Prikaz govora poslanika

Prikaz govora poslanice Siniša Kovačević

Govori

Uvažena gospođo predsedavajuća, gospođe i gospodo, moja generacija je iskreno volela Evropu. Čim smo poskidali pionirske marame, upalili smo radio Luksemburg, pošli u Trst kod Mešinovića po „Levis“ farmerke i u Beč na koncert Rolingstonsa.
Voleli smo je i zato što su tamo živeli Čerčil i De Gol, tamo su bili Lenon i Džeger, tamo je bilo svetla, najlon čarapa, ploča, tamo su živeli De Sika, Šabrol, Felini, Sid, Višiz, Kami i Sartr.
Odrastali smo uz američke i evropske filmove, englesku muziku, rusku literaturu i naše pesnike. Tek deceniju dve starije od nas, čitali Miljkovića, Popu, Branu Petrovića znali napamet, „Prokleta da si ulico“ od Rige od Fere, išli na Bećkovićeve književne večeri.
Za to vreme drugi deo naše generacije se svega toga gnušao. Oni su obožavali bronzani faust, zvani „štafeta“, išli na azijske manifestacije zvane „sletovi“, klanjali se „plavoj ljubičici“, pevali joj, pisali antologijsku udvoričku poeziju, radovali se kada Valter odbrani Sarajevo, zabranjivali knjige i pesnike, filmove i pozorišne predstave.
Dragi prijatelji, da bi čovek bio srećan, potrebno je da ima nekoliko zadovoljenih preduslova. Potrebno je da život ili bar što duži period života provede sa osobom koju voli, da radi posao koji voli, da bude zdrav i da bude slobodan, a mi nismo bili slobodni.
Uzgred, znate li kakav je danas odnos tvoraca bronze u erekciji prema Evropi? Niko je ne voli više od njih. Voleli smo je, mislim na Evropu, zato što su nam tamo studirali pradedovi, zato što nam je odande sa Davidovićem došla štampa, sa Šlezingerom muzičko obrazovanje, sa Dositejem i Sterijom prosveta i kultura, sa Jovanom Đorđevićem pozorište, odande nam je stigla železnica, pošta, moderna medicina, vrhunsko slikarstvo. Tamo se na televiziji mogla čuti kritika sopstvene vlade, tamo su novine otkrivale političke afere i smenjivali ministre, a rado nije prenosio samo kongrese i izveštaje o vodostanju.
Hteli smo u Evropu među uljuđene i nasmejane, hteli smo da živimo kao normalan svet, kao Evropljani sa vlastitim imenom i prezimenom, sa vlastitim identitetom kao svoj na svome. Evropa nas nije htela takve. Hteli su nas raskomadane, izbombardovane, snishodljive, bez ponosa i bez Kosova i eto mantre – Evropa nema alternativu. Dragi prijatelji, sve ima alternativu ili gotovo sve. Alternativa ratu je mir i obratno, da nije tako ne bi bilo Termopila, Mojkovca, Galipolja, Solunskog fronta, Vaterloa, Kosova. Alternativa životu je smrt, alternativa smrti je vaskrsenje. Alternativa ponosu je snishodljivost i unjkavost, samo porodica, otadžbina i vazduh su bez alternative, samo deca i nebo nemaju alternativu.
Da je neko vodio dnevnik uvreda, bilo bi to uvreda na hiljade, nekoliko hiljada strana, naslov – Antologija evropskih uvreda i poniženja. Ni trunke empatije, saučešća, potrebe da se pomogne posrnuloj državi i naciji, banke evropske, kamate zelenaške, kaišarske. Najveći u Evropi trgovinski lanci kao i banke ispumpavaju novac iz Srbije. Gde ide profit iz Merkatora, u Lapovo ili u Ljubljanu? Sve što se u Srbiji gradi, grade evropske firme koje zapošljavaju srpske građevince, dajući im afričke nadnice, kao vrane umirućem jelenu.
Demokratska stranka Srbije ne želi u takvu Evropu, ne želi među one koji nam otimaju teritoriju, koje sa razlogom smatrate oltarom države, ne želi u brod koji tone, neće da bude poput onih koji kupuju karte za Titanik u trenutku kada je Titanik uveliko nastanjen ribama. Ne postoji, dragi prijatelji, multikonfesionalna i multinacionalna imperija koja se nije raspala u krvi i pepelu. Od Vavilona do SSSR dva puta smo bili u takvim imperijalnim modelima. Kakvu smo korist kao narod izvukli od viševekovnog boravka u Otomanskoj i Austrougarskoj imperiji?
Demokratska stranka Srbije ne želi među one koji prvo podignu avione, bombarduju suverene zemlje, a onda smišljaju više ili manje uverljive razloge o odbrani ljudskih sloboda, ne želi među one koji mrtve lidere nezavisnih država, ma kakvi oni bili, izlažu u rashladnim vitrinama provincijalnih samoposluga, neće među one koji uriniraju po telima mrtvih protivnika.
Napokon, nećemo među one koji suspenduju demokratiju, smenjuju legitimno izabrane premijere i sa komitetskom superiornošću proglašavaju nove za koje ni jedan Italijan ili Grk nije glasao.
U neopozivo i večito vlasništvo, za tepsiju ribe ili prosjačku suzu, nadnacionalnim, uglavnom Nemačkim kompanijama, poklanjaju se vlastito nebo i zemlja, voda i obradive površine, prodajući tako u bescenje i vlastiti suverenitet i identitet. Nikada u svojoj istoriji, osim u vreme Hitlera i Napoleonovog ekspanzionizma, Evropa nije bila u takvoj moralnoj krizi i na takvoj moralnoj i istorijskoj stranputici.
Evropa je, dragi prijatelji grobnica za male narode, komforna, mermerna, ali ipak grobnica. Nemojte mi reći da sa jednakim pravom odlučivanja odlučuju i nastupaju jedna Slovenija ili Nemačka, Luksemburg ili Francuska, Malta ili Velika Britanija. Kako je u tom grobu pitajte Grke, pitajte Italijane, Mađare, Špance, Bugare, Rumune. Pitajte Islanđane zašto su prekinuli pregovore i odustali od ulaska, zašto je Velika Britanija zakazala referendum o izlasku za 2017. godinu.
Kada se to dogodi, šta onda, dragi prijatelji, ostaje od Evrope? Dame i gospodo - „četvrti Rajh“; sve ono što je marširalo na Staljingrad, Nemačka, Italija, Španija, Estonija, Austrija, Litvanija, Finska, Mađarska, Rumunija, Bugarska, Hrvatska, samo nema Fon Paulusa, zato što ovaj pohod na istok se ostvaruje sasvim drugim sredstvima, zato je u stvari Brisel zamena za „Kominternu“, samo se ne govori ruski nego nemački. Danas o jeziku, mislima, postupcima, privredi ne odlučuje tovariš Staljin nego drugarica Merkel. Ono što CK Evrope donese kao Briselsku odluku, komesari ima da sprovedu bez pitanja i pogovora.
Tamo se donose ekonomske odluke. Tamo se propisuje veličina šargarepe. U tzv. političkoj korektnosti sakrivene su razne vrste misaonih, govornih i političkih opstrukcija. Odande se uvozi novogovor, rogobatni jezički izrazi poput dramaturškinje ili pedagoškinje, novi kulturni i supkulturni model.
Upravo zato će ova politička nakaza, smišljena samo da Nemačkoj bude bolje, da se uruši sama od sebe, kao i sve druge pre nje. Moraćemo da trpimo nove uvrede i nova poniženja. Sve za naše dobro, da se radujemo jarmu, a to što su nas malo ubijali i bombardovali, to što danas umiremo od raka i steriliteta nije, dragi prijatelji, ništa u odnosu na veličinu cilja kome stremimo.
Neka u tom smislu Gavrilo Princip i bude ubica i terorista, kao da je ubio tiranina na stepeništu carske palate u Beču, a ne na Vidovdan u Sarajevu u kome, uostalom, zar ne, u tom trenutku živi 95% Nemaca i samo 5% Srba, Hrvata i Muslimana. Trpećemo da je „Mlada Bosna“ teroristička organizacija, a ne nešto najbolje što južni Sloveni imaju u tom trenutku. Uživaćemo u reviziji istorije. Kapitulaciju Nemačke i njen poraz u Velikom ratu obeležavati kao dan primirja, a gle čuda, 9. maj, ne kao Dan pobede nad fašizmom, nego kao dan Evrope.
Dragi prijatelji, DSS će i dalje smatrati da je Evropa Zole i Igoa, Evropa kojoj treba težiti i dalje smatrati da su evropske tekovine, poput ljudskih i umetničkih sloboda, slobode štampe, manjinskih prava, bilo da su manjine konfesionalne, nacionalne, nešto što se mora bez rezervno preuzimati. Treba preuzeti sve evropske tekovine kada su u pitanju radne i higijenske navike, zaštita najugroženijih društvenih zajednica, naših najstarijih i najmlađih sugrađana, odnosa prema invalidima, prema svetosti svojine, ali neće glasati za ovu rezoluciju, jer ne želi da se vezuje za mrtvaca, ne želi da učestvuje u novom veliko germanskom projektu, ne želi da bude deo mega države u kojoj jutro zemlje neće biti srpsko, pre nego što otvorimo šampanjac i ispalimo vatromet u čast ulaska u Evropu ili da bismo bili potpuno jasni, da bismo govorili jezikom koji ćemo uskoro svi razumeti - nein danke. Hvala lepo.
Uvaženi gospodine Arsenoviću, gospodine ministre, dame i gospodo dragi prijatelji, danima traje rasprava o budžetu za 2014. godinu, smenjuju se govornici, napadaju se argumentovano i elokventno, prihodna i rashodna strana jednako ubedljivo se i brani. Sa razlogom se pominju privreda i poljoprivreda, subvencije, PDV, industrija, izvoz, BDP, uvoz, deficit, a baš niko, ako mi je promaklo, izvinjavam se tom brižnom čoveku, niko nije pomenuo prosvetu i kulturu. Verujem da svi znate ko su Dositej i Čika Jova Zmaj. Ne verujem da znate ime najvećeg srpskog proizvođača krompira u istoriji, što nikako ne umanjuje njegovu važnost i značaj.
U prosveti i kulturi ove zemlje, dragi prijatelji, neposredno učestvuje oko dva miliona ljudi. Dakle, svaki četvrti stanovnik Srbije. To su prvaci, osmaci, učitelji, nastavnici, tetkice, srednjoškolci, doktoranti, asistenti, profesori, kompozitori, glumci, pisci, slikari, bibliotekari, reditelji, pevači, elita jedne zemlje i u gotovo 90% njena mladost i njena budućnost, baš kao što ste i vi mladi, gospodine ministre. Kako se mi odnosimo prema toj neopozivoj činjenici?
Izvinjavam se, gospodine Arsenoviću, ako smetam gospodinu Stefanoviću i gospodi iz DS, da prekinem?
Stvarno se izvinjavam ako vam smetam, sačekaću da vi završite.
Najljubaznije vas molim da mi nadoknadite vreme.
Blagodarim.
Dakle, ponoviću, elita jedne zemlje u gotovo 90% i njena mladost i budućnost. Kako se mi odnosimo prema toj budućnosti i prema toj činjenici? Bojim se ignorantski i gotovo sa prezirom. Novac namenjen za kulturu, uvaženi gospodine ministre, nažalost meri se promilima. Novac namenjen prosveti, nauci i tehnološkom razvoju jedne zemlje jedva da je 17%.
Uvaženi gospodine ministre, niko od vas ne očekuje da u ovakvim vremenima odvojite novac za zgradu filharmonije, koju jedini u Evropi nemamo. Niko od vas, uvaženi gospodine ministre, u ovakvim vremenima ne očekuje da odvojite novac za zgradu nacionalne opere, koju jedini u Evropi nemamo. Ali, ako delimo siromaštvo, onda ga ne delimo tako da jedni budu siromašni, a drugi bedni.
Uvaženi gospodine ministre, razlika između siromaštva i bede, priznaćete, ogromna je. O tome najbolje svedoči Viktor Igo, koga, složićete se, ne pamte kao fabrikanta rigel brašna, nego kao pisca „Jadnika“. Uostalom, ako je Evropa to ishodište svih ishodišta, taj sveti politički oltar, prema kome tako nezaustavljivo puzimo, nešto na šta se u svemu ugledamo, zašto ta refleksija, dragi prijatelji nestaje kada su prosveta i kultura u pitanju? Ili je Evropa poput kapi za nos, uzimamo je samo onda kada je politički neophodna?
Uvaženi gospodine Lazare, vaš veliki imenjak, sa čudnim prezimenom Paču, verovatno ili gotovo sigurno najuspešniji ministar finansija koga je ova zemlja ikada imala, kada mu je kralj Petar unapred tražio apanažu za narednu godinu da popravi krov kuće koji je prokišnjavao, odgovorio je kralju – vaše veličanstvo, ne dam. Dakle, ne eufemistički, bez ikakvih eufemizama, ne – nemamo, nije trenutak, vaše visočanstvo, nego – ne dam. Kada mu je Petar Prvi rekao da zna da je nedavno dao novac za univerzitet, veliki Lazar Paču mu je odgovorio – veličanstvo, država bez krune može, teško, ali može, a bez prosvete ne.
Možete li vi, gospodine Krstiću, a ja vam to od sveg srca želim, da vašem visočanstvu kažete – ne dam?
Uvaženi gospodine ministre, znam da ste Nišlija. Sada ste se svrstali u red onih po kojima se grad Niš prepoznaje. Znate li ipak ko je najpoznatiji stanovnik Niša? Niste to ni vi, ni dva premijera iz Niša, čak ni Konstantin, ni mnogi drugi. Najpoznatiji Nišlija je Nišlijka i zove se Zona Zamfirova. Ona je kao literarna fikcija velikog Stevana Sremca ušla u srce svih pismenih Srba. Najpoznatija srpska slava nije Sveti Nikola, nego Ivkova slava. Njih dvoje, Ivko i Zona više proslavljaju Niš i otadžbinu nego svi drugi zajedno. Oni ne samo da svedoče o svom vremenu, nego postaju svevremena insignija jednog mentaliteta, jednog prostora, jednog grada, jednog jezika, jedne nacije.
Došli smo bijeni i poniženi od strane velike braće, farmera u saradnji sa Sulejmanom i ostalim pašama i bimbašama, ponovo u situaciju da opet pričamo turski, ponovo da na ovih nekoliko stotina turskih reči koje koristimo dodajemo nove, kombinujući ih sa indijskim i portugalskim.
U naše živote, uvaženi gospodine ministre, ušle su indijske neveste, meksički veleposednici, turski brodovlasnici, a izašli Dučić, Šantić, Zmaj, Jakšić, Njegoš, čiju 200-godišnjicu nismo uspeli, nismo hteli ili nismo smeli da obeležimo nijednim jedinim takmičenjem u bilijaru.
Sada smo u uvredljivoj i potpuno paradoksalnoj situaciji, ubeđujemo i pitamo jedni druge da li nam je kultura i prosveta uopšte potrebna? Kao da smo u sukobu sa kolagenom i silikonima unapred pristali na poraz, prešli u defanzivu, odustali od ideje i stava da se jedno vreme ne pamti po Milki Planinc nego po Ivi Andriću, ne po vašem zemljaku premijeru Dragiši Cvetkoviću nego po Branislavu Nušiću.
Uostalom, ko danas, dragi prijatelji, zna ko je bio premijer kada je Crnjanski pisao „Seobe“? Nismo u stanju, gospodine ministre, da nas potomci zapamte po novim zgradama Srpske filharmonije ili opere, po novim fakultetskim zdanjima, školama, rektoratu. Ali, ne moraju nas pamtiti ni kao generaciju koja je poput grobara zakucala poslednje eksere u sanduk pre nego što je ove dve rođene sestre sahranila u istu raku. A ako sahranimo umetnost i kulturu, ko će nam govoriti ko smo, odakle idemo i kuda smo krenuli? Zahvaljujem.
Uvaženi gospodine Arsenoviću, gospodine ministre, dame i gospodo dragi prijatelji, danima traje rasprava o budžetu za 2014. godinu, smenjuju se govornici, napadaju se argumentovano i elokventno, prihodna i rashodna strana jednako ubedljivo se i brani. Sa razlogom se pominju privreda i poljoprivreda, subvencije, PDV, industrija, izvoz, BDP, uvoz, deficit, a baš niko, ako mi je promaklo, izvinjavam se tom brižnom čoveku, niko nije pomenuo prosvetu i kulturu. Verujem da svi znate ko su Dositej i Čika Jova Zmaj. Ne verujem da znate ime najvećeg srpskog proizvođača krompira u istoriji, što nikako ne umanjuje njegovu važnost i značaj.
U prosveti i kulturi ove zemlje, dragi prijatelji, neposredno učestvuje oko dva miliona ljudi. Dakle, svaki četvrti stanovnik Srbije. To su prvaci, osmaci, učitelji, nastavnici, tetkice, srednjoškolci, doktoranti, asistenti, profesori, kompozitori, glumci, pisci, slikari, bibliotekari, reditelji, pevači, elita jedne zemlje i u gotovo 90% njena mladost i njena budućnost, baš kao što ste i vi mladi, gospodine ministre. Kako se mi odnosimo prema toj neopozivoj činjenici?
Izvinjavam se, gospodine Arsenoviću, ako smetam gospodinu Stefanoviću i gospodi iz DS, da prekinem?
Stvarno se izvinjavam ako vam smetam, sačekaću da vi završite.
Najljubaznije vas molim da mi nadoknadite vreme.
Blagodarim.
Dakle, ponoviću, elita jedne zemlje u gotovo 90% i njena mladost i budućnost. Kako se mi odnosimo prema toj budućnosti i prema toj činjenici? Bojim se ignorantski i gotovo sa prezirom. Novac namenjen za kulturu, uvaženi gospodine ministre, nažalost meri se promilima. Novac namenjen prosveti, nauci i tehnološkom razvoju jedne zemlje jedva da je 17%.
Uvaženi gospodine ministre, niko od vas ne očekuje da u ovakvim vremenima odvojite novac za zgradu filharmonije, koju jedini u Evropi nemamo. Niko od vas, uvaženi gospodine ministre, u ovakvim vremenima ne očekuje da odvojite novac za zgradu nacionalne opere, koju jedini u Evropi nemamo. Ali, ako delimo siromaštvo, onda ga ne delimo tako da jedni budu siromašni, a drugi bedni.
Uvaženi gospodine ministre, razlika između siromaštva i bede, priznaćete, ogromna je. O tome najbolje svedoči Viktor Igo, koga, složićete se, ne pamte kao fabrikanta rigel brašna, nego kao pisca „Jadnika“. Uostalom, ako je Evropa to ishodište svih ishodišta, taj sveti politički oltar, prema kome tako nezaustavljivo puzimo, nešto na šta se u svemu ugledamo, zašto ta refleksija, dragi prijatelji nestaje kada su prosveta i kultura u pitanju? Ili je Evropa poput kapi za nos, uzimamo je samo onda kada je politički neophodna?
Uvaženi gospodine Lazare, vaš veliki imenjak, sa čudnim prezimenom Paču, verovatno ili gotovo sigurno najuspešniji ministar finansija koga je ova zemlja ikada imala, kada mu je kralj Petar unapred tražio apanažu za narednu godinu da popravi krov kuće koji je prokišnjavao, odgovorio je kralju – vaše veličanstvo, ne dam. Dakle, ne eufemistički, bez ikakvih eufemizama, ne – nemamo, nije trenutak, vaše visočanstvo, nego – ne dam. Kada mu je Petar Prvi rekao da zna da je nedavno dao novac za univerzitet, veliki Lazar Paču mu je odgovorio – veličanstvo, država bez krune može, teško, ali može, a bez prosvete ne.
Možete li vi, gospodine Krstiću, a ja vam to od sveg srca želim, da vašem visočanstvu kažete – ne dam?
Uvaženi gospodine ministre, znam da ste Nišlija. Sada ste se svrstali u red onih po kojima se grad Niš prepoznaje. Znate li ipak ko je najpoznatiji stanovnik Niša? Niste to ni vi, ni dva premijera iz Niša, čak ni Konstantin, ni mnogi drugi. Najpoznatiji Nišlija je Nišlijka i zove se Zona Zamfirova. Ona je kao literarna fikcija velikog Stevana Sremca ušla u srce svih pismenih Srba. Najpoznatija srpska slava nije Sveti Nikola, nego Ivkova slava. Njih dvoje, Ivko i Zona više proslavljaju Niš i otadžbinu nego svi drugi zajedno. Oni ne samo da svedoče o svom vremenu, nego postaju svevremena insignija jednog mentaliteta, jednog prostora, jednog grada, jednog jezika, jedne nacije.
Došli smo bijeni i poniženi od strane velike braće, farmera u saradnji sa Sulejmanom i ostalim pašama i bimbašama, ponovo u situaciju da opet pričamo turski, ponovo da na ovih nekoliko stotina turskih reči koje koristimo dodajemo nove, kombinujući ih sa indijskim i portugalskim.
U naše živote, uvaženi gospodine ministre, ušle su indijske neveste, meksički veleposednici, turski brodovlasnici, a izašli Dučić, Šantić, Zmaj, Jakšić, Njegoš, čiju 200-godišnjicu nismo uspeli, nismo hteli ili nismo smeli da obeležimo nijednim jedinim takmičenjem u bilijaru.
Sada smo u uvredljivoj i potpuno paradoksalnoj situaciji, ubeđujemo i pitamo jedni druge da li nam je kultura i prosveta uopšte potrebna? Kao da smo u sukobu sa kolagenom i silikonima unapred pristali na poraz, prešli u defanzivu, odustali od ideje i stava da se jedno vreme ne pamti po Milki Planinc nego po Ivi Andriću, ne po vašem zemljaku premijeru Dragiši Cvetkoviću nego po Branislavu Nušiću.
Uostalom, ko danas, dragi prijatelji, zna ko je bio premijer kada je Crnjanski pisao „Seobe“? Nismo u stanju, gospodine ministre, da nas potomci zapamte po novim zgradama Srpske filharmonije ili opere, po novim fakultetskim zdanjima, školama, rektoratu. Ali, ne moraju nas pamtiti ni kao generaciju koja je poput grobara zakucala poslednje eksere u sanduk pre nego što je ove dve rođene sestre sahranila u istu raku. A ako sahranimo umetnost i kulturu, ko će nam govoriti ko smo, odakle idemo i kuda smo krenuli? Zahvaljujem.
Zahvaljujem, gospođo predsedavajuća.
Uvažena predsedavajuća, uvaženi gospodine ministre, najpre čestitke na toj vrsti hrabrosti i izdržljivosti koju ste danas pokazali, naročito kada se uzme u obzir činjenica da je ovde danas trebao da sedi i gospodin premijer, pretpostavljam da se pakuje za Brisel, za svoj sutrašnji put, a u isto vreme i gospodin Vučić, koji nas je udostojio sa svojih sat i po vremena i onda opet, ponet nekim državnim obavezama koje su daleko važnije od sedenja u parlamentu, verovatno otišao. Nadam se da je u Leskovcu i da otvara „Roštiljijadu“.
Voleo bih da polemišem sa njim, naročito o iskazanom stepenu prisnosti sa DSS, o čemu ja ne znam ništa kao član predsedništva, ali moguće je da postoje stvari koje ja ne znam. Nakon ovakvog ispada i istupa, kako god hoćete, samo mogu da postavim pitanje - kada ćemo se mi to uzeti? Isto tako bih rado polemisao i sa tezom da su sve naše primedbe nedobronamerne.
Dragi prijatelji, držim da u ovom parlamentu ima 250 dobronamernih ljudi koji su sa svojim primedbama uvek dobronamerni i uvek u interesu Srbije, pa čak i onda kada te primedbe nisu tačne, kada su pogrešne.
Jedan veliki američki satiričar jevrejskog porekla Artur Buhvald, ima jednu svoju humoresku koja se zove „Promena posteljine“, u kome on piše ingeniozno, kako samo Jevrejin sa autocinizmom prema rođenoj naciji može da piše tu humoresku, i kaže – u jednu baraku, u jednom konc. logoru ulazi SS oficir, vrata se otvaraju sa treskom i on kaže – promena posteljine, Jevreji ustaju sa svojih kreveta, uzimaju posteljinu, SS Štrunban Firer dodaje - baraka jedan menja sa barakom dva, baraka tri menja sa barakom četiri. O takvoj se, dakle, promeni posteljine radilo. Meni se čini da je ova naša rekonstrukcija vrlo slična toj promeni posteljine.
Ovo višemesečno zavlačenje, moderno rečeno spinovanje, ima samo jedan smisao, a to je da se izbegnu izbori. Šta fali izborima, dozvolite da postavim jedno retorsko pitanje. Dakle, oni traju mnogo kraće od ovoga što se zove rekonstrukcija. U isto vreme, mislim da su daleko čestitiji, daleko demokratskiji i daleko jednostavnije…
(Meho Omerović, s mesta: Ovo je ismejavanje.)
Izvinite, a čega je to ismejavanje? Dozvolite mi da završim…
(Meho Omerović, s mesta: Ovo je ismejavanje žrtava holokausta.)
Kojih žrtava holokausta, citirao sam Jevreja koji je napisao tu humoresku?
(Meho Omerović, s mesta: Napadate i ismejavate holokaust.)
Ko napada i ko ismejava holokaust?
Dozvolite mi da govorim, sprečite ova nepristojna dobacivanja.
Sprečite ova potpuno stupidna dobacivanja, molim vas lepo. Na šta to liči?
Moji su stradali u holokaustu, nemojte vi braniti žrtve holokausta od mene, molim vas. To je uvredljivo što vi radite.
Dakle, oduzmite mi od ovog vremena, molio bih vas najljubaznije.
Šta je bilo još jednostavnije, uvaženi gospodine Selakoviću? Pa, da ste napravili zamenu, da ministar poljoprivrede uđe u kabinet ministra kulture, da ministar kulture uđe u kabinet ministra poljoprivrede i obratno. Znaju proceduru, znaju sistem vrednosti i bilo bi daleko jednostavnije.
Šest meseci mi ovde slušamo priču o rekonstrukciji Vlade da bismo dočekali sutrašnji dan a da ne znamo ko su ministri. Hoćete li nam reći? Hajde nama kao narodnim poslanicima saopštite, molim vas, ko su ministri kulture, ko su ministri poljoprivrede.
Posao od nekoliko dana obavijen je velom misterije i velom tajne sa jako mnogo nagađanja, kao da se trguje heroinom. Tabloidi anticipiraju, otvaraju se kladionice ko su ministri, kakvi ministri, ko će biti ministri itd. Dakle, u tom principu sportskih analogija umorni smo i mi koji volimo sport. Znate, umorni smo i mi koji volimo sport, prolazna vremena, lestvice itd.
Pre samo godinu dana izrikom je rečeno da koalicija pred parlament i pred Srbiju iznosi najbolje što ima. Sad odjednom imamo situaciju da ima bolje od najboljeg. Izuzimajući neke poteze u borbi protiv korupcije, ova vlada je za godinu dana iskazala potpuni fijasko. Otvoreni autoputevi se mere desetinama metara, ali bukvalno desetinama metara. Investicija nema. Od one demografske obnove sa kojom smo tako elokventno započeli svoj premijerski ekspoze ovde, ništa, bukvalno ništa. Čak ni članovi Vladi, kojih ima mnogo mlađih od nas, kojima su ostale samo uspomene i topao vazduh, nisu se potrudili da bar svojim primerom naprave mali iskorak u svemu tome. Znate, u staračkim domovima kreveti ne škripe, ma koliko da su luksuzni. Dakle, Srbija je prazna. Trideset hiljada sahrana više od rođenja. Oni stolari koji prave mrtvačke sanduke imaju, a oni koji prave kolevke nemaju hleba da jedu.
Vojvodina je potpuno prazna. Svaka druga kuća je prazna. O istočnoj Srbiji da ne govorim. Škole se zatvaraju. Dakle, ako nas nema, ničega nema. I šta se za tih godinu dana dogodilo? Ništa, osim što smo spinovani sa tom rečenicom fantastičnom – strukturalna ili ne znam kakva rekonstrukcija.
Uspelo se u još jednoj stvari, da se u jednom istorijski neverovatno kratkom periodu napravi kult ličnosti i zato mi je žao što je gospodin Vučić otišao. Rado bih polemisao s njim i toj polemici se unapred radujem. Ovog puta ću izbeći da o tome govorim zato što držim da prosto nije korektno govoriti o tome kada čovek kome imate nameru da kažete da je dužan da sa svojim intelektualnim asortimanom bori protiv tog kulta ličnosti, nije ovde, a da je taj kult ličnosti prisutan, moraćete samnom, dragi moji prijatelji, da se složite, postoji jedan čovek koji sa lakvidarnom lakoćom u ovoj zemlji rešava probleme aflatoksina u mleku, rešava probleme bolesne dece, rešava probleme zoologije i botanike, hrastova, sportskih klubova itd. Dakle, od svega toga ostalo je samo da se pojave knjige – prvi potpredsednik i lekovito bilje, prvi potpredsednik i pčele. Taj smo slučaj imali. Po toj smo livadi, dragi prijatelji, hodali i zaista očekujem od gospodina Vučića jednu polemiku na tu temu i zaista ću sada prekinuti da govorim o tome iz vrlo prostog razloga, što me na to upućuje građanska pristojnost, on nije ovde, a rado bih polemisao oko svega toga.
Ovde je suština, dragi prijatelji, u nečem drugom. Dakle, izađite vi, dragi moji naprednjaci, na izbore. Uzmite svojih 60% i formirajte vlast i u Beogradu i u Srbiji i povedite nas prema tom bezpogovornom horizontu, prema tim fantastičnim svetlima Evropi. Zašto to ne uradite? Da li se možda plašite istorijskog suda ili suda svoga naroda?
Imali smo mi jedan sličan slučaj kada je jedna stranka imala ovde tu većinu, imala je 180 poslanika u parlamentu, pa smo videli kako je to završilo – ili se nema dovoljnog političkog, poetičkog, etičkog ili kadrovskog potencijala. Zašto se toliko izbegavaju izbori? Šta je ostalo? Završiću da bi moje kolege mogle da govore. Ostalo je da se proda Kosovo, da se preda Kosovo, da se prvi put u modernoj političkoj istoriji jedna država odrekne dela vlastite teritorije, uprkos protivljenju vlastitih sunarodnika, a onda ćemo u drugom delu naredne godine imati ponovo rekonstrukciju, samo, uvaženi gospodine Meho, nećemo ovaj put menjati posteljinu, nego ćemo menjati gaće i čarape.
(Predsedavajuća: Molim vas, gospodine Kovačeviću, nemojte direktno da se obraćate narodnom poslaniku.)
Izvinjavam se. Hvala lepo.
Moram zloupotrebiti vašu pažnju samo par minuta. Dakle, teško je tumačiti umetničko delo, znate. Moj citat je više nego precizan, više nego tačan.
Pozvao sam se na čoveka koji je Jevrejin. U humoresci „Promena posteljine“ se očituje, uvaženi gospodine Šajn, znam da ste Rom i znam da je i vaša populacija, vaš narod, preciznije ću se izraziti, takođe snažno stradala. Dakle, govori se o bespogovornom cinizmu jedne sile koja je u stanju da se sa samrtnicima ruga i igra na tako beskrupulozan način.
Za to ne treba previše inteligencije da se to shvati, znate, a ova moja metafora je iskorišćena u kontekstu nečega što je podrazumevalo uzaludnost posla ovog kojim se bavi Vlada. Dakle, jedna potpuno nepotrebna promena prljave posteljine, u kojoj će se sistem vrednosti vrlo brzo vratiti na staro, uvažavajući čak i činjenicu da su angažovani neki novi ljudi.
Mladi Lazar Kostić, kome želim svaku sreću i svaki uspeh, želim da bude uspešan koliko i njegov imenjak Lazo Paču, dolazi iz jednog uređenog društveno-političkog i finansijskog sistema u jedan karakazan, u jedan potpuni haos. Hoće li on imati snage da se tome odupre? Hoće li imati snage da kaže gospodinu Pavloviću - ne dam?
Onda se tu postavlja još jedno retorsko pitanje, dragi prijatelji - sistem vrednosti u prosveti ove zemlje. Vi imate šest oficijelnih državnih ekonomskih fakulteta od Subotice do Niša, sa jednom respektabilnom i dugom tradicijom. Verujem da su mnogi od vas možda završili te fakultete ili možda predaju na njima. Nekoliko stotina univerzitetskih nastavnika od docenata do emeritusa predaje na tim fakultetima. Šta im poručujete tom činjenicom? Šta poručujete onim ambicioznim studentima čiji su proseci 10, ili koji se vrte oko 10, tako što ćete dovesti čoveka sa druge strane sveta koji nije bio devet godina ovde? Moja koleginica je maločas rekla, ne bude mesec dana kod kuće njena se avlija promeni.
(Predsedavajuća: Vreme, gospodine Kovačeviću.)
Hvala lepo gospođo. Računam na vašu dobru volju.
Zahvaljujem. To je dovoljno vremena da kažem ono što sam želeo.
Dragi prijatelji, uvažena predsedavajuća, gospodo ministri, kažu Latini Vox populi, vox dei - glas naroda - glas Boga. U ovakvim okolnostima, kada je sudbina države u pitanju, ništa logičnije, ništa mudrije, ništa umnije, ništa pametnije nego da se posluša glas naroda. Ta čarobna reč je referendum, ali referendum na kome pitanje svakako neće definisati gospodin File, već referendum na kome će gospoda Dačić i Vučić dokazati svoje već poslovično poštenje i neće zloupotrebljavati svoje pozicije, neće se useliti na televizije sa nacionalnom frekvencijom, nego će taj referendum oslikati emocionalni, socijalni i politički momenat ovog trenutka, onakav kakav jeste, neopoziv, definitivan i pre svega pošten.
Što se tiče tog glavinjanja, kako se to kolokvijalno kaže, odnosno srljanja ka toj neopozivoj činjenici koja se zove EU, moram samo da izrazim svoje žaljenje što je to tako i što u svemu ovome nema ni daška anticipacije, ni trunke nečega što predstavlja političku vrstu anticipacije, pa da se prisetimo toga da nijedna multikonfesionalna imperija nije opstala, da su se sve urušile u krvi i pepelu. Austrougarska, taj imperijalni model koji nasleđuje EU, izgrađuje jedanaest milenijumskih kula, slaveći hiljadu godina svoje carevine. Jedna od tih milenijumskih kula je i kula Sibinjanin Janka. Nekoliko godina nakon toga ona se raspala, nestala je u krvi i pepelu. Šta treba da se dogodi da shvatimo da je Evropa projekat koji je propao, da je to Titanik u koji uveliko ulazi voda? Čak je i onaj gudački kvartet, koji je svirao sve dok im voda nije došla do bokova, napustio brod i ukrcao se na čamac za spasavanje, a samo mi hrlimo prema tom Titaniku. Samo mi zajapureni veslamo prema tom bivšem brodu, prema tim vlasnicima bivše sreće koji će uskoro završiti na dnu okeana. To je ono što je zastrašujuće.
Dakle, ovo je ponovo put bez alternative. Ovo je ideja bez koncepta. Šta ako se Evropa raspadne? Ona je već usrećila Bugarsku, usrećila Irsku, usrećila Mađarsku, et cetera, et cetera. Nema Kipranina koji je ne proklinje. Nema Irca koji je ne proklinje. Nema Španca koji je ne proklinje, a mi uporno i uporno idemo i srljamo prema EU. To je prosto neverovatno. Taj dnevnik uvreda koji smo odande dobili ima nekoliko hiljada strana. Ta usrećiteljka je usrećila Siriju, Libiju, Irak, Egipat. Treba li toj vrsti usrećenja da verujemo, za ime Boga? Da li može ponižen čovek biti srećan? Postoji nekoliko traktata o sreći, šta je potrebno da se bude srećan. Sada nemam vremena da o tome govorim. Potrebno je da provedete život sa osobom koju volite, da radite posao koji volite, da budete zdravi i potrebno je da budete dostojanstveni. Može li čovek koji kleči i lapće pomije iz čamčeta biti srećan? Može li čovek zavisiti od punog frižidera? Može li njegova sreća zavisiti od punog frižidera čak i onda kada je taj frižider napunila sedamnaesto godišnja ćerka čije je radno mesto ulica? O tome se radi, dragi moji prijatelji.
Dakle, važno je da je čamče sa pomijama puno i to je ono što je suština. Kako bi rekao veliki Đura Jakšić: "Nažalost, mi živimo vreme jarećeg pečenja". Nijedan ideal osim jaretine nije ostao ovoj nesrećnoj zemlji. Neko je rekao danas – poslanici koji su rođeni na Kosovu. Mislim da je jagodinski korifej, ako se ne varam.
Neka mi se oprosti ukoliko grešim. Svi smo mi rođeni na Kosovu. Svima nam pišu pogrešni podaci u ličnim kartama. Svima je mesto rođenja Kosovo i Metohija. To je praprostor srpske države, praprostor misaonog, emocionalnog, poetičkog, političkog, svega onoga što čini identitet. To je Kosovo. Na Kosovu su rođene najlepše srpske pesme, najlepše srpske žene, najlepše srpske mitologeme. To je Kosovo i sad vam se to otima. Otima se nešto što je identitet, nešto, dragi moji prijatelji, što se gradi sedam hiljada godina. Onoliko godina koliko traje civilizacija. To i takvo Kosovo, taj bahati evropski hirurg vam je odsekao bez anestezije, ubeđujući vas da ste sada lepši i zdraviji. Čak su mu naši bolničari, naše medicinske sestre zdušno pomagale, a mi sada sa promenjenom svešću, kako insistira velika Evropa, moramo da pristanemo na to kao da smo mi uzurpatori, kao da smo mi došli iza sitnih konja i sitne stoke. Kao da je Gračanica samonikli bršljan. Kao da je Devič nikao na kupusištu. Kao da je sve ono što je iskon srpski nekom oteto. To je ono što je suština i to je ono što ne razumemo.
Neće Srbija propasti ako odbije ovaj sporazum. Nemojte mi reći da nismo u stanju kao misleća država, kao sistem vrednosti koji se izgrađuje u modernoj Evropi već 200 godina, da formiramo vlastitu državu. Hoćemo li se lečiti, ako ne uđemo u EU, ponovo mlevenim kopitima i mokraćom udovica? Koješta.
(Predsedavajuća: Vreme.)
Dakle, suština je u sledećem. Oni koji su nas bombardovali, oni koji su ubijali Srbe, oni koji su ozračili celo Kosovo treba sada da budu zaštitnici svega toga. To je kontradiktorno, to je paradoks koji se otima zdravom razumu. Ti isti su štitili i 17. marta 2004. godine…
(Predsedavajuća: Vreme, gospodine Kovačeviću.)
Dozvolite mi samo jednu rečenicu, molim vas.
(Predsedavajuća: Već sam vam dozvolila pola minuta duže.)
Dozvolite mi jednu rečenicu, kao što ste dozvolili gospodinu Halimiju, bukvalno jednu rečenicu.
Dakle, ničija sreća se ne može praviti na tuđoj nesreći. Dostojevski kaže: "Ako sudbina celog čovečanstva, sreća celog čovečanstva zavisi od jedne dečije suze, neka ta dečija suza ne padne". Ne možemo mi unesrećiti kosovsku decu da bi našoj deci namazali kiflu sa puterom. Hvala lepo.
Zahvaljujem.
Dame i gospodo, dragi prijatelji, moje pitanje je upućeno gospodinu premijeru i odnosi se na ekonomske odnose Srbije i Hrvatske. Odnosi između ove naše dve zemlje opterećeni su teškom prošlošću, sukobima i krvlju, ali i većina problema nastalih na višku sličnosti. Te odnose treba dovesti do nivoa građanske pristojnosti, na način na koji su to uradili Nemačka i Francuska ili Austrija i Italija, naročito ako uzmete u obzir činjenicu da ćemo večito biti susedi i komšije ili susjedi i komšije. U tom smislu, ti odnosi su dobrodošli i zbog Hrvata koji žive u Srbiji, zbog ostataka srpskog naroda koji živi u Hrvatskoj, zbog onih mešovitih brakova, zbog onih izbeglica ovde koji i dalje gledaju na Hrvatsku kao zavičaj, namerni da se tamo vrate, ako ni zbog čega drugog, bar da legnu pored roditelja.
Hoće li ti odnosi ikada biti dovedeni do te pristojnosti o kojoj sam govorio? Ako uzmete u obzir da Duhanska industrija izvozi u Srbiju 62 miliona evra, a Duvanska industrija izvozi u Hrvatsku jedan miliona evra, 62:1. Pritom, Duhanska industrija nije ni malo veća od Duvanske industrije, naprotiv. Hoće li ti odnosi ikada biti dovedeni u red ako se zna da izvesni Todorić u Srbiji ima oko 700 malih prodavnica, osam šoping molova, nekoliko hiljada hektara najkvalitetnije vojvođanske zemlje i da zapošljava oko sedam hiljada zaposlenih?
Ako tome dodate i ostale hrvatske veletrgovce, dolazite do jednog fascinantnog podatka. Zanima me – ima li Srbija svog Todorića u Hrvatskoj? Ima li Srbija svoju ideju u Hrvatskoj? Isto tako me zanima i rektorski – šta mislite, dragi prijatelji, gde ide profit iz tih prodavnica? Da li ostaje u Lajkovcu i Stalaću, u Lapovu, Ćupriji, Somboru i Inđiji, ili ide u varoš Sesvete? Hoće li ti odnosi ikada biti dovedeni u red, ako se zna činjenica da je hiljade tona vojvođanske šećerne repe ove godine izvezeno u Hrvatsku?
Nekim čudom, šećerana u Sremskoj Mitrovici, odakle dolazim, zvrji prazna. Nekim drugim čudom, opet, nije ušla u ona tri evra, za koje su šećerane u Srbiji kupovane. Iz tih hrvatskih šećerana, u Srbiji na rafove i na police tih i stih šoping molova se vraćaju hrvatski šećer i hrvatske čokolade.
Ako uzmete logiku ekonomske neumitnosti i ako se tako nastavi, jednog dana će sva šećerna repa iz Vojvodine ići u Hrvatsku, a sve police hrvatske u hrvatskim šoping molovima u Srbiji će biti prepune isključivo i samo hrvatske čokolade i hrvatskog šećera.
Hoće li ti odnosi ikada biti dovedeni u red, ako uzmete u obzir činjenicu da se Tašmajdan, hvala bogu, uskoro obnavlja, taj prelepi, predragi, svima mili Tašmajdan na kome smo svi odgledali neki koncert ili neku sportsku manifestaciju, i obnavlja se, gle čuda, bračkim mermerom? To ništa ne bi bilo čudno da taj mermer nije krečnjački i da u Srbiji ovog trenutka ne postoji 11 kamenoloma koji proizvode kvalitetniji i bolji mermer od bračkog, primera radi, Aranđelovac ili Zlatibor. Sve bi to bilo u redu da tu ne postoji taj vrhovni cinizam u činjenici da Tašmajdan, nećete verovati, na turskom znači majdan kamenovi, rudni kamen.
Dragi prijatelji, nećemo u Beogradu, u Novom Sadu, na "Egzitu" ili u Guči nikada ugostiti onoliko hrvatskih turista, koliko će srpskih turista posetiti Dubrovnik ili Rovinj, i tako treba da bude, naročito ako uzmete u obzir da im sad gotovina tamo ne treba, ona ih čeka tamo.
Jednako tako, valjda premijer i Vlada ove zemlje mogu da insistiraju da se na policama hrvatskih robnih kuća i prodavnica nađe bar jednaka količina Radovanovićevih, Kovačevićević, Živanovićevih ili Kišovih vina, kakvih ovde imamo, kao hrvatske ekvivalente. Jednako tako ne vidim razlog da srpska Vlada i srpski premijer ne insistiraju na tome, da se jednaka količina Vegete nađe na srpskim rafovima, kao i Začina C na hrvatskim. Da li bi tamo bili kupovani, o tome neću da govorim, jer to je pitanje ne ekonomije, nego stanja svesti.
Pitanje o pjevačima i pjevačicama i pevačima i pevačicama ću ostaviti za neki drugi put.
(Predsednik: Vreme.)
Moje rektorsko pitanje za premijera ove zemlje glasi – može li se iz ovakve ekonomske imperiornosti izbeći kolektivna frustacija ? Može li se na osnovu frustacije praviti odnos na kome treba da insistiramo i mi i Hrvati?
Još jedna stvar koja više nije rektorska…
(Predsednik: Molim vas, gospodine Kovačeviću, pet i po minuta.)
Dajte mi, molim vas, onih 15 sekundi kojih sam oćutao, pokušavajući da doprem do vas i gospođe ministarske kada ste pričali, dajte mi to.
Dakle, šta će srpska Vlada učiniti da se ovakav debalans izmeni, da ga više ne bude. Napokon, dragi gospodine predsedniče, Hrvatska nije Nemačka, bar još malo. Hvala lepo.
Gospođo predsedavajuća, dame i gospodo, gospođe i gospodo ministri, imao sam potrebu i nameru da se obratim i gospodinu premijeru i predsedniku države, vidim da ih, nažalost, nema, ali ću bar izostati srdžba premijerska, budući da, kako se približava trenutak kada Pepeljuga treba da izgubi cipelicu, a konji treba da se pretvore u miševe, a kočija u bundevu, srdžba našeg premijera prema DSS raste, tako da u tom smislu je možda i dobro što nije ovde.
Ne mogu da se otmem utisku, dragi prijatelji, da je najčešće pominjana sintagma u ovoj rezoluciji upravo EU, istupanje, odstupanje, dolazak, prilazak itd. Samo ću vam na brzinu reći da, recimo, u drugoj alineji preambule se kaže – postupanje EU, pa se onda kaže u tački 1. u članu g) – razgovori sa predstavnicima u Prištini i svaki dogovor koji budu postigli, treba da daju doprinos evropskim integracijama Republike Srbije, pa se onda u tački 4. kaže – Republika Srbija pristupa dijalogu sa Prištinom svesna značaja koji bi postizanje obostrano prihvatljivog rešenja imalo da se ubrzaju integracije čitavog zapadnog regiona u EU itd.
Sa svojim skromnim obrazovanjem i pameću bio sam, dragi prijatelji, ubeđen da ova rezolucija treba da sačuva teritorijalni integritet otadžbine, da treba da sačuva njenu celovitost, da treba da sačuva suverenitet i dostojanstvo, da ponudi ruku pomirenja Albancima, insistirajući na činjenici da je KiM zauvek, oduvek i večito srpska, kao i praprostor nastanka srpske države, vere, crkve, jezika, identiteta, da je kao takvo rodno mesto srpske nacije i svakog Srbina pojedinačno, da Gračanica, dragi prijatelji, nije samonikli korov na kupusištu, a da Simonida nije zidni tapet kupljen u obližnjem "Merkatoru".
Nažalost, nema gospodina premijera i nema gospodina predsednika i ja to ne mogu da im kažem. Reći ću još jednu stvar. Uz sve te činjenice, na to i takvo Kosovo, potpuno zavičajno pravo polažu i svi oni Albanci koji su tamo rađali svoju decu i sahranjivali svoje roditelje. Po mom skromnom razumevanju stvari, ova rezolucija trebalo je da govori o neminovnosti istorijskog sporazuma dva zavađena naroda, da bi ubuduće živeli bez zađevica, bez krvi, trgovine narkoticima i unutrašnjim organima. Zaista, apsolutno ne razumem kakve to veze ima sa priključenjem EU.
Ova rezolucija treba da spreči novu spiralu nasilja, pojavu srpske gerile na Kosovu, na severu Kosova, da spreči ukus gorčine i kolektivnu frustraciju da je Kosovo izgubljeno, da eliminiše jednom zauvek ideju o tome da se Kosovo može izgubiti, jer, dragi prijatelji, Kosovo nije dugme da može da se izgubi.
Ono je, kao što vam je, pretpostavljam poznato, oteto, a kada se nešto preotima, to ne čine preotimači, nego oslobodioci. Samo što iza oslobodilaca, iza njihovih belih konja ili belih tenkova, svejedno, idu ili pesnici ili snimatelji, a odmah iza njih ide osveta. U tom smislu taj circulus viciosus trebala je da spreči ova rezolucija. Zato je, napokon, valjda i pisana, a ne zbog priključenja EU. Kucate na vrata i prosite, dragi prijatelji evrofiličari, udatu i već odavno isprošenu devojku. Brod koji se zove Evropa uveliko tone. Putnici ga u prepunim čamcima za spasavanje napuštaju potpuno upaničeni, a samo srpski čamac sa zajapurenim veslačima i usplahirenim kormilarom, ushićenim kormilarom jednako koliko i usplahirenim, uveliko i energično veslaju prema olupini. Ni jedna, dragi prijatelji, multiprofesionalna i multinacionalna imperija nije opstala. Neće ni ova.
Da vas podsetim na Sovjetski Savez, da vas podsetim na britansku imperiju, rimsku imperiju, otomansku, austrougarsku. Sve su se raspale u krvi i pepelu. Na tu lomaču, bar kada su u pitanju Turska i Austrija, i mi smo, verovali ili ne, dodali ponešto cepanice.
Evropa je konforna grobnica za male narode. Pa, ne mislite valjda da glas jednog Luksemburga ima jednaku snagu kao glas jedne Francuske. Da glas jedne Slovenije ima jednaku snagu kao glas jedne Nemačke. Dragi prijatelji, kada Angela govori, Janez trepće, tiho i nečujno. Doduše, kad Angela govori, svi trepću, tiho i nečujno.
Srbija na ta vrata kuca prekasno i Srbija tamo nije dobrodošla. Evropa se, dame i gospodo raspada. Pitajte Grke, Portugalce, Irce, Mađare. A vi govorite o istančanom smislu za realnost. Realnost nije konstanta. Najmanje je politička konstanta. Da je tako, mi bismo i danas agama šetali opanke i pristajali na pravo prve bračne noći. Da je tako, Hitler bi i danas bio u Parizu, a Hrvatska i Slovenija još bi bile u Jugoslaviji. Kad ste bolesni, dragi prijatelji, ne pristajete na realnost. Lečite se. Kad vam je dete, ne daj bože u kandžama narko mafije, ne pristajete na realnost, nego zovete rođake, prijatelje, lekare, psihologe. Nećete ga, svakako, uvažavajući realnost, ostaviti na milost i nemilost narko dilerima i sačekati da ga overenog pronađu u nekom skvotu ili nekom haustoru, nego ćete pozivajući lekare, porodicu, psihologe, psihijatre, ako treba zakucati na vrata i premijera i predsednika i zvati vojsku i vatrogasce, pod uslovom da imate vojsku i da imate vatrogasce.
Čekaćemo kao Jevreji, čeznuti za božurima i čekati da se realnost promeni, bez venecuelanskog kompleksa da se baš nama zalomilo da rešimo ovaj viševekovni konflikt, da po svaku cenu moramo istorijske čitanke, čekaćemo da se političke okolnosti promene, da Amerikanci odu u Venecuelu, da splasne albanski trijumfalizam, da deca pametnija uzmu stvari u svoje ruke, kao što su čekali Kiprani, kao što je čekao Kutuzov, kao što čekaju Škoti, kao što čekaju Kinezi. Nije brzina uvek vrlina.
Skratiću pošto moje kolege treba da govore, ali imao sam još nešto važno da vam kažem. Dakle, ukoliko se i vi opredelite za onu ranije toliko puta ponovljenu mantru – Evropa nema alternativu, Evropa nema alternativu, Evropa nema alternativu, i ako to bude politička matrica i vas sada na vlasti, mogu da zamislim jedan susret pod zvezdanim nebom Košutnjaka u kome on moli da mu ona da, a ona kaže – ništa pre braka. On kaže – daj mi, molim te, a ona kaže – ništa pre braka. On kaže – daj mi, ženiću te, a ona kaže – ništa pre braka. Onda on kaže – daj mi, to će nas približiti Evropskoj uniji. Dragi prijatelji, da li mu je dala, šta mislite? Živela Evropska unija!
Zahvaljujem gospođo predsedavajuća.
Gospodine ministre, u dva minuta može stati samo lament, najljubaznije vas molim da pomognete da se ovo što ste vi sa razlogom nazvali "podela sirotinje" u ovakvom jednom kriznom vremenu, ne pretvori u to da neko bude siromašan a neko bedan, jer je razlika, verujte mi na reč, između siromaštva i bede ogromna.
Bićemo svi, a verujem i vi, u situaciji da negde u regionu, kako se to sad moderno govori, za jedan prostor koji se nekad zvao Jugoslavija, razgovarate sa svojim kolegama ministrima, sa ljudima iz njihovih vlada i na pitanje koliko je u vašoj zemlji opredeljeno za kulturnu politiku, vi ćete gospodine ministre reći šest promila. To je na nivou skandala.
Pri tom ste i vi čovek, apelujem na vaše prisustvo u toj kulturnoj matrici ove zemlje. Vi ste relativno ili apsolutno uspešan kompozitor, to pripada jednom pop kulturnom obrascu, u kome se ta kriza ne oseća toliko, ali ako kod vas ne dobijemo tu vrstu, rekao bih, saučešća, onda prosto ne znam gde ćemo dobiti.
Znate, život na vrhu prstiju je krvav život. To je život u krvavim patikama. Znate li kako izgleda jedan radni dan jednog filharmoničara? Ustaje da vežba, ide na probu da vežba, vrati se sa probe da vežba, ide da svira i vrati se kući da sanja kako vežba. Tiraži naših knjiga su 300 primeraka naših vrhunskih pesnika. Prosto, apelujem da pomognete. Žao mi je što nema ovde ministra kulture.
Da li ste pratili možda nekoga na neku svadbu ovih dana? Naše su ćerke, dragi prijatelji, na maturskim večerima obučene kao striptizete – pripravnice. Naši sinovi su na tim istim maturskim večerima obučeni kao telohraniteljski početnici. U vokabularu se koristi pet reči, od kojih su najčešće "vrh", "brate", "ekstra", i šta beše peto?
(Predsedavajuća: Vreme.)
Dozvolite mi.
Dakle, ovde se radi o apelu za pomoć. Završavam gospođo predsedavajuća. Najljubaznije vas molim da mi benevalentno date još 10 sekundi.
Tamo gospodine ministre, gde nema 2,4% nacionalnog budžeta u kulturi, smatra se da je politika svedena na nivo incidenta, da nema kulturne politike, da je kultura nivo incidenta.
I na kraju krajeva, ako zbog jedne slovne greške odbijate ovaj amandman, najljubaznije vas molim, skinite to sa onih 300.000 strana koje će se prevoditi na jugu Srbije, pri tome, dakako, ne pada mi na pamet da kažem da ne treba dati pravo ljudima da studiraju na matičnim jezicima. Hvala gospođo predsedavajuća na razumevanju.