Zahvaljujem.
Zakon o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba sa invaliditetom je jedan od onih koji su od momenta donošenja imali za cilj da unaprede položaj osoba sa invaliditetom, da im da bolju i veću priliku na tržištu rada, da osobe sa invaliditetom tretira kao ravnopravne članove zajednice, da uvede podsticajne mere za one poslodavce koji se opredele da zaposle osobe sa invaliditetom, da smanji rizik siromaštva i socijalne isključenosti osoba sa invaliditetom, ali i da senzibiliše javnost na probleme ovih lica. Sada, kada bismo analizirali sve ove segmente, svakako da bismo zaključili da su različiti stepeni postignuća, ali ono što jeste nedvosmisleno, jeste da je ovaj zakon od momenta donošenja, dakle, od 2009. godine, ipak dao neke određene rezultate.
Osobe sa invaliditetom su lica sa trajnim posledicama telesnog, senzornog, mentalnog ili duševnog oštećenja. Prema svim analizama, upravo ova lica i njihove porodice nalaze se u vrlo teškom položaju, pre svega socioekonomskom, na samoj donjoj lestvici siromaštva, te je uključivanje ovih lica u svet rada ne samo pitanje omogućavanja njihove ekonomske samostalnosti, nego upravo i smanjenja siromaštva.
Ono što je uzročno-posledično povezano sa siromaštvom jeste problem nezaposlenosti, kao drugi problem osoba sa invaliditetom, ali, ruku na srce, nezaposlenost nije problem samo ovih lica, nego je to generalno dugogodišnji problem u Srbiji. Država je, kada su u pitanju osobe sa invaliditetom, zaista donosila neke važne mere, ali ceneći sve napore koji su učinjeni, ipak moramo da kažemo da je broj lica koja se nalaze u ovoj kategoriji osoba sa invaliditetom danas jako malo zaposlen, da je preko 20.000 osoba sa invaliditetom na evidenciji Nacionalne službe za zapošljavanje, te da je posebno mali broj lica sa invaliditetom koja imaju stalni radni odnos.
Što se tiče starosne i obrazovne strukture, tu nema nekih velikih razlika u odnosu na opštu populaciju. Dakle, i među osobama sa invaliditetom najnezaposlenija su ona lica koja su starija od 50 godina života, a zatim slede lica od 40 godina života. U ove dve kategorije spada preko 60% osoba sa invaliditetom, ali nije zanemarljiv ni broj ljudi koji su starosti do 30 godina, a oko 3.000 lica nalazi se u toj populaciji.
Što se tiče obrazovne strukture, čuli smo, već veliki broj poslanika je o tome govorio, da preko 75% osoba sa invaliditetom ima obrazovanje prvog, drugog ili trećeg stepena, a svega 321 lice sa invaliditetom ima visoko obrazovanje. Dakle, ne samo iz ove statistike, nego i iz opštih i stvarnih analiza o položaju osoba sa invaliditetom, nije teško zaključiti da su zapošljavanje, obrazovanje i podrška za samostalni život tri ključne komponente za poboljšanje njihovog položaja i, pre svega, za stvaranje osnova za pravu inkluziju osoba sa invaliditetom.
Srbija, doduše, ima više propisa koji pružaju odgovarajući pravni okvir za podršku invalidnim licima, od Strategije za unapređenje položaja osoba sa invaliditetom, Nacionalne strategije za smanjenje siromaštva, Zakona o radu, Zakona o sprečavanju diskriminacije osoba sa invaliditetom. Dakle, svi ovi zakonski okviri polaze od iste premise - da svako društvo osobama sa invaliditetom treba da omogući ostvarivanje njihovih ljudskih, ekonomskih, političkih, socijalnih, obrazovnih prava, da svako, naravno, ima pravo na rad i slobodan izbor zapošljavanja i zanimanja, ali, s druge strane, potpuno je jasno da u uslovima u kojima se Srbija nalazi nije baš jednostavno obezbediti potpunu i doslednu primenu, te je donošenje ovakvih zakona sa podsticajnim merama jako važno za osobe sa invaliditetom.
U potrazi za poslom, osobe sa invaliditetom se susreću sa raznim problemima, od predrasuda, neopremljenosti radnog mesta, nedostupnosti prilaza, otpora sredine, otpora poslodavca, nepoverenja u njihove sposobnosti. Ovim predlozima, koje mi danas imamo na dnevnom redu, nema nekih suštinskih izmena, osim što se ove izmene i dopune odnose na usaglašavanje zakonskih propisa sa odgovarajućim podacima koji se u Srbiji danas objavljuju, kao i da se ove odredbe usklađuju sa Zakonom o propisima o državnoj pomoći. Ta pomoć se odnosi na podsticaje za zapošljavanje osoba sa invaliditetom, za zapošljavanje u preduzećima za profesionalnu rehabilitaciju, istovremeno obezbeđujući subvencije, umesto dosadašnje refundacije zarada. Refundacija zarada osoba sa invaliditetom u preduzećima za profesionalnu rehabilitaciju, prema podacima, kretala se oko 25.500, dok bi ovim predloženim izmenama, prema podacima iz decembra meseca 2012. godine, ona sada trebala da budu uvećana za nekih 7.000, da iznosi 32.500 dinara.
S druge strane, zakon se odnosi jednim delom i na poslodavce koji nisu blagovremeno izvršili obavezu zapošljavanja osoba sa invaliditetom, za šta i objektivno mogu da postoje razlozi, te su predviđena i alternativna rešenja koja omogućavaju da poslodavac na ime obaveza zapošljavanja uplati iznos koji se sada računa u odnosu na prosečnu zaradu po zaposlenom u Republici. Na ovaj način prikupljaju se sredstva za novo zapošljavanje, za profesionalnu rehabilitaciju, za finansiranje zarada u preduzećima za profesionalnu rehabilitaciju i zapošljavanje socijalnog preduzeća, te se ta sredstva praktično i vraćaju ponovo u privredu, čime se stvaraju mogućnosti za otvaranje novih radnih mesta.
Moram da podvučem da je dobro što, osim ovog zakonskog rešenja, Srbija ima i konkretne mere koje se tiču direktnog zapošljavanja, kao one mere koje se sprovode putem Nacionalne službe za zapošljavanje, gde se dodeljuju posebna podsticajna sredstva poslodavcima ili se direktno osobama sa invaliditetom omogućava korišćenje sredstava za započinjanje sopstvenog posla. Javni radovi, takođe kao jedna mera, bez obzira što imaju ograničavajući vremenski karakter, takođe su jedna mera koja je među licima sa invaliditetom dobro prihvaćena, jer je omogućila upravo zapošljavanje, ali, s druge strane, i pružanje mnogih usluga ovoj kategoriji, čime se takođe uvećao nivo i način podrške osobama sa invaliditetom.
Upravo ovih dana objavljen je javni poziv za zapošljavanje po osnovu javnih radova, subvencija, samozapošljavanja. Izneću, recimo, primer Kragujevca, gde su u drugoj polovini prošle godine sve ustanove socijalne zaštite zaposlile putem javnih radova osobe sa invaliditetom. Takođe, lokalna samouprava je zaposlila 10 osoba sa invaliditetom, čime su oni ne samo osposobljeni za rad, već su bili i velika pomoć i podrška u radu tamo gde je država ograničila zapošljavanje na teret budžeta.
Pošto mi je vreme ograničeno, samo bih uputila jednu molbu, da resorno ministarstvo prihvati ovo bar u razmatranje. Konsultujući osobe sa invaliditetom, došli smo i iskristalisali jedan nov predlog, da se svi podsticaji za zapošljavanje osoba sa invaliditetom uglavnom svode na zapošljavanje onih lica koja su sa lakšim stepenom, zapošljavanje invalida koji imaju prvu kategoriju. Neki primeri, kao što su recimo Austrija i Nemačka, pokazuju da u njihovom zakonodavstvu postoje posebne podsticajne mere za one poslodavce koji zapošljavaju osobe sa invaliditetom koji imaju teži stepen oštećenja, invalide sa 100% telesnog oštećenja ili osobe koje se zapošljavaju pod posebnim uslovima. Dakle, tim poslodavcima se računa kao da su zaposlili ukupno dve osobe sa invaliditetom. Molim resorno ministarstvo da o tome razmisli.
Poslanici URS podržaće donošenje ovog zakona. Hvala.

Zahvaljujem.
Gospođo predsedavajuća, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, pred nama je nekoliko zakona koje razmatramo kroz objedinjenu raspravu u okviru jedne tačke dnevnog reda i svaki od njih ponaosob zaslužuje da bude detaljno obrazložen, ali ja ću se kao i većina poslanika osvrnuti na jedan, na onaj koji smo kao opomenu nazvali imenom devojčice koja je i sama postala žrtva seksualnog nasilja.
Konvencija Saveta Evrope o zaštiti dece od seksualnog iskorišćavanja i zlostavljanja obavezala je sve one zemlje koje su je ratifikovale da preduzmu i opšte i posebne mere, radi zaštite dece od ove vrste zločina. Jasno je da proces zaštite dece od svake vrste zlostavljanja mora da bude jedinstven sistemski proces, saradnja ustanova, organizacija i organa, sa jasnom ulogom da se pre svega predupredi, ali u isto vreme i zaustavi nasilje, kao i da se obezbede adekvatne socijalne, zdravstvene i porodično-pravne mere zaštite, koje mogu da pruže i adekvatnu podršku, ali u isto vreme i da ublaže traumatične posledice.
Zašto je važno doneti jedan ovakav zakon najbolje možemo razumeti ako govorimo sa pozicija žrtve. Kao što smo već čuli, prema zvaničnim podacima Saveta Evrope, svako peto dete doživelo je neku vrstu seksualnog nasilja, a od petoro dece koja su zlostavljana, čak četiri su devojčice.
Seksualno nasilje je doživelo skoro 7,5% dečaka i preko 2% devojčica od 11 godina, a ta se cifra utrostručuje kad su u pitanju devojčice uzrasta od 13 godina, i takođe dostižu vrlo zabrinjavajuću cifru od 11,% kad se radi o srednjoškolskoj populaciji. Seksualno nasilje najčešće vrši odrasla muška osoba, a zaprepašćujuće je i to da zanemarljivo mali broj roditelja zna šta im se uopšte sa decom dešava, dakle oko 0,4%, što takođe ukazuje na samu težinu problema.
Počinioci seksualnog nasilja najčešće deci nisu nepoznate osobe. Šta više, vrlo često su osobe iz najbližeg okruženja. Čak preko 81% su osobe koje dete poznaje i u koje ima poverenje. To su dakle, vrlo često otac, očuh, hranitelj, deda, nastavnik, komšija. Počinioci iskorišćavaju naklonost, zavisnost, strah i nemoć deteta. Iako se ono dešava u svim uzrastima, najčešće počinje u uzrastu dečijem od 4 do 8 godine ili u periodu adolescencije. Seksualno nasilje se najčešće čuva u tajnosti ili podmićivanjem ili posebnom pažnjom prema detetu, pritom se naravno koriste najrazličitiji mehanizmi da se detetu razvije osećaj krivice, osećaj straha, da se dete boji osvete, ucene, pretnje od gubitka pažnje, ljubavi roditelja, ili njihovim rastankom. Cilj je naravno, da zločin ne ostane otkriven i da se izbegne kazna.
Dakle, seksualna zloupotreba dece je jedna izrazito patološka pojava i jedan je od najtežih oblika nasilja nad decom. Retko se dešava izolovana, vrlo često je kombinovana sa emocionalnim zlostavljanjem i fizičkim zlostavljanjem, ali bez obzira da li se desilo jedno ili se ponavljalo u dugom vremenskom periodu seksualno zlostavljanje kod deteta izaziva bolno i traumatsko iskustvo.
Seksualno zlostavljeno dete ima dugu intenzivnu patnju koja prigušuje i njegov intelektualni razvoj i utiče i na njegovu intelektualnu radoznalost, kreativnost, ono je inhibirano, a oseća se i bezvredno, posramljeno, gubi poverenje u sebe i u druge. Time se vrlo često postavljaju temelji depresije koja ih prati kroz ceo život, ali i za druge vrste mentalnih poremećaja. Jedna studija iz daleke 1986. godine pokazala je da je čak 60% žena i 30% muškaraca koji su oboleli od depresije bilo seksualno zlostavljeno u ranom razvojnom periodu. Nažalost, podaci govore da su oni koji zlostavljaju najčešće i sami bili žrtve nasilja u porodici, odnosno zlostavljanja i verovatnoća je da će seksualni nasilnici upravo biti ono koji će vršiti čin osam puta je veća nego što je to u redovnoj populaciji. Zato smatram da su predložene zakonske mere itekako sa svojom svrhom i između ostalog podrazumevaju i različite vrste psihosocijalne pomoći i podršku samim počiniocima.
Da je ovo još uvek tabu tema u Srbiji pokazuje podatak da je samo 5% ljudi spremno da prijavi seksualno nasilje nad decom za porodicu koju poznaje. Zato i jeste ogromna disproporcija između ostalog između stvarnog stanja i broja prijavljenog nasilja. Na službama, na školama, prosvetnim radnicima, medijima, pa i nama poslanicima je izuzetno velika odgovornost da senzibilišemo jasno ove probleme, da jasno i glasno kažemo da problem postoji, da stvaramo uslove da ovakva krivična dela budu adekvatno sankcionisana i da dugoročno radimo na ovom problemu. Svako krivično delo mora da bude kažnjeno, ali je zločin nad decom najteži.
U ime poslaničke grupe URS naravno da ne treba posebno isticati da ćemo ovaj zakon podržati, ali želim i da pozdravim inicijativu koju je Savet za prava deteta podržao, da krivično delo koje se odnosi na seksualno zlostavljanje ne bude vremenski oganičeno već da se kroz naše zakone izmeni i da postane delo koje ne zastareva. Zahvaljujem se na pažnji.

Zahvaljujem.
Želim najpre da iskažem poštovanje prema stavu Vlade Republike Srbije koja je, razumevajući težak socio-ekonomski položaj i trenutak pre bilo kakvog poskupljenja električne energije koja se najavljuje, donela Uredbu koja se odnosi na energetski zaštićene potrošače, odnosno na one porodice i pojedince koji usled egzistencijalnih problema nisu u stanju da samostalno podnesu sve troškove korišćenja električne energije i gasa.
Ovo je možda i prvi put da se donela jedna uredba koja će obuhvatiti širi broj korisnika, nego što je to svojim pravom prihvatio i priznao Zakon o socijalnoj zaštiti. Posebno mislim da je važno što je u procesu usvajanja uredbe konsultovana i stručna javnost i što su sve one primedbe i predlozi, koji su u toku javne rasprave izneti, prihvaćene i da su sada sastavni deo uredbe.
Moje pitanje odnosi se na primenu ove uredbe, obzirom da je predviđeno da se ona primenjuje od 1. aprila, a da organi jedinica lokalne samouprave primaju zahteve građana, kao i da izdaju uverenja o sticanju statusa energetski zaštićenog kupca, dilema je da li će lokalne samouprave dobiti neke bliže instrukcije o primeni ove uredbe, da li će postojati jedinstven obrazac na osnovu koga se vrši podnošenje zahteva, kao i obrazac koji znači priznavanje prava, ili će svaka lokalna samouprava to raditi po sopstvenom nahođenju?
Smatram da, pošto je jedinstveno pravo, bilo bi dobro da postoje jedinstveni obrasci na osnovu kojih se radi u čitavoj zemlji, a ne da svaka lokalna samouprava to radi ponaosob.
Takođe je pitanje – ima li razmišljanja da se olakša postupak i da nadležno ministarstvo, izradom elektronske baze podataka u koju će se unositi podaci o elektronski zaštićenim kupcima, omogući da do nadležnih za snabdevanje električnom energijom i gasom najbrže i najefikasnije dođu ovi potrebni podaci.
U praksi može doći do vrlo ozbiljnih zloupotreba, to govorim kao neko ko je direktno nadležan u jednoj lokalnoj samoupravi za sprovođenje ove uredbe, jer uredba predviđa da se pravo ne ostvaruje kumulativno, već samo po jednom osnovu, što znači da pravo mogu ostvariti i oni koji nisu vlasnici stambenih jedinica, što je dobro, već ugovorom o zakupu stana.
Na koji način, ako ne postoji jedinstvena baza podataka, će biti moguća kontrola, jer je izvesno da zahtev mogu podneti i oba supružnika, jedan za gas, drugi za električnu energiju, sa istim ugovorom o zakupu stambenog prostora? Obzirom da je uredba, ponavljam, sa važenjem, odnosno sa primenom od 1. aprila, bilo bi dobro da odgovor bude efikasan i brz, kako bismo mogli na najadekvatniji način da primenimo ono što je i propisano. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.
Malo gubi smisao, obzirom da sam se javila za repliku jer se u prethodnim diskusijama više puta kao dežurni krivac pominjao ministar Mlađan Dinkić, u smislu samozvanog i nekog ko je u svoje ministarstvo uzeo novac. Zaista moram da kažem da te optužbe apsolutno ne stoje. Mlađan Dinkić nije samozvani ministar, on je legalno izabran ministar Vlade Republike Srbije i neko ko bi mnogo više voleo da je u državnom budžetu zatekao više para i više reda, a ne da je na ovakav način bio prinuđen da zajedno sa ostalim predstavnicima Vlade uvodi red u praznu kuću i u praznu kasu.
Nažalost, kao dežurni krivac, već je ovde jednom priznao da je kriv, kada je deo opozicije u pitanju, i za zemljotres u Japanu, pa ćemo u skladu sa tim i prihvatiti ove kritike.
Molim vas da se vratimo na zakon, jer smo dobili zaista argumentovano obrazloženje ministarke o načinu na koji se u okviru ove teme novac trošio, a i obećanje da ćemo dobiti redovan izveštaj o svemu. Hvala.

Zahvaljujem.
Poštovani predstavnici Vlade, gospodine predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, pitanje ću uputiti ministru pravde.
Naime, ovaj parlament je nedavno usvojio Zakon o amnestiji za koji smo prilikom donošenja koristili različite argumente. Jedan od njih bila je i činjenica da su srpski zatvori prepuni, da u takvim uslovima kaznena politika ne daje očekivane rezultate, da je za neke počinioce lakših krivičnih dela veća društvena opasnost da borave u zatvoru sa višestrukim počiniocima, te da je takav način zbrinjavanja ljudi jako skup za budžet Republike Srbije. Tom prilikom dobili smo i vrlo egzaktne podatke, da je planiranom amnestijom moguće u srpskom budžetu uštedeti 800 miliona dinara.
S druge strane, već neko vreme se iz istih razloga i težeći da kaznena politika bude vrlo delotvorna, u našoj meri sprovode i alternativne mere i sankcije kako bi se osuđena lica što adekvatnije resocijalizovala i stavila u funkciju zajednica pre svega kroz društveno koristan rad, opet u cilju da se zatvori rasterete, a sa druge strane i budžet ne optereti.
Moje pitanje se odnosi na jednu očigledno nedovoljno kontrolisanu oblast. Naime, dok mi donosimo zakone da oslobađamo one za koje se proceni da je amnestija celishodna, na drugoj strani se u Srbiji dešavaju potpuno suprotni procesi, te se građani hapse i zadržavaju u pritvoru do 30 dana bez pravih dokaza, po najrazličitijim sumnjama, a da se nakon toga ne potvrdi njihova krivica, te su često puta izloženi različitim samovoljama koje se zaklanjaju iza plašta zakona. jedan od očiglednih primera je hapšenje dvojice funkcionera stranke Zajedno za Šumadiju – Kragujevac.
Država iz ovakvih procesa ima ogromnu štetu i po tužbama mora da obešteti građane za protivpravno lišavanje slobode. Da li Ministarstvo pravde ima podatke koliko je građana i koliko dana provelo u pritvoru a da nakon toga nije potvrđena njihova krivica i koliko smo novca dužni kao budžet da za ovakva obeštećenja obezbedimo? Šta je moguće preduzeti protiv zvaničnih državnih službi i odgovornih lica koji ovakve procese pokreću, naprave štetu državi i nastave da rade na svojim mestima i do nove prilike da postupe na isti način? Da li je i ovo nesavesno trošenje budžetskih sredstava? Zahvaljujem.

Gospodine ministre i predstavnici ministarstva, gospođo predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, URS odlučili su da zbog značaja teme i različitog stepena razvijenosti i zastupljenosti poljoprivrednih kultura u različitim delovima Srbije o Predlogu zakona o podsticaju u poljoprivredi i ruralnom razvoju govore i predstavnici različitih regiona, Vojvodine, Šumadije i istočne Srbije. Bez obzira iz kog regiona dolazimo zajedničko nam je to što u ovom predlogu zakona vidimo jedan ambiciozni poduhvat i pokušaj da se uvede stabilnost u agrarnoj politici i da se ova oblast konačno sistemski uredi.
Srbija je zemlja sa jako mnogo velikim potencijalom u poljoprivredi i to predstavlja našu veliku razvojnu šansu, ali nažalost tu šansu, imajući u vidu kakvo je stanje u poljoprivredi, nismo baš nešto naročito iskoristili. Za poslednjih nekoliko godina ne možemo da kažemo da smo imali neku doslednu agrarnu politiku, više da se ona menjala kako su se menjali i ministri poljoprivrede. Takvo stanje uticalo je da se poljoprivredni proizvođači osećaju nesigurno jer gotovo nikad u momentu planiranja svoje proizvodnje nisu znali šta mogu da očekuju od države.
Sa druge strane, iako se mnogo priča o selu, o njegovom razvoju, o planovima činjenica je da su nam sela sve siromašnija, sve starija sa sve manjim brojem stanovnika, da mnoga područja izumiru. Naši prinosi su među najnižima u Evropi. Naša poljoprivredna proizvodnja je skupa. Nije rentabilna. Nije konkurentna. Jako je nizak nivo prerade poljoprivrednih proizvoda. Mehanizacija je zastarela. Male su površine koje se navodnjavaju, a parcele za proizvodnju su jako usitnjene. Zato URS u ovom predlogu zakona vide prvi korak u uspostavljanju jedne predvidive agrarne politike u dugoročnom periodu. On definiše prilično bogat set mera i podsticaja od značaja za poljoprivrednike, a posebno se to odnosi na planiran obim sredstava koji se sada jasno ovim zakonom precizira na minimum 5% od republičkog budžeta.
Sa druge strane, orijentacija da se ulaže u stočarstvo kao jednu od primarnih grana naročito ako se zna kakvo je stanje u ovoj oblasti i koliko je osiromašen stočni fond i da je stočarstvo najviše ugroženo, mi moramo da ocenimo kao pozitivnu meru predlagača da se ovoj oblasti daju posebni podsticaji.
Zakon predviđa i dve vrste podsticaja za biljnu proizvodnju po tačno utvrđenom minimalnom iznosu po površini zasada, ali očekujemo od ministra da nam malo preciznije i detaljnije da informaciju na koje se vrste biljne proizvodnje ovo odnosi, zapravo – da li se odnosi na sve, jer mislim da bi za poljoprivrednike bilo vrlo važno da u momentu planiranja svoje biljne proizvodnje moraju da imaju potpuno jasnu sliku da li za svoju kulturu mogu da računaju na subvencije od države. Kada to govorim posebno mislim na oblast voćarstva, vinogradarstva, povrtarsku proizvodnju, proizvodnju cveća i pečurkarstva. U mnogim regionima, takva je pre svega Šumadija iz koje ja dolazim, upravo je voćarstvo najperspektivnija grana poljoprivrede koja čak ostvaruje i vrlo značajne prihode od izvoza, a pod voćnjacima u Srbiji nije mala površina. Nalazi se preko 239.000 hektara. Ulaganje u ove grane može i te kako da doprinese ravnomernom regionalnom razvoju i da učini da se ovi krajevi pokrenu, krajevi koji su danas manje ili uopšte nisu razvijeni, a po geografskim, klimatskim i zemljišnim uslovima imaju priliku da razvijaju ove grane poljoprivrede.
Ono što se pokazalo jako dobro jeste spremnost predlagača da prihvati predloge i sugestije iz javne rasprave i to se posebno odnosi na ulogu autonomnih pokrajina i lokalnih samouprava. Prvobitni predlog nije dozvoljavao da ove jedinice mogu da vrše direktna plaćanja nego da samo daju investicionu i kreditnu podršku.
Iz Kragujevca kao grada koji je još 2005. godine krenuo u ekspanzivnu agrarnu politiku ulaganja na seosko područje potekla je inicijativa, a verujem da je takvih inicijativa bilo i na drugim mestima, da se prošire ovlašćenja lokalnih samouprava i da svako u svojoj sredini može da sagleda potrebe i perspektive i da u skladu sa svojim mogućnostima i planovima razvoja izdvoji sredstva i ulaže u one grane koje su najperspektivnije u tom regionu. To jeste i izvorni deo programa stranke Zajedno sa Šumadiju, koja je među prvima svom lokalnom budžetu ovakva sredstva i pozicionirala. Sada će i lokalne samouprave koje su se opredelile za podsticajnu agrarnu politiku moći da utvrđuju mere podrške za premije osiguranja useva, plodova, višegodišnjeg zasada, rasada i životinja, regresa za troškove skladištenja, veštačko osemenjavanje i kreditnu podršku, ali bi mi voleli da su te mogućnosti lokalnim samoupravama data i više.
Ako podrška države poljoprivrednicima bude adekvatna, a to znači da se uvaže i regionalne razlike i da se u potpunosti ispoštuju sitna gazdinstva i mali proizvođači, lokalna samouprava koja želi da ulaže u agrarnu politiku svoja sredstva može da usmeri i u druge projekte koji unapređuju život i standarde ljudi na selu. Podsetiću da u Srbiji ima preko 750.000 seoskih domaćinstava, a da je preko 90% malih sa najgušćom zastupljenošću južno od Save i Dunava koje nikako ne bismo smeli da zapostavimo.
Na kraju, mislim da je zaista jako dobro što se uspostavlja ovaj registar podsticaja u poljoprivredi jer se time stvaraju uslovi ne samo za kvantitativno praćenje podataka nego se stvara mogućnost i za suštinsku analizu efekata datih podsticaja, kao i za definisanje planova za naredni period, čime se stvara dugoročna i predvidiva agrarna politika, što nam je izuzetno potrebno. Gospodine ministre, poslanici URS podržaće donošenje zakona. Hvala.

Zahvaljujem. Amandman koji je podneo poslanik URS ima za cilj ne samo da snizi cenzus kada se po službenoj dužnosti pokreće postupak. Dakle, iz postojećeg zakona 15 a predloženog 10 na pet hiljada kako je naš poslanik predloži, već ima za cilj da ova mogućnost kazne preventivno, ne samo posledično deluje na one koji čine određena krivična dela i prestupe.
U zemlji u kojoj je minimalna zarada jedva oko 20 hiljada dinara smatrali smo da je limit od 15 hiljada zaista previsok jer on deluje stimulativno na one koji se odlučuju da kradu. Upravo zbog blage kaznene politike mnogi slučajevi se i nisu procesuirali u prethodnom periodu, a usled toga veliki broj počinioca krivičnih dela se i vraćao starom zanatu.
Daću primer grada iz koga dolazim, kada je, recimo, u 2011. godini procesuiran samo jedan slučaj po privatnoj tužbi zbog sitnog dela krađe, a ove godine, do kraja oktobra meseca nijedan. U istom periodu, posmatramo 2011. i 2012. godinu, broj prijavljenih sitnih krađa u tom periodu je bio čak 7.130 i do oktobra meseca 6.700 u ovoj godini. Ako se u proseku uzme da je vrednost te krađe bila 10 hiljada dinara, dolazimo do cifre da je ukupna šteta nastala za preko 71 milion dinara, ili 700 hiljada evra, samo za 2011. godinu. Ovakvim sitnim krađama su zapravo najčešće izloženi obični građani i oni kojima je vrednost 15 hiljada vrlo velika. Oni koji često ne mogu da plate duge i skupe sudske postupke da bi u privatnim postupcima nekog gonili i ti postupci su ponekad i skuplji od same vrednosti ukradenog, te se zato privatne tužbe i ne pokreću, ali zato građani ostaju i oštećeni i nezaštićeni.
Smatrali smo da je ovu granicu neophodno skinuti. Predložili smo taj limit od 5.000 dinara, upravo zato da bi oštećeni bili pravično zaštićeni, a oni koji čine krivična dela, kažnjeni i, sa druge strane, destimulisani da čine krivična dela. U ime poslaničke grupe URS želim da se zahvalim Vladi što je prihvatila ovaj predlog.

Zahvaljujem.
Reklamiram član 106. Dakle, govornik može da govori samo o temi dnevnog reda. Time što ste izrekli opomenu, jer govornik nije govorio o temi dnevnog reda, delimično ste zadovoljili, nadam se, većinu poslanika.
Dakle, tema nije bila 1000 evra, niti bilo čija obećanja. Samo uzgred mogu da kažem da bi možda i to obećanje od 1000 evra bilo zadovoljeno da je prethodni predsednik omogućio otvaranje 200 hiljada novih radnih mesta, kao što je obećao, a ne da je u istom periodu 400 hiljada ljudi ostalo bez posla. Sve ono što je predsednik naše partije uradio u toku svog političkog aranžmana, biće spreman da odgovara i lično i politički…

Obrazložila sam. Član 106, govornici su dužni da govore isključivo o temi. Ovo o čemu su predstavnici DS govorili zaista nije tema.

Zahvaljujem.
Zaista ću vrlo kratko. Moje pitanje se odnosi na ministra zaduženog za oblast socijalne politike. O ovome sam govorila i na nadležnom odboru, ali moram da postavim pitanje ministru. Pitanje se odnosi na budući status sociologa u socijalnoj zaštiti.
Obzirom da je zakonom, koji je donet u 2011. godini, ovoj struci priznata uloga stručnih radnika. Sociolozi u socijalnoj zaštiti u glavnom rade u centrima za socijalni rad. Nema ih gotovo u drugim institucijama i oni ne predstavljaju brojnu kategoriju, ali predstavljaju značajan resurs. Međutim, novim pravilnikom o licenciranju stručnih radnika, nije predviđeno da sociolozi budu u postupku licenciranja. Pitam – zbog čega je ova struka diskriminisana u oblasti socijalne zaštite i zbog čega će, ukoliko takav pravilnik bude donet, biti donet propis koji je u suprotnosti sa zakonom? Hvala.

Takođe, podržaću stav Ministarstva zdravlja i Vlade Srbije. Smatram da je jako dobro što se lokalnim samoupravama daje mogućnost da finansiraju jedna broj zdravstvenih radnika. Zašto podvlačim "daje mogućnost"? Zato što je ovo jedna od retkih propisa koji u sred budžetske godine nije lokalnim samoupravama decidirano samo preneo ovu obavezu, već je dao mogućnost da one u skladu sa svojim mogućnostima, u skladu sa svojim potrebama procene da li su u stanju to da iznesu. Mi smo u decentralizaciju uglavnom krenuli od decentralizacije obaveza i svako malo po jednu novu obavezu nametali lokalnim samoupravama, a da to nije pratilo adekvatno i prenos namenskih transfera.

Dakle, u tom smislu podržavam ministarku zdravlju, što je kroz ovaj zakonski propis upravo lokalnim samoupravama dala mogućnost. Dakle, nije dala jednu izričitu obavezu.

Smatram da od toliko lokalnih samouprava u Srbiji svakako da one sve neće biti u jednakoj poziciji da ovaj zakonski akt podrže ili ga primene, ali u Srbiji ima 157 domova zdravlja. Sigurna sam da će neka lokalna samouprava ovde pronaći mogućnost da prema ovom zakonskom propisu i postupi.

Dakle, mi nećemo podržati amandman, smatrajući da je ovaj predlog, koji ste vi dali, adekvatniji za ovaj trenutak. Hvala.

Povreda Poslovnika, član 107.
Zaista je nekorektno da na ovakav način prebacujemo odgovornost. Povreda je dostojanstva Skupštine i da prozivamo pojedine ministre.
Ako ćemo na takav način da odgovaramo, ovo stanje je još iz vremena gospodina Cvetkovića kada je bio ministar finansija. Gospodin Dinkić je u saradnji sa gospođom Đukić-Dejanović omogućio da samohrani roditelji i deca do sedam godina mogu da koriste pravo na besplatno zdravstveno osiguranje. Mislim da gospodin Dinkić u ovom trenutku ima jako veliku obavezu da smanji javni dug i budžetski deficit koji smo nasledili. Apsolutno ne bi imao ništa protiv da ova prava besplatnog zdravstvenog osiguranja, koja su u skladu sa preporukom za svetske zdravstvene organizacije, omogući i za šire kategorije stanovništva. Najavio je da će od 1. januara 2014. godine ovo pravo imati i žene koje održavaju trudnoću i mislim da kada govorimo treba da koristimo argumente. Hvala.

Pomenut je ministar finansija.
U kontekstu ovoga da je novac otišao na Staru Planinu, a da je mogao da se da i trudnicama. Imamo 90 milijardi duga za kamate, pa je i taj novac mogao da ode na ime porodilja.
(Predsedavajući: Molim vas, reklamirali ste povredu Poslovnika?)
Ne. Tražila sam repliku.
(Predsedavajući: Onda nemate prava.)
Kako nemam pravo? Zamenik sam šefa poslaničke grupe. Pomenut je ministar finansija koji je iz naše partije.
Dakle, 90 milijardi kamata koje ove godine moramo da obezbedimo i da vratimo, odnosno da platimo ono što je zaostalo iz prethodnog perioda je moglo da ode na porodilje, decu, stare, penzionere, poljoprivrednike i mnoge druge socijalno ugrožene kategorije.
Podsetiću da je prethodna Vlada davnih dana donela nacionalnu strategiju za podsticaj rađanja u kojoj su takođe predviđene sve ove mere o kojima danas razgovaramo. Moram da kažem da je strategija istekla, a da ni jedna mera nije sprovedena. Dakle, neću da kažem da DS nije imala želju da te mere sprovede, nego prosto imam razumevanja da za to nije bilo dovoljno finansijskih sredstava, kao što i sada imam razumevanja da ova Vlada mora da obezbedi redovno finansiranje postojećih obaveza, a da ćemo iz godine u godinu ulaziti u nova davanja i omogućiti novim kategorijama da imaju besplatno lečenje. Hvala.

Ujedinjeni regioni nemaju utisak da ovaj zakon na bilo koji način ugrožava lokalne samouprave, niti da im uskraćuje pravo na prenos sredstava. On samo privremeno ograničava prenos neodgovornim lokalnim samoupravama.
Juče smo imali priliku od nekih poslaničkih grupa da čujemo kritiku na račun takvih neodgovornih lokalnih samouprava koje su novac trošile neracionalno. Smatramo da je ovaj zakonski predlog upravo ovako kako je dat podrška onima koji su se na adekvatan način ponašali prema sredstvima građana i budžetu Republike Srbije.
Dakle, neodgovornost nema ni partiju ni boju. Ona ima samo ime i prezime. Ovaj zakon zapravo jeste uvođenje jedne adekvatne kaznene politike prema onima koji ne čine stvari apsolutno u skladu sa zakonskim okvirom. Naravno, neprimenom ovakvog zakona izostaće i očekivani efekti koji se žele postići. Dakle, URS će podržati predlog koji nam je Vlada dala upravo u nameri da uvedemo adekvatnu i kaznenu politiku i podsetimo da je odgovornost na prvom mestu.

Zahvaljujem.
Reklamiram povredu Poslovnika, član 96, koji kaže da prijave za reč sa redosledom narodnih poslanika podnose poslaničke grupe i narodni poslanici, koji nisu lanovi poslaničkih grupa u pisanom obliku do otvaranja pretresa.
Mi smo dobili spisak predloženih. Prema redosledu ovde, nema poslaničke grupe SPO. Molim vas da ubuduće, ili poštujem vašu toleranciju, da omogućite poslanicima da govore, ali vas molim da onda ubuduće dobijamo adekvatne liste.