Pošto je danas bilo dosta primedbi na ustavnu utemeljenost datog predloga i na njegovu zakonitost, dužan sam, kao predsednik Zakonodavnog odbora, da kažem da je Zakonodavni odbor, a to ste videli u materijalu, prihvatio kao pravno moguć tekst Predloga ove odluke. Koristim svoje pravo na diskusiju od pet minuta, s obzirom da sam svoje prvo pravo od 10 minuta jednostavno propustio.
Ovo činim zbog toka rasprave koja je do sada trajala i zbog do sada izrečenih primedbi. Ukratko i jednostavno, u svojoj argumentaciji ću reći, ovde se brka formalna uređenost Predloga sa njegovom suštinskom sadržinom. Njegova suštinska sadržina je potpuno opravdana u članu 73. Ustava Republike Srbije, kojim se određuje koje poslove vrši Narodna skupština Republike Srbije, pa se, između ostalog, u stavu 1. tačke 3. kaže da Narodna skupština Republike Srbije donosi ustav, zakon i druge opšte akte.
Vratiću se na predlog koji je dostavljen Narodnoj skupštini Republike Srbije. On je po svojoj pravnoj prirodi opšti akt, bez obzira što u svojoj sadržini stavlja van snage jedan pojedinačni akt koji je donet, ili je pokušano da bude donet, 22. jula 2003. godine.
Podsetiću vas zašto predlagač kaže u svom obrazloženju da je to nepostojeći pravni akt. Iz prostog razloga što nije poštovana procedura njegovog donošenja. Onaj koji je bio nadležan i ovlašćen da proceduru njegovog donošenja poništi, pa da se ponovi glasanje, kako stoji u Poslovniku Narodne skupštine Republike Srbije, a to je tadašnji predsednik Narodne skupštine Republike Srbije Nataša Mićić, to nije učinio.
Prema tome, Narodna skupština Republike Srbije, primenjujući analogiju iz člana 156. Poslovnika Narodne skupštine Republike Srbije i shodnu primenu kao u odnosu na ostalu proceduru donošenja zakona, može staviti van snage svoj akt koji je donela. Taj akt je po formi isti, ali po svojoj suštini i sadržini nije. On ima karakter pravnog akta, što mu daje tačka 2. ovog predloga, koja govori o pravnoj sudbini pojedinačnih akata koje su doneli dosadašnji guverner i članovi Saveta Narodne banke Srbije. Ti pojedinačni akti su neodređenog broja u ovom predlogu, a kada je reč o guverneru i članovima Saveta Narodne banke Srbije, oni nisu personalizovani, dakle ne radi se ni o kakvom konkretnom budućem guverneru, imenom i prezimenom, već o jednoj poziciji, o jednoj funkciji za koju se ne zna, zapravo, dok Narodna skupština Republike Srbije ne donese odluku ko će biti izabran.
Znači, druga tačka ovog predloga Predlogu daje karakter opšteg pravnog akta, pa je, prema tome, Predlog potpuno zasnovan na Ustavu, sadrži ustavni osnov, a sa druge strane zasnovan je i na Poslovniku Narodne skupštine Republike Srbije, na članu 130.
Jedno je istina – nije zasnovan na Zakonu o Narodnoj banci Srbije, iz prostog razloga što bi u tom slučaju akt koji donosi ova skupština morao biti akt o poništenju odluke o izboru guvernera i članova Saveta Narodne banke Srbije, a to jednostavno nije moguće. Aktom o poništenju, kao pojedinačnim aktom, mi bismo prvo stavili van snage sve kasnije akte guvernera i Narodne banke Srbije, koji su u stvarnosti proizveli posledice i time bismo ugrozili pravnu sigurnost u državi i doveli bismo do toga da te odluke i ti pojedinačni akti nemaju nikakvog pravnog dejstva.
Upravo drugi stav Predloga odluke eliminiše tu posledicu i ne stvara konfuziju, nego to predstavlja akt sui generis koji po svom karakteru ima maltene snagu zakona i on na ovaj način rešava jedan jaz koji je ostao nepremostiv nakon doloznog, po mom mišljenju doloznog, nečinjenja bivšeg predsednika Narodne skupštine Republike Srbije Nataše Mićić.
Dakle, time bih rekao da je priča o ustavnosti i eventualnoj nezakonitosti ovog predloga ovim trebalo da bude završena. Pitanje necelishodnosti, pitanje da li se ovaj predlog nekome dopada ili ne dopada, to je drugo pitanje. Znam da postoje dve grupe poslanika ovde. Jedni u čijoj je prirodi da ovakav akt napadnu, prosto zbog toga što je deo njih bio deo protagonista predstave koja se ovde odigravala 22. jula 2003. godine.
Druga grupa poslanika ovaj akt napada iz drugih razloga. Oni nisu protagonisti te predstave i niko njih za to ne optužuje, ali je očigledno da imaju određenu potrebu da izigravaju opoziciju na silu boga i oni to naravno rade, pozivajući se na osnove na koje nemaju pravo da se pozovu.