Hvala. Postaviću svoje pitanje premijeru sa jednim dubokim žaljenjem što više nemamo direktni televizijski prenos, ali verujem da će građani čuti i moje pitanje, a vaš odgovor.
Moje pitanje se tiče procedura za ostvarivanje prava za naknadu za trudnice i porodilje. Ono što me zaista brine jesu brojni birokratski problemi. Verujem da moje kolege možda nisu preterano zainteresovane za porodiljsko i trudničko odsustvo i nadoknadu tom prilikom, ali bih molila sve moje kolege da me puste da ostvarim svoje poslaničko pravo i postavim pitanje.
Kada govorimo o trudničkom odsustvu i nadoknadi tom prilikom, ukazala bih na brojne birokratske probleme sa kojima se susreću i trudnice, ali i sami poslodavci. Kako bi se bolje uputili svi u problem, daću jedan jednostavan primer.
Ukoliko trudnica ode pet meseci na trudničko i sam poslodavac, a i trudnica pet puta treba da posete šalter RFZO i u tom periodu predaju 36 dokumenta sa 43 različita lista papira. Kada je reč o porodiljama, naglasiću da situacija nije ništa bolja. Tom prilikom predaje se 86 listova papira različite dokumentacije.
Znajući da je svima nama u cilju stvaranje što boljeg poslovnog ambijenta, da je svima nama u cilju rešavanje problema građana i ostvarivanje osnovnih prava, pitam kada i šta namerava da uradi Vlada kako bi se ove procedure pojednostavile?
Možda ovo pitanje nije preterano interesantno za sve, ali je nešto što svakako znači život i nešto sa čime se naši građani susreću. Neću da pričam o tome šta znači za poslodavce kada više puta treba da dostave jedan te isti dokument u više različitih državnih organa i institucija. Znam i verujem da za ovaj problem postoji veoma jednostavno rešenje koje ni građane, ni državu, ni poreske obveznike ne treba da košta ni jedan dodatni dinar iz budžeta, čak šta više to rešenje treba da ponudi više novca u budžetu, veće uštede i verovatno stvaranje većeg broja radnih mesta, ali isto tako i zaštitu osnovnih ljudskih prava.

Poštovani premijeru, zahvaljujem vam se na odgovoru.
Moram vam reći da sam politikom počela da se bavim upravo zbog ovakvih tema. Politikom sam počela da se bavim zato što dolazim iz opštine Žitište koje je u poslednja dva kruga izgubilo 15% stanovnika, a kao neko ko dolazi iz političke partije koja uglavnom nudi rešenja, predložiću jedno rešenje za sve, ne košta budžet, ne koša poreske obveznike, a tiče se samo direktnije komunikacije državnih organa.
Druga stvar koja može da se uradi bez novca, a u cilju rešavanja ovog problema jeste izmena i dopuna Pravilnika o bližim uslovima i načinu ostvarivanja prava na finansijsku podršku porodici sa decom, što je pod ingerencijom Ministarstva rada i socijalne politike. Zahvaljujem se.

Zahvaljujem.
Poštovani predsedavajući, koleginice i kolege, imala bih pitanja za Vladu, prvenstveno za Ministarstvo socijalne politike i rada, Ministarstvo unutrašnjih polova i Ministarstvo pravde.
Želela bih sve da nas podsetim da je juče bio 25. novembar - Međunarodni dan borbe protiv nasilja nad ženama i da ovim datumom počinje u stvari 16 dana aktivizma protiv nasilja nad ženama. Ono što kod mene jeste zabrinjavajuće, a očigledno po kolegama koji napuštaju salu ovo i nije problem za Srbiju, ali za mene lično jeste, jeste upravo uloga države da zaštiti svaki život i garantuje bezbednost svakom svom građaninu, pa pitam, s obzirom da je juče bilo različitih podataka da je u ovoj godini do 20. novembra život izgubilo 38, 40, 45 žena, što već kod mene stvara dovoljan razlog da postavim pitanje – koliko je zaista žena izgubilo život u Srbiji do novembra 2013. godine?
Ali, ono što je poražavajuće za ovu državu jeste da je u 2010. godini život izgubilo 26 žena, u 2011. godini – 29, u 2012. godini – 32. Znači, mi imamo konstantno povećanje broja žena koje su izgubile svoje živote u nasilju. I pored svih strategija, zakona, akcionih planova ovaj broj raste.
Stoga, pitam sva ministarstva nadležna za borbu protiv nasilja nad ženama, prvenstveno Ministarstvo rada i socijalne politike, Ministarstvo unutrašnjih poslova, Ministarstvo pravosuđa – šta će preduzeti da ovaj broj ne poraste i u narednoj godini? Koji su to koraci i dodatne mere koje će Vlada predložiti da broj žrtava ne raste?
I pored toga, želela bih da postavim još par pitanja. Mi imamo Porodični zakon koji je stupio na snagu 2005. godine, koji u svom 198. članu predviđa mere zaštite. Pa mene interesuje - po godinama koliko je ovih mera zaštite izrečeno? Konkretno kada su u pitanju mere zaštite od nasilja u porodici, koliko je izdato naloga za iseljenje iz porodičnog stana ili kuće bez obzira na pravo svojine? Koliko je zabrana izrečeno koje se tiču približavanja članu porodice na određenu udaljenost? Koliko je zabrana pristupa u prostor oko mesta stanovanja ili mesta rada člana porodice izrečeno? Koliko zabrana daljeg uznemiravanja člana porodice? Zaista bih volela da dobijem ove podatke od dana stupanja na snagu ovog zakona do današnjeg dana.
Ono što me takođe interesuje - kada žrtva zatraži da se izrekne nešto od pomenutih mera koliko to proceduralno traje? Jer, po mojim saznanjima ta procedura traje od mesec dana pa na više. Mene interesuje - koliko je to prirodno kad žrtva koja trpi nasilje? Obično je to žena u porodici i obično su to i deca, treba da čeka mesec dana da neko izrekne meru da bi neko trebao da napusti domaćinstvo. Ne znam dokle ćemo trpeti da žrtva bude ta koja će se iseljavati i bežati kao da je ona počinila najveće zlo.
Pored toga pitam - šta se dešava, a znam šta je zakonska mogućnost, kada taj neko ko dobije meru udaljavanja iz stana ili kuće to ne učini? Zašto mi sebi dozvoljavamo da se tako nešto dešava kao država? Zašto ova država ne preduzme mere da se to dešava po nekom automatizmu? Zašto žrtva mora ponovo da podnosi zahtev da isti taj nasilnik koji nije ispoštovao meru da napusti kuću ili dom da se to prinudno načini?
Nadam se da ću kao što sam tražila dobiti odgovore o izrečenim merama, a isto tako verujem da Ministarstvo rada i socijalne politike kao nosilac zaštite u saradnji sa pomenutim ministarstvima razmišlja o tome koje dodatne korake treba preduzeti kako nam broj žrtava ne bi rastao iz godine u godinu, jer, podsećam, uloga države je da zaštiti svaki život i garantuje bezbednost svakog građanina. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.
Poštovani predsedavajući, poštovani ministre, ja ću u okviru ove četiri tačke koje su spojene dozvoliti sebi da govorim danas samo o Konvenciji SE o sprečavanju i borbi protiv nasilja nad ženama.
Zašto sam prioritet dala ovoj temi? Zato što se ovom temom bavimo dosta dugo u društvu i jeste nešto urađeno od 2000, 2002. godine, pa izmenama Krivičnog porodičnog zakona 2005. godine, ali, svakako smatram da nije dovoljno. Veoma često mi kao društvo dodatno potenciramo na ovim temama kada su dani specifični koji se vezuju za nasilje, a to je „16 dana aktivizma borbe protiv nasilja nad ženama“. Isto tako, pre par dana, 15. oktobar kao međunarodni dan seoskih žena kojima ja tvrdim da treba posvetiti posebnu pažnju i koji ova tema svakako ne zaobilazi, a vrlo često i 8. mart. Ali, ovo su teme kojima mi treba svakodnevno da se bavimo i ovo je tema na koju mi moramo da damo sistemski odgovor.
Ono što je meni i dalje poražavajuće je što nama treba konvencija da bi mi ostvarili ono što je moguće i bez posebnih sredstava. Multisektorska koordinacija je nešto što se može sprovesti veoma jednostavno. Brojni su mehanizmi za ostvarenje rodne ravnopravnosti jednakih mogućnosti koji su već formirani, od raznih saveta za rodnu ravnopravnost na lokalnom nivou, preko ombudsmana na pokrajinskom nivou, na republičkom nivou, poverenice za rodnu ravnopravnost, organizacije civilnog društva koje najčešće i otvaraju određene teme i rade na njihovom rešavanju. Ono gde mi treba da odgovorimo kao sistem jeste da napravimo telo gde će sarađivati organizacije civilnog društva, tužilaštvo, policija, centri za socijalni rad, zdravstvo i školstvo. I to je nešto čime nas ova konvencija i obavezuje.
Ova konvencija predstavlja jedan sveobuhvatni dokument i pravno obavezujući instrument za Srbiju. Ima jasne smernice i standarde i strateške okvire i nadam se efikasnoj implementaciji, jer i sama konvencija, kao i poslanička uloga, pozivaju na praćenje od strane parlamenata kako se ova konvencija implementira.
Poštovani ministre, verujte mi da ću i ja kao i moja poslanička grupa URS i te kako pratiti kako se ova strategija implementira. Jer, politika borbe protiv nasilja u porodici je nešto što je osnovna politika URS i nešto za šta se zalažemo. I prošle godine smo, kao politička partija, vrlo jasno apelovali upravo na ovu sektorsku saradnju i razmenu podataka. Isto tako i ja sada apelujem na vas, jer sam primetila da ste se po određenim pitanjima koja su vama interesantna zauzeli i rešili ih, pa istu takvu aktivnost očekujem od vas i kada je u pitanju nasilje nad ženama i nasilje u porodici. Očekujem od vas da se zauzmete i zajedno sa ministrom pravde što pre unapredite Krivični zakonik, da se pooštre kazne.
Isto tako očekujem od vas, kao ministra, da zajedno sam ministrom finansija iznađete možda rešenje za formiranje fonda za pomoć žrtvama nasilja, i to u nekim evropskim zemljama već postoji i funkcioniše i postoji način njegovog punjenja. Ne vidim zašto nasilnici ne bi mogli biti jedni od takozvanih punitelja upravo tog fonda. Nije uvek neophodno tražiti izgovore, nego mislim da je neophodno tražiti rešenja. To je i vaš i naš zadatak, a pored toga, naš zadatak je da pratimo rad Vlade i ministarstava kako će ovu konvenciju implementirati.
Do sada je, recimo, sedam država ratifikovalo ovu konvenciju, pet podnelo zvanične instrumente o ratifikaciji Savetu Evrope. Pored usklađivanja zakonodavnog okvira, verujem da ćemo menjati institucionalne politike, da će one biti jasne, da ćemo uvesti nove i redefinisati neke postojeće zakonske odredbe.
Možda treba da formiramo i krizni centar za žrtve silovanja. Isto tako, ne vidim razlog da nemamo nacionalni SOS telefon, koji radi 24 sata dnevno, svaki dan u nedelji. Nevladine organizacije su u mnogim opštinama to pokrenule u saradnji sa Savetima za rodnu ravnopravnost. Dosta je opština koje to i finansiraju. Ne vidim zašto mi to znanje i taj resurs ne bi mogli da umrežimo, iskoristimo i to uradimo na nacionalnom nivou. To nije nešto što iziskuje mnogo sredstava.
Volela bih da razgovaramo i o uslugama za zaštitu žrtve u institucijama. Šta ćemo raditi kada one već ponižene dođu i žale se institucijama, a ovi ih, ili zaposleni u institucijama, dodatno diskriminišu? Da li mi imamo mehanizme i odgovore na to? Koliko se iz ministarstva prati rad upravo institucija na nižim nivoima?
Potrebna su nam poboljšanja administrativnih evidencija u centrima za socijalni rad. Ono što sam već rekla, a što ne iziskuje dodatna sredstva, jeste umrežavanje na lokalnim nivoima. Ne smemo mi dozvoliti da to zaviti od dobre volje lokalnih lidera, ili od dobre volje aktivista, ili od organizacija civilnog društva, ili od jedne ustanove, da bi seli možda jednom godišnje i razmenili podatke iz policije, centara za socijalni rad, ministarstva, odnosno zdravstvenih ustanova na primarnom zdravstvenom nivou.
Ono što mi treba da pružimo jeste sistemsko rešenje kroz ovu konvenciju. Ona nam to omogućava kako uskladiti obrazovne programe i to je zadatak za Ministarstvo obrazovanja, odnosno prosvete, kako da kroz obrazovanje sprovede sve ono što je prihvatljivo i stvori toleranciju za jednake šanse za sve.
Naša obaveza jeste da kažemo - te i te institucije sede četiri puta godišnje, razmenjuju podatke i vode ih po istom obrascu. Ono što kod nas isto stvara, bar kod mene jednu nedoumicu, jeste nesrazmera između intervencija i broja prijavljenih slučajeva nasilja, odnosno nasilja u porodici. Ne može me niko ubediti da kad neko to prijavi ne zna šta prijavljuje.
Našla sam podatak da je 27, 5% od ukupno prijavljenih postupaka da je poveden prekršajni postupak, da su za 15% počinilaca podnete krivične prijave, a da je za 42 iniciran postupak koji u načelu može da dovede do kažnjavanja. Mislim da je ovo jasan podatak da mi treba da poradimo na sistemskim rešenjima.
Ono što se dešava u Ljigu - zašto se problemi rešavaju na ulici, a ne u institucijama? Pitam šta je naš odgovor kao sistema na takve događaje? Zašto mi uvek moramo da dočekamo da nešto izađe na ulicu da bi mi o tome razgovarali. Šta mi radimo da predupredimo takve nemile događaje?
Moram da ukažem i na odgovornost institucija ukoliko nešto ne čine. Moje prethodne koleginice i govornici su govorile upravo o tome da je neka ta pomoć stigla veoma kasno. Ako je to 38 žena ove godine, onda je mnogo. Bila je kampanja jedne nevladine organizacije koja je govorila – ni jedna više, ni jedna manje. To je ono što mi treba da radimo. Nije dovoljno usvojiti Konvenciju.
Gledala sam, recimo, kada govorim o policiji, ona ima protokol u postupanju u ovakvim situacijama. Mislim da je to jedan dobar korak, ali isto tako mislim da je uloga ovog, nadam se da će se brzo formirati ovo multisektorsko telo, odnosno koordinaciono telo, da izradi dokument kojim će jasno reći koja institucija, na koji način postupa kada dođe do nasilja nad ženama, odnosno nasilja u porodici.
Verujem da ćemo imati jasnu sliku o tome, ako se neko obrati centru za socijalni rad, koga ono obaveštava, šta radi i na koji način se pomaže žrtvi. Mi, nažalost, nemamo sistemski rešeno ni finansiranje sigurnih kuća. To vrlo često zavisi od dobre volje nekih donatora i lokalnih samouprava. To je nešto što mora sistemski da se reši.
Moramo da iznađemo mogućnosti kako tim ženama i porodici nakon izlaska iz sigurne kuće pomoći. Vrlo često, ono što mene lično brine, jeste to što mi ženu vodimo iz kuće i duplo je viktimiziramo. Zar nije dovoljno što je ona pretrpela nasilje? Umesto da ona ostane u svom domu, mi nju i decu odatle vodimo.
Ne bih da pričam o podacima koliko puta su i deca direktno žrtve nasilja u porodicama. Ja sam neko ko zaista veruje da porodica treba da bude i da predstavlja najsigurnije mesto za život. Tu je uloga i ministarstva i Vlade, a i nas da kontrolišemo kako Vlada radi, da pronalazi određene odgovore i sistemska rešenja.
Mislim da samo jedan protokol koji kaže – ukoliko se žrtva javi centru za socijalni rad, a našla sam podatak da se najčešće žrtve javljaju policiji telefonom, čak u nekim policijskim ustanovama, u 90% slučajeva, kome se one upućuju, šta se dešava, kojom brzinom joj se pruža zdravstvena zaštita i nega i šta ćemo posle toga sa decom i ženom, jer ne možemo ih prepustiti.
Bilo je tu dobrih pokušaja. Moram da pohvalim, Nacionalna služba za zapošljavanje je, recimo, prilikom bodovanja biznis planova za samozapošljavanje davala veći broj bodova žrtvama nasilja u porodici, odnosno ženama. To je jedna dobra mera. Mislim da takve mere trebamo, na neki način, da kopiramo, da spuštamo na niže nivoe, a naročito što i vi i ja znamo da postoje lokalni saveti za zapošljavanje i postoji niz mogućnosti kojima mi žrtvama možemo pomoći.
Stoga, mislim da bi svaka reč u mom govoru bila suvišna. Borba protiv nasilja nad ženama jeste jedan od prioriteta Ženske parlamentarne mreže, jedan od ciljeva koji je nesporan i oko koga smo se svi okupili. Borba protiv nasilja je očigledno nešto što ovaj parlament izglasava praktično jednoglasno i očigledno bez kompromisa. Borba protiv nasilja je moja uloga, kao narodne poslanice, da na svakih šest meseci pitam – šta je učinjeno po pitanju implementacije i dokle smo stigli.
Zahvaljujem se na pažnji i verujem da će reakcija biti brza.

Poštovani predsedavajući, poštovani ministre, predstavnici ministarstva i kolege, danas kada govorimo o izmenama, praktično, četiri člana jednog zakona, reklo bi se da je sve to bezazleno. Ono što očekuje ovo ministarstvo i ministra koji je preuzeo dužnosti pre mesec dana je veliko. Mi, naravno, kao narodni poslanici, isto tako gledamo u ovo ministarstvo i ovog ministra šta će u narednom periodu učiniti.
Javna odgovornost za visoko obrazovanje je svakako odgovornost o kojoj moramo razgovarati. Upravo, politika i ministarstvo treba da postave jasne okvire u kojima se univerziteti, fakulteti, kreću.
Kada govorimo o mladima, njihov identitet je u direktnoj vezi sa obrazovanjem. Nema spora da je Srbiji potreban svaki visoko obrazovani pojedinac, ali pojedinac kome je obrazovni sistem omogućio da se razvije u profesionalca. To je ono o čemu je govorila moja koleginica.
Jasno piše u programu URS da spona obrazovanja i privrede treba da omogući uspostavljanje društva znanja, ali i da stvore uslove da što više mladih, po završetku školovanja, pronađe posao i sebi obezbedi egzistenciju. To je obaveza svih resora. Naravno, negde treba i decentralizovati ove teme i videti šta je to što je potreba svakog lokala i na osnovu toga raditi i obrazovanje.
Kada govorimo o ovim izmenama, sa jedne strane, imam dileme, da li je ona potpuna, odnosno koliko je predvidiva. Žao mi je što nemamo neki prelazni period, jer imali smo ga u ovom predlogu. Tu je vaša obaveza kao ministarstva i ministra mnogo veća. Mislim da ćemo doći u situaciju da moramo stvoriti neke prelazne rokove i prelazne periode.
Isto tako, došli smo sa pet na šest ispitnih rokova. Ne bih tu krivila studente. Ovo je samo jedne poruka koju mi dobijamo kao sistem i koju šaljemo kao sistem. Nama sistem vrednosti već jeste negde poremećen i ljulja se. Isto tako, od vas očekujemo da u narednih godinu dana iznađete najbolja rešenja. Mora postojati obostrani savez i veza između profesora i studenata.
Ne spadam lično u ljude koji tvrde da su svi studenti isti ili da su svi profesori isti. To bi bilo potpuno nekorektno. Postoje ljudi koji obavljaju veoma predano svoj posao i rade ga na najbolji mogući način. Isto tako, postoje studenti koji lakše ili brže savladaju određenu materiju i određeno gradivo. Uloga svih nas jeste da jasno kažemo, već negde od ove godine, šta je to što ih čeka sledeće godine, da ne stvaramo neizvesnost, da ne stvaramo konfuziju ni kod roditelja, ni kod studenata, a ni na samim univerzitetima. Ovim će univerziteti imati dodatan posao, svakako, ali naravno i dodatno zadovoljstvo da sutra iškoluju što veći broj mladih ljudi.
Ono na čemu bih ja posebno insistirala je kvalitet obrazovanja koji mora biti podvrgnut stalnoj kontroli. Nema tu razlike da li je to privatni fakultet ili je to fakultet kome je osnivač država. Mislim da kvalitet mora da se unapređuje, ali isto tako i da se prati, da se primedbe i zahtevi studenata uvažavaju, a da ne budu puko popunjavanje nekog upitnika koji sutra niko neće analizirati.
To je ono što je našem sistemu potrebno. Potrebna su stečena znanja koja mogu biti primenjivana na tržištu u skladu sa potrebama društva. Dobro je kada pogledamo statistiku. Od popisa 2002. godine, kada smo imali 6,52% visoko obrazovanih, danas imamo, odnosno po popisu iz 2011. godine, 10,59%.
Opet ću apelovati na kvalitet, na ujednačenost, na jednake šanse. Znam koliko je teško roditeljima iz jedne od najnerazvijenijih opština, to je moja opština Žitište, da iškoluju visoki kadar, da im omoguće da se školuju, koliko im je posle teško kada njihovo dete ne stekne sve ono i ne ispuni sva ona očekivanja sa kojima je krenulo na fakultet. Tu je zadatak svih nas da omogućimo ovoj deci da ostanu u ovoj zemlji, da steknu praktična znanja, a da univerziteti odgovore na njihove zahteve. Dok god ne promenimo mišljenje da su tu studenti zbog fakulteta, a ne fakultet zbog studenata, nećemo moći da krenemo napred. Hvala.

Zahvaljujem.
Poštovani ministre, poštovane kolege i koleginice, kada govorimo o naknadno pribavljenim građevinskim i upotrebnim dozvolama i kada govorimo o Zakonu o legalizaciji, koji ja lično smatram iznuđenim rešenjem, mislim da ovo nije najbolje moguće rešenje koje se moglo ponuditi građanima. Mada, koliko je jedan zakon dobar, zavisi od mogućnosti njegove direktne primene.
Ono na šta bih ja apelovala jeste da u buduće uskladimo i metodologiju i terminologiju prilikom pisanja zakona. U toku čitanja ovog zakona imam par nedoumica i negde se nadam da ću dobiti konkretne odgovore.
Kod člana 2. pod tačkom 1), odnosno uopšte u članu 2. definiše se za koje objekte se ne može naknadno izdavati građevinska dozvola. U okviru tog člana se utvrđuje da li je zemljište nepovoljno za gradnju. Moje pitanje glasi - kada neko donese prepis liste nepokretnosti, na osnovu čega će se to utvrditi? Da li na osnovu one kolone koja govori o vrsti zemljišta ili načinu korišćenja i katastarske klase?
Isto tako, imam pitanje u članu 8, gde se govori o komisiji koju obrazuje nadležni organ za izdavanje građevinskih dozvola. Da li se tu govori o komisiji za tehnički prijem ili je to neka druga komisija? Ako to nije komisija za tehnički prijem, kojim aktom ili čime će definisati ko tačno čini pomenutu komisiju?
Takođe, imam jednu neusaglašenost, odnosno primećujem neusaglašenost između člana 7. i člana 16. U članu 7. spominju se poslovni objekti, a onda u članu 16. proizvodni objekti. Ako je ikako moguće, volela bih da dobijem konkretnije obrazloženje večeras.
Ono što kod mene stvara posebnu zabrinutost, kao kod nekog ko dolazi iz seoske sredine, kao kod nekog ko dolazi iz opštine Žitište, u kojoj se 70% stanovništva bavi poljoprivredom, to je što nigde u zakonu ne spominjemo ekonomske objekte. Pronašla sam u obrazloženju da će podzakonskim aktom biti precizno navedeni objekti koji ne mogu biti predmet legalizacije - objekti na selu izgrađeni u vreme kada nije bilo potrebno pribavljanje građevinske dozvole itd. Svaki podzakonski akt koji treba biti donet, a nije definisan u okviru zakona, ne znam koliko je obavezujući.
Isto tako, kada govorimo o ekonomskim objektima, a imamo ih definisane i u važećem Zakonu o planiranju i izgradnji i u Pravilniku o opštim pravilima za parcelaciju, regulaciju i izgradnju, postavljam pitanje – šta ćemo ako neko dođe da legalizuje objekat, a nije sve u skladu sa Pravilnikom o sanitarnim uslovima za uzgoj i držanje živine, papkara? Kako će onda na lokalu reagovati ljudi?
Znate, pričamo o egzistenciji ljudi na selu. Pričamo o tome kako nam je svaki čovek na selu potreban, jer se sela gase. Ako to nismo već uradili u ovom zakonu, zaista ne znam kako ćemo dalje legalizovati ekonomske objekte. Čvrsto verujem da ljudi koji imaju ekonomske objekte zaslužuju priliku da objekat legalizuju, da ga sutra puste u promet, da možda ostvare određene beneficije ili finansijsku podršku, bilo od banaka ili države, da unaprede svoju proizvodnju, poslovanje i da stvorimo zaista bolje uslove na selu. Ali, negde želim da se nadam da će onaj krovni zakon, koji definiše oblast građevinarstva, posebnu pažnju posvetiti objektima koji se grade na selu, jer mislim da to negde zaslužujemo.
Isto tako, očekujem tu sveobuhvatnu reformu, jer podjednake probleme imamo i u selu i u gradu. Niko ne voli da se šeta od šaltera do šaltera. Za Srbiju je luksuz da gubi radna mesta, za Srbiju je luksuz da gubi vreme.
Jedan od najboljih primera u Srbiji kada su u pitanju investicije jeste upravo „Fijat“, koji je realizovan i zahvaljujući gospodinu Mlađanu Dinkiću. Ugovor je potpisan 2008. godine. Zamislite kada nama kao državi treba 279 dana da izdamo građevinsku dozvolu. Da li je to model da privlačimo investitore? Da li su sve ovo modeli da privlačimo investitore i zadržimo ljude na selu? Zaista mislim da nisu i apelujem da u sledećem zakonu i sledećim zakonskim rešenjima imamo sveobuhvatniji pristup. Hvala.

Zahvaljujem poštovani predsedavajući, poštovane kolege i koleginice. Pitanje postavljam Vladi Republike Srbije, pošto zaista ne znam koju u potpunosti nadležan za oblast za koju sam zainteresovana.
S druge strane, dok mi ovde razgovaramo o rekonstrukciji Vlade tamo negde ide život i ljudi imaju životne probleme, i ono zašta jesu svakako zainteresovani naši građani i svi mi jeste bezbednost dece. Posle par slučajeva, poslednji u Požarevcu kada smo imali jedan neugodan slučaj oko zabavnog parka.
Moje pitanje se upravo odnosi na izdavanje atesta onima koji imaju zabavne parkove. Ko vrši kontrolu zabavnih parkova, odnosno ispravnosti opreme u njima? Na koji period se izdaje atest ili dozvola za korišćenje te opreme? Da li postoje redovne kontrole i na osnovu čega se vrše vanredne kontrole te opreme.
Možda ovo nekome deluje beznačajno, ali po meni kada imate dve ekskurzije koje su organizovane u skladu sa zakonom a dođe do takvih nesreća, onda je to svakako neprijatna situacija i za vlasnike te opreme, i za roditelje, i za nastavnike koji vode tu decu na ekskurzije. Tako da ne bismo više dolazili u situacije da nesreće budu te koje nas teraju da rešavamo problem.
Želela bih iz ove skupštinske klupe da apelujem da nekada predupredimo stvari. Da vidimo da li je zaista neka oblast sistemski uređena i da li postoje rešenja koja neće dovoditi do toga da nam deca sutra budu povređena. I svi smo mi rasli u tim zabavnim parkovima i svi smo mi voleli da konzumiramo te usluge, ali niko nije ranije razmišljao o tome koliko je to bezbedno dok nisu ovakve stvari počele da se dešavaju u Požarevcu, u Sokobanji. Tako da ja još jednom pitam – da li postoji koordinacija između ministarstava? Koje su preporuka Ministarstva obrazovanja kada su ovakva pitanja na dnevnom redu, odnosno kada nastavnici vode decu na ekskurziju? Isto tako, koliko roditelji mogu da se osećaju sigurno ili bezbedno kada svojoj deci žele u ovim teškim vremenima da priušte malo razonode i zabave.
Znači, ponoviću još jednom, ko proverava ispravnost opreme u zabavnim parkovima? Da li postoje atesti? Na koliko se izdaju? Koliko mi takvih kuća imamo u Srbiji i da li ova oblast jeste ili nije sistemski uređena, jer ako nije to je svakako zadatak svih nas da uredimo kako bi bezbednost dece bila ispunjena do kraja, a mislim da je to najvažnije pitanje za sve nas. Zahvaljujem.

Poštovani predsedavajući, poštovane kolege, ovim amandmanom sam predložila razdvajanje ministarstva energetike i ministarstva za zaštitu životne sredine, zato što smatram da spajanje zagađivača i onih koji treba da ih kontrolišu pod isto rukovodstvo ne može da obezbedi efikasnu kontrolu.
Kao što je verovatno poznato većini članova Odbora za zaštitu životne sredine, ovaj Odbor se u poslednjih godinu dana zaista sa punom pažnjom posvetio i onoj trećoj funkciji koju vrlo retko radimo mi u parlamentu, a to je kontrolnoj funkciji i vrlo često bismo pozivali i zagađivače i one koji kontrolišu zagađivanje na same sednice Odbora.
Ono što je žalosno, to je što smo mi na tim sednicama vrlo često dolazili do zaključaka da institucije i ustanove međusobno ne komuniciraju. I to nije nešto što zavisi od sredstava, to je nešto što zavisi isključivo od dobre volje. Samim tim, ako želimo bolju i bržu komunikaciju, mislim da od ovog jednog ministarstva treba napraviti dva ministarstva. S druge strane, mislim da energetika treba da se bavi investicijama, prvenstveno velikim investicijama koje su i najavljivane u određenim periodima.
Kada sve to sagledamo, možemo doći do zaključka da bi time svaki region dobio po jednu investiciju – Obrenovac, Kostolac, Štavalj, kao nove termoelektrane, nove hidrocentrale – Đerdap 3 i Drina, vetroparkovi – Pešter i Banat. I sama sam bila svedok koliko puta je spominjan vetropark u Kovinu i vidimo da zaista nešto ne funkcioniše na dobar način, kada posle par godina još uvek tamo nije dobijena dozvola. Isto tako, mislim da treba da posvetimo određenu pažnju i biomasi i biogasu, da ne pričam o vezivanju dobijanja gasa i proizvodnji zdrave hrane, posebno kada spomenem činjenicu da 30% regulative koja treba da se uskladi prilikom otvaranja pregovora odnosi se na zaštitu životne sredine. I sama koleginica jedna je juče spomenula da je to preko 500 podzakonskih akata, da će 70% tih aktivnosti koje se tiču zaštite životne sredine nositi upravo lokalne samouprave.
Mislim da je neophodno formirati posebno ministarstvo za zaštitu životne sredine koje će biti partner lokalnim samouprava, partner regionalnoj vlasti. Jer, složićemo se da ovo nije problem koji može da reši jedno ministarstvo ili jedan čovek. Ovo je čovek koji možemo da rešavamo samo sinhronizovanim delovanjem lokalnog, regionalnog i republičkog nivoa.
Nažalost, jedan od ozbiljnih izazova koji Srbija već duže vreme ne može da reši i s kojim se suočavamo je postepena transformacija i prilagođavanje energetskog sektora zahtevima zaštite životne sredine. Složiću se sa jednim kolegom koji je spominjao zelenu energiju. Takođe, ne mogu da ne spomenem da neke države vode ozbiljnu raspravu i prave planove do 2050. godine kada se priča o energetskoj efikasnosti i o izolacionim sistemima na građevinskim objektima. Meni je žao što smo mi kao država daleko od toga, ali, isto tako, ne bih mogla sebi da dozvolim da danas ne pričam o formiranju posebnog ministarstva.
Ono gde bih molila ministra da još jednom razmisli o ovom amandmanu jeste sama kontradiktornost koju sam dobila u obrazloženju, u odnosu na ono što je spomenuto u Predlogu zakona. Znači, u Predlogu zakona, gde se razdvajaju dva ministarstva, piše da to neće imati određene finansijske efekte, odnosno neće dovesti do povećanja, a meni je prilikom odbijanja ovog amandmana dato kao obrazloženje da će doći do povećanja troškova u radu državne uprave.
Kao članica Odbora za zaštitu životne sredine, zaista znam i čvrsto verujem da tamo postoje ljudi koji se bave zaštitom životne sredine. Ali, ovo je jedna oblast koja je nespojiva, jer smo došli u situaciju – Kadija te tuži, kadija ti sudi. Ja se izvinjavam, ali moram se tako izraziti, to je jedna naša stara izreka. S druge strane, ne vidim efikasnost u svemu tome ako ne stvaramo partnerske odnose. Nama se dešavalo da ne komuniciraju dovoljno jasno pokrajinske i republičke ustanove i republički nivoi vlasti. Dolazimo u situaciju da lokalne samouprave na različit način dostavljaju podatke ili da ih neke ne dostavljaju. A ako zaista želimo dobro Srbiji, ne vidim razlog da jedno opšte pitanje ne smestimo u posebno ministarstvo. Da ne pričam o crnim tačkama, da ne pričam o smetlištima i divljim deponijama, jer se vrlo dobro sećam perioda od 2006. do 2008 godine kada sam u svojoj opštini bila, između ostalog, zadužena i za zaštitu životne sredine, gde lično ne vidim velike razlike danas.
Ako treba 30% regulative da promenimo, ako EU ima nešto što se zove jedinstvena politika zaštite životne sredine, i neću da pričam da ovo želim da radimo samo zbog EU ovo želim da radimo zbog budućih pokolenja koja treba da žive u ovoj zemlji, gde su nekada postojala vrlo jasna pravila. Zar nije žalosno da smo pre 50 godina po selima imali organizovane stočne jame, a da danas nailazimo na krupnu stoku bačenu pokraj puta? To mi je zaista žalosno i ne želim da na ovo utičem zato što je osnovni prioritet i moje stranke tj. URS i ove Vlade ulazak u EU, ali isto tako je i osnovni prioritet stvoriti bolje uslove za život građana Republike Srbije.
Stoga vas molim da još jednom razmislite o mogućnosti da prihvatite ovaj amandman i pružimo priliku zaštiti životne sredine da dobije svoje mesto u izgradnji partnerskih odnosa sa organizacijama civilnog društva, lokalnim nivoom vlasti i regionalnim nivoom vlasti. Sa druge strane, sve ove investicije o kojima sam govorila, u energetici isto tako dovode do otvaranja novih radnih mesta. To je nešto čime možemo višestruko da poentiramo, odnosno da stvorimo benefit za naše sugrađane. Hvala.

Zahvaljujem.
Danas govorimo o izmenama i dopunama Zakona o državnom premeru i katastru. Poštovani ministre, zaista mislim da je dobro kada se vidi da jedan zakon možda ne daje pun efekat na terenu pristupiti izmenama i dopunama. Isto tako, moram da naglasim da nisam sigurna da će ovo u potpunosti modifikovati i u potpunosti unaprediti rad katastarske službe. To ste i sami rekli u početnom izlaganju. Ali, svaki korak koji vodi ka sistemskom rešenju i upravo ono o čemu ste pričali, uvođenje u sistem određenih plata, onda je to svakako pohvalno.
Bila sam tako slobodna, pa sam gledala šta je to Republički geodetski zavod koji je osnovan 1992. godine u današnjem obliku imao od delatnosti, a šta je to što danas sve radi. Onda sam to isto tako spustila na lokalni nivo, odnosno opštinu Žitište iz koje dolazim i gde 525 kilometara kvadratnih mahom poljoprivredne površine pokriva pet službenika.
Onda, kad pričamo o radu samog katastra, onda to ne možemo gledati jednostrano samo s jedne strane da li je iz grada ili iz neke male sredine koja je razuđena sa malim brojem stanovnika. Jedna analiza sveobuhvatna mora da se radi.
U svakom slučaju, kada pričam o lokalnom radu katastra u opštini Žitište, bila bih potpuno bezobrazna kada ne bih rekla da oni na najbolji mogući način rade svoj posao, s obzirom na broj ljudi koji treba taj posao da obavlja.
Samo poređenja radi, recimo, od osnivanja 1992. godine nadležnosti su bile: obavljanje stručnih poslova i poslova državne uprave koji se odnose na državni premer, katastar nepokretnosti, katastar vodova, a danas, pored toga, imamo proširene delatnosti, pa vrše i osnovne geodetske radove, adresne radove, topografsko-katastarsku delatnost, procena vrednosti nepokretnosti, geodetsko-katastarski informacioni sistem, nacionalnu infrastrukturu geoprostronih podataka, geodetski radovi u inženjersko-tehničkim oblastima. Ispravićete me ako grešim, ali mislim da je ovo više nego duplo posla nego kada je Republički geodetski zavod osnovan.
Kada pogledamo upravo delokrug rada zavoda i ukažemo na činjenicu da je i obim poslova značajno povećan kroz dva zakona koja smo usvojili u poslednje vreme – Zakon o upisu prava svojine, a isto tako i zakon koji dozvoljava konverziju, onda ćemo shvatiti da ti ljudi imaju značajno više posla.
Po onim podacima koje ima, za obavljanje poslova iz delokruga zavoda imamo 319 radnih mesta sa oko 2700 i nešto radnika. Pričam za teritoriju cele Srbije, odnosno za svih šest sektora i svim onim katastarskim jedinicama koje rade u opštinama i gradovima.
Upravo zaposleni geodetske struke obavljaju ta terenska i stručne geodetske i katastarske poslove na geodetskom merenju, prikupljanju i registraciji podataka u katastru nepokretnosti, koji jesu od jednog opšteg interesa za Republiku Srbiju. Negde se ovim zakonom preciznije definišu izvršilačka radna mesta. Naravno, pominje se i složenost i odgovornost, tako da ne mislim da će to skroz biti diskreciono pravo direktora. Mislim da će se možda nekim kriterijumima i pojasniti kako se kome određuje plata.
Ono što meni takođe jeste interesantno jesu izmene koje se odnose na geodetske organizacije, odnosno to su privredna društva, pravna lica, same radnje i preduzetnici. Shodno tome, iz kakve opštine dolazim, a to je jedna od najnerazvijenijih opština Srbije, mi trenutno na evidenciji Nacionalne službe za zapošljavanje nemamo nikog sa visokom stručnom spremom ovog tipa. S druge strane, kada pogledamo da je 2009. jedan broj ljudi koji je imao srednju stručnu spremu i verovatno jako veliko iskustvo u obavljanju ovakvih poslova, mislim da im treba ponovo dati priliku da oni legalno uđu upravo u ovakve poslove. Jer, realno, kada pogledamo šta je to što se radi u ruralnim sredinama, pa to i jeste nešto što zahteva rad ovakvih i ovih ljudi na terenu.
Mislim da ovo što se proširuje broj lica koja mogu da dobiju geodetsku licencu prvog i drugog reda nije nešto kritično, jer isto tako postoji i jedna preventivna mera koja može privremeno da je oduzme na tri meseca do tri godine i to je nešto što je po meni pohvalno, naročito ako Zavod vodi registar koji je javno dostupan na internet stranici Zavoda o izdatim licencama i licima zaposlenim u geodetskim organizacijama, kao i oduzimanju licenci i zabrani izvođenja geodetskih radova. Mislim da je to jedno povećanje transparentnosti, ali i same kontrole rada na terenu, jer će svako kada angažuje neku od ovih geodetskih organizacija ili lica tačno znati da li može da obavlja posao za koji ga angažuje, odnosno plaća.
Ono na šta sam posebno htela da ukažem jeste usklađivanje sa Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o budžetskom sistemu, kojim je propisano da se za jednu javnu uslugu može naplaćivati samo jedna taksa. Tu prvenstveno mislim i na član koji govori o oslobađanju, gde se u stvari oslobađaju plaćanja takse Republika Srbija, autonomna pokrajina, jedinica lokalne samouprave i njihovi organi i organizacije za obavljanje kancelarijskih poslova iz delokruga zavoda za izdavanje izvoda iz geodetsko-katastarskog informacionog sistema i za uvid u geodetsko-katastarske podatke.
Ovo ističem iz jednog prostog razloga, jer se sećam perioda kada sam radila u opštini, vodila poslove privrede, urbanizma i graditeljstva. Svaki plan koji je neophodan jednoj opštini da bi se razvijala zahteva upravo prvobitno pribavljanje listova nepokretnosti, kao i samih planova, pa nekada podloga, snimaka terena itd. Sve je to iziskivalo od opštine da izdvoji određena sredstava.
Ono što jeste danas ostalo kao obaveza lokalnih samouprava jeste izrada prostornih planova, planova detaljne regulacije, generalnih planova za naseljena mesta. U trenutku kada mi pričamo o privlačenju investicija i o bržem dobijanju građevinskih dozvola, sve to je nemoguće ukoliko ne koristimo upravo ovakve usluge od samog katastra. Znači, nama se dešavalo čak u par navrata, kao opštini, da ne možemo da poručimo sva ta neophodna dokumenta, jer tada nisu postojale stvari koje danas postoje u katastru, te bi sama izrada planova tekla sporije, a ona su neophodna i zakonski propisani da ih opština usvoji.
Naravno, danas s ponosom mogu da kažem da u opštini postoji prostorni plan i da se rade drugi planovi. Ali, ne možemo očekivati opremanje jedne industrijske zone bez neophodne papirologije i ucrtanih instalacija koje upravo dobijamo, sada ovo pojašnjavam da bi svima bilo jasnije, koje mi dobijamo od Republičkog geodetskog zavoda, odnosno službe za katastar sa lokalnog nivoa.
Sve ovo sam pričala da bi se shvatila jedna ozbiljnost rada same službe i koliko je bitno da tamo rade stručni ljudi i ljudi sa iskustvom. Isto tako, želim da ukažem gde su to benefiti koji će ubuduće, usvajanjem ovog zakona, imati same lokalne samouprave.
Isto tako, lica kojima je u skladu sa zakonom vraćena nepokretnost oduzeta po ranijim propisima, mogu da upišu bez plaćanja takse tu imovinu. Prvenstveno tu mislim na one koji će sada prilikom obavljanja postupka restitucije, verovatno imati potrebe da tako nešto čine, kao i lica za upis po osnovu rešenja o nasleđivanju. Isto tako je činjenica da se taksa ne plaća za izvode geodetsko-katastarskog informacionog sistema za potrebe ostvarivanja prava iz obaveznog socijalnog osiguranja, socijalne zaštite, boračko-invalidske zaštite i zaštite civilnih invalida rata itd.
Mislim da su ovo pozitivne promene u ovom zakonu, koje nisam čula da je neko specijalno neko od mojih kolega danas istakao. Sve ono što će uvesti rešenja sistemski i pružiti lokalnim samoupravama mogućnost da brže realizuju svoju saradnju koja mislim da je i te kako dobra i sve ono što će dovesti do dodatnog ispitivanja rada same službe, jer se ovim zakonom definiše i nadzor i pojačava kaznena politika, nema razloga da URS u danu za glasanje ne podrže.

Zahvaljujem poštovana predsedavajuća, poštovana ministarka, kolege, koleginice i građani, dozvoliću sebi danas da govorim samo o Predlogu zakona o faktoringu. To je jedan od zakona koji danas, rekla bih, ima podršku svih parlamentarnih grupa u ovoj skupštini.
Faktoring kao prodaja potraživanja, i ono zbog čega ću sebi dozvoliti da govorim o ovome je, činjenica da još uvek nedovoljan broj preduzetnika i privrednih subjekata poznaje i koristi dovoljno ovu materiju.
Inače, definicija faktoringa kao finansijske usluge kupoprodaje postojećeg nedospelog ili kratkoročnog novčanog potraživanja nastalo po osnovu ugovora o prodaji robe ili pružanja usluge u zemlji ili inostranstvu.
Kada govorimo o faktoringu ne mogu da ne spomenem trenutak kada sam prvi put ušla u rad državne administracije, to je bilo 2006. godine, a dolazim iz opštine Žitište, koja je jedna od najnerazvijenijih opština. Tada sam, kao i danas imala samo jedan cilj, a cilj je otvoriti što više radnih mesta, pojednostaviti što više procedura i omogućiti što većem broju građana jedan pristojan život.
Kada govorimo o faktoringu kao mogućnosti prevremene naplate potraživanja ili vida sigurnosti da će neko svoje potraživanje naplatiti, jeste svakako nešto što svakog privrednika brine u Srbiji, da li će upravo uspeti da naplati svoja potraživanja.
Ono što bih istakla kao pozitivno jeste upravo doslednost URS, jer smo pre godinu dana, malo više doduše, obećali par stvari i sada podignute glave mogu da kažem da mi je zadovoljstvo što smo ih ispunili. Ispunili smo i stvorili mogućnosti da preduzetnici plate PDV tek kad robu naplate, da smo podigli cenzus za obavezan ulazak malih i srednjih preduzeća u sistem PDV, da smo usvojili Zakon o rokovima za izmirenje novčanih transakcija, to je bilo nešto na šta su mi se privrednici veoma često žalili. Ukinuli smo preko 130 parafiskalnih nameta. Usvojili su se penali za državu ako kasni sa povraćajem PDV privrednicima. Zakon o faktoringu kao nastavak pozitivnih koraka u smislu stvaranja što povoljnijih uslova za rad privrede. To je ono oko čega mislim da imamo puno jedinstvo u URS i to je nešto što mislim da treba da zagovaramo svi u parlamentu i oko čega treba da imamo pun konsenzus. Zbog toga mislim da URS zaslužuju puno poverenje privrednika upravo zato što smo napravili niz koraka za koja su naši ministri dobili priznanja kako u inostranstvu tako su prepoznati u državi da rade dobre stvari.
Faktoring kao mogućnost jednostavnog sticanja novčanih sredstava i faktoring koji stvara uslove za efikasno finansiranje poslovanja bez angažovanja dodatnih bankarskih kredita i bez administrativnih postupaka, dovoljna su potraživanja i bonitet firme. To je ono što je neophodno privredi danas.
Ono što očekujemo kada donesemo ovaj zakon jeste povećanje likvidnosti, solventnosti privrednih subjekata, povećanje domaćih i stranih investicija, povećanje konkurentnosti privrednih subjekata, veća dostupnost izvorima finansiranja, smanjenje zaduženosti privrednih subjekata i naravno dugoročno povećanje zaposlenosti i javnih prihoda.
Naravno da je uloga politike da stvara ambijent, definiše okvire za poslovanje, ali isto tako i jača pravnu sigurnost. U vreme finansijske krize pokazalo se da postoji povećana tražnja za faktoringom, mada je on u Srbiji prisutan već osam godinama, u nekim zemljama čak od 1992. godine.
Donošenje ovog zakona predstavlja praktično potrebu da uvedemo nešto što postoji pod jedan legalan krov. Naravno, zbog toga verovatno nije ni moglo doći do njegove pune primene, odnosno do pune primene faktoringa u ovoj državi jer nismo imali jasan zakonski okvir iako ga već, kao što sam rekla pružaju određene strane i domaće faktoring kompanije. Ako ja imam dobre podatke oko osam banaka u Srbiji, kao i Agencija za osiguranje i finansiranje izvoza Republike Srbije. Po nekim nezvaničnim podacima Agencija za osiguranje i finansiranje izvoza ima oko pet hiljada faktura godišnje. Domaće i strane firme oko 30 hiljada faktura.
Ono što jeste interesantno da u 2009. godini je bio četvorostruko veći promet u odnosu na 2007. godinu kada govorimo o faktoringu i to je nešto što beleži konstantan rast. Jasno definisanje uslova za obavljanje faktoringa jeste nešto što je deo ovog zakona. Osnovni kapital gde lično ne mislim da je suviše mali, jer ako imamo tendenciju da taj kapital kruži i da se vrti, što jeste jedan od preduslova za razvoj privrede, mislim da treba pružiti šansu ovakvom rešenju.
Takođe, odobrenje i uslovi za obavljanje faktoringa, nadzor nad poslovima faktoringa, uvođenje registra faktoringa, evidencija izdatih i oduzetih odobrenja, što svakako jeste jedan od preduslova za transparentan rad, ali isto tako i za podizanje poverenja ljudi koji bi da koriste jedan instrument kao što je faktoring, što klijenti što faktoring agencije. Vrste faktoringa, domaći i međunarodni, jednofaktorski i dvofaktorski, sa i bez regresa, sve je to definisano ovim zakonom i ono što bih želela da pohvalim, a to sam razmenjivala i sa kolegama u pauzi, jeste činjenica da je ovaj zakon dosta detaljno razradio sve ono što treba da bude predmet samog faktoringa, pa čak i ugovor o faktoring, šta to ugovor sadrži, koji su obavezni elementi, zabrana zaključivanja više ugovora koji za predmet imaju prodaju istog potraživanja, prava, obaveze i odgovornosti, od toga šta treba da radi faktor preko toga šta treba da radi onaj koji prodaje sva potraživanja. Definisano je vršenje nadzora i kaznene odredbe.
Iako ovaj zakon donosi do povećanja pravne sigurnosti u poslovanju ugovornih strana, a to je nešto što je svakako neophodno svakom domaćem i stranom investitoru, pravo na sigurnost. Ako usvajanje ovog zakona doprinosi stabilnom poslovanju i sigurniju finansijsku budućnost preduzećima, što je neophodno u uslovima rastuće konkurencije, otežanih uslova privređivanja i svetske ekonomske krize koja nas nije obišla, onda nema razloga da ovaj zakon ne dobije moju punu podršku. Ako će ovaj zakon dovesti do toga da sačuvamo malo, srednje preduzeće, da sačuvamo radna mesta i stvorimo mogućnosti da jačamo svoju privredu i time zaposlimo veći broj ljudi, ovaj zakon ima moju punu podršku. Zahvaljujem.

Poštovani ministre, poštovana predsedavajuća, poštovane kolege i koleginice, danas kada govorimo, odnosno juče o rebalansu budžeta i izmenama i dopunama Zakona o budžetskom sistemu ne mogu reći da je ovo najsrećnija situacija u kojoj se Srbija nalazi. Ali, ono što mogu da kažem kada pričamo o odgovornosti jeste odgovoran pristup problemu.
Ako neko još u maju vidi i proceni da punjenje budžeta ne ide onom dinamikom na koju se računalo, a preduzima mere odmah nakon pola godine, smatram da je to odgovoran pristup i samim tim će ova vlada i ovo ministarstvo imati moju podršku, dok god u toku krize pokušavaju na jedan brz i efikasan način da nađu odgovore.
Naravno, želim Srbiju u kojoj imamo snažne institucije, koje vidljivo jačaju državu, donose ravnomerniju ekonomsku korist društva u celini. U cilju unapređenja pravnog i institucionalnog i poslovnog ambijenta, potreban je stalan razgovor Vlade, javnog, civilnog i privatnog sektora. Jedan od takvih razgovora je vođen kada se radio ovaj rebalans budžeta.
Ne mogu, a da danas ne spomenem da je nedavno rađena anketa nemačkih preduzeća koja posluju u Srbiji. Ima ih oko 350 i zapošljavaju oko 25.000 ljudi. Ono što su oni ukazali jeste upravo stvaranje poslovnog ambijenta. Nije to nešto što je od juče problem u Srbiji, ali jeste nešto što ova vlada rešava. Ako neko reši da unapredi pravni sistem, a to je ono što predstavlja jedan od problema, ako neko reši da se bori protiv korupcije, ako neko reši da stvara pravnu državu, onda ta vlada zaslužuje podršku svakog od nas. Ono što jeste interesantno kroz tu anketu, jeste činjenica da bi se 88% tih preduzeća ponovo opredelilo da investira u Srbiju.
Naravno, želim Srbiju u kojoj je razvoj nacionalne privrede zasnovan na stabilnom dinaru i niskoj inflaciji, stimulativnim porezima i odgovornim javnim finansijama, slobodnoj konkurenciji bez monopola, modernizaciji celokupne putne, komunalne i telekomunikacione infrastrukture, sistemskom jačanju domaćih preduzetnika, uspostavljanju snažne saradnje između sindikata, Vlade i poslodavaca. Ovo je nešto što piše u programu Ujedinjenih regiona Srbije. Ovo je nešto što ova vlada sprovodi i zato treba dati priliku da se ovo izvede do kraja. Održavanje izbalansiranog budžeta predstavlja napor koji ulaže, kako Vlada, tako i parlament, a odgovor na trenutno stanje, reakcija na vreme i veoma promenljive uslove jeste upravo ovaj rebalans.
Ono što bih svakako pohvalila, jeste registar zaposlenih, izabranih, postavljenih i angažovanih lica u javnom sektoru. Gledajući situaciju čega sve ljudi mogu da se dosete, imam primer i u svojoj opštini. Zamislite kada imate jedno javno preduzeće koje zaposli, odnosno koje broji 36 zaposlenih, a onda preko studentske zadruge zaposli još 28, odnosno angažuje. Neću da pričam ko je na čelu takvog javnog preduzeća i kakva se matematika vodi i kakvi su rezultati na kraju godine. Ako će ovo doprineti da sutra moji građani i sugrađani znaju ko sve radi, po kojoj osnovi i za koju količinu novca i koliko ih to košta, onda ovaj zakon o izmenama i dopunama Zakona o budžetskom sistemu zaslužuje punu podršku.
Naravno da postoje pozitivne stvari. Ako uporedimo prvih šest meseci prošle i ove godine i vidimo da je budžetski deficit za 12% niži u odnosu na prošlu godinu, onda mislim da ova vlada zaslužuje da joj se pruži ruka i da prilika da završi posao koji je započela. Kada govorimo o izmenama i dopunama Zakona o budžetskom sistemu, ocena kapitalnih projekata i uvođenje same sadržine i primene daljeg pravilnika koji će se urediti je nešto što ja smatram izuzetno dobrim.
Pored toga, ne mogu da ne spomenem, mere za povećanje naplate prihoda i nultu toleranciju na finansijsku nedisciplinu i borbu protiv crne i sive ekonomije. O tome smo govorili i u prethodnom periodu. Znate jako je bolno kada vas sugrađani pitaju, a zašto ja koji plaćam porez, doprinos, imam prijavljenu radnju, obilazi me redovno inspekcija, na kraju budem u nepovoljnijem položaju od onoga koji svoj alat nosi u džepu. Ovo je upravo odgovor koji ću sa ponosom moći da istaknem.
Dolazimo do toga da će poreska administracija raditi u cilju da sve ono što nije u legalnim tokovima bude uvedeno, ali ne pod nekom pretnjom i prinudom, nego stvaranjem jednog partnerskog odnosa, gde postoji period koji će biti dat svakome da se uvede u legalne tokove.
Ne može me niko ubediti da ne postoje mere koje to mogu da podrže. Nacionalna služba za zapošljavanje, a i na lokalnim nivoima se sprovode mere koje podstiču kako novo zapošljavanje i samozapošljavanje, tako i druge mere koje mogu da daju sa lokalnog nivoa, a podstaknu upravo ono o čemu sam govorila – samozapošljavanje. Mislim da zaista samo kroz jedan partnerski odnos i opredeljivanjem što većeg broja ljudi na terenu, sa davanjem što većih ingerencija može da dovede do toga da smanjimo ovo sivo i crno tržište.
Naravno, da treba kontrolisati one poslodavce koji ne prijavljuju svoje zaposlene, to je ono što ne može biti aktivnost samo jednog ministarstva. Lepo je rečeno da koordinirana aktivnost svih kontrolnih organa, posebno saradnja sa MUP-om, je preduslov za delotvorno suzbijanje nelegalnog prometa. Ono što na kraju želim da pohvalim jeste upravo činjenica da su se najzad stekli preduslovi, odnosno politička volja, da se završi jedan posao koji traje već deset godina.
Ne bih sada samo spominjala koliko novca ulaže ova država. Prema procenama recimo Svetske banke u 2012. godini potrošeno je oko 750 miliona evra u vidu direktni i indirektnih subvencija za preduzeća u restrukturiranju.
Ono što nam je svima potrebno, jeste jedna realna slika Srbije. Znači, nema potrebe ovde da neko govori tim ljudima o firmama u kakvim je, pa oni rade, nazovimo rade, u tim preduzećima i znaju kako im je svakog dana. Isto tako, ova vlada je odlučila da ovu priču završi, da definitivno znamo šta je to što u ovoj državi radi, posluje, ima budućnost, šta je to što nama od radne snage ostaje neopredeljeno, a šta je to za šta se mora odvojiti još neki novac ili još neke mogućnosti da se ti ljudi samo zaposle, ali isto tako i koji je to broj ljudi koji ide u penziju i za to se u ovom rebalansu odvojena sredstva.
Mislim da nema razloga ovde ništa da karikiramo, znaju građani kako žive, ne treba mi odavde da im pričamo koliko im je teško. Za razliku možda onog prethodnog perioda, u ovom periodu imamo jednu Vladu koja je svesna da građani ne žive lepo. Imamo jednu Vladu koja je spremna da pomogne i jednom preduzeću koje se nalazi u jednoj od najnerazvijenijih opština, nije u restrukturiranju, ali u njemu radi 1.360 ljudi. Možete li zamisliti šta znači za tu opštinu, koja ima stopu nezaposlenosti 40%, kada ova vlada reši da joj pruži ruku. To preduzeće nalazi se u mojoj opštini. Vrlo sam svesna položaja svakog zaposlenog u toj firmi, ali su dobili pruženu ruku i to je ono što je najbitnije i to je jasan signal da je ovoj vladi i Ministarstvu finansija i privrede jednako važan svaki deo Srbije i zbog toga će ovaj paket zakona imati moju punu podršku.

Gospođo predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, predstavnici nezavisnih državnih institucija, ja ću danas sebi dozvoliti da govorim samo o Izveštaju DRI, jer verujem da njen rad vodi ka većoj finansijskoj odgovornosti vlasti u Srbiji.
Državna revizorska institucija predstavlja osnovni mehanizam eksterne kontrole i javnih finansija i ona ima dva ključna zadatka, da vrši reviziju trošenja budžetskih sredstava i vrši proveru svrsishodnosti načina trošenja budžetskih sredstava. Jednostavnije rečeno, da proveri da li je sve zaista potrošeno onako kako je prikazano i da li je opravdano to trošenje budžetskih sredstava. Ona ima ulogu da spreči da se državne pare troše na diskrecioni način, što je možda i jedna od najbitnijih stvari kada govorimo o transparentnosti novčanih tokova u okviru javnog sektora.
Mislim da je to upravo onaj segment koji treba građanima da pruži vremenom priliku da se uvere kako se troši novac poreskih obveznika, ali isto tako da ojača poverenje u rad institucija i vrati poverenje uopšte u rad državnih institucija i državnih organa.
Kada govorimo DRI, ona jeste najviši državni organ revizije javnih sredstava u Republici Srbiji. Kao što znamo i kao što je više puta pomenuto, samostalna je i podleže nadzoru Narodne skupštine, kojoj i odgovara.
Čitajući neke izjave, složiću se sa državnim revizorom da i moja vizija jeste da DRI postane prepoznatljiva. Mislim da pouzdana jeste, a naše je da joj obezbedimo da ostane nezavisna, jer upravo kroz rad DRI jača se i kontrolna funkcija parlamenta. Za pet godina od kako je DRI počela da radi prevashodan zadatak od samog osnivanja joj je bio da bdi nad javnim finansijama i da upozori na svako nezakonito trošenje javnog dinara.
Ono što je nama kao kreatorima politike, a što je navedeno i u samoj Strategiji, neophodno jesu blagovremene i pouzdane informacije o rezultatima rada državnih organa, organizacija, institucija, lokalnih samouprava, javnih preduzeća i mnogih drugih.
Sada bih samo ukazala na par činjenica iz izveštaja, da je ukupan broj datih preporuka u izveštajima, kada govorimo o republičkom nivou, za 2011. godinu 147, od čega se 12 preporuka odnosi na izmene i usklađivanje propisa. Mi kao najviši zakonodavni organ ove države, kada usvajamo zakone, svakako nam je u cilju da se oni na terenu implementiraju i sprovode. Ovo je svakako za nas jedan dobar podatak, jer smo svesni da još uvek postoje mesta gde treba propise usklađivati kako bi se određena zakonska akta do kraja implementirala, 11 opštih i 124 posebna.
Isto tako, u izveštaju je jako dobro što nam je rečeno i šta se desilo sa preporukama iz 2010. godine. To je ono što, takođe želim da naglasim, jača upravo ovu našu kontrolnu funkciju.
Ono čemu sam posvetila lično malo više pažnje jeste Sektor za reviziju budžeta lokalnih vlasti, da je to u 2012. godini urađeno u 11 gradova i 10 opština. Jedna od tih opština je bila i opština iz koje ja dolazim, a to je opština Žitište. Pohvalila bih rad državnog revizora, jer od trenutka ulaska uopšte DRI, gde se stvorila panika, posle završenog rada i izdatih preporuka stvorio se osećaj zahvalnosti, zahvalnosti zato što je opština dobila jasne smernice šta to nije bilo dobro u prethodnom periodu, gde to procedure nisu poštovane ili gde to one uopšte nisu postojale.
Lično sam neko ko se zalaže za poštovanje procedura, jer svakog trenutka kada ne poštujemo procedure ili one ne postoje ili nisu dovoljno vidljive, postoji crv sumnje u svima nama da se nešto ne radi u skladu sa zakonom, da nešto nije dovoljno jasno ili da neko ima želju da nešto prikrije, što nije neophodno da uvek bude loše. Neke stvari se nekada rade iz neznanja ili iz najboljih namera, ali partnerski odnos između lokalne samouprave i DRI, koji je u ovom periodu stvoren, je dao preduslove da se neke stvari izmene.
Daću jedan banalan primer. Sredstva koja su dodeljivana nevladinim organizacijama nisu rađena u skladu sa nekim pravilnikom ili nisu postojali jasni kriterijumi, što je automatski kod onih organizacija civilnog društva koja nisu dobila sredstva stvaralo sumnju po kom je to kriterijumu neko zaslužniji da dobije ta sredstva i zašto oni to ne bi ostvarivali, a neko drugi bi. Naravno da ja ne postavljam uopšte pitanje da li organizacije koje jesu dobile sredstva to zaslužuju, nemam razloga da sumnjam, verujem i dan danas da zaslužuju, ali smatram da je mnogo bolje kada sve organizacije civilnog društva dobiju, jer oni su ujedno predstavnici građanstva, a to je ono što mi svi želimo iz ovog parlamenta i svih institucija, da sav rad i sve ono što se zove novac građana bude na jedan jasan i konkretan način raspodeljen i dodeljen, ali isto tako da postoje i mehanizmi da se prati na šta i na koji način je taj novac utrošen i da li je utrošen u svrhe za koje je dodeljen.
Ima tu još par dobrih, u stvari, u suštini sve su preporuke po meni bile dobre jer su naterale opštinsku upravu da uloži napor da i ono što nije predstavljeno kao direktni ili indirektni budžetski korisnici bude uvršteno, da budžet bude jasniji, da tačno znamo ko dobija koliko sredstava i za koje namene.
Ono što je meni lična želja je da u mojoj opštini sutra ili prekosutra na sajtu stoji budžet i bar kvartalni izveštaj o izvršenju tog budžeta, jer to je na jedan način približavanje građanima na koji način se troši novac koji su oni direktno ili indirektno, parafraziraću, upumpali u taj budžet, odnosno dozvolili tom budžetu i predstavnicima politike i kreatorima politike na lokalnom nivou da njime raspolažu. Isto tako, da donesu program korišćenja sredstava od novčanih kazni za prekršaje i formiraju koordinaciono telo, što jeste urađeno. Ja i danas apelujem na sve čelnike lokalnih samouprava da rade jasno, transparentno jer to je jedini način da mi sutra povratimo poverenje građana, kako u institucije na lokalnom nivou, tako i na državnom nivou.
Bez želje da preterano i dalje apsolviram svoju opštinu, koja naravno nije sjajna, kao i većina drugih, ali sa željom da se zahvalim DRI što je ukazala na sve one nepravilnosti, pa i nepravilnosti koje se odnose na javne nabavke, vrlo je to često bilo u vidu nepoštovanja procedura, ali dovoljno da se kod nekoga pojavi crv sumnje da nešto nije rađeno u skladu sa zakonom.
Na kraju, ako će rad DRI, a to je upravo uloga da smanji korupciju i podigne antikorupcijsku kontrolu, da doprinese jačanju odgovornosti za finansijsko upravljanje u javnom sektoru, lično nemam razloga da danas ne podržim ovaj izveštaj i da u buduće ne pružam podršku radu DRI i da vas pozovem da, u okviru svojih mogućnosti, što više vremena provodite na terenu i stvaramo zajedno partnerske odnose sa vršiocima funkcija, kako bi građani znali gde se troši njihov novac. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.
Poštovani predsedniče i poštovani predstavnici nezavisnih državnih institucija, kada govorimo o nezavisnim državnim institucijama moram da spomenem ono što je već danas izrečeno, da je to relativno mlada pojava u političkom sistemu Srbije, a da je stanje ljudskih prava u direktnoj vezi sa društvenim vrednostima i snagom institucije.
To je upravo ono što meni ovi izveštaji ukazuju, kada sam ih čitala. Znači, ovi izveštaji su nešto što je potpuno korektno urađeno, što je realno i što je stanje na terenu. Kada, sa druge strane, to uporedimo, onda vidimo gde su to sve slabosti našeg sistema i gde mi to nemamo dovoljnu jačinu institucija.
Govorilo se danas o ravnopravnosti polova i govorilo se o tome da su žene diskriminisane i ja se slažem sa tim. Slažem se, ali to svakako zahteva jednu dublju analizu. To nije samo pitanje budžeta u ovom trenutku, to je pitanje i volje. Vrlo često žene treba da pomire, kako karijerne, tako i privatne obaveze. Vrlo često to zahteva dublje i preciznije analize, ali i sistemska rešavanja.
Govorili smo o nasilju u porodici. To nije nešto što može da reši jedna ustanova, jedna institucija ili Poverenik za ravnopravnost. Verujem da ćemo se svi složiti da bez saradnje institucija, kako sudstva, tako policije, tako i zdravstva, nećemo brzo doći do rešenja, a i bez centara za socijalni rad.
Upravo kroz čitanje ovih izveštaja mi vidimo gde nam to sve sistem nije dovoljno odgovorio na potrebe građana, gde on nije dovoljno izgrađen i vidimo slabost svih onih institucija, koje deluju od lokalnog preko regionalnog i državnog nivoa. Naravno, ostvarivanje svega ovoga nije moguće bez saradnje izvršne, zakonodavne vlasti, a bez stalnog upozorenja nezavisnih državnih institucija.
Mislim, da je i jasna i nedvosmislena podrška države i njenih organa, kada je u pitanju upravo rad ovih institucija. Naravno, institucija Zaštitnika prava građana uspostavljena usvajanjem Zakona iz 2005, a tek 2007. godine je počeo sa radom. Dosta je to brže išlo sa Poverenikom, ali mislim da svi treba da budemo ponosni kada u izveštaju Evropske komisije stoji da zakonodavni i institucionalni okviri za poštovanje ljudskih prava postoje, a preduzete su i aktivne mere da se osigura njihovo sprovođenje.
Ipak, neophodni su dalji napori da se primene međunarodni pravni instrumenti. Ovo je zvanični dokument. Ovde nema priče o tome ko je u pravu, ko je u krivu. Sve je ovo zajednički zadatak i sve je ovo nešto što mi nećemo izneti, ukoliko pored preventivne mere ne postoji ta edukativna. To je upravo jedna od uloga, kako Poverenika, tako i Zaštitnika prava građana. Mislim da su to do sada radili sjajno.
Naravno, Zaštitnik prava građana stara se o zaštiti i unapređenju ljudskih sloboda i prava, o povećanju transparentnosti i odgovornosti. To je nešto što Srbiji, u ovom trenutku, i te kako nedostaje. Želim Srbiju u kojoj će najbolji i najpametniji, shodno svojim znanjima i sposobnostima, dobijati priliku, u kojoj neće biti merilo i kriterijum nešto drugo, nego upravo lična sposobnost, lično znanje i, na kraju, lična odgovornost. Mislim da je to Srbija kojoj svi ovde težimo, bez obzira iz koje partije dolazimo.
Kada govorimo o broju pritužbi, gledala sam, kada je u pitanju Zaštitnik prava građana, 2007. godine bilo je 406, 2012. godine 4.472. Meni lično to ne govori da je nama nešto u porastu, nego mi govori, sa jedne strane, da ljudi imaju povećanu svest o tome šta to rade nezavisne državne institucije, sa druge strane, da postoji poverenje, upravo, u ove institucije, a opet sa treće strane, kada pogledamo da ima dosta neosnovanih pritužbi, onda imamo svi zajedno zadatak da promovišemo šta su to ljudska prava, koja je to oblast diskriminacije i šta je to uloga svake od institucija i šta treba da rade. Mislim da i tu imamo sponu i dosta toga gde bi mogli da uložimo zajednički trud i rad.
Takođe, porast broja kontakata sa građanima je nešto što je verovatno uslovilo i povećan broj pritužbi kod Zaštitnika građana, a isto tako i kod Poverenika za ravnopravnost. Kada kažemo da svake godine ima 30% prijava više, po meni je to dobro. Znači da smo mi, kao društvo, počeli da se razvijamo, da shvatamo koja su naša prava, ali isto tako, moramo da radimo na tome koje su obaveze svake institucije. Mislim da i ovo prihvatanje preporuka jeste jedna dobra stvar i da je ona u blagom porastu, što svakako govori o povećanju nezavisnosti ovih institucija.
Ono na šta bih apelovala, kao neko ko dolazi iz jedne od najnerazvijenih opština Srbije, a gledajući one analize koje kažu da je oko 37% prijavljenih iz Beograda i okoline Beograda, i kod Zaštitnika građana, i kod Poverenika za ravnopravnost, jeste da ta prava približimo onim manjim sredinama. Kada sam pogledala koje su sve osobe, odnosno strukture građanstva, diskriminisane, sa žaljenjem moram da konstatujem da to nije uvek jednostruka diskriminacija, nego da se upravo kod ovih grupa javlja višestruka diskriminacija i da je nekad vrlo često uopšte shvatiti gde je došlo do diskriminacije, jer je to nekada u društvu opšte prihvatljiv model ponašanja prema drugima. Dok god to ne promenimo, verujem da nećemo imati Srbiju koja može brže i bolje napred. Dok god ne dobijem Srbiju u kojoj će moje dete, bez obzira kog je pola, koje je nacionalnosti, koje je boje očiju, moći da dobije jednaku priliku kao dete iz Beograda, Leskovca i svakog drugog grada, nećemo ništa uraditi ni po pitanju ljudskih prava, ni po pitanju bržeg razvoja.
Mislim da nije samo rešenje u davanju zakonskih prava, da jesmo ravnopravni, nego ono o čemu je gospođa Petrušić govorila, a to je politika jednakih mogućnosti. Kada svi mi budemo imali jednake mogućnosti, živeli u Beogradu, Žitištu, Novom Sadu ili Leskovcu, onda će Srbija biti bolje mesto za život. Zahvaljujem.

Ne bih ja ovo nazvala replikom.
Prvo bih se zahvalila za informaciju i pohvalila bih otvaranje virtuelnih kancelarija.
Ne mislim da je problem u dostupnosti same institucije, koliko je možda u neprepoznavanju toga gde su nečija prava sve prekršena. Mislim da je upravo to gde mi svi treba zajedno da radimo, ne samo vi, nego i mi narodni poslanici, jer pored toga što imamo tu funkciju da usvajamo zakone, isto tako treba i da kontrolišemo sprovođenje tih istih zakona koje smo usvojili i da približimo rad parlamenta građanima, kao i ostalih institucija.
U svakom slučaju, zahvaljujem vam se, ali mislim da je zaista problem negde u prepoznavanju toga koja su prava povređena.

Zahvaljujem.
Poštovani predsedavajući, poštovani predstavnici Vlade, danas, kada govorimo o poreskim zakonima verovatno nije laka rasprava i sigurno nije, jer kada raspravljamo o poreskim zakonima i o novcu, to uvek izaziva burniju raspravu i veće obraćanje pažnje.
Pet poreskih zakona, koji predstavljaju nastavak mera u pripremi neophodne reforme poreskog sistema Srbije predstavljaju nastavak mera reformi poreskog sistema Srbije. Ovo je samo jedan od segmenata koji je neophodan srpskoj ekonomiji, pored regulatorne reforme i pojednostavljenja složenih zakonskih procedura.
Teško je danas preuzimati odgovornost u Srbiji i građani ne žive dobro u Srbiji. To je nešto što oni osećaju svakodnevno. Ne treba to niko da im kaže iz parlamenta, ili sa TV ekrana.
Ono što jeste dobro, jeste činjenica da ova Vlada ne gura probleme pod tepih, jeste činjenica da je neko uvideo šta je to što će u narednom periodu stvoriti problem i čini sve ono što je neophodno kako ne bi došlo do kulminacije problema. Naravno, da ni lokalnim samoupravama nije jednostavno, ali u krizi moraju svi da štede. Solidarnost je nešto što mora doći do izražaja kada imamo krizu svugde, a koja se posebno oseća u Srbiji.
Ciljevi ovih zakona jesu rasterećenje privrede, veći nameti za bogatije, stvaranje pravednijeg poreskog sistema, veća sigurnost za penzionere.
Kada govorimo o lokalnim samoupravama, naravno da i tu postoje razlike. Imamo lokalne samouprave koje su svoje budžete veoma mudro rasporedile i potrudile se da stvore još veće olakšice za privredu i povećaju stopu zapošljavanja. Imamo lokalne samouprave koje su zaista uložile u izgradnju vrtića i kapitalna ulaganja. Ali, isto tako, i to mogu da tvrdim sa punom sigurnošću, imamo lokalne samouprave koje su u prošlogodišnjem budžetu potrošile za reprezentaciju više od novca koji će im biti kroz ove reforme uskraćen. I to je ono što je žalosno u Srbiji. Žalosno je što nemaju svi jednak osećaj za rešavanje lokalnih problema. Žalosno je što ljudi i dan-danas glasaju za partije a ne za pojedince. Jer, i dalje sam uverena da samo oni ljudi koji mogu da osete probleme i ponude njihovo rešenje treba da vode lokalne samouprave, a ne oni koji će budžete koristiti na veće reprezentacije, na veće dotacije javnim preduzećima i, možda će biti suviše grubo, zapušavanje rupa koje nastaju. Tu je i zapošljavanje, gde se to jako puno zloupotrebilo u prethodnom periodu jer, jasno, bila je predizborna kampanja.
Ono što karakteriše ove zakone je smanjenje stope poreza na zarade sa 12 na 10%. Ja se izvinjavam kolegama, ako moraju sada da razmenjuju mišljenja oko računice poreza na imovinu, da li bi mogli da izađu pa da to tamo rade ili da mi dozvole da završim govor, pošto mi je ostalo još dva minuta?
(Predsednik: Još minut.)
Hvala.
Znači, ove zakone karakteriše smanjenje stope poreza na zarade sa 12 na 10%, povećanje neoporezivog iznosa plate, povećanje stope doprinosa za obavezno penzijsko-invalidsko osiguranje, kako bi se stvorio preduslov za održiv penzioni sistem, podizanje cenzusa za paušalna oporezivanja sa 3 na 6 miliona dinara. Kada sve ovo sagledamo, pošto nemam još mnogo vremena, ne bih volela da raspravljamo o tome da li će lokalne samouprave imati manje sredstava. Ne bih volela da raspravljamo o tome ko je kroz političke eksperimente oštetio ovaj budžet kroz "Razvojnu banku" i "Agrobanku". Volela bih da raspravljamo o tome kako da stvorimo preduslove da mala i srednja preduzeća ostvaruju rast i dobit, da im se olakša, da ne podnose 35 prijava nego jednu, da reše svoje poslovanje elektronskim putem i da to postane obaveza. Jer, samo povećanim brojem ljudi koji će biti upošljeni, povećavaće se i budžeti i samo time ćemo dovesti do toga da građani Srbije dođu do boljeg života.
Zato ova vlada koja ume da prepozna probleme i da rešenja na iste, nema razloga da ostane bez podrške URS i moje lične podrške. Zahvaljujem.