Zahvaljujem predsedniče.
Dame i gospodo prisutni u sali, poštovani građani Srbije, ne postoje reči kojima bi se mogla opisati dubina tragedije koja je Srbiju zadesila. Jedan dečak od 13 godina ubio je devetoro svojih drugova i čuvara, a onda samo dan i po kasnije jedan mladić, koji neman ni 21 godinu, ubio je još osmoro.
Ostale su za tom decom i mladošću neispisani knjige života, roditelji, bake i dedovi, braća i sestre, prijatelji da nose tešku i veliku tugu i ona nikada neće proći.
U Srbiji je u prva četiri meseca ubijeno 17 žena, 15 žena i dve devojčice, a u našoj zemlji na 100 hiljada ljudi imamo 15 samoubistava, u Grčkoj taj broj iznosi pet, u Italiji iznosi šest.
Najlakše bi bilo reći da je to sudbina koja čeka u zasedi, ali nije sasvim tako i u svemu ovome nema nevinih. Da bi se uradio zločin potrebno je nekoliko faktora. Jedan je svakako genetika, jedan je struktura ličnosti koja se razvija razvojem i uticajem porodice. Treći faktor jeste okruženje, okolina, odnosno atmosfera u društvu.
Hajde da krenemo prvo od porodice. Mi roditelji smatramo da je sve u redu ako nam je dete mirno, ako donosi kući odlične ocene, ako još ide na takmičenja, ako još profesori pri tome hvale njegovu darovitost, ako smo im obezbedili dobre patike i mobilne telefone, ali grešimo.
Vi kažete da sistem nije zakazao. Mislim da grešite i vi, jer gde je bio sistem kada je jedan otac svog trinaestogodišnjeg sina vodio u streljanu da se tamo trenira kao da je komandos. Mene zanima da li ste proverili koliko još takve dece u Srbiji odlazilo u streljane, šta je sa tim u vezi preduzimano i šta se sada preduzima?
U Srbiji ima 1.800 škola. Jedan deo tih škola nema psihologa, a i one koje imaju psihologa dešava se da je dva do tri meseca u ovom letnjem polugodištu, drugom polugodištu psiholog zauzet testiranjem prvaka.
Zato ja predlažem da svaka škola treba da ima psihologa, po dva ili tri ako je škola veća, pedagoga i defektologa. Zašto defektologa? Zato što mnoga naša deca imaju probleme sa mucanjem, sa disleksijom, sa disgrafijom. Na taj način postaju frustrirana i laka meta vršnjačkog nasilja.
Taj tim psihologa, pedagoga i defektologa koštao bi koliko košta jedan pripadnik specijalnih jedinica, a evo najavljeno je da ćemo imati 5.000 novih pripadnika specijalnih jedinica.
Upravo taj tim psihologa, pedagoga i defektologa treba da budu specijalne jedinice u odbrani mentalnog zdravlja naše dece.
Za ubicu iz Mladenovca sistem je zakazao, ali postojala je prava hronika najavljenog zločina. Uostalom, o tome nam je govorio i ministar Gašić. On je rekao, citiram – da od prijave iz juna 2020. godine do danas nema traga ishodu.
Takvu vrstu najavljenog nasilja vrlo često imamo i kod žena koje su žrtve nasilja, kod femicida. Zato je moj sledeći predlog da femicid postane posebno krivično delo, da se formira telo za praćenje femicida, telo koje bi imalo zadatak da napravi analizu svakog pojedinačnog slučaja da vidi gde je zapelo, u MUP-u ili je u centru za socijalni rad, Tužilaštvu ili nekom trećem mestu i da se tako, na taj način preduprede neke nove potencijalne tragedije.
U našem društvu ima mnogo nasilja i o tome ne treba govoriti. Ono nas vreba sa malih ekrana, iz škola. Ima puno mobinga u preduzećima, u ustanovama. Nažalost, verbalnog nasilja imamo ovde i u Skupštini.
Na kraju, ministarke gospođe Grujičić, ministarke zdravlja nema, ali moj sledeći predlog koji bi delovao takođe preventivno, ali i figurativno jeste da je Srbiji veoma neophodna korenita promena zaštite mentalnog zdravlja, slična onoj koju je sproveo italijanski psihijatar Franko Bazalja 1978. godine u Italiji. To je psihijatrija u zajednici gde praktično svaka opština i opštinica, svaki kvart ima svoj mali centar za mentalno zdravlje gde rade stručnjaci koji vode računa i kojima 24 sata mogu da se obrate ne samo psihijatrijski bolesnici, nego i ljudi koji su u nekoj duševnoj patnji? Ja bih vas pitala – a ko je nije imao barem jednom u životu?
Što se tiče samim mera Vlade, jedan deo mera jeste represivan i taj deo represivnosti možda je u ovom trenutku, kažem možda, i potreban. Međutim, samo sa represivnim merama, a bez prevencije nećemo mnogo postići.
Na samom kraju ja bih se osvrnula na vašu burnu reakciju, gospođo predsednice Vlade. Ta reakcija je bila naročito burna na našeg kolegu gospodina Aleksića koji je rekao da je profesorka Pejović kućna prijateljica porodice Kecmanović.
O profesorki Pejović ja mogu da kažem sve najbolje. Ona je vredna i radna žena, ona je i dobar doktor, ali ako je ona stvarno kućna prijateljica, i zarad nje i zarad javnosti, bolje bi bilo da se povuče iz „Ribnikara“. Ako nije, ako se dokaže, ako vi dokažete da nije, ja sam spremna da se izvinim.
Gospođo predsednice Vlade, vama onakva reakcija je neprimerena, i kao ženi i kao predsednici Vlade, ma koliko ja razumela da ste vi od krvi i mesa. Vi bi kao predsednica Vlade morali da pokazujete poštovanje i empatiju prema svima.
Imam lično jako dobro iskustvo sa vama jer ste u trenutku moje vrlo velike životne tragedije stali uz mene i pokazali mi i empatiju i poštovanje.
Dakle, vi to možete, a kao predsednica Vlade mislim da vi to morate.
Ne zamerite i hvala vam.