U redu. U ovom članu 24. to je vrlo, vrlo zanimljivo. Tu se postavlja više pitanja.
Prvo je pitanje sposobnosti dece posle navršene 15 godine, od navršene 15 godine, da mogu da preduzimaju sami neke korake u svom životu, da se u određenom segmentu, određenom sektoru svog života sami o sebi staraju. To pitanje će izazvati uvek polemiku i tu ćemo uvek imati različitih tumačenja. Jedno je šta mi mislimo o tome, drugo je šta je naša država kao međunarodnu obavezu već preuzela, treće je da li smo na putu da preuzmemo neku obavezu itd.
Međutim, ono što sam imao je pitanje za vas na samom Odboru, a što ga imam i danas i to je ostalo da lebdi u vazduhu. Pitanje je vrlo prosto. Priznali ste da je ova odredba mehanički prepisana iz međunarodnog dokumenta, a u kontekstu domaćeg prava, prava pacijenata, hoću da vas pitam šta ova odredba člana 24. u suštini znači?
Vi u prvom stavu kažete, citiram – dete koje je navršilo 15 godina života i koje je sposobno za rasuđivanje ima pravo na poverljivost podatka koji se nalazi u njegovoj medicinskoj dokumentaciji. Šta to neposredno kaže? Dakle, sve što piše u kartonu, za lice koje je navršilo 15 godina života, automatski se smatra da je to njegov poverljivi podatak. Jer, kaže se – ima pravo. Kad neko ima pravo na nešto, onda zakon, garantujući mu to pravo, uzima da je to jedna njegova opšta osobina, ili posebna osobina u odnosu na konkretnu stvar. Znači, ima pravo na poverljivost podataka.
Postavlja se onda pitanje – da li dete koje je mlađe od 15 godina ima pravo na poverljivost podataka? Pravnim tumačenjem teksta koji ste napisali ispada da nema, a ja ću vam dokazati vrlo prosto da svako lice koje je subjekt prava, a to je i novorođenče, ima pravo na poverljivost podataka. Znači, novorođenče koje još uvek ne zna da postoji, ne zna za sebe, nije uspelo da se izrazi u životu kao realni subjekt u međusobnoj komunikaciji, ono je subjekt prava i ima pravo na poverljivost podataka. Ali, sada se postavlja pitanje – ko je zaštitnik njegovog prava na poverljivost podatka? Zaštitnici su zakonski zastupnici.
Dakle, i lice od 12 godina, od osam, od tri meseca, ima pravo na poverljivost svog podatka, jedino se postavlja pitanje – kako, preko kog instrumenta ono štiti to svoje pravo? To pravo ne proističe iz ovog zakona, šta god vi napisali. To pravo proističe iz drugih normi koje je ovaj parlament usvojio i koje su međunarodne konvencije koje smo mi potpisali podrazumevale.
Sad se postavlja pitanje – šta vi hoćete stavom 1, šta hoćete ovom odredbom? Da konstituišete neko posebno pravo za lice starije od 15 godina na poverljivost podatka? Ako to hoćete, to je potpuno besmisleno, zato što to pravo to lice već automatski ima, odredbama ovog istog zakona koji govori o pravima pacijenata, bez obzira na starost. Samo je pitanje kako će on to svoje pravo da ostvari.
Šta ste vi možda hteli ovom normom? Sad idemo na to. Ovo što piše, ne znači ništa. A, šta ste vi možda hteli? Vi ste možda hteli da kažete da lice koje je starije od 15 godina možda želi, možda hoće ili ima potrebu da svoj podatak iz medicinske dokumentacije zaštiti i prema onima koji imaju zakonsku obavezu da vode računa o tom detetu. I prema roditeljima. Možda ste to hteli. I najverovatnije ste to hteli. Iz diskusije koju smo vodili, ispadne da je to tako.
Međutim, ako je to tako i ako je istinit vaš stav koji ste naveli, vaša pozicija u stavu dva, gde kažete da će nadležni zdravstveni radnik, tj. onaj koji prima dete u ordinaciju odlučiti po zahtevu deteta da li će, ili neće informaciju, praktično, sakriti od roditelja, onda ispadne da je tu potreban zahtev deteta. To onda ruši vašu ideju, ako je ona bila, o generalnoj zaštiti poverljivosti podataka dece starije od 15 godina, jer to onda znači da svako dete mora da postavi zahtev da mu se podatak zaštiti u odnosu na roditelje. U odnosu na roditelje, ne pričam u odnosu na treće lice iz sveta, nego u odnosu na roditelje. Mora da postavi takav zahtev, jer ako ga ne postavi izričito, to znači da će taj podatak biti dostupan roditeljima, bez obzira na stav jedan. Iz toga proističe sledeće. Nema generalne zabrane za roditelje da pogledaju u medicinsku dokumentaciju svoje dece starije od 15 godina, da bi do te zabrane koju samo dete postavi došlo, mora da postavi zahtev. Jeste li to hteli? Ako ste to hteli, slažem se.
Ali postoji jedna druga stvar sa kojom se ne slažem ovde, a to je način na koji se to pravo ili taj zahtev realizuje. Ako je to ono što ste hteli, onda kako se to realizuje? Mislim da ne pije vodu, da je tanka stvar ovde da će lekar određene specijalnosti, ili lekar specijalista opšte prakse, jer to je specijalnost, biti u situaciji da prosuđuje nekoliko stvari.
Prvo, sposobnost za rasuđivanje. To da kažemo da na neki način može, ali i to mu se stavlja u obavezu, da procenjuje ne samo sa medicinskog aspekta ono što ste mu ovde stavili u zadatak, da vidi da li je u pitanju nešto što je opasno po život pacijenta ili po njegovo zdravlje. Vi kažete – i , ali to su praktično dve stvari, kumulativne. Drugo, mora da procenjuje i opravdanost zahteva. To ne piše, ali ta opravdanost zahteva mora biti takođe procenjivana i u svakom drugom slučaju.
Mislim da pristup ovome nije dobar. Ne možemo opteretiti lekara da čini nešto što bi u osnovi morao činiti neko ispred organa starateljstva ili neki psiholog u školi ili na kraju krajeva, neki psiholog pri domu zdravlja, ali koji ima određenu zakonsku ulogu u ovakvim postupcima.
Ako ste pak hteli ovim članom da date generalno pravo na poverljivost podataka prema roditeljima, valjda ste i sami svesni besmislenosti toga. Tu uopšte nije poena u međunarodnim konvencijama koje smo usvojili. Govorimo i tvrdim vam odgovorno da je tromesečna beba subjekt prava i jeste subjekt prava po našem Ustavu i ima pravo na poverljivost podataka, samo će zakonski zastupnik da vodi računa o tome.
Šta misliste, da je bez odgovornosti roditelj koji za svoje petogodišnje dete saopštava podatke iz njegovog kartona? Ne, on ima odgovornost za to što radi i to nije uredu. Dete koje je navršilo 15 godina, po meni ima situacija u životu kada može da zatraži poverljivost u odnosu na sopstvene roditelje, oko toga se nećemo raspravljati. Toga ima i mora i u našem zakonu da se pronađe mehanizam, na kraju krajeva, bez ikakvog suprotstavljanja roditelja dece.
Kako će dete da se zaštiti od jedne potencijalno nezgodne i opasne situacije, ali uopšte nisam siguran da ovo što ste vi ovde napisali odražava jedno ili drugo shvatanje, na valjan način u pravničkom smislu te reči. Niti vidim za drugu intenciju kako će se sprovoditi na uspešan način? Umesto da se mehanički prepisuju odredbe pojedinih konvencija, bilo je potrebno sesti, uzeti u obzir naše zakonodavstvo i prilagoditi odredbu tačnom cilju. Bilo je tu više načina, jedan mogućnost je bila da se kaže da se ne napiše ova besmislica, da dete koje je navršilo 15 je sposobno za rasuđivanje i ima pravo na poverljivost podatka, valjda i ono koje nije sposobno za rasuđivanje ima pravo na poverljivost podataka? Ima.
Valjda i ono koje nije sposobno za rasuđivanje ima pravo napoverljivost podataka. Pa, ima. Znači, postavlja se pitanje - u odnosu na koga? Ako se već postavlja pitanje da je to u odnosu na zakonskog zastupnika, da vidimo kada, pod kojim okolnostima i na koji način se to pravo realizuje i da onda ozbiljno porazgovaramo na temu, a imamo lekara imamo ovde koji su u Skupštini, neka digne ruku onaj koji smatra sebe sposobnim da vrlo objektivno i s valjanim razlogom donese jedno rešenje, jednu odluku o tome da nešto roditeljima ne saopšti, prosto zato što je to dete tražilo.
Mora se naći neki objektivni kriterijum. Objektivni kriterijum možemo naći kod lica koja imaju diplomu za tako nešto, koji su psiholozi po svojoj struci, pedagozi i kojima možemo zakonom, ovim ili nekim drugim, čak to ne mora biti ni ovaj zakon, to može biti zakon iz oblasti staranja o deci, kojima će biti stavljeno u nadležnost, ako je zdravlje u pitanju, po hitnom postupku, nakon razgovora sa detetom, da ocene da li je taj podatak zaista opravdano poverljiv.
Opet kažem, ako ste hteli ono prvo, da svi podaci generalno budu poverljivi za lica starija od 15 godina, to je prvo u praksi besmisleno, jer najveći broj ljudi 95% nas, koji smo nekada bili mladi, navršili pubertet, postali punoletni sa 19, 20 godina, 99,9% nas uvek svojim roditeljima, nekom bliskom se poverilo da je bilo kod lekara, da ima neku potrebu.
Za ovaj mali procenat koji tu nedostaje da se slika kompletira, gde postoji stvarno ugrožavanje, mora da postoji i stvarna procedura. Dakle, zaista ne vidim mogućnosti da se ovako nešto na ovaj način radi, sem ako hoćete da izazivamo. Ne znam koga izazivamo. Ne znam zbog čega se ovo na ovaj način radi. Dakle, to je suština pitanja.
Ne treba da nas ubeđujete da postoji iznimni slučajevi kada dete ima pravo da sakrije od svog roditelja ili zakonskog zastupnika neku činjenicu. To je stvar elementarne logike, to je stvar zdravog razuma. Ali, postavlja se pitanje mehanizma, na koji način mi njega zaista štitimo? Jer, ako mi ovde kažemo u stavu 2. da je nadležni zdravstveni radnik dužan da u slučaju ozbiljne opasnosti po život i zdravlje deteta, a on to ceni, na prethodni zahtev deteta da se sakriju ti podaci, da informacije o njegovom zdravstvenom stanju saopšti njegovom zakonskom zastupniku, vi ćete u praksi imati situaciju da nadležni zdravstveni radnik za jednu istu bolest u jednom domu zdravlja proceni da je zahtev deteta opravdan, da ta bolest nije toliko opasna po zdravlje ili ne može ugroziti njegov život, a u drugom domu zdravlja, možda čak u jednom velikom sistemu kao što je Beograd, u nekom drugom domu zdravlja, postupajući specijalista opšte medicine može da proceni da je ta okolnost takva da se mora saopštiti roditeljima.
Slušajte, mora postojati neki kriterijum. Ako prepustimo to ovakvoj arbitrarnosti postupajućih lekara, mi smo i njih dodatno time opteretili. Ima ljudi koji odgovorno rade svoj posao, ozbiljno se sekiraju zbog njega. Čuli ste primere koje su moje kolege maločas pomenule.
Dakle, da se ne bi shvatili pogrešno, nismo mi nikakvi ljudi koji žele da spreče mogućnost ili da zatvore mogućnost deci da ispolje potrebu i da sami sebe zaštite u određenim situacijama. Ali, moramo da vidimo koja je to tačno procedura po kojoj će oni to uraditi, a generalni pristup da generalno deca od 15 godina imaju pravo i to automatsko pravo da sve što piše u kartonu bude tajna za njihove roditelje, nema potrebe ni one koji ovaj prenos gledaju ni vas da ubeđujem kakva je to besmislica.