Zahvaljujem.
Na ovaj član predloženog zakona poslanici URS podneli su veći broj amandmana. Poljoprivreda je jedan od stubova naše politike i dok smo bili deo Vlade intenzivno smo se zalagali za obaveznih 5% budžeta za poljoprivredu. U lokalnim samoupravama, gde URS vrši ili bitno utiče na vlast, agrarni budžeti su već tradicija. Najbolji primer za to je grad Kragujevac, koji je prošle nedelje, usvajajući svoj budžet, desetu godinu za redom planirao i sredstva za agrarnu politiku i time dao stvarni, a ne deklarativni doprinos razvoju sela i poljoprivrede.
Na žalost, republički budžet za 2014. godinu vrlo se restriktivno odnosi prema poljoprivredi i od 5% zagarantovanih zakonom nema ništa.
Ovim amandmanom, URS su predvideli veće podsticaje za nekomercijalna domaćinstva i mi predlažemo da u ove podsticaje dodatno bude uloženo tri milijarde dinara. Smatramo da ovakvim podsticajima može da bude obuhvaćeno čak 60.000 korisnika i da bi svaki član porodičnog domaćinstva morao i treba da dobije 50.000 dinara.
Ova domaćinstva su u izuzetnom siromaštvu. Čuli ste i od predsednika poslaničke grupe u načelnoj raspravi, preko 200.000, tačnije 213.000 dobija poljoprivrednu penziju, jedva oko 10.000 dinara, a više od 100.000 lica starijih od 65 godina uopšte nisu ostvarila pravo na poljoprivrednu penziju.
Srbija je zemlja sa velim potencijalom, ali i velikim problemima u poljoprivredi. Svi o poljoprivredi puno pričamo, a kad dođemo u priliku da tu politiku pokažemo, nekako obećanja padnu u vodu. Sela su sve starija, sve siromašnija, mehanizacija zastarela, prihodi među najnižima u Evropi, oko 700 sela izumire, jedna petina dece sa seoskog područja uopšte ne upiše ni osnovnu školu, a mladi se teško odlučuju da na selu i ostanu.
Zbog svega ovoga smatramo da je zaista neophodno dati nove podsticaje, zato što je i mladima i ženama i nekomercijalnim domaćinstvima potrebna predvidiva i to dugoročno predvidiva poljoprivreda…
(Predsedavajući: Vreme.)
… i politika u toj oblasti, a ne nešto što će se ad hok menjati svake godine. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.
Prilikom podnošenja ekspozea premijer gospodin Ivica Dačić dao je brojna obećanja. Jedno od njih bilo je i da će se posebno zalagati za ravnomeran regionalan razvoj. Nažalost, budžet koji smo dobili pokazuje potpuno drugačije opredeljenje i drugačiju politiku i politiku u koju nas Vlada ravnomerno ujednačava u nerazvijenosti.
Od 145 skoro 70 opština ima umanjena transferna sredstva i ukupna transferna sredstva koja će dobiti sve lokalne samouprave čak tri puta su manje od kamata koje treba da damo za neotplaćene skupe kredite.
Samo Šumadija u 2014. godini imaće manje 203 miliona transfernih sredstava, jug Srbije, koji treba da bude među prioritetima, nažalost, gubi više od 366 miliona, Vojvodina 827, Pomoravlje 131, a devastirana područja čak 157 miliona dinara.
Kragujevac kao centar Šumadije ove godine, takođe kao i devastirana područja imaće manje gotovo 157 miliona dinara, što znači da će prema broju stanovnika, svaki Kragujevčanin kroz transferna sredstva mesečno biti vrednovan sa 1,77 evra, ili 209 dinara, ili negde oko 2.500 dinara godišnje.
Samo pre nekoliko godina Kragujevac je imao više od 10 miliona evra transfernih sredstava, tačnije 10 miliona i 190, a dana je to nešto jedva iznad tri miliona i sedamsto, dakle, tri puta manje transfera i tri puta veće obaveze koje je centralna vlast prebacila lokalnim sredinama.
Ovakvom politikom nema nikakvog, a kamoli ravnomernog regionalnog razvoja, još manje jednakih šansi za različite delove zemlje. Ako Kragujevac treba, a treba da bude motor razvoja Šumadije, a u tome svakako treba da ga prate i Batočina, Lapovo, Topola i Aranđelovac, onda je neophodno da transferna sredstva budu vraćena makar na prošlogodišnji nivo.

Poslanici URS podneli su amandman na član 6. i u ovom amandmanu pored u zakonu već navedenih profesija mi predlažemo da od zabrane zapošljavanja u naredne dve godine budu izuzeti i zdravstveni radnici i zdravstveni saradnici. Mi već danima gledamo ministarku zdravlja kako širom Srbije s nepodnošljivom lakoćom pokušava da nas uveri u sve svoje napore ne bi li unapredila zdravstveni sistem Srbije, ali je na žalost i život i svakodnevica, a boga mi i zvanični podaci u tome jako demantuju.
Drugu godinu za redom zdravstveni sistem u Srbiji proglašen je najgorim u Evropi. Drugu godinu za redom nažalost zauzeli smo poslednje i neslavno mesto. Ispod smo i Letonije i Rumunije i Bugarske, a položaj pacijenata u Srbiji možemo da ocenimo jednom rečju kao alarmantan. Tako ga ne ocenjujemo samo mi, tako ga ocenjuju i pacijenti, a boga mi i pružaoci zdravstvenih usluga.
Podsetiću samo da oboleli od kancera u ovoj zemlji na terapiju u proseku čekaju duže od 21 dan. Da se na teške i složene operacije čeka duže od tri meseca. Da se na ugradnju proteze za kuk ili koleno čeka duže i od pet godina. Zdravstveni sistem u Srbiji danas može isključivo da se pohvali samo svojim kadrom. Dakle, niti opremom, niti prostorom, ni aparatima, već medicinskim osobljem, lekarima, medicinskim tehničarima koji znanjem i entuzijazmom zapravo održavaju stabilnost zdravstvenog sistema u ovoj zemlji.
Zato su poslanici URS predložili da zdravstveni radnici i saradnici budu izuzeti od zabrane zapošljavanja u naredne dve godine, posebno ako se ima u vidu koliko je u ovom momentu mladih lekara i medicinskih tehničara na evidencijama Nacionalne službe za zapošljavanje. Posebno ako se zna koliko je mladih lekara i medicinskih tehničara iz ove zemlje otišlo u Nemačku i u druge zemlje zapadne Evrope, a posebno ako se ima u vidu i činjenica koliko će u naredne dve godine obrazovni sistem Srbije dati lekara i takođe medicinskog osoblja. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.
Uvođenjem tzv. solidarnog poreza na zarade veće od 60.000 u javnom sektoru, Vlada Republike Srbije opredelila se da oporezuje samo ljude sa najvišim zanimanjima, jer ko drugi u javnom sektoru, osim visoko obrazovanih ljudi, ima prihode veće od tog iznosa.
Smatramo da se ekonomska stabilnost zemlje ne postiže tako što se odere koža sa leđa profesorima, lekarima i sudijama zato što ovi ljudi rade najodgovornije poslove u zemlji.
Ako nam je zdravstvo najgore u Evropi, ako je sistem entropije potpuno razorio obrazovni sistem, ako smo za vrlo kratko vreme imali dve neuspešne reforme pravosuđa zbog kojih i danas Srbija u ovoj oblasti kleca, mislim da je poslednji momenat da preduzmemo nešto svi zajedno, kako bismo zaustavili proces dodatne degradacije ovih profesija.
Nažalost, plate profesora, sudija i lekara, u ovim iznosima u kojima se danas isplaćuju, jako su niske. Govorio je u popodnevnom izlaganju gospodin Mlađan Dinkić i podsetio kada su ovim profesijama poslednji put zarade bile uvećane, a to je bilo još 2006. godine, kada je on bio ministar finansija u Vladi Vojislava Koštunice.
Smatramo da će uvođenjem dodatno poreza na zarade ovih lica, ne samo biti ugrožen njihov socijalni status, nego da će se dodatno urušiti ugled i mesto i uloga ovih profesija. Zato su poslanici URS predložili amandman kojim tražimo da se od solidarnog poreza izuzmu ove profesije, dakle, da prosvetni, zdravstveni radnici i stručni saradnici u ovim oblastima, sudije i tužioci ne budu dodatno oporezovani.

Zahvaljujem.
Gospodine ministre, detaljno ste obrazlagali zakone, pre svega zakone dok smo govorili u načelu. Mi poslanici smo podneli veliki broj amandmana, mislim preko 400 na čitav ovaj paket pravosudnih zakona, sve u nameri, naravno da ove zakone zajedno dodatno popravimo. Nažalost, najveći deo amandmana niste prihvatili te nam je ovo poslednja šansa da vas snagom argumenata ubedimo kako biste neke od amandmana možda i prihvatili.
Amandman koji sam podnela iako je zvanično podnet u ime poslaničke grupe URS, zapravo predstavlja zaključak lokalnog parlamenta u Batočini, zaključak kojim vas oni obavezuju da ostavite sudsku jedinicu u Batočini. To je bio zaključak oko koga su se usaglasile sve odborničke grupe bez obzira sa koje strane dolaze, da li iz opozicije ili iz vlasti, tim pre moram da podvučem da su za ovaj zaključak glasali i odbornici vaše političke partije.
S obzirom da su zaključak prosledili Ministarstvu pravde, mislim da ste imali priliku da se sa njihovim argumentima upoznate, a oni su se pozivali na različitu argumentaciju i na sudsku tradiciju koja je duža od 40 godina i na činjenicu da od 2010. godine u Batočini postoji sudska jedinica i na broj predmeta, na kadrovsku osposobljenost, na prostornu opremljenost, ali i na činjenicu da je sam sud u Kragujevcu gde treba sada da pređe sudska jedinica iz Batočine, zapravo prebukiran.
Vaši argumenti kojima ste odbili ovaj argument, naravno sa kojima ste i ispred nas sve vreme diskutovali su bili različiti i pre svega su se odnosili na racionalizaciju troškova sa čime možemo da se složimo, ali između ostalog govorili ste i o tome da Srbija nažalost odumire, da u mnogim sredinama je sve manje dece, sve manje mladih, da se gase škole, da se gase zdravstvene institucije, pa da shodno tome nema mnogo razloga da postoje ni sudske jedinice.
U Batočini koja je na 30-ak kilometara od Kragujevca ima i dece i mladih, ima i škola i to i osnovnih i srednjih, ima i domove zdravlja, crkve i dom kulture, obdaništa, a u blizini su autoput sa izvanrednom lokacijom, sa solidnom infrastrukturom. Dakle, imaju sve ono o čemu ste govorili da drugima nedostaje i da se upravo zbog toga gasi život u tim sredinama. Takođe ima i sasvim solidnih uslova za rad sudske jedinice i dovoljno kadra i predmeta.
Mi kao stranka koja se izvorno zalaže za decentralizaciju Srbije, smatramo da je mestima kao što je Batočina centralizovana Srbija podjednako i ona koja život i institucije grupiše u Beogradu, ali isto tako i u drugim većim mestima, bez obzira da li se radi o Kragujevcu, Nišu ili Novom Sadu. Mi u ovih nekoliko dana nismo ni čuli argumente, a možda ste ih rekli, izvinjavam se ako nisam čula, šta će biti sa prostorom koji se inače u ovom trenutku koristi ili kao zgrada suda ili kao sudska jedinica. Dakle, ukoliko će ti prostori i dalje ostati u funkciji pravosudnih organa ili drugih budžetskih korisnika, onda zaista ne vidim kako ćemo napraviti racionalizaciju i uštede. Ako će ti prostori ostati godinama prazni, onda je to nešto što je najskuplji račun koji svi plaćamo. Ako će se opet povremeno koristiti u tzv. obaveznim sudijskim danima, onda pitam – ko će plaćati račune u ostalom vremenu kada te zgrade nisu u svojoj funkciji?
Iz svih ovih razloga vas još jednom pozivamo da razmislite i da pokušamo da zadržimo sudsku jedinicu u Batočini, jer zaista smatramo da na ovaj način nećemo dobiti na kvalitetu, da nećemo napraviti bitne uštede i da će samo građani Srbije biti na gubitku.
Na član 3. amandman u istovetnom tekstu podneli su narodni poslanici Radoslav Komlenović, Vesna Kovač i Miloš Aligrudić.
Da li neko želi reč? (Da.)
Reč ima ministar Selaković.

Zahvaljujem.
U ime poslaničke grupe URS imam pitanje za ministra privrede gospodina Radulovića. Mi smo očekivali da će rekonstrukcija Vlade bitno doprineti njenoj efikasnosti, a da će podela jednog složenog ministarstva na dva nova – Ministarstvo privrede i Ministarstvo finansija u svakom slučaju pomoći da se brže i bolje rešavaju nagomilani problemi u ovim oblastima, posebno u oblasti privrede. Nažalost, svakodnevnica i primeri koje imamo potpuno dezavuišu ove naše nade i ova naša očekivanja.
Danas ću govoriti u ime jedne grupe mojih sugrađana, bivših radnika grupe „Zastava vozila“ iz Kragujevca, koji su pre nekoliko meseci imali priliku da se izjasne o ponuđenom socijalnom programu, u nadi da će tako trajno rešiti svoj status. Ljudi su imali priliku da izaberu jednu od četiri ponuđene opcije. Najveći broj njih, upravo shodno starosnoj dobi u kojoj se nalazi, opredelio se za tzv. isplatu posebne novčane naknade. To je ona novčana naknada koja se isplaćuje ljudima koji imaju samo nekoliko godina do penzije, tačnije dve ili četiri godine.
Iako su još 31. avgusta raskinuli radni odnos, iako je ugovor predviđao da će realizacija socijalnog programa krenuti najkasnije 30 dana nakon toga, evo, danas je 5. novembar, ni u naznakama realizacija socijalnog programa ne postoji. Ovi ljudi su svakodnevno na šalterima Nacionalne službe za zapošljavanje ali nažalost, u ovoj instituciji samo sležu ramenima, jer oni zapravo i ne mogu da im daju odgovore zato što su oni samo servis koji treba da sprovede deo Vladine politike. Pravi odgovor treba da da nadležno ministarstvo.
Međutim, građani nezadovoljstvo iskaljuju upravo na šalterima Nacionalne službe, svoje nezadovoljstvo nakon toga iskaljuju u lokalnoj samoupravi, jer u nedostatku pravih informacija ljudi odgovore i pomoć traže od onih koji su im dostupni, čak i ako oni nisu nadležni.
Jedino ministar koji je nadležan i koji treba da da odgovor niti oseća ovu vrstu pritisaka, niti daje bilo kakve odgovore. Zato pitamo nadležnog ministra, doduše, u neformalnim razgovorima čuje se da jedino spiskovi iz ministarstva nisu prosleđeni Nacionalnoj službi za zapošljavanje, te ga zato pitamo – da li je zaista moguće da je samo ovako banalan razlog upravo razlog što isplata socijalnih prinadležnosti kasni? Da li je moguće da je samo nedopremanje spiskova razlog zašto preko 300 ljudi ponovo treba da se oseća prevareno? Zašto je ministru Kragujevac toliko daleko? Kojim to putevima u 21. veku, u eri razvijenih informacionih tehnologija spiskovi od Beograda do Kragujevca putuju duže od dva meseca?
Nećemo da verujemo da je u pitanju samo sujeta, sujeta zato što je ovaj posao započeo i uspešno radio i skoro do kraja doveo bivši ministar zadužen za oblast privrede, gospodin Mlađan Dinkić sa svojim saradnicima. Hoćemo da verujemo da postoji ozbiljniji i konkretniji razlog, kao i da je ministar Radulović deo Vladinog tima, a da kao deo tima jeste obavezan da ranije donete odluke do kraja i sprovede.
Zato još jednom pitamo ministra – kada će konačno početi isplata posebnih novčanih naknada za preko 300 bivših radnika grupe „Zastava vozila“ koji su još 31. avgusta raskinuli radni odnos, verujući svojoj državi da će najkasnije 30 dana nakon toga započeti isplata socijalnog programa? Samo se nadam da će odgovor do Narodne skupštine putovati daleko kraće nego što su spiskovi putovali do Kragujevca. Takođe, spremni smo da od ministra i ne dobijemo odgovor, pod uslovom da novac i spiskovi u Kragujevac stignu do kraja nedelje. Zahvaljujem.

Gospodine ministre, čuli smo vaše uvodno izlaganje i pravo je zadovoljstvo da u ime rekonstruisane Vlade, kao ministar koji je zadovoljio kriterijume uspešnosti, visoko postavljene od strane premijera, vi imate danas priliku da u srpskom parlamentu branite čitav paket zakona pred poslanicima. Odmah ću reći da ovaj paket zakona za poslanike i poslanice URS zaista predstavlja one zakone za koje možete i dobićete našu apsolutnu podršku. U toku naših izlaganja ćemo se osvrnuti na dva zakona, a samim tim i na dve teme.
Prvo je zakon, odnosno Konvencija koja se tiče sprečavanja nasilja nad ženama, a drugi dokument jeste dokument koji govori o međunarodnom usvojenju dece bez roditeljskog staranja.
Dakle, nasilje u Srbiji je dostiglo pandemijske razmere i gotovo da nema dana a da ne čujemo da se u nekoj porodici, u školi, na ulici, na sportskom takmičenju nije dogodilo nasilje. Porodica koja treba da bude mesto spokoja za mnoge žene, nažalost, u Srbiji je mesto njene najveće nesigurnosti, i to zato što u porodici trpi najveće nasilje koje se ne retko, kako smo danas puno puta čuli, završi smrtnim ishodom. Porodica, koja treba da bude mesto njenog oslonca, za svaku drugu ženu, prema zvaničnim podacima u Srbiji, ona je mesto najveće psihičke torture, a za svaku treću, bogami, i mesto fizičkog nasilja.
Nasumice sam uzela jedan dnevni časopis potpuno sigurna da ću u njemu ili bilo kom drugom dnevnom listu pronaći neki tekst koji govori o nasilju. „Nemoj da se plašiš, neće se vratiti kući. Tako su mi rekli u policiji kada su ga odveli, ali ja ne mogu, ne smem da zaspim, tresem se od straha, iako znam da je uhapšen.“ Ovako počinje samo jedna teška ispovest jedne pretučene žene koja se osmelila da prijavi nasilje, ali je ovo ujedno, nažalost, i svakodnevnica ko zna koliko drugih žena u Srbiji koje nikada ne skupe hrabrost da prijave nasilje i nasilnika zato što je, nažalost, nasilje i danas u Srbiji, mnogo puta, ostalo iza zatvorenih porodičnih vrata.
Upravo zato što je nasilje postalo tolerantno, prihvatljivo, a ja bih rekla i stimulisan način ponašanja u našoj državi, zato što je kaznena politika prema počiniocima nasilja izuzetno blaga, zato što se nedovoljno primenjuju ili se uopšte ne primenjuju sve raspoložive mere, zato što procesi nedopustivo dugo traju, zato što sve to utiče da se žrtva porodično ili nekog drugog nasilja oseća nesigurno, zato što žene ne znaju šta ih čeka kada se nasilnik vrati kući, zato što se s razlogom strahuje da se nasilje ponovo ne dogodi.
Danas smo ovde čuli brojne podatke, mnogo različitih, ali su svi imali za cilj da nam ukažu koliko je veliki problem nasilja u našoj zemlji. Nažalost, čak ni evidencije nisu jedinstvene. Vrlo ćete često dobiti različite podatke od centara za socijalni rad, policijskih uprava, zdravstvenih ustanova. U svakom slučaju, pored svih kampanja, pored promene zakonodavnog okvira, veliki broj nasilja u Srbiji i dalje ostaje neprocesuiran.
Prema zvaničnim podacima, tek 16% nasilja dobija sudski epilog. Preko 25% nasilja ponovilo se više od pet puta. U 18% slučajeva u porodici, pored žena, žrtva je neko drugi, a najčešće njihova deca. U 75% slučajeva nasilnik je suprug, partner ili bivši suprug. U 7,5% slučajeva korišćeno je oružje da se nanesu teške telesne povrede. U 37% slučajeva nasilnik je bio pod dejstvom alkohola. Ono što će, verovatno, obzirom na populaciju kojom se najčešće bavite, za vas biti sigurno interesantno, ogroman je broj žena iznad 75 godina starosti koje su žrtve porodičnog nasilja.
Kao što ste i sami rekli, samo ove godine evidentirano je preko 6.100 nasilnika, ali u isto vreme i 9.325 žrtava, među kojima je i 4.838 dece.
U Srbiji se mnoge žene osećaju postiđeno zato što su žrtve porodičnog nasilja, jer su vaspitavane da trpe nasilje, ali se najveći broj njih, upravo zbog ekonomske nesamostalnosti, ne odlučuje da izađe iz tog začaranog kruga. Podaci govore da se jedna žrtva porodičnog nasilja i do sedam puta vraća nasilniku pre nego što izađe iz nasilja, a neke nikada iz tog zatvorenog kruga ne izađe.
Ovu konvenciju ćemo podržati zato što smatramo da je njen primarni cilj prava zaštita žrtava porodičnog nasilja, ali u isto vreme i gonjenje počinioca uz poseban akcenat na rad, na prevenciji i uspostavljanju društva koje je rodno senzitivnije. Kao međunarodni dokument, ova konvencija ima zahtevnu ulogu da obaveže sve zemlje potpisnice na bolju saradnju, na zajednički rad, na zajednički pristup u rešavanju problema. Ima zahtevnu ulogu u propisivanju procedura i protokola, kada su u pitanju žrtve porodičnog nasilja, ali u isto vreme se ona bavi i suzbijanjem diskriminacije i promoviše suštinsku jednakost uz promociju politika i mera za zaštitu žrtava porodičnog nasilja.
Ono što je posebno važno, ova konvencija ima segment koji se odnosi na decu koja su žrtve ili svedoci porodičnog nasilja.
Ono što ostaje kao otvoreno pitanje jeste koliko smo spremni kao društvo da ovu konvenciju primenimo? O tome su posebno govorile kolege iz LDP. Bojim se da ovom rezervom, kojoj smo kao država iskazali, u startu pokazujemo otpor prema dokumentu, a ne spremnost da ga na primeren način u našoj praksi zastupimo.
Dakle, otvaranjem ove teme, kao društvenog, a ne privatnog problema žena i njihovih porodica, mislim da je zaista otvoren put promenama i društvenog i kulturnog obrasca za suzbijanje nasilja.
Drugi dokument jeste dokument koji govori o međunarodnom usvojenju dece bez roditeljskog staranja i on govori pod kojim uslovima i na koji način ono može da se obavi, poštujući najbolji interes deteta.
Ovo je veoma osetljiva tema i bojim se da mnoge potencijalne usvojiteljske porodice, koje nas u ovom trenutku gledaju, imaju možda osećaj neke anksioznosti i pitaju se šta sada to srpski poslanici rade, a preko 700 porodica u ovom trenutku čeka na usvojenje. Želim da njima pošaljemo jednu ohrabrujuću poruku, a to je da usvajanjem ovog dokumenta apsolutno ničim nije ugrožen njihov položaj zato što su međunarodna usvojenja jako retka, zato što se međunarodna usvojenja odnose isključivo na onu decu za koju se u Srbiji, u nekom razumnom roku, otprilike godinu dana, nije pronašla adekvatna usvojiteljska porodica.
Kao što smo čuli na jednom od odbora, od predstavnika resornog ministarstva, godišnje se u proseku oko 11 međunarodnih usvojenja dogodi. To su uglavnom deca koja imaju određene smetnje u razvoju, deca sa invaliditetom, romska deca za koju potencijalne usvojiteljske porodice u Srbiji ne pokazuju dovoljno interesovanja.
Zato smatramo da su za takva usvojenja, međunarodnog tipa, potrebne dodatne regulative zato što one, i stepen procene i stepen bezbednosti dece koja odlaze u porodice u inostranstvu, znače jednu dodatnu sigurnost.
Ovaj zakon je takođe uredio i na koji način će država preko nadležnih tela dalje pratiti položaj dece usvojene u inostranstvu. Mi smatramo da je deci mesto u porodici. Smatramo da je porodica najbolji način da se deca zaštite, ali i podvlačim da ta međunarodna usvojenja moraju da imaju poseban tretman i pod posebnom pažnjom da budu praćena. Zato ćemo mi ovaj dokument da podržimo.
Ono što ne možemo da podržimo jeste činjenica da se u ovom trenutku 887 dece starosti do 10 godina, podobne za usvojenje, nalaze u hraniteljskim porodicama. U zemlji koja proklamuje kao osnovni cilj najbolji interes deteta, kako i treba da bude, u zemlji u kojoj se na usvojenje čeka i po nekoliko godina i čeka nekoliko stotina parova, 887 dece u hraniteljskim porodicama, podobno za usvojenje, ne uverava nas u savestan rad svih onih u lancu odgovornosti. Ja znam da nije moguće za svih 887 dece pronaći adekvatnu usvojiteljsku porodicu, jer da je drugačije, mi danas ne bi usvajali dokument o međunarodnom usvojenju, ali sam isto tako sigurna da je za veliki broj dece moglo i moralo da bude drugačije.
Zato vas pitamo, gospodine ministre, ko je kriv, ko je zatajio u sistemu odgovornosti? O čemu se ovde radi? Zašto ova siromašna zemlja, ja ću aproksimativno reći, samo za ovu decu izdvaja oko 400 miliona za hraniteljstvo, a možda je moglo da se upotrebi za neke druge adekvatnije oblike zaštite? Da li se ovde radi samo o pasivnosti organa starateljstva? U čemu je i kolika ovde bila uloga ministarstva? U čemu ste vi kao nadležni organ zatajili ili imamo i neki treći organ? Zaista od vas očekujemo konkretne odgovore.
Znam da ovo nije nešto što je moglo da se reši u poslednjih godinu dana koliko ste ministar ili nešto duže, ali ste i u prethodnom mandatu bili potpredsednik Vlade zadužen za socijalnu politiku. U tom smislu ne možemo da vas aboliramo od potpune odgovornosti. Zato i očekujemo da nam konkretno kažete šta ćete preduzeti prema odgovornima, jer ukoliko ne budete rekli o čemu se radi, smatramo da odgovornost apsolutno preuzimate na sebe, pa kao odgovoran čovek koji je dugo u politici, onda i sami znate šta vam je činiti. Hvala.

Reklamiraću član 107. Poslovnika. Naime, smatram da je naša uvažena koleginica, možda i nehotice izrekla jednu neistinu, a to je da rodnoj ravnopravnosti osim poslanica u ovom parlamentu povodom rekonstrukcija Vlade nije se govorilo. Moram da podsetim Narodnu skupštinu da je o tome kao i o stavu URS govorio gospodin Predrag Marković, koji je bio ovlašćeni predstavnik za URS povodom ove tačke dnevnog reda.

Reklamiram član 27.
Nisam ni upozorila da je Poslovnik prekršila poslanica koja je govorila pre mene, nego sam uputila kritiku vama da je niste opomenuli obzirom da je govorila neistinu.
Dakle, još jednom podvlačim, gospodin Predrag Marković koji je bio ovlašćeni predstavnik URS po ovoj tački dnevnog reda govorio je povodom rekonstrukcije Vlade, o tome kako je u ovoj rekonstrukciji, prosto, zaboravljena rodna ravnopravnost i to je bila intervencija koju sam želela da ukažem.

Gospodine predsedniče način na koji govorite o svom dojučerašnjem koalicionom partneru, ministru iz svoje Vlade i čoveku za koga ste koliko pre neki dan glasali da ponovo bude deo jednog velikog tima, i vodi jedan važan posao za ovu državu Srbiju, moram da priznam više govori o vama nego o njemu. O tome kako je radio Mlađan Dinkić, čini mi se da ste najbolje rekli u svom ekspozeu.
Postoji jedan deo gde ste u dve trećine rezultata o kojima ste govorili, zapravo naveli sve ono što su radili ljudi iz URS. Dakle, govorili ste o povećanju proizvodnje industrijske. Govorili ste o povećanju izvoza. Govorili ste o novim investitorima „Etihad“ ekplicitno naveli kao neko ko je došao u ovu zemlju. Moram da vas podsetim da je u tome upravo ogromna uloga gospodina Mlađana Dinkića, URS. Govorili ste o evropskim integracijama. Bez želje da na bilo koji način umanjim značaj onoga što ste uradili vi ili gospodin Vučić. Nadam ste da ćete biti toliko korektni pa da priznate da je u svemu tome veliki, veliki udeo imala i potpredsednica Vlade gospođa Suzana Grubješić.
Takođe, gospodine predsedniče sve ono što jesu vaši planovi za budućnost, ili jedan deo planova potpuno je podudarno sa programom URS, pre svega mislim na onaj deo gde ste potencirali da ćete u budućnosti raditi na ravnomernom ekonomskom razvoju Srbije, i davanju jednakih šansi regionima. Dakle, gotovo prepisani delovi programa URS. Omanuli ste doduše u departizaciji. Očekujemo da to ispravite i u tom smislu, nakon toga možemo da razgovaramo i o drugim predlozima.

Treći dan slušamo stranku koja je osvedočeno pokazala da ne zna da upravlja ni sopstvenim parama, kako nam svima ovde u Skupštini drži predavanja kako to treba raditi u javnim finansijsama. Danima, mesecima im je račun bio blokiran i umesto da to svoje znanje pokažu u sopstvenoj stranci, zapravo su pokazali da je jedini način da odblokiraju svoj stranački račun tako što će skupljati harač unutar stranačkih prostorija.
Zaista vas molim da ubuduće koristite Poslovnik i da opominjete poslanike kada iznose vrlo uvredljive konotacije na račun ministara ili bilo koga ko u ovoj Skupštini razgovara. Zaista nije primereno ni tonu, niti je ovo što smo sada slušali bila tačka dnevnog reda. Držati predavanja ministru finansija, koji je jedini u ovom regionu proglašen ministrom finansija broj jedan u svetu, držati predavanja čoveku koji je jedini u novijoj političkoj istoriji ostavio suficit u budžetu.
Govoriti o vođenju javnih finansija čoveku koji je devizne rezerve zemlje sa 300 miliona podigao na preko tri milijarde zaista u najmanju ruku je nekorektno. Mislim da bismo u cilju kvalitetne rasprave morali da se vratimo na zakon koji je na dnevnom redu. Hvala.

Ne branimo lik, ali branimo delo svoga predsednika. Mislim da je to potpuno prirodno i normalno. Iskreno verujemo u ono što radi ministar Dinkić i zato zastupamo njegove ideje.
Sigurna sam da bi i DS branila svoga lidera samo kada bi znala kog – onog počasnog, doživotnog, večitog, kog su postavili ili onog koga su birali. Doduše, nisu su ga svi glasali, pa zato u ovom trenutku imaju krizu identiteta.

Da sam znala, odustala bih.
Samo ću formalno da se pozovem na član 107. dostojanstvo Skupštine. Mi uopšte nismo još uvek došli do amandmana gospodina Babića. Razgovaramo o amandmanu koji je sličan i koji Vlada nije prihvatila, te vas molim da se vratimo.
Takođe vas molim i da date repliku predsedniku poslaničke grupe.

Zahvaljujem, posle 10 minuta, ali dobro.
Gospodine predsedavajući, reklamiram povredu člana 128, a opet sve u cilju ove profesionalnosti reći ću nebahatosti, jer svakako nije profesionalno da poslanici DS drže poslaničke kartice u poslaničkim jedinicama, skoro čitavog dana nekoliko kartica stoji unutra, a da poslanici uopšte nisu prisutni, te vas molim da naredite ili zamolite stručne službe da u cilju profesionalnosti do kraja dana vode intenzivno računa o tome.

Zahvaljujem.
Gospođo predsedavajuća, uvaženi predstavnici ministarstva, dame i gospodo narodni poslanici, imam pitanje za ministra pravde i državne uprave. Moje pitanje je inicirano problemom oko koga su se, pre svega ceneći interes svoga grada i građana, udružile sve partije u Batočini, bez obzira da li su vladajuće ili opozicione.
Naime, od 1966. godine u Batočini postoji opštinski sud za teritoriju opštine Batočina i Lapovo, teritorija u kojoj gravitira preko 30.000 stanovnika.
Aktuelnom pravosudnom reformom koja se očigledno više bazirala na kvantitetu, nego na kvalitetu, posle 33 godine postojanja ukinut je taj opštinski sud i od 1. januara 2010. godine i u tom gradu osnovana je sudska jedinica koja funkcioniše u okviru suda u Kragujevcu.
Dakle, sud u Batočini kao sudska jedinica od 2010. godine radi tako što su parnično vanparnično odeljenje ostali i služba overe, dok su krivični predmeti i istraga prebačeni u nadležnost suda u Kragujevcu.
U sudskoj jedinici u Batočini danas rade četiri sudije i 15 ostalih lica. Sudska jedinica ima osam opremljenih sudnica, tri kancelarije za pripravnike i volontere, opremljenu pisarnicu sa posebnim kancelarijama, prostor za sudsko obezbeđenje, prijemni hol. Ono što je važnije, godišnje se u okviru ove sudske jedinice obradi između šest i šest i po hiljada predmeta.
Predlogom zakona o sedištima i područjima sudova i javnih tužilaštava predviđeno je ukidanje ove sudske jedinice, te su odbornici lokalnog parlamenta jednoglasno povodom ovog predloga zakona doneli zaključak i uputili ga upravo nadležnom ministarstvu i ministru pravde, tražeći od resornog ministarstva da sudska jedinica u ovom mestu bude zadržana, jer se gašenje institucija zaista rađa i opravdan strah, posebno u malim sredinama. Tako počinje polako da se gasi i život u jednom mestu.
Ja ću samo da podsetim da bi građani Batočine i Lapova, ukidanjem sudske jedinice, morali da prelaze, da bi rešavali svoje probleme, u oba pravca preko 70 kilometra, da bi u tom slučaju bili izloženi vrlo velikim i materijalnim troškovima, nepotrebnom gubljenju vremena, a da ne govorimo da su u posebnim sudovima toliko prebukirane sudnice, da se na ročišta jako dugo čeka, dok se sve vreme pri tom u Batočini postoje vrlo dobri uslovi za organizovan i savestan rad.
Moje pitanje zapravo je pitanje lokalnih odbornika – da li postoji mogućnost da se u Batočini zadrži sudska jedinica, jer se ljudi na jednoj teritoriji zadržavaju ako na njoj imaju posla, ako imaju školu, crkvu, dom zdravlja, apoteku, sud i druge važne institucije?
Obzirom da ovo nije samo problem Batočine, nego da je u istom problemu i Topola i mnogi drugi gradovi, bojim se da će vremenom pod udar doći i mnoge druge ustanove, važne institucije, a da nam onda neće biti pusta samo neka mesta i sela u Srbiji, nego da će u isti problem da dođe i centralna Srbija. Zahvaljujem na pažnji.