Kao i u prethodnom slučaju, ovde se radi o utvrđivanju kazne na jednom nivou, a to je na maksimalnom nivou. Činjenica je, ministar Đelić je u pravu, da su prekršaji regulisani posebnim zakonom. Taj zakon, nažalost, nije menjan od kad smo mi došli, a treba. Drugo, ovo je u odnosu na taj zakon ledž specialis, što je i on pomenuo, ovim zakonom može da se utvrđuje nešto drugačije nego Zakonom o prekršajima. To je druga stvar. Treća stvar, mi smo napomenuli da je ovo veoma osetljiva oblast u kojoj se vrti jako puno para, za koju je vezano puno raznih priča, od šverca do svega drugog.
Zato smo smatrali da ovde treba ići sa maksimalnim kaznama; druga stvar, da onom veletrgovcu koji se ogreši o odredbe ovog zakona mora da bude oduzeta licenca. Znači, ako mu je isplativije da krši zakon, da plaća kaznu za prekršaj i da i dalje obavlja posao, zato što mu je bolje da negde prekrši zakon, ostvari profit i iz tog profita plaća kazne. Već smo se zalagali za činjenicu da onaj ko se ogreši o odredbe ovog zakona apsolutno nema više mogućnosti da to obavlja i da gubi licencu, i da, jednostavno, tim poslom više ne može da se bavi.
Zato smo i predložili jedan ovakav amandman i smatramo da pooštravanje ovih odredaba može da zavede red u oblast prometa duvana na veliko, pošto je to razgraničeno ovim zakonom, i ne vidim zašto bi neko imao problem i zašto bi bio protiv da se uvede red. Apelujem da se ove kazne prihvate ovako, kao maksimalne, pošto Srbija ima prilično neregulisanu oblast prometa duvana. Trebaće jako puno vremena i energije da se uvede red, naročito u oblasti prometa duvana na veliko i malo.
Smatramo da bi u ovom početnom periodu kaznene odredbe morale da budu mnogo oštrije, da bi moralo da se reguliše gubljenje licence ukoliko se neko ogreši o ovaj zakon i da je to jedan dobar put da se suzbije korupcija i da se zavede red. Zato apelujem na Vladu da prihvati ovaj amandman, jer je on u interesu Vlade, pošto će sam red i samo regulisanje ove oblasti omogućiti više sredstava u budžetu.
Na ovaj način bismo sigurno doprineli da se budžet popuni, a ne, kao što je ministar Đelić pomenuo, da se raznim mahinacijama, trgovanjem oko visine kazni, jednostavno izbijaju pare iz budžeta, jer će neki inspektor na terenu, time što će sa nekim ko se ogrešio i napravio prekršaj da trguje oko kazni, da smanji kaznu na minimalno, da stavi nešto malo para u svoj džep i da ošteti državu za jednu određenu sumu.
Na taj način, em se siromaši budžet, em se doprinosi stvaranju korupcije i zato smatramo da ovde moramo ići najoštrije, u ovim kaznenim odredbama, i ovaj naš amandman upravo to omogućava.

Poštovani predsedavajući, dame i gospodo uvaženi poslanici, s obzirom da Poslovnikom o radu Skupštine Srbije nije regulisana ova situacija kada Administrativni odbor ne zaseda zbog nedostatka kvoruma, imam predlog da predsedavajući odnosno predsednik Skupštine da pauzu  da Administrativni odbor zaseda i da onda možemo nesmetano da nastavimo rad. (Žagor.)
Da li biste mogli da upozorite poslanike?
S obzirom da im je predsednik stranke rekao da kućno vaspitanje koje nose treba ovde u Skupštini da demonstriraju, a ako ga na taj način demonstriraju, onda se primedbe predsednika njihove stranke odnose i na njih; izrekao ih je na prošloj sednici, sa porukom da to sačuvaju za svoje roditelje.
Znači, ukoliko Administrativni odbor ne zaseda, iz ko zna kojih razloga, u roku predviđenom Poslovnikom, pa pošto ta situacija nije regulisana, a Skupština ima pravo i mora da bude obaveštena u roku od 24 sata da li je prekršen Poslovnik, predlažem da se da pauza da Administrativni odbor zaseda u roku od pola sata i nakon toga da nastavimo rad. Ovako sama Skupština je ponovo ponižena, a nismo dobili odgovor na primedbu koju smo stavili. Videćemo da li će Administrativni odbor da usvoji.
Evo, ukoliko se utvrdi da je povređen Poslovnik, to bitno utiče na dalji rad ove skupštine. Zato smatram da je mnogo manje i mnogo bezbolnije da se napravi pauza od pola sata da Administrativni odbor zaseda i o tome izvesti Skupštinu, nego da cela Skupština i vi kršite Poslovnik i dovedete nas u jednu situaciju da možda sav rad bude nelegalan.

Tražio bih da se dobije izveštaj o ovom glasanju, pošto je pre glasanja bilo 197 prijavljenih poslanika, a nakon glasanja 204. Evidentno je da svi poslanici nisu u sali, da recimo Boško Ristić, predsednik Administrativnog odbora, nije bio u sali za vreme glasanja, nije ni sada u sali. Evo, to sada najavljujem, uzeću listing sa glasanja i ukoliko bude da je on glasao, imaćemo korpust delikti, što bi se reklo, da li se glasalo karticama onih poslanika koji nisu u sali. Utvrdićemo da li je bilo zloupotreba.

Uvaženi predsedavajući, dame i gospodo uvaženi poslanici, ceneći da je ministar u pravu kada kaže da je ovaj zakon jako važan za Srbiju, za privredu Srbije, ne možemo a da ne kažemo da on spada u jako ozbiljne sistemske zakone.
Ceneći da je ministar u pravu, mada ne uvek, mogu da postavim i moram da postavi pitanje - zašto je zakon koji je u proceduri od juna prošle godine tek sada došao na dnevni red, i to na vanrednoj sednici; zašto se dve godine čekalo da se o ovom zakonu raspravlja; zašto je Vlada donosila uredbe koje tretiraju transport cigareta tj. akciznih proizvoda kroz Srbiju; zašto nije formiran anketni odbor da se utvrdi koliko ima švercovanog duvana i svega ostalog; i ko švercuje duvan u Srbiji?
Zašto - pošto ima puno povika: to su radili bivši, to rade sadašnji, gospodin Šešelj kaže radi Cane, radi Cepter, radi ovaj, radi onaj - nije formiran anketni odbor da se to utvrdi, ako je ova oblast toliko važna? Zašto se baš sada pokreće ovo pitanje, i to od ministra u čijoj nadležnosti ovo nije.
Ovo je u nadležnosti ministra poljoprivrede, a ne u nadležnosti ministra finansija. I ovo nam možda otkriva prave namere, a to je da je ovaj zakon finansijsko-ekonomski, a ne sadrži elemente poljoprivrede. Ovaj zakon je, u suštini, po svojoj prirodi morao da bude zakon koji reguliše poljoprivrednu delatnost i privredu, a ne ekonomiju i finansije.
Tu dolazimo možda, iako je zakon po svom konceptu prihvatljiv i nije loš, govorićemo i o tome, do prave namere da se ubrza proces privatizacije ovih preduzeća. A da bi se to uradilo, mora pre svega da se donese zakon o duvanu, da se vidi ko su proizvođači, da bi oni koji su već tipovani da će kupiti naše fabrike znali da će te fabrike proizvoditi.
Da li je Filip Moris tipovan za DIN ili nekog drugog videćemo, ali možemo sada već da kovertiramo ko će koju fabriku kupiti i ko će šta tu raditi, tako da ćemo raspravljati o tome i videćemo ko je u pravu i zašto se ovo radi.
Zašto se ide ove godine u privatizaciju - zato što, jednostavno, budžet nema para i ne puni se. Ako se prodaju fabrike za par stotina miliona dolara, to je jedna dobra injekcija s obzirom da će sve pare otići u budžet, a da će građani Niša, Vranja i ostalih gradova ostati kratkih rukava. Mi ćemo fabrike, koje ćemo prodati nekome, potrošiti, odnosno te pare će se potrošiti. (Milka Marinković dobacije sa mesta.)
Gospođo predsedavajuća, zamolio bih da opomenete gospođu Milku, s obzirom da neprestano dobacuje i prekida i na taj način krši Poslovnik.

Znači, namera je da se novac od prodaje ovih fabrika, zato se ubrzano ide u proces donošenja zakona i ove godine će one biti privatizovane tačno tipovanim firmama, uplati ove godine u budžet i da se te pare potroše.
Jer, sigurno će biti izbora na jesen ove godine, pa će te pare da se potroše u kupovanje socijalnog mira, na isti način kao što su to radili njihovi prethodnici; dobri učenici će to uraditi i sada. I onda ćemo nešto što je stvarano generacijama, što je zapošljavalo između 500.000 i 600.000 ljudi, kako kaže gospodin Đelić, rasprodati tako u jednom potezu i ostati opet kratkih rukava.
Ovaj zakon, kao zakon o duvanu, ne tretira privatizaciju ovih firmi, već tretira tržište duvana. On je morao da bude delo ministra poljoprivrede, jer u dobroj meri ovaj zakon mora da ima razvojne segmente za poljoprivredu. Tu se ne bih složio sa ministrom Đelićem: ovaj zakon uopšte nema razvojne elemente za poljoprivredu; ne tretira se proizvodnja semena, o tome se najopštije govori; ne predviđa se postojanje instituta za duvan, instituta za duvansko seme; ništa se apsolutno ne tretira ovim zakonom.
Predviđaju se male količine duvana koje mora da otkupi onaj ko će dobiti licencu za proizvodnju duvana, apsolutno nedovoljne. Bolje je od postojećeg rešenja, koje je loše, ali jedan ozbiljan zakon o duvanu mora na drugi, sistemski način da uredi prostor proizvodnje i prometa duvana i duvanskih proizvoda, mora na drugačiji način da reguliše ovu oblast.
Ovaj zakon je parcijalan, on ne rešava problem šverca duvana, koji je, po našem mišljenju, ključni i najveći u poslednje tri godine. Najveći je bio krajem prošle i početkom ove godine. Zašto se ne iznesu podaci o tome koliko se i kako punio budžet, da je u jednom trenutku došlo do određene vrste presecanja kanala šverca duvana, onih koji su možda bili vezani za, kako neko ovde kaže, staru vlast, ali se nastavilo mnogim drugim kanalima. Upravo zbog toga je došlo do smanjenja šverca duvana u jednom trenutku, dok se novi kanali nisu ponovo uspostavili i dok to nije opet krenulo nekim utabanim trasama.
Protiv uredbe Vlade iz 2001. godine imali smo puno argumenata i zato smo tražili još septembra 2001. godine formiranje anketnog odbora, koji bi sagledao stanje na tržištu duvana, znači proizvodnje i prometa duvana i duvanskih proizvoda, sa ciljem da se vidi koliko se duvana švercuje. Ali, u ovoj skupštini tada nije prihvaćen od poslaničke većine DOS-a, ostatka DOS-a.
Parcijalno rešavanje ovog problema ne donosi nam ništa. Omogućava nam samo da se rasprodaju, da se privatizuju ove fabrike, a ne da se zaustavi šverc i ilegalna trgovina duvana i duvanskih proizvoda u Srbiji. Kad kažemo da je ovo parcijalno rešenje, imamo u vidu kakvo je stanje na našim carinama.
Govori se da su u Makedoniji, na Kosovu, ne znam gde sve, smenjeni na carinama oni koji su bili u lancu švercovanja duvana i duvanskih proizvoda; a ako imate na jednoj strani u carinama one koji učestvuju u švercu duvana i duvanskih proizvoda, mora onda da ih ima i na drugoj strani.
Zašto niko u našoj Carini nije smenjen, zašto niko nije pozvan na odgovornost, zašto se o tome nikada nije javno raspravljalo, zašto nema transparentnosti u ovoj veoma važnoj oblasti, za koju smo čuli da skoro sa 10% sredstava puni budžet Republike Srbije. To je približno, negde je između 8 i 10%, možda će ove godine biti i 10%.
Zašto se svi ti problemi nisu sagledali, da li bi budžet bio punjen možda sa 20% sredstava od duvana i duvanskih proizvoda da se uvede neka kontrola na svim carinama. Zašto su sitemi koji su bili uspostavljeni za vreme starog režima, da bi oni kontrolisali ko može da švercuje, a ne da bi se jednostavno sprečio šverc, već da bi postojala direktiva, kontrola, zašto se to više ne koristi?
Zašto kamere na graničnim prelazima ne rade, zašto mnoge stvari koje su postojale ne funkcionišu u našim carinama? Zato što nekome nije stalo da suzbije šverc. Ovo je tema prometa duvana i duvanskih proizvoda, to je i te kako tema ovog zakona. Ne može jedno bez drugoga, ovo je jedno parcijalno rešenje koje je prihvatljivo, DSS smatra da je ovaj predlog zakona bolji od postojećeg i mi ćemo ga podržati u načelu.
Imamo puno amandmana, odnose se na neke kaznene odredbe, odnosno na pooštravanje nekih odredbi i naravno, postoje dva koncepta, a mi smo se odlučili za koncept da se zabrani svaki vid reklamiranja duvana i duvanskih proizvoda, jednostavno da se na taj način približimo standardima Evropske unije, pošto je u tim zemljama to zabranjeno.
Takođe, ovaj zakon ima jako puno kontradiktornih odredbi, zapravo pogledajte član 54. i član 58. gde se kaže da pojedine odredbe u članu 54. postojećeg Zakona o duvanu ostaju na snazi, a onda se u članu 58. kaže da taj zakon apsolutno prestaje da važi. S obzirom da je član 58. onaj koji dolazi posle, znači da odredbe iz člana 54. ne važe, tako da ćemo imati jedan pravni vakuum.
Mislim da bi to valjalo pogledati, da se to reši, jer bi jako loše bilo da donesemo zakon, a da nam treba nakon toga tumačenje tog zakona, koja je odredba na snazi, a koja odredba nije na snazi. Neophodno je da učinimo sve da se spreči, pre svega, rasprodaja ove dve fabrike, pošto se radi o vrednostima od par stotina miliona dolara.
Te fabrike su jako važne za buduću strategiju razvoja Srbije, tako da ovaj zakon, po meni, koji ne reguliše poljoprivredu i njen razvoj - trebalo bi da vidimo ministra poljoprivrede koji je nadležan za ovo, a koji se očigledno malo bavi ovim, pa mora neko drugi, neko drugo ministarstvo da ga zamenjuje u onome što je njegov posao - treba da stvori uslove da dobijemo razvojne programe za duvanske industrije u Srbiji.
Na ovaj način duvanska industrija u Srbiji, i to nakon rasprodaje, ako je bude bilo uopšte ove godine, a biće je sigurno, jer je to nešto što se jako brzo i lako proda, za šta ima puno zainteresovanih, duvanska industrija, mislim na ove kod nas, neće više biti duvanska industrija Srbije, već će biti duvanska industrija "Filip Moris" ili nekog drugog; ona će biti ovde, ali profit neće.

Završavam sada, posle ću da koristim. Mi ovde moramo da predvidimo mehanizme da zaštitimo našu poljoprivredu, jer ovim zakonom to nije učinjeno. To je nešto što mora ministar da uradi, ima još vremena.
Mi ćemo glasati za Predlog zakona u načelu, ali tu je još puno odredbi i ne bi bilo hrđavo da ga ministar povuče, da se sve to doradi i da dođe na dnevni red, kako bismo imali kompletno i celovito rešenje koje ne bi ugrozilo egzistenciju poljoprivrednika u Srbiji. Ona će se ozbiljno dovesti u pitanje, odnosno rad naših poljoprivrednika, naročito u Vojvodini, gde će se možda količinom uvoznog duvana onemogućiti da naša privreda radi i da mi pravimo naš duvan. Hvala vam.

Poštovana gospođo Mićić, dame i gospodo uvaženi poslanici, u dobroj meri i nameri da Ustavna povelja i zakon koji prati sprovođenje ustavne povelje moraju da budu usvojeni od strane Parlamenta, tu neće biti osporavan legitimitet, s obzirom da je do sada osporeno skoro 10% članova ovog parlamenta, odnosno 23 poslanika i mandata,  imam predlog da Administrativni odbor do kraja rasprave o ovoj tački dnevnog reda, a pre glasanja, dostavi ovoj skupštini sve odluke koje su vezane za osporene mandate, to je znači 13 mandata.
Poslanici su podneli ostavke i nakon toga dolazi odluka Administrativnog odbora, na osnovu čega su te ostavke povučene, poništene ili nisu prihvaćene, kao i objašnjenje za sve ostale poslanike čiji se legitimitet u ovoj skupštini osporava. Jer, krajnje bi neodgovorno bilo od nas da nova država nastane, tj. da bude potkrepljena odlukom ove skupštine čiji saziv može u svakom trenutku da se dovede u pitanje, odnosno da se ospori legitimitet gotovo 10% poslanika u ovom parlamentu.
Znači, moj predlog je da Administrativni odbor do kraja sednice raspravlja, odluči o ovom pitanju i dostavi nam odluku pre glasanja , da bismo znali koji poslanici odlučuju i kakva će odluka biti shodno tome i doneta.

Poštovani predsedavajući, dame i gospodo uvaženi poslanici, danas kada raspravljamo o Ustavnoj povelji, raspravljamo u Skupštini kojoj je narušen legitimitet, u Skupštini u kojoj 10% poslanika nema legitimitet, odnosno ova skupština ima 10% poslanika koji možda tu ne bi trebalo da sede.
Da li nepravda može da rodi pravdu ili da li iz nepravde može da nastane pravda i da li nelegitimnost može da izrodi legimnost - ne može i neće. Ova skupština do kraja ove rasprave mora da dobije od Administrativnog odbora odluku, mora da dobije dokazna sredstva kojima se utvrđuje da onim poslanicima koji su podneli ostavke nije prestao mandat na osnovu njihove lične volje. Da vidimo u kakvoj su zabludi bili, ako su bili, kada su podnosili ostavke, i da tek nakon takve odluke mi donosimo odluku.
Jer, svaka odluka i svaka država, a ova ustavna povelja je osnov svake države, koja nastane u nelegitimnoj skupštini ne može da ima puni legitimitet. I mi se ovde, verujem, svi zalažemo za državu koju će, iako možda neće biti podržana od svih poslanika u ovoj skupštini, svi poslanici poštovati i neće osporavati njen legitimitet, zato što je nastala iz nelegitimne skupštine. Jer, znamo kako završavaju države koje nastanu na nelegitimnosti i nepravdi.
Demokratska stranka Srbije je uvek izlagala svoja opredeljenja, još dok je bila opozicija, još kad je nastala kao stranka, 1993. godine, napravila je sporazum sa Narodnom strankom Crne Gore o budućoj zajedničkoj državi, preuređenoj, ali zajedničkoj državi Srbije i Crne Gore. Ima više stvari koje nas vezuju, nego onih koje nas razdvajaju, i mi smo uvek mislili i uvek smatrali da je najbolje rešenje za Srbiju i Crnu Goru da budu u jednoj državi, u državi koja neće biti utvrđena, kao što je to bilo Žabljačkim ustavom, za tri dana, kao plod političkog cenkanja između Mila Đukanovića i Momira Bulatovića, sa jedne strane, i Slobodana Miloševića, sa druge strane.
Smatrali smo da ta država mora da bude iskreno opredeljenje građana Srbije i Crne Gore. Sa takvim namerama DSS je pristupila stvaranju i izgradnji nove državne zajednice Srbije i Crne Gore, nakon 5. oktobra. Podsetiću vas da su to bile neke od ključnih stvari predsedničkog programa dr Vojislava Koštunice na tim izborima; građani su to podržali, i smatramo da je to legitimitet koji je potreban i ovoj skupštini i ljudima koji se zalažu za zajedničku državu, da upravo tu zajedničku državu i stvaraju.
Mi smo želeli i smatrali da je Beogradski sporazum konačno tačka na procese dezintegracija na ovom delu naše bivše Jugoslavije, da je Beogradski sporazum osnova da Kosovo u skladu sa Rezolucijom 1244 bude deo Srbije, a ne Jugoslavije, kroz jedan mudar i odgovoran proces, ne brz i bahat, proces vraćanja Kosova puni teritorijalni integritet Srbije.
Isto tako, smatrali smo da je Beogradski sporazum garancija za naše brže uključivanje u evropske tokove, pre svega u Savet Evrope, i naravno, kao jedan od glavnih ciljeva spoljne politike buduće države, u Evropsku uniju. Sa puno optimizma članovi Ustavne komisije iz DSS-a pristupili su radu u toj komisiji. Ali, zašto je taj rad ovoliko trajao, zašto su izbori, što u Crnoj Gori, što u Srbiji, usporavali rad Ustavne komisije, zašto je Milo Đukanović, uz blagoslov iz Srbije, tražio da se odloži rad na ustavnoj povelji čitava dva meseca i da se time odloži naš prijem u Savet Evrope septembra meseca? Zašto je neko Milu Đukanoviću neprestano iz Beograda davao blagoslov i bio bolji partner Milu Đukanoviću nego građanima Srbije koji su ga birali?
Zašto su vlade Srbije i Crne Gore za vreme rada Ustavne komisije vršile paralelne pregovore na štetu državne zajednice Srbije i Crne Gore, na štetu građana Srbije? Zašto su oni onemogućavali rad Ustavne komisije i zašto su mimo Ustavne komisije ministri finansija Đelić i Ivanišević vršili razne pregovore, zašto je Ustavna komisija više puta svojim stavovima, zaključcima i saopštenjima kritikovala takav rad vlada Srbije i Crne Gore.
Kome je bio cilj da se ustavna povelja ne donese, odnosno kome je bio cilj da ustavna povelja ne bude osnov buduće zajedničke države, i zakon za sprovođenje ustavne povelje još više, već da to bude uvod u secesiju Srbije i Crne Gore; naravno DSS to nije bio cilj, niti se tako ikada ponašala.
Zašto bi se iz Srbije izlazilo u susret DPS i Milu Đukanoviću, pre nego građanima Srbije? Zašto su usvojena, naročito u zakonu, mnoga rešenja koja su na štetu građana Srbije, kao i na štetu budžeta, odnosno finansija? Zašto je propisano zajedničko tržište, a imamo dva odvojena carinska sistema? Zašto će na granici Srbije i Crne Gore da bude uspostavljena carina? Kako je moguće da imate dve valute, da imate zajedničko tržište i nesmetani protok roba, kapitala i ljudi? Zašto je neko uporno podržavao takav stav?
Zašto predstavnici u Ustavnoj komisiji iz Srbije nisu imali jedinstven stav kada je u pitanju imovina Savezne Republike Jugoslavije, odnosno imovina državne zajednice Srbija i Crna Gora? Zašto se na štetu Srbije, na štetu građana Srbije, rešava pitanje imovine državne zajednice Srbija i Crna Gora? Zašto imovina vojske koja je sada u vlasništvu SRJ prestaje da bude vlasništvo državne zajednice Srbija i Crna Gora? Zašto luke, aerodromi, kasarne i sve ono što vojska koristi od nepokretnih objekata postaje imovina Srbije i Crne Gore, a ne državne zajednice? Zašto će građani Srbije da ulažu svoje pare u vojsku, u nepokretnosti koje se nalaze u Crnoj Gori i da to pripada Crnoj Gori? Zašto će građani Srbije koji će finansirati državnu zajednicu sa 95,5%, građani Srbije koji će finansirati vojsku državne zajednice sa 95,5%, ulagati u nepokretnosti, a to je imovina Crne Gore. Zašto će ulagati u luke, a to je imovina Crne Gore? Zašto će ulagati u aerodrome, a oni su opet imovina Crne Gore?
Zašto ulagati u vojni aerodrom kad su Milo Đukanović i svi već najavili da će ga oni uzeti i od njega napraviti civilni aerodrom; zašto ćemo da ulažemo u remontni zavod za brodove u lukama Crne Gore, uzeće ih crnogorska vlada. Zašto da dozvolimo da vojska državne zajednice, koja treba da nas brani i koja nas je branila od agresije, bude podstanar u sopstvenoj kući, da ide na šalter u neki zavod za građevinsko zemljište u Podgorici, u Baru, Tivtu ili bilo gde drugde i da traži da neka opštinska vlast sa njom zaključuje ugovor o zakupu pojedinih prostorija?
Da li ćemo dozvoliti da se toliko unizi institucija vojske kao jedna od osnovnih spona državne zajednice Srbije i Crne Gore, jedna od osnovnih veza ove postojeće Savezne Republike Jugoslavije, jedna od najvažnijih veza koja nas je vezivala kada su bili pokidani ili raskinuti i platni promet i kada Crna Gora ima poseban carinski sistem? Da li ćemo to dozvoliti i da li ćemo dozvoliti da ponovo građani Srbije finansiraju sukcesiju ili ugovor o sukcesiji ili vojsku Crne Gore preko ovakvog načina finansiranja?
Mislim da je odgovornost na onima koji će glasati za zakon, a on je neraskidivi deo sa Ustavnom poveljom i upravo na tome da vide da li će zaštititi interese Srbije u ovoj skupštini ili će podržati politički pakt Mila Đukanovića i Zorana Đinđića u ovoj skupštini. Da li će pospešiti i ubrzati razdvajanje državne zajednice Srbije i Crne Gore prihvatanjem ovog zakona, koji je više akt o sukcesiji, a ne akt o unapređenju i poboljšanju i omogućavanje da ta državna zajednica funkcioniše, da li će to uraditi? To će se videti na primeru glasanja o zakonu.
Da li će oni koji se zalažu za veća prava Srbije, čak i za samostalnost Srbije, podržati zakon i time doprineti da državna zajednica Srbije i Crne Gore ovako po zakonu i po ustavnoj povelji neće funkcionisati, već će to samo biti uvod u razdvajanje, a ne spajanje; da li će oni dozvoliti da se sve to odvija na štetu Srbije, da mi napravimo iznova i vojsku u Crnoj Gori i sve ostalo, i infrastrukturu, i da oni kroz tri godine krenu u sporazum i u ovakvu sukcesiju, i to našim parama, parama svih građana Srbije.
DSS to neće dozvoliti, neće glasati za zakon u ovoj skupštini i očekuje da svi oni koji smatraju da može i mora da se učini bolje, to mogu da urade. Sa ovog mesta želim da kažem - da je bilo više dogovora članova Ustavne komisije i srpskog parlamenta, ne bi stav DPS bio tako tvrd i ne bi oni dobili kroz zakon ovo što su sada dobili. Jedan primer: kada DPS i Milo Đukanović kažu - mi nećemo ovo da prihvatimo, niko iz Srbije ne kaže - mi nećemo da prihvatimo to što vi predlažete: iz Srbije pojedini odmah krenu i potrče da nađu nešto što je prihvatljivo za Mila Đukanovića. Da li ova skupština i Srbija postoje da bi se udvarali Milu Đukanoviću ili da bi štitili interes građana Srbije?
Dame i gospodo, velika istorijska odgovornost je na nama da Srbija i građani Srbije...
(Predsednik: Da li koristite narednih deset minuta?)
Ne, završavam. Dakle, Srbija i građani Srbije nemaju pravo na propale projekte i propale investicije, nama treba država koja će funkcionisati, a ne država koja će nestati sama od sebe (i to će biti kroz tri godine), a to nam se upravo nudi ovim zakonom o sprovođenju Ustavne povelje.

I dalje nisam čuo odgovor šta će biti sa imovinom vojske, ko će i kako finansirati vojsku. Od silne nervoze, od silne magle koju smo čuli i koja je prosipana ovde, opet će se sve završiti na štetu građana Srbije.
Ne vidim da je nervoza, koja je ovde ispoljena, briga za građane Srbije. Pre mislim da je to briga za svoju ličnu vlast i zato je toliko neko nervozan ovde, zato što zna da sve što se dešava, sve što je dogovoreno sa Milom Đukanovićem oko carina, oko svega ostalog, propada. I zato je ta nervoza ispoljena ovde, ne briga za građane, jer da je briga za građane drugačije bi se Povelja i zakon pravili. Ovde je briga za lične interese. Ovo je kukavičluk i sebičnjaštvo. Ništa drugo.

Poštovani predsedavajući, dame i gospodo uvaženi poslanici, DSS će glasati za povelju kako je to i činila na ustavnoj komisiji, i to pre svega iz nekoliko razloga. Prvi je, jer je to neophodnost koja je utvrđena nefunkcionisanjem postojeće države, bez učešća jednog velikog dela Crne Gore u toj državi, i mi hoćemo kao stranka da krenemo u stvaranje jedne države koja je trebalo da bude plod volje naroda, a ne političkih dogovora; nažalost, ono što smo dobili kroz zakon je upravo to.
Važno je usvojiti povelju i zbog Kosova. Pitanje Kosova se izglasavanjem ustavne povelje ne otvara, kao što bi neki želeli da ono bude otvoreno danas. Rešavanje pitanja Kosova danas bilo bi na štetu Srbije. Ono što povelja utvrđuje to je da se insistira na sprovođenju Rezolucije 1244 za Kosovo i da se rešavanje pitanja Kosova prolongira za ono vreme kada će naša država, iskreno se nadam, Srbija, biti jača i sposobnija da se uhvati u koštac sa tim problemom.
Ono što bi se desilo ako povelja ne bi bila izglasana, to je da bi se pitanje Kosova i drugih delova naše zemlje, pre svega mislim na Rašku oblast i neke delove Vojvodine, verovatno rešavalo u postojećim okolnostima na štetu Srbije. Zato je važno, zarad Kosova i teritorijalnog integriteta i zaustavljanja procesa dezintegracije, glasati za povelju.
Povelja je otišla jedan korak od Beogradskog sporazuma, za razliku od zakona. Zakon i namere koje su iskazane tokom rada na zakonu pokazale su da ne postoji dobra vera pojedinih političkih oligarhija u republikama da ta država profunkcioniše. Gospodin Jočić je govorio o dva koncepta koja su postojala i o namerama predsednika Koštunice koji je pominjan ovde kao jedan od prvih potpisnika Beogradskog sporazuma i onaj ko je najviše radio na tome da se ta država reorganizuje; i, sastanci koje je on sazivao nisu urodili plodom.
Dok smo mi pravili zajedničku državu, gledali kako ona da profukcioniše, dve vlade su pravile svoje separatne dogovore. Ministri finansija Ivanišević i Đelić su pravili neke svoje sisteme, pa smo zato dobili carinu na granici Srbije i Crne Gore, pa će svi morati da plaćaju carine, da se utvrđuju carinske stope i sve ono ostalo što nikada nismo imali. Kao što je Milošević uveo granicu sa Republikom Srpskom, tako je sada uvedena granica sa Crnom Gorom.
Takvu državu sigurno mi nismo želeli i mislim da građani Srbije takvu državu ne žele. Građani Srbije, iako žele zajedničku državu sa Crnom Gorom, žele da to bude država, a ne nedržava, žele da to bude država koja neće biti na njihovu štetu kao što je sada, već gde će sve to moći da se ostvari i koja će biti pod kontrolom građana Srbije u onoj meri u kojoj je to potrebno da bi se ispoljila ravnopravnost obe države članice.
Da li će građani Srbije finansirati vojsku Crne Gore ako ona krene putem otcepljenja? Hoće, 95,5% finansiranja vojske buduće državne zajednice ide od naših para, od para građana Srbije. Tim parama će raspolagati i Vlada Crne Gore, jer će sve ostajati kod nje, svaki dinar koji se uloži u vojsku ostaje Vladi Crne Gore.
S obzirom da je ovaj zakon više zakon o sukcesiji i zakon o razjedinjenju i rasturanju državne zajednice, ništa drugo do finansiranja izgradnje vojske Crne Gore nam ne preostaje sa jednim ovakvim zakonom, sudeći po rečima gospodina Batića koji je kao ministar pravde verovatno dobro protumačio ovaj zakon i koji je rekao da je svakom časnom independisti, kako vole da kažu Crnogorci, ili svakom časnom čoveku koji je za secesiju, odvajanje Srbije i Crne Gore, ovaj zakon mio i drag.
Gospodin Batić je rekao da će svesrdno da podrži ovaj zakon, jer on vodi kroz par godina ka razdvajanju, zato što je nejasan, ima odredbe koje ustanovljavaju razdvajanje Srbije i Crne Gore, onemogućavaju njegovo funkcionisanje. Ono što je dobro za gospodina Batića, koji se zalaže za razdvajanje i otcepljenje, nije dobro za one koji žele da ta državna zajednica funkcioniše.
Ako govorimo ovde o državnoj zajednici možemo da postavimo pitanje i drugih institucija te državne zajednice, npr. Komisije za istinu i pomirenje. Da li je Komisija za istinu i pomirenje smetala upravo gospodinu Đukanoviću, koji je u vreme bombardovanja Dubrovnika bio predsednik Vlade Crne Gore? Da li mu je smetalo da se utvrdi istina i kome je smetalo da se utvrdi istina o svim zločinima na teritoriji bivše Jugoslavije?
Kome je smetalo da se vidi koliko je žrtava palo i da srpski narod najzad skine ljagu sa svog imena, da je narod kome cela međunarodna zajednica preko nekih suđenja u Haškom tribunalu pokušava da nametne breme odgovornosti i kolektivne krivice. Kome je smetala Komisija za istinu i pomirenje? Da li je smetala možda Milu Đukanoviću, pošto bi se tu negde našla i njegova odgovornost, dok je birao Slobodana Miloševića za predsednika Jugoslavije, i to je činjenica.
Ti mali avioni koji su pominjani leteli su i u pauzi dok Ustavna komisija nije radila, pa su neki članovi Komisije Đukanovićevim avionom leteli i pravili separatne dogovore dve vlade, odnosno dve političke oligarhije, DPS-a i Demokratske stranke, pa je ovaj zakon više oktroisani zakon dve političke volje nego plod rada dela Komisije koji dolazi iz Srbije i koji je trebala da zaštiti interese građana Republike Srbije, a ne da radi protiv njih; i to je činjenica, dame i gospodo.
Ako se uzme u obzir da će novi parlament državne zajednice da proistekne iz ove skupštine, koja je nelegitimna, iako smo tražili da do trenutka glasanja dobijemo od Administrativnog odbora odluku ili izveštaj o osnovu mandata za 23 poslanika, bezmalo 10% sastava ove skupštine, kojima su mandati sa raznih strana osporeni, da bismo mogli legitimno da odlučujemo i glasamo, to nismo dobili. Nekome je možda stalo da nova država svoj legitimitet dobije iz nelegitimne skupštine. Da li takva država može da ima legitimitet? Ne može. Da li na nepravdi može da se gradi pravičnost? Ne može. Upravo sama namera da se na taj način gradi buduća državna zajednica Srbije i Crne Gore govori o nameri onih koji su preko jedne poluge ovaj zakon oktroisali.
Ustavna povelja je prihvatljiva i ona jeste udaljena od Beogradskog sporazuma, koji je jedan politički akt, ali Ustavna povelja jeste nešto što ima okvire neke državne zajednice i ima strukturu države. Bez obzira na neke stvari i na neke ustupke i kompromise, koje smo pravili pre svega zarad interesa građana Srbije da sačuvaju teritoriju, da se ne otvori pitanje Kosova, Raške oblasti i drugih, zakon je morao da bude drugačiji, morao je da udari temelje jedne dobre organizacije vlasti, dobre kontrole i značajnog uticaja građana Srbije na to kako će se trošiti njihove pare. Ovako te kontrole nema i mi ćemo i dalje finansirati u Crnoj Gori, kao što smo i do sada radili, i opet će se sve raditi na štetu građana Srbije.
Ako govorimo o odgovornosti i ako je ovde bilo puno reči o odgovornosti pojedinih poslanika, istorijskom trenutku i svemu ostalom - da, gospodo poslanici, upravo je ta odgovornost na vama, koji ćete na štetu građana Srbije izglasati ovakav zakon - Demokratska stranka Srbije apeluje na sve one koji žele da sačuvaju građane Srbije da ih poštede još jednog propalog projekta koji se u ovom slučaju zove Zakon o sprovođenju Ustavne povelje.
To je propao projekat koji neće omogućiti funkcionisanje državne zajednice, već će naprotiv onemogućiti i dovesti do raspadanja i još jednog bolnog rastanka, a to je, po mom skromnom sudu, nešto za šta ćete odgovornost da preuzmete svi vi koji ćete iz raznih razloga glasati, koji se niste možda u potpunosti upustili da vidite šta nosi ovaj zakon i koje institucije se ukidaju.
Još jednom, smatram da zakon može i mora da bude dorađen, da Ustavna povelja jeste osnova na kojoj može da se gradi država, ali zakon mora da bude dorađen kako bi Srbija konačno ravnopravno bila zastupljena i kako bi svako prema učešću u finansiranju i funkcionisanju te države imao koristi, a ne opet da imamo nešto što je jedna skaredna tvorevina koja će omogućiti političkim oligarhijama u Srbiji i Crnoj Gori da nam opet kroje sudbinu na isti način kao što su Milošević, s jedne strane i Momir Bulatović, Milo Đukanović (dok naglo nije postao opozicionar) to radili poslednjih deset godina i doveli nas u ovu situaciju u kojoj smo sada.
Plašim se da će ovakav zakon samo prolongirati ovo stanje i neće doprineti da se normalizuju odnosi i da se brzo i organizovano uključimo u evropske integracije, već će samo to usporiti, i mislim da je odgovornost na vama. Kao što je rekao moj kolega poslanik, vreme će pokazati koliko smo bili u pravu, a koliko su neke jeftine političke trgovine dovele u pitanje funkcionisanje državne zajednice Srbije i Crne Gore.

Poštovana predsedavajuća, dame i gospodo poslanici, pre svega bih hteo da pitam da li imamo uslova da vodimo ovu raspravu, pošto nemamo ovlašćenog predlagača ovde i predstavnika Vlade na ovoj sednici, tako da nemamo s kim da polemišemo uopšte o amandmanima i ko da nam da dodatna obrazloženja. Gospodin Šabić u materijalu nije taj koji je ovlašćen, a to je ministar finansija Božidar Đelić. Nema premijera i ne znam na koji način možemo odgovorno da raspravljamo o amandmanima. Kada je to marketinški potrebno, onda je tu cela Vlada da nam zamazuje oči i da nam priča demagoške priče koje se pričaju o konkretnim stvarima, kao što su budžeti, pojedine stavke, kako se troše pare, gde će ići pare od ovoga i onoga. Njih nikog nema. Mislim da je ovo elementarno nepoštovanje i omalovažavanje ovog parlamenta.
Amandman gospodina Petrovića ide u pravcu smanjenja budžetskog deficita koji je prenaduvan. Mi smo amandmanom tražili da se taj budžetski deficit smanji, a da se te stavke koje moraju da se smanje na strani rashoda, upravo oduzmu od onih sredstava koja su predviđena ministarstvima da ona samovoljno raspolažu. Ta sredstva su uglavnom zloupotrebljavana tako što su namenjivana poslušnicima, miljenicima, nekim agencijama koje vole, raznim nevladinim organizacijama. Na taj način ne može da se radi. To je trošenje budžetskih para bez kontrole. U ovom budžetu ima oko 30 milijardi dinara, ostavljeno je da se troši po diskrecionim odlukama Vlada i ministarstava. Znači, 30 milijardi dinara je ostavljeno grupi od tridesetak ljudi da raspolaže i vidite koja je to suma i koliko to precizno da se usmeri ovim budžetom, može da doprinese da se usmeri u poljoprivredu, u industriju, u oživljavanje nekih preduzeća ili da se kroz Fond za razvoj transparentno i krajnje odgovorno usmeri za neke programe.
Mislim da nemamo elementarnih uslova da vodimo ovu raspravu. Nema ministra ili nekog drugog iz Vlade ko je radio na budžetu da nam obrazloži sve ove primedbe. Mislim da treba da prekinemo jednostavno ovu raspravu, dok se ne steknu uslovi da možemo odgovorno da radimo. Inače, ovo je potpuno besmisleno, da ovde izlazimo, obrazlažemo amandmane. Za koga to radimo? Koga da ubedimo? Mislim da je ovo neodgovorno od strane Vlade Republike Srbije. Razumem da su oni juče sedeli do kad i mi, pa smo mi došli danas ovde da radimo i ovo je naš najvažniji posao, jer ako oni na ovaj način doživljavaju Skupštinu onda šta očekuju i kako očekuju da ih ova skupština podržava uopšte u onome što rade.

Poštovana predsedavajuća, dame i gospodo uvaženi poslanici, tvrdnje predsednika Vlade da bi posledice neusvajanja budžeta pogodile građane, potpuno su netačne. To se vidi i na samoj činjenici što on ne prisustvuje glasanju o budžetu.

Ja hoću ovom prilikom da kažem, da s obzirom, da nismo prethodnih nekoliko dana dobili odgovore na mnoga pitanja koja smo postavili na završnom računu budžeta ...

... poslanici DSS-a ne žele da učestvuju u tome da se gura ruka  u džep poslanicima...

Nećemo da učestvujemo u glasanju, s obzirom da Vlada nije učestvovala u raspravi i samim tim  poslanici DSS-a su....

Poštovani ministre, dame i gospodo uvaženi poslanici, predsedavajući, ovo teško može da se nazove rebalansom, pošto se iznos budžeta ne povećava, već se samo vrši određena preraspodela unutar budžeta.

Jednostavno, ovo je rađeno i prošle godine, ali nismo imali na Skupštini prilike da raspravljamo o rebalansima i mislim da je trebalo i prošle godine, s obzirom da je to rađeno, raspravljati o tome i vršiti preraspodelu ovim putem, a ne kako je to rađeno putem odluke Vlade ili nekim drugim. Ovo je pravi način na koji već idemo putem transparentnijih javnih finansija da se vrše preraspodele unutar samog budžeta.

Ono što nam je takođe potrebno da bi mogli da raspravljamo o ovom rebalansu, a to je realizacija sredstava budžeta do sada. Prošlo je 11 meseci, znači, tri kvartala su prošla i bilo je potrebno da vidimo kako su do sada izvršavana koja plaćanja, kako je punjen budžet, kojim tempom i iz kojih sredstava više. Nešto se doduše vidi i iz ovoga, ali uglavnom što se tiče pokrivanja deficita, tako da bi mogli adekvatno da raspravljamo o ovome. Ono što je jednostavno naša pretpostavka, to je da su uglavnom sredstva koja su ovim rebalansom ili preraspodelom unutar budžeta, a koja će prebaciti na pojedine stavke, već prebačene i da ovo samo treba da ozakoni ono što je već urađeno. To je, po meni, gotovo sigurno i zato hoćemo da vidimo pre glasanja o rebalansu ono što je Vlada do sada učinila, jer pretpostavka da je ovo urađeno i videćete zašto i na kojim stavkama.

Ono što je obeležje politike ove vlade i što može da se vidi, a to je da se permanentno, iz godine u godinu, smanjuju sredstva namenjena poljoprivrednicima. Ove godine, za ove stavke, poljoprivredi je bilo namenjeno nešto manje od 8 milijardi dinara. Prvim rebalansom je smanjeno na 6,5 milijardi, a sada je smanjeno na 4,5 milijarde.

Da li je to politika koja treba da se vodi u poljoprivredi ili nije? Mi smatramo da nije. Ima puno stvari, a vezano je za poljoprivredu, od raznih subvencija, svega ostalog, a vi u ovom trenutku, kada smatramo da je poljoprivreda, da treba da postane snaga koja će pokrenuti ovu državu, naročito ako govorimo o Vojvodini, vi smanjujete sredstva za poljoprivredu i to je za mene potpuno neprihvatljivo.

Tu me posebno začuđuju one stranke koje sebe nazivaju i imaju prizvuk vojvođanskog, da se brinu za vojvođanskog seljaka, da se brinu za Vojvodinu, da blagonaklono gledaju na smanjenja dotacija vezanih za poljoprivredu. Time direktno, potpuno marginalizuju ono što rade i ono što čine i to govori da je politička nagodba iznad svakog stranačkog interesa i programa.

Sredstva za poljoprivredu moraju da budu tamo i njih mora da bude naravno više, jer ako se ide u jednu besomučnu privatizaciju, sredstva za poljorivredu moraju da budu veća, kako bi se omogućilo da ta poljoprivreda, to je ono što je naše, najbolje i najbrže može da nam vrati. Tako možemo da podignemo i životni standard, a da podignemo i bruto društveni proizvod.

Kada se već uzimaju sredstva iz poljoprivrede, da pogledamo gde se povećava. Videćete, stavka - Biro za komunikacije Vlade Republike Srbije koja se povećava za 100 posto. Znači, uzimamo od poljoprivrede da bi dali Birou za komunikacije, da sto posto povećamo dotaciju za Biro za komunikacije.

Verovatno da se taj nedostatak i to što nam država ne radi treba da nadomesti marketinškim kampanjama "Srbija na dobrom putu", ili već kakvih imamo "Ponosni na Srbiju" i sve ostalo. Znači, uzima se od poljoprivrede da bi se dalo birou za komunikacije.

Da li je to pravi način da se troše sredstva koja poreski obveznici izdvajaju i da li je to pravi način da se finansiraju protivzakonito formirane agencije pri Vladi Republike Srbije - naravno da nije. I ako neko smatra da može da otima sredstva od poljoprivrede da bi pravio markentiške kampanje, kojima bi te iste naše zemljoradnike ubeđivao kako oni sjajno žive i kako je ova vlada puno učinila za poljoprivredu, ljuto se vara. Cifre jako lepo govore i mi hoćemo da dobijemo dodatno obrazloženje - zašto se otimaju pare od poljoprivrede.

Na strani 3. obrazloženja vidi se da se pare od poljoprivrede daju i za ŽTP. Nije sporno da ŽTP treba da dobije pare i nije sporno da je u teškoj situaciji. Mi to ne dovodimo u pitanje uopšte. Ali se dovodi u pitanje i tražimo da se utvrdi odgovornost - zašto se odlaže proces restrukturiranja ovog preduzeća. To stoji u obrazloženju. Ko je odgovoran za to, zašto se odlaže proces restrukturiranja i i zašto država i dalje mora da finansira ŽTP.

Niko, naravno, a ko je odgovoran, ne želi da dovede u pitanje funkcionisanje ŽTP-a, ali hoćemo da znamo ko je odgovoran zato što se odlaže proces restrukturiranja i zašto država i dalje mora ogromna sredstva da izdvaja za ŽTP.

Isto možemo da kažemo i za RTS, izdvajanje sredstava za RTS. Mi smo ovde doneli Zakon o radiodifuziji, donet je Zakon o javnom servisu RTS-a, ali ko je odgovoran zato što po tom zakonu nije formiran odbor koji je trebalo da bude formiran, da se utvrdi davanje frekvencija i sve ostalo. Zašto ova skupština nije delegirala člana u taj odbor i koja je bila namera onih koji žele i koji blokiraju formiranje tog odbora, kako bi se i ovaj zakon koristio kao sredstvo pritiska na medije.

Za pripremu elektrodistribucije za zimsku sezonu naravno da treba para i da je naš energetski sistem naročito rasturen posle bombardovanja, da je njemu neophodno da se sredi kako bi bilo omogućeno nesmetano snabdevanje električnom energijom, ali sve to govori da pojedine stavke nisu dobro planirane ili da se neko preračunao po pitanju donacija, jer znamo da je najveći deo donacija upravo išao u EPS, NIS i velike javne sisteme. Zašto onda to nije dobro planirano.

Tako, ima puno stvari koje nas ne uveravaju da je ova preraspodela, a ne rebalans, dobro planirana. Mi hoćemo, pre svega, da dobijemo izveštaj i da vidimo da li su sredstva koja se ovom preraspodelom unutar budžeta prebacuju sa pojedinih stavki već prbačena i potrošena od strane onih korisnika koji su ovde; onda je ova skupština iznova mesto na kome se samo aminuju odluke koje je Vlada Republike Srbije već donela, prebacila sredstva, potrošila sredstva, a mi sad treba samo, da bi forma bila zadovoljena, ovde da vršimo određena pomeranja i premeštanja.

Naravno da omalovažavanje ovog doma na taj način nije dobro i zato hoćemo da vidimo pismeni izveštaj o ovome, jer nekako na reč verovati nije baš puno dobro. Kao što smo dobili izveštaj o donacijama, koji ima pojedinih netačnosti po pitanju brojčanih ili računskih operacija, u završnom računu o donacijama, ali smo dobili pismeni izveštaj, jedini koji smo tražili pojedinačno po ministarstvima, tako da i ovde hoćemo da dobijemo završni račun, da vidimo utrošak sredstava za prva tri kvartala i za ova dva meseca, kako bi mogli da se izjašnjavamo o rebalansu.

Inače, ovakav rebalans, sa ovoliko malo informacija je potpuno neprihvatljiv, pogotovu što nema obrazloženja - zašto se otimaju pare od poljoprivrede i daju npr. Birou za komunikacije Vlade Republike Srbije, koji treba te iste seljake da ubeđuje da oni žive bolje, u zemlji u kojoj sve cveta, da sve ide dobro.

Znači, to su neka pitanja na koja mi, nažalost, odgovore nismo dobili ni juče, već se iza jeftinih, demagoških priča pokušava sakriti suština, a to je da ima nenamenskog trošenja sredstva i da ova skupština to samo mora da aminuje. Tu ne govorim o Ministarstvu finansija, koje stvarno iscrpno pokušava da odgovori na sva pitanja, ali ima i nekih stvari koje su izvan njihovih nadležnosti i mogućnosti; mislimo da tu pre svega nastaju problemi i zato tražimo da se oni koji su najodgovorniji ovde pojave i kažu kako se došlo do toga.