SINIŠA KOVAČEVIĆ

Nestranačka licnost

Rođen je 1954. godine u selu

Osnovne informacije

Statistika

  • 0
  • 0
  • 0
  • 0
  • Nema pitanja koja su upućena poslaniku

Šesta sednica Drugog redovnog zasedanja, 16.12.2013.

Uvažena gospođo predsedavajuća, gospođe i gospodo, moja generacija je iskreno volela Evropu. Čim smo poskidali pionirske marame, upalili smo radio Luksemburg, pošli u Trst kod Mešinovića po „Levis“ farmerke i u Beč na koncert Rolingstonsa.
Voleli smo je i zato što su tamo živeli Čerčil i De Gol, tamo su bili Lenon i Džeger, tamo je bilo svetla, najlon čarapa, ploča, tamo su živeli De Sika, Šabrol, Felini, Sid, Višiz, Kami i Sartr.
Odrastali smo uz američke i evropske filmove, englesku muziku, rusku literaturu i naše pesnike. Tek deceniju dve starije od nas, čitali Miljkovića, Popu, Branu Petrovića znali napamet, „Prokleta da si ulico“ od Rige od Fere, išli na Bećkovićeve književne večeri.
Za to vreme drugi deo naše generacije se svega toga gnušao. Oni su obožavali bronzani faust, zvani „štafeta“, išli na azijske manifestacije zvane „sletovi“, klanjali se „plavoj ljubičici“, pevali joj, pisali antologijsku udvoričku poeziju, radovali se kada Valter odbrani Sarajevo, zabranjivali knjige i pesnike, filmove i pozorišne predstave.
Dragi prijatelji, da bi čovek bio srećan, potrebno je da ima nekoliko zadovoljenih preduslova. Potrebno je da život ili bar što duži period života provede sa osobom koju voli, da radi posao koji voli, da bude zdrav i da bude slobodan, a mi nismo bili slobodni.
Uzgred, znate li kakav je danas odnos tvoraca bronze u erekciji prema Evropi? Niko je ne voli više od njih. Voleli smo je, mislim na Evropu, zato što su nam tamo studirali pradedovi, zato što nam je odande sa Davidovićem došla štampa, sa Šlezingerom muzičko obrazovanje, sa Dositejem i Sterijom prosveta i kultura, sa Jovanom Đorđevićem pozorište, odande nam je stigla železnica, pošta, moderna medicina, vrhunsko slikarstvo. Tamo se na televiziji mogla čuti kritika sopstvene vlade, tamo su novine otkrivale političke afere i smenjivali ministre, a rado nije prenosio samo kongrese i izveštaje o vodostanju.
Hteli smo u Evropu među uljuđene i nasmejane, hteli smo da živimo kao normalan svet, kao Evropljani sa vlastitim imenom i prezimenom, sa vlastitim identitetom kao svoj na svome. Evropa nas nije htela takve. Hteli su nas raskomadane, izbombardovane, snishodljive, bez ponosa i bez Kosova i eto mantre – Evropa nema alternativu. Dragi prijatelji, sve ima alternativu ili gotovo sve. Alternativa ratu je mir i obratno, da nije tako ne bi bilo Termopila, Mojkovca, Galipolja, Solunskog fronta, Vaterloa, Kosova. Alternativa životu je smrt, alternativa smrti je vaskrsenje. Alternativa ponosu je snishodljivost i unjkavost, samo porodica, otadžbina i vazduh su bez alternative, samo deca i nebo nemaju alternativu.
Da je neko vodio dnevnik uvreda, bilo bi to uvreda na hiljade, nekoliko hiljada strana, naslov – Antologija evropskih uvreda i poniženja. Ni trunke empatije, saučešća, potrebe da se pomogne posrnuloj državi i naciji, banke evropske, kamate zelenaške, kaišarske. Najveći u Evropi trgovinski lanci kao i banke ispumpavaju novac iz Srbije. Gde ide profit iz Merkatora, u Lapovo ili u Ljubljanu? Sve što se u Srbiji gradi, grade evropske firme koje zapošljavaju srpske građevince, dajući im afričke nadnice, kao vrane umirućem jelenu.
Demokratska stranka Srbije ne želi u takvu Evropu, ne želi među one koji nam otimaju teritoriju, koje sa razlogom smatrate oltarom države, ne želi u brod koji tone, neće da bude poput onih koji kupuju karte za Titanik u trenutku kada je Titanik uveliko nastanjen ribama. Ne postoji, dragi prijatelji, multikonfesionalna i multinacionalna imperija koja se nije raspala u krvi i pepelu. Od Vavilona do SSSR dva puta smo bili u takvim imperijalnim modelima. Kakvu smo korist kao narod izvukli od viševekovnog boravka u Otomanskoj i Austrougarskoj imperiji?
Demokratska stranka Srbije ne želi među one koji prvo podignu avione, bombarduju suverene zemlje, a onda smišljaju više ili manje uverljive razloge o odbrani ljudskih sloboda, ne želi među one koji mrtve lidere nezavisnih država, ma kakvi oni bili, izlažu u rashladnim vitrinama provincijalnih samoposluga, neće među one koji uriniraju po telima mrtvih protivnika.
Napokon, nećemo među one koji suspenduju demokratiju, smenjuju legitimno izabrane premijere i sa komitetskom superiornošću proglašavaju nove za koje ni jedan Italijan ili Grk nije glasao.
U neopozivo i večito vlasništvo, za tepsiju ribe ili prosjačku suzu, nadnacionalnim, uglavnom Nemačkim kompanijama, poklanjaju se vlastito nebo i zemlja, voda i obradive površine, prodajući tako u bescenje i vlastiti suverenitet i identitet. Nikada u svojoj istoriji, osim u vreme Hitlera i Napoleonovog ekspanzionizma, Evropa nije bila u takvoj moralnoj krizi i na takvoj moralnoj i istorijskoj stranputici.
Evropa je, dragi prijatelji grobnica za male narode, komforna, mermerna, ali ipak grobnica. Nemojte mi reći da sa jednakim pravom odlučivanja odlučuju i nastupaju jedna Slovenija ili Nemačka, Luksemburg ili Francuska, Malta ili Velika Britanija. Kako je u tom grobu pitajte Grke, pitajte Italijane, Mađare, Špance, Bugare, Rumune. Pitajte Islanđane zašto su prekinuli pregovore i odustali od ulaska, zašto je Velika Britanija zakazala referendum o izlasku za 2017. godinu.
Kada se to dogodi, šta onda, dragi prijatelji, ostaje od Evrope? Dame i gospodo - „četvrti Rajh“; sve ono što je marširalo na Staljingrad, Nemačka, Italija, Španija, Estonija, Austrija, Litvanija, Finska, Mađarska, Rumunija, Bugarska, Hrvatska, samo nema Fon Paulusa, zato što ovaj pohod na istok se ostvaruje sasvim drugim sredstvima, zato je u stvari Brisel zamena za „Kominternu“, samo se ne govori ruski nego nemački. Danas o jeziku, mislima, postupcima, privredi ne odlučuje tovariš Staljin nego drugarica Merkel. Ono što CK Evrope donese kao Briselsku odluku, komesari ima da sprovedu bez pitanja i pogovora.
Tamo se donose ekonomske odluke. Tamo se propisuje veličina šargarepe. U tzv. političkoj korektnosti sakrivene su razne vrste misaonih, govornih i političkih opstrukcija. Odande se uvozi novogovor, rogobatni jezički izrazi poput dramaturškinje ili pedagoškinje, novi kulturni i supkulturni model.
Upravo zato će ova politička nakaza, smišljena samo da Nemačkoj bude bolje, da se uruši sama od sebe, kao i sve druge pre nje. Moraćemo da trpimo nove uvrede i nova poniženja. Sve za naše dobro, da se radujemo jarmu, a to što su nas malo ubijali i bombardovali, to što danas umiremo od raka i steriliteta nije, dragi prijatelji, ništa u odnosu na veličinu cilja kome stremimo.
Neka u tom smislu Gavrilo Princip i bude ubica i terorista, kao da je ubio tiranina na stepeništu carske palate u Beču, a ne na Vidovdan u Sarajevu u kome, uostalom, zar ne, u tom trenutku živi 95% Nemaca i samo 5% Srba, Hrvata i Muslimana. Trpećemo da je „Mlada Bosna“ teroristička organizacija, a ne nešto najbolje što južni Sloveni imaju u tom trenutku. Uživaćemo u reviziji istorije. Kapitulaciju Nemačke i njen poraz u Velikom ratu obeležavati kao dan primirja, a gle čuda, 9. maj, ne kao Dan pobede nad fašizmom, nego kao dan Evrope.
Dragi prijatelji, DSS će i dalje smatrati da je Evropa Zole i Igoa, Evropa kojoj treba težiti i dalje smatrati da su evropske tekovine, poput ljudskih i umetničkih sloboda, slobode štampe, manjinskih prava, bilo da su manjine konfesionalne, nacionalne, nešto što se mora bez rezervno preuzimati. Treba preuzeti sve evropske tekovine kada su u pitanju radne i higijenske navike, zaštita najugroženijih društvenih zajednica, naših najstarijih i najmlađih sugrađana, odnosa prema invalidima, prema svetosti svojine, ali neće glasati za ovu rezoluciju, jer ne želi da se vezuje za mrtvaca, ne želi da učestvuje u novom veliko germanskom projektu, ne želi da bude deo mega države u kojoj jutro zemlje neće biti srpsko, pre nego što otvorimo šampanjac i ispalimo vatromet u čast ulaska u Evropu ili da bismo bili potpuno jasni, da bismo govorili jezikom koji ćemo uskoro svi razumeti - nein danke. Hvala lepo.

Šesta sednica Drugog redovnog zasedanja, 10.12.2013.

Uvaženi gospodine Arsenoviću, gospodine ministre, dame i gospodo dragi prijatelji, danima traje rasprava o budžetu za 2014. godinu, smenjuju se govornici, napadaju se argumentovano i elokventno, prihodna i rashodna strana jednako ubedljivo se i brani. Sa razlogom se pominju privreda i poljoprivreda, subvencije, PDV, industrija, izvoz, BDP, uvoz, deficit, a baš niko, ako mi je promaklo, izvinjavam se tom brižnom čoveku, niko nije pomenuo prosvetu i kulturu. Verujem da svi znate ko su Dositej i Čika Jova Zmaj. Ne verujem da znate ime najvećeg srpskog proizvođača krompira u istoriji, što nikako ne umanjuje njegovu važnost i značaj.
U prosveti i kulturi ove zemlje, dragi prijatelji, neposredno učestvuje oko dva miliona ljudi. Dakle, svaki četvrti stanovnik Srbije. To su prvaci, osmaci, učitelji, nastavnici, tetkice, srednjoškolci, doktoranti, asistenti, profesori, kompozitori, glumci, pisci, slikari, bibliotekari, reditelji, pevači, elita jedne zemlje i u gotovo 90% njena mladost i njena budućnost, baš kao što ste i vi mladi, gospodine ministre. Kako se mi odnosimo prema toj neopozivoj činjenici?
Izvinjavam se, gospodine Arsenoviću, ako smetam gospodinu Stefanoviću i gospodi iz DS, da prekinem?
Stvarno se izvinjavam ako vam smetam, sačekaću da vi završite.

Šesta sednica Drugog redovnog zasedanja, 10.12.2013.

Najljubaznije vas molim da mi nadoknadite vreme.

Poslednji put ažurirano: 13.09.2016, 07:39