuje prekršaje? Ako može Vlada da propisuje prekršaje, onda može i opštinsko veće, a znamo da to ne može, to ne piše u zakonu.
Prema tome, hajde ako možemo da sazovemo Odbor za pravosuđe u toku dana, da ovu stvar raščistimo, da ministar to prihvati i da idemo dalje.

Ovo traži objašnjenje. Šta smo ovim hteli? Ne znam da li ste, gospodine ministre, vi dobro razumeli naš amandman. Vidim da ste ga odbili. Iz onoga što sam pročitao u obrazloženju ne mislim da je dobro shvaćeno i moram da objasnim.
Ako učinilac izvrši prekršaj prekoračenjem granica nužne odbrane ili prekoračenjem krajnje nužde, vi ste predložili, kao što je i do sada u propisima stajalo, da se učinilac može blaže kazniti. Međutim, mi mislimo da u oblasti prekršaja, kao lakših oblika protivpravnosti nego što su krivična dela, možemo slobodno ići na drugačije nijansiranje odgovornosti i odnosa prema delu, odnosno prema samoj kazni.
Naime, učinilac koji prekorači granicu nužne odbrane, ko utvrđuje prekoračenje granica nužne odbrane? Znači, tu su postojali elementi nužne odbrane, ali su granice prekoračene. Uveden je institut, znači, to je institut prekoračenja granice nužne odbrane, kao što je sama nužna odbrana institut. Ko ceni to? Ceni onaj koji donosi odluku u prekršajnom postupku, sud. Ako sud proceni da je bilo instituta prekoračenja granica nužne odbrane, nema potrebe da piše da se učinilac može blaže kazniti. Potrebno je reći da će se blaže kazniti.
Sada da razjasnimo, da ne bi bilo nesporazuma. Blaže kažnjavanje u ovom kontekstu znači kažnjavanje, mogućnost kazne ispod minimuma propisane kazne. To je blaže kažnjavanje u ovom kontekstu. To ne čini učinioca neodgovornim ako prekorači granicu nužne odbrane. Znači, prekoračenje krajnje nužne granice nužne odbrane čini učinioca odgovornim. On će biti kažnjen, ali mi predlažemo da će biti blaže kažnjen.
Šta znači može biti blaže kažnjen? Šta to znači? To ne znači ništa. U kontekstu bilo kojih drugih argumenata za sudiju, ili ocene bilo kojih drugih dokaza u postupku vezanih za ličnost učinioca, njegovo ranije osuđivanje za prekršaje, njegovo ukupno ponašanje, prekoračenje granice nužne odbrane ne znači ništa, to su dve potpuno odvojene stvari i moraju se potpuno odvojeno razmatrati.
Dakle, kazna u rasponu od – do, koju ocenjuje sudija, kakvu će kaznu dati učiniocu prekršaja, da li će ga kazniti s minimum kazne, maksimum ili u rasponu, to zavisi od niza drugih okolnosti. Ne može prekoračenja granica nužne odbrane ili krajnje nužde biti osnov za ocenjivanje u tom rasponu, nego samo za blaže kažnjavanje. Ako je već tako onda propišimo da će se obavezno blaže kazniti.
U obrazloženju ste vi rekli da ne možete prihvatiti amandman jer je neophodno da postoji jasna razlika između nužne odbrane i prekoračenja nužne odbrane itd. Postoji jasna razlika i u ovom našem predlogu. Dakle, ko učini delo u nužnoj odbrani on nije odgovoran, on ne može uopšte biti kažnjen, nije odgovoran. A ako neko prekorači granice nužne odbrane biće kažnjen i odgovoran je. To je razlika. Ona se ne potire našim amandmanom. Mi samo kažemo da će biti blaže kažnjen. Jer, u čemu je onda smisao instituta prekoračenja granice nužne odbrane, ako ostavimo sudiji na volju da li će uopšte primeniti institut ublažavanja kazne ili neće?

 Da, to je otprilike to isto. Pošto je 2. amandman, odnosi se sada konkretno na krajnju nuždu. Obrazloženje je isto i ponoviću ukratko. Molim vas da bar ovde na licu mesta date neki razuman odgovor.
Dakle, ako neko učini delo u krajnjoj nuždi, nema odgovornosti, nema dela. Znači, to ne postoji. A ako neko prekorači granice krajnje nužde, pa tako učini prekršajno delo, šta ćemo sa njim, da kažemo da se može blaže kazniti?
Vrlo dobro razumem razliku. Ako ne kažemo da se može blaže kazniti, onda po tom osnovu nema elemenata za ublažavanje kazni ispod minimuma. Ne, to razumem potpuno. Nije to sporno između nas.
Vi mislite da je revolucionarna stvar to što smo omogućili sudu da po ovom osnovu izrekne blažu kaznu od minimuma. Nije dovoljno, gospodine Selakoviću, za prekršaj nije dovoljno, za krivična dela možda da, ali za prekršaje ne. Po nama ovde mora da stoji – će se blaže kazniti.
Znači, ako se utvrdi institut prekoračenja granice krajnje nužde, mora biti izrečena kazna blaža od minimuma. Prosto mora, inače nema smisla utvrđivati institut prekoračenja granice krajnje nužde. Ako postoje neki drugi elementi koji su otežavajući za počinioca, oni sa prekoračenjem granice krajnje nužde nemaju nikakvog smisla. Nema nikakve veze. Niti imaju nikakvog smisla, niti se te dve stvari mogu stavljati u istu ravan, niti se može o njima odlučivati u istom kontekstu.

 Povreda Poslovnika, član 107.
Dakle, nemojmo govoriti o jeftinoj demagogiji i napadati čitave poslaničke grupe i govornike koji govore po amandmanima, pokušavajući da daju logična i racionalna obrazloženja, kada je reč o kaznenoj politici, o opštim normama kaznene politike iz ovog zakona.
Dakle, to je vrlo ozbiljna diskusija, koja ima svoju sociološku stranu, na kraju krajeva, koja ima i socijalnu dimenziju, ako neki tvrde da nema, koja nije demagoška, jer se zalaže za nekažnjivost, nego baš sasvim suprotno, koja govori o tome da kazne moraju biti naplaćene, da sankcije moraju biti izvršene, prema onima koji prekrše propis ove države i ove Narodne skupštine i naših skupština opština, skupštine gradova, ali da politika mora biti kaznena, racionalna, realna i da mora biti sprovodiva. Znači, tu ne vidim koja je demagogija.
Ako neko optužuje čitave grupe narodnih poslanika za jeftinu demagogiju, zato što učestvuje u raspravi o politici propisivanja prekršajnih sankcija, onda mi nismo u kulturološkom nivou. Znači, molim vas predsedavajuća, da one koji upotrebljavaju ovakve izraze upozorite, jer to nije način na koji se razgovara sa kolegama narodnim poslanicima.

Meni je potpuno jasno zbog čega amandman nije prihvaćen. Mi smo tražili brisanje celog člana, ali to smo uradili da bi podstakli raspravu o ovom pitanju, zato što smatramo da je ovo vrlo važna stvar.
Naime, uvereni smo da je objektivna odgovornost roditelja za prekršaj koji učini dete, anahrona odredba i da nije u skladu sa savremenim civilizacijskim trendovima. Ona postoji u važećem zakonu. U važeći zakon je ušla tako što je bila prepisana iz prethodnog, prethodni iz socijalističkog, itd.
Znam da u pravu postoji objektivna odgovornost za delikt i ona se propisuje samo izuzetno. Daću vam jedan primer. Objektivna odgovornost za delikt postoji u slučaju objektivne odgovornosti organizatora skupa, na primer. On bez obzira da li je želeo ili nije želeo nered, štetu koja nastane ili kakvu protivpravnost koja se iz tog skupa izrodi, on ima određenu objektivnu odgovornost.
Mi držimo do toga da roditelji moraju imati odgovornost za ponašanje sopstvene dece, nad kojima su dužni da vrše nadzor, ali se postavlja pitanje, da li u skladu sa civilizacijskim trendovima, da li je anahrona norma u koju se konstituiše odgovornost za konkretan prekršaj lica, koji taj prekršaj uopšte nije učinilo?
Dakle, ovo otvara neka pitanja. Prvo pitanje koje se otvara, jeste može li se u našem pravu propisati odgovornost roditelja za ne vršenje nadzora, da to bude prekršaj sui generis, pa makar bio propisan i opštim Zakonom o prekršajima, a da kazna bude odrediva u odnosu na onaj prekršaj čije je biće ostvareno činjenjem maloletnog lica, nad kojim on može da vrši nadzor. To bi bilo nešto sasvim drugo, tu bi se konstituisao prekršaj sui generis za roditelja i ne bi odgovarao za tuđ prekršaj, nego za sopstveni prekršaj koji se sastoji u ne vršenju nadzora, to je jedna ideja za razmišljanje.
Druga mogućnost je da se u ovom domenu potpuno izbegne prekršajna odgovornost za tuđe delo, pa makar to bilo i delo koje je učinilo maloletno lice, tj. lice koje je dete, dete do 14 godina. Ali, svakako to ne znači izbegavanje materijalne odgovornosti koja proističe iz utvrđenog delikta. Dakle, delikt postoji. Materijalna odgovornost može da postoji.
Daću vam sada par konkretnih primera i kroz te primere bih završio. Ako dete do 14 godina starosti učini kakav prekršaj, na primer, igrajući se sa decom u dvorištu šutne loptu i tom loptom ošteti uličnu rasvetu, time napravi štetu, a s druge strane i prekrši odredbe o javnom redu i miru, tu se sad postavlja pitanje, pošto to lice ne može prekršajno da odgovora, dete do 14 godina, kako tu konstituisati prekršajnu odgovornost roditelja kao da je samo šutnulo loptu i napravilo tu štetu? Po nama, to je nemoguće. Moguće je konstituisati odgovornost za naknadu te štete na strani roditelja. On može da naknadi materijalnu štetu koja je tom radnjom učinjena, ali da odgovara za prekršaj u pogledu kršenja javnog reda i mira, ne može. Ali, ukoliko je roditelj bio, kao što ovde zakon i kaže – on će odgovarati za taj prekršaj, kazniće se za taj prekršaj kao da ga je sam učinio, roditelj, tu se misli na hranitelje, staratelje, itd, ako je bio u mogućnosti da takav nadzor vrši. E, ta kaučuk norma, da li je on bio u mogućnosti da nadzor vrši ili ne, može se različito tumačiti. U sadašnjoj praksi sudova nema preterano slučajeva u kojima se utvrdilo, bar po mojim saznanjima, da je neko, ili se pretpostavilo, da je on u svakom pogledu mogao da vrši taj nadzor.
Znate na šta se to odnosi? To se odnosi na situaciju kada roditelj ide s detetom, dete mu je pri ruci, a uprkos njegovom prisustvu i nadzoru koji vrši, znači on ga je mogao i vršio ga je, dete učini neki prekršaj. Ali, onda se postavlja pitanje da li to ovako treba uopšte propisati? Da li je onda u tom slučaju sam taj roditelj učinio prekršaj posebne vrste za koji ga treba kazniti? Na stranu materijalna odgovornost za štetu koja može da nastane. Ili može doći do zloupotreba, pa da onda sud, postupajući sud, proceni da prekršaj koji je učinilo maloletno lice, da će roditelj uvek biti odgovoran i da je uvek mogao biti u stanju da vrši taj nadzor ako je teoretski to dete moglo biti pod njegovim nadzorom ili pod njegovim staranjem u datom momentu. Recimo, pustio ga je na ulicu da se igra fudbala sa vršnjacima i napravili su štetu na javnom objektu, prekršili javni red i mir, nastalo je biće prekršaja a sud može da kaže da je taj roditelj odgovoran za taj prekršaj i da se ima za taj prekršaj kazniti.
Isto važi i u slučaju ako maloletno dete izađe u dvorište da se igra, naiđe njegov malo stariji vršnjak, u ovom primeru koji je DSS izlagao o visinama kazni, to je taj primer koji je Dejan Mihajlov izneo, dakle, on njemu da motocikl, nagovori ga da sedne, on vozi motocikl bez dozvole, ima 13 i po godina, prođe kroz dva crvena svetla, napravi još niz prekršaja usput i vrati se kući, dakle, ko odgovara za taj prekršaj? Ako roditelj nije bio s njim i nije ga okuražio ili mrtav hladan gledao kako seda na taj motor, čitajući ove odredbe zakona ne bi trebalo da odgovara za prekršaj. Ali, gde tu ima garancija? Može li sud da proceni da je on možda mogao da ga spreči, da je možda mogao da vrši taj nadzor? Kako izgleda ta kaučuk norma u praksi – a mogao je da vrši nadzor, bio je u prilici da vrši nadzor? Kako mi to možemo da znamo? Vrlo teško.
Mislimo da je rešenje u nečem drugom – da ovu anahronu normu treba izbaciti, treba izbeći objektivnu odgovornost za tuđi delikt, konstituisati eventualno odgovornost za sopstveni delikt, koji bi se sastojao u nevršenju nadzora, opisati taj prekršaj u zakonu, dati odgovarajuću kaznu ili uputiti na odgovarajuću kaznu, način na koji bi se okrivljeni kaznio, ne brkati to sa objektivnom odgovornošću za dete i svakako ostaviti materijalnu odgovornost za štetu koja je nastala jer to, na kraju krajeva, nije ni predmet ovog zakona.
Dakle, mi vas zaista molimo da o ovome u budućnosti razmislite i da učinimo šta je potrebno da se napravi jedna modernija, bolja i efikasnija norma, koja ne bi išla tragom objektivne odgovornosti za tuđi prekršaj.

Bojim se samo da se mi nismo razumeli. Dakle, pročitaću kako glasi taj član 72. stav 1. – kada je dete učinilo prekršaj zbog propuštanja dužnog nadzora roditelja, znači to prvo mora da se utvrdi da li je bilo dužnog nadzora roditelja, skraćujem, ne govorim o drugim licima koja su u obavezi, skraćujem na roditelje, a on je bio u mogućnosti da takav nadzor vrši, znači i to mora da se utvrdi, znači da nije dete na ekskurziji nego je pod njegovim nadzorom u fizičkom smislu, jeli, kaže dalje – kazniće se za prekršaj kao da ga je sam učinio.
Tu je problem, dragi kolega, znači nije problem u odgovornosti za propuštanje nadzora, tu se mi potpuno slažemo, i mehanizam odgovornosti zbog propuštanja nadzora mora da postoji. Nemoguće je da pustimo decu da rade šta hoće, i da zato niko ništa ne odgovara. Da se ostvaruju bića prekršaja unaokolo od strane lica mlađih od 14 godina, i nikom ništa. Naravno, potpuno se razumem, u potpunoj smo saglasnosti.
Ono samo gde se ne razumemo to je što mi mislimo da u važećem zakonu i onom pre njega, a i sada prepisujući se, u ovom zakonu se upotrebljava anahrona formulacija kaučuk formulacija, koja kaže, koja je prevaziđena po nama, koja kaže – da će se kazniti za taj prekršaj kao da ga je sada. .. Ne tumačenje mora biti u gramatičkom u tehnici, mora biti takvo, da je to samo po sebi prekršaj. To je jedna od opcija, i mora biti samo po sebi propisano kao prekršaj, a kazna se može odmeriti u visini kazne za prekršaj koji je dete učinilo, to je nešto drugo.
Bojim se da ni u važećem zakonu, ni u Predlogu ne piše tako, nego da se konstituiše objektivna odgovornost nekog ko prekršaj nije učinio. To, dragi kolega, nije moguće, a ne ovo što vi govorite, a materijalna odgovornost apsolutno stoji i proističe iz Zakona o obligacionim odnosima i ona mora da postoji.

U redu, hvala, nije mojom krivicom. Još jednom da podsetim na ovaj primer, podržavajući u ovom delu kolegu Jovanovića, jer zaista to i zvuči krajnje razumno, što ste maločas rekli.
Kada je reč o potpisivanju mora da se vodi računa i o ekstremnim situacijama koje se mogu desiti. Maločas sam dao primer još jednom, i time završavam. Podsećam na njega, zamislite da dete kaže - ocu daj mi pare za ne znam, kupi mi tablet, on kaže - neću, - jel nećeš, sada ćeš da vidiš. Otrči iz stana, kod komšijskog deteta sedne na motor bez dozvole, sa 13,5 godina, prođe kroz tri crvena svetla, namerno da ga policajac vidi, i kaže – slušaj ovo ću da ti uradim svaki put kad odbiješ da mi daš pare.
Šalim se, naravno. Ali hoću da vam kažem da postoje ekstremne situacije u životu koje mi moramo na neki način da rešimo, znate, a ne može se rešiti ovakvom normom člana 72.

Član 27. način vođenja sednice. Da sam mogao da reagujem odmah nakon što je povreda učinjena, reagovao bih, nego nisam stigao pošto ste reč davali drugačije i niste me videli.
Prvo, ne možete da određujete narodnim poslanicima šta će da govore, kao što ste pokušali da učinite sa gospodinom Neđom Jovanovićem. On ima pravo da govori o svakom predloženom amandmanu, pa i o onom koji mu se ne dopada, i ima pravo to da brani.
Druga, stvar, kada već dozvoljavate replike, a ne moraju da budu dozvoljene, zar nije sasvim prirodno gospodine predsedavajući, da replike dozvolite o suštini stvari o kojoj se raspravlja, nego o nekim politikanskim stvarima? Zar to nije suština parlamentarizma, da možemo da kažemo i da polemišemo pogotovu, kada vi kao predsedavajući sa dužnim nadzorom nad radom parlamenta, koji vršite, imate u vidu da je neko potpuno pogrešno protumačio reči onoga ko brani amandman. Ako se to jednom dogodi, u redu, dali ste mi pravo na repliku. Ako se to dogodi još jednom, onda kao nemam pravo na repliku.
Znači nadalje može deset njih da se javi, da pogrešno protumače ono što sam rekao i da objasne gledaocima u sledećih pola da sam rekao nešto deseto u odnosu na ono što sam rekao. Znači onda nemam pravo da odbranim svoj stav? Na šta to liči?

Samo bih vas molio da vodite računa o odredbama koje govore o vašem radu u parlamentu. Dakle, vi niste dali repliku poslaniku koji je to tražio. Čovek je koristio svoje vreme u diskusiji i mogli ste ga prekinuti ako nije govorio o temi, ali nemate pravo sada da se uključujete i polemišete sa poslanikom ono o čemu je on govorio.

Ne vidimo nikakvog razloga da nadalje u našem pravnom sistemu kada je reč o prekršajima postoji izvršenje kazne pre pravosnažnosti odluke. Svi razlozi koji su navede i koji postoje u važećem zakonu, a vi ste ih čak proširili u Predlogu zakona, padaju pred ključnom činjenicom da u kaznenom pravu ne treba da bude izvršenje pre pravosnažnosti odluke. Razloga da će se osujetiti izvršenje kazne ne sme biti osnovni razlog da se kazna sprovodi pre pravosnažnosti odluke. Čak i ako neki od ovih razloga možemo načelno uvažiti, npr. huligani na fudbalskim utakmicama van stadiona, stranim grupama koje dođu u našu zemlju pa divljaju po centru grada pa ih pokupimo, postoje i moraju biti predviđeni drugi mehanizmi za te slučajeve po principu leks specijalis, a ne da se daju generalne odrednice o izvršavanju kazne pre pravosnažnosti. Tim pre što ovde širite te mogućnosti, pa kažete – to može biti i kod težih prekršaja koji ugrožavaju život ili zdravlje ljudi ako zahtevaju interes opšte bezbednosti ili sigurnosti, robnog i finansijskog prometa ili razlozi morala itd.
Nemojte to da činimo. To je preterano. Kakve veze ima težina prekršaja sa tim da li će biti izvršena kazna pre ili posle pravosnažnosti rešenja? To je abeceda kaznenog prava i ne bi smeli ovde u budućnosti na tome da padamo. Postoje drugi mehanizmi. Imate policijsko zadržavanje, po odluci suda. Možete specijalne norme o dužem zadržavanju koje liči na pritvor tokom istrage odnosno tokom sprovođenja postupka da unesete u zakon. Ne možete izvršenje pre pravosnažnosti.

Gospodine predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, postaviću jedno pitanje ministru pravde i državne uprave. On će uskoro doći, ali sam smatrao da je ovo neprilično da radim u toku rasprave koja ima omeđene okvire.
Ovo što ću da pitam je nešto što je vezano za jedan skorašnji događaj, nije baš bio ni tako skoro, pre nekih mesec-dva dana, kada je lopov upao u kuću, u privatan stan, i napao ljude koji se tamo nalaze, u nameri da ih opljačka. Sa sobom je imao oruđe koje je podobno da čoveka liši života ili da ga teško telesno povredi, to je šrafciger. Domaćin u kući, čuvši da ulazi bandit u njegov stan, odbranio se tako što se sa njim gušao, dohvatio nož koji je bio negde u blizini, u kuhinji, i u tom gušenju je naneo povrede napadaču, takve da je on posle toga preminuo.
Kod nas će se u tom sudskom postupku voditi rasprava o tome da li je u pitanju prekoračenje nužne odbrane ili nije. Međutim, sve i da jeste i sve da će neko tu i odgovarati za krivično delo ubistva prekoračenjem nužne odbrane, treba postaviti jedno načelno pitanje – da li ovo društvo ima nameru da štiti stan ili kuću kao mesto stanovanja ljudi i da li položaj okrivljenog, čak i u slučaju prekoračenja nužne odbrane, mora imati drugačiji položaj taj okrivljeni nego što bi imao u bilo kakvoj drugoj situaciji?
Naše zakonodavstvo ovu razliku ne poznaje, pa će se neko ko štiti svoje dete, svoju suprugu, koji su otišli da spavaju, od bandita koji je spreman da ih sve pobije u kući da bi uzeo sto ili dvesta evra ili neku ogrlicu iz fioke, dakle, onaj koji brani i svoju porodicu i sebe samog i svu imovinu u sopstvenom stanu tretirati kao bilo ko ko je prekoračio nužnu odbranu na bilo kojem drugom mestu, iz bilo kojeg drugog razloga. Dakle, naše pravo ne poznaje tu razliku.
Tu nismo jedinstveni u svetu, dakle, mnoga evropska zakonodavstva ne poznaju tu razliku, ali poznaju praktične mehanizme kako se to prevazilazi. Oni koji tu razliku formalno poznaju, to su SAD. To je svima već poznato iz gledanja krimi filmova. Sjedinjene Američke Države ne omogućavaju nekome da se odbrani, da obrani svoj stan i svoju porodicu ili sebe samog od napadača koji je naoružan, time što ga mogu nekažnjeno ubiti, ali položaj u procesu, položaj u postupku i kvalifikacija dela u materijalnom smislu, stavljaju zaista čoveka koji brani sopstveni stan, sopstveni život i život svoje porodice u potpuno drugačiji položaj nego da se to dešava na bilo kom drugom mestu. Britanija je tek prošle godine krenula stopama SAD u tom smislu, nakon niza brutalnih napada na privatnu imovinu, na stanove, kuće i nezaštićene članove porodica onih koje su oružani napadači napali. Dakle, jedna država mora da reaguje i da zaštiti ove elementarne vrednosti.
Moje pitanje ministru pravde i državne uprave jeste – da li je Ministarstvo pravde i državne uprave razmišljalo o iniciranju izmene zakonodavstva u ovom smislu? Dakle, ne prejudiciram rešenje, samo prosto govorim. Da će se neko ko brani sopstveni stan ili kuću, od lica koje je naoružano bilo čime što može da povredi telo ili da ugrozi život ljudi koji su ukućani, dakle, da li će se prekoračenje nužne odbrane drugačije kvalifikovati? Da li će se mesto odigravanja događaja uneti u materijalni zakon kao posebna olakšavajuća okolnost? Da li će se procesni položaj okrivljenog bitnije izmeniti u njegovu korist? Jer smo videli da lice koje tako šta počini dopada pritvora automatski istog trenutka kada policija izvrši uviđaj i vidi o čemu je reč, čak je taj pritvor bio produžen i odlukom veća.
Prema tome, mene interesuje, dakle, pitanje je vrlo prosto – da li će se ovo u skorije vreme promeniti? Da li možemo očekivati takve predloge izmena krivičnog zakonodavstva?