Hvala lepo.

Gospođo predsedavajuća, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, pokušaću nešto da kažem o izmenama i dopunama Zakona o prekršajima, odnosno o mojoj opservaciji ovog zakona, budući da je o drugim zakonima bilo dosta govora.
Predlog zakona koji se nalazi pred narodnim poslanicima predstavlja svojevrsnu prvu reviziju važećeg Zakona o prekršajima koji je u primeni od početka 2014. godine, a koji je kada je donet predstavljao suštinsku reformu u oblasti prekršajnog prava, u pravnom sistemu Srbije posle više decenija.
Ove izmene onako kako su strukturirane predstavljaju sublimirana praktična iskustva u primeni novog Zakona gde se na bazi iskustva iz prakse vrši fina korekcija normi u onim delovima gde je njihov sadašnji tekst predstavljao prepreku u boljoj primeni, te dopunjuje u pojedinim odredbama koje su se pokazale efikasne.
Na samom početku predlagač se pažljivo posvetio institutu prekršajnog naloga, popularnih mandatnih kazni koje na licu mesta izriču policijski službenici i službenici drugih organa koji vrše nadzor nad primenom zakona kada učinioca zateknu u izvršenju prekršaja i to tako što je približio novčani iznos kazni koje mogu svojim odlukama propisivati opštine i gradovi.
Ovde valja napomenuti da je većina tih mandatnih kazni, tj. kazni propisanih u fiksnom iznosu vezana za prekršaj u oblasti bezbednosti drumskog saobraćaja, te da druga resorna ministarstva u izradi zakona nisu u dovoljnoj meri prepoznala kvalitet instituta prekršajnog naloga, pa je u većini zakona visina kazni ostala određena alternativno tj. u minimalnom i maksimalnom iznosu. U tom slučaju se prekršajni nalog ne može izdati, već se mora voditi postupak pred sudom, što dodatno komplikuje i poskupljuje prekršajni postupak.
Nadam se da će u budućnosti ovaj problem biti uočen i ispravljen, jer će se na taj način mnogo bolje postići i svrha postojanja prekršajnih sankcija, a sa druge strane pojednostaviće se i pojeftiniti postupak.
Dalje, Predlog zakona uređuje postupak pred drugostepenim sudom, usaglašavajući odredbe o toku postupka pred drugostepenim sudom sa odredbama ZKP sa kojim Zakon o prekršajima čini pravno logičku celinu u korpusu kaznenih prava.
Potom uređuju se i pravila o dostavljanju poziva, odluka.
Generalno su pravila o dostavljanju kao i sam postupak dostavljanja najveći problem prekršajnog postupka, jer zbog nemogućnosti dostave i namernog izbegavanja prijema sudskih akata u najvećem broju slučajeva dolazi do zastarevanja prekršajnog gonjenja, te nemogućnosti sudskog utvrđivanja prekršajne odgovornosti i izricanja sankcija. Na predloženi način dopunjuju se odredbe o dostavljanju odsutnom licu na taj način što će sada sud pre pokušaja druge dostave na istoj adresi proveriti kod nadležnog organa za vođenje registra prebivališta građana da li je ta adresa i registrovana kao prebivalište.
Međutim, smatram da ova odredba nije dovoljno precizno formulisana, te sam u tom smislu na predloženi član uložio amandman u cilju pojašnjenja intencije predlagača, a i kako bi policija kao organ koji vodi evidenciju prebivališta od suda dobila povratnu informaciju i eventualno preduzela mere na koje je ovlašćena u vršenju nadzora nad primenom Zakona o prebivalištu i boravištu građana.
Zakonom je predviđena mogućnost izdavanja prekršajnog naloga u elektronskoj formi, što je novina koja uvodi savremeni način izrade i dostave akata u sudskom postupku, koji u budućnosti tek treba da zaživi, a koji bi u mnogome skratio proceduru i smanjio troškove postupka. Elektronski prekršajni nalog bi bio izrađivan i dostavljan shodno odredbama zakona kojim se uređuje elektronski dokument.
Proširena je i mogućnost izdavanja opšte naredbe za dovođenje, na osnovu koje bi policija raspisivala potragu za licem koje izbegava javljanje sudu, te je na taj način omogućeno da i prilikom rutinske kontrole saobraćajne policije lice za kojim se traga bude privedeno sudu. Ujedno je i proširena mogućnost policijskog zadržavanja lica zatečenog u izvršenju prekršaja, bez odluke suda, u slučaju sumnji da će ponovo ponoviti prekršaj ili izbeći vođenje prekršajnog postupka. Ovde ili ja nisam dobro razumeo, ili meni nije jasno, ali ne znam na osnovu čega će i kako lice proceniti u saobraćajnom prekršaju da ću ukoliko nisam vezao kaiš nastaviti sa izbegavanjem postupka za naplatu kazne.
Uvažene kolege poslanici, izmenjena je i odredba o maksimalnom jemstvu kao meri obezbeđenja prisustva okrivljenog u toku postupka, tako što se predlaže da to bude do maksimalnog iznosa propisane kazne. Novina koja se predlaže u domenu primene sporazuma o priznanju prekršaja, kao načinu svojevrsnog poravnanja državnog organa kao podnosioca zahteva i okrivljenog, predstavlja izmenu odredbe o visini kazne, o kojoj se može pregovarati odstupanjem od dosadašnjeg rešenja po kome bi to bio najviši iznos propisane kazne za konkretni prekršaj, dok se sada predlaže da to bude najniži iznos koji je u ovom zakonu propisan za tu vrstu kazne.
Konkretno i na primer, bez obzira na činjenicu da je za konkretan prekršaj propisana kazna u najnižem iznosu od 50.000 dinara za fizičko lice, podnosilac i okrivljeni se mogu sporazumeti da u slučaju priznanja okrivljenog bude izrečena kazna od 10.000 dinara, što je donja granica u okviru koje se uopšte može propisati i izreći novčana kazna.
Ovakvo rešenje je mnogo primerenije materijalnim prilikama u Srbiji i smatramo da će svako svakako imati mnogo veće efekte nego dosadašnje. Ujedno omogućeno je i da podnosilac zahteva i okrivljeni pregovaraju i sporazumevaju se o izricanju zaštitne mere, što do sada nije bio slučaj, a što se u praksi pokazalo ograničavajućim faktorom o primeni instituta sporazuma o priznanju krivice. Ovo je najočiglednije u domenu saobraćajnih prekršaja koji su najmasovniji, gde se npr. zaštitna mera zabrane upravljanja motornim vozilom često izriče, a čije izricanje okrivljenog neretko može koštati gubitka radnog mesta, što je samo po sebi neprimereno visoka i teška sankcija za takvu vrstu povrede zakona.
I još jedno od važnih rešenja uvodi se institutom registra neplaćenih novčanih kazni, koji je nedavno počeo sa funkcionisanjem i koji je javno dostupan preko interneta, a u kome se registruju sve neplaćene novčane kazne. Sada se uvodi dodatna sankcija u slučaju neplaćanja kazne, u tom smislu da se građanima neće omogućiti izdavanje i uknjižavanje vozačkih i saobraćajnih dozvola ukoliko nisu izmirili svoje obaveze. Na ovaj način se osigurava naplata izrečenih kazni i bez dodatnog angažovanja državnog aparata radi njihove prinudne naplate, a što se u praksi pokazalo i skupim i neefikasnim.
Poslanička grupa PUPS će u Danu za glasanje glasati za ove izmene i dopune Zakona o prekršajima. Hvala.

Hvala.
Gospodine predsedavajući, uvaženi gospodine ministre, dame i gospodo poslanici, Predlogom zakona o bezbednosti i interoperabilnosti železnice koji se nalazi pred poslanicima Narodne skupštine, domaća zakonska regulativa usaglašava se sa modernim rešenjima i nastoji da u ovom važnom segmentu saobraćajne infrastrukture ide u korak sa vremenom.
Postojeći propisi koji uređuju bezbednost železnice, pre svega Zakon o bezbednosti železničkog saobraćaja koji je donet 1998. godine, zastareli su i više ne odgovaraju potrebama razvoja ove grane saobraćaja. Ovo pogotovo iz razloga što je masa podzakonskih propisa donetih na osnovu tog i ranijih važećih zakona, donešena još pre 30 i više godina.
Ujedno, potreba za zakonodavnom intervencijom proizilazi iz činjenice da je nedavno donet novi Zakon o železnici sa čijim odredbama je potrebno usaglasiti i propise kojima se uređuje bezbednost železničkog saobraćaja.
U međuvremenu, promene koje su nastupile u pogledu razvoja železničkog saobraćaja i interoperabilnosti domaće železničke infrastrukture i prevoznika u međunarodnom železničkom saobraćaju, kao i potreba usklađivanja domaćih propisa sa propisima EU, iziskuju zakonodavnu intervenciju i u ovom delu. Ovo se pre svega odnosi na implementaciju tehničkih specifikacija interoperabilnosti, uređivanje oblasti, istraga nesreća, incidenata, priznavanje sertifikata o bezbednosti koji važi u zemljama članicama EU, uvođenje registra železničkih vozila i infrastrukture, dužnosti prijavljivanja nacionalnih propisa koji obezbeđuju bezbednost železnica u Evropskoj komisiji i drugi.
Na prednji način, harmonizacijom odgovarajućih domaćih propisa sa propisima EU i zemalja članica, postiže se višestruki efekat, omogućuje se jednoobrazna procedura za sve subjekte železničkog saobraćaja a samim tim i lakši pristup tržištu usluga u železničkom saobraćaju i to kako domaćem tako i međunarodnom. Uvode se jedinstveni kriterijumi i principi za definisanje osnova bezbednosti železničkog saobraćaja, osniva se telo nadležno za istrage železničkih nesreća, incidenata, itd.
Sve napred navedeno posebno je važno iz razloga što je potrebni nivo bezbednosti u železničkom saobraćaju potrebno normativno, a potom i faktički osigurati pre nego što krene predstojeći proces restruktuiranja privrednog društva koje upravlja železničkom infrastrukturom i obavlja usluge prevoza u železničkom saobraćaju u Republici Srbiji, te razdvajanja poslova upravljanja infrastrukturom od poslova održavanja infrastrukture i poslova samog vršenja prevoza.
Zakonom se definiše podela železničkog sistema na konvencionalni i železnički sistem velikih brzina sa detaljnim opisom svakog od podsistema, propisuje tehničke specifikacije interoperabilnosti, uređuje uslove za izdavanje dozvola za korišćenje železničkih vozila, propisano je vođenje registra železničkih vozila, propisan je pojam i uslovi za izdavanje sertifikata o bezbednosti i upravljanje železničkom infrastrukturom, uređena je infrastruktura kroz tehničke uslove, uređenost prostora za putnike itd, propisani uslovi kontrole u pogledu signalno sigurnosnih uređaja, uređeno je regulisanje i upravljanje saobraćajem, propisani su tehnički uslovi za železnička vozila, propisani su uslovi u pogledu stručnosti i zdravstvene osposobljenosti železničkih radnika, uređena su ovlašćenja i obaveze tela zaduženog za istrage železničkih nesreća i incidenata, propisan je unutrašnji red u železničkom saobraćaju i ovlašćenja lica odgovornih za kontrolu reda, uređena je zaštita železničke infrastrukture i vozila i uređena je industrijska železnica i industrijski kolosek.
Obzirom da ovaj zakon čini neodvojivu celinu sa nedavno donetim Zakonom o železnici te da je isti usklađen u svemu sa pravnim tekovinama EU i da donosi nov pristup rešavanju problema proisteklih iz zastarelosti propisa, kao i da uvodi savremena rešenja u pogledu bezbednosti železničkog saobraćaja, smatramo da isti treba podržati, i poslanička grupa PUPS će u danu za glasanje glasati za ovaj zakon.
Gospodine ministre, lično bih bio srećan čovek kada bi reč „interoperabilnost“ bila zamenjena i kada bi se u srpskom parlamentu govorilo srpski. Hvala.

Gospodine predsedavajući, uvažena gospođo ministarka, uvaženi gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, samo nekoliko opservacija vezano za Zakon o zabrani razvoja, proizvodnje, skladištenja i upotrebe hemijskog oružja. Republika Srbija je 2000. godine ratifikovala Konvenciju o zabrani razvoja, proizvodnje, skladištenja i upotrebe hemijskog oružja i o njegovom uništavanju koja je stupila na snagu 1997. godine.
Navedena konvencija dobila je i dodatnu snagu usvajanjem Rezolucije Saveta bezbednosti UN broj 1540, donete u okviru nadležnosti iz Glave 7 Povelje UN, kojom je ustanovljena obaveza svih država članica da razvijaju i sprovedu odgovarajuće legalne i legitimne mere kako bi se, pre svega, sprečilo širenje oružja za masovno uništenje među nedržavnim subjektima.
Sama Konvencija, kao svojevrsni mehanizam nadzora nad implementacijom iste, predvidela je obrazovanje Organizacije za zabranu hemijskog oružja, čije je sedište u Hagu i kojoj su sve države potpisnice dužne dostavljati godišnje deklaracije sa detaljnim podacima koji se tiču proizvodnje, prerade, korišćenja i skladištenja otrovnih hemijskih supstanci relevantnih za konvenciju. U tom smislu, u implementaciji svih obaveza preuzetih tom konvencijom, a kako bi se svi subjekti koji se bave proizvodnjom, skladištenjem, razvojem i upotrebom hemijskih sredstava koja bi mogla biti korišćenja kao oružje podvrgnuli pod jedinstveni pravni režim ove konvencije, Republika Srbija donela je Zakon o zabrani razvoja proizvodnje, skladištenja i upotrebe hemijskog oružja i o njegovom uništavanju.
S obzirom da je od pristupanja Konvenciji prošlo više od 10 godina, te da je u međuvremenu Organizacija za zabranu hemijskog oružja, u cilju ujednačavanja implementacije Konvencije, donela odluku, odnosno uputstva koja se tiču izmena koncentracionih limita u zavisnosti od kojih postoji obaveza da domaća pravna, odnosno fizička lica podnose izveštaje o proizvodnji hemijskih supstanci relevantnih za Konvenciju. Tako su se stekli uslovi da se izmenama interveniše i u pogledu donetog zakona.
Obzirom da je bivša SFRJ bila jedna od malog broja zemalja, koja je raspolagala kapacitetima za proizvodnju i skladištenje hemijskog oružja, da je Republika Srbija dosledno poštovala Konvenciju, te samim tim stekla i odgovarajući ugled u tom delu u svetu, ovakve izmene zakona neophodne su kako bi se sa tim pozitivnim trendom nastavilo.
Izmenama Zakona se terminološka rešenja iz ovog teksta usaglašavaju sa srodnim domaćim propisima, menjaju koncentracioni limiti za hemijske supstance za koje se kao izuzetak od potvrđenog pravila ne podnosi izveštaj nadležnom ministarstvu, kao ni podaci o postrojenju za njihovu proizvodnju, niti izveštaj o planovima za njihovu proizvodnju. Razlog za intervenciju u delu koncentracionih limita leži u činjenici da se režim za proizvodnju hemijskih sredstava ublažava, te time obezbeđuje da domaća pravna i fizička lica budu podvrgnuta jedinstvenom režimu koji važi i u drugim državama potpisnicama ove konvencije. U ostalim odredbama vrši se pravno-tehničko usaglašavanje i ispravljaju uočene greške u osnovnom tekstu zakona.
Poslanička grupa PUPS će u Danu za glasanje podržati ove izmene i dopune Zakona o zabrani razvoja proizvodnje, skladištenja i upotreba hemijskog oružja i o njegovom uništavanju. Hvala.

Gospođo predsedavajuća, uvaženi gospodine ministre, dame i gospodo poslanici, Predlogom zakona o privatnom obezbeđenju po prvi put se na jedan temeljan i sveobuhvatan način uređuje neregulisana oblast pružanja usluga fizičkog, tehničkog obezbeđenja i imovine. Definišu se uslovi u pogledu lica koja mogu obavljati te usluge, uvodi licenciranje pružaoca usluga obezbeđenja, način vršenja poslova obezbeđenja, službena odeća, način označavanja, kao i ovlašćenja službenika obezbeđenja, a uvodi se i obavezna kontrola vršenja tih poslova od strane službenika policije.
Predlogom zakona definisani su poslovi privatnog obezbeđenja koji obuhvataju poslove procene rizika u zaštiti lica, imovine i objekata, zaštite lica i imovine fizičkim i tehničkim sredstvima i zaštite lica na javnim skupovima, planiranja, projektovanja i nadzora nad izvođenjem sistema tehničke zaštite, kao i poslove obezbeđenja i transporta novca i vrednosnih pošiljki u delu koji nije u nadležnosti Ministarstva za unutrašnje poslove.
Zakonom se utvrđuju uslovi za izdavanje licenci za obavljanje poslova privatnog obezbeđenja i to kako fizičkim licima koja neposredno obavljaju poslove obezbeđenja, tako i pravnim licima koja se javljaju kao ugovarači poslova obezbeđenja.
Obzirom da smatramo da je priroda posla koju bi preduzetnici i privredna društva za obezbeđenje obavljali takva da iziskuje posedovanje obaveznog osiguranja od profesionalne odgovornosti, u tom delu smo i intervenisali amandmanom, predlažući da se kao uslov za izdavanje licence uvede obavezno osiguranje od profesionalne odgovornosti kod onih delatnosti privatnih obezbeđenja gde službenici obezbeđenja dolaze u neposredni kontakt sa građanima i gde je upravo do sada bilo najviše incidenata.
Zakonom se predviđa postupak izdavanja licence koja važi pet godina i može se obnavljati. Zakonom je predviđeno i da se poslovi obezbeđenja vrše samo na osnovu zaključenog pisanog ugovora, te predviđa i obavezne elemente tog ugovora sa obavezom obaveštavanja nadležne policijske uprave o zaključenju takvog ugovora.
Zakonom se precizno definiše način obavljanja svakog od navedenih poslova privatnog obezbeđenja, fizičke zaštite sa i bez oružja, poslovi tehničke zaštite, poslovi planiranja, projektovanja i tehničkog nadzora, montaže i održavanja sistema tehničkog nadzora, poslovi obezbeđenja transporta novca i vrednosnih pošiljki, poslovi redarske službe i poslovi samozaštite, delatnosti koje pravna lica mogu samostalno organizovati, tj. sopstveno obezbeđenje.
Zakonom se preciziraju ovlašćenja službenika obezbeđenja, provera identiteta, pregled lica i predmeta, saopštavanje upozorenja i izdavanje naredbi, privremeno zadržavanje lica, upotreba sredstava prinude, s tim da se daju ovlašćenja ministru nadležnom za unutrašnje poslove da propiše način vršenja ovih ovlašćenja.
Zakonom se definišu i izgled službene odeće, odnosno uniforme i legitimacija službenika obezbeđenja. Propisuje se da izgled uniforme utvrđuje ministarstvo nadležno za unutrašnje poslove, te da se te uniforme po izgledu i boji jasno moraju razlikovati od uniformi službenika državnih organa, policije, carine, vojske. Utvrđuje se i da službenici obezbeđenja moraju imati legitimacije, da te legitimacije izdaje ministarstvo i propisuje sadržinu istih, kako bi se jasno mogla razlikovati ovlašćenja službenika obezbeđenja.
Zakonom se uređuju i evidencije koje je dužno da vodi pravno lice, odnosno preduzetnik koji se bavi poslovima obezbeđenja, kao i nadzor nad radom subjekata za privatno obezbeđenje. U tom smislu, definisano je i da se u okviru ministarstva nadležnog za unutrašnje poslove formira posebna radna grupa, stručni savet za unapređenje privatnog obezbeđenja i javno-pravnog partnerstva u sektoru bezbednosti.
Navedenim zakonom se, kao što je istaknuto, reguliše veoma važna oblast u sektoru bezbednosti, tako što se uvodi jednoobraznost u oblasti privatnog obezbeđenja, na jasan i sveobuhvatan način definišu poslovi obezbeđenja, uslovi za obavljanje tih poslova, način vršenja poslova obezbeđenja, ovlašćenja službenika obezbeđenja, kao i kontrola njihovog rada.
Predlogom zakona o detektivskoj delatnosti kojim se takođe po prvi put na sveobuhvatan način uređuje dosada neregulisana oblast pružanja detektivskih usluga, uzevši u obzir činjenicu da se naš pravni sistem harmonizuje sa tekovinama EU, kao i činjenicu da ograničeni resursi države i sve manja javna potrošnja iziskuju potrebu da se određeni poslovi u domenu bezbednosti prenesu u privatan sektor. Stoga je donošenje ovakvog zakona kojim se uređuje način pružanja detektivskih usluga, subjekti koji pružaju te usluge, njihova ovlašćenja, kao i kontrola vršenja detektivskih poslova od strane države, racionalan korak i nužnost.
Predlogom zakona se na temeljan i sveobuhvatan način uređuje način obavljanja detektivskih poslova. Predviđeno je da poslove detektiva mogu obavljati samo pravna lica i preduzetnici koji ispunjavaju uslove definisane zakonom. Zakonom se predviđa i licenciranje fizičkih lica za obavljanje detektivskih poslova, koja moraju biti obučena i osposobljena za obavljanje detektivskih poslova i koja su položila stručni ispit za detektiva pred komisijom koju obrazuje MUP.
Zakonom se definišu i ovlašćenja subjekata koji vrše detektivsku delatnost u obradi prikupljenih podataka i način obrade, obavezno zaključenje ugovora sa korisnikom usluga i obavezni elementi tog ugovora, legitimacija detektiva koju izdaje ministarstvo i koju detektiv mora nositi sa sobom prilikom obavljanja detektivskog posla, kao i ovlašćenja za nošenje vatrenog oružja i upotrebu istog, ali samo u svrhu zaštite sopstvenog života i telesnog integriteta, ukoliko na drugi način napad ne može odbiti.
Zakonom se definiše i nadzor nad vršenjem detektivske delatnosti, koju vrše službenici MUP, sa ovlašćenjem da detektivu privremeno zabrane vršenje detektivske delatnosti ukoliko istu obavlja suprotno odredbama ovog zakona.
Radi unapređenja obavljanja detektivske delatnosti predviđeno je da se u MUP obrazuje stručni savet za unapređenje detektivske delatnosti. Ustanovljava se i evidencija koju obavezno vodi pravno lice, odnosno preduzetnik koji vrši detektivsku delatnost, kao i MUP.
Zakonom se uređuje i zaštita podataka propisivanjem obaveze da i u slučaju raskida ugovora o pružanju detektivskih usluga, pravno lice, odnosno preduzetnik koji vrši detektivsku delatnost dužan je da podatke uništi ili preda korisniku usluga, te da je dužan da kao tajnu čuva sve informacije do kojih je došao u vršenju poslova.
Kao što je u uvodnom izlaganju istaknuto, ovaj zakon reguliše segment bezbednosti koji može biti veoma važan za građane, tako i za privredu, uređujući do sada ne uređenu oblast iz domena zaštite lica i imovine od strane privatnog sektora, te da je stoga potrebno podržati. Praksa i dosadašnja iskustva kod nas, kao i praksa u zemljama EU, ukazuju da su ovakvi zakoni neophodni našoj zemlji, pa će ih poslanička grupa PUPS u danu za glasanje podržati utoliko pre što u ovoj oblasti vlada, rekao bih, totalni javašluk i bezakonje. Hvala.

Gospođo predsedavajuća, gospodine ministre, dame i gospodo poslanici, Predlogom zakona o izmenama i dopunama Krivičnog zakonika interveniše se u domenu pojedinih odredaba Krivičnog zakonika koje regulišu krivična dela teške krađe, uništenje ili oštećenje javnih uređaja i ugrožavanje javnog saobraćaja opasnom radnjom ili opasnim sredstvom, a i dopunjuje se krivično delo prikrivanja.
Razlog za intervenciju leži u činjenici da je poslednjih godina povećan broj krivičnih dela javnih uređaja, oštećenja ili uništenja prenosnih i distributivnih sistema i da se to vrši u vidu organizovane delatnosti, što uključuje i mrežu pomagača, radi prikrivanja i dalje prodaje.
Javna preduzeća i privredna društva koja vrše elektrodistributivnu i telekomunikacionu delatnost, delatnost javnog prevoza u železničkom saobraćaju, delatnost vodosnabdevanja i odvođenja otpadnih voda i slične delatnosti od opšteg interesa, na taj način trpe višemilionsku štetu.
Međutim, postojeće odredbe Krivičnog zakonika koje uređuju krivična dela protiv imovine i protiv bezbednosti javnog saobraćaja, ovakva dela koja očigledno sadrže visok stepen društvene opasnosti, nisu tretirala na adekvatan
način, te samim tim ni državni organi koji gone učinioce takvih krivičnih dela nisu mogli adekvatno reagovati.
Izmenama citiranih odredaba Krivičnog zakonika proširuje se zaštitni objekt kod krivičnog dela teške krađe, te se ovim delom za koje je inače zaprećena kazna zatvora od jedne do osam godina, obuhvataju i javni uređaji, što do sada nije bio slučaj, već je krađa ovih uređaja kvalifikovana kao obična krađa za koju je zaprećena kazna zatvora do tri godine.
Interveniše se i u pogledu krivičnog dela – uništenje i oštećenje javnih uređaja, u tom smeru što je postojeći član izmenjen tako da je za svako uništenje ili oštećenje javnih uređaja za vodu, toplotu, gas, električnu energiju ili drugi uređaj, odnosno sistem veza, propisana kazna zatvora od tri meseca do pet godina, te da će se, ukoliko se takvim uništenjem ili oštećenjem izazove poremećaj u životu građana ili funkcionisanju privrede, odnosno javnog saobraćaja, učinilac kazniti zatvorom od tri meseca do pet godina, uz brisanje postojeće odredbe po kojoj je za izricanje dela iz nehata propisano blaže kažnjavanje i to novčanom kaznom ili zatvorom do jedne godine.
Menja se postojeća inkriminacija krivičnog dela prikrivanja u delu koji se odnosi na zaštitni objekat, tako što se postojećim posebnom zaštićenim objektima dodaju i javni uređaji za vodu, toplotu, gas, električnu energiju i sl, ili dovode tih uređaja, pa se na taj način inkriminiše i organizovana delatnost prikrivanja i dalje prodaje ovih uređaja pribavljenih krivičnim delom.
Na kraju, proširuje se radnja izvršenja krivičnog dela ugrožavanja saobraćaja opasnom radnjom i opasnim sredstvom na taj način što se postojeća, koja se odnosila samo na uništenje ili oštećenje saobraćajnih uređaja, sistema i znakova u saobraćaju na putevima, proširuje i na železnički saobraćaj.
Uzevši u obzir činjenicu da se ovim zakonom nastoji preventivno delovati na sprečavanje sve većeg broja krivičnih dela u pogledu javnih uređaja, koja se vrše u vidu organizovane delatnosti radi sticanja dobiti i zbog kojih javna preduzeća trpe ogromnu štetu, te da je radi efikasnijeg represivnog delovanja nužno izvršiti intervenciju u smislu promene zakonskih odredbi, smatramo da ovaj zakon treba podržati i poslanička grupa PUPS će u Danu za glasanje podržati ove izmene i dopune Krivičnog zakona jer je ovo neophodno kako bi se efikasnije zaštitila imovina od opšteg interesa. Hvala.

Gospodine predsedavajući, dame i gospodo poslanici, gospodine ministre, gospodo iz Ministarstva, set predloga zakona koji je pred nama jedan je od prvih koraka koji se sprovode u procesu reforme pravosuđa, u skladu sa Strategijom reforme pravosuđa, koju je ova Skupština usvojila i u meri u kojoj postojeća ustavna rešenja to dozvoljavaju.
Kako je samom Strategijom i Akcionim planom prepoznato, u perspektivi je potrebno dosta učiniti kako bi se pravosuđe kao treća funkcija državne vlasti učinila u svemu jednakom sa ostale dve – zakonodavnom i izvršnom, a ujedno i nezavisnom od njih.
S tim u vezi, predloženi zakon, kao stub pravosudnog sistema, nastoji da reši u praksi identifikovane probleme u sprovođenju zakona kojim se uređuju osnove pravosudnog sistema.
Ja bih samo nekoliko mojih viđenja na Predlog zakona o područjima i sedištima sudova i tužilaštava. Ovaj zakon nastoji da reši prvi od nekoliko ključnih problema koji su se pojavili u procesu reforme pravosuđa, s jedne strane dostupnost pravde građanima i privredi, a s druge strane, racionalnost mreže sudova, javnih tužilaštava sa aspekta utroška sredstava, radnog učinka i opterećenosti predmetima.
Analiza efekata postojeće mreže sudova i tužilaštava pokazala je, kako to sam predlagač navodi, da postoji ogromna nesrazmera u opterećenju sudija brojem kako starih, tako i novih, tj. primljenih predmeta u odnosu na područja sudova. Ujedno, analiza je pokazala i da je najveće opterećenje upravo u onim sudovima sa kojima se građani najčešće susreću, a to su osnovni sudovi. Upravo u tom delu se najviše interveniše izmenama i dopunama, tj. uvođenjem većeg broja osnovnih sudova od postojećeg i to u onim mestima u kojima je analiza za to pokazala najopravdaniji, uvažavajući i dodatne kriterijume, kao što su pravno-politički razlozi, geografska konfiguracija terena, postojeća putna mreža, etnički sastav stanovništva itd, pa je predviđeno da se sa 34 formira 66 osnovnih sudova.
S druge strane, smanjuje se broj sudskih jedinica koje su se pokazale neracionalnim sa aspekta utroška sredstava kako samih sudova, putni troškovi sudova, seljenje predmeta, kao i stranaka i njihovih zastupnika advokata, jer su u pojedinim slučajevima stranke bile prinuđene da putuju i po 50 do 70 kilometara da bi došli na suđenje.
Izmenu broja osnovnih sudova nužno prati izmena broja javnih tužilaštava, s tim da se u pratećem zakonu uvodi mogućnost da se za područje jednog osnovnog suda ne mora nužno osnivati javno tužilaštvo koje će pred njim postupati, već je moguće i osnovati odeljenje tužilaštva.
(Predsedavajući: Vreme.)
U pogledu viših sudova zadržava se postojeći broj, dok se njihova nadležnost proširuje na osnovne sudove koji se osnivaju ovim zakonom. Kod apelacionih sudova menja se područje njihove nadležnosti.

Samo da kažem da će poslanička grupa PUPS u Danu za glasanje podržati ovaj set zakona.

Gospođo predsedavajuća, dame i gospodo, uvaženi gospodine ministre, predloženim amandmanom smo hteli da dopunimo postojeće odredbe zakona, gde bi se onemogućila sada prisutna praksa da se pored ugovaranja u posredovanju nalogodavci ugovorom obavezuju da posredniku isplate posredničku proviziju, čak i u slučajevima kada sami, bez pružanja usluga od strane posrednika zaključe ugovor o prometu.
Ovim bi se izbegla mogućnost da se posredniku u tim situacijama ne isplaćuje ugovoreni iznos. Mislimo da bi se ovom dopunom zakona samo onemogućila jedna takva stvar i bitno popravio tekst Predloga zakona. Hvala.

Gospodine predsedavajući, dame i gospodo poslanici, uvaženi gospodine ministre, samo bih nekoliko mojih oposervacija o Predlogu zakona o prometu i zakupu nepokretnosti.
Predlog zakona koji je sada pred poslanicima Narodna skupština po prvi put u Republici Srbiji na celovit i temeljit način reguliše jedna privredna grana koja se poslednjih godina nalazi u znatnoj ekspanziji, ali u kojoj je svo vreme poslovanje obavljeno stihijski i bez odgovarajuće regulative koja bi pravila poslovanja postavila jednoobrazno i svim učesnicima na tržištu omogućila jednake i fer uslove.
Ovo pre svega iz razloga što, kako je i sam predlagač u obrazloženju Predloga zakona naveo, manji broj subjekata koji se bave pružanjem posredničkih usluga na tržištu svoje usluge pruža kvalitetno, transparentno i u skladu sa Zakonom, dok veliki broj njih otpada na tzv. sivu ekonomiju, gde ne postoji kontrola tokova novca. Usluge se pružaju pod sumnjivim okolnostima, a državi i građani zakidaju za ogromne svote novca na ime neobranog poreza. Pretpostavlja se, kako predlagač kaže, da je godišnji iznos nenaplaćenog poreza između 600 miliona i dve milijarde dinara.
Navedenim predlogom zakona nastoji se da se u ovu oblast uvede red, u smislu propisivanja pravila poslovanja radi zaštite, kako opštih interesa, znači uvođenja posredničkih usluga kako u legalne tokove, registracije pružaoca usluga, bolje naplate poreza, tako i pojedinačnih interesa korisnika posredničkih usluga, kvalitetna posrednička usluga od za to stručnog lica, osiguranje od profesionalne odgovornosti posrednika, zabrana ugovaranja prekomernih obaveza za korisnike posredničkih usluga itd.
Zakon definiše posredničku uslugu u prometu nepokretnosti oslanjajući se na shodnu primenu Zakona o obligacionim odnosima. Kao dve bitne novine koje do sada nisu postojale u našem pravnom sistemu, zakon uvodi licenciranje posrednika i uvođenje registra posrednika. Licenciranje posrednika podrazumeva polaganje stručnog ispita za obavljanje poslova posredovanja u prometu i zakupu nepokretnosti. Uvođenjem registra posrednika se upisuju podaci o privrednim društvima i preduzetnicima koji obavljaju poslove posredovanja u skladu sa odredbama zakona.
Zakon propisuje da poslove posredovanja mogu obavljati preduzetnici koji su položili stručni ispit za obavljanje poslova posredovanja u prometu i zakupu nepokretnosti, odnosno da te poslove može obavljati pravno lice koje je radno angažovano, najmanje jedno lice koje je položilo takav ispit. Takođe, zakon uvodi zabranu sukoba interesa propisujući da jedno lice sa posredničkom licencom može obavljati poslove posredovanja za samo jednog registrovanog posrednika.
Shodno odredbama zakona posrednik u prometu nepokretnosti može biti jedino onaj privredni subjekat koji je upisan u registar posrednika kod nadležnog ministarstva. Ovo je još važnije jer zakon propisuje striktnu zabranu obavljanja delatnosti posredovanja u prometu i zakupu nepokretnosti onim privrednim subjektima koji to svojstvo nemaju što je odstupanje od opštega načela da je jedna registrovana delatnost privrednog subjekta pretežna dok su ostale dozvoljene.
Ujedno zakon uvodi i obavezu registrovanim posrednicima da se osiguraju od profesionalne odgovornosti za eventualnu štetu koja bi kršenjem zaključenog ugovora o posredovanju mogao naneti korisnicima usluga.
Zakon po prvi put uvodi obavezno zaključenje ugovora o posredovanju, te propisuje obavezne elemente za punovažnost tog ugovora. Kao obaveznu formu zakon predviđa pisanu ili elektronsku formu. Podrobno se uređuju prava i obaveze nalogodavca, tj. korisnika usluga i prava i obaveze posrednika, uz izričite zabrane ugovaranja pojedinih klauzula koje bi za predmet imale raspolaganje koje je protivno temeljnim načelima građanskog prava. Dopuštene klauzule kojima se ugovara je ekskluzivitet posredovanja kao i načini prestanka važenja posredničkog ugovora.
Zakon ujedno uređuje i kontrolni mehanizam propisujući ovlašćenje ministarstva nadležnog za trgovinu da preko tržišnih inspektora nadzire primenu odredaba ovog zakona. Smatramo da se radi o dobrom tekstu koji po prvi put na temeljit i potpun način reguliše privrednu oblast veoma važnu kako za sve ukupne privredne prilike u zemlji, podrazumevajući tu ulogu posredničkih kompanija u tržišnom plasmanu građevinskih objekata ali i procenta ubranih javnih prihoda od strane države. Tako i za građane koji za angažovanje posrednika u prometnu nepokretnosti rešavaju jedno od svojih egzistencijalnih pitanja, recimo, stambeno pitanje.
Poslanička grupa će uz manju korekciju, predloženim amandmanom, bez obzira na to bude li prihvaćen ili ne, u danu za glasanje podržati Predlog zakona o prometu i zakupu nepokretnosti jer je ovakav zakon neophodno potreban Srbiji.

Gospođo predsedavajuća, uvaženi gospodine ministre, dame i gospodo poslanici, Predlog zakona o prekršajima koji se nalazi pred nama predstavlja urgentnu preko potrebnu i temeljnu reformu prekršajno-pravnog sistema u Republici Srbiji.
Kao što je ovlašćeni predlagač naveo u obrazloženju ovog predloga, u procesu reforme pravosuđa, najkrupniji sistemski iskorak učinjen je upravo u materiji prekršajnog prava, pre svega činjenicom da su prekršaji iz oblasti nadležnosti državne uprave prevedeni u pravosudni sistem poštujući relevantne odredbe ratifikovanih međunarodnih konvencija, po kojima se o odgovornostima i kažnjavanju pravnih subjekata može odlučivati samo u postupku pred nepristrasnim i na zakonu ustanovljenim sudovima, što predstavlja implementaciju obaveze sadržane u članu 6. stava 1. Evropske konvencije o ljudskih pravima i osnovnim slobodama i članu 32. Ustava Republike Srbije.
Međutim, dosadašnja zakonska rešenja koja su uređivala prekršajnu materiju, uračunavajući tu i sada važeći Zakon o prekršajima iz 2005. godine i pogotovo važeća pravila prekršajnog postupka koja suštinski tada nisu menjana, jednostavno nisu odgovarala sve većoj dinamičnosti društvenih odnosa ali i pojedinih okolnosti koje su u međuvremenu nastupile, a koje su specifične za našu zemlju, neažurnost evidencije o prebivalištima građana ojačana, ekonomska kriza i slično.
Kao posledicu svega toga imamo činjenicu da je procenat izvršenja izrečenih kazni što dobrovoljno, što prinudnim putem u ovoj oblasti najniži u celom pravosudnom sistemu.
Prema izveštaju o radu za 2012. godinu, od 31. januara do 31. marta 2012. godine, ovaj procenat izvršenja, recimo u Leskovcu u gradu, odakle dolazim je 23,7%.
Kada se tome doda činjenica da su prekršaji društveno štetna dela, koja građani najčešće čine za razliku od, na primer, krivičnih dela i koja po brojnosti u masi takvih dela zauzimaju prvo mesto, te da zastarevanjem ili nemogućnošću izvršenja izrečene kazne izostaje sankcija od strane države za takva dela, očigledno je da se u javnosti i među građanima, stvara utisak nesposobne i neefikasne države koja nije u mogućnosti da sopstvene zakone sprovede na adekvatan način.
Na taj način se posredno prevencija vršenja kažnjivih dela, kao svrha kažnjavanja, sadržina u odgovarajućim odredbama ovog i drugih procesnih zakona ukazanoj materiji izvrgava i ruglu i podsmehu a kod onih koja zakon treba da štiti ostaje gorak utisak nepostojanja adekvatnog mehanizma zaštite njihovih prava i interesa.
Istovremeno, nasleđeni sistem distinkcije različitih vidova kažnjivih dela i samim tim postojanja posebnih pravila, koja ih uređuju kao i posebnih sudova koji po njima postupaju, a koji bi u budućnosti, po našem mišljenju, trebalo da pretrpi ozbiljne izmene, doveo je do velikih problema u praksi.
Postojanje prekršaja privrednih prestupa i krivičnih dela kao kažnjivih dela koja se međusobno razlikuju po subjektima učiniocima, pravilima postupka i organima koji su nadležni za njihovo procesuiranje je imalo svoje opravdanje u ranijem društveno-ekonomskom i pravnom sistemu, ali u međuvremenu, kako se naše zakonodavstvo i pravni sistem, usaglašavaju sa rešenjima u pravnim sistemima zemalja EU, izgubilo je na značaju, sada počinje da predstavlja nepotreban teret.
U prilog tome je i shvatanje Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu, koji je razlikuje prekršaj i krivična dela, kao što je to u obrazloženju predlagača i napomenuto svojom odlukom u slučaju Mareti protiv Hrvatske 2005. godine, Evropski sud je našao da kažnjavanje istog lica za isti štetni događaj i u krivičnom i u prekršajnom postupku predstavlja povredu načela zabrane da se istom licu sudi za isto delo dva puta.
Ovaj slučaj imao je dalekosežne posledice i u našem pravnom sistemu, obzirom da je doveo do toga da se u mnoštvo slučajeva, pogotovo u domenu kažnjivih dela sa elementima nasilja i u oblasti bezbednosti saobraćaja na putevima, u slučaju kada su se paralelno vodili postupci i za prekršaj i za krivično delo i jedan od njih redovno obustavljao.
Ovo predstavlja realnu opasnost obzirom da se često dešavalo da zbog bržeg postupka jedno lice izbegne krivičnu odgovornost obzirom da ga prekršajni sud oglasi krivim, pa krivični sud onda mora da obustavi postupak.
Na taj način počinilac koji realno počini delo veće društvene opasnosti plati prekršajnu novčanu kaznu i time izbegne zaprećenu kaznu zatvora za krivično delo. Zakon koji se sada razmatra upravo nastoji da te nedostatke otkloni i mogući efikasno vođenje prekršajnog postupka i izvršenje prekršajnih kazni.
Pred nama se nalazi celovit tekst zakona koji je pretrpeo ozbiljne izmene u onim tačkama koje su ozbiljnom i studioznom analizom stručnjaka i relevantnih institucija, koje taj zakon primenjuju prepoznate kao kritične, i koji bi trebalo da doprinese povećanju efikasnosti rada sudova uz istovremenu zaštitu prava i interesa svih učesnika u postupku, ali i ostvarivanju proklamovane svrhe, odnosno cilja prekršajnog kažnjavanja, a to je veći stepen poštovanja zakona i smanjenje broja prekršaja.
Ključne izmene koji ovaj zakon donosi, sadržane su odredbama koje uređuju odgovornost pravnih lica za prekršaje, temeljnije uređenje rada u javnom interesu kao vrste prekršajne sankcije, rokova zastarelosti, vođenja postupka izvršenje izrečenih sankcija, zamene istražnog načela u vođenju postupka optužnim načelom, boljim uređivanjem pravila dostavljanja poziva odluka i drugih akata, uvođenjem instituta prekršajnog naloga, uređivanjem pravila izvršenja prekršajnih kazni i uspostavljanje dvaju registra, registra izrečenih prekršajnih sankcija i registra neplaćenih novčanih kazni.
Zakon na znatno bolji i temeljitiji način od dosadašnjeg, reguliše odgovornost pravnih lica za prekršaje. Član od 27, po prvi put se u prekršajnoj materiji utvrđuje osnov odgovornosti pravnih lica za prekršaje i to tako što pravno lice odgovara za prekršaj koji svojim radom ili propuštanjem dužnog nadzora učini njegov organ upravljanja ili odgovorno lice ili drugo lice koje je u vreme izvršenja prekršaja bilo ovlašćeno da postupa u ime tog pravnog lica, te se u odredbama toga člana bliže pojašnjavaju navedene radnje.
Ujedno, utvrđuje se i da se u slučaju prestanka postojanja pravnog lica, postupak može nastaviti prema njegovom pravnom sledbeniku, čime se osujećuje dosadašnja praksa privrednika upravljanja ka izbegavanju odgovornosti i kažnjavanja time što su privredna društva brisali iz registra, usled čega se postupak obustavljao.
Rad u javnom interesu, kao vid alternativne sankcije, uveden je i u naš prekršajno-pravni sistem iz 2005. godine. Međutim, do današnjeg dana nije zaživeo u meri u kojoj je to potrebno, uzevši u obzir svrhu kažnjavanja, sadržinu u odgovarajućoj odredbi ovog zakona, tj. izricanje društvenog prekora i uticanje kako na konkretnog pojedinca, tako i društva u celini, da ne čine prekršaje. Ovaj institut predstavlja jednu od najadekvatnijih sankcija za ovu vrstu kažnjivih dela.
Svedoci smo činjenice da resorno ministarstvo preduzima odgovarajuće mere, kako bi se omogućila što veća primena ove kazne, od strane prekršajnih sudova, jer se na taj način postiže dvostruka korist. Država se oslobađa troškova boravka osuđenog lica na izdržavanju kazne u zatvoru, dok se sa druge strane dobija besplatna radna snaga koja se može koristiti za obavljanje poslova u opštem interesu, pre svega u lokalnim zajednicama.
U tom smislu, i odgovarajuće odredbe ovog zakona preciziraju da sud kada određuje kaznu rada u javnom interesu, mora imati u vidu vrstu izvršenog prekršaja, uzrast, fizičku i radnu sposobnost, psihička svojstva, obrazovanje, sklonosti i druge posebne okolnosti koje se odnose na ličnost učinioca. Time bih se u saradnji sa institucijama kojima je taj rad potreban, kažnjeni uputio na one poslove koji najbolje odgovaraju njegovim ličnim svojstvima.
Zakon dvostruko produžava rokove zastarelosti vođenja prekršajnih postupka i rokove izvršenja prekršajne sankcije i to kako relativne, tako i apsolutne zastarelosti. Naime, iz dosadašnje prakse i više nego očigledno da zbog niza procesnih odredbi, koje su okrivljena lica prečesto zloupotrebljavala, kao i zbog preopterećenosti sudova, veliki broj predmeta nije moguće pravosnažno okončati u do sada postavljenim rokovima. Posledica toga je i preveliki broj zastarelih predmeta, koji nikada nisu dočekali pravosnažno okončanje ili pak izvršenje izrečene sankcije.
U tom smislu, zakon kada duplira vreme potrebno za nastupanje relativne zastarelosti, pokretanja i vođenja prekršajnog postupka sa jedne na dve godine, računajući od dana izvršenja prekršaja, s tim da se zastarelost prekida sa svakom radnjom koju nadležni sud preduzme i iznova počinje da teče, ali u svakom slučaju, apsolutna zastarelost nastupa kada proteknu četiri godine od dana izvršenja prekršaja.
Isti vremenski rok predviđen je i za zastarelost izrečene prekršajne kazne i zaštitne mere. Smatramo da je ovaj vremenski okvir uzet zajedno sa predloženim izmenama u pogledu strukture i toka postupka, sasvim adekvatan, kako za pravosnažno okončanje postupka, tako i za izvršenje same prekršajne sankcije.
Za razliku od do sada prisutnog izvršnog načela u vođenju postupka, po kome je sud bio dužan da utvrđuje materijalnu istinu, te da po službenoj dužnosti i po sopstvenom nahođenju odlučuje koje dokaze treba sprovesti i da naređuje njihovo provođenje. Novi zakon predviđa uvođenje tzv. "Optužnog načela". Takvo rešenje u skladu je sa rešenjem prihvaćenim u zakonu o krivičnom postupku i glavni cilj mu je da teret dokazivanja prebaci sa suda, koji je do sada bio glavni i gotovo jedini aktivni učesnik postupka na pokretače postupka, bilo da je u pitanju javni tužilac, drugi državni organ ili sam oštećenim.
Samim tim pokretač postupka, odnosno predlagač, dužan je da u zahtevu za pokretanje prekršajnog postupka predloži izvođenje dokaza i sve vreme aktivno participira u postupku za stupajuću optužbu. Sud je ovlašćen jedino da u slučaju protivrečnosti izvedenih dokaza ili potreba razjašnjenja pojedinih činjenica, naloži izvođenje dokaza.
Praksa je pokazala da je ovakvo rešenje neophodno, budući da se najveći broj prekršajnih postupaka pokreće po zahtevu ovlašćenih državnih organa, koji ne uzimaju aktivno učešće u postupku i koji svoj deo posla završavaju podnošenjem zahteva za pokretanje postupka, pa zatim ceo postupak pada na teret suda.
Dostavljanje poziva, odluka i drugih akata suda, generalno predstavlja najveći problem svih sudskih i upravnih postupaka, pa tako i prekršajnog postupka. Naime, najveći broj opstrukcija i zloupotreba procesnih prava od strane okrivljenih, događa se upravo u ovoj fazi postupka, tako što okrivljeni izbegavajući prijem, nastoje da odugovlače postupak sa ciljem da dovedu do zastarelosti prekršajnog gonjenja.
U tom smislu, zakon nastoji da restriktivnije postavljajući pravila o dostavljanju omogući sudu da u slučajevima kada okrivljeni očigledno da opstruira postupak, isti pravosnažno okonča, poštujući utvrđena pravila. S toga se uvodi mogućnost dostave akata, za koji se do sada tražilo obavezno lično dostavljanje i članovima porodice, odnosno punoletnim članovima domaćinstva, uz odredbu da se odbijanje prijema od strane njih, poistovećuje sa izvršenim dostavljanjem, uz napomenu na dostavnici o tome.
Uređuje se i dostavljanje odsutnom licu tako što se omogućava da se istom na adresi stanovanja ostavi obaveštenje o prispelom pismenu, uz ostavljanje određenog roka za njegovo preuzimanje, usled čijeg isteka se smatra da je dostavljanje izvršeno.
Takođe, u slučaju kada okrivljeni ima branica, dostavljanje se vrši isključivo njemu, uzevši u obzir da se radi o pravnom profesionalcu, odnosno advokatu koji ima odgovornost prema svom klijentu po odredbama odgovarajućeg zakona.
Ključna novina koju zakon uvodi jeste institut prekršajnog nalog. Prekršajnim nalogom omogućuje se da organi uprave koji prilikom vršenja službenog nadzora kontrole ili na drugi način otkriju izvršenje prekršaja izreknu novčanu prekršajnu kaznu ako je takva kazna zakonom utvrđena u fiksnom iznosu, ostavljajući pri tom učiniocu rok od osam dana za plaćanje kazne.
Takođe, specifičnost prekršajnog naloga leži u tome što bi i sami počinioci prekršaja bili zainteresovani da plate izrečenu kaznu, jer bi kazna bila u visini polovine one koja je zaprećena po zakonu ukoliko istu plate u ostavljenom roku od osam dana ili u visini zakonom zaprećene kazne ako je plate do početka redovnog postupka pred sudom.
Ujedno, osumnjičenim počiniocima, kojima bude izdat prekršajni nalog, ostavljena je mogućnost da, ukoliko smatraju da nisu krivi za prekršaj koji im se stavlja na teret, potpisan prekršajni nalog dostave nadležnom prekršajnom sudu uz eventualnu pisanu odbranu, koji bi se potom smatrao zahtevom za pokretanje prekršajnog postupka i time se otvarao redovni prekršajni postupak pred sudom u kome bi podnosilac zahteva, ovlašćeni organ uprave, morao da dokazuje krivicu okrivljenog, a okrivljeni da iznosi svoju odbranu.
Istovremeno, kada se radi o prekršajnim nalozima izdatim strancima, licima bez državljanstva ili domaćim državljanima koji napuštaju Republiku Srbiju, kao i u slučaju da je to učinjeno prilikom kontrole van naseljenog mesta, npr. prilikom kontrole učesnika u saobraćaju na putevima, omogućilo bi se da kaznu naplati službeno lice na licu mesta uz troškove poštarine, sa obavezom da naplaćeni iznos uplati na odgovarajući račun javnih prihoda po povratku u službene prostorije ili sutradan.
Ovakvo rešenje u skladu je sa već ustaljenom praksom u zemljama u okruženju i pojedinim evropskim državama i time se znatno ubrzao postupak prekršajnog kažnjavanja, uzevši u obzir da je ovaj institut naročito prilagođen onoj grupi prekršaja koji u strukturi ukupnih prekršajnih postupaka učestvuje sa gotovo 50%, a to su prekršaji u oblasti bezbednosti saobraćaja na putevima.
Shodno tome, a uzevši u obzir napred navedenu obavezu Republike Srbije, da materiju prekršaja uredi u skladu sa prihvaćenim normama međunarodnog prava, po kojima ona spada u nadležnost sudova, potrebno je da se iz nadležnosti organa uprave izuzme vođenje prekršajnih postupaka. S tim u vezi stoje i prelazne odredbe zakona koje nalažu organima uprave koji su do sada bili nadležni za vođenje postupka, pri čemu se pre svega misli na policijske uprave, poresku upravu, upravu carina, devizni inspektorat, kao i resorna ministarstva, da izrade predloge izmena i dopuna zakona kojim su predviđene odredbe o prekršajnom kažnjavanju i nadležnosti tih organa za vođenje prekršajnog postupka i da predvide veći broj prekršaja kod kojih bi kazne bile u fiksnom iznosu, kako bi se omogućila puna primena instituta prekršajnog naloga.
Takođe, kao jedna od ključnih novina, uvodi se i ustanovljavanje dvaju registara – registar izrečenih prekršajnih sankcija i registar neplaćenih novčanih kazni. Svrha prvog registra jeste evidencija o kažnjenim licima koja je od uticaja prilikom odmeravanja kazne licu koje je već kažnjavano za prekršaje, dok je svrha drugog registra upravo u boljoj naplati izrečenih kazni, jer bi se izdavanje javnih isprava, dozvola, registracija licenci, sem onih vezanih za lična stanja građana, uslovilo prethodnim izmirivanjem izrečenih kazni, što je već praksa u mnogim zemljama.
Pred nama je, dakle, jedan zakon koji na veoma temeljan način, uz primenu savremenih instituta do kojih došlo iskustvom postupanja u praksi i upoređujući rešenja drugih država, nastoji da poveća efikasnost sistema prekršajnog kažnjavanja, istovremeno nastojeći da poveća na kvalitetu sudskih odluka i zaštiti prava i interesa učesnika u postupku.
S tim u vezi, mišljenja sam da se isti treba podržati u danu za glasanje. Hvala.

Hvala.
Gospođo predsedavajuća, uvaženi gospodine ministre, dame i gospodo poslanici, podneli smo amandman na član 32. Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja. Naš predlog i član 32. je u tesnoj vezi sa članom 130.
Predlažemo da se u članu 32. posle stava 4. doda novi stav 5. koji bi glasio: "U slučaju kada se zapošljavanje nastavnika vrši preuzimanjem ne treba vršiti prethodnu psihološku procenu sposobnosti za rad sa decom i učenicima".
U obrazloženju zašto se ne prihvata amandman stoji da u članu 131. nije propisana obaveza da nastavnici koji vrše preuzimanje moraju da imaju prethodnu proveru, ali u članu 130. u postupku odlučivanja o izboru nastavnika stoji da se kandidat upućuje na prethodnu psihološku procenu za rad sa decom i učenicima.
Ovim smo hteli da izbegnemo za one nastavnike i profesore da se postupak skrati i pojednostavi i pojeftini. Ništa više. Smatramo da ima osnova, te vas molimo da još jednom razmotrite. Hvala lepo.

Gospodine predsedniče, gospodine ministre, dame i gospodo poslanici, imam potrebu da iznesem svoje viđenje izmena i dopuna Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja. Obrazovni sistem je ključna komponenta svake moderne države koja misli na svoju budućnost. Kvalitetno i dostupno obrazovanje je garancija uspeha i razvoja i dokaza ozbiljne namere da se generacijama koje dolaze omogućuje što kvalitetnije polazne osnove za uspešan život i rad.
U tom smislu se predloženim zakonom pravi iskorak radi poboljšanja postojećih odredaba Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja iz 2003. godine, i to u pravcu usklađivanja postojećih rešenja sa rešenjima koja su sadržana u Strategiji reforme obrazovanja i novopredloženim zakonima kojim se uređuje osnovno i srednje obrazovanje, kao i obrazovanje odraslih.
Prva novina koju predložene izmene i dopune donose se tiče preciznijeg definisanja opštih principa sistema obrazovanja i vaspitanja, kao i ciljeva i opštih ishoda obrazovnog procesa, uz smanjenje stope osipanja stanovništva, društveno marginalizovanih grupa i lica iz socijalno osetljivih kategorija i područja.
Druga važna novina se tiče kvalifikacije i stručnosti nastavnog kadra, gde se po prvi put uvodi obaveza da nastavnik ili stručni saradnik mora na studijama steći znanje iz psihologije, pedagogije, metodike izvođenja nastave, što do sada nije uvek bio slučaj. Istovremeno, uvodi se obaveza visokoškolskih ustanova na kojima se budući nastavnici školuju, da u svojim akreditovanim studijskim programima izvode nastavu iz navedenih naučnih disciplina.
S tim u vezi, predloženim odredbama kao novina uvodi se i tzv. škola vežbaonica, kao svojevrsna veza između visokoškolskih ustanova na kojima se nastavni kadar školuje i samih škola u kojima će sutradan raditi i izvoditi nastavu. Na ovaj način ostvaruje se dvostruki cilj – visokoškolskim ustanovama omogućuje se preko potrebna stručna praksa koju bi studenti izvodili u toku studija, dok se samim studentima omogućuje da se u toku studija upoznaju sa procesom izvođenja nastave, obave rad sa decom i pripreme se za uključivanje u proces rada u obrazovanju neposredno po završetku studija.
Treća važna promena koju zakon uvodi jesu promene školskih mreža, pogotovo mreža srednjih škola, i to u cilju realizacije odredaba strategije razvoja obrazovanja. Naime, nove okolnosti ukazuju da je potrebno promeniti odnos srednjih stručnih škola i gimnazija i to tako što bi se povećao broj gimnazija a smanjio broj srednjih stručnih škola. Ovakvo rešenje ujedno bi stimulisalo veći broj učenika da posle okončanog srednjeg ciklusa obrazovanja upisuje studije na univerzitetima i visokim školama. Ujedno bi se i broj postojećih srednjih škola uskladio sa potrebama privrede, što je nužnost koja egzistira i na koju se ukazuje već duži niz godina.
Takođe, nove odredbe predvidele su i preciziranje odredaba kojima se uređuje tzv. individualni obrazovni plan za lica odnosno decu kojima je potrebno pružiti posebnu pažnju u obrazovnom procesu. Definisan je postupak i način izrade individualnog obrazovnog plana, te na taj način ostvarena konkretizacija prava na individualni obrazovni plan za sva ona lica kojima je isti neophodan.
Predloženim odredbama precizirani su i uslovi za izbor nastavnika koji izvode nastavu u inostranstvu. Takođe, uvedena je i mogućnost kasnijeg upisa u osnovnu školu za decu koja su po uzrastu stasala za upis, ukoliko za to postoje odgovarajući razlozi, tj. pre svega ukoliko interes samog deteta to nalaže.
Zakonom se proširuje krug disciplinske odgovornosti i direktora ustanova i učenika, poštujući preporuke i iskustva iz prakse.
Zakonom se uređuju i pitanja uslova i postupka zapošljavanja nastavnika i saradnika. Uvodi se obaveza da sva lica koja se zapošljavaju u obrazovnoj ustanovi moraju poznavati jezik na kome se izvodi nastava, bez izuzetka. Na taj način sva lica dužna su da u postupku zasnivanja radnog odnosa dokazuju da poznaju jezik na kome se nastava izvodi, bez obzira da li se radi o većinskom srpskom ili manjinskim jezicima.
Utvrđen je i postupak putem koga se utvrđuju adekvatnost kvalifikacija stečenih u državama bivše SFRJ i u sistemu vojnog obrazovanja, čime se stvara pravna mogućnost i za ta lica u postupku zapošljavanja.
Takođe, u zakon se uvodi i odredba koju je do sada sadržao poseban kolektivni ugovor u osnovnom i srednjem obrazovanju, a koja se tiče postupka zapošljavanja, gde se konkurs za zaposlenje može raspisati samo u slučaju da u drugoj ustanovi nema neraspoređenog nastavnika i saradnika, ali i vraća odredba koju je sadržao raniji zakon po kojoj nastavniku i saradniku prestaje radni odnos kada navrši 40 godina radnog staža ili 65 godina života i 15 godina radnog staža.
Predloženi zakon kao krovni, odnosno sistemski, predstavlja uvod u suštinske reforme koje sadrže predlozi zakona o osnovnoj i srednjoj školi, kao i obrazovanju odraslih, te je samim tim, radi međusobnog usklađivanja njihovih odredaba, neophodno preduzeti odgovarajuće izmene i dopune.
Na osnovu svega iznetog, poslanička grupa PUPS će u Danu za glasanje podržati ovaj zakon, ali i set ostalih zakona koje smo danas razmatrali ovde. Hvala.

Gospodine predsedniče, uvaženi gospodine ministre, dame i gospodo poslanici, predloženim izmenama i dopunama Zakona o porezu na imovinu u velikoj meri se utiče na dosadašnji način i postupak primene ovog poreskog oblika, te mu se time daje na značaju u ukupnoj strukturi javnih prihoda naplaćenih na teritoriji Republike Srbije.
Naime, ovaj poreski oblik do sada nije bio od velikog značaja, gledano u odnosu na druge poreske oblike, kao neizdašan oblik javnih prihoda. U određenoj meri to se promenilo donošenjem Zakona o finansiranju lokalne samouprave, kada je i utvrđeno da naplatu i kontrolu jednog njegovog dela tzv. poreza na imovinu u statici poreza na svojinu, na nepokretnost, zemljištu i drugim pravima preuzima lokalna samouprava, tj. lokalne poreske administracije, te je ovaj poreski oblik postao izvršni javni prihod jedinice lokalne samouprave.
Izmenama i dopunama zakona koji su pred nama u velikoj meri se zadire u važne elemente bića tog poreza, tako što se uveliko proširuje predmet oporezivanja i menja način utvrđivanja poreske osnovice, što bi po projekciji predlagača trebalo da dovede do povećanja obima javnih prihoda ubranih po osnovu ovog poreza.
Zakonom se proširuje predmet oporezivanja na taj način što predmet poreske obaveze, pored prava svojine i drugih prava na nepokretnim stvarima, sada postaju i određena faktička stanja – državina nepokretnih objekata. Ovakvo zakonsko rešenje nužno je iz dva razloga. Prvi razlog jeste činjenica da u Srbiji još uvek postoji mnogo bespravno izgrađenih objekata na kojima pravo svojine nije utvrđeno u korist lica koja su ih gradila, a što će u perspektivi biti učinjeno primenom odredaba skoro usvojenog Zakona o posebnim uslovima upisa prava na objektima izgrađenih bez građevinske dozvole. Ukoliko bi se doslovno primenile odredbe sada važećeg Zakona o porezima na imovinu, ovaj krug lica ostao bi izvan okvira obveznika ovog poreza, što bi dovelo do nepravične raspodele poreskog tereta.
Drugi leži u činjenici da od 1. januara 2014. godine lokalnim samoupravama prestaje pravo da naplaćuju naknadu za uređenje i korišćenje građevinskog zemljišta, što bi moglo predstavljati teret za lokalne budžete. U tom smislu, predmet oporezivanja porezom na imovinu sada predstavlja i celokupno građevinskog zemljište na kome su izgrađeni objekti, a ne zemljište preko deset ari, kao što je do sada bio slučaj. Na taj način dosadašnja naknada za uređenje građevinskog zemljišta faktički se inkorporira u sam porez na imovinu koji će građani i pravna lica plaćati.
U pogledu osnovice poreza na imovinu čini se zaokret u pogledu načina određivanja iste. Predlog zakona u tom smislu uvodi dve kategorije obveznika - obveznike koji ne vode poslovne knjige i oni koji ih vode, te shodno toj činjenici i određuje način utvrđivanja osnovice. Za obveznike koji vode poslovne knjige i u njima, shodno međunarodnim računovodstvenim standardima, vrednost nepokretnosti iskazuje primenom tzv. fer metode, tj. iskazuje njihovu tržišnu vrednost, osnovicu poreza predstavljala bi tako iskazana vrednost.
U svim ostalim slučajevima osnovica bi se utvrđivala primenom jedinstvenih kriterijuma koje zakon predviđa. Ovakvo rešenje predstavlja radikalnu novinu u odnosu na postojeće odredbe, po kojima se za osnovicu poreza za obveznike koji vode poslovne knjige uzimala knjigovodstvena vrednost objekta u njihovim poslovnim knjigama i to iz razloga što se ta knjigovodstvena vrednost iskazivala po formuli – nabavna vrednost minus iznos amortizacije. Takav način određivanja osnovice bio je u raskoraku sa stvarnom vrednošću objekta upravo iz razloga što je mnogima od njih stvarana vrednost na tržištu višestruko premašivala iskazanu knjigovodstvenu vrednost.
S tim u vezi, uvodi se obaveza jedinicama lokalne samouprave da izvrše tzv. zoniranje, tj. da delove svoje teritorije razvrstaju u teritorijalne pojaseve shodno komunalnoj opremljenosti, saobraćajnoj infrastrukturi, te da osnovicu poreza na nepokretnostima određuje na osnovu prosečne tržišne cene odgovarajuće nepokretnosti, što bi važilo za kuće, stanove, zemljište, poslovne zgrade itd, ostvarene u odgovarajućoj zoni od 1. januara do 30. septembra.
Istovremeno predviđa se obaveza lokalne samouprave da akte kojim vrši zoniranje i određuje prosečnu tržišnu cenu po zonama za svaku kalendarsku godinu javno objavi u svom službenom glasilu i na internet strani. Istovremeno se uređuje i utvrđivanje poreske osnovice u slučaju kada lokalna samouprava nije odredila zone ili tržišne cene nepokretnosti po zonama. Na ovaj način stvara se određena izvesnost kako građana, tako i privrede, u pogledu visine poreske obaveze, sa jedne strane, dok se sa druge strane propisuje jedinstveni postupak i način na koji će lokalna samouprava ovaj porez obračunavati i preciziraju se odredbe koje uređuju poresku proceduru.
U pogledu poreza na nasleđe i poklon proširuje se predmet oporezivanja na isti način kao i u slučaju poreza na nepokretnosti, tj. proširuje se obim prava i faktičkih stanja, koja su predmet prometa nasleđem i poklonom. Uređuje se šta se u smislu odredaba zakona ne smatra poklonom i definišu se poreska oslobađanja uvođenjem odredbe da se na prenos imovine, koja se vrši na osnovu deobe zajedničke tekovine između supružnika, porez ne plaća. Međutim, predložena odredba nije u skladu sa važećim odredbama Ustava i zakona kojima se uređuju porodični odnosi, te smo u tom delu intervenisali amandmanom sa ciljem njenog usaglašavanja sa pomenutim propisima i boljeg preciziranja.
U pogledu poreza na prenos apsolutnih prava jasno se definiše predmet oporezivanja, kao i to koji se oblici prometa prava izuzimaju od oporezivanja. Istovremeno se određuju i poreska oslobađanja kod prometa prava koja se vrše u skladu sa odredbama Zakona o privatizaciji, eksproprijaciji i povraćaju oduzete imovine i planiranju i izgradnji, te se na taj način odredbe zakona usaglašavaju sa kasnije donetim propisima u ovoj materiji.
Kao jedna od ključnih novina u postupku utvrđivanja naplate poreza na nepokretnosti zakon uvodi tzv. samooporezivanje za obveznike koji vode poslovne knjige. Na taj način poreski obveznici će biti obavezni da sami utvrde i u propisanim rokovima plaćaju porez, čime će lokalne samouprave ostvariti velike uštede izbegavajući da donose i štampaju posebna rešenja i iste obavezno lično dostavljaju poreskim obveznicima. Istovremeno time će se postići bolja dinamika naplate poreza, što će omogućiti lokalnim samoupravama stabilnije izvore tekućeg finansiranja. Istovremeno se produžavaju i rokovi za podnošenje poreske prijave za obveznike poreza na nasleđe i poklon i poreza na prenos apsolutnih prava sa dosadašnjih deset na 30 dana od dana nastanka poreske obaveze.
Zakon predviđa i precizira obaveze svih državnih i drugih organa, a pogotovo sudova nadležnih za overu potpisa na ugovorima i drugim pravnim poslovima kojima se vrši promet nepokretnosti, da primerak ovih akata dostavljaju lokalnoj poreskoj administraciji radi utvrđivanja nastanka poreske obaveze, a tu obavezu ujedno i sankcioniše propisivanjem prekršajnih kazni za odgovorna lica u državnim i drugim organima. Istovremeno zakon uvodi obavezu javnih beležnika kao lica koja će od naredne godine isključivo biti nadležna za overe potpisa i stavljanje javnobeležničkih isprava kojima će se vršiti promet nepokretnosti, da ta akta dostavljaju lokalnoj poreskoj administraciji, čime se međusobno usaglašavaju odredbe ovog i zakona kojima se uređuju položaj javnih beležnika.
Kao jedna od najvažnijih novina javlja se i obaveza lokalnih poreskih administracija da vode objedinjenu bazu podataka tržišta vrednosti i imovine ali i obaveza Poreske uprave da vodi objedinjenu bazu tih podataka na nivou Republike Srbije kako bi jednovremeno postojao pregled tržišnih cena nepokretnosti budući da se na tim podacima bazira primena niza propisa i ostvarivanje prava građana koji izlaze iz okvira poreske materije. To su propisi o socijalnoj zaštiti, obrazovanju, zdravstvenoj zaštiti, itd.
U pogledu analize efekata zakona koje je predlagač izvršio stoji se na stanovištu da bi predložena rešenja trebalo da budu prihodno neutralna u odnosu na deo poreza na nepokretnosti koji se ubira od građana, odnosno bivših lica. Ovo s toga, kako je već istaknuto, od 1. januara 2014. godine prestaje pravo lokalne samouprave da utvrđuje i naplaćuje naknadu na uređenje građevinskog zemljišta. Ista bi, primenom odredaba ovog zakona bila inkorporirana u porez nepokretnosti koji bi građani plaćali.
Međutim, tu imam nekoliko dilema u odnosu na pravna lica došlo bi do priličnog povećanja iznosa poreza budući da se menja način utvrđivanja osnovice koja bi mogla biti i do 2,5 puta veća. Ono što predlagač treba da ima u vidu jeste da će za pojedine kategorije ovo biti nepopularan zakon, odnosno nepopularan porez, porez koji zadire u sam supstrat imovine tj. neoporezuje ostvareni dohodak, već statiku. Samo pravo koje sam obveznik poseduje. S tim u vezi, mnoge zemlje u okruženju nemaju ovakav zakon.
Druga činjenica jeste da se izmenama ovog zakona pokušava u određenoj meri nadomestiti gubitak koje će lokalne samouprave pretrpeti predloženim smanjenjem poreza na zarade sa 12% na 10% a taj porez je za njih bio jedan od najvažnijih izvora prihoda.
Bez obzira na ovih nekoliko primedbi, lično ću podržati u danu za glasanje ovaj zakon. Nadam se da će mi se pridružiti i ostali članovi poslaničke grupe. Ostavio sam i vreme ako bude potrebno da učestvuje i u diskusijama po ostalim zakonima. Molio bih samo ministra, ukoliko može sada i da odgovori, radi mene lično, a i radi naših građana, da prokomentariše da li u odnosu na pravna lica stvarno bi moglo doći do povećanja poreza za 2,5 puta i da li će lokalne samouprave smanjenjem poreza na zarade nadomestiti gubitak tih samouprava. Kakva je vaša ocena u vezi sa tim? Hvala.

Gospođo predsedavajuća, uvažena ministarko, dame i gospodo narodni poslanici, oblast prava pacijenata do sada je bila regulisana, da tako kažem, sektorskim zakonima iz oblasti zdravstvene zaštite. Predlogom zakona koji je pred nama po prvi put se na sveobuhvatan način uređuju prava pacijenata, i to u skladu sa savremenim rešenjima prihvaćenim na međunarodnom planu i u brojnim međunarodnim ugovorima i konvencijama svetskih i evropskih organizacija u oblasti prava pacijenata iz zdravstvene zaštite, koje je i naša zemlja ratifikovala.
Ujedno, predloženim odredbama u pogledu postupka i načina zaštite prava pacijenata, dosadašnji nefunkcionalni sistem zaštite prava, koji su vršili tzv. zaštitnici prava pacijenata, koji su i sami bili upošljenici zdravstvenih ustanova, izmešta se i spušta na nivo lokalne samouprave.
Zakonom se proširuje dosadašnji krug prava pacijenata, koje sadrži Zakon o zdravstvenoj zaštiti, uvođenjem prava pacijenata na preventivne mere, prava na kvalitet pružanja zdravstvene zaštite, prava na bezbednost pacijenta i prava na olakšanje patnji i bola.
Takođe, ono što predstavlja značajnu novinu jeste uvođenje prava pacijenta da na sopstvenu odgovornost napusti zdravstvenu ustanovu, prava deteta koje boravi u stacionarnoj zdravstvenoj ustanovi, kao i pravo pacijenta na drugo stručno mišljenje. Ujedno, proširen je i krug dužnosti pacijenata koji je predviđen dosadašnjim rešenjima, na taj način što su na postojeće obaveze pacijenata da snose odgovornost za sopstveno zdravlje dodate i dužnosti poštovanja prava drugih pacijenata i odgovornosti pacijenata za ponašanje prema zdravstvenim radnicima.
Ono što smatramo ključnom novinom jeste promena sistema zaštite prava pacijenta. Naime, bez adekvatnog mehanizma zaštite prava sva prava mogu postati mrtvo slovo na papiru, te je sa tim u vezi potrebno stvoriti uslove da pacijent može svoja prava delotvorno zaštititi bilo da to čini sam u sudskom ili drugom postupku, bilo da na zaštiti tih prava angažuje odgovarajuće institucije.
Dosadašnji sistem zaštite prava pacijenata podrazumevao je da dužnost zaštitnika prava pacijenata vrši diplomirani pravnik koga odredi rukovodilac zdravstvene ustanove, što je bio paradoks sam po sebi. Jednostavno, nelogično je bilo očekivati da će upošljenik iste zdravstvene ustanove na čiji se kvalitet usluga pacijent žali preduzeti odgovarajuće mere koje bi eventualno imale za posledicu sankcionisanje nekog od zdravstvenih radnika. To je nelogično iz razloga što bi tako nešto imalo za posledicu narušavanje kolegijalnih odnosa, te se i u praksi najčešće dešavalo da pacijenti i te kako svesni toga uopšte i ne podnose predstavke zaštitnicima prava, svesni da takav čin neće proizvesti željenu posledicu čak i u slučajevima kada postoji povreda zakonom zajemčenih prava.
Predloženi sistem zaštite prava pacijenata u vidu savetnika pacijenata i saveta za zdravlje koje imenuje jedinica lokalne samouprave tu funkciju izmešta iz okvira zdravstvenih ustanova, te bi mogao predstavljati dobar iskorak u pravu kvalitetnije zaštite njihovih prava. Ovo je iz razloga što se najveći broj zdravstvenih usluga pruži na nivou primarne zdravstvene zaštite, a osnivač ustanova primarne zdravstvene zaštite jeste lokalna samouprava kao organizacija javne vlasti koja je najbliža građanima.
Međutim, ono što bi bila moja primedba predloženom rešenju jeste činjenica da nijednoj od predviđenih institucija koje bi se bavile zaštitom prava pacijenata nisu data izvršna ovlašćenja za pokretanje odgovarajućih postupaka pred nadležnim organima i organizacijama. Kada u postupku utvrde da je došlo do povrede prava pacijenata, zakon predviđa visoke prekršajne kazne za zdravstvene ustanove i zdravstvene radnike koji krše prava pacijenata, ali ne utvrđuju ko će taj postupak pokrenuti. Kao što je poznato, sud ne zaseda po službenoj dužnosti, već taj postupak u ovom slučaju prekršajni mora se pokrenuti podnošenjem zahteva. U tom smislu zakon predviđa da nadzor nad primenom odredaba zakona vrši Ministarstvo nadležno za poslove zdravlja, ali ne predviđa ko vrši inspekcijski nadzor na licu mesta, što bi po našem stanovištu svakako bio posao zdravstvenih inspektora, pa smo u tom pravcu intervenisali amandmanima u čl. 41. i 48, gde cenimo da bi mogla da se poprave ova rešenja.
Poslanička grupa PUPS će podržati ovaj zakon u danu za glasanje jer na bolji način reguliše materiju zaštite prava pacijenata od ranijeg zakona. Hvala.