Naslov iznad člana 42. je "poslovno ime". U ovom članu se reguliše problematika u vezi poslovnog imena. Stav 1. kaže: "Trgovac je dužan da na prodajnom mestu ima vidno istaknuto poslovno ime, odnosno naziv ili skraćeno poslovno ime". Mi smo intervenisali tako što smatramo da iz ovog stava treba brisati reč "vidno", pre svega zato što je svakom trgovcu, koji legalno i valjano obavlja svoj posao, u interesu i on ima želju da se njegovo poslovno ime vidi. Dakle, to se podrazumeva.
Drugo, u praksi je dolazilo do različitog tumačenja vlasnika objekata, odnosno trgovaca i tržišnih inspektora. Ono što je za trgovca vidno, inspektor smatra da nije vidno ili nije dovoljno vidno, tako da je tu bilo različitih prigovora od strane trgovaca, tako da smatramo da ova reč ne treba da stoji. Dakle, da ima istaknuto poslovno ime, odnosno naziv ili skraćeno poslovno ime. To je prva primedba.
U obrazloženju kažete da je ovo vaše rešenje bolje i da bolje reguliše ovu materiju. To je vaše mišljenje. Međutim, već u stavu 2. vi odstupate od tog svog stava da treba da stoji reč "vidno", jer u stavu 2. se govori o isticanju osnovnih podataka o prodajnom objektu.
Međutim, ispred toga niste stavili da ima vidno istaknute osnovne podatke o tome. Dakle, niste dosledni kada je ovaj član u pitanju. Ako ste ovde upotrebili reč "vidno", onda kada su i osnovni podaci je trebalo da stoji reč "vidno", ako insistirate na tome.
Da ovo uopšte nije bezazlen član govori to što u članu 74. predlažete da je zaprećena kazna za ove prekršaje, ukoliko nije vidno istaknuto poslovno ime, tu je zaprećena kazna od 100.000 dinara do 1.000.000 dinara, tako da smatram da treba da prihvatite ovaj amandman.

Sada su meni kolege malo zakomplikovale situaciju. Nisam znala, ubuduće ću znati, da je moguće eventualno amandmanom uticati na to gde će se određena agencija ili centar nalaziti, gde će biti sedište.
Možda je gospodin Milivojević goreo od želje da svima saopšti, a i građanima Kruševca, da će ovaj centar biti smešten u Kruševcu. Da se pridružim, dolazim iz najsiromašnijeg okruga u Srbiji, a to je Pirotski okrug, jeste mrtva trka između Pčinjskog i Pirotskog, evo da predložim da ovaj centar bude smešten i da mu sedište bude u Dimitrovgradu.
Super mesto, 3 km od graničnog prelaza Gradina, fantastičan, najbolji prelaz u Srbiji, odlična putna infrastruktura. Takođe ćemo obezbediti besplatan prostor. Ako treba lokalna samouprava malo i da dotira za plate zaposlenih, da pripomogne.
Šalu na stranu, u stvari nije, vi ministre razmislite, pa ćemo mi da povučemo ove amandmane.
Ova Glava 6. koja nosi naslov "Unapređenje trgovine" sadrži ta tri člana i uglavnom se bavi osnivanjem centra za razvoj trgovine, onda sledeća dva člana 48. i 49. govore o nekim obavezama koje bi taj centar eventualno imao.
Vidite da su ovi članovi izazvali dosta reakcija od poslanika. Imate da neki poslanici poslaničke grupe predlažu brisanje tih članova. Odlučili smo se za drugačiji koncept, gde smatramo da ne treba da se osniva poseban centar, već da za ove poslove, koji su veoma značajni, barem ovako kada pročitamo koje bi to poslove obavljao taj centar, smatramo da u Ministarstvu postoje kapaciteti i dovoljno zaposlenih da ih obavljaju.
Vi ste u odgovoru na ove naše amandmane, ovo je jedan u nizu tih amandmana, odgovorili da to odstupa od strateškog dokumenta. Čini mi se, 2009. godine je Vlada Srbije usvojila strategiju o razvoju trgovine i to je predviđeno tom strategijom.
Međutim, mislim da početkom 2009. godine nije bila tako teška ekonomska situacija, da nisu bile u najavi štednje kada je u pitanju administracija i sama Vlada, koja nije sprovela te štednje, ako ništa ova je jedna od najbrojnijih vlada u Evropi. Te štednje nisu se tu pokazale.
Mi smatramo da ovi poslovi koje vi navodite da će obavljati taj centar, da se već neki od tih poslova i te kako obavljaju u samom ministarstvu i da nije potrebno osnivati poseban centar.
Vi ovde navodite u poslednjem stavu da na osnivanje i rad centra primenjuje se propisi kojima se uređuju javne agencije. Dakle, to svim poslanicima bode oči jer vi zaista govorite o jednoj novoj agenciji. Ministarstvo bi trebalo da radi ove poslove. Ako ovo prepustite Agenciji sve, onda je pitanje šta će raditi Ministarstvo.
Naime, u Ministarstvu vi sada imate 570 zaposlenih, plus zaposleni u Direkciji za robne rezerve. Znači, taj podatak nemamo, znam da imate eto otprilike 600 zaposlenih u Ministarstvu. Imate pet sektora, to su dakle jedinice u okviru Ministarstva. Recimo u ovom sektoru za trgovinu, cene i zaštitu potrošača imate takođe odeljenje za trgovinu ili za razvoj trgovine. U sektoru za usluge imate i odeljenje za razvoj sektora usluga.
Praktično vi imate jedinice sad koje obavljaju te poslove koji se tiču razvoja trgovine i usluga. Zato mislimo da nije potrebno. Pogotovu ste vi vrlo neodređeni kada je ovaj centar u pitanju. Tako u nekim drugim predlozima zakona gde se osnivaju centri, agencije itd, mi imamo tu problematiku vrlo detaljno razrađenu, u smislu koliko će biti ljudi, koliko će ljudi raditi u tom centru, kako će se utvrđivati njihova nadoknada, kako će se formirati upravni odbori, nadzorni odbori. Sad govorimo o agencijama. Znači, tamo imamo neke druge detalje.
Vi ovde samo kažete osniva se centar i to sa vrlo značajnim ovlašćenjima i da prava osnivača centra vrši Vlada. Čitava ova priča oko centra, o samoj njegovoj organizaciji je onako misteriozna, s tim što sada vidimo da neće biti ni u Beogradu, nego verovatno u Kruševcu. Ako grešim, onda vi poslaniku iz većine kažite da to nije tako.
Ima čitav niz amandmana koji se odnose na ovu problematiku, pa ću se javiti kasnije.

U članu 48. stav 2. naslov iznad je "Razmena podataka". Govori se o nekim budućim poslovima koje bi taj centar, mi mislimo da ne treba centar da se osniva poseban nego da to radi Ministarstvo, ali bi jedan od poslova bio prikupljanje, vođenje, praćenje podataka o trgovini i trgovinskoj mreži, a naročito o njenoj strukturi itd.
Taj bi centar trebalo da radi nešto što svi, kada malo razmislimo, smatramo da je Ministarstvo za trgovinu onaj organ…

Da li sada opet da pravim uvod, možda će ministar da prihvati amandman? Neće? Dobro, neću praviti novi uvod.
Uglavnom, ovde predlagač zakona predviđa da je trgovac dužan da dostavi tom centru koji će prikupljati razne podatke, na propisanom obrascu jednom godišnje, a najkasnije do 31. marta sa stanjem, dakle, da se tom centru dostavi svake godine do 31. marta neka vrsta izveštaja ili podataka.
Naš amandman se sastoji u tome da smo ovaj rok 31. mart pomerili za 15 dana i predlažemo da to ne bude 31. mart te godine nego 15. april. Zbog čega? Zato što se u prvih tri meseca svake godine prilično veliki broj obaveza sakupi trgovcima i ljudima koji se bave ovim poslom.
Dužni su da dostave najmanje, tu imam spisak, neću čitati, šest izveštaja i različitih prijava, na različitim obrascima datih podataka, i to u različitim institucijama. Na primer, Upravi za duvan, pa Poreskoj upravi tri vrste obrazaca i obračuna, Fondu za PIO itd.
Zaista ne vidim razlog zbog čega ste ovaj amandman odbili. Jedino mogu da pomislim da sve amandmane koji su stizali iz DSS, da ste ih tako odbijali. Ovo je jedan dobar amandman. Nastao je na osnovu primedaba ljudi koji se bave ovim poslom i oni kažu da jeste 31. mart usko grlo, da ima jako puno obaveza, a ne vidim zašto bi taj centar, ukoliko se taj posao uradi 15 dana kasnije, šta bi to smetalo. On samo prikuplja, analizira itd. podatke. Nisu neke druge vrste obaveza tu.

U članu 55. se govori o vršenju inspekcijskog nadzora, odnosno koja to sve ovlašćenja ima tržišni inspektor. Tu ima dosta ovlašćenja, negde oko 13, 14.
Mi smo podneli amandman na tačku 7) zato što u Predlogu stoji da "tržišni inspektor ima ovlašćenje da vrši pregled vozila, u slučaju saznanja da je to vozilo u funkciji obavljanja trgovine". Ovako kako ste vi ovo predložili je veoma nejasno.
Kakav će to pregled izvršiti tržišni inspektor, vizuelni, tehnički, da li će kad sazna da je neko vozilo u funkciji obavljanja trgovine vlasniku reći da mora da ode u najbližu garažu ili mesto gde će se obaviti ovaj tehnički pregled, tako da je ovo potpuno nejasno.
Možda nisam u pravu, vi ovde kažete i u obrazloženju na amandman da se ne prihvata, zato što to nije predmet ovog zakona. Vi govorite upravo ovde o pregledu vozila, samo niste pojasnili o kakvom pregledu je reč.
Mi smo podneli amandman koji glasi da taj tržišni inspektor vrši uvid u prateću dokumentaciju vozila u slučaju saznanja da je to vozilo u funkciji obavljanja trgovine. To je bila naša pretpostavka da vi to ovde hoćete da kažete, zato što tržišni inspektor nije auto mehaničar, on ne može da proveri tehničku ispravnost, ali može ukoliko sazna da se neko vozilo koristi u toj trgovini da pogleda dokumentaciju koju trgovac ima. Znači, da li to vozilo uopšte sme da se uključuje u obavljanje trgovine.
Vi ste odbili taj amandman, pretpostavljam da to nije to, ali niste ili barem pojasnite kakav uvid, odnosno kako to pregleda tržišni inspektor neko vozilo.

Već smo prešli na devetu glavu gde su kaznene odredbe. Tu imamo nekoliko amandmana. Suština je u tome da mi smatramo da je predlagač zakona nepotrebno i neoprezno različite vrste prekršaja podveo pod isto i predviđa iste zaprećene kazne, pa smo mi to kroz tri amandmana odvojili.
Na primer, ovaj se konkretno amandman odnosi na tačku 1) i u Predlogu zakona stoji da će se novčanom kaznom od 100.000 dinara do milion dinara kazniti za prekršaj pravno lice, ako ne vodi evidenciju prometa na potpun i propisan način. Onda se poziva na član 37.
Mi smatramo da nije ista težina prekršaja, te i ne zaslužuje istu kaznu ili bar da bude u istoj grupi, kada trgovac ne vodi uopšte evidenciju prometa ili kada se ta evidencija vodi na nepotpun ili na neki nepropisan način.
Ako ne vodi uopšte evidenciju prometa, smatramo da tu treba da budu ovako visoke kazne, ali u slučaju da se ta evidencija vodi nepotpuno, može da bude iz nekih opravdanih razloga, doneti neki novi zakoni, prosto može da bude predmet neznanja, pa onda i podučavanja kako se vodi na pravilan način evidencija, te smo zato i odvojili ova dva prekršaja i onda smo predložili, neću govoriti da se ne javljam 100 puta, ali smo predložili i novi član 74a, gde smo predvideli blaže kazne da ako se evidencija vodi na nepotpun i nepropisan način odvojili od ovoga gde se uopšte ne vodi.
Sledeći amandman se odnosi na tačku 3). U suštini je isti. Vi predlažete da se opet predviđa kazna od 100.000 do milion dinara, ukoliko se ne istakne cena ili ne istakne cena na propisan način. Opet smatramo da su to različiti prekršaji, da je veći prekršaj, te stoga treba da budu i veće zaprećene kazne, ukoliko uopšte nije istaknuta cena od onoga kada cena po mišljenju tržišnog inspektora nije na propisan način istaknuta.
Ove prekršaje smo odvojili i smatramo da su jedni prekršaji teži. Prema tome, treba da bude zaprećena veća kazna. Ovi drugi su manje težine, te kazne treba da budu manje.

Poštovane kolege narodni poslanici, poštovani ministre, dakle, ovaj predlog zakona ili budući novi zakon o trgovini bi trebalo da bude jedan od najvažnijih ekonomskih zakona i jedan od onih zakona koji bi trebalo da reguliše odnose na tržištu.
Naime, već smo i nekoliko puta čuli, a i znamo, mi koji se pomalo razumemo u ovu oblast, to je da su na snazi tri prilično zastarela zakona, koji regulišu odnose na tržištu, pa i inspekcijski nadzor itd, a zakon koji se konkretno bavi trgovinom je čak iz 1993. godine.
Dakle, to je zakon koji je star 17 godina i možda je to jedan od retkih, odnosno, jeste jedan od retkih sistemskih zakona koji u tih 17 godina nije pretrpeo nijednom ili nijedne izmene i dopune, s tim što znamo svi da se oblast trgovine u tih 17 godina veoma mnogo promenila, postoje neke nove vrste trgovine, načini, novi formati, institucije itd.
Na primer, elektronska trgovina pre 17 godina nije postojala ni u svetu, pa ni u Srbiji. Mi, doduše, imamo jedan poseban zakon koji detaljnije reguliše tu oblast. Mislim da će i tu biti potrebe da se izvrše izmene i dopune uskoro, zato što ljudi, ili trgovci i preduzeća koja učestvuju ili obavljaju elektronsku trgovinu imaju već dosta primedaba i problema u praksi.
Na primer, pre 17 godina, barem u Srbiji, nije bila razvijena aukcijska i berzanska trgovina, dakle imamo čitav set različitih oblika i vrsta trgovine, a da ih zakoni ni na koji način nisu uređivali.
Dakle, DSS apsolutno smatra da je potrebno donošenje novog zakona o trgovini, a i znamo da i trgovci, a i građani, očekuju s nestrpljenjem i zakon o zaštiti potrošača, pa na primer i zakon o robnim rezervama.
Znam da postoje neki nacrti, da su u toku javne rasprave. Kada je u pitanju Zakon o zaštiti potrošača, ta javna rasprava već dugo traje, tako da mislim da bi i taj zakon uskoro trebalo da bude u proceduri i da se usvoji.
Dakle, kao što rekoh, mi apsolutno podržavamo donošenje novog zakona, međutim, smatramo da je ovaj zakon mogao da bude mnogo bolji, da su mnoga rešenja ili pokušaj rešavanja uopštenih i da imate članove koji su veoma deklarativni ili da imate čitav niz članova i obaveza koje se nameću učesnicima u prometu, a da nemate predviđene sankcije ili kazne. Inspekcijski nadzor nije uopšte definisan kod nekih pojava, tako da slobodno mogu da kažem da je zakon uopšten i deklarativan.
DSS je podnela oko 35 amandmana. Neki su suštinski, neki nisu, pa ćete vi to pogledati, možda i mi svojim amandmanima doprinesemo kvalitetu ovog zakona.
Imam i potrebu da ilustrujem nekoliko članova koji su deklarativni. Govorim o delu dva, gde su nabrojana načela trgovine. Tu imamo nabrojano sedam načela: načelo slobodne trgovine, načelo ravnopravnosti i zabrane diskriminacije, načelo jedinstvenog tržišta, načelo poštenja, načelo stabilnosti itd.
Bila sam prilično zbunjena kada sam pročitala ova načela i mislila sam da je to neko nepisano pravilo ili običaj da zakoni o trgovini sadrže i ovakva načela, pa sam pogledala zakone o trgovini iz regiona i nisam našla u njihovim zakonima ovako navedena načela.
Npr, načelo poštenja kaže – trgovci su dužni da u tržišnoj utakmici postupaju pošteno, na način koji nije usmeren na nanošenje štete drugim trgovcima, odnosno kupcima, kao i javnom interesu, a u skladu sa poslovnim moralom i dobrim poslovnim običajima.
Molim vas, ovo bi bilo jako dobro da se na ovaj način može obezbediti poštena tržišna utakmica, ali ne može. Ne možete vi da kažete i da očekujete, da kažete trgovcima da su dužni da u tržišnoj utakmici postupaju pošteno i da onda to tako i očekujete. To bi isto bilo kao da u Zakonu o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, npr, kažete da su učenici dužni da savladaju svaku nastavnu jedinicu iz biologije i da onda očekujete da je to tako.
Ono što može da obezbedi poštenu tržišnu utakmicu su dobri, jasni, precizni zakonski propisi. To je preduslov ili jedan od uslova.
Drugi uslov je da svi učesnici u toj tržišnoj utakmici poštuju te propise, do zadnjeg slova, da nema privilegovanih trgovaca, da se pokuša sprečiti korupcija i da se nadzor i inspekcija obavljaju do detalja onako kako treba. Jedino na taj način se zaista može obezbediti poštena tržišna utakmica, a ne tako što ćemo propisati načelo poštenja.
To se veže na ovo. U glavi VII ta glava nosi naziv – Nepoštena tržišna utakmica, pa onda taj član 50. kaže – zabrana nepoštene tržišne utakmice, opet se odnosi na to da hoćemo da nam bude poštena tržišna utakmica, ali ne može na ovaj način. Kaže – nepoštena tržišna utakmica je zabranjena i da trgovci koji pretrpe štetu zbog radnje nepoštene tržišne utakmice imaju pravo na naknadu te štete. Znam da je svaki slučaj za sebe.
Dakle, ako inspekcija ili ministarstvo, ovde čak i ne piše ko to treba da utvrdi, utvrde da nastaju različite vrste šteta i da je to onda predmet sudskih sporova. Međutim, mogli ste u kaznenim odredbama da se taj inicijalni prekršaj koji utvrdi ili inspekcija ili ministarstvo, pa kaže da taj i taj učesnik u tržištu učestvuje nepošteno, da postoji ta neka osnovna kazna. Ovako to ništa ne znači, niti će ko od učesnika ovo uzeti u obzir.
Još jedno načelo koje ilustruje koliko je ovaj zakon u mnogim članovima uopšten i deklarativan je da imamo i neke članove koji su apsolutno nepotrebni. Recimo, načelo saradnje, to je član 10.
Pa kaže:"U poslovima tržišnog nadzora svi nadležni državni organi i imaoci javnih ovlašćenja su dužni da međusobno sarađuju". Valjda se to podrazumeva. Čini mi se da je ovo prvi predlog zakona gde imamo takav jedan član, gde se kaže da svi državni organi i imaoci javnih funkcija, znači ne neke organizacije koje su izvan tog kruga, da su dužni da sarađuju.
Valjda se to podrazumeva da državni organi koji se bave ovom oblašću međusobno sarađuju. Ili, ako ne sarađuju, onda to uopšte nije dobro. Nije dobro ni za ministarstvo, ni za trgovinu, a bogami nije dobro ni za građane.
Kada budemo razgovarali u pojedinostima, rekoh imamo 35 amandmana, tako da ćemo onda i pojedinačno o svim članovima. Sada nemam dovoljno vremena da se osvrnem na sve, ali ću reći par stvari, recimo, to je glava VI i kaže – Unapređenje trgovine, i tu su tri člana koja govore o Centru za razvoj trgovine.
Član 47. govori o tome da ministarstvo, odnosno Vlada ima nameru da osnuje centar za razvoj trgovine. Član 48. opet govori o razmeni podataka između različitih organa ili institucija i član 49. govori o razvoju integrisanog sistema.
Imali smo mi i imamo dosta predloga zakona gde predlagač zakona predlaže formiranje agencije za određenu oblast. Ne spadam u one poslanike koji smatraju da agencije nisu potrebne, neke su veoma potrebne i imaju puno posla. Ima tu agencija koje nisu potrebne i koje, kada bi vas neko pitao, čak i ljude koji su zaposleni, šta vi u stvari radite, ne bi znali da vam kažu.
Vi ovde kažete – centar za razvoj trgovine, ne kažete – agencija za razvoj trgovine. Dobro, međutim, u poslednjem stavu kažete da se na osnivanje i rad centra primenjuju propisi kojima se uređuju javne agencije, a prava osnivača centra vrši Vlada. Dakle, ne zove se agencija, ali jeste agencija. Svi ovi poslovi koje vi predviđate da će se obavljati u tom centru su zaista značajni.
Međutim, meni se čini da mnoge te poslove već obavljaju određeni ljudi u određenim sektorima i odeljenjima Ministarstva za trgovinu, tako da je apsolutno nepotrebno ovo što vi nama predlažete, osnivanje jednog novog centra, odnosno agencije.
Na primer, taj budući centar treba da prikuplja podatke i prati kretanja na tržištu na području Republike Srbije i po pojedinim sektorima trgovine ili priprema stručne osnove za izradu propisa iz oblasti prometa robe i usluga.
Malo ste ovu formulaciju onako zakomplikovali a, u stvari, to znači da će taj budući centar pripremati buduće nove zakonske predloge ili podzakonska akta itd. Vidim jedan od ljudi iz ministarstva nešto vrti glavom, ali "priprema stručne osnove za izradu propisa", ako to ne tumačim dobro, onda ćete mi vi reći.
Međutim, opet kao što sam navela, znači, prikuplja podatke, analizira itd. Nemojte mi reći da to ni jedan sektor niti iko sada u Ministarstvu trgovine radi. Ako ne radi, onda to nije dobro. Šta hoću da kažem?
Hoću da kažem da u vreme kada se govori o štednji, o tome da se mora smanjiti administracija, da se ljudi otpuštaju zato što su proglašeni za višak u određenom državnom organu ili instituciji. Zaista smatram da ne treba da se tu povećava broj zaposlenih i nema potrebe zato što ovo može da obavlja i treba da obavlja Ministarstvo.
Inače, imate tu različitih amandmana, od toga da vam poslanici predlažu da se, na primer, ovi članovi brišu potpuno. Amandman koji sam potpisala, sa kolegom iz DSS, samo zamenjuje "u centru" rečju "ministarstvu". Ako vi smatrate da su ovo poslovi koji su veoma značajni za razvoj trgovine u Srbiji, da treba i te kako da postoji, ali da vi to svojom unutrašnjom organizacijom ili napravite novo odeljenje ili sektor ili da dodelite neke nove poslove već postojećim sektorima.
Sada ću da citiram, ministre, jednu vašu izjavu od 28. marta 2010. godine. Tačno je da trgovcima i svim učesnicima u prometu roba i usluga u Srbiji potreban novi zakon, međutim, oni imaju jedan mnogo veći problem, a to je stalni pad prometa na tržištu i roba i usluga. Čak od početka 2009. godine taj trend se nastavlja. Znači, mnogo veći problem predstavlja njima taj pad prometa trenutno nego to što, na primer, ne postoji novi zakon.
Vi ste 28. marta izjavili da je najveći problem domaćeg tržišta mala tražnja, niska kupovna moć i jedan stalno prisutan strah građana da li će sačuvati svoje radno mesto i da li će od svojih mesečnih primanja uspeti da pokriju troškove i obezbede sebi i svojoj porodici pristojnu egzistenciju.
I da je jedan od glavnih ciljeva politike Vlade, ovo ste izjavili pre dva meseca, za ovu godinu upravo očuvanje kupovne moći građana na što višem mogućem nivou. Dakle, i vi ste konstatovali taj problem. Sada čujemo i znamo da se ova Vlada trudi da očuva kupovnu moć građana.
Podsetiću vas na to da je, na primer, samo pre dve godine predsednik Vlade Mirko Cvetković, koji je tada bio kandidat za predsednika Vlade, naveo, kada je u pitanju privreda ili ekonomija, četiri cilja. To je dinamičan rast privrede, rast zaposlenosti. I u kampanji, od strane svih stranaka koje sada čine većinu ili koaliciju koja vlada govorilo se o tome da će se otvarati radna mesta i da će biti najmanje 200.000 novih radnih mesta.
Sada više toga nema, nego i vi kažete u svojoj izjavi, a bogami građani jako dobro znaju da se oni plaše i za ona radna mesta koja imaju, a i plaše se za svoja primanja i ako ne izgube posao, zato što su ta primanja sve manja.
Kad mi sada ipak govorimo o trgovini, znate kako u narodu to zovu kada vam neko nešto obećava, pa to onda nije tako, jeste može biti i "obećanje ludom radovanje", ali to se u narodu zove "prodavci magle". Dakle, kada neko nešto obećava a onda od toga nema ništa. Znači otvorite tu kutiju i taj poklon, a unutra ništa ili magla, tako da ste vi mogli da iskoristite ovu priliku i da u članu 2. zbog građana, da ih upozorimo da znaju, da lepo u članu 2. gde su navedena značenja pojedinih pojmova trebalo je ipak tu objasniti šta je to "prodavac magle" i šta znači "prodavanje magle". Hvala.

Hvala, gospođo predsedavajuća. Danas imamo, kao drugu tačku dnevnog reda na ovoj vanrednoj sednici, predlog predsednika Republike Borisa Tadića. predlog se sastoji od dva kandidata za izbor sudije Ustavnog suda, i to na osnovu Zakona o Ustavnom sudu koji predviđa ovakvu proceduru. Dakle, Skupština treba da bira između ova dva kandidata.
Prvi kandidat je, ili pod brojem jedan, gospodin Sabahudin Tahirović, koji odnedavno obavlja funkciju, ako je uopšte obavlja, sudije Višeg suda u Novom Sadu. Rekla sam ''ako je uopšte obavlja'' zato što naše pravosuđe od decembra prošle godine uglavnom stoji. Jako malo sudije rade, ne zbog toga što nemaju predmete, nego zbog jako loše organizacije. Drugi kandidat je Enver Nikšić, koji trenutno obavlja funkciju pomoćnika generalnog direktora Fonda PIO.
Šta Narodnoj skupštini piše predlagač, odnosno predsednik Republike? On kaže da smatra da predloženi kandidati poseduju stručne i lične kvalitete na osnovu kojih mogu obavljati funkcije za koje ih je predložio. U ovom prilogu imamo i biografije ovih kandidata. Naglašavam reči koje stoje u ovom obrazloženju, a to su - da poseduju stručne i lične kvalitete. To su kriterijumi ili merila kojima se ovaj predlagač vodio. Dakle, stručni i lični kvaliteti.
Sreća ovih kandidata je što nisu došli u ruke Visokog saveta sudstva. Naravno, oni se biraju po drugom zakonu. Međutim, da su slučajno bili tema razmatranja Visokog saveta sudstva, onda bi Visoki savet sudstva tu primenio ovu famoznu pravničku formulu, koja se sastoji iz tri elementa, a to je da kandidat mora da poseduje stručnost, dostojnost i osposobljenost.
Ako analiziramo ove kriterijume i merila, onda ispada da su kandidati koji su predlog za sudije Ustavnog suda imali nešto blaže kriterijume i merila od svih onih sudija koji su prošli ili nisu prošli reizbor za osnovne sudove, više sudove itd., jer se tu primenjivala formula - famozna stručnost, dostojnost i osposobljenost. Dakle, opet kažem, imali su sreću što ih Visoki savet sudstva nije analizirao.
Kada većina bude glasala, pretpostavljam da je to sutra, ona će odlučiti ko će biti sudija Ustavnog suda. Molim sekretara Skupštine i skupštinsku službu da dostave onom kandidatu koji ne bude izabran obrazloženje, dakle zbog čega taj kandidat koji ne bude izabran ne zadovoljava kriterijume, zašto je izabran ovaj drugi, da bismo mi bili malo pošteniji u čitavom ovom procesu i korektniji prema tim ljudima, da i onome ko nije izabran kažemo zbog čega nije i onome ko je izabran zbog čega jeste izabran i zbog čega je on bio bolji kandidat.
Ova procedura u Skupštini je, u svakom slučaju, korektnija i poštenija, zato što je sednica javna pa mogu i građani, a i kandidati da prate ovu diskusiju javno. No, treba ljude obavestiti i pismeno.
Svi oni koji nisu prošli čistku koju vlast naziva reizborom ili ponovnim izborom ili izborom, nisu imali tu sreću, dakle te vrste korektnosti ili poštovanje zakona, javnosti u radu, nisu doživeli. Sudije i tužioci koji nisu izabrani, prvo, nisu mogli da prate nikakvu diskusiju zato što su te sednice gde se to odlučivalo bile potpuno zatvorene za javnost, iako se u Zakonu o Visokom savetu sudstva i Državnom veću tužilaca ističe da su sednice javne.
Nisu čak mogli da dođu ni do zapisnika, nego su morali u pomoć da prizovu poverenika za informacije od javnog značaja kako bi dobili te zapisnike, a ni iz zapisnika nisu mogli apsolutno da vide da je Visoki savet sudstva pojedinačno raspravljao o svakom kandidatu, nego su se tu pojavljivali nekakvi spiskovi – ovi će da prođu, a ovi neće. Tako da je čitava ta procedura ili taj famozni reizbor i mnogo štošta jedna velika blamaža i, da kažem, mrlja i za Srbiju i za pravosuđe u Srbiji.
Ova tačka dnevnog reda je i dobra prilika da malo popričamo o tome kakvo je stanje u pravosuđu u Srbiji danas i kakvi su rezultati reforme koja, doduše, traje još od 2000. godine, međutim, ono što je urađeno u poslednje dve godine, zahteva posebnu analizu. Meni je žao što Poslovnikom to nije predviđeno, nego ovo verovatno sluša ministarka pravde, ona je već dve godine ministar, pa se nadam da je i ona na polovini svog mandata napravila nekakav presek o tome kakvo je stanje u pravosuđu, posle njenih reformi i reformi sadašnje Vlade Republike Srbije.
Kad pravite reformu, onda bi trebalo da nastojite da, pošto je i pravite zato što uočite neke nepravilnosti, pa hoćete da nešto bude bolje, treba analizirati šta smo imali, a šta smo dobili ovom velikom reformom koja je u toku, da li zaista vlast u Srbiji nastoji da izgradi pravnu državu i da li se trudi da u Srbiji postoji vladavina prava.
Znate, svi vi mnogo govorite o tome da nastojite da izgradite pravnu državu. Kada kažem vi, mislim i na vlast, a boga mi, i na skupštinsku većinu. Međutim, po ovim potezima i svemu što se dešava poslednjih godina u pravosuđu, to ne liči na izgradnju pravne državu. To mnogo liči na razgradnju pravne države.
Makar u teoriji svi mi znamo, a i srednjoškolci (imaju oni te predmete), da država počiva na tri nezavisne grane vlasti, a to su: zakonodavna, izvršna i sudska. Čini se da je ova vlada i ova vlast krenula da pod plaštom reforme ne stvara nezavisno sudstvo, ili barem da ga ne ojačava, nego trenutno imamo zavisno sudstvo i zavisne tužioce.
Nekako se taj reizbor pretvorio u čistku podobnih sudija i podobnih tužilaca, tako da se baca mrlja i na ljude koji su reizabrani. Javna je tajna da su po gradovima opštinski odbori pravili liste podobnih sudija i tužilaca i da se to dostavljalo onima koji su odlučivali. Poznato je čak, mislim da to znaju građani koji se na lokalu bave politikom, da je bilo i određenih problema u usaglašavanju lista koje su različite stranke iz koalicije dostavljale.
Ova naša, ili vaša, reforma je predmet ozbiljne kritike, kako domaće stručne javnosti, tako i međunarodne. Predlozi zakona koji su uveli neke reformske poteze su bili predmet kritike i opozicije. Međutim, vi nekako po inerciji, kad govorimo o skupštinskoj većini ili o vlasti, ono što opozicija priča, bacite u vodu. Kažete - oni to rade samo da bi prikupljali političke poene. Međutim, uglavnom to nije tačno. Da sam na vašem mestu, malo bih ozbiljnije slušala kritike koje dolaze od strane opozicije kada su određeni zakonski predlozi u pitanju.
Dakle, ne samo što su poslanici opozicije kritikovali te zakone, nego je kritikovala i domaća stručna javnost. Međutim, nekako ste najviše obratili pažnju kada su se tu uključile međunarodne institucije i organizacije i, nažalost, kritikovali (kažem ''nažalost'' zato što kao građanin Srbije želim da sve najbolje funkcioniše u ovoj zemlji), tj. kada su te kritike stigle od međunarodnih, odnosno evropskih institucija.
Ministarki pravde i Vladi Srbije su se obraćali, i pismeno i usmeno, i Venecijanska komisija, i Evropska komisija, i Evropsko udruženje sudija i Savet Evrope. Dakle, sve te institucije su ukazale na nedostatke i greške koje se u ovoj reformi pojavljuju i čak predložili, dali sugestije kako da se te greške otklone.
Predsednik Evropske komisije Barozo se, u ime Evropske komisije, obratio pismom, zatim je Štefan File, koji je u Evropskoj komisiji zadužen za proširenje EU, takođe ukazao i, naravno, već nam je jasno da će u sledećem izveštaju pravosuđe biti kritikovano ukoliko ne otkloni nedostatke i ne prihvati sugestije koje je dobilo.
Uglavnom se kritike evropskih institucija i udruženja odnose na sastav i nezavisnost Visokog saveta sudstva i Državnog veća tužilaca, to je jedna od kritika. Sledeća je na objektivnost kriterijuma, kao i javnost i pouzdanost čitavog procesa reizbora ili ponovnog izbora sudija i tužilaca. Tako da ovim nekim reformama vi ugrožavate i proces evropskih integracija kada je Srbija u pitanju.
Ono što mi ističemo kada su u pitanju evropske integracije, jeste da najveća korist od čitavog ovog procesa jeste reforma, odnosno standardi koje i promenom zakona, ali i promenom nekih drugih stvari Srbija mora da pripremi. Dakle, ono gde je praktično najveća korist od čitavog ovog procesa je ugroženo i ne poštuju se standardi.
Opet naglašavam, uvođenje standarda koji su dokazano dobri u nekim drugim zemljama je najveća korist. To je korist za Srbiju, makar ona nikad i ne postala član EU. A mi smo i to prestali da radimo. Juče smo imali ovde jedan zakon koji praktično na mala vrata, ili na velika vrata, legalizuje korupciju kada je u pitanju građevinarstvo i građevinska industrija, a sve pod plaštom ekonomske krize. Jedan od najvećih problema Srbije jeste korupcija. Pa, zar je taj zakon način da se Srbija bori protiv korupcije?
No, taj neustavan i nezakonit reizbor sudija i tužilaca i formiranje drugih institucija nisu jedini problem ove reforme. Problematična je i nova mreža sudova. Takođe smo ukazivali, kada je bio taj zakon, mislim da je svako iz svog okruga govorio o tome zašto ne treba ukidati opštinske sudove, koji su sada nekakve radne jedinice, pa je praktično mreža od 140 sudova postala mreža od 40 sudova, dakle stotinu sudova je ukinuto, a tu je jedan od glavnih argumenta zašto se to radi bio taj da mora da se izvrši racionalizacija i ušteda.
Opet kažem, žao mi je što ministarka Malović nije ovde da nam kaže kakve su uštede i da li su tačne konstatacije sindikata pravosuđa u Srbiji, znači strukovnog sindikata, koji upozorava da je uglavnom veliki deo budžeta za ovu godinu upravo potrošen na putne troškove i dnevnice sudija i tužilaca koji putuju. Imate mnogo članaka o tome gde čak ljudi sami sebe nazivaju putujućim cirkusima. Ostale su, dakle, te radne jedinice i postoje ti sudeći dani na mestima gde su bili nekad opštinski sudovi, ali sve to liči na putujući cirkus, kako same sudije i tužioci kažu.
Na primer, kada je reč o Pirotskom okrugu, imate sudije koje više ne rade u osnovnom sudu, osnovni sud ne postoji, pa nekoliko sudija putuje u Pirot, pa onda iz Pirota putuje, kada su sudeći dani, po gradovima u okrugu, da li je to Babušnica ili Bela Palanka ili je povratak u Dimitrovgrad. Pirotski okrug i nije tako strašan, zato što su tu samo četiri grada. Međutim, mnogo je komplikovanija situacija kada su u pitanju Kolubarski ili Rasinski okrug, gde ljudi prelaze svakodnevno velike kilometraže, i advokati i stranke itd.
Tako da ovaj potez ne pokazuje da donosi uštedu. Da ne govorimo o tome koliko je tim ljudima koji rade mnogo napornije, ali baš ne donose uštedu, nego se pojavljuju enormni troškovi. Dakle, jedno od pitanja bi bilo – koliko je već od budžeta za ovu godinu potrošeno na putovanja i dnevnice ovih putujućih pravosudnih organa?
Još jedan problem je da su pojedine sudije različito opterećene. Imate npr. podatak da jedan sudija u Valjevu ima čak 17.000 predmeta. Neki dan je bila vest u novinama da jedan sudija u Kruševcu ima 27.000 predmeta. Pretpostavljam i nadam se da su to greške. Ta preraspodela predmeta nije još završena kako treba, ali sve to utiče na pravosuđe, na suđenja, na predmete. Recimo, imate podatak da svaki sudija drugostepenog, Apelacionog suda u Beogradu ima 270 predmeta, da u Novom Sadu sudija ima 375 predmeta, u Kragujevcu 105 predmeta, a u Nišu 154. Znam da ne može da bude isti broj predmeta po sudiji, ali ne mogu i ne smeju da postoje ovakve razlike.
Kada su već domaća javnost, evropske organizacije i strukovne organizacije ukazali na probleme i dali svoje sugestije kako da se određeni nedostaci otklone, zabrinjava to što ništa od tih sugestija nije prihvaćeno i da, izgleda, ova vlast nema ni nameru to da uradi.
Juče ste mogli u svim novinama da pročitate da Društvo sudija i Državno veće tužilaca traži prijem kod predsednice Ustavnog suda, kao i kod predsednika Srbije, jer upravo sutra neizabranim sudijama i tužiocima prestaje radni odnos. Dakle, oni traže prijem kod predsednice Ustavnog suda da se vidi kako i da li se može izaći iz ove situacije. Mada, ako znamo da je od 1.500 predmeta, koliko je Ustavni sud dobio, samo jedan predmet rešen, onda se bojim da tu nema sluha da se iz ovog problema izađe.
Izgleda da će Republika Srbija zbog ove vlade doživeti i tu blamažu da tih 1.500 neizabranih sudija i tužilaca mora da potraži pravdu pred Sudom za ljudska prava u Strazburu, a s obzirom na sve ove kritike, veliki su izgledi da će svaki pojedinačni predmet biti rešen na štetu Srbije. Kako ćemo uspeti da popravimo imidž Republike Srbije ako 1.500 sudija i tužilaca svoja prava mora da potraži u Evropskom sudu pravde u Strazburu?
Dakle, što se tiče ugleda, ne znam kako ćemo da ga popravimo ako zaista ovih 1.500 ljudi podnese tužbu i obrati se za pomoć zato što ne mogu u svojoj državi da reše problem, ali ono što znam jeste da će, kada ti predmeti počnu da se rešavaju u korist tih ljudi a na štetu Srbije, onda svi građani koji plaćaju porez morati iz svog džepa da plaćaju obeštećenje i tim ljudima koji dobiju spor u Strazburu. Hvala.

Lepo je što građani Srbije mogu jutros u direktnom prenosu da vide kako funkcionišu demokratske institucije u Srbiji. Dakle, na direktne prozivke i aluzije, onih, narodni poslanik ne može da odgovori u replici, jedino može da iskoristi ova dva minuta.
Juče je bilo mnogo reči o tome kako opozicija seje strah u društvu zato što upozoravamo predlagača zakona da inače jedan izuzetno dobar zakon nije dobar, kada su u pitanju tri člana. Jednostavnim rečima, ovaj zakon, odnosno ta tri člana, nisu ustavna, ona su protivustavna zato što dozvoljavaju pristup zadržanim informacijama od strane državnih organa, a bez odluke suda.
Vrlo je jednostavno objasniti to građanima, može bez odluke suda da pristupi neki državni organ.
Međutim, što se tiče sejanja straha, vladajuću većinu bih upozorila, da im kažem, da u društvu vlada priličan strah, a taj strah potiče od toga šta radi, odnosno ne radi ova nepristojna vlada. Vlada strah od gubitka radnog mesta, vlada strah od toga kako će se prehraniti porodica, vlada strah od toga trenutno kako će roditelj kupiti udžbenike za svoju decu, vlada strah kod roditelja koji imaju studente kako će da ih školuju.
Tačno je, vlada strah, ali ne zbog toga što opozicija upozorava na neke članove zakona o kojima ovde razgovaramo i podnosimo amandmane, vlada strah od nepristojne Vlade Mirka Cvetkovića i predsednika Borisa Tadića.

Hvala, gospođo Čomić. Član 4. izmena i dopuna se inače odnosi na član 14. postojećeg zakona. Član 14. govori o nadležnostima i radu komisije za akreditaciju.
Konkretno se ovaj amandman naš odnosi na tačku 9) u Predlogu, gde predlagač kaže da – komisija za akreditaciju sačinjava izveštaj o početnoj akreditaciji, u postupku izdavanja dozvole za rad.
Kasnije ću nešto govoriti o uvođenju ovog novog instituta koji se u ovom predlogu zakona naziva početna akreditacija. Sada ću reći da ovim amandmanom umesto da "komisija sačini izveštaj" mi predlažemo da "komisija sačini, odnosno da dostavi mišljenje Ministarstvu". Zašto?
Zato što je komisija za akreditaciju ono telo koje već ima petogodišnje iskustvo kada je u pitanju akreditacija visokoškolskih ustanova. Tu je komisija pozvana i ona je ta koja u stvari procenjuje da li neka ustanova ispunjava sve uslove i standarde.
Do sada nije bilo ove faze koja se naziva početna akreditacija, a sada ste uveli ovu fazu. Zašto ne izveštaj? Zato što je izveštaj, uglavnom, neka analiza i tu se ne mora ili se ne daje sud.
Dakle, ovde komisija davanjem izveštaja neće u stvari reći svoje mišljenje da li je ta visokoškolska ustanova uopšte ispunila te uslove. Dakle, ona sačini izveštaj ili analizu stanja i to dostavi Ministarstvu, a kada je komisija u obavezi da naravno napravi i analizu i izveštaj i da dostavi svoje mišljenje, onda je to mišljenje dva elementa u tom procesu, i komisije za akreditaciju, koja je najpozvanija u ovom procesu i postupku, i plus Ministarstva.
Ovako, ako vi ne obavežete komisiju za akreditaciju da da svoje mišljenje nego da dostavi nekakav neutralni izveštaj, onda ta komisija ne radi svoj posao, nemate mišljenje komisije i onda Ministarstvo, koje nije toliko stručno za ovaj posao ili neki sektor u Ministarstvu, onda je ono pozvano da da tu dozvolu ili da dozvoli početnu akreditaciju.
Dakle, mi smatramo da treba komisija koja je najpozvanija da dostavi mišljenje, a ne neutralni izveštaj. To je jedno.
Inače, što se tiče uvođenja ovog novog instituta koji ste ovde nazvali početna akreditacija, koja traje godinu dana, po Predlogu zakona, takođe, moram da izrazim sumnju da to nije dobro zato što mi ovo liči i to će ličiti na eksperimente u onim ustanovama koje žele da dobiju dozvolu za rad.
Pretpostavljam da se u dosadašnjoj praksi pokazalo da nije dobro da nemate taj prelazni period. Da vas sve podsetim, postojao je taj prelazni period. Ukoliko do sada, na primer, ustanova nije zadovoljavala standarde ili studijski program, onda se komisija obraćala ustanovi koje sve stvari mora da popravi, koje nedostatke da otkloni, pa da se onda nastavi taj proces, ali je mirovala, tu nije bilo organizovanje nastave zato što ta ustanova nije bila akreditovana i nije imala dozvolu za rad.
Ovim ćete dozvoliti da visokoškolska ustanova počne sa radom, bez obzira što postoje neki nedostaci koje tek treba otkloniti za godinu dana. Ovim će se povećati pritisak i na komisiju, i na Ministarstvo i od strane same ustanove, a neće biti lako ni u roku od godinu dana da odbijete dozvolu za rad nekoj ustanovi ukoliko ona već ima recimo najmanje 100 studenata.
Dakle, ovo uvođenje početne akreditacije, koja predstavlja znak visokoškolskoj ustanovi da, bez obzira što nije ispunila uslove i standarde, može da počne sa radom, nije dobro. Ovo se može nazvati eksperiment. Neko ovde reče da je to proba pred brak, tako da smatram da ovo nije dobro.

Rekla bih mala grupa poslanika, ali odabrana, mi žestoko branimo svoje amandmane. Moja koleginica i ja smo podnele amandman na član 21.
Taj član 21. u stvari menja član 95. postojećeg Zakona o visokom obrazovanju, a tu je reč stručni akademski i naučni nazivi. Vidim da su i druge kolege ovde intervenisale, ali mislim da je moja intervencija drugačija.
Pročitaću nekoliko stavova koji govore o licima koja završe osnovne strukovne studije, dakle iz postojećeg zakona, a to je da lice koje završi osnovne strukovne studije stiče stručni naziv, sa naznakom zvanja prvog stepena strukovnih studija iz odgovarajuće oblasti.
Šesti stav da lice koje završi specijalističke strukovne studije stiče stručni naziv – specijalista, sa naznakom zvanja drugog stepena strukovnih studija iz odgovarajuće oblasti.
Naš amandman se sastoji u tome da se dodaje novi stav, posle stava 6, a to bi bilo – da lice koje završi master strukovne studije stiče stručni naziv – strukovni master odgovarajuće oblasti.
Moram priznati da sam sa skepsom i podnela amandman, odnosno nisam očekivala da će ovaj amandman biti prihvaćen. U odgovoru zašto je odbijen stoji da to nije materija ovog predloga, odnosno ovih izmena i dopuna. Takođe, znam da je bilo različitih inicijativa i sa visokih strukovnih škola, i akademija i studenata da se nešto uradi po ovom pitanju.
Naime, po postojećem zakonu student, odnosno lice završi osnovne strukovne studije, posle toga može da upiše i završi specijalističke i tu je kraj. Dakle, oni nemaju po važećem zakonu mogućnost da nastave, prosto zato što ovaj zakon nije to ni predvideo. Dakle, ne postoji nijedna visoka strukovna škola koja može, zato što to zakon i ne dozvoljava, da organizuje primenjene master studije. To je jedna od manjkavosti zakona koji je donet 2005. godine.
Nekoliko puta je ministar, barem je moj utisak, možda se varam, onako zlurado poslanike DSS pitao, a vi ste nezadovoljni zakonom koji smo usvojili 2005. godine, valjda aludirajući što smo mi tada bili vladajuća većina.
Međutim, da promenite zakon nije ništa strašno. Ovaj zakon je bio reformski zakon, pet godina funkcioniše i mene čudi da nema više predloženih izmena i dopuna, zato što znam da u praksi ima još velikih problema, a evo vi najavljujete i nov zakon. To nije niti sramota niti nešto strašno.
Dakle, poslanici DSS znaju za mnoge probleme koji se u praksi dešavaju i da treba menjati ovaj zakon iz 2005. godine. Ovo je jedan od tih problema. Prosto je postojećim zakon onemogućeno da se organizuju master tzv. strukovne studije.
U mnogim evropskim zemljama postoji, mislim da u Nemačkoj postoji ta praksa, i u Francuskoj. Ono što se kod nas dešava, recimo da bi građani znali, znam da ministar zna, trenutno je oko 50.000 studenata na strukovnim studijama, a recimo 285.000 ljudi koji su završavali više škole. Praktično, ovim ljudima je nekako napredovanje u obrazovanju nepostojanjem master strukovnih studija nekako ograničeno.
Ono što se dešava u praksi, ne znam da li to ministar zna, da mnogi naši studenti da bi nastavili te master strukovne studije, na primer, odlaze u Crnu Goru, zato što to crnogorski zakon dozvoljava i oni tu nastavljaju studiranje.
Dakle, ovaj amandman, ponavljam, nismo očekivali da ćete prihvatiti, ali barem nekako skrećemo i mi pažnju na taj problem, zato što je puno studenata pogođeno ovim problemom. Možda je to predmet razmišljanja za neke buduće izmene ovog zakona.

Hvala. Ovo je jedan od oko dvadesetak amandmana koje je DSS podnela na Predlog ovog zakona. Naime, amandman se odnosi na član 3. i na tačku 11) gde je očito došlo do lošeg prevoda.
Pokazaću kako se menja smisao određene tačke ako nije prevod dobar i ako upotrebite pogrešan prisvojni pridev.
Ta tačka glasi da u obezbeđivanju mogućnosti krajnjih korisnika, da prilikom korišćenja javnih komunikacionih mreža i usluga slobodno pristupaju i distribuiraju informacije, kao i da koriste aplikacije i usluge po njihovom izboru.
Ispada da korisnici mogu da koriste aplikacije i usluge po, tamo nečijem izboru, odnosno nekog trećeg lica.
Ovim amandmanom se predlaže da se "po njihovom izboru" menja rečima "po svom izboru". Ovde je očigledno u pitanju loš prevod, tako da bih zamolila predlagača zakona, s obzirom na to da su u pitanju zakoni. Da su neki manje ozbiljni tekstovi to ne bi bilo strašno, međutim, kada je u pitanju zakon, onda, ovakve greške mogu da dovedu do velikih problema.
Smatram da je ovaj amandman dosta važan. Ovo je, takođe, primer kada predlagač zakona, da kažem, prihvata one manje značajne amandmane, ali ne prihvata one veoma značajne amandmane. Konkretno, mislim na amandmane Zaštitnika građana koji se odnose na članove 128. i 130. gde Ombudsman, odnosno Zaštitnik građana pokušava da spreči da Srbija postane i ostane policijska država.
Naime, ovim predlogom zakona se dozvoljava Bezbednosno informativnoj agenciji, Vojnoobaveštajnoj agenciji i policija da bez ikakvih ograničenja prisluškuju građane Srbije. Dakle, bez sudske odluke bilo koja od ovih organizacija i institucija može da prisluškuje svakog građanina Srbije sa kim razgovara, koliko traje razgovor, čak i sadržaj.
Prema tome, ovim zakonom Srbija i konačno postaje policijska država, tako da svaki građanin, uključujući sve poslanike koji sede ovde, može biti predmet prisluškivanja i nadzora bez ikakve kontrole. Tako da smatram da nije u redu da, kada već donosimo ovakav sistemski zakon, ne otklonimo one nedostatke.
Na sednici Odbora za saobraćaj i telekomunikacije direktor BIA je, valjda pokušavajući da odbrani ovaj predlog zakona, rekao – pa, mi i sada tako radimo, na osnovu zakona koji se odnose na te institucije. Dakle, oni i sada to rade.
I sada Srbija i parlament ne žele da iskoriste priliku da se toj praksi stane na kraj i da se stavi tačka. Ovaj zakon bi mogao da spreči niz zloupotreba. Takvih zloupotreba je bilo u prošlosti, a sasvim sam sigurna da će ih biti i u budućnosti.
Apelujem na sve kolege ovde, nas je 250, pa, ukoliko predlagač zakona dovoljno ne razume ovo ili nije dovoljno kooperativan i ne želi kompromis po ovom pitanju, onda, predlažem da zaštiti privatnost nas 250 i komunikaciju građana Srbije. Hvala. (Aplauz)

Pre svega, Zaštitnik građana, odnosno ta institucija koju smo ovde izabrali, skrenuo je pažnju na ovaj zakon i DSS skreće pažnju. Vi govorite samo o zadržavanju podataka. Ako se podatak ne zadrži ne znači da se on ne upotrebi ili ne zloupotrebi, to ne znači da se ne može iskoristiti onako kako ne treba. Dakle, zadržavanje – ne znači. Hvala.

Izvinite, nešto nije u redu sa mojom jedinicom. Kad god ubacim karticu ona vam daje signal. Javiću se za član 13.

Hvala. Ovo je amandman za koji, takođe, mislim da je predlagač pogrešio kada ga nije prihvatio. Naime, član 13. govori o uslovima za izbor članova upravnog odbora ove agencije, o kojoj govorimo. Inače, predviđeno je da upravni odbor ima pet članova, od toga je jedan predsednik, zamenik i tri člana.
Pročitaću uslove koje predlagač ovde navodi: ''Članovi upravnog odbora se biraju iz reda uglednih stručnjaka sa visokim akademskim obrazovanjem iz oblasti značajnih za rad Agencije, a naročito iz oblasti elektronskih komunikacija, ekonomije i prava, koji su ostvarili značajne i priznate radove ili praksu u oblasti elektronskih komunikacija i koji uživaju ugled u stručnoj javnosti.''
Predložili smo novi stav i predlažemo da – članovi upravnog odbora treba da imaju najmanje pet godina radnog iskustva iz ovih nabrojanih oblasti koje su značajne za rad Agencije. Dakle, elektronske komunikacije, ekonomija i pravne nauke.
Znam da, kasnije, u zakonu gde su navedeni uslovi za izbor direktora stoji, da taj kandidat mora da ima najmanje pet godina radnog staža. Ne vidim zašto ste izbegli da i članovi upravnog odbora, gde i kažete, a treba da budu ugledni stručnjaci, zašto niste predvideli da i oni imaju najmanje pet godina radnog iskustva.
U obrazloženju upoređujete ove elemente. Kažete, na primer, ugledni stručnjak je relativna stvar. Meni je potpuno jasno zašto ste vi to ovde naveli, ali ugledni stručnjak nekome jeste ugledan, a drugome nije. To je stvar procene.
U obrazloženju kažete da je to važnije od toga da neko ima pet godina radnog iskustva, odnosno da tih pet godina radnog iskustva nije nikakva garancija za kvalitet. To, takođe, smatram, međutim, to je, ako ništa, onda merljivo da je neko pet godina sticao iskustvo i radio u tim oblastima.
Ne znam da li je vama poznato ali, na primer, sekretar u jednoj osnovnoj školi mora da bude pravnik i mora da ima najmanje pet godina radnog iskustva. Dakle, u Srbiji ima 1.800 osnovnih škola. Svi sekretari tih škola su pravnici, sa pet godina radnog iskustva. A ovde, može da se dogodi da pravnik koji je član ovog upravnog odbora ove republičke agencije može da bude pravnik koji ima, na primer, jednu godinu radnog iskustva.
Mislim da nije logično i ovo budi sumnju da vi znate ko će biti članovi tog upravnog odbora, a neki od tih članova ne bi zadovoljio ovaj kriterijum, ali pet godina iskustva u radu zaista nije mnogo. Hvala.